Србско Свитање: Тако је говорио Заратустра

Фридрих Ниче

Тако је говорио Заратустра

КЊИГА ЗА СВАКОГА И НИ ЗА КОГА

Кад је Заратустри било тридесет година, напустио је свој завичај и језеро свога завичаја, и отишао је у гору. Ту се напајао својим духом и својом самоћом, и није га то уморило за десет година. Али се напослетку измени његово срце – и једно јутро устађе у рану зору, стађе пред сунце и овако му је говорио: »Велико светило небеско! у чему би била твоја срећа, да немаш оних којима сијаш! Десет година пењало си се амо к мојој пећини: ти би се заситило било своје светлости и овога пута, да није мене, мога орла, и моје змије. Него ми смо те ишчекивали свакога јутра, узимали смо од твога обиља и благосиљали те за њ. И гле! Ја не знам куд бих са својом мудрошћу, као пчела која је накупила превише меда; осећам потребу да се према мени руке шире. Хтео бих да поклањам и удељујем, све док мудри међу људима не нађу насладе опет једном у својој лудости, а сиромашни опет једном у своме богатству. Тога ради морам се спустити у дубину: као што ти то чиниш вечером, кад падаш за море па још и доњем свету понесеш светлости, ти пребогато светило небеско! Ја морам, као ти, пасти и заћи, како то зову. људи, ка књима бих да се спустим. Благослови ме дакле, ти мирно око, што без зависти можеш да гледаш и превелику срећу! Благослови пехар који се прелива, да би вода из њега златна потекла, и на све стране разнела отсјај твога миља! Ево! Овај пехар хоће да опет остане празан а Заратустра хоће да опет постане човек.«

– Тако отпоче силазак и пад Заратустрин.

Заратустра сиђе сам доле низ брдо, и нико га не срете. Али када је ушао у шуму, обрете се пред њиме један старац, који је изишао био из своје свете колибе да накупи корења по шуми. И старац овако проговори Заратустри: »Није ми непознат овај путник: пре више година пролазио је он овуд. Звао се Заратустра, али се сада изменио. Тада си носио свој пепео на брег: а сада зар носиш ватру своју у долине? Зар се не бојиш казне којом се казни паликућа? Да, сад видим да је Заратустра. Бистро је њега око а на уснама му не скрива се гађење. Та корача ето као играч! Изменио се Заратустра, дететом је постао Заратустра, пробудио се Заратустра: шта би ти сада код оних који спавају? Живео си у самоћи као у мору, и море те је носило. Вај, ти хоћеш зар да изађеш на копно? Вај, ти хоћеш опет сам да пратиш своје тело?« Заратустра одговори: »Ја волим људе.« »А чега ради, рече светац, дођох ја у шуму и у пустињу? Зар не стога што сам одвише волео људе? Сада волим Бога: људе не волим. Човек ми је работа сувише несавршена. Љубав према човеку убила би ме.« Заратустра одговори: »Шта ја то говорах о љубави! Ја поклон носим људима.« »Не дај им ништа, рече светац. Боље им још нешто одузми па понеси с њима скупа – то ће им највише годити: само ако и теби буде годило! А ако им баш хоћеш да даш, не дај више него милостињу, и пусти да и то још просе!« »Не, одговори Заратустра, ја не делим милостиње. За то нисам доста сиромах.« Светац се насмеја Заратустри и настави овако: »А ти гледај да ти бар приме твоја блага! Немају они поверења у пустињаке, и не верују да долазимо да делимо дарове. Наши им кораци одвише усамљено одјекују кроз улице. И као кад ноћу у својим постељарна чују некога где хода, много пре него што се сунце редило, тако се они тад питају у себи: куда ће то лопов? Не иди к људима већ остај у шуми! Боље још иди к животињама? Зашто нећеш да си овакав као ја, – медвед међу медведима, птица међу птицама?« »А шта то ради светац у шуми?« питаше Заратустра. Светац одговори: »Правим песме и певам их, и правећи песме смејем се, плачем, и гунђам тако хвалим Бога. Певањем, смехом, плачем и гунђањем хвалим Бога, који је мој Бог. Али шта је те што ти носиш нама на дар?« Када је Заратустра чуо ове речи, одмахну руком и рече: »Шта бих могао ја вама дати! Него пустите ме да што пре одем, да вам не бих што узео!« – И тако се растадоше један од другог, старац и човек у пуној снази, смејући се баш као што се смеју два дечака. А кад остаде Заратустра сам, овако је говорио у своме срцу: »Да ли је то могућно! Овај стари светац у својој шуми још ништа не зна о том, да је Бог мртав!«

Када је Заратустра дошао у први град, који лежи до шуме, нађе ту мноштво света искупљена на пијаци; јер се разгласило било, да ће се видети један играч на конопцу. И Заратустра проговори светини овако и рече: Хоћу да вас учим шта је то натчовек. Човек је нешто што треба превладати. Шта сте ви учинили, да бисте га превладали? Сва бића досад створила су нешто више од себе: а ви зар хоћете да будете осека те велике плиме, раде још да се поново вратите к животињи него да превладате човека? Шта је мајмун за човека? Створ за потсмех или болан стид. И исто то биће човек за натчовека: створ за потсмех или болан стид. Ви сте прешли пут од црва к човеку, али је у вама много још остало црв. Некада сте били мајмуни, а човек је још и сада више мајмун него икоји мајмун. Онај што је најмудрији међу вама, и тај је тек двојство од биљке и сабласти. Али ја вам не кажем, да постанете сабласти или биљке. Него, ја хоћу да вас учим шта је то натчовек! Натчовек је смисао земљин. Ваша воља треба да каже: нека буде натчовек симисао земљин! Преклињем вас, браћо моја, остајте верни земљи, и не верујте онима који вам говоре о надземаљским надама! Отровници су то, свесни или несвесни. Презритељи су то живота који изумиру и који су и сами отровани, и њих је земља сита: нека њих, срећан им пут! Некад је хула на Бога био највећи грех, али Бог је умро, и тако умреше и ти грешници. Хулити на земљу, то је сад најстрашније – више ценити утробу оног што се не даје прогледати него смисао земљин! Некад је душа гледала презриво на тело; тада је то презирање било нешто највише: – волела је да га види мршаво, ружно, и изгладнело. Мислила је, да ће тако моћи измаћи и њему и земљи. О, та је душа и сама била још мршава, ружна, и изгладнела: а окрутност је била сладострашће тој души! Али и ви још, браћо моја, реците ми: шта казује ваше тело о вашој души? Зар није ваша душа јад и гад и једно бедно задовољство? Заиста вам кажем, човек је једна велика прљава река. То мора бити већ море, које ће примити у себе велику прљаву реку а да се и само не запрља. Ето, ја хоћу да вас учим шта је то натчовек: он је то море, у њему може да се утопи ваше велико презирање. Шта је највеће, што ви можете доживети? То је час великога презирања. Час, у којем ће вам се и ваша срећа претворити у гађење, и исто тако ваш разум и ваша вр1ина. Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до моје среће! Она је јад и гад и једно бедно задовољство. А требало би ђа моја срећа оправда и сам мој опстанак! « Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до мога ума! Зар жуди он за знањем као лав за својом храном? Он је јад и гад и једно бедно задовољство.« Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до моје врлине! Још она није успела да се због ње избезумим. Уморило ме је све моје Добро и све моје Зло! Све је то јад и гад и једно бедно задовољство!« Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до мога правдољубља! Ја не видим да сам жар и угаљ. А праведник је сам жар и угаљ!« Час, у којем ћете рећи: »Шта је стало до мога милосрђа! Зар није милосрђе крст, на који се разапиње онај који воли људе? Али моје милосрђе није разапињање на крст.« Да ли сте већ говорили тако? Да ли сте већ гласно клицали тако? Ах, кад бих вас већ чуо био да гласно кличете тако! Не ваш грех – ваша уздржљивост вапије на небо, ваша шкртост у самом вашем греху вапије на небо! Где је муња, која ће вас шинути својим пламеним језиком? Где је лудило, које би требало укалемити у вас? Ето, ја хоћу да вас учим шта је то натчовек: он је та муња, он је то лудило! – Кад је Заратустра ово изговорио, повика неко из народа: »Доста смо већ чули о играчу на конопцу; дај сада да га видимо!« И сав народ смејаше се Заратустри. А играч на конопцу, који је држао да је реч о њему, отпоче свој посао.

Заратустра пак гледаше по народу и чуђаше се. Па онда проговори овако: Човек је конопац, разапет измеду животиње и натчовека, – конопац изнад амбиса. Опасан је поглед преко, опасан пут онамо, опасан поглед унатраг, опасно оклевање и застајање. Што је велико на човеку, то је да је он мост а не цилљ: што се може волети на човеку, то је да је он и прелазак и пролазак. Ја волим оне, који не умеју да живе друкчије него пролазећи, јер су то они који прелазе. Ја волим велике презритеље, јер су они велики поштоватељи, и стреле чезнућа за другом обалом. Ја волим оне, који не траже тек у звездама разлоге да пропадну и да буду жртвовани: него се жртвују земљи, да би земља једном постала натчовекова. Ја волим оног, који живи да би дошао до сазнања, и који хоће да доде до сазнања, да би једном почео да живи натчовек. Те на тај наћин хоће своју пропаст. Ја волим оног, који воли своју врлину: јер врлина је воља за пропадањем и стрела чезнућа. Ја волим оног, који ради и проналази да би натчовеку кућу назидао и за њ земљу, животињу и биљку припремио: јер на тај начин хоће он своју пропаст. Ја волим оног, који не задржава за се ни труна духа, већ сав хоће да је дух своје врлине: тако прелази он у виду духа преко моста. Ја волим оног, који од своје врлине начини себи нагон и зао удес: тако он својој врлини за љубав хоће још да живи а и неће висе да живи. Ја волим оног, који није рад да има одвише много врлина. Једна је врлина више врлина него две врлине, јер је више чвор за који се хвата зао удес. Ја волим оног, чија се душа расипа, који неће да му кажу хвала нити сам каже хвала: јер он увек даје и неће да се сачува. Ја волим оног, који се стиди кад коцка падне у његову корист, и који тад пита: зар сам ја варао у игри? – јер хоће да пропадне. Ја волим оног, који баца златне речи испред својих дела а увек још више држи него што је обећао: јер тај хоће своју пропаст. Ја волим оног, који оправдава оне који долазе а искупљује оне који су били: јер тај хоће да пропадне са онима који су ту. Ја волим оног, који хули на свога бога, зато што воли свога бога: јер ће тај пропасти од гнева свога бога. Ја волим оног, чија је душа дубока и у прегоревању, и који је у стању да пропадне и услед малог доживљаја: тако тај иде радо преко моста. Ја волим оног, чија је душа препуна, тако да заборавља сам на себе, а да су све ствари у њему: тако ће његово пропадање наступити услед свију ствари. Ја волим оног, који је слободна духа и слободна срца: тако је његова глава само утроба његова срца а срце његово тера га у пропаст. Ја волим све оне, који су као пуне капи што падају једна по једна из црног облака који се надвио над људима: оне оглашују да је близу муња, и одлазе у пропаст као гласници. Ево, ја сам један гласник муњин, и једна пуна кап из облака: а муња, то је натчовек.

Кад је Заратустра ове речи изрекао, погледа опет по народу, и заћута. »Ето, стојте ту рече у срцу свом, и смеју се: не разумеју ме, ја нисам уста за ове уши. Треба ли им можда прво разбити уши, да би научили слушати очима? Треба ли звекетати као што чине таламбаси и проповедници по црквама? Или, верују ли можда они само онима који муцају? Они имају чиме се поносе. Како ли зову само то што их чини поноснима? Образованошћу зову га, оно их одликује од чобана. Нерадо стога слушају кад се с њима у свези спомене реч 'презирање'. Ја ћу дакле да говорим њиховој поноситости. Ја ћу им говорити о оном што је најдостојније презирања, а то је последњи човек.« И Заратустра стаде овако говорити народу: Време је, да човек постави себи сврху. Време је, да човек засади клицу своје највише наде. Још је његово тле доста плодно за то. Али то ће тле постати неплодно и штуро, и из њега неће моћи више нићи високо дрво. Вај! Доћи ће доба, кад човек неће више моћи пребацити стрелу свога чезнућа преко човека, и кад неће више умети да затрепери жица на његову луку! Ево вам кажем, треба имати у себи још каоса па моћи родити трепераву звезду. И кажем вам: ви имате још каоса у себи. Вај! Доћи ће доба, кад човек неће више рађати звезде. Вај! Доћи ће доба човека који је највише за презирање а који се сам неће више умети презирати. Ево! Ја ћу вам показати шта је то последњи човек. »Шта је то, љубав? Ста је то, стварање? Шта је то, чежња? Шта је то, звезда?« – тако пита последњи човек, и жмирка очима. Тада ће земља постати мала, и по њој ће скакутати последњи човек који све чини малим. Његов сој не даје се истребити, као сој земљине мушице, последњи човек живи најдуже. »Ми смо пронашли срећу« – кажу последњи људи, и жмиркају очима. Они су напустили пределе где је мучно живети: јер им треба топлоте. Они још љубе ближњега и тару се о њега: јер им треба топлоте. Бити болестан и бити неповерљив, чини им се грех: много пазе како ће и шта ће. Луд им је, ко се још спотиче преко камења или преко људи! Кадикад помало отрова: то даје пријатне снове. Напослетку много отрова, да би умирање било лако. Раде још, јер је посао забава. Али пазе, да забава не напрегне одвише. Не постају више богати нити остају сиромашни: и једно и друго напреже. Ко би још владао? Ку би још слушао? и једно и друго напреже одвише. Не треба пастира а стадо је једно! Сваки хоће исто, сви су једнаки: ко друкчије мисли, иде својевољно у лудницу. »Некада је био цео свет у заблуди« – кажу понајфинији, и жмиркају очима. Мудри су, и знају све што се догодило: те се могу потсмевати до миле воље. Још се сваде, али се брзо мире – да не би покварили желудац. Имају своје ситно задовољство за дан, и своје ситно задовољство за ноћ: али чувају здравље. »Ми смо пронашли срећу« – кажу последњи људи, и жмиркају очима.

И ту се завршава први говор Заратустрин, који се може назвати и »предговором« јер ту га прекиде вика и весеље гомиле. »Дај нам те последње људе, о Заратустра, – тако су викали – начини нас тим последњим људима. А ми ти поклањамо натчовека!« И сав народ клицаше од радости и удараше језиком о непце. А Заратустра поста тужан и рече у свом срцу: »Не разумеју ме: ја нисам уста за ове уши. Сувише сам дуго живео у горама, сувише сам много слушао шта говоре потоци и дрвеће: ови ме сад, кад, говорим слушају као што слушају чобане. Неузбуркана је моја душа и јасна као гора пред подне. А они мисле да сам хладан, и да сам подругивач који прави грозовите досетке. Гледају ме ето и смеју се: и смејући се још ме и мрзе. Има леда у њиховом смеху.«

Тада се догоди нешто, да сва уста занемеше а све се очи унезверише. Јер се међутим играч на конопцу дао био на свој посао: изашао је кроз једна вратанца, па се упутио преко конопца разапела између два торња, тако да је висио с једног краја на други крај пијаце над главама људи. Баш кад је играч приспео до средине свога пута, отворише се поново вратанца и иза њих искочи једно шарено чељаде, лакрдијаш шта ли, и пође брзим скоком за оним напред. »Брже, кљаконого, узвикивао је својим страшним гласом, брже ленштино, уштво, бескрвниче! Сад ћу те заголицати својом потпетицом! Шта ћеш ти ту измеду торњева? У торањ с тобом, треба те затворити јер пречиш пута бољему од себе!«

– И са сваком речју прилазио му је ближе: а кад је био само још један корак иза њега, тада се догоди нешто страшно, што је учинило да сва уста занеме и свачије се око унезвери: – продера се као враг и прескочи оног што му је стајао на путу. А овај, кад виде где га супарник победи, изгуби и главу и конопац; одбаци од себе мотку и брже него она стровали се у дубину, као клупко од руку и ногу. Пијаца и народ изгледаху као море кад њиме изненада завитла олуја: све се разбеже којекуда и како ко стиже, а понајвише одонуд где је требало да падне телесина. Заратустра пак остаде, и баш поред њега паде телесина, испребијана и измрцварена али још не мртва. После неког времена поврати се раздробљеному свест, и он виде Заратустру где клечи крај њега. »Шта ћеш ти ту? рече напослетку, – ја сам већ одавна знао, да ће ми хроми даба подметнути ногу. Сад ће ме одвући у пакао: зар хоћеш да га спречиш?« »Тако ми части, пријатељу, одговори Заратустра, свега тога нема, не постоји то о чему ти говориш: нити има ђавола нити пакла. Душа ће твоја пре још бити мртва него твоје тело: не бој се већ ничег више!« Човек га погледа с неповерењем. »Ако истину збориш, рече тад, онда не губим ништа ако изгубим живот. Ја нисам много више него зверка коју су научили да игра, батинама и пуштајући је да гладује.« »А не, рече Заратустра, ти си од опасности начинио себи позив, то није нешто што треба презирати. А сад те твој позив упропашћује: зато ћу те ја својим рукама закопати.« Кад је Заратустра ово рекао, човек на умору није висе одговарао; али је мицао руком, као да тражи руку Заратустрину, да би му се захвалио.

Међутим се спусти вече, и пијаца утону у сутон: тада се разиђоше сви, јер и радозналост и страх најзад се уморе. А Заратустра оста седећи на земљи покрај мртваца, и задубен у мис1и: тако заборави на време. Али напос1етку дође ноћ, и хладан ветар поче дувати преко усамљенога. Тада се подиже Заратустра и рече у своме срцу: »Одиста, леп је риболов имао данас Заратустра! Није уловио човека али је уловио лешину. Непријатно тајанствен живот је људски, и увек још без смисла: један лакардијаш може да му буде судбоносан. Ја бих да научим људе шта је смисао њихова бића: то је Натчовек, муња из црног облака Човек. Али још сам ја далеко од њих, и за мој смисао они још немају смисла. Још сам ја за људе несто посреди између луде и лешине. Мрачна је ноћ, мрачни су пути Заратустрини. Ходи, хладни и укочени друже! Понећу те онамо где ћу те закопати својим рукама.«

Када је Заратустра то рекао у своме срцу, натовари лешину на леђа и пође. Али није ишао ни сто корака, а привуче се уза њ један човек па му поче шапутати на ухо – и гле! Тај што је ту говорио, био је 1акрдијаш с торња. »Иди из овога града, Заратустра; овде те премноги мрзе. Мрзе те поштењаци и праведници, и називају те својим непријатељем и презритељем; мрзе те исповедници праве вере, и називају те опасношћу за гомилу. Имао си среће, што су ти се смејали: и одиста, говорио си као какав лакрдијаш. Имао си среће, што си се придружио ономе мртвом псу; зато што си се тако понизио, спасао си се, за данас. Али иди из овога града – или ћу сутра тебе прескочити, ја жив тебе мртвога.« И кад је то изрекао, нестаде човека; а Заратустра оде даље кроз мрачне улице. На капијама града сретоше га гробари што копају раке: они му принесоше пламен светиљке уз лице, познадоше Заратустру, и много га исмеваху, »Заратустра носи мртвог пса: лепо је што је и Заратустра постао гробарем! Јер наше су руке одвише чисте за такву дивљач. Да ли Заратустра хоће можда да украде ђаволу његов залогај? Нама је право! И пријатан ручак! Само, биће да је ђаво бољи крадљивац од Заратустре! – он може украсти и једно и друго, и може појести и једно и друго.« И они се смејаху скупа и шапутаху нешто на ухо један другоме. Заратустра не рече на то ни речи, и иђаше својим путем. Кад је ишао тако два сата, покрај шума и мочвара, наслуша се доста завијања гладних вукова, па и сам огладне. Застаде пред једном осамљеном кућом у којој је горела светиљка. »Глад наваљује на ме, рече Заратустра, као какав разбојник. У гори и сред мочвара спопаде ме моја глад, и у дубокој ноћи. Чудне је ћуди моја глад. Често ми долази тек после ручка, а данас ми није долазила по читав дан: где је то заостала?« И Заратустра закуца на врата од куће. Појави, се један старац; он је носио свећу, и запита: »Ко долази к мени и к моме неваљаломе сну?« »Један живи и један мртвац, рече Заратустра. Дајте ми да једем и пијем, заборавио сам да то учиним преко дана. Онај који гладна нахрани, освежиће своју рођену душу: тако каже мудрост.« Старац оде али се убрзо врати, и понуди Заратустру хлебом и вином. »Рђав је ово крај за оне који гладују, рече; зато сам се овде и настанио. Зверови и људи долазе к мени, пустињаку. Него, позови и твога пратиоца да једе и да пије, он је уморнији од тебе.« Заратустра одговори: »Мртав је мој пратилац, тешко да ћу га моћи наговорити.« »То се мене слабо тиче, рече старац гунђајући; ко куцне на моја врата, мора узети што му дајем. Једите и наситите се! « Затим је Заратустра опет ишао два сата, поверавајући се стази и светилу звезда: јер он је био стари ноћник, и волео је да загледа у лице свему што спава! Али кад је зора зазорила, нађе се Заратустра у густој шуми, и не виде више стазе којом би ишао. Тада метну мртваца у једно шупље дрво, себи изнад главе – да би га сачувао од вукова – а сам леже на тле и на маховину. И набрзо заспа, уморан телом али неузбуркане душе.

Дуго спаваше Заратустра, и није само зорина румен прешла преко његова лица, него је прешло и преподне. Напослетку, отвори се његово око: зачуђено гледаше Заратустра у шуму и у тишину, зачуђено гледаше у своју душу. Тада се подиже хитно, као морнар који одједаред угледа копно, и ускликну гласно: јер виде једну нову истину. И он овако стаде говорити у своме срцу: »Свануло ми је пред очима: потребни су ми сапутници и то живи, - не мртви сапутници и лешеви које могу да носим са собом куда ја хоћу. Свануло ми је пред очима: не треба Заратустра да говори народу, већ пратиоцима! Не треба Заратустра да буде и пастир стаду и његов пас! Да одмамим од стада - зато сам дошао. Нека се љуте на мене народ и стадо: Разбојником хоће да постане пастирима Заратустра. Ја кажем пастири: а они се називају поштењацима и праведницима. Ја кажем пастири: а они се називају вернима праве вере. Види те поштењаке и праведнике! Кога мрзе највећма? Онога, који им разбија таблице вредности, разбијача, разбојника: – а то је онај који ствара. Види верне свију вера! Кога мрзе највећма? Онога, који им разбија таблице вредности, разбијача, разбојника: – а то је онај који ствара. Сапутнике тражи онај који ствара а не мртваце, и не стада ни верне. Сараднике тражи онај који ствара, оне који ће нове вредности писати на нове таблице. Сараднике тражи онај који ствара, и сажетеоце: јер је код њега све зрело за жетву. Али му недостају стотина косâ: зато он кида влаће и зле је воље. Сараднике тражи онај који ствара, и то такве који ће умети да наоштре своје косе. Уништитељима зваће њих остали, и презритељима добра и зла. Али то су они који жању и славу славе. Сараднике тражи Заратустра, сажетеоце, и свечаре, с којима ће славу славити, тражи Заратустра; што ће њему стада и пастири и мртваци! А ти, мој први сапутниче, остај збогом! Добро сам те закопао у том твом шупљем дрвету, добро сам те скрио од вукова. Хоћу да стигнем ка својем циљу, да идем својим путем; преко оних што застајкују и оклевају прескочићу. Мој пролазак биће њихов пролазак, њихова пропаст.«

10.

То је рекао Заратустра у своме срцу кад је сунце показивало подне: тада погледа испитујућим погледом у вис – јер је изнад своје главе чуо оштри крик једне птице. И гле! један орао кружио је нашироко по ваздуху, а о њему висила је једна змија, не као плен већ као пријатељ: јер му се беше обавила око врата. »То су моје звери!« рече Заратустра, и радоваше се од срца. »Најпоноснија звер под сунцем, и најмудрија звер под сунцем – они су полетели по свету, да виде шта се ради. Хоће да виде да ли је Заратустра још у животу. Одиста, да ли сам још у животу? Опасније ми је ићи међу људима него међу животињама, опасним путем иде Заратустра. Нека ми буду вођом моје звери!« Када је Заратустра то изрекао, падоше му на ум речи свеца из шуме, те уздахну и проговори овако у срцу свом: »О кад бих могао бити лукавији! кад бих могао бити лукав из дна душе, као моја змија! Али ја ево иштем немогуће: молим дакле једино мој понос, да увек иде скупа са мојом мудрошћу! А ако ме једном моја мудрост изневери: – ах, она тако радо хоће да одлети! – нека онда мој понос бар лети скупа с мојом лудошћу!« –

- Тако отпоче силазак и пад Заратустрин.

ПРВИ ДЕО

ЗАРАТУСТРИНИ ГОВОРИ

О три преображаја

Открићу вам три преображаја духа: како се дух претвара у камилу, а камила у лава, и напослетку лав у дете. Много тешког има за дух, за јаки дух, дух во1јан да носи, који је пун страхопоштовања: његова јакост иште оно што је тешко, и што је најтеже. Шта је тешко? тако пита дух вољан да носи, и то питајући пада на колена, као камила, и жели да га добро натоваре. Шта је најтезе, реците ми, хероји? тако пита дух вољан да носи, – да бих то узео на себе те да уживам у својој јачини. Зар није ово: понизити се, да би се нанело бола својој охолости? Пустити своју лудост да блиста, и тиме се изругивати својој мудрости? Или је ово: раставити се од свога дела кад слави победу? Пењати се на врлетне брегове и искушавати искушитеља? Или је ово: хранити се жаром и травом сазнања а истине ради трпети глад у души? Или је ово: бити болестан а болничаре не примити, ни друговати с глухима који никад не могу чути шта хоћеш? Или је ово: загазити у прљаву воду ако је то вода истине, и не гонити од себе хладне жабе и топле краставице. Или је ово: волети оне који нас презиру, и пружати руке према сабласти кад хоће да нас застраши? Све то што најтеже узима дух вољан да носи на себе: као што натоварена камила хита у пустињу, тако хита он у своју пустињу. А у најусамљенијој пустињи дешава се други преображај: ту лавом постаје дух, слободу хоће да дограби као плен, и да господарем буде у својој рођеној пустињи. Свога последњег господара ту он тражи: хоће да му постане непријатељем, њему и своме последњем богу, хоће да се бори о победу са великим змајем. Ко је тај велики змај што га дух неће више да назива господарем и богом? »Ти треба да« зове се велики змај. А дух лављи говори »Хоћу«. »Ти треба да«, лежи пред њим на стази, блистајући се у злату, звер с крљуштима а на свакој крљушти сјаји се златно »ти треба да!«. Тисућугодишње вредности сјају се на тим крљуштима, а овако збори најсилнији од свих змајева: »сва вредност што је имају ствари – сјаји се на мени.« »Сва вредност створена је већ, и сва створена вредност – ја сам. Одиста, не треба да буде више никаквог 'Хоћу'.« Тако каже змај. Браћо моја, чему је потребан лав у духу? Зашто није довољна теретна животиња, која се одриче свега а пуна је страхопоштовања? Стварати нове вредности – то не може још ни лав: али створити себи слободу за ново стварање – то може снага лавова. Да би створио себи слободу и једно свето Не и пред дужношћу: за то је, браћо моја, потребан лав. Присвајати себи право на нове вредности – то је најстрашније присвајање за дух вољан да носи и дух богобојажљиви. Заиста вам кажем, то је за њ грабљење и посао грабљиве звери. Некад је он, као нешто што му је најсветије, волео оно »ти треба да«: а сад треба таштине и самовоље да наде и у оном што је најсветије, да би уграбио себи с1ободе од онога што воли: лав је потребан за такво грабљење. Али реците ми, браћо моја, шта је то још што може дете а што ни лав није могао? Што то мора грабећи лав да се претвори још и у дете? Невиност је дете и заборав, једно почињање снова, једна игра, један точак који се из себе котрља, један први крет, једно свето Да. Јесте, за игру стваран а браћо моја, потребно је једно свето Да: јер своју вољу хоће сад дух, свој свет осваја себи за-свет-изгубљени. Открио сам вам три преображаја духа: како се дух претворио у камилу, а камила у лава, и напослетку лав у дете. –

Тако је говорио Заратустра. А тада се налазио у граду који се зове: Шарена крава.

О проповедаоницама врлине

Хвалили су пред Заратустром једног мудраца, како уме лепо да говори о сну и о врлини: много га, рекоше, поштују и награђују за то, и сви млади људи седе пред његовом говорницом. Заратустра оде к њему, и са свим младим људима сеђаше пред његовом говорницом. А овако говораше мудрац: Част сну и стид пређ њим! То пре свега! И склањајте се с пута свима који рђаво спавају и ноћу бдију! Стидљив је чак и лопов пред сном: увек се краде тихо кроз ноћ. Али бестидан је стражар ноћни, и бестидно носи свој рог. Није мала вештина спавати: јер цео дан затим треба провести будан. Треба десет пута на дан да се сам савладаш: то ствара добар умор, и то је мак за душу. Десет пута треба да се поново измириш са самим собом, јер савлађивање је горчина, и рђаво спава онај који се није измирио са собом. Десет истина треба да нађеш на дан; иначе ћеш тражити истину још и ноћу, јер је твоја душа остала гладна. Десет пута на дан треба да се смејеш и да будеш весео: иначе ти ноћу не да мира желудац, тај отац невоље. Мало њих то знају: али, треба имати све врлине да би се могло добро спавати. Да ли ћу се криво заклети? Да ли ћу чинити прељубе? Да ли ћу пожелети девојку ближњега свога? Све се то не би слагало с добрим сном. Па чак кад се и имају све врлине, треба још једне умети: и саме врлине послати у добар час да спавају. Да се не би међу собом свадиле, гиздаве женице! И то због тебе, несрећниче! Мир с Богом и са суседом: то тражи добар сан. И мир чак још и са суседовим ђаволом! Јер ће иначе ноћу тумарати по твојој кући. Част власти и послушност, па и накриво насађеној власти! Тако то иште добар сан. Шта ја могу зато, што власт радо иде на кривим ногама? За оног ћу увек рећи да је најбољи пастир, који своју овцу тера на најзеленију ливаду: тако се то слаже са добрим сном. Нећу много почасти, нити велика блага: то распаљује жуч. Али рђаво се спава без добра имена и малог блага. Више волим мало друштво него друштво злих: али треба да га има и да га нестане у добар час. Тако се то слаже с добрим сном. Много ми се свиде и они који су нишчи духом: они сан лакшим чине. Блажени су они, нарочито кад им се увек даје за право. У томе протиче дан ономе који је пун врлина. А кад доде ноћ, тад се добро чувам да не зовем сан! Он неће да га зову, сан који је господар врлина! Него премишљам, шта сам преко дана радио и мислио. Прежваћући питам се, стрпљиво као каква крава: који су били десет твојих савлађивања? И који су били десет помирења и десет истина и десет смехова, којима си се наслађивао у срцу свом? Премишљајући о том, и љуљушкан од четрдесет мисли, препадне ме одједаред сан, незвани гост, господар врлина. Сан закуца на моје око: и оно отежа. Сан додирне моје усне: и оне остану отворене. Одиста, у мекој обући прилази к мени, најмилији од свих крадљиваца, и украде ми моје мисли: и стојим тад нем као овај сто. Али не стојим тад више дуго: и већ сам легао. – Кад је Заратустра чуо мудраца овако беседити смејао се у себи: јер је њему у тај мах свануло нешто пред очима. И ан овако поче говорити у свом срцу: Лудак је овај мудрац са својих четрдесет мисли: али држим, да се добро разуме у спавање. Срећан је већ и ко борави близу овога мудраца! Јер такав је сан заразан, и заражује шак и кроз дебео зид. И сама његова говорница има чари. Нису узалуд седели младићи пред проповедником врлине. Његова је сва мудрост: остати будан, да би се добро спавало. И одиста, кад живот не би имао смисла и кад бих се морао приволети бесмислу, онда би био ово и мени бесмисао којему бих се најлакше приволео. Сад ми је јасно, шта су пре свега некад хтели кад су тражили учитеље врлине. Хтели су добра сна, а уза њ још и успављивих врлина. Сви су ти хваљени мудраци са говорница гледали мудрост у спавању без снова: они нису знали за бољи смисао живота. И данас зацело има још више њих који су као овај проповедник врлине, и не увек тако поштених: али њихово је време прошло. Неће стојати више дуго: и већ ће лежати. Блажени су ови сањивци: јер они ће скорим уснити сном. –

Тако је говорио Заратустра.

О онима који верују у загробни живот

Некада је и Заратустра бацао своје празноверје с оне стране човека, као сви они који верују у загробни живот. Дело једног болног и напаћеног бога изгледаше ми тада свет. Сан ми изгледаше тада свет, и спев једног бога: шарен дим пред очима једног божанског незадовољеника. И добро и зло и радост и жалост и ја и ти – шарен дим чињаше ми се све, пред стваралачким очима. Хтео је творац да окрене главу и да не види себе, – па је створио свет. Опојна је радост за онога што пати, да окрене главу од своје патње и да заборави на себе. Опојна радост и самозаборав чињаше ми се некад свет. Овај свет, вечито несавршен, слика и прилика једне противречности, и то несавршена слика и прилика опојна радост за свог несавршеног творца: – такав ми се чињаше некада свет. Тако сам дакле и ја некад бацао своје празноверје с оне стране човека, као сви који верују у загробни живот. Да ли заиста с оне стране човека? Ах, браћо, тај Бог што сам га ја створио, био је дело руку човечијих и неразума човечијег, као и сви богови! Био је човек, тек једно јадно парче од човека и од Ја: из рођеног пепела и рођене жари дошла је к мени, та сабласт, – и заиста вам кажем. Није дошла к мени. С оне стране! И шта би тад, браћо моја? Ја сам савладао себе, своје патње, понео сам свој рођени пепео на брег, пронашао сам јаснији пламен за себе. И гле! Сабласт устукну испред мене! Патња би била сад за мене, и мука мени који сам оздравио, да верујем у такве сабласти: Патња би била сад за мене, и понижење. То ја ето кажем онима који верују у загробни живот. Патња и немоћ – они су створили све веровање у загробне животе; и онај кратки луди занос среће, који позна само онај који највећма пати. Умор, који једним скоком хоће да се сурва, једним стрмоглавим скоком бедан незна1ачки умор који већ више неће ни да хоће: он је створио све богове и све животе после смрти. Верујте ми, браћо моја! То је тело почело да очајава само о себи – оно је стало да се одупире прстима залуђенога духа о крајње зидове. Верујте ми, браћо моја! То је тело почело да очајава о земљи – оно је чуло као да утроба бића њему проговара. И тада је покушало да главом пробије последње зидове, и не само главом, – да би стигло преко у »онај свет«. Али »онај свет« је добро сакривен за човека, онај нечовечански нечовечни свет који је једно небеско ништавило; а утроба бића и не говори ништа човеку, или говори као и човек. Заиста вам кажем, тешко је доказати да икоје биће,постоји, и тешко га је нагонити да проговори. Реците, браћо, зар није најчуднија од свију ствари још понајбоље доказана? Да, ово Ја, и противречност и збрка тога Ја, говоре још понајправије о своме опстанку; то делатно, свесно, одређујуће Ја, које је мера и вредност свију ствари. И то најправије што постоји, то Ја – оно говори о телу, и оно жели још тело све и кад мудрије и сања и полеће на скрханим крилима. Све правије говори, то Ја: и што више говори, тим више уме да нађе речи и похвале за тело и за земљу. Новоме поносу научило ме је моје Ја, њему хоћу да научим људе: да не загњурују више главу у песак небеских ствари, већ да је носе усправно, своју земаљску главу која ствара смисао земљин! Новој вољи хоћу да научим људе: да желе да иду оним путем којим је слепо ишао човек, и да кажу да је то добар пут, и да не слазе више с њега и не полазе странпутицама као болесници и умирући! Болесни и умирући почели су презирати тело и земљу, и проналазити светове небеске и кап крви која исцељује: па још и те слатке и смртоносне отрове, узели су од тела и од земље! Хтели су да побегну од своје беде, али су им биле звезде предалеко. Тад заваписе: »О, бар да има небеских путева, да би се могло одмилети у други живот и у другу срећу!« – и тада пронађоше себи своје мудролије и крваве напитке! Мислили су, да су измакли своме телу и овој земљи, незахвалници. А коме су имали да захвале за занос и насладу тога свог измицања? Своме телу, и овој земљи. Благ је према болеснима Заратустра. Одиста, он се не љути ни на њихове покушаје утехе и незахвалности. Нека саме почну оздрављати и превлађивати себе, и стварати себи једно више тело! Не љути се Заратустра ни на оног, који се диже од болести па се још нежно осврће за својим празноверјем, и ноћу у поноћ обилази потајно гроб свога Бога: али болест и болно тело за мене су још и сузе његове. Много болешљивога света било је одувек међу онима,који маштају и надахнути су Богом, жучно мрзе они онога који иде за сазнањем, и ону најмлађу врлину што се зове: слободно признање. Они се осврћу унатраг у тамна времена: тада су дабоме празноверје и вера друкчије стајали; лудиле. разума била је сличност божанству а сумња грех. Врло добро познајем ја те образе и та подобија божанства: они хоће да се у њих верује а да је сумња грех. Врло добро знам и то, у шта они сами највише верују. Заиста вам кажем, не у животе иза смрти, и у капље крви кује исцељују: него и они највише верују у тело, и њихово рођено тело за њих је ствар по себи. Али за њих је оно болесна ствар: и радо би искочили из коже. Стога ослушкују да ли ће чути гдегод каквог заповедника смрти, а сами проповедају о животима после смрти. Боље ви слушајте, браћо моја, глас здравога тела: то је поштенији и правији глас. Поштеније говори здраво тело, и јасније, тело савршено и усправно: а оно каже, да земља,има смисла. – Тако је говорио Заратустра.

О презритељима тела

Презритељима тела хоћу да кажем шта мислим. Не иштем да окрену с учењем и с поучавањем, већ само ђа се одрекну свога тела – те тако заћуте. »Тело сам и душа« – каже дете. И што не бисмо говорили као деца? Али онај који је прогледао, који зна нешто, каже: тело сам и само тело, и ништа друга сем тога; а душа је само реч за нешто на телу. Тело је један велики ум, јединство у множини, рат и мир, стадо и пастир. Па и тај твој мали ум, брате, који ти називаш »духом«, није друго до оруђе твога тела, мало оруђе и играчка твога великог ума. »Ја« кажеш ти за себе, и горд си на ту реч. Али већи су – што ти нећеш да верујеш – твоје тело и његов велики ум: тај не говори Ја, него твори Ја. Што чуло осети, што дух позна, у томе никад нема крајње тачке. А чуло и дух хтели би да те обману да су они крајња тачка свега: толико су ташти они. Оруђе су, и играчка су чуло и дух: иза њих лежи тек твоја суштина. Та суштина и гледа и очима чула, и ослушкује и ушима духа. Једнако ослушкује суштина и гледа: упоређује, савлађује, осваја, разорава. Она влада, и њој је и Ја подложно. За твојим мислима и осећајима, брате мој, стоји силан господар, незнан мудрац – тај се зове сопственост. У твом телу станује он, твоје је тело он. Више је памети у твоме телу, него у свој твојој мудрости. И да ли ко и зна, чега ради ће твоме телу та твоја највећа мудрост? Твоја се сопственост смеје творне Ја и његовим охолим скоковима. »Шта су ми ти скокови и. летови мисли? каже она себи. Заобилазни пут к мојој сврси. Ја сам та која водим на узици Ја и која га надахњујем појмовима.« Сопственост каже човеку: Сад осети бол. И његово га Ја осети, и болујући премишља каку ће га преболети – ради тога је потребно да човек уме мислити. Сопственост каже: Сад осети радост. Ја је осети, и радујући се премишља како би се још често радовало – и ради тога је потребно да човек уме мислити. Презритељима тела хоћу да кажем још нешто. Они презиру зато што поштују. Шта је то, што је створило и поштовање и презирање и вредност и вољу? Стваралачка сопственост створила је за се и поштовање и презирање, створила је радост и жалост. Стваралачко тело створило је себи дух, као руку своје воље. Још и у својој лудости и у своме презирању, презритељи тела, ви служите сопствености. Ево вам кажем: сама ваша сопственост хтела би да умре и окреће се од живота. Она не може више оно што би јој било најмилије: – стварати више од себе. То би јој било најмилије, то је њена најживља жеља. Али јој је прекасно стало до тога: – зато хоће ваша сопственост да је нестане, презритељи тела. Хоће да пропадне ваша сопственост, и зато сте постали ви презритељима тела! Јер не можете да стварате више од себе. И зато сте сад кивни на живот и на земљу. Невесела завист крије се у разроком погледу вашег презирања. Ја нећу ићи вашим путем, презритељи тела! Ви нисте за ме мостови који воде ка натчовеку! –

Тако је говорио Заратустра.

О радосним и рђавим страстима

Драги брате, ако имаш какву врлину, твоју врлину, онда је она само твоја и ничија више. Али ти би, наравно, да јој даш име, и да јој тепаш; ти би да је смеш повући за ухо, и да се можеш поиграти с њом. А гле! Тад је и пук зове као што је зовеш ти, и ти си постао пук и стадо са твојом врлином! Боље би било да си рекао: »не даје се исказати, и не може се крстити именом оно што мојој души задаје бола и што јој годи, и чега је гладна још и моја утроба«. Твоја врлина стоји исувише високо за поверљивост коју даје име: а ако баш мораш о њој говорити, немој се стидети да о њој муцаш. Реци и промуцај: »То је моје добро, то волим, само тако ми се допада, само тако хоћу ја оно што је добро.« Ја га нећу у облику божје заповеди, нити у облику човечијег закона и правила: не требам га да ми буде вођ у земље надземаљске и у рајеве. Земаљска је врлина, коју ја волим: мало је у њој досетљивости, а понајмање ума свију. Али та је птица код мене гнездо свила: зато је волим и милујем, – она сад лежи код мене на својим златним јајима. Тако треба да муцаш и да уздижеш своју врлину. Некада си имао страсти, и називао си их злима. Али сад имаш само још твоје врлине: оне су никле из твојих страсти. Свој главни циљ поверио си овим страстима: и оне се тад претворише у твоје врлине и у добре страсти. И ма ти био од рода напраситих или од рода сладострасних или до лудила побожних или осветљивих: Напослетку су све твоје страсти постале врлинама, и сви твоји ђаволи анђелима. Некада си имао дивљу пашчад у твоме подруму: али се она напослетку претвори у птице и миле певачице. Из својих отрова скувао си себи мелем; музао си своју краву чамотињу, – сад пијеш слатко м1еко из њених вимена. И ништа зло неће више из тебе нићи, осим можда зла које ниче из борбе твојих врлина. Драги брате, ако имаш среће онда имаш једну врлину а не више: тако ћеш прећи лакше преко моста. Одликује међу другима кад се имају многе врлине, али то је тешко сносити; и многи је већ отишао у пустињу и убио се зато што је сустао да буде и бој и бојиште врлина. Драги мој, да ли су рат и бојак зло? Али то зло је потребно: потребна је завист, и потребна су неповерења и клеветања међу твојим врлинама. Погле, колико свака твоја врлина грамзи за оним што је највише: она тражи сав твој дух, да њој буде гласником, она иште сву твоју снагу у гневу, мржњи и љубави. Суревњиве су једна на другу све врлине, а страшна је ствар суревњивост. И врлине могу пропасти услед суревњивости. Кога захвати пламен суревњивости тај окреће напослетку отровну жаоку, као шкорпион, против самога себе. Ах, драги брате, зар ниси још никад видео врлину како сама себе клевета и пробада? Човек је нешто што треба превладати: и зато треба да волиш своје врлине – јер ћеш услед њих пропасти. –

Тако је говорио Заратустра.

О бледоме злочинцу

Ви не убијате, судије и жреци, док живинче главу не обори? Ево, бледи је злочинац оборио главу: из ока му говори велико презирање. »Моје је Ја нешто што треба превладати: моје ми је Ја велико презирање човеково«: тако говори из тога ока. То му је био најузвишенији час, – што је сам себи судио: не дајте да се узвишени сроза опет у своју нискост! Нема спасења за оног који то1ико пати од себе сама, до што бржа смрт. Ваше убијање, судије, треба да је сажаљење а не освета. И, убијајући прегните да ви сами оправдате живот! Није доста да се измирите с оним којег убијате. Ваше жаљење нека буде 1јубав према натчовеку: тако ћете оправдати што сте још у животу! Реците »душман«, али не »зликовац«; реците »болесник«, а не »варалица«, реците »лудак«, а не »грешник«. А ти, крвави судијо, кад би гласно хтео рећи шта си већ све урадио у мислима: цео би свет повикао: »Доле с тим поганцем и отровником!« Него, друго је нешто мисао а друго дело, друго слика дела. Точак разлога не окреће се међу њима. Слика је учинила да побледи овај бледи човек. Дорастао је био своме делу док га је вршио: али слику његову није могао издржати кад је било извршено. Једнако је видео у себи извршиоца дела. То ја зовем лудилом: изнимак обрнуо се и постао је за њ сама ствар. Црта повучена уокруг опчини кокош те не уме више маћи; тако је потез који је он повукао опчинио његов јадни ум, – то ја зовем лудилом након дела. Почујте, судије! Има још једно друго лудило: то је лудило пре дела. Ах, ви ми се нисте доста дубоко увукли у душу! Почујте, судије! Има још једно друго лудило: то је лудило пре дела. Ах, ви ми се нисте доста дубоко увукли у душу! Крвави судија каже: »зашто је убијао овај злочинац. Та хтео је да отима«. Али ја вам велим: душа његова искала је крви, не пљачке: он је жеднео за срећом ножа! Него његов јадни ум није схватао то лудило па га је наговарао на друго. »Што ће ти крв! рекао му је он; треба уједно и да отимаш нешто! Да се светиш неком!« И он је послушао свој јадни ум: као олово 1ежале су на њему његове речи, – и он је убијајући у ствари, пљачкао. Јер није хтео да изгледа да је њега стид свога лудила. И сад опет лежи олово његове кривице на њему, и опет је јадни му ум тако крут, тако везан, тако тежак. Кад би бар могао да заврти главом, спао би терет с њега: али шта би завртело ту главу? Шта је тај човек? Хрпа болештина што кроз дух захватају свет: ту би да себи нађу плен. Шта је тај човек? Клупко дивљих змија које тешко могу да се смире једна уз другу, – и оне се размиле свака на своју страну, и траже плен по свету. Погледајте ово јадно тело! Што је патило и за чим је гинуло, то је јадна душа хтела да разуме и схвати, – и схватила је као жељу за убијањем и жеђ за срећом ножа. Ко данас оболи тог спопадне зло које је сад зло: хоће да задаје бол оним што њега боли. Али је било других времена и другог добра и зла. Некада је била сумња зла, и зло воља за самоодржањем. Тада се за болесника рекло да хули, и да је вештац: као јеретик и вештац патио је, и хтео да зада је патн је другима. Али то не иде у ваше уши: кажете ми, да то шкоди добрима међу вама. Али, шта је мени стало до добрих међу вама! Много што на добрима међу вама изазива у мени гађење, и, уверавам вас, не оно што је зло на њима. Волео бих да им дође лудило које би или сатрло, као овог бледог злочинца! Заиста вам кажем, волео бих да се то њихово лудило зове истина или вредност или правдољубље: али они имају своју врлину да би што дуже поживели, и то у свом бедном задовољству. Ја сам ограда уз брзу реку: нека се хвата ко ме може ухватити! Али ја нисам ваша штака, –

Тако је говорио Заратустра.

О читању и писању

Од свега што је написано волим само оно што је ко крвљу својом писао. Пиши крвљу: и ти ћеш увидети да је крв дух. Није лако разумети туђу крв: ја мрзим беспосличаре који читају. Ко познаје читаоца тај се за читаоца више не труди. Још један век читалаца – па ће и сам дух заударати. То што сваки сме да научи читати, поквариће напослетку не само оно што се пише него и оно што се мисли. Некад је дух био бог, па је онда постао човеком а сад као да ће постати чак још и пучином. Ко пише крвљу и у изрекама, тог није доста само читати, већ га треба наизуст учити. У брдима је најпречи пут од врха, к врху: али зато мораш имати дуге ноге. Изреке треба да су врхови, а они којима се упућују, велики и стасити. Провидан и чист зрак, блиска опасност, и дух пун несташне пакости: то се лепо слаже. Хоћу да имам око себе врагове, јер сам срчан. Срчаност, која гони сабласти, дозира сама срамове, – срчаност хоће да се смеје. Ја не осећам више с вама: тај облак сто га видим под собом, то тамнило и воднило којима се смејем, – баш тај облак носи вама буру. Ви гледате горе кад хоћете да се узвисите. Ја гледам доле, јер сам узвишен. Ко међ вама може да се смеје, и да је узвишен у исти мах? Ко се пење по највишим брдима, тај се смеје свима жалосним играма и жалосним збиљама. Безбрижне, подругљиве, насилничке – такве нас жели мудрост: она је жена, и воли увек и свуда ратника. Кажете ми: »тешко је сносити живот«. А нашто вам је тад пре подне ваша гордост а вечером ваша покорност? Тешко је сносити живот: – што се заносите! Та ми смо сви скупа добри магарци и магарице за ношење терета. Зар имамо ми што заједничко с ружним пупољком, што дрхће кад му кап росе падне на лист? Јесте: ми волимо живот, не што смо навикли на живот, већ што смо навикли да волимо. У љубави увек има мало лудила. Или и у лудилу има увек мало ума. И мени, који волим живот, чини се да лептири и бабуци од сапунице, и што је њима слично међу људима, најбоље знају шта је срећа. Гледати како се лепрсају те будаласте гиздаве окретне душице – то троњава Заратустру до суза и до песама. Ја бих веровао само у бога који зна играти. А кад сам видео свога ђавола, изгледао ми је озбиљан, темељан, дубок, свечан: дух тежине, он чини да све ствари падају. Не убија се гневом, већ смехом. Дај да убијемо дух тежине! Ја сам научио ићи: и отада трчим. Ја сам научио летети: и отада не треба да ме тек гурну па да се макнем с места. Сад сам лак, сад летим, сад се премећем правим обруче, сад игра бог у мени.

Тако је говорио Заратустра.

О дрвету на брегу

Заратустрино је око запазило, да га један младић избегава. Када је једне вечери ишао сам по бреговима што окружују варош која се зове »Шарена крава«: гле, у ходу нађе оног младића где седи на слоњен на једно дрво, и гледа уморним погледом у долину. Заратустра обухвати рукама дрво код којег је младић седео, и реће: »Кад бих хтео ово дрво да затресем овим рукама, не бих могао. А ветар који не видимо кињи га и повија како му је воља. Најгоре нас повијају и киње невидљиве руке.« Тада се подиже младић збуњен, и рече: »Чујем Заратустру где говори а баш сам мислио на њега.« Заратустра одговори: »Па што си се поплашио? – Него, човек је као и дрво. Што би он више у васиону и у светлост, тим јаче нагињу његове жиле к земљи, на ниже, у помрчину, у дубину, – у зло.« »Да, у зло! кликну младић. Како је могућно да си открио моју душу?« Заратустра се осмехну и рече: »Многа се душа не може никад открити, док је ћовек прво не пронађе.« »Да, у зло! повиче још једном младић. Ти си истину рекао, Заратустра. Ја немам висе вере у себе откад тежим у висину, и нико нема више вере у мене, – откуда је то? Ја се мењам одвише брзо: моје данас побија моје јуче. Ја често, пењући се, прескочим по који степен, – то ми не прашта ни један степен. Стигнем ли горе, увек видим да сам сâм. Нике не разговара са мном, дрхћем од мраза усамљености. Шта тражим ја у висини? Моја презирања и моје чежње расту напоредо; што се више пењем тим више презирем оног који се пење. Шта тражи он у висини? Како ме је стид мога пењања и мога спотицања! Колико ме изазива на подсмех моје убрзано дихање! Како мрзим оног што лети! Колико сам уморан у висини!« Ту заћута младић. А Заратустра посматраше дрво код којег су стајали, и рече: »Ово дрво стоји усамљено овде у бреговима; оно је израсло високо изнад људи и животиња. И кад би хтело да говори, не би нашло никог ко би га разумео: тако је високо израсло. И оно ето чека и чека, – на што чека? Борави и сувише близу легла облачјег: да ли чека можда на први гром?« Кад је Заратустра то рекао, повика младић машући живо рукама: »Да, Заратустра, ти говориш истину. Мени се хтело да пропаднем кад сам тежио у висину, а ти си гром на који сам чекао! Ето, шта је још од мене остало од кад си нам се ти јавио? Уништила ме је завист према теби!« – То рече младић и плакаше горко. А Заратустра га обгрли руком и поведе за собом. Па кад су ишли тако скупа неко време, поче Заратустра овако говорити: Срце ми се цепа. Више него што кажу твоје речи, казује ми твоје око сву твоју опасност. Ти још ниси слободан, ти још тражиш слободу. Одвише ноћником, и пребудним начинило је тебе твоје тражење. Ти би у слободну висину, твоја је душа жедна звезда. Али и твоји зли нагони жедне за слободом. Још си ти за ме заточеник који смишља како ће се дохватити слободе: о, мудра постаје душа таквих заточеника, али и лукава и покварена. И ослобођени духом мора још да се прочисти. Још је много мемле и тавнице заостало у њему: разбистрити се још мора његово око. Да, ја познајем твоју опасност. Али заклињем те мојом љубављу и надом: не одбацуј од себе своју љубав и наду! Још осећаш да си благородан, и још осећају да си благородан и остали, који су кивни на те и који те немило гледају. Знај, да је свима на путу онај који је блогородан. И добрима је на путу онај који је благородан све кад га и називају добрим, то је стога да би га тако гурнули у страну. Благородни ствара ново и хоће нову врлину; а добри хоће старо, и да остане све по старом. Али није то опасност за благородног да би могао постати добрим, него да би могао постати безобзирним, подругљивцем, рушитељем. Ах, ја сам познавао благородне који су изгубили своју најлепшу наду. И тада су говорили зло о свима лепим надама. Отада су живели безобзирно, у кратким пустим ћефовима, и слабо су још истицали циљ својим данима. »И сладострашће је дух« – говораху. И духу се њихову тад скрхаше кри1а: и ено га где гмиже по земљи, и прља забадајући зубе свуда. Некад су мислили да ће постати херојима: сад су слађострасници. Херој је њима зазор и језа. Али, тако ти моје љубави и наде: не одбацуј од себе хероја у својој души! Нека ти света буде твоја најлепша нада! –

Тако је говорио Заратустра.

О проповедницима смрти

Има проповедника смрти: и земља је пуна оних којима треба проповедати одвраћање од живота. Пуна је земља излишних, покварен је живот многима. Треба их »вечним животом« одмамити из овог живота! »Жутима« зову проповеднике смрти, или »црнима«. Али ја ћу вам их показати још и у другим бојама. Ту су Страховити, који у себи још носе дивљу звер, и немају другог избора, до пусте ћефове или раздирање сама себе. А и њихови ћефови у ствари су још раздирање сама себе. Они нису још постали ни људима, ти Страховити: нека проповедају одвраћање од живота па нека и сами оду откуд су дошли! Ту су сушићави душом тек што су се родили већ почињу да умиру, и чезну за науком о умирању и о одрицању. Они би радо били мртви, и ишту да им одобримо вољу њихову! Чувајмо се да не разбудимо те мртваце, и да не повредимо те живе ковчеге! Изађе ли њима насусрет болесник, или старац, или мртвац, они одмах кажу: »јасно је, живот нема смисла! « А у ствари, јасно је само да нема смисла то што они кажу и што они виде, јер они виде само једно лице живота. Завијени у тешку туробност, и жељно пратећи ситне случајеве који доносе смрт: тако седе они и чекају, и стискају зубе и вилице. Или: узимају шећерлеме а сами се смеју својој детињастоћи: висе о својој с1амци животу а смеју се што се вешају и о сламку. Њихова мудрост гласи: »луд је ко остане да живи, зато и јесмо ми прави лудаци! И то баш и јесте најлуђе на животу!« – »Живот је само патња – кажу други, и не лажу: па учините да ви престанете! Учините да престане живот који је само патња! Ево како треба да гласи наук ваше врлине: уби себе сама! Укради потајно из живота себе сама! – »Сладострасност је грех, – кажу једни који проповедају смрт – хајдмо у страну и немојмо зачињати децу!« »Рађати је мучно, – кажу други – нашто још рађати'? Што се роди и тако је несрећно.« И ово су проповедници смрти. »Самилост је потребна – кажу трећи. Узмите што имам! Узмите што сам! Утолико ће ме мање држати живот.« Да су они уистину милосрдни, они би загорчавали живот својим ближњима. Бити зао – то би била њихова права доброта. Али они би да се отресу живота: шта је њима стало до тог што ће друге својим ланцима и својим даровима још чвршће привезати! – Па и ви за које је живот плах посао и немир: зар нисте и ви пресити живота? Зар нисте већ сасвим зрели за проповедање смрти? Сви ви који волите плахи посао, и све што је брзо, ново, још неокушано – ви се не слажете међу собом, ваша је вредноћа бекство, и жеља да заборавите на себе саме. Кад бисте имали више вере у живот ви бисте се мање предали тренутку. Али ви немате у себи доста садржине за чекање – па ни за само лењовање! Свуда се чује глас оних што проповедају смрт: и земља је пуна таквих којима треба проповедати смрт. Или: »вечни живот«: то је за мене једно исто, – само да их што пре понестане!

Тако је говорио Заратустра.

О рату и ратницима

Нећемо да нас штеде наши најбољи душмани, а ни они које волимо из дубине душе. Допустите дакле да вам кажем истину! Браћо моја у рату! Ја вас волим из дубине душе, ја јесам и увек сам био што и ви. И ја сам вам ваш најбољи пријатељ. Допустите ми дакле да вам кажем истину! Ја знам за мржњу и завист вашег срца. Ви нисте доста велики да не познајете мржње и зависти. Али будите доста велики да вас није стид њих! Па кад већ не можете бити свеци сазнања, будите ми бар њихови ратници. То су пратиоци и претече те светости. Ја видим много војника: дај да видим много ратника! »униформа« зове се оно што они носе: само нека не буде једног облика и оно што се у њој крије! Треба да сте ми такви да вам око тражи увек душманина – вашег душманина. А у неких од вас јавља се мржња већ на први поглед. Свог душманина треба да тражите, свој рат треба да водите, и за своје мисли! А ако ваша мисао подлегне, ваша честитост треба и тада још да слави победу! Ви треба да волите мир као средство за нове ратове. И више кратки мир него дуги. Не кажем вам ја да радите, већ да се борите. Не дајем вам ја савет да мирујете, већ да побеђујете. Ваш рат треба да је борба, ваш мир треба да је победа! Само кад се има стрела и лук уза се може се ћутати и седети мирно: иначе настаје разговор и свађа. Ваш мир треба да је победа! Ви велите да добра ствар чини и рат блогословеним? А ја вам кажем добар рат чини блогословеном сваку ствар. Рат и храброст извршили су више великих дела него љубав према ближњем. Не ваша самилост, него ваша храброст спасавала је досад страдалнике. »Шта је добро?« питате ви. Добро је, бити храбар. Пустите девојчице да говоре: »бити добар значи, оно што је лепо и дирљиво у исти мах«. Кажу да сте без срца: али ваше је срце право, и ја волим стид ваше срчаности. Ви се стидите свога прилива, а остали се стиде свога одлива. Ви сте ружни? Па добро, браћо моја! Баците на своја плећа узвишено, огртач за све што је ружно! Кад ваша душа буде велика постаће обесна а има пакости у вашој узвишености. Ја вас познајем. У пакости се сусрећу обесни и слаби. Али они не разумеју једни друге. Ја вас познајем. Ви смете имати само душмане које треба мрзети, не душмане које треба презирати. Треба да можете бити горди на свог душманина: тако ће успеси душманина вашег бити и ваши успеси. Побуна – то је отменост за роба. Ваша отменост нека буде послушност! И само ваше заповедање треба да је покоравање! Добром ратнику пријатније је чути »мораш« него »хоћу«. И све што радо чините треба прво још да пустите да вам се заповеди. Ваша љубав према животу нека буде 1јубав према вашој најлепшој нади: а ваша најлепша нада нека је највиша мисао живота! Своју највишу мисао, најзад, пустите да вам ја пропишем – она гласи : човек је нешто што треба превладати. Живите дакле животам послушности и ратовања! Шта је стало до дугог живота! Зар има ратника који би да га штеде! Ја вас не штедим, ја вас волим из дубине душе. браћо моја у рату! –

Тако је говорио Заратустра.

О новом лажном божанству

Негде на свету има још народа и стада, али не код нас, драга браћо: у нас има држава. Држава? Шта је то? Ево! Отворите уши, јер ћу вам сада рећи своју реч о смрти народа. Државом се назива најхладније од свих хладних чудовишта. Хладно, и лаже; а ево ова лаж гмиже из његових уста: »Ја, држава, ја сам народ.« То је лаж! Творци су били који су створили народе, и разапели над њима једну веру и једну љубав: тако су послужили животу. Разорници су, који намештају клопке за многе а називају их државом. они вешају над њих мач, и стотину похлепних жеља. Где још има народа ту, нема разумевања за државу, и она је омражена, као поглед од урока, и као грех према обичајима и правима. Дајем вам овај знак за распознавање: сваки народ говори својим језиком добра и зла: њега не разуме сусед. Свој је језик пронашао себи он у обичајима и правима. А држава лаже на свима језицима добра и зла; и штогод говори, лаже – и штогод има, украла је. Све је лажно на њој; украденим зубима једе, заједљивица. Лажна јој је чак и утроба. Збрка језика добра и зла: тај вам знак за распознавање дајем као знак државе. Заиста вам кажем, из тога се знака даје ишчитати воља за смрћу! Заиста вам кажем, он је створен за проповеднике смрти! Многи се премноги рађају: за излишне пронаћена је држава! Видите само како их к себи мами, те многе премноге! Како их гута и жваће и прежваће! »На земљи нема ништа веће од мене: ја сам прст Божји који прави ред« – тако урличе неман. И не само дугоухи и кратковиди падају на колена пред њом! О, и у вас, велике душе, мумла она потрнуло своје мрачне лажи! О, она погађа где су срца од обиља, која се радо расипају! Да, погађа она где сте, и ви победиоци старога Бога! Умористе се у борби, и сад ваша умореност служи још и новом лажном богу! Хероје и поштењаке хтео би да поређа око себе, нави лажни бог! Радо се сунча на сунцу чистих савести – хладна неман! Све ће дати вама, ако га ви обожавате, нови лажни бог: тако купује за себе сјај ваших врлина, и поглед ваших поносних очију. Хоће да с вама хвата на удицу многе премноге! Да, он је играчка и проналазак пакла, тројански хат смрти из којег звечи накит божанских части! Да, то је проналазак да би се њиме уморили многи, док он себе сама велича као живот: заиста вам кажем, најбоља услуга свима проповедницима смрти! Ја зовем државом где се сви опијају отровом добри и зли: државом где нико не зна за себе сама, ни добри ни зли: државом где се лагано самоуморство свију назива – »животом«. Погледај те само те излишнике! Краду за себе дела проналазача, и блага мудраца: Образованошћу зову они ту крађу – све се код њих претвара у болест и муку. Погледајте само те излишнике! Увек су болесни, бљују своју жуч, и то зову новинама. Гутају један другог а нису у стању ни да се сваре. Погледајте само те излишнике! Стичу богатства а утолико су сиромашнији. Траже силу, и пре свега полугу. силе, много новаца – ти немоћници! Гледајте како се веру, ти хитри мајмуни! Веру се један преко другог, и вуку се тако у блато и у понор. Сви хоће к престолу: то је њихово лудило, – као да срећа седи на престолу! Често седи блато на престолу – а често и престо на блату. Сви су они за мене суманути, и мајмуни што се веру, и врели преврели. Заудара ми њихов лажни Бог, хладна неман; заударају ми сви скупа, ти поклоници лажног божанства. Драга браћо, зар хоћете да се задавите у пари из њихових ждрела и похота? Та боље разбијте прозоре, и скаћите напоље. Уклоните се испред смрада! Клоните се службе излишника лажноме божанству! Уклоните се испред смрада! Клоните се дима од тих људских жртава! Још је и сад земља отворена великим душама. Празна још су многа места за пустињаке, саме и удвоје, а око њих шири се мирис тихих мора. Још је великим душама отворен слободан живот. Заиста вам кажем ко сâм мало има и њега тим мање имају: слава малој сиромаштини! Онде где држава престаје ту тек почиње човек који није излишан: ту почиње песма потребнога, песма једанпут певана, и незаменљива. Онде где држава престаје, – ето, погледајте само, драга браћо! Зар је не видите, ту шарену дугу, и мостове натчовекове? –

Тако је говорио Заратустра.

О мушицама у чаршији

Бежи, пријатељу, у своју самоћу! Видим да си оглунуо од вике великих мужева, и да си избоден од жаоке малих. Пристојно умеће да ћуте с тобом шума и брег. Буди опет сличан дрвету које волиш, дрвету гранатоме: мирно, и као да ослушкује надвило се над морем. Где самоћа престаје ту почиње чаршија: а где почиње чаршија ту почиње и вика великих глумаца, и зука отровних мушица. У свету не вреде ни највеће ствари без некога ко ће их приказати: великим људима зове пук те приказиваче. Слабо схвата пук оно што је велико, а то је: оно што ствара. Али он има чула за све извођаче и приказиваче великих ствари. Око проналазача нових и вредности окреће се свет; – невидљиво се окреће. Али око приказивача окреће се пук и слава: такав је ток света. Приказивач има духа, али мало савести духа. Увек мисли само на оно чиме ће највише разбудити веру, – веру у себе! За сутра има нову веру, а за прекосутра још новију. Он има хитра чула, као и пук, и код њега ветар увек дува с друге стране. Изврнути – то код њега значи: доказати. Залудети – то му значи: уверити. А крв је за њ најјачи од свих разлога. Истину, која нечујно улази само у фине уши, назива он лажју и ништавилом. Заиста вам кажем он верује само у богове који дижу што већу грају по свету! Пуна је чаршија свечаних лакардијаша – а пук се поноси својим великим људима! То су за њ господари тренутка. Али њима је тренутак скуп: и они наваљују на те. И ти треба да им кажеш да или не. Авај, ти зар хоћеш да седнеш између за и против? Не буди суревњив на те опредељене и наваљу-]уће, љубитељу истине! Никад се још није истина обесила о рукав једног опредељеног. Због тих тренутних повуци се у свој заклон: само насред чаршије наваљују на човека са Да? или Не? Лагани су доживљаји свих дубоких кладенаца: дуго морају чекати док сазнају .шта је пало у њихову дубину. Ван чаршилије и ван славе догађа се све што је велико: ван чарши је и ван славе живели су одувек проналазачи нових вредности. Бежи, пријатељу, у своју самоћу: видим како су те поизбадале отровне мушице. Бежи онамо где је ваздух оштар и снажан! Бежи у своју самоћу! Живео си одвише близу ситних и бедних. Бежи испред њихове невидљиве освете! Наспрам тебе нису друго до само освета. Не дижи више на њих руку! Небројени су а ти ниси створен да будеш машица за мушице. Небројени су ти ситни и бедни; а кишне су капи и коров већ много поносних зграда упропастили. Ти ниси камен а већ су те издубиле многе капи. Још ћеш ми се разбити и распући од многих капи. Видим да су те измориле отровне мушице, видим где ти врца крв из сто греботина; а твој понос неће ни да плане гневом. Крви траже од тебе у свој својој невиности, крви су жедне њихове малокрвне душе – и они боду стог, у свој својој невиности. Али ти који си дубок, ти патиш одвише дубоко и од малих рана: и, пре него што си се излечио од једне, већ ти је прешао исти црв преко руке. Сувише си ми горд а да би убијао те облапорнике Али се чувај, да ти не дође главе то што носиш на себи сву њихову отровну неправду! Они и својом хвалом облећу око тебе: наметљивост је њихова хвала. Они траже близину твоје коже и твоје крви.Они ти ласкају као каквом богу или ђаволу; они се увијају пред тобом као пред каквим богом или ђаволом. Али, не осврћи се на то! Ласкавци су то и улизице, и ништа више. А често се праве пред тобом предусретљивима То је била одувек досетљивост кукавица. Да, кукавице су досетљиви! Они ти се чуде много у својој уској души, – увек им изгледаш чудан! Све што изазива много чуђења, постаје чудно. Они те кажњавају за све твоје врлине. Они ти праштају од срца радо само – твоје погрешке. Зато што си благ и праве ћуди, велиш: »нису они криви за свој ситни живот«. А њихова уска душа мисли: »Крив је сваки велики живот.« И кад си благ према њима осећају они да их презиреш: и они ти враћају доброчинство скривеним злочинствима. Твоја нема гордост противи се увек њиховом укусу; они кличу од радости ако си једаред толико скроман да си сујетан. Оно што познамо на човеку то и распаљујемо у њему. Дакле, чувај се од ситних! Они се осећају ситни пред тобом, и њихова је нискост сва зажарена, и букти против тебе у невидљивој освети. Ниси ли запазио како често заћуте када им приступиш, и како их узнемирава снага, као дим ватре која се гаси? Јесте, пријатељу, ти си зла савест твојим ближњима: јер они тебе нису достојни. Они те стога мрзе, и радо би крв твоју сисали. Твоји ће ближњи остати увек отровне мушице; оно што је велико на теби – то их чини још отровнијима, и све сличнијима мушицама. Бежи пријатељу, у самоћу, и онамо где је ваздух оштар и снажан! Ниси ти зато створен да будеш машица за мушице. –

Тако је говорио Заратустра.

О чедности

Ја волим гору. У градовима је зрак загушан: ту је и сувише блудних. А није ли боље пасти у руке убице него у снове блудне жене? И види само те људе: из ока им читаш – за њих нема веће среће на земљи до лежати са женом. Кал је на дну њихове душе; и тим горе ако је у томе калу још и духа! Да сте бар савршени као што су савршене животиње. Али животиња је бар невина. Не велим вам да умртвите своја чула. Велим вам, да чула своја начините невинима. Не велим вам да будете чедни. Чедност је код неких врлина, али је код многих пре порок. Ти су додуше често уздржљиви, али из свега што чине вири завидљиво кучка похота. До на врхунце њихове врлине, и до у сами њихов хладни дух иде за њима то живинче, и његово неспокојство. И како покорно уме кучка похота да проси за парче духа, ако су јој ускратили парче меса. Ви уживате у жалосном позоришту, и у свему што срце пара. Али ја сам неповерљив према вашој кучки. Ваше очи су ми одвише свирепе, и ви тражите жељним погледом оне што пате. Да није то само ваша сладострасност што се прерушила па прозвала милосрђем? И још ћу вам рећи и ово: Није их мало који су, изгонећи из себе ђавола, ушли и сами у свиње. Ко тешко подноси чедност тај треба да је се окани да га не поведе путем у пакао – да не постане калом и блудом душе. Јесу ли то прљаве ствари о којима говорим? То још не би било најгоре. Онај који иде за сазнањем не улази нерадо у воду истине кад је истина прљава, него кад је плитка. Заиста вам кажем: има их који су чедни из дубине душе: у њих је боље срце, они се више и сладе смеју него ви. Они се и чедности смеју, и питају: »шта је то чедност!« Биће да је чедност лудост! Али та је лудост дошла к нама, а нисмо ми ишли к њој. Ми смо понудили госту конак и срце, и он се настанио код нас, – нека га нек остане докле га воља!«

Тако је говорио Заратустра.

О пријатељу

»Има око мене увек један више него што треба« – тако мисли пустињак. »Једнако један пут један – ћини напослетку два! « Ја и моје мене увек су у одвише живу разговору: како би било да се покуша издржати без пријатеља? За пустињака је пријатељ увек трећи: трећи је плута која спречава да разговор двојице потоне у дубину. Ах, има и сувише дубина за сваког пустињака. Зато и чезну толико за пријатељем и за његовом висином. Наша вера у друге издаје у оном у чему бисмо ми у нама самима радо веровали. Наша је чежња за пријатељем наш издајник. С љубављу се често тек хоће да прескочи завист. И често човек напада, и ствара себи непријатеље, само да би сакрио да би и сам требало да буде нападнут. »Буди ми бар непријатељ!« – тако говори право поштовање, које се не усуђује да тражи пријатељство. Ко хоће да има пријатеља мора бити спреман да за њ пође и у рат: а да би се могло ратовати, мора човек умети бити непријатељ. Треба још непријатеља поштовати у свом пријатељу. Можеш ли своме пријатељу да приђеш близу а да му не приђеш? У свом пријатељу треба имати свог најбољег непријатеља. Треба да си му онда најближи срцем кад му се противиш. Ти пред пријатеља нећеш да излазиш у одећи? Ти хоћеш да укажеш част пријатељу тиме што си пред њим онакав какав си? Али, баш зато ће те се ратосиљати! Ко не скрива себе, буни против себе: имате дакле пуно разлога да се бојите наготе! – Дабогме, да сте богови, тада бисте се могли стидети својих хаљина! Не можеш се доста лепо накитити за свога пријатеља: јер ти треба да си за њ стрела и чежња ка натчовеку. Да ли си већ видео пријатеља свог кад спава, да би сазнао како изгледа? Шта је уосталом лице твога пријатеља? То је твоје рођено лице, у храпаву и несавршену огледалу. Да ли си већ видео пријатеља свог кад спава? Зар се ниси поплашио што твој пријатељ тако изгледа? О, пријатељу, човек је нешто што треба превладати. У наслућивању и у ћутању треба да је опробан пријатељ: немој да хоћеш да све видиш. Сан нека ти одаје шта твој пријатељ на јави ради. Наслућивање нека је твоје милосрђе: да прво сазнаш да ли хоће твој пријатељ милосрђа. Можда он воли на теби непомућено око и поглед у вечност. Милосрђе према пријатељу треба да се сакрије у тврду љуску, о њега треба зуб један да поломиш. Тако ће оно добити финоћу и сласт. Да ли си ти свеж зрак и самоћа и хлеб и лек за свог пријатеља? Многи не умеју да скину ланце са себе самих а ипак су ослободитељи својих пријатеља. Јеси ли роб? Онда не можеш бити пријатељем. Јеси ли тиранин? Онда не можеш имати пријатеља. У жени је и сувише дуго остао скривен роб, и скривен тиранин. Зато жена није још способна за пријатељство: она зна само за љубав. У љубави жениној има неправде и слепила против свега оног што она не љуби. Па и у свесној љубави жениној има још увек колебања и муње, и ноћи поред светлости. Још није жена способна за пријатељство. Али реците ми, и сви ви мужеви, ко је и од вас способан за пријатељство? Куд ћете с вашом сиротињом, мужеви, и с вашом тврдоћом душе! Оно што ви дајете пријатељу даћу ја и своме непријатељу, и нећу постати услед тога сиромашнијим. Има друговања: али треба да буде пријатељства!

Тако је говорин Заратустра.

О тисућу и једном циљу

Многе је земље познао Заратустра, и многе народе: те је тако могао открити многих народа добро и зло. Никакве веће силе није Заратустра видео на земљи до добра и зла. Не би могао живети ниједан народ који не би прво умео да одређује вредности; а, ако хоће да се одржи, не сме одређивати као што сусед му одређује. Многошта што је једном народу добро служи другоме на подсмех и поругу: тако сам искусио. Видео сам многошта чега се на једном месту клоне и називају га злим а што на другом обасипају пурпурним почастима. Никада није разумевао један сусед другога. одувек се ишчуђавао у својој души како му је сусед злобан и у заблуди. Таблица добара виси над сваким народом Видиш, то је таблица његових савлађивања; видиш, то је глас његове воље за моћи. Похвалним назива он оно што држи да је тешко; оно што је неопходно и тешко, за то каже да је добро; а што још и из највеће невоље ослобађа, оно што је изузетно, што је најтеже, – то велича као свето. Што учини да влада он, и да побеђује, и да стоји у свом сјају, на страх и завист суседу свом. то му је узвишено, првенствено одређујуће,- оно што даје смисао свим стварима. Одиста, драги брате, ако си познао, пре свега невољу, и земљу и небо, и суседа једнога народа: онда ћеш погодити зацело и закон његових превлађивања, и зашто се пење на тим лествицама ка својој нади. »Увек треба да си први и да си пред другима: Никога не треба да воли твоја суревњива душа, осим пријатеља« – такве су мисли доводиле у узбуђење душу сваког Грка: тако је ишао својим путем величине. »Истину говорити а знати владати луком и стрелом« – тако је било драго и чинило се тешко у исти мах ономе народу од којег потиче моје име – име које ми је драго и тешко у исти мах. »Поштовати оца и матер, из дна душе радити све по њиховој вољи«: ту таблицу превлађивања обесио је био над собом други један народ, и постао је силан и вечан због ње. »Бити веран, и верности за љубав излагати част и крв и за рђаве и опасне ствари«: у томе учећи се савладао се други један народ, и тако савладујући се затруднео је, и понео у себи велике наде. Заиста вам кажем, људи дадоше једни другима све своје добро и зло. Заиста вам кажем, они га не узедоше, нити га надоше, нити им паде као глас са небеса. Вредности је унео у ствари тек човек, да би се одржао, – он је тек створио смисао ствари, човечији смисао! Стога се назвао »човек«, што значи: онај који процењује. Процењивати значи стварати: почујте ви који стварате! Само проценивање јесте благо и драгоценост свију процењених ствари. Тек процењивање даје вредност: и, без процењивања био би шупаљ орах живота. Почујте, ви који стварате! Мењајте вредности, – то је мењање оног који ствара. Увек уништава, онај коме је суђено да буде творац. Ствараоци су били прво народи па тек после, много касније, појединци; заиста вам кажем, сам је појединац најмлађа још творевина. Народи су некад вешали таблицу добра изнад себе. Љубав која би да влада, и љубав која би да се покорава, створиле су заједнички такве таблице. Старије је задовољство бити у стаду него задовољство од свога Ја: и догод се добра савест назива стадом само ће рђава савест говорити: Ја. Заиста вам кажем, лукаво, тврдокорно Ја, које тражи своју корист у користи других: оно није постанак стада, оно значи његову пролазност. Увек су они који су имали љубави, и који су стварали, створили Добро и Зло. Пламен љубави букти у имену свих врлина, и пламен гнева. Многе је земље познао Заратустра, и многе народе: никакве веће силе није Заратустра видео на земљи од дала оних у којих има љубави: »добро« и »зло« је име њихово. Заиста вам кажем, право је чудовиште сила тога хваљења и тога кућења. Нека се јави ко ће оковати ту звер и њених тисућу вратова? Тисућу циљева било је досад, јер је било тисућу народа. Недостају само још окови за тисућу вратова, недостаје тај један циљ. Још човечанство нема свога циља. Него, реците ми, драга браћо: кад човечанству још недостаје тај циљ, зар ме недостаје онда још и – оно само? –

Тако је говорио Заратустра.

О љубави према ближњем

Привијате се уз ближњег, и називате то свакојаким лепим именима. А ево вам кажем: ваша љубав према ближњем није друго до ваша рђава љубав према себи самом. Ви тражите спаса код ближњег од вас самих, па бисте да то још назовете врлином: али ја провидим вашу »несебичност«. Ти је старије него Ја; Ти је освештано а Ја још није: човек се дакле привија уз ближњег. Ја вам не велим да љубите ближњег. Пре вам још саветујем да бежите од ближњег, и да љубите најдаљег! Више него љубав према ближњем стоји љубав према најдаљем, и према будућем; више још него љубав према човеку ценим ја љубав према стварима и сабластима. Та сабласт што за тобом скакуће, брате мој, лепша је од тебе; зашто јој не даш своју пут и своје кости? Али ти се ње плашиш, и бежиш к свом ближњем. Ви не можете да издржите у друштву са вама самима; и не волите себе колико би требало: па хоћете да заведете ближњег на љубав а себе да позлатите његовом заблудом. Ја бих волео кад не бисте могли издржати у друштву са свакојаким ближњима, и њиховим суседима; онда бисте морали од себе сама створити свога пријатеља, и у њему срце које је спремно да се прелије. Ви позовете сведока кад сте ради да о себи лепо говорите; па кад сте њега завели да добро мисли о вама тада и сами добро мислите о себи. Не лаже само онај који говори што зна да не зна, него више још онај који говори што не зна да зна. Тако говорите ви о себи једни другима, и обмањујете собом свога суседа. Ево како говори луд човек: »Опћење с људима квари карактер, особито ономе који га нема.« Један иде к ближњем да би нашао себе, други иде што би се радо сам изгубио. Ваша рђава љубав према вама самима чини вам самоћу тамницом. Они даље морају да плате за вашу љубав према ближњем; и чим вас је пет на окупу увек неко шести мора да умре. Не волим ја ни ваше славе: има вам ту одвише глумаца, а и гледаоци држе се често као да су глумци. Не учим вас ближњему него пријатељу. Пријатељ вам је слава земаљска, и предосећај за натчовека. Учим вас пријатељу и његову препуном срцу. Али морате умети да сте сунђер ако хоћете да вас воли препуно срце. Учим вас пријатељу у којем је свет готов и саздан, који је љуска за све добро, – пријатељу који ствара, који увек има по готов свет за поклањан је. И као што у њему може свет да се развије, тако може и да му се опет савије у прстенове, као постајање добра услед зла, и као постајање сврхе из случаја. Будућност, и оно што је најдаље, нека ти буду узрок твога данас: у своме пријатељу треба да волиш натчовека као узрок себе. Драга браћо, не велим вам да волите ближње; него вам саветујем да волите најудаљеније.

Тако је говорио Заратустра.

О путу ствараоца

Хоћеш ли, брате, поћи у самоћу? Хоћеш ли потражити пут к себи самоме? Застани још мало, и почуј ме. »Ко тражи тај се лако и сам изгуби. Свако је усамљивање злочин«. тако каже стадо. А ти си дуго припадао стаду. Глас стада још одјекује у теби. Чак и кад будеш говорио: »ја немам више исту савест коју и ви«,биће у томе тужбе и бола. А видиш, још и тај бол родила је она иста савест: и последњи одблесак те савести пламти још на твојој туробности. Ти би хтео да пођеш путем своје туробности као путем к теби самоме? Покажи ми да ли имаш права на њ, и покажи ми снагу која ти стоји на расположењу. Је си ли ти једна нова снага, и једно ново право? Јеси ли ти један први покрет? Један почетак који се котрља из себе сама? Да ли умеш звезде присилити да се око тебе окрећу? Ах, колико има похлепних за васионом! Колико има грчевитог усиљавања сујетних! Докажи ми да ти ниси похлепан, нити сујетан! Ах, има тополико великих мисли које чине исто што и мехови: надахњују, и стварају већу празнину. Кажеш да си слободан? Хоћу да знам шта је твоја мисао водиља а не да си се извукао испод јарма. Да ли си ти један од оних који је смео да се извуче испод јарма? Има их многих који су одбацујући од себе услужност одбацили и своју задњу вредност. Слободан, од чега слободан? Шта је до тога стало Заратустри! Него, треба да могу да читам из твога ведрог ока: слободан, за што? Можеш ли ти сам себи дати своје зло и своје добро, и обесити своју вољу изнад себе као закон? Можеш ли бити себи сам и судијом и осветником свога закона? Страшно је остати насамо са судијом и са осветником свога рођеног закона. То је као кад падне звезда у празан простор, и у ледени дах усамљености. Данас још патиш од многих, ти један: данас још имаш целу своју храброст и све своје наде. Али доћи ће доба да ће те самоћа заморити, да ће се гордост твоја савити, да ће храброст твоја зашкринути зубима. И ти ћеш тада викати из свег гласа: »Ја сам сам!« Доћи ће доба, да нећеш више видети оно што је на теби високо а видећеш сасвим изблиза оно што је ниско; а као авет страшиће те оно што је узвишено у теби. И ти ћеш тада викати из свег гласа: »Све је лажно! « Има осећања која хоће да задаве усамљеника; ако не могу, тада, дабогме, морају сама да умру! Али, да ли ћеш ти то бити у стању, да будеш убица? Да ли ти је већ позната, брате, реч »презирање«? И знаш ли, колике су муке праведљивости: да будеш праведан према онима који те презиру? Ти примораваш многе да због тебе почну друкче учити него дотле; то ће ти они скупо нарачунати. Ти си им се приближио а ипак си прошао мимо: то ти неће никад опростити. Ти се дижеш изнад њих: али што се више пењеш тим мањи изгледаш оку зависти. А највећма мрзе онога који лети. »Ви не можете бити праведни према мени! – треба да кажеш – ја узимам вашу неправедност као оно што мени припада.« Неправдом и прљавштином бацају се они на усамљеника: али, брате мој, ако хоћеш да си звезда мораш им светлити упркос свему! Него, чувај се дабрих и праведних! Ти воле да разапну на крст оне који сами своју врлину проналазе, – ти мрзе усамљеника. А чувај се и преподобне простоте! Њој ништа није свето што није просто и глупо: она се радо игра и с ватром – спалишта! Па чувај се и од нападаја своје љубави! Одвише брзо пружа усамљеник руку да се рукује с оним кога сусретне. Многим људима не смеш пружити руку, него само шапу: а иштем да на твојој шапи имају и канџе. Него, највећи непријатељ који ти може изаћи насусрет, то ћеш увек бити ти сам; ти сам уходиш себе и по пећинама и по шумама. Усамљениче, ти идеш путем к себи самоме! А пут те води покрај тебе самога, и покрај твојих седам ђавола! Јеретик бићеш себи самоме, и вештац и предсказивач, и будала и сумњало, надрисветац и хуља. Треба да желиш да изгориш у свом рођеном пламену: како би да поново постанеш, док се ниси прво претворио у пепео! Усамљениче, ти идеш путем ствараоца: ти хоћеш да створиш себи једнога бога из твојих седам ђавола! Усамљениче, ти идеш путем онога који воли: ти волиш себе самога, и стога презиреш себе као што презиру само они који умеју да воле. Онај који воли хоће да ствара, јер презире! Шта зна онај о љубави, који није морао да презре баш оно што воли? Са својом љубављу пођи у своју самоћу, и са својом жељом за стварањем, брате мој, и тек доцније одхрамаће правдољубље за тобом. С мојим сузама поди у своју самоћу, брате мој. Ја волим оног који хоће да створи више од себе па у том наде своју пропаст.

Тако је говорио Заратустра.

О старим и младим женицама

»Што се провлачиш тако страшљиво кроз сутон, Заратустра? И шта скриваш тако опрезно испод свог огртача? « »Је ли можда какво благо, шта су ти га поклонили? Или је дете, што се родило? Или идеш сада и сам можда стазама крадљиваца, ти пријатељ злих?« – Јесте, драги брате! рече Заратустра, благо је ово, што су ми га поклонили: једна мала истина, њу ето носим уза се. Него, она је немирна као какво дериште; и ако јој не запушим уста виче из свег грла. »Кад сам данас ишао својим путем, у час када сунце седа, срете ме једна стара жена, и овако говораше мојој души: »Често је беседио Заратустра и пред нама женама, али нам још никад није прозборио о самој жени.« А ја јој одвратих: »о жени треба говорити само пред мушкима«. »Говори и преда мном о жени, реже она: ја сам стара па ћу одмах све заборавити.« И ја се одазвах жељи старе жене, и овако јој говорах: На жени је све загонетка, и све на жени има једно решење: оно се зове трудноћа. Мушкарац је за жену средство: циљ је увек дете. Него, шта је жена за мушкарца? Прави мушкарац тражи двоје: опасности и игре. Зато тражи жену, као најопаснију играчку. Мушкарац треба да буде одгајан за рат, а жена за одмор ратнику: све остало је лудост. За преслатко воће – не мари ратник. Зато мари за жену; опора је још и најслађа жена. Жена боље разуме децу него мушкарца, али је мушкарац више дете него што је жена. У правом мушкарцу скривено је дете: а дете хоће да се игра. На ноге, дакле, жене, па ми пронађите то дете у мушкарцу! Жена треба да је играцка, драги камен, обасјана врлинама једнога света који још није ту. Звездин сјај треба да се блиста у вашој љубави! Ваша нада треба да буде: »дај ми да могу родити натчовека! « Нека буде храбрости у вашој врлини! Својом љубављу треба да наваљујете на оног који вам улива страх. У вашој љубави треба да је ваша част! Слабо зна иначе жена шта је то част. А ево шта треба да буде ваша част: да увек више љубите него што вас љубе, и да никад нисте на другом месту у том погледу. Мушкарац треба да се боји жене која љуби: она ће тада поднети сваку жртву, и све је друго за њу тада без вредности. Мушкарац треба да се боји жене која мрзи: јер мушкарац је у дну своје душе само зао, а жена је онда рђава. Кога мрзи жена понајвећма? – Ево како говораше жељезо магнету: »мрзим те понајвећма што привлачиш а ниси доста јак да привучеш«. Срећа мушкарчева зове се: хоћу. Срећа женина зове се: он хоће. »Ето, у овај исти час постао је свет савршен!« – мисли жена кад је послушна што љуби од свег срца.Јер жена мора да слуша, и мора да тражи дубину за своју површину. Површна је душа женина, покретна бурна скрама над плитком водом. А нарав мушкарца је дубока, њена бујица шуми кроз подземне пећине, жена слути њену снагу, али је не схвата. – На то ми одговори старица: »Много лепих ствари рече Заратустра, нарочито за оне који су доста млади за то. чудновато, Заратустра мало познаје жене а ипак право говори о њима! Да ли је то можда стога што је код жене све могућно? А сад, у име захвалности, узми једну малу истину! Доста сам стара да је могу дати! Замотај је добро, и запуши јој уста: иначе ће да виче из свег грла ова мала истина.« »Дај ми, жено, твоју малу истину!« рекох. А старица рече тад ово: »Ти идеш к женама? Не заборави бич!« –

Тако је говорио Заратустра.

О уједу гује

Једнога дана заспао беше Заратустра под једном смоквом, јер је било топло, и савио беше руке преко лица. Али дође једна гуја, и уједе га за врат да је Заратустра гласно јаукнуо од бола. Када је скинуо руку с лица, погледа змију: а она познаде очи Заратустрине, поче се неспретно свијати, и хтеде да умакне. »Не бежи, рече Заратустра; још ти се нисам захвалио! Ти си ме за времена пробудила, јер дуг је још пут мој.« »Кратак још пут је твој«, рече тужно гуја; »мој отров убија«. Заратустра се осмехну. »Зар може погинути змај од змијског отрова? рече. – Него, узми натраг свој отров. Ти ниси доста богата да би ми га могла поклонити.« На то му гуја паде поново око врата, и лизаше му рану. Када је једном Заратустра причао ово својим ученицима, питаху га они: »А шта је, о Заратустра, наравоученије из те твоје приче?« Заратустра на то питање одговори овако:Добри и праведни кажу за мене да сам уништитељ морала: моја је прича неморална. Али ако имате душманина немојте му враћати зло добрим: јер то понижава. Него, докажите још, да вам је учинио нешто добро. А боље је и да планете гневом него да понижавате! Ако вас псују, не би ми било право да ви благосиљате. Боље исто тако псујте и ви мало! Учини ли вам се велика неправда, учините брзо и сами још пет малих! Страшно је погледати оног кога неправда сама тишти. Да ли сте то већ знали? Подељена неправда је пола правде. Онај нека узме неправду на се који је може понети! Мала освета човечнија је него никаква освета. А ако казна није за преступника у исти мах и правда и почаст, онда не марим ни за ваше кажњавање. Отменије је да кажеш за себе да немаш право, него да силом задржиш право, особито ако имаш право. Само, мора човек бити довољно богат за то.Ја не марим за вашу хладну правичност, из ока судија ваших увек вири џелат, и његов хладни нож. Реците, зар нема нигде правичности која би биб љубав са видовитим очима? Пронађите ми већ једном љубав која неће понети на себи само сву казну, већ и сву кривицу! Пронађите ми већ једном правичност која ће сваког ослободити, осим онога који суди! Ево чујте још и ово! Ономе који би да је правичан до крајности, претвара се и лаж у човекољубље. Али, како бих могао бити правичан до краја! Како бих могао дати свакоме своје? Треба да се задовољим. да дам свакоме моје. Напослетку, браћо, чувајте се да не чините неправо усамљеницима! Да ли би могао усамљеник то заборавити! Или, зар би могао вратити зло злим! Усамљеник је као дубок кладенац. Лако је, бацити камичак у њ; али кад потоне до на дно, реците, ко би га опет изнео? Чувајте се да не повредите усамљеника! А ако сте то учинили, онда га бар још и убијте!

Тако је говорио Заратустра.

О детету и браку

Имам да упутим једно питање управо теби, драги брате: као олово спуштам то питање у твоју душу, да бих сазнао како је дубока. Млад си, па си жељан детета и брака. Али те ја питам: је си ли ти човек који сме да је жељан детета? Јеси ли ти победник, савлађивач себе сама, заповедник над својим чулима, господар својих врлина? То питам ја тебе. Или из жеље твоје говори тек животиња и ниска потреба? Или, усамљеност? Или, незадовољство с тобом самим? Ја бих хтео да победа твоја и твоја слобода чезну за дететом. Живе споменике треба да назидаш својој победи и своме ослобођењу. Треба да зидаш више од себе. Али пре свега треба да си сам добро саздан, прав и телом и душом. Не треба да се плодиш само све више по броју, него и све више у висину! У том нека ти је на помоћи зелени врт брака! Треба да створиш једно више тело, један први крет, један точак који се из себе котрља, – треба да створиш једнога који ствара. Брак: то је за мене воља двоје да створе једно, које ће бити више од оних коии су га створили. Поштовање узајамно за мене је брак, поштовање оних који обоје хоће да имају онакву вољу. То треба да је смисао и да је истина твога брака. А то што многи премноги називају браком, сви они излишници, – ах, шта је то за мене! О, колика је сиротиња тих душа удвоје! О, колика је прљавштина тих душа удвоје! О, то бедно задовољство удвоје! Све то називају браком, и кажу, да су им бракови на небу склопљени. Не, ја не марим за то небо излишника. И не марим за те животиње сплетене у небеске замке. Нека је далеко од мене и тај Бог, који храмајући прилази да благослови оно што није везао! Не смејте се таквим браковима! Та које дете не би имало разлога да плаче са својих родитеља! Човек ми изгледаше угледан, и зрео за смисао земљин: али кад му сагледах жену, учини ми се земља домом за слабоумне. Јест, да је по мени, земља би се тресла у грчевима у часу кад се светац спарује с гуском. Један је као јунак пошао у лов на истине а уловио је напослетку једну малу накинђурену лаж. То зове он својим браком. Други је ваздан пазио с ким ће и како ће, и бирао је као што бира избирач. А одједаред поквари себи друштво за свагда: То зове он својим браком. Опет други тражио је служавку с анђеоским врлинама. А одједаред постаде сам служавком једне жене, и сад нека гледа како ће да би постао још и анђелом. Сви су купци обазриви, у свакога су лукаве очи. Али још и понајлукавији купиће жену своју у џаку. Многе кратке лудости – то ви зовете љубављу. А ваш брак учини крај тим многим кратким лудостима – једном другом глупошћу. Ваша љубав према жени, и женама љубав према мушкарцу: о, бар да су саучешће према напаћеним и скривеним божанствима! Али, редовно се само боље упознају две животиње. Па још и ваша најбоља љубав није друго до једна слика у заносу, и један болан жар. А требало би да је буктиња која би вам светлела ка вашим путевима. Требаће некад да 1јубите више од себе. Дакле учите тек љубити! Тога сте ради и морали испити горку чашу ваше љубави. Има горчине и у чаши најбоље љубави: она изазива чежњу за натчовеком, она буди жед у теби који ствараш! Жед творачка, стрела и чежња за натчовеком; реци, брате мој, је ли у томе твоја воља за браком? Нека је благословена таква воља, и такав брак –

Тако је говорио Заратустра.

О слободној смрти

Многи умиру прекасно, а неки умиру прерано.Још се свет није навикао на наук: »умри у добар час! « Умри у добар час, томе учи Заратустра.Дабогме, ко никако не живи у добар час, како би тај могао икад и да умре у добар час? Боље да се није никад ни родио! - То ја велим излишнима. Него, још и ти излишни праве се важни са својим умирањем, – и понајшупљи орах хоће још да га крхају. Сви схватају умирање као нешто важно: али смрт још није славље. Још нису људи научили како се славе најлепше славе. Ја ћу вам показати смрт плодоносну, која за све живе постаје подстреком и заветом. Нарочитом смрћу умире плодоносни, победнички, опкољен пунонадежнима и заветницима. Тако се треба научити умрети; и не би требало да прође ниједно славље а да овакав самртник не благосиља заклетве оних који остају у животу! Тако је најбоље умрети; а друго би онда било: да се умре у борби, и да се распе душа велика. А одвратна је, и оном који се бори и оном који побеђује, ваша жмирава смрт што се привлачи потајно као крадљивац – а ипак долази као господар. Угледајте се ево на ову моју смрт, смрт слободну, која ми прилази јер ја тако хоћу. А кад ћу хтети? – Ко је истакао себи циљ има наследника, тај жели смрт у добар час ради циља и због наследника. И, из поштовања према мени и према наследнику, тај неће више вешати свеле венце у светилишту живота. Заиста вам кажем нећу да сам као они који плету ужад: вукући конац у дужину сами иду све унатраг. Многи су престари и за своје истине и победе, безуба уста немају више право да кажу сваку истину. Сваки који жели славе треба да се за времена растави од части, и да се научи великој вештини да у прави час – иде. Не треба допустити да нас једу кад понајбоље пријамо: то знају они који желе да буду дуго вољени. Има дабогме киселих јабука чији је удес да морају чекати до последњег дана јесени: а онда у исти мах сазру, пожуте, и смежурају се. Једнима остари прво срце а другима прво дух. А неки су стари још у младости: али, ко постане касно млад, остаје дуго млад. Многима живот не испада за руком: отрован црв належе му се у срцу. Нека бар гледа да му тим боље испадне за руком смрт. Многи не постану никад слатки, потруле још у лето. Кукавичлук их држи да не падну са својих грана. Премноги живе, и предуго висе они о својим гранама. Треба да дође олуј па ђа стресе са дрвета све што је труло и од црва нагрижено! Треба да дођу проповедници брзе смрти! То би хили прави олуји и тресци који су потребни за дрвеће живота. Али ја чујем само где се проповеда лагана смрт, и стрпљење са свим »земаљским«. Ах, зар ви проповедате стрпљивост са »земаљским?« Та земаљско има и одвише стрпљивости с вама, ви отпадници! Заиста вам кажем, прерано је умро онај Јеврејин што га славе проповедници лагане смрти: и за многе је отада било кобно што је прерано умро. Он још није познавао друго до сузе и тегобу Јеврејина, и с њима мржњу добрих и праведних – Јеврејин Исус: и тад га спопаде изненада чежња за смрћу. Требао је остати у пустињи, и далеко од добрих и праведних! Можда би био научио живети, и научио волети живот – и смех уз то! Верујте ми, браћо,моја! Он је прерано умро; он би своју науку сам опозвао био, да је достигао моју старост! Био је толико благородан да би опозвао! Али још није био сазрео. Незрео је младић кад воли, и незрео мрзи човека и земљу. Везани још су њему и тешки, дух и крила душина. А у зрелом човеку има више од детета него у младићу, и мање тугобе: он боље зна шта су смрт и живот. Слободан на смрт, и с1ободан у смрти, свечано изговарајући: Не ако није више време да се говори Да: тако он добро зна шта су смрт и живот. Нека ваше умирање не буде хула на човека и на земљу, пријатељи драги, то молим од меда ваше душе.Нека ваше умирање још озаривају ваш дух и ваша врлина, као што озарава земљу вечерња румен; иначе вам умирање није пошло за руком. И ја сам умрећу, да бисте ви, пријатељи, мене ради већма волели земљу, и постаћу земља која сам и био, да бих имао мира у њој која ме је родила. Заиста вам кажем, Заратустра је имао свој цили, он је бацио своју лопту: сад ви, пријатељи, будите наследници мојег циља, вама у руке бацам златну лопту. Милије ми је од свега, пријатељи драги, да вас гледам кад бацате златну лопту! И стога опростите што ћу још мало постојати на земљи!

Тако је говрио Заратустра.

О врлини која дели дарове

Кад се Заратустра растао од града који је волео у срцу свом, и чије је име: »Шарена крава«, – пошли су за њим многи који се називаху ученицима његовим, и пратили су га. Тако дођоше до једног раскршћа: ту им Заратустра рече да је рад да даље иде сам; јер је био љубитељ шетње у самоћи. А ученици, предадоше му на растанку палицу на чијој се златној дршци обавијала змија око сунца. Заратустра се обрадова палици, и наслонивши се на њу овако прозбори својим ученицима, и рече: Реците ми, молим вас: откуд злату толика вредност? Отуд, што није обично и што није корисно, а блиста се и има благ сјај, поклања се сâмо сваком. Само као подобије највише врлине дошло је злато до тога да има највећу вредност. Као злато, блиста се поглед у онога који дели дарове. Сјај злата склапа мир између месеца и сунца. Необична је највиша врлина, и није корисна, блиста се и има благ сјај: највиша врлина је, врлина што дели дарове. Заиста вам кажем, ученици моји, ја погађам шта ви хоћете: и ви жудите, као и ја, за врлином која дели дарове. Шта имате ви заједничко са мачкама и с курјацима? У томе је ваша жеђ, да постанете и сами жртве, и дарови: и стога и осећате жеђ за тим да нагомилате у својој души сва богатства. Незаситно жуди ваша душа за благом и драгоценостима, јер је незаситна врлина ваша у жељи да дели дарове. Ви нагоните све ствари што су око вас, и што су у вама, да из вашег кладенца натраг потеку као дарови ваше љубави. Заиста вам кажем, разбојником мора постати за све вредности таква врлина што дели дарове: али здравом и светом зовем ја такву себичност. – Има друга једна себичност, пресиромашна, изгладнела, она што би увек да краде, себичност болесника, болесна себичност. Крадљивачким оком посматра она све што блиста, жудњом глади одмерена онога који има доста да једе; и увек се облизује око стола оних што деле дарове. Болест говори из такве пожуде, и невидљиво изрођавање; да је тело измождено, каже разбојничка пожуда те себичности. Реците ми, драга браћо: шта изгледа нама рђаво, и што је за нас најгоре? Зар не то изрођавање? – Ми одмах помишљамо на изрођавање, где нема душе која дели дарове. Наш пут води у вис, од врсте преко ка надврсти. А грозимо се израђене душе која каже: »Све за мене«. Увис лети наша душа: тако је она слика и прилика нашег живота, слика и прилика узвишавања. Имена врлина слике су таквих узвишавања. Тако пролази тело кроз историју, као нешто што постаје, и нешто што се бори. А дух – шта је он телу? Његових борби, и његових победа гласник, друг, и одјек. Слике су сва имена добра и зла: она не изговоре све, већ само наговесте. Лудак је, ко из њих хоће да црпе мудрост. Пазите добро, драга браћо, на часове у које би дух ваш хтео да говори у сликама: ту је порекло ваше врлине. Узвишава се тада ваше тело, и ускрсава; својим миљем доводи у усхит дух, и овај постаје творцем и оцењивачем, и љубавником, и добротворем свију ствари. Кад вам се срце шири, и потече пуно као бујна река, носећи и благослов и опасност обитаваоцима уз обалу: ту је онда порекло ваше врлине. Кад сте узвишени над похвалом и покудом и ваша воља хоће да заповеда свима стварима као воља онога који воли: ту је порекло ваше врлине. Кад презирете оно што годи, и меку постељу и простирете лежај себи што даље од оних који су разнежени: ту је порекло ваше врлине. Кад имате само једну вољу, и ту истребу сваке невоље осетите као потребу: и ту је порекло ваше врлине. Заиста вам кажем, то је ново Добро и ново Зло! И кажем вам, то је нов дубоки жубор, и глас новога извора! Моћ је, та нова врлина; она је мисао водиља., и око ње разборита душа: Златно сунце, око којега се свија змија сазнања.

Ту заћута за часак Заратустра, и гледаше с љубављу своје ученике. Онда настави говор, и рече – а глас му се беше изменио. Остајте верни земљи, драга браћо, у свој сили своје врлине! Ваша љубав што дели дарове, и ваше сазнање, нека служе смислу земљину! То вас молим, и тиме вас заклињем. Немојте је пуштати да одлети са оног што је земаљско, и да удара крилима о вечне зидове! Ах, одувек је бивало толико одлетеле врлине! Поведите, као што ја чиним, одлетелу врлину натраг ка земљи – да, натраг ка телу, и живота: да би дала земљи смисао њен, човечански смисао! Стоструко су одлетели досад, и одлазили куд не треба, и дух и врлина. Ах, сва та маштања и све те странпутице и сад су још у нашем телу, ту су постали телом и вољом. Стоструко су правили покушаје и блудели досад, и дух и врлина. Јест, покушај тек био је човек. Ах, много нам је незнања и заблуда пресло у тело! Не избија на нама само разум од тисућих лета – већ и лудило њихово. Опасно је, хити наследником. Још се ми боримо корак по корак са џином случајем, и још је досад целим човечанством владао бесмисао, несмисао. Ваш дух и ваша врлина нека служе смис1у земљину, драга браћо: и свима стварима одредите ви нову вредност! Тога ради треба да будете они који се боре! Тога ради треба да будете ствараоци! Знањем се чисти тело; правећи покушаје у знању узвисује се; у онога који иде за сазнањем посвећују се сви нагони; ономе који се узвисио разведри се душа. Врачу, исцели се сам тако ћеш помоћи у исто доба и своме болеснику. То нека му буде највећа помоћ што ће својим очима гледати оног који се сам исцељује. Има тисућу стаза којима још нико није ходио, тисућу здравља и скривених обећаних земаља живота. Неисцрпни су и неоткривени још увек човек и земља човекова. Остајте будни и ослушкујте, усамљени! Од страна будућности долазе ветрови ударајући тајанствено крилима; и добрим ушима доносе добре гласове. Ви који сте данас усамљени, ви који се одвајате од осталих, ви ћете некад постати народом: од вас који се сами изабрасте, родиће се изабрани народ: – а од тог народа натчовек. Заиста вам кажем, земља ће још постати место оздрављања! Већ је окружује нов дух који носи исцељење, – и нова нада!

Када је Заратустра изговорио ове речи, заћута као неко који још није рекао своју последњу реч; дуго је окретао палицом у руци, премишљајући. Напослетку проговори, и рече: – а гласину се беше изменио. Сам ћу поћи сад, ученици моји! А и ви, пођите сад, и пођите сами! Тако желим. Одиста, лепо вам кажем. идите од мене, и браните се од Заратустре! Или још боље: стидите га се! Можда вас је преварио. Човек сазнања не сме умети само да воли своје непријатеље, него и да мрзи своје пријатеље. Лоша је награда за учитеља ако сваки остаје увек тек учеником његовим. А и зашто не бисте кидали лишће са мога венца? Ви ме штујете; али шта ће бити ако се штовање ваше једног дана изврне и падне? Треба да се чувате, да вас не удари и не убије подигнути кип.Ви кажете да верујете у Заратустру? Али шта је стало до Заратустре! Ви сте верни моји, али шта је стало до свих верних! Ви још не потражисте себе: а нађосте мене. Тако чине сви верни; стога тако мало и вреди све веровање. Сада вас позивам да мене изгубите а да себе нађете; и тек кад ме се будете сви одрекли вратићу вам се опет. Заиста вам кажем драга браћо, с другим ћу очима потражити тада моје изгубљене; с другом ћу вас љубављу тада волети. А некад, доцније, постаћете ми још и пријатељима, и децом једне једине наде: тада ћу бити по трећи пут међу вама, и славићу с вама велико Подне. А велико ће Подне бити, кад човек буде стајао на средини свога пута између животиње и натчовека, и буде прослављао као своју највећу наду свој полазак ка вечери: јер то је пут ка новој зори. Тад ће тај што залази и одлази и сâм благосиљати што је он онај који прелази; и сунце његова сазнања биће у Подне. »Умрли су сви богови: нека одсад живи натчовек« – то нека буде једном, о великом Подневу, наша последн ја поука! –

Тако је говорио Заратустра.

ДРУГИ ДЕО

»- и тек кад ме се будете сви одрекли, вратићу вам се опет. Заиста вам кажем, драга браћо, с другим ћу очима потражити тада моје изгубљене; с другом ћу вас љубављу тада волети.«

Заратустра

О врлини која дели дарове

Дете са огледалом

На то је опет отишао Заратустра натраг у гору и у самоћу своје пећине, и повукао се од људи: ишчекујући, као што чека сејач који је бацио своје семе. Али му се душа испуни нестрпљивошћу, и чежњом за онима које је волео: јер је имао још много да им да. А то је оно што је најтеже: из љубави стиснути отворену шаку, и делећи дарове сачувати стид. Тако су усамљенику пролазили месеци и године; а његова мудрост растијаше, и задаваше му болове својим обиљем. Тада једног јутра, пробудивши се рано још пре зоре, премишљаше дуго лежећи у постељи, и најзад проговори у своме срцу: »Што се то поплаших толико у сну, да сам се пробудио? Не беше ли ми приступило једно дете, носећи огледало? О Заратустра – рече ми дете – погледај се у огледалу! А кад сам се погледао у огледалу, узвикнух гласно, и срце ми задрхта: јер не видех у њему себе него искежено лице ђаволово у грохотну кикоту. Заиста вам кажем, добро сам разумео знамење и опомену сна: моја наука је у опасности, кукољ хоће да се назове пшеницом! Моји су се душмани осилили, и унаказили су лик моје науке, тако да се и најмилији моји морају стидети дарова које сам им дао. Изгубио сам пријатеље своје; куцнуо је час да пођем тражити своје изгубљене!« То говорећи скочи Заратустра, али не као неко који се престравио па тражи ваздуха, већ пре као пророк и псалмопевац када се спусти на њ дух свети. Зачуђено га гледаху његов орао и негова змија: јер на образима му почиваше, као јутарња румен, будућа срећа. Шта би од мене, звери моје? - рече Заратустра. Нисам ли се изменио? Не дође ли ми блаженство као бура с ветром? Будаласта је моја срећа, и спремна да говори будалаштине: још је одвише млада – имајте стрпљења с њом! Ранила ме је моја срећа: сви који пате нека ми превијају рану! Опет смем да сиђем к својим пријатељима, и к својим непријатељима! Заратустра сме опет да говори и да дели дарове, и да милима чини све што им се највише мили! Моја се нестрпљива љубав прелива бујицом, низбрдице, ка изласку и силаску. Из ћутљивих брда, и из буре болова жубори душа моја хучно у долине. Предуго сам чезнуо и изгледао у даљину. Предуго сам припадао самоћи: тако се одвикох од ћутања. Сав савцат постао сам уста, и шуштање потока низ врлетну стену: хоћу свој говор да суновратим у долине. Ма јурила бујица моје љубави и кроз непролазе! Која бујица још није нашла најзад пут у море! Ја носим додуше у себи језеро једно, језеро усамљеничко, само себи довољно; али ће га бујица моје љубави повући снажно собом суноврат, у море! Новом стазом газим, и нов ми говор долази на уста; заситио сам се, као сви што стварају, старинских језика. Дух мој неће више да иде на изгаженим потпетицама. Прелагано хрли унапред за ме сваки говор: – у твоја кола ускочићу, олујо! Па и тебе још ошинућу пакошћу својом! Као узвик или поклич полетећу преко широких мора, док не нађем блажено острвље на којем живе моји пријатељи: А меду њима моји непријатељи! Како сад волим свакога коме могу проговорити реч! И непријатељи моји допуњују моје блаженство. Кад хоћу да узјашем свог најбешњег хата, моје ми копље најбоље помогне да се дигнем на њ: оно је свагда спреман слуга мојој нози: Моје копље, које устремљујем на моје душмане! Колико сам захвалан својим душманима да га могу најзад устремити! Одвише се накупило кише у моме облаку: уз грохот муња бацаћу сада страва града у дубину,Силно ће се тад надимати моје груди, силно ће дунути својим олујем преко брда: тако ће им одланути. Заиста вам кажем, као што долази олуј, долази и моја срећа, и моја слобода! А моји душмани нека мисле да Злодух бесни над њиховим главама. Него, и ви ћете бити престрашени, пријатељи моји дивљом мудрошћу мојом; и можда ћете побећи заједно с мојим душманима. Ах, кад бих умео да вас натраг домамим звуцима пастирских свирала! Ах, кад би моја лавица мудрост могла да се научи да тихо риче! А многом смо се чему већ научили откако смо заједно! Моја дивља мудрост затруднела је у самотној гори; на голом камену родила је своје младо, своје најмлађе. Сад трчи као суманута кроз голу пустињу, и тражи свуда зелену травицу – моја стара дивља мудрост! На мекој травици ваших срдаца, пријатељи моји! – на вашој љубави, хтела би да простре своме чеду!

Тако је говорио Заратустра.

На блаженом острвљу

Смокве падају с дрвећа, сочне су и слатке; и, док падају, пуца им румена кожа. Ја сам север-ветар за зреле смокве. Тако, као смокве, падају вам пред ноге ови науци, драги пријатељи, пијте им дакле сок, и сисајте им слатко месо! Свуда је унаоколо јесен и чисто небо, и подне. Погледајте, колико је обиље око нас! А из тог изобиља лепо је гледати напоље на далека мора. Некад изговараху реч Бог док гледаху на далека мора; а ја сам вас ето научио да кажете: Натчовек. Бог је једно домишљање; а ја хоћу да ваше домишљање не допире даље од ваше стваралачке воље. Можете ли створити бога? – Не говорите ми више ни о каквим боговима! А натчовека бисте поуздано могли створити. Можда не баш ви, драга браћо! Али се можете претворити у оце и праоце натчовекове: и то би требало да вам је ваша најбоља творевина! – Бог је једно домишљање: а ја хоћу да ваше домишљање буде ограничено могућношћу мишљења. Можете ли замислити бога? У томе треба да је ваша воља према истини: да се све претвори у оно што човек може замислити, може видети, може опипати! До крајњих граница треба да мислите својим рођеним чулима! Што сте називали светом, то тек ви треба да створите: то треба да постане вашим разумом, вашом сликом и приликом, вашом вољом, вашом љубављу! И, заиста вам кажем, све то треба само вашега блаженства ради, ви који идете за сазнањем! Како бисте и могли подносити живот без овакве наде, ви који идете за сазнањем? Не смете остати укорењени за свагда ни у несхватљивоме, ни у неразумноме. Него ево, открићу вам сасвим своје срце, пријатељи: кад би било богова, зар бих ја издржао да не будем бог! Дакле, нема богова. Извукао сам додуше закључак; али сад вуче он мене. – Бог је једно домишљање: али, ко би окушао све муке оваквог домишљања а да не умре? Зар да се одузме ономе који ствара вера његова, и орлу лет његов по орловским висинама? Бог је мисао која чини све што је право кривим и заврти све што стоји непомично. Како? Зар да заиста не постоји више време, и зар да је све што је пролазно лаж? Овакве мисли бацају у ковитлац и у несвест људске кости, и гоне још и стомак на повраћање: заиста вам кажем вртоглавицом зовем ја, и болешћу, кад се тако домишља. Злим зовем ја то, и непријатељским за човека: све те науке о једноме и савршеноме и непоколебљивоме и ситоме и непролазноме! Све непролазно – само је слика! А песници одвише лажу. – Него, најбоље слике треба да говоре о времену, и о оном што ће бити: треба да су славопоји, и оправдање свега што је пролазно! Стварање – то је велико исцељењем од патњи, и олакшица за живљење. А да би било онога који ствара зато су потребне патње, и многе промене. Да, много горког умирања треба да има у вашем живљењу, ви који стварате! Будите дакле покровитељи и оправдачи свега што је пролазно. Да би онај који ствара и сам био дететом које треба изнова да се роди, мора он уједно хтети да буде и породиља, и порођајне муке породиљине. Заиста вам кажем, мој ме је пут водио кроз сто душа, и преко сто колевака и порођајних мука. На многоме сам већ био растанку, и познајем пуне очаја последње часове. Али, тако хоће моја стваралачка воља, мој удес. Или, да вам кажем још поштеније: баш тај и такав удес – хоће моја воља. Све што осећа на мени, пати, и лежи у квргама: али ми воља моја увек притиче у помоћ као ослободилац и доброгласник. Хтење ослобађа: то је права наука о вољи и о слободи – њој вас дакле учи Заратустра. Не-хтети-више, и Не-ценити-више, и Не-стварати-више! ах, тај умор и таква пресићеност нека су вечно далеко од мене! И у сазнавању осећам једино жељу моје воље за оплођавањем и за развијањем, и ако има невиности у моме сазнању, има је само због тога што је у њему воље за оплођавањем. Та воља намамила ме је да напустим Бога и богове; јер, шта би имало да се ствара кад би богова – већ било! Него, према човеку, једнако и све изнова, гони ме она моја плодоносна воља за стварањем; као што нешто гони чекић према камену. Ах, људи, у камену почива ми слика једна, моја слика над сликама! Ах, што баш мова да почива у најтврђем у најружнијем камену! Мој чекић бесно сад удара да би разбио кврге. Од камена се ломе комади: шта је мени до тог стало? Хоћу да је израдим до краја: јер сен једна долазила је к мени – оно што је најтише и најлакше од свију ствари, дошло је једном к мени! Лепота натчовека дошла је као сен к мени. Ах, драга браћо! Шта је мени стало још – до богова! –

Тако је говорио Заратустра.

О самилоснима

Пријатељи, овај је подсмех допро до ушију вашег пријатеља: »види Заратустру! Зар не иде међу нама као меду зверињем?« Јер и сам је човек за онога који тежи за сазнањем: зверка са руменим образима. Откуда ми то? Да ли отуд што се врло често морао стидети себе? О пријатељи! Ево шта каже онај који тежи за сазнањем: Стид, стид, стид – то је повест човекова! И стога благородни наређује себи да не посрамљује друге: наређује себи срам пред свим што пати. Заиста вам кажем, ја не волим милостиве који су блажени са своје самилости: они не знају шта је срам. Ако баш морам бити самилостан нећу да ми кажу да сам; а кад сам самилостан онда гледам да сам издалека. Најрадије покријем и главу и бежим безобзирце док ме не познају: кажем вам да и ви тако ширите пријатељи моји! Нека ми удес мој доводи у сретање увек оне који се не пате такве као што сте ви, и оне с којима смем да делим исту наду и исти обед и исти мед! Заиста вам кажем чешће сам помогао онима који пате: али ми се увек чинило да боље радим кад себе учим како се сам треба боље радовати. Откако је људи човек се сувише мало радовао: ето то, и само то, драга браћо, наш је први грех! Учимо боље радовати се, па ћемо се најбоље одлучити да другоме задајемо бола, или да смишљамо шта задаје бол. Стога перем руку која је помогла паћенику, стога бришем још и душу своју од тога. Јер, гледајући паћеника где пати, стидео сам се његова стида ради; а кад сам му помогао, огрешио сам се тешко о његов понос. Велике обавезе не чине захвалним него осветљивим, а ако се мало даброчинство не заборави, лако постане од њега црв што не престаје да подгриза, »Будите уздржани у примању! Одликујте, тиме што ћете примити! – то кажем онима који саини немају ништа да поделе. А ја, ја сам онај што дели: радо делим, као пријатељ пријатељима. Странци, и сиромашни, нека сами кидају плод с мога дрвета: тако је мања срамота. Просјаке пак требало би сасвим уклонити! Заиста вам кажем, јед је дати им што а јед је не дати им ништа. И исто тако грешнике, и рђаве савести! Верујте ми, пријатељи: грижа савести научи човека да гризе. Понајгоре су, међутим, ситне мисли. Заиста вам кажем, боље је још и зло учинити него ситно мислити! Додуше, ви кажете: »жеља за ситне пакости уштеди нам много велико зло дело« Али у томе не треба хтети штедети. Зло је дело као чир: засврби и заголица, и пробије, – говори поштено. »Види, ја сам болест« – тако говори зло дело: то је његово поштење. Али ситна мисао је као гљива: гмиже и завлачи се, и није тобоже нигде – док одједном није цело тело натруло, и свело, од самих гљивица. Ономе у кога је ушао ђаво, рећи ћу ово на ухо: »најбоље ће бити да пустиш свог ђавола нек порасте! И за тебе има још пут ка величини!« – Ах, драга браћо! О свакоме знамо понешто одвише! Многи нам постане провидан, па ипак још ни издалека не можемо кроза њ. Тешко је живети с људима, зато што је тако тешко ћутати. Ми нисмо најнеправичнији према ономе који нам је на досади, већ према ономе који нас се ништа не тиче. Ако имаш пријатеља који пати, буди одмориште патњи његовој. али у исто доба и тврђа постеља, војничка постеља: тако ћеш му најбоље бити од помоћи. Нанесе 1и ти пријатељ неправду, реци: »праштам ти што си мени учинио; али што си то себи учинио, – то ти не могу опростити!« Тако говори свака велика љубав: она савлађује и опраштај, и милосрђе. Треба своје срце обуздати; јер ако му се пусти на вољу, отићи ће набрзо и глава с њим! Ах, где су на свету чињене веће лудости него међу самилоснима? И шта је на свету задавало више патње него лудости самилосних? Тешко свима који имају љубави, ако немају још и висине која надвисује њихову самилост!« Овако ми једном говораше ђаво: »и бог има свој пакао: то је његова љубав према људима«. А недавно, чух га где рече ово: »Бог је мртав; Бог је умро од своје самилости према људима«. Чувајте се дакле милосрђа: отуда ће још људима доћи црни облак! Заиста вам казем, ја умем да прорекнем време. А запамтите још и ово: свака је још велика љубав изнад све своје самилости: јер што јој је најдраже, она би тек да – створи! »Приносим себе сама на жртву својој љубави, а свога ближњег као и себе« – тако говоре сви који стварају. А тврда су срца ствараоци.

Тако је говорио Заратустра.

О свештеницима

Једном даде Заратустра знак својим ученицима, и рече им ове речи: »Ето ту свештеника: иако су то моји душмани продите мирно мимо њих, и са мачем у корицама! И међу њима има јунака; многи су од њих премного патили: – па би хтели да и други пате. Опаки су то душмани: ништа није тако жедно освете као њихова смиреност. Онај који их дохвати, може лако да се укаља. Али моја је крв сродна њиховој крви; и мени је стало до тог да се још и у њиховој крви поштује моја крв.« – А кад су били прошли мимо, спопаде Заратустру бол; борећи се с болом, и одолевајући му, прозбори, и рече: Жао ми је тих свештеника. А и не допадају ми се; али на то много не дајем откако сам међу људима. Него, патим и патио сам с њима: они су за ме заточеници, и обележени. Онај што га зову Спаситељем бацио их је у кврге: – У кврге лажних вредности, и празних речи! Ах, да се бар когод од њих спасао од свога Спаситеља! Мишљаху да су стали на обећану земљу, кад их је оно море бацало тамо и амо; а кад тамо, под њима беше чудовиште које је спавало! Лажне вредности, и празне рећи: то су најстрашнија чудовишта за смртне људе, – у њима дуго спи и чека зао удес. Али најзад се појави, и остане будан, и пождере и прогута све што је сазидало себи на њему склоништа. Погледајте само та склоништа што су их сазидали себи ти свештеници! Црквама зову они своје накађене пештере! Нека би нестало те лажне светлости, и тога тешкога задаха! Ту где душа горе у своје висине – не сме да узлети! Противно томе наређује њихова вера: »на коленима се дижите уза степенице, грешници!« Заиста вам кажем, волим видети бесрамника, него исповрнуте очи њихове срамежљивости и њихове побожне молитве! Ко је направио те пештере, и те покајничке степене? Зар не они што хтедоше да се сакрију а беше их стид од ведрога неба? Тек кад опет засија ведро небо кроз разбијене кровове, на траву и на црвени турчинак уз порушене зидове – обратићу се опет срцем својим склоништима тога бога. Богом називаше што им се противило, и што их је болело: и заиста вам кажем, било је много јуначкога духа у њихову обожавању! Али не знадоше друкчије да воле свога бога разапињући човека на крст! Хтедоше да живе као лешеви, и леш свој тукоше да би помодрио; још и из њихових говора осећам оштри задах мртвачнице. Ко живи у њиховој близини, зиви у близини црних рибњака из којих жаба крекеће своју умилну туробну песму. Морали би ми певати лепше песме ако хоће да верујем у њихова Спаситеља: већма спасени морали би ми изгледати његови ученици! Радо би их видео наге: јер само лепота требала би да сме проповедати покајање. А кога може уверити ова покривена туробност! Заиста вам кажем ни сами њихови спаситељи нису дошли из слободе, и из седмога неба слободе! Заиста, ни сами они никада нису ходили по простиркама сазнања! Дух тих спаситеља био је пун јамâ; и они су у сваку јаму утутнули своју заблуду да је њоме запуше, и назвали су је богом. Њихов дух утопио се био у њиховој самилости, ал' и кад се надимаху и пренадимаху од самилости увек је пливала по површини нека велика лудост. Живо, и с дреком гонили су они стадо своје преко свога прага: баш као да има само један једини праг што води у будућност! Заиста вам кажем и ти пастири спадали су још међу овце! Уске су духове а простране дусе имали ти пастири: али, браћо моја, како су досад уске земље биле и најпространије душе! По путу којим су ходили писали су знаке крвљу, и лудост њихова учила је да се крвљу доказује истина. А баш је крив најлошији сведок за истину; крв отрује и најчистију науку заблудом и мржњом у срцима. Зар је то доказ за нешто кад неко иде и у ватру за своју науку! Заиста вам кажем више значи кад наука изађе из свог рођеног пламена! Загрејано срце а хладна глава: где се то двоје сусретне ту се јавља буран ветар, »Спаситељ«. Заиста вам кажем, било је већих и благороднијих него што су ти које народ зове спаситељиина, ти плаховити бурни ветрови! А још већи него што су били сви спаситељи, морају доћи, браћо, да вас спасу, ако хоћете да погодите пут ка слободи! Никад још није било на свету натчовека. Видео сам их наге обоје: и највећег човека, и најмањег: – Одвише су још слични један другоме. Заиста вам кажем, и највећи још ми је – одвише човек! –

Тако је говорио Заратустра.

О врлима

Громовито, и с помоћу муња небеских, мора се говорити лабавим и успаваним чулима. Али глас лепоте збори тихо: увлачи се само у најбудније душе. Лако је задрхтао данас и насмејао се мој штит; то је свети смех, и свето дрхтање лепоте. Вама, ви врли, смејала се данас моја лепота. И глас њен говораше ми овако: »они би још – да им се плати!« Ви бисте још да вам се плати, ви врли! Хтели бисте награду за врлину, и небо место земље, и вечност после ваше пролазности? И сад сте кивни на ме, што учим да нема онога који награђује и који плаћа? А одиста, ја чак не учим ни да је врлина сама себи плата. Ах, то и јесте моја жалост: у сам смисао ствари лажно су уплели награду и казан – па сад још и у дубину ваших душа, ви врли! Али ће моја реч, као сурла дивљег вепра, запарати дубину ваших душа; исповрнуће вас као ралом. Све што лежи скривено у тим дубинама изићи ће на светлост; и кад разривени и искрхани будете лежали на сунцу, излучиће се ваша лаж од ваше истине. Јер ево шта је ваша истина: ви сте одвише чистунци за прљавштину речи: освета, казан, награда, одмазда.Ви волите своју врлину као што мајка воли своје чедо; али зар је ико још чуо да би мајка да јој плате за њену љубав? Ваша врлина је оно што вам је најдраже. Ви носите у себи жеђ прстенову, који се свија и врти да би достигао сам себе. А свако дело врлине личи на звезду која је згаснула: још светлост њена путује пут – и ко зна докле ће још пут путовати? Тако и светлост ваше врлине још путује пут, – и кад је дело учињено. Ма било већ зи.борављено и мртво: зрак његове светлости живи и даље, и путује пут. Да ваша врлина будете ви сами, а не тек нешто туђе, тек кожа, или огртач: то тражи, ви врли, истина из дубине ваше душе! Али их има и таквих за које је врлина борба под ударцима бича: а и ви сте и сувише слушали дреку њихову! И има их опет који врлином зову сустајање својих порока; кад једном њихова мржња и њихова суревњивост не могу даље, и издишу, тада се буди у њима »правдољубље«, и трља успаване очи. И има их који иду низбрдице; њихови их ђаволи вуку доле. Али, што ниже падају тим се више жари њихово око, и тим већма пламти пожуда за њиховим Богом. Ах, и њихове сте се дреке наслушали, ви који сте врли: »што нисам ја, то је мој бог, и моја врлина!« И има их који се примичу тешко и са штропотом као кола што возе камење низ брдо: Ти зборе много о достојанству и о виолини; – они свој запирач зову врлином! И има их који су као вечни сатови кад се навију; они чине своје тик-так; и хоће да то тик-так значи – врлина. Заиста вам кажем, у овима уживам где-год нађем такве сатове, навићу их својом поругом, а они ће још и да зврје! Неки су опет горди са оно мало своје справед1јивости, и ње се ради огрешују о све на свету: тако да управо натапају свет својом неправедношћу. Ах, како им ружно отиче из уста реч »врлина«! И кад би да кажу: »ја сам свет«, изгледа као да би хтели рећи: »ја сам освећен!« Својом би врлином хтели они да ископају очи својим непријатељима; и они се уздижу само тога ради да би друге унизили. И има их још и таквих који седе у својој хари, и овако преговарају из свога рогоза и из трске: »Врлина – то је кад се седи мирно у бари. Ми не уједамо никог, и склањамо се испред сваког који уједа; а у свему смо онога мишљења које нам се дâ.« И има их још и таквих који воле да се пренемажу, и мисле у себи: врлина, то је нека врста пренемагања. Њихова су колена увек спремна да се савију на молитву, и њихове руке хвале и величају врлину, али им срце не зна ништа о том. И има их још и таквих који мисле да је врлина у томе што ће рећи: »Врлина је потребна!« а у истини једино у што верују то је, да је полиција потребна. Многи који није у стању да види оно што је узвишено на људима, зове врлином кад види оно што је ниско на њима: свој зли поглед дакле зове врлином. Неки би хтели да се уздигну и дођу у усхићење, па то зову врлином; други би опет да их прегазе – па и то зову врлином. И тако, скоро сви верују да учествују у врлини; и свако држи да се распознаје бар у томе шта је »Добро« а шта »Зло«. Него, Заратустра није дошао да свим тим лажама и будалама каже: »Шта ви знате шта је врлина! Како би ви и могли знати шта је врлина!« – Него зато, да бисте се ви, пријатељи моји, заситили већ једном старих речи што сте их научили од лажа и будала; Да бисте се заситили речи »награда«, »одмазда«, »казан«, »праведна освета«. – Заситили се, да говорите: »дело је добро стога што није себично«. Ах, пријатељи! Да сами у ономе што чините будете као што мајка уноси себе у своје чедо: то треба да буде ваша реч о врлини! – Гле, ја вам одузех до сто речи, до сто најмилијих играчака ваше врлине; и ви се сад срдите на мене, као што се срде деца. Играли су се на морској обали, – а дође талас и отрже им, и прогута играчку: и ето их где плачу. Али ако им исти тај талас донесе нове играчке, и проспе нове шарене шкољке пред њих! Они ће тада бити утешени; а ако они, тако ћете и ви, пријатељи моји, добити своју утеху – и нових шарених шкољака! –

Тако је говорио Заратустра.

О олошу

Живот је врело радости; али, где пије и олош ту су сви кладенци отровани. Уживам у свему што је чисто; али не волим да видим уста што се криве, и жеђ нечистих. Они су свој поглед бацили у воду кладенца; и сад њихов одвратни осмех плива по води и гледа ме из кладенца. Они су свету воду отрова1и својом похотљивошћу; а називајући слашћу своје погане снове отровали су још и речи. Невољно задрхће пламен кад они своја влажна срца прислоне уз ватру; и сам дух узаври, и задими, кад олош приде к ватри. Сладуњав, и гњил, постаје плод у њиховој руци: а погледом својим обарају воћку, и стресају лишће с ње. Многи који су окренули од живота, окренули су се само због олоша: нису хтели да деле кладенац, и пламен, и плод, с олошем. И многи који су отишли у пустињу, и трпели жеђ скупа са дивљим зверима, нису нипошто хтели да седе око чесме заједно са прљавим мазгарима. И многи који су долазили као уништитељи, и као град плодним пољима, хтели су једино да олошу стану ногом за врат, и да му запуше ждрело. Није то био залогај који сам најупорније жвакао: да бих сазнао да су животу потребни и само непријатељство, и умирање, и крстови: – Него сам ваздан распитивао, и скоро се задавио једанпут својим питањем. шта, зар је животу и олош нужан? Зар су потребни отровни кладенци, и смрдљива ватра, и погани снови, и црви у хлебу насушном? Није ми моја мржња гризла живот, већ ми га је моје гадење хлапљиво подгризало! Ах, често сам се ратосиљао духа кад сам видео да и олош може бити духовит! А онима који владају, окренуо сам леђа кад сам видео шта им сад значи владати: уцењивати се, и ценкати се око силе, – с олошем! Становао сам међу народима не знајући њихова језика, не слушајући што говоре: да не бих разумео језика њихова уцењивања и цењкања око моћи. Држећи запушен нос, пролазио сам зловољно кроз јуче и кроз данас, јер, заиста вам кажем, смрди све јуче и све данас на олош који пискара! Живео сам дуго као богаљ који је оглунуо, и ослепео, и занемео, да не бих морао живети скупа са олошем, који држи силу у рукама, који пише, и који се весели. С муком се дух мој пео по степеницама, и хранио се опрезно мрвама радости; поштапао се, слеп, кроз живот. Па шта се зби са мном? Како сам се излечио од гађења? Шта зажари опет поглед мој? Како узлетех на висине где не седи више олош око чесме? Је ли ми само моје гађење начинило крила, и дало снаге да наслутим врела? Заиста вам кажем морао сам узлетети у највише висине да бих опет нашао врело радости! О, и нашао сам га, браћо моја! Ту у највишим висинама извире за ме врело радости! И има живота од којега не пије и олош! Чисто бих рекао да ми прехитро извиреш, врело радости! И често празниш пехар само да би га опет могло напунити! Морам се још навићи да ти смерније прилазим: прехитро ме још вуче к теби моје срце: – Моје срце у којем пламти моје лето, кратко, топло, сањалачко, преблажено лето: како чезне моје срце, и лето у њему, за твојом свежином. Прошла је страшљива тугоба мога пролећа! Прошла је пакост мојих снежних пахуљица у јуну месецу! Постао сам сав лето, и сав подне летње! Лето у највишим висинама, са х1адним врелима, и блаженом тишином о дођите, пријатељи, да тишина буде још блаженија! Јер то је наша висина, и наш завичај: превисоко и престрмено је овде за све који су нечисти, и за њихову жеђ. Баците само свој чисти поглед у врело моје радости, пријатељи! Он га неће замутити! Оно ће лежати насмејано пред вама у свој својој чистоти. На дрвету што се зове будућност, градимо ми своје гнездо; нека нама осамљенима орлови доносе храну у својим кљуновима! Заиста вам кажем од те хране неће и нечисти јести! Јер би им се чинило да једу ватру, и ждрела би им изгорела! Заиста вам кажем, ту нема конака за нечисте! Леденица била би за њихове телесине наша срећа, а и за њихове духове! Као силни ветрови живећемо изнад њих, суседи орловима, суседи снегу, суседи сунцу: јер тако живе силни ветрови. И као ветар дунућу једном по њима, и својим духом угасићу дах њихова духа: то тражи моја будућност. Заиста вам кажем, силан је ветар Заратустра за све низине; и ево шта каже он својим душманима, и свему што пљује и бљује: »чувајте се, и не пљујте уз ветар!« -

Тако је говорио Заратустра.

О отровним пауцима

Погле, ту је легло отровних паука! Желиш ли да их видиш очима? Ето им мреже: додирни је, и она ће задрхтати. И одмах, брже-боље, он ће се појавити. Добро дошао, отровни пауче! На леђима твојим црни се троугао, твоје црно знамење; али ја знам од чега се црни и твоја душа. Од пакости црни се твоја дуса: где ти угризеш начини се црна краста; твој отров запоји душу осветом! Ја вам говорим у причама, вама који запајате душу отровом, ви проповедници једнакости! Сви сте ми ви отровни пауци, и осветници из потаје! Али ја ћу открити ваше потаје, и ја вам се смејем у лице својим смехом са висине. Ја кидам мреже ваше, да би вас ваша срдитост измамила са ваших лажљивих легала, те да би пакост ваша провирила из ваше речи »правдољубље«. Човек има да се исцели од освете: то је за ме мост што води ка највишој нади, и дуга која се јавља после многих непогода. То наравно не иде у рачун отровним пауцима. »Баш то ми и хоћемо да се зове правдољубљем, да у свету буде што више непогода наше освете« – тако говоре они међу собом. »Хоћемо да се светимо, и да наружимо све који нису као ми« – тако се заветују сви који су срца отровних паука. »Одсада нека буде,жеља за 'једнакошћу' име за врлину; а против свега што је моћно надаћемо дивљу дреку!« Проповедници једнакости, тиранска избезумљеност немоћи вапије из вас за »правдољубљем«: потајна ваша похлепност за тиранијом хтела би да се умота тако у речи врлине! Устојана сујета, уздржавана завист, можда сујета и завист ваших отаца, бије из вас као огањ и као безумље освете. Што је у оцу ћутало, проговара у сину; и нашао сам често да је син откривена тајна оца свог. Изгледају одушевљени: али у њима није успламтело срце, – него освета. А кад постану уљудни и хладни, они нису то по духу свом него из зависти. Њихова суревњивост повешће их и на стазе мисли1ачке; али их издаје та њихова суревњивост увек ће отићи предалеко, и, преморени, мораће да легну и да отпочину, напослетку, ма и посред снега. Из сваке њихове тужбе одјекује пакост, у свакој њиховој похвали има усиљеног вајкања, а бити судијом то је за њих блаженство. Послушајте ме, пријатељи моји: не имајте много вере у оне у којих је снажан нагон за кажњавањем! То су људи лошег соја и колена; из очију им вири џелат и ухода. Не имајте вере у оне који много зборе о своме правдољубљу! Заиста вам кажем, није једино мед што недостаје њиховим душама. А кад чујете како се сами називају »добри и праведни«, не смећите с ума да им недостаје само в1аст па да буду фарисеји! Драги пријатељи, нећу да ме криво разумете, и замењујете другим. Има их који проповедају мој наук о животу, али су уједно и проповедници правдољубља, и отровних паука. То што они говоре за вољу живота, и ако на своме леглу седе окренути од живота, то је зато што хоће тиме да нанесу квара, и зададу бола. Хоће да зададу бола онима у чијим је рукама данас власт, јер ти још понајрадије слушају проповед о смрти. Да није тако, не би такав наук проповедали отровни пауци: јер баш они били су некад највећи опадачи света, и спаљивачи јеретика. Нећу да ме криво разумете, и замењујете овим проповедницима једнакости. Јер мени правдољубље каже: »људи нису једнаки«. И они неће то ни бити! Зар би вредела што љубав моја према натчовеку кад бих друкчије говорио: Преко тисућу мостова и прелаза нека се гурају они према будућности, и нека све више борбе и неједнакост дође међу њих: то да кажем учи ме моја велика љубав! Нека би постали проналазачи ликова и сабласти у свом непријатељству, и нека би са тим својим ликовима и сабластима међу собом били још и највиши бој! Добро и зло, и богатство и сиротиња, и велико и мало, и сва оста1а имена којима се означавају вредности: све то треба да постане оружјем, и звонким знањем да се живот увек изнова има сам да савлада! Живот сам из себе хоће да се назида у висину, на стубове, и на степене: хоће да има изглед преко широких видика, све до у блаженства лепоте, – зато му треба висине! И, са висином треба му и степена, и оних који су против степена, и оних који се пењу! Живот хоће да иде у вис, и пењући се да се савлађује. Ево погледајте, пријатељи моји! Овде где је легло отровних паука, ту се дижу у вис рушевине једног старог храма – погледајте га само озареним погледом! Заиста вам кажем, онај што је некад овде своје мисли зидао камењем у вис, тај је познавао тајну живота као што је знају најмудрији! Он нас ево учи, и прича да свако разуме, да су и борба и неједнакост још лепи, и рат и власт и превласт. Како се божанствено, у јуначком обгрљају, рву и крхају сводови и лукови: како бацају светлост и сен један преко другог стромећи у висину. – Тако поуздано, и у лепоти, треба и ми да смо један другом непријатељи, пријатељи моји! Божанствено треба да стремимо један преко другог, и један против другог! – Вај! Ето мене уједе отровни паук, мој стари душманин! Божанствено поуздано, и у лепоти, угризе ме у прст! »Мора бити казне и правде на свету – мисли он: не треба да забадава пева песму у славу непријатељства!« Ето, он се освети! И тешко мени, сад ће још и душу да ми занесе осветом! Да се не бих заносио, привежите ме уз овај стуб, пријатељи моји! Волим бити светитељ привезан уза стуб, него вртлог освете! Заиста вам кажем, Заратустра није вртлог, нити је олуј, па ако и јесте играч, нипошто није играч по ћуди отровних паукова! –

Тако је говорио Заратустра.

О славним мудрацима

Служили сте пуку, и сујеверју пучине, сви ви славни мудраци! – а не истини! Тога су вас ради и поштовали. Тога су ради и трпели ваше неверовање, јер је то била досетка, и странпутица која води ка пуку. Тако и господар допушта понешто својим робовима и ужива у њиховој обести. Али онај којег пучина мрзи, као што мрзе пси курјака: то је слободни дух, душманин окова, непоклоник иконама, усамљеник у шумама. Изгонити њега из његова заклона – то је одувек називао пук »смислом за праведност«: на њега натерује он још и сад своје најзубатије псе. »Јер, народ је ту: дакле и истина је ту! Држите оне који је још траже!« тако се чује од вајкада са свих страна. Своме пуку хтели сте да угодите у његову обожавању: и то сте називали »вољом за истином«, ви славни мудраци! Ви сте говорили у своме срцу: »из народа сам дошао: глас народа, глас вољом »божији«. Тврдоглаво и мудро, као мазга, увек сте били тумачи пучине. И многи силник који је хтео да буде добар с народом, упрегао би пред своје хате још – по једно магаре, по једног славног мудраца. А ја, ви славни мудраци, затражих ето да најзад збаците са себе сасвим лавовску кожу! Да збаците шарену кожу грабљиве звери, и канџе онога који испитује, тражи, осваја! О, тек кад бисте скрхали своју вољу да поштујете, и да будете поштовани, тек тада бих поверовао вашем »истинољубљу«. Истину љуби за мене онај који иде у безбожне пустиње, и који је скрхао у себи срце које поштује, и хоће да буде поштовано. На жутоме песку, и преплануо од сунца, погледа он, додуше жедно, на плодна поља са бистрим врелима, где се у густом грању живи створови одмарају. Али, његова жеђ није у стању да га наговори да и он буде као и они који уживају: јер где су оазе ту има и службе лажним боговима. Гладна, силовита, усамљена, безбожна: таква жели да је, воља лавовска. Неподложна срећи слугу, исцељена од богова и од обожавања, неустрашива а страшна, велика, и усамљена: таква је воља у љубитеља истине. Одувек су у пустињи живели они што љубе истину слободни духови, као господари пустиње; а у градовима живе добро ухрањени, славни мудраци, марва за запрегу. Јер они вечно вуку, као мазге – кола пучине! Ја се због тога на њих не љутим: али су они за ме увек само служинчад и запрега, ма каке да су им кајаси златом опточени. Често су били добре слуге, и исплаћивало се држати их. Јер ево шта каже врлина: »ако мораш бити слугом а ти гледај да послужиш оном који ће највише користи имати од тебе! »Дух и врлина у твога господара, треба да расте зато што му служиш: па ћеш расти и ти напоредо са његовим духом, и његовом врлином.« И заиста вам кажем, ви славни мудраци! ви служитељи пучине! И ви сами расли сте напоредо са духом и врлином пучине – и она је расла у вама! То кажем вама на славу! Па ипак ви за мене остајете пук и у вашим врлинама, пучина са глупим очима, – пучина која не зна шта је то дух! Дух је живот који сам задаје ране животу: у рођеном болу стиче себи све више знања, – да ли сте ви то већ знали? И ево у чему је срећа за дух: да буде миропомазан, и сузама посвећен за жртву, – да ли сте ви то већ знали? Још и слепило слепца, и његово тражење и пипање, треба да говори о силини сунца у које је гледао, – да ли сте ви то већ знали? Стењем нека научи зидати онај који иде за сазнањем! Није доста да дух уме само померати стене, – да ли сте ви то већ знали? Ви сте видели само искре духа: али ви не видите њега као наковањ, и не видите свирепост његова чекића! Заиста вам кажем, ви не познајете охолост духа! Али бисте мање још могли поднети скромност његову, кад би једаред проговорила! И још се никада нисте усудили да баците свој дух у јаму пуну леда: нисте сами довољно топли за то! зато не познајете ни уживања што их пружа хладноћа његова. Увек, и у свему, одвише се другарски држите према духу; од мудрости градили сте често склониште, и болницу за лоше песнике. Ви нисте орлови: стог и не осетисте среће од страха у духу. Ако није птица нека не седа близу провалија. Ви сте млаки: а хладно је свако дубоко сазнање. Хладна као лед су најунутрашњија врела духа: права сласт за топле руке, и за оне који раде. Достојанствено стојите ви, и круто, и с правим леђима, ви славни мудраци! – вас не повија јак ветар, нити јака воља. Зар још никад не видесте како морем броди једро заобљено и надахнуто, и дрхћући пред силином ветровом? Као то једро, дрхћући пред силином духа, броди морем моја мудрост – моја дивља мудрост! Него, ви служитељи пучине, ви славни мудраци, – откуд бисте и могли ви са мном ићи.

Тако је говорио Заратустра.

Песма у ноћи

Ноћ је: чуј како гласно жуборе сад потоци, и водоскоци. А и душа је моја водоскок који жубори. Ноћ је: сад се тек буде љубавне песме заљубљених. А и душа је моја љубавна песма заљубљенога. Нешто незасићено, незаситљиво, на дну је моје душе; и хоће да проговори. Силна жудња за љубављу накупила се у мени, и проговара језиком љубави. Ја сам светлост: о, кад бих био ноћ! Али у томе и јесте моја осамљеност, што сам окружен светлошћу. О, кад бих био таман, и мрачан као ноћ! Како бих сисајући лежао на грудима светлости! И још бих и вас благосиљао, ви ситне звездице, и светлаци на небу! – и био бих блажен с вашег треперења. Али ја живим у свом сопственом сјају, ја упијам поново у себе пламенове који из мене бију. Ја не знам за срећу онога који узима; а често сам сањао да је још веће блаженство украсти него узети. У томе је моја сиротиња, што се моја рука никад не одмара од давања; у томе је моја завист, што видим очи које чекају, и гледам у ноћи чежњом обасјане. О да зла удеса свију који удељују! О да помрачења мога сунца! О да чежње за чезнућем! О да грдне глади посред ситости! Они примају од мене; али зар ја додирујем тиме душу њихову? Провалија зија између давања и примања; а најмању провалију треба прећи најпосле. Глад ниче из моје лепоте: хтео бих да задам бола онима којима светлим, хтео бих да похарам оне којима делим. – тако ме мори глад за пакошћу. Хоћу да повучем руку кад јој се друга рука већ пружа насусрет; оклевам, као што оклева водопад, још у падању: – тако ме мори глад за пакошћу. На такву освету смишља моје обиље: таква подлост извире из моје осаме. Моја срећа у давању замрла је дајући, моја се врлина заситила себе саме у своме обиљу! Онај који увек даје, у опасности је да изгуби стид; у онога који увек удељује, рука и срце отврдну од самог дељења. Моје се око не прелива више стидом оних што моле: моја је рука отежала одвише за дрхтаве руке што се пуне. Куда је нестало сузе из мога ока, и милости из мога срца? О, да осаме свију који удељују! О, да немог ћутања свију који сијају! Многа сунца круже у пустоме простору: за све што је мрачно говоре она својом светлошћу, – за мене ћуте. То је непријатељство светлости према оном што сјаји: немилосрдно иде она својим путевима. Немилосрдно у дну срца према оном што сјаји, хладно према сунцима, – тако иде својим путем свако сунце. Као олује прелећу сунца своје путеве, такав је њихов ход. Она иду за својом неумољивом вољом, то је њихова хладноћа. О, тек ви, ви тамни и мрачни као ноћ, тек ви стварате топлоту из оног што сјаји! О, тек ви напајате се, и крепите, млеком из вимена светлости! Ах, лед је око мене, и моја ће рука изгорети од леда! Ах, жеђ је у мени, која чезне и вене за вашом жеђу! Ноћ је: о, што морам да светлим! И што морам да сам жеђ за ноћи! И осама! Ноћ је: из мене, као из врела, избија жеља, – хтео бих да проговорим. Ноћ је: чуј како гласно жуборе сад потоци и водоскоци. А и моја је душа водоскок који жубори. Ноћ је: сад се буде љубавне песме заљубљених. А и моја је дуса љубавна песма заљубљенога. –

Тако је говорио Заратустра.

Песма уз игру

Једне вечери ишао је Заратустра са својим ученицима кроз шуму; па како је пошао да потражи врело, изађе одједаред на једну зелену ливаду, коју је тихо окруживало дрвеће и жбуње: по 1ивади су играле девојке. Чим девојке угледаше Заратустру, престадоше играти; али им Заратустра приђе поздрав1јајући их љубазно руком, и проговори им овако: »Не прекидајте игру, љупке девојцице. Нисам ја дошао да кварим игру криво вас погледајући, – ја сам пријатељ девојчицама. Ја браним бога пред ђаволом: јер ђаво је дух тежине. Како бих ја, лакокриле, могао бити несклон божанском плесу? Или ножицама девојачким са нежним чланчићима? Ја јесам додуше шума, и ноћ мрачних дрвета: али, ко се не плаши мога мрака тај ће наћи сенице од ружа под мојим чемпресима. А наћи ће и малога бога што га девојке највише воле: наћи ће га где лежи уз извор, мирно, са склопљеним очима. Заиста, заспао ми је посред бела дана, дангуба једна! Предуго је вијао лептирове! Не срдите се на ме, лепе играчице, што ћу малога бога ударити мало прутом! Викаће из свег грла, и плакаће, – али смешан је још и кад плаче! И онда нека вас са сузама у очима позове на игру; а ја ћу сам запевати једну песму уз његову игру. Једну песму уз игру, и уједно подсмевку духу тежине, моме највишему великомоћному ђаволу, за којег кажу да је »господар света«. Ево песме што ју је Заратустра певао, док је Купидон скупа с девојчицама плесао: У твоје сам око недавна загледао, животе! И учини ми се да падам у бездан. Али ме ти извуче на златној удици, и смејао си ми се са подсмехом кад сам те назвао бездном. »Тако то говоре рибе, рекао си; чему оне не могу доћи на дно, то је бездно. А уистини ја сам само променљив, и диваљ и у свему жена; и то не жена пуна врлина. Иако ме ви људи називате 'дубином' или 'верношћу' 'вечном' и 'тајанственом'. Ви људи придајете нам увек своје сопствене врлине, – о, ви пуни врлина!« И он се смејаше неверним смехом, али, ја му не верујем никад, ни његовом смеху, кад сам себе ружи. А када сам у четири ока говорио са својом дивљом мудрошћу, рече ми она срдито: »Ти хоћеш, ти желиш, ти волиш, и само зато ти узносиш живот!« Мало ти не одговорих пакосно, и. не рекох њој срдитој истину у очи; а мудрости се не може одговорити пакосније него кад јој се »каже истина у очи«. Јер тако стоје ствари међу нама трима. Из дна душе волим живот само – и, одиста, понајвећма, онда када га мрзим Што сам наклоњен мудрости, често и одвише: то је стога што ме подсећа премного на живот! Она има исте очи, исти смех, па чак и исти позлаћени прут за пецање: шта ћу, кад су обоје тако слични? А кад ме једном живот запита: Шта је то, мудрост? – одговорих му живо: »Ах да, мудрост! Жедни се за њом, и не насити се, гледа се кроз вео, хвата се мрежама. Је ли лепа? Шта ја знам! Али покушавају да пецају њоме и најматорије шаране. Променљива је, и пркосна; често сам је виђао како се угризе у усну, и како наопако провлачи чешаљ кроз косу. Можда је пакосна и лажна, и жена у свему; али кад говори лоше о себи самој тада је баш најзаноснија.« Кад сам то рекао животу, насмеја се он пркосно, и затвори очи. »О коме ти то говориш? рече, зацело о мени? Све да и имаш право, – зар се то мени тако у лице казује! Него де, говори сад већ и о тој твојој мудрости!« Ах, и ти тада отвори опет очи своје, љубљени животе! И учини ми се опет да падам у бездан. – Тако је певао Заратустра. А кад се сврши игра, и девојчице се разиђоше, поста суморан. »Сунце је давно већ село, рече најзад; ливада је орошена вечерњом росом, из шуме бије хладовина. Нешто непознато је око мене, и гледа ме замишљено. Шта! Зар си ти још у животу, Заратустра? Зашто? Чему? Чиме? Камо? Где? Како? Зар није лудост, бити још у животу? – Ах, пријатељи моји, то из мене вече тако пита. Опростите ми моју суморност! Доде вече: опростите ми што вече доде!«

Тако је говорио Заратустра.

Песма над гробовима

»Онамо је острво гробова, далеко од света; онамо су и гробови моје младости. Онамо ћу однети и вечно зелени венац живота.« Тако размисливши у срцу свом, превезао сам се преко мора. – О ви, привиђења и снови моје младости! О, сви ви љубавни погледи, божанствени тренуци! Како ми брзо помресте! Ја вас се спомињем данас као да се спомињем својих покојника. Са ваше стране, најдражи моји покојници, долази ми сладак задах, који крâви срце, и мами сузе на очи. Одиста, он узбуђује и раскрављује срце усамљеноме морском путнику. Још увек ја сам најбогатији, и најдостојнији зависти – за који сам најусамљенији! Јер ја сам вас имао, и ја сам још ваш: да ли су икоме, реците падале у крило са дрветâ тако румене јабуке као мени?Још сам увек ја царство и наследник ваше љубави, и ваш спомен чини да цвате у мени многобројне врлине дивљаке, о ви који сте ми најдражи! Ах, ми бесмо створени да останемо једно крај другог, ви бајна незнана чудеса; ви нисте прилазили к мени, и к мојој страсној жељи, као бојажљиве птичице – не, већ као што прилазе растужени растуженоме! Да, створене за вредност, као и ја, и за нежност у Вечностима, ја вас морам поменути сада по невери вашој, ви божанствени погледи и тренуци: другога имена још не научих. Одиста, пребрзо ми помресте, бегунци моји! Али, не побегосте ви од мене, нити побегох ја од вас: невини смо ми једно другом у своме неверству. Да би мене убили, заклаше вас, птице певачице мојих нада! Да, на вас је, мили моји, пакост одапињала своје стреле – да би погодила моје срце! И погодила је! Та ви ми бесте најрођенији, најлепше што имам, и што ме обузима: и зато морадосте умрети тако млади, и тако пре времена! Пустили су стрелу онамо где ће ме најјаче погодити: на вас, чија је пут као папер мека, или, још пре, као осмех који се губи у оку! Ја ћу овако проговорити мојим душманима: шта је сав покољ меду људима наспрам овог што сте мени учинили! Веће сте ми зло учинили него што је сав покољ међу људима; узесте ми оно што се не може накнадити: – то ја вама кажем, душмани моји! Та убисте ми привиђења, и најдража чудеса моје младости! Одузесте ми моје другове блажене сабласти. Њиховој успомени посвећујем овај венац, и ову клетву. Ову клетву вама, душмани моји! Пократисте ми моју вечитост, као што се тврда груда земље распрсне у хладној ноћи! Једва је сагледах, као искру у божијим очима, – свега један трен! Ево шта рече једном у час добар моја чистота: »божанска нека су сва бића«. А ви ме тада нападосте нечистим аветињама; о, у неповрат побеже тако онај добри час! »Сви дани нека су за ме свети« – тако је зборила некад мудрост моје младости: одиста, збор једне насмејане мудрости! А ви ми, душмани, украдосте тада моје ноћи, и продадосте их за бесану патњу: о, у неповрат побеже тако она насмејана мудрост! Бејах једном жељан повољног пророчанства из лета птичјег: а ви ми тада преведосте преко стазе гадну совуљагу, неман једну. О, у неповрат побеже тако моја нежна жеља! Заветовах се једном да ћу се одрећи сваког гађења: а ви ми тада претвористе све моје блиске и најближе, у гнојаве чиреве. О, у неповрат побеже тако мој благородни завет! Иђах некад као слепац, блаженим стазама: а ви тада бацисте нечисти на пут слепому: и сада су му одвратне некадашње стазе за слепце. И кад чињах оно што ми најтеже падаше, и слав1јах победу својих савлађивања: тада учинисте ви да они који су ме волели вичу као да им наносим највећу бол. Заиста, то вам беше одувек ваш посао: да ми загорчате мој најслађи мед, и труд мојих најбољих пчела. Мојој сте самилости слали увек најдрскије просјаке; к моме сте сажаљењу гурали увек неизлечиве бестиднике. Тако сте вређали моје врлине у вери њиховој. А кад сам још и најсветије што сам имао принео на жртву: брже боље ставила је уза ме ваша »побожност« своје сочније дарове: тад, у обиљу вашега сока, удавило се и оно што ми је било најсветије. Једном сам хтео играти као што још никад играо нисам: хтео сам играти преко свих небеса. А ви ми тада заведосте мога најмилијег певача. И он засвира једну страшну, суморну песму, о, дувао ми је у уши као какав мутан рог! Певачу убицо, оруђе пакости, најневинији у свему! Бејах већ спреман за најлепшу игру: и ти ми тад звуцима твојим уби моје усхићење! У игри тек умем да кажем причу о највећим стварима: – а овако остаде ми ето највећа моја прича неказана у удовима! Неказана, и неискупљена, остаде ми моја највећа нада! И померише ми сва привиђења, и све утехе моје младости! Како сам могао то поднети? Како сам могао одболовати и преболети такве ране? Како је могла моја душа да се уздигне опет из тих гробова? Да, има на мени нешто неодољиво, непогребиво, нешто што крши стене: то нешто је моја воља. Ћутећи, и непроменљива крочи она кроз године. Својим ходом а мојим ногама хоће да иде, моја стара воља; тврдога је срца њена ћуд, и нерањива. Само на пети својој ја сам нерањив. Ту си још увек ти, и увек иста, стрпљивости препуна! Увек још пробијаш себи пута кроз све гробове! У теби још живи и оно што није искупљено од моје младости; као живот, и као младост, седиш ти ту пуна наде на сурим рушевинама гробова. Да, још си ми ти рушилац свију гробова: Слава теби, вољо моја! А само где је грабова има и ускрснућа. –

Тако је говорио Заратустра.

О самопревладавању

»Вољом за истином« зовете, ви најмудрији, оно што вас гони и што вас распаљује? Вољом која би хтела да може да замисли све што постоји: тако зовем ја вољу вашу! Ви бисте све што постоји тек да начините да се може замислити, јер ви сумњате, у оправдану неповерењу, да ли се већ замишља. Или ће вам се покорити, или ћете га покорити! Тако хоће ваша воља. Треба да постане углађено, и духу подложно, као огледало његово, и одсјај његов. У томе је сва ваша воља, ви најмудрији, ваша воља за моћи; па и онда кад говорите о добру и злу, и о прецењивању вредности. Хтели бисте тек да створите свет пред којим бисте могли клечати: то вам је ваша задња нада, и занос који вас опија. Немудри, медутим пук, – он је као река низ коју даље плови чун: а у чуну сместиле се свечано, и кукуљицима закривене, одредбе вредности. Ви сте своју вољу и своје вредности положили на ток постања; а стару једну, воља за моћи открио сам ја у ономе што сматра пук добрим и злим. То сте ви, најмудрији, посадили те госте у тај чун, и искитили их бљеском, и гордим именима, – ви, и ваша господарска воља! А река носи даље ваш чун: мора да га носи. Ништа не мари што се талас одбијајући пенуша, и гневно јуриша против крми! Није река ваша опасност, и крај вашег добра и зла, ви најмудрији! – већ она сама воља, воља за моћи, – неисцрпна животна воља која ствара. Али да бисте разумели што говорим о добру и злу, хоћу још пре тога да вам говорим о животу, и у чему се састоји све што живи. Ишао сам за оним што живи, ишао сам великим и малим стазама, да бих дознао у чему се састоји. Стоструким огледалима хватао сам његове погледе, кад су му уста ћутала: да бих му из очију читао шта каже. И читао сам му из очију. И, гдегод сам наишао на нешто што живи ту сам чуо и говор о покорности. Све што живи, покорава се. А друго је ово: Ономе се заповеда који не уме да се себи сам покорава. Тако је то код свега што живи. И ово је треће што сам чуо: да је заповедати теже него покоравати се. Онај што заповеда, не носи само терет свих оних који се покоравају, а тај га може лако и пригниечити: – Већ ми се чини да је у заповедању увек и смелости и јунаштва; јер свуда где се заповеда оно што живи меће на коцку себе само. Чак и кад заповеда себи самом, и тада још мора да испаста за своје заповедање. Своме рођеном закону мора да буде судија, и осветником, и жртвом. Како то! питао сам се у себи. Шта нагони оно што живи да се покорава, и да заповеда, и да још и заповедајући буде покорно? Чујте дакле што ћу вам рећи, ви најмудрији! Испитајте добро да ли сам се увукао у срце самоме животу, и чак до у жилице његова срца! Где сам наишао на нешто што живи ту сам налазио и вољу за моћи: и чак и у вољи служитеља, нашао сам вољу да би хтео бити господарем. Да оно што је слабије служи ономе што је јаче, на то га гони воља његова која хоће да господари над оним што је још слабије: једино тој жељи не може одолети. И као што се оно што је мање подаје оном што је веће, да би могло имати жеље и моћи над још мањим: тако се подаје још и оно што је највеће, и моћи ради ставља – и живот на коцку. У томе се састоји подавање оног што је највеће: да је јунаштво, и опасност, и једно коцкање на живот и смрт. Где се жртвује, и служи, и бацају љубавни погледи: и ту је воље да би се постало господарем. Странпутицама се ту, и да нико не види, увлачи оно што је слабије у тврђењу, и све до у срце, ономе што је моћни је – и краде моћи. А ову тајну рекао је мени сам живот: »Чуј, рече, ја сам оно што једнако треба себе само да превлађу је«. »Наравно, ви то зовете вољом за рађањем, или нагоном за сврхом, за вишим, за даљим, за многоструким: али све то једно је, и једна тајна. »Радије бих пропао него што бих се одрекао тога Једног; заиста ти кажем, где се пропада, и где опада лишће, знај, ту се жртвује живот – за љубав моћи! »Мора да сам, вај, и борба и постајање, и циљ и оно што се противи циљу: ах, ко погоди моју вољу, погодиће зацело и каквим кривим стазама мора она да иде!« »Ма шта да створим, и ма како волео оно што створим – убрзо морам да постанем противником томе, и свему што волим. тако тражи моја ваља.« »А и ти који идеш за сазнањем, само си стаза, и утисак ступања моје воље: заиста ти кажем, моја воља за моћи крочи и ногама твоје воље за истином!« »Није, међутим, погодио истину онај који се бацио на њу оном речју о »вољи за опстанком«: таква ваља – и не постоји! »Јер: оно што не постоји, не може хтети а оно што постоји, како може имати још воље да тек постоји?« »Само где има живота, има и воље: али, не воље за животом него – тако те ја учим – воље за моћи! « »Онај који живи, цени многошта више него сам живот; али из саме оцене говори – воља за моћи!« – Тако ме је некад учио живот: и из тога издвојићу вам још, ви најмудрији, тајну срца вашега. Заиста вам ево кажем: добро и зло, који би били вечни – тога нема! То се мора једнако само из себе савлађивати. Насиље је, што ви чините са вредностима, и са речима о добру и злу, ви који оцењујете вредности; и у томе је ваша скривена љубав, и сјај, трепет и преливање ваше душе. Али, већа сила расте из ваших вредности: и ново превлађивање: о њу ће се разбити и јаје, и љуска од јајета. И онај који има да буде стваралац у добру и злу: и тај, заиста вам кажем, мора прво бити рушитељем, и разбијачем вредности. Тако иде највеће зло уз највеће добро: а ово је оно што ствара. Говоримо само о том, ви најмудрији, иако то не ваља. Још је горе ћутати; све истине које се прећуте постану отровнима. И треба да се све разбије што се на нашим истинама разбити – даје! Остаје још много домова које треба назидати! –

Тако је говорио Заратустра.

О узвишенима

Мирно је дно мога мора: ко би мислио да се у њему крију шаљива чудовишта! Непоколебљива је моја дубина: али се она блиста од загонетки, и смехова, што по њој пливају. Видео сам данас једног од узвишених, једног од свечаних, једног покајника духом о како се моја душа смејала његовој ружноћи. С уздигнутим прсима, и као они који задржавају дах: тако је стајао узвишенији преда мном, и без речи: Са њега су висиле гадне истине, његов плен, а одело му је било све подерано; видео сам и много трња на њему – али руже ниједне не видех. Још се није научио смеху, нити лепоти. Намрштен вратио се овај ловац из шуме сазнања. Вратио се из боја са дивљим зверовима: али из његове збиље још вири дивља звер – још неукроћена! Још увек изгледа он као тигар који се спрема да скочи; али ја не волим те напете душе, мој се укус буни против свих тих који се уздржавају. Ви ми велите, пријатељи, да не треба расправљати о укусу, и о кусу? Али, цео је живот расправљање о укусу и кусу! Укус: то је, уједно, и мера, и оно што се мери, и онај који мери; а тешко свему што живи а хоће да живи без расправљања о мери, и оном што се мери, и оном који мери! Тек кад би се заситио своје узвишености, тај узвишени: тек тада би почео бивати леп, – и тек тада био би мени по укусу, и укусан. И тек ако окрене леђа себи самоме, тек тада ће прескочити своју рођену сен – и, заиста вам кажем, скочити у своје сунце. Одвише је дуго провео у хладу, побледели су образи у покајника духом; малте није умро од глади у своме чекању. Још има презирања у његову оку; још му се на уснама крије гадење. Он додуше сад мирује, али мир његов још се није испружио на сунце. Требало би да ради исто што и бик; срећа његова требало би да одише земљом а не презирањем земље. Волео бих да га видим како као бели бик, задихан, и ричући, вуче плуг: и још и риком својом требало би да слави све што је земаљско! Мрки су његови образи; сен од руке игра на њима. Осенчено још је видело његових очију. Само дело његово баца још на њ ту сен: рука баца у засенак њега који њоме ради. Још он није своје дело савладао. Уживам додуше у његову врату, који је као у бика: али бих волео још да видим и да су очи као у анђела. И треба још и од своје јуначке воље да се одучи: хоћу да ми буде и уздигнут, не само узвишен: – требало би да га уздигне сам етар, њега безвољнога! Он је побеђивао немани, решавао загонетке; али треба још да и искупи своје немани, и своје загонетке, треба још да их и преобрази у децу небеску. Његово сазнање још није научило да се смеје, и да не буде суревњиво; његова бујна страст још се није стишала у лепоти. Заиста вам кажем, његова жива жеља не треба да заћути, и да утоне у ситости већ у лепоти! Љупкост је део великодушности, у благороднога. Са руком преко чела: тако би требало да отпочне јунак, и тако би требало да још и свој отпочик савлада. Али баш јунаку лепо је најтеже од свих ствари. Недостижно је лепо за сваку плахниту вољу. Мало тек више, мало само мање: то овде значи много, то овде значи највише. Стајати са одапетим мишићима, и са развезаном вољом то је за вас најтеже од свега, ви узвишени! Кад се моћ смилује, и сиђе, да је виде: такав је силазак за мене лепота. И ни од кога не тражим толико лепоте колико баш од тебе, силниче: твоја доброта нека буде твоје задње савлађивање себе сама. Уверен сам да си у стању учинити свако зло: зато тражим од тебе добро. Заиста вам кажем, често сам се смејао слабићима, који су држали да су добри стога што су им шапе биле немоћне! Треба да тежиш за врлином стуба: што се више диже у вис тим је лепши и нежнији, али утолико тврђи и отпорнији изнутра. Јесте, узвишени, бићеш ти једном још леп, и огледаћеш своју лепоту у огледалу. Тада ће дрхтати тваја душа од божанских жеља; а обожавања биће још и у твојој сујети! Јер, то је тајна душина: тек кад ју је јунак напустио, приступа јој полако, у сну, – надјунак –

Тако је говарио Заратустра.

У земљи образовања

Предалеко сам одлетео унапред у будућност, страва ме спападе. Кад сам погледао око себе, имао сам шта видети: време ми беше једини савременик. Тад полетех уназад, кући – све брже и брже: тако стигох к вама, ви данашњи људи, и стигох у земљу образовања. Први пут понесох око за вас, и живу жељу: заиста вам кажем, дошао сам са чежњом у срцу. Али шта се зби? Ма како да ме беше страх, – морао сам се смејати! Никад још моје око не виде тако нешто шарено и замазано! Смејао сам се једнако, мада су ми и ноге клецале и срце дрхтало: »та ово је овде завичај свију лонаца боја! « – рекох. Обојени, са педесет мрља на лицу и по удовима, седели сте преда мном на моје дивно чудо, ви садашњи људи! А, око вас педесет огледала, да ласкају вашем шаренилу, и да га умногоструче! Одиста, нисте могли наћи боље маске, ви садашњи људи, од свог рођенога лика! Ко би вас – препознао! Исписани знацима прошлости, и преко тих знакова премазани још новим знацима: на тај сте се начин добро скрили од свих тумача, и испитивача! И све да је човек врач, и да уме загледати у црева, – ко би још могао помислити да ви имате црева! Изгледа као да сте печени од боја, и од излепљених цедуља. Из ваших копрена вире сва времена, и сви народи, редом и без реда;, из ваших покрета зборе сви обичаји, и све вере, свака за се и све у исти мах. Који би од вас скинуо са себе копрену и премâз, и боју и покрете, на томе би таман толико остало да послужи за страшило птицама. Одиста, ја сам био и сâм таква застрашена птица, јер сам вас једном видео наге, и без боје; и ја сам се тада дигао, и одлетео, кад ми је костур почео да даје љубавне знаке. Милије још било би ми да служим за надницу у доњем свету, и код сенки некадашњости! – Та и подземници су угојенији и пунији од вас! То и јесте оно што не могу никако да сварим, што вас не могу да издржим ни наге ни обучене, ви људи садашњости! Све магловите непријатности будућности, и све што је јежило кожу птицама које су пролетале, све је то ипак пријатније и примамљивије, од ваше »стварности«. Јер ви кажете: »Ми смо стварни од главе до пете, и не знамо ни за веру ни за сујеверје«: тако се испрсујете – ах, а и немате прсију! Како бисте и могли имати вере, ви шарени, и замазани! – кад сте само слика свега оног што се некад веровало! Ви сами живи сте доказ против вере, и разбијачи сваке мисли. Ја вас зовем неверодостојнима, ви представници стварности! У вашим духовима жаморе сва времена једно мимо другог; али још и снови, и жамор свију времена, стварнији су него ваша јава! Неплодни сте ви, зато немате вере. Јер, ко је морао да ствара тај је одувек имао својих живих снова, и звезданих знамења – и тај је веровао да има вере! – Ви сте притворене капије иза којих вребају гробари. И ево шта је ваша стварност: »Све је заслужило да пропадне.« О, како сте јадни и жалосни, ви неплодни, како вам се провиде ребра! То је зацело запазио већ и понеки од вас. И онда је рекао: »ту је неки бог, док сам спавао, нешто потајно узео од мене? Одиста, таман толико да начини од тога женку! Чудно је како су танка моја ребра!« рекао је већ многи од људи садашњости. Јесте, смешни сте ми, ви људи садашњости! А нарочито још кад се чудите сами себи! И зло би било по мени кад се не бих могао смејати вашем чуђењу, и кад бих марао прогутати цео гад из ваших пљуваоница! Овако, узећу вас олако, јер оно што ја носим тешко је; неће ми ништа бити ако на моју торбу слете још и бубе и бумбари! Заиста вам кажем, мој терет неће бити већи! И неће ме због вас, ви људи садашњости, снаћи мој велики умор. – Ах, куда бих се још пео са својом живом жељом! Са свих врхова гледам да ли ћу угледати дом, и домовину. Али завичаја за ме нигде нема; вечни сам путник по градовима, и увек тражим да ми отворе на свима капијама. Туђи су ми, и на подсмех су ми, људи садашњости ка којима тек што ме је срце повукло; и прогнаник сам из дедовине, и отаџбине. Ја једино још волим унуковину, земљу деце моје, још неоткривену, у најдаљем мору: њу тражим, и к њој бродим на својим једрима. На деци својој хоћу да поправим што сам дете мојих отаца, а на свој будућности – ову садашњост! –

Тако је говорио Заратустра.

О неокаљаном сазнању

Када се јуче појавио месец, мислио сам да ће се из њега родити сунце: тако је тежак и бремен лежао на видику. Али ме је слагао са својом трудноћом; и радије ћу још веровати да је у месецу мушко него женско. Дабоме, није толико баш ни мушко, тај бојажљиви ноћник. Заиста вам кажем, с немирном савешћу греде он преко кровова. Јер је похотљив и суревњив, тај монах у месецу, похотљив за земљом, и за свим уживањима заљубљених. Не, ја не волим тога мачка по крововима! Одвратни су ми они који се шуњају око полуотворених прозора! Смерно, и ћутљиво, греде он, све даље и даље по звезданоме ћилиму: – али ја не волим мушке ноге што иду на прстима, и на којима не звекће мамуза. Корак онога који је поштен, говори; а само мачка краде се по земљи да је нико не чује. Ето, тако се и месец примиче као мачка, непоштено. – Ово ја причам вама, осетљиве притворице, вама чије је »сазнање – чисто« ! Вас ја називам – похотљивцима! И ви волите земљу, и све што је земаљско: ја сам вас прозрео! – али у вашој љубави има стида, и гриже савести, – ви сте слични месецу! Ваш се дух дао наговорити да презире све што је земаљско, али не и ваша утроба: а она је најјаче што је на вама! Па се ваш дух стиди што се покорава вашој утроби, и од рођенога стида иде кривим и лажним стазама. »Нешто највише било би за мене – каже сам у себи ваш лажљиви дух – да гледам на живот без жудње, а не као пас, с исплаженим језиком;« »Да се гледајући осећам срећним, с изумрлом вољом, без жеђи и помаме себичности – хладан, и сив по целоме телу, али опијеним месечарским очима! « »То би ми било најдраже – тако вара сам себе преварени – да волим земљу као што је воли месец, и да сам очима додирујем њену лепоту«. »И у томе нека је за мене неокаљано сазнање: што ја од ствари ништа не тражим, осим да смем лежати пред њима као огледало са сто очију.« – О, ви осетљиве притворице, ви похотљивци! У вашој жуди нема чедности, и ви стога опорочавате жуђење уопште! Заиста вам кажем ви не волите земљу као они који стварају, који оплођавају, који се развијају! Где има чедности? Где и воље за оплођавањем. А онај који хоће да ствара више од себе, у тога је и воља најчистија. Где има лепоте? Где морам да хоћу целом својом вољом; где хоћу да пропаднем, само да од слике не би увек остала слика. Волети па пропасти, то иде једно с другим од памтивека. Воља за 1јубављу, то је уједно бити спреман на смрт. То ја кажем вама кукавцима! То ваше немушко разроко гледање треба да значи: »удубили се у размишљање«! А што напипате тромим очима, треба да се зове » лепо«! О, да поганитеља благородних имена! Али, проклетство је ваше у том, ви неокаљани, ви поседници чистога сазнања, да се никада нећете породити, ма колико да тешки и брернени лежите на видику! Заиста вам кажем, ваша су уста пуна благородних речи: па бисте да ми мислимо да вам се и срце пресипа, ви лажљивци? А моје су речи незнатне, презрене, криве речи: ја покупим радо што на вашим гозбама падне с трпезе на земљу. Па ипак могу с њима – да кажем истину притворицама! Да, коскама својим, и шкољчицама, и бодљикама – заголицаћу под нос притворице! Нечист је увек ваздух око нас, и при вашим гозбама, јер ваше похотне мисли, ваше лажи, и ваша забашуривања, лете по ваздуху! Усудите се пре свега да поверујете сами себи – себи, и својој утроби! Увек лаже, ко сам себи не верује. Бога једног кукуљицу намакнули сте себи на главу, ви »пречисти«: у кукуљицу једнога Бога свио се и скрио се ваш гадни црв. Заиста вам кажем, ви варате, ви »удубени у размишљање«! И Заратустра се дао некада заводити вашим боговским кожама; није могао да прозре клупко змија којима беху испуњене. Мислио сам некад, да гледам боговску душу где се игра у вашим играма, ви људи чистога сазнања! Мислио сам да нема боље вештине од ваших вештина. Даљина ми није дала да видим каљужу змија, и да осетим гадни задах, и скрила је од мене лукавство гуштера који се тада похотљиво верао. Али дођох вам близу: и свану ми дан – сад треба да сване и вама, – свршено је са љубавним заносом месечевим! Погледајте само! Ено га где лежи ухваћен, и блед – пред рујном зором! Јер она се, огњена, већ појављује, – јавља се њена љубав према земљи! Чедност, и жудња за стварањем, у свакој је љубави сунчевој! Погледајте само, како се нестрпљиво издиже над морем! Зар не осећате жеђ, и топао дах њене љубави? Хтела би да сиса море, и да његову дубину испија к себи у висину: и жуд уздиже море, и стварају се тисућу груди. Хте1о би да га љуби и сиса жеђ сунчеву: хтело би да постане ваздухом и висином, и стазом којом крочи светлост, да постане и само светлост! Заиста вам кажем, као сунце, тако и ја волим живот, и сва дубока мора. И то је моје сазнање: све што је дубоко, треба у висину – у моју висину! –

Тако је говорио Заратустра.

О научницима

Док сам лежао и спавао, угризе једна овца у брснато лишће са ловора на мојој глави, – угризе, и рече у исти мах: »Заратустра није више научник.« Рече, и оде поскакујући, и поносито, својим путем. То ми је причало једно дете. Ја радо лешкарим тако, где се деца играју, уз порушени зид, међу чкаљем и црвеним турчинком: Још сам ја научник деци, а и чкаљу и црвеноме турчинку. Они су чедни, чедни још и кад су пакосни. Али овцама већ нисам више: тако хоће мој удес – нека је благословен! Јер ево у чему је ствар: иселио сам се из куће научника, па сам још и врата за собом залупио. Предуго је моја душа гладна седела за њиховим столом, нисам, као они, научен да стичем сазнања онако као што се разбијају ораси. Ја волим слободу, и ваздух по свежој земљи; и радије бих лежао на воловским кожама него на њиховим частима и почастима. Одвећ сам топао, и испечен од својих мисли: често могу једва да дишем од њих. Тада морам у слободну природу, далеко од свих прашних соба. А они, седе хладни у густој хладовини: они би увек да су само гледаоци, и пазе да не седну онде где сунце сија на степене. Као они што стоје по сокаку па блену у људе који пролазе мимо: тако и они, чекају, и блену у мисли које су други смислили. Ако их руком дирнеш, дигне се прах око њих као од вреће брашна, и то нехотично; и ко би ту још погодио да тај прах долази од пшенице, и од жутог миља летњих поља? Кад хоће да изгледају мудри, мене подилази језа од њихових малих изрека и истина: њихова мудрост има често задах као да долази из баре: и заиста вам кажем, ја сам већ чуо и жабу да из ње крекеће! Али вешти су, и имају мудре прсте: куд би моја једноставност са њиховом многострукошћу! Њихови прсти умеју на све начине да удевају, и везују, и исплету: тако плету они чарапе духа! Они су добри сатови: само их треба добро навити! Онда ће тачно показати колико је сати, и дићи ће уз то још и малу грају. Као млинови раде они, и мељу: треба им само бацати пшенично зрневље! – а они ће већ умети зрно самлети, и наћинити од њега бео прах. Они добро мотре на прсте једни другима, и нису баш одвише поверљиви међу собом. Домишљати у ситним мудролијама, они чекају на оне чије знање храмље, – чекају као што чека паук. Увек сам видео како пажљиво готове отров; и увек би при том навукли стаклене рукавице на своје прсте. Умеју они и да играју лажном коцком; и видео сам како се толико удубе у игру да их зној облије. Ми нисмо једно за друго, и њихове врлине још мање су по моме укусу него њихови пороци, и њихова лажна коцка. И ђак сам код њих становао, становао сам над њима. Због тога ме омрзоше. Они неће да допусте да неко иде изнад њихових глава; и зато пометаше дрва, и земље, и ђубрета, између мене и својих глава. Тиме су заглушивали одјек мојих корака: а понајгоре су ме дасад чули они који су најнаученији. Све грешке и слабости људске пометеше између себе и мене: – »с помоћним таваном« зову они то по својим кућама. Па ипак идем ја са својим мислима изнад њихових глава; и чак кад бих хтео да идем на својим рођеним слабостима, био бих ипак над њима, и над њиховим главама. Јер људи нису једнаки: тако каже правдољубље. И, што ја хоћу, они не би смели да хоће!

Тако је говорио Заратустра.

О песницима

»Откако боље познајемо тело, – рече Заратустра једноме од својих ученика – за мене је дух тек дух у извесном смислу; а и све што се зове 'вечно' – све је то само у преносном смислу.« »То си ти мени једном већ рекао, одговори ученик; али си тада још додао: 'само што песници одвише лажу'. Зашто си рекао да песници одвише лажу« »Зашто? рече Заратустра. Питаш, зашто? Али, ја нисам од оних које треба питати за њихово зашто. Зар сам ја тек од јуче почео да доживљујем? Давно је томе откако сам ја доживео разлоге својих мишљења. Морао бих бити читаво буре од памћења кад бих хтео да и своје разлоге носим са собом. Много ми је већ и то да своја мишљења задржим за се; и многа се већ птичица дигла и одлетела. Који пут опет нађем у свом голубарнику и по коју долетелу птицу, коју не познајем, и која сва дрхће кад је додирнем руком. Али, шта ти је то рекао тада Заратусира? Да песници одвише лажу? – Па и Заратустра је песник. Мислиш ли дакле да ти је он том приликом говорио истину? Зашто верујеш у то?« Ученик одговори: »Ја верујем у Заратустру.« А Заратустра махаше главом, и осмехиваше се. Вера није у стању да ме усрећи, рече, поглавито не вера у мене. Али, узмимо да неко одиста озбиљно тврди да песници одвише лажу: Има право, – ми одвише лажемо. Ми мало знамо и лоше учимо, па морамо да лажемо. Који међу нама песницима није усуо воде у своје вино? Много се отрова смешало већ у нашим подрумима, и много се шта ту десило што се не казује. Па зато што и сами мало знамо свиде нам се од срца они који су ништавни духом особито ако су то младе женице. Чак бисмо да дознамо још и ствари сто старе жене увече једна другој причају. То онда ми сами зовемо на себи вечно-женско. И као да има неки нарочити тајни прилаз к знању, који се пред онима који нешто уче затвори тако и ми верујемо у народ, и у његову 'мудрост'. Па нису ни доста чисти: сви они муте своје воде досад шта је то страсни вапај гласова! – да би изгледале дубље. А у ово верују сви песници: да онај који лежи у трави, или на усамљеним обронцима, па наћули уши, мора дознати нешто од свега што се догађа између неба и земље. Кад их обузму нежнији осећаји, тада песници одмах мисле да се то сама природа заљубила у њих: Да се нагнула над њихово уво, да им шапће тајне, и заљубљене, пријатности: тиме се они онда хвале и поносе пред свим смртнима! Ах, шта се све не дешава између неба и земље о чему су снили једино песници! А поготово изнад неба: јер, сви су богови само песничке слике, песничке излике! Одиста, једнако нас нешто вуче горе – то јест, у царство облака: на њих посадимо наше шарене мехурове, па их назовемо боговима и надљудима. А они су таман доста лаки за та седишта! – сви ти богови и ти надљуди. О, како сам сит свега тога немоћнога што би поштопото да је од значаја! О, како сам сит песника! Криво је било ученику што Заратустра тако говори, али је ћутао. Заћутао је и Заратустра; његово се око окренуло унутра, баш као да гледа у велике даљине. Напослетку уздахну, и одахну. Ја сам од данас, и од вајкада, рече тад; али има у мени нешто што је од сутра, и од прекосутра, и од оног што ће некад бити. Ја сам се заситио песника, и старијих и млађих: сви су ми они одвише површна и плитка мора. Они нису доста мислили у дубину: зато им осећај није потонуо до на дно. (?)шушкање и промицање сабласти; зар су знали они(?) Све то њихово ударање у харфу, за мене је Мало похотљивости, и мало досаде: то је било још понајбоље што су смислили. Радо би да изгледају широких груди, и помирљиви: али за мене остају мењачи и мешачи, полутани и нечистунци! – О доста сам ја бацао своју мрежу у њихова мора да бих ухватио добре рибе; али сам увек извлачио главу истог старог бога. Тако је гладноме море давало камен. Али они сами као да су из мора изашли. Истина је додуше, има и бисера у њима: али утолико су баш и сличнији животињицама са тврдом љуском. Место душе нашао сам код њих често посољену слуз. Од мора су се научили и сујети његовој: зар није море паун над пауновима? И пред најгломазнијим биволом развиће свој реп, и никада се неће показати без своје сребрне и свилене лепезе од чипака. Дурновито звера бивол, у души својој близак песку, још ближе шипрагу, а најближи мочвари. Шта је за њ лепота, и море, и пауново перје! Ту слику износим ја пред песнике. Заиста вам кажем њихов је дух и сам паун над пауновима, море сујете! Гледаоце тражи дух песников: ма они били и биволи! – И тога духа ја сам се заситио: и ја видим већ унапред да ће се и он заситити сам себе. Видео сам већ песнике који су се изменили, и како у саме себе упиру погледе. Видео сам где долазе покајници духом: они су се из њих развили. –

Тако је говорио Заратустра.

О великим догађајима

Има једно острво у мору – недалеко од блаженог острвља Заратустрина – на којем се стално дими један вулкан; о томе острву каже пук, и поглавито кажу то старе жене из пука, да је као одваљена стена постављен на улазу у подземни свет: а кроз сам тај вулкан води уска стаза доле, до пред сам улаз у доњи свет. Баш у доба док је Заратустра боравио на блаженоме острвљу, десило се да је један брод бацио котву уз острво на којем се налази вулкан; а морнари са брода разиђоше се по копну да лове беле зечеве. Кад око поднева, кад су капетан и момци опет били на окупу, видеше они одједном где им се кроз зрак примиче човек, и чуше јасно како неко рече: »Време је! Крајње је време!« Кад им је прилика била најближа – само што она пролете брзо као каква сен, у правцу где се налазио вулкан – тад познадоше они, у највећем чуду, да је то Заратустра; јер они га сви већ беху видели, осим самога капетана, и они су га волели као што већ пук воли: тако да у томе има подједнако и љубави и страха. »Види само! рече стари крманош, ето оде Заратустра у пакао!« – У исто то доба кад су морнари приспели били уз огњено острво, био се разнео глас да је нестало Заратустре; а кад су запитали за њ његове пријатеље, ови рекоше да је у ноћи отишао на лађу, не казујући куда ће на пут. Људи се узнемирише; кад после три дана дође к томе још и повест са морнарима – цео се свет сагласи у томе да је Заратустру ђаво однео. Његови се ученици додуше смејаху таквом разговору; а један од њих чак рече: »пре ћу поверовати да је Заратустра однео ђавола«. Али у дну душе сви су били забринути, и у ишчекивању: и њихова је радост била велика кад се петога дана Заратустра појави међу њима. А ево приче о Заратустрину разговору са огњеним псом. Земља, рече он, има кожу; и на тој кожи има болештина. Једна од тих болештина зове се на пример: »човек«. А друга једна од тих болести, зове се »огњени пас«. о њему су људи много лагали, и њима су о њему мнаго лагали. Да бих ту тајну испитао, ишао сам преко мора: и ја сам видео истину нагу, заиста вам кажем, босу до врата. Сад знам у чему је ствар са огњеним псом; и исто тако, у чему је ствар са свима пакленим створовима, и сотонама, од којих се не плаше само старе жене. »Изађи напоље огњени псу, из твоје дубине! повиках, и признај колико је дубока та дубина! Чиме си се то тако запенушио? Ти се напајаш обилно морем: то одаје твоја преслана речитост! Одиста, за пса из дубине твоја је храна одвише са површине! Изгледаш ми у најбољем случају као неко који говори из трбуха земљина: и кадгод сам чуо говорити паклене створове, и сотоне, нашао сам да су као ти: тако слани, и лажљиви, и плитки. Ви умете урлати, и дизати тмину пепелом! Ви сте највећи дрекавци; и извештили сте се добро у кувању мутљага док не узври. Где год је вас ту у близини мора увек бити мутљага, и доста љигавога, шупљег, и утутканог: то би да добије маха, да се ослободи. Сви ви најрадије улате 'слобода': али ја сам изгубио веру у 'велике догађаје' чим чујем урлање, осетим дим око њих. И веруј што ти кажем, урлави друже из пакла! Највећи догадај – то нису наши најгласнији, већ наши најтиши часови. Свет се не окреће око проналазача нових шумова, већ око проналазача нових вредности; нечујно се окреће. И признај само! Врло се мало у ствари десило, кадгод би се твоје урлање стишало, и твој се дим разишао. Зар значи нешто, ако се један град претворио у мумију, или ако је један кип пао у блато! И ово још имам да кажем обарачима кипова. Највећа је лудост, бацати соли у море, и кипове у блато. У блату вашег презрења лежао је кип: али његов закон и јесте у томе да му из презира живот поново никне, и лепота жива! Са божанским цртама на лицу диже се он, пун заносног живота; и заиста вам кажем, још ће вам се захвалити што сте га оборили, ви обарачи. Ја дајем овај савет и краљевима, и црквама, и свему што је слабо услед старости, или услед недостатка врлине: – пустите да вас оборе! Да бисте се опет повратили к животу, а к вама се повратила – врлина! – Тако сам говорио пред огњеним псом. а он ме ту надурено прекиде, и запита: »Црква, шта је то црква?« »Црква? одговорих му, то је једна врста државе, и то понајлажљивија. Него, мучи, претворниче! Ти се сам зацело најбоље разазнајеш у своме роду! Као ти, тако је и држава претворник; као ти, говори и она радо у диму, и уз урлик, – да би други мислили, баш као и код тебе, да говори из утробе свих ствари. Јер она би поштопото да је најважнија звер на земљи, држава; па јој то и верују.« Кад сам то рекао, хтео је огњени пас да побесни од зависти. »Шта? викао је, најважнија звер на земљи? И то јој верују?« И толико је паре, и страховитих гласина, покуљало из њега, да сам помислио да ће се задавити од љутине и зависти. Најзад се стишаваше, и његово завијање попусти; а кад се сасвим умирио, рекох ја смејући се: »Ти се љутиш, огњени псу: дакле ја имам право а не ти! Да бих имао и у осталоме право, чуј што ћу ти рећи о другом једном огњеном псу: тај заиста говори из срце земље. Златом одише његов дах, и златном кишом. тако му иште срце. Шта је већ њему пепео, и дим, и топла слуз! Из њега полеће смех, као шарени облаци; не воли он твоје мукло завијање, и избацивање, и беснило у утроби! А злато, и смех – он их вади из срца земљина: јер, треба да знаш, – од злата је срце у земљи.« Кад то чу огњени пас, није био више у стању да ме слуша. Посрамљен је увукао реп, уситњеним гласом проговорио је Вау! вау! па се одвукао у своју пећину. – Тако то причаше Заратустра. Али су га ученици његови једва слушали: толико их је гонила жеља да њему причају о морнарима, о белим зечевима, и о човеку који лети. »Шта ту да мислим! рече Заратустра. Зар сам ја сабласт? Него, биће да је то била моја сенка. Ви сте већ чули причу о путнику и његовој сенки? Али једно сад знам: морам боље припазити на њу, – јер ће ми иначе покварити добар глас.« И још једном задрма Заратустра главом и чуђаше се. »Шта ту да мислим!« рече још једанпут. »Зашто је викала сабласт: 'време је! Крајње је време!' Чему је то – крајње време?« –

Тако је говорио Заратустра.

Предсказивач

» – и видех где сиђе на људе велика жалост. И најбољи се заситише свога посла. Стаде се ширити наук, уз који трчаше вера:'Све је пусто. Све је исто. Све је било!' И одјекиваху брда унаоколо:'Све је пусто. Све је исто. Све је било!' Ми смо на време обрали жетву, па зашто нам је сав род потрулео, и поцрнео? Шта то пада на земљу последње ноћи за злога месеца? Узаман сав труд, у отров нам се вино претворило, поглед од урока спржио је наша поља, и наша срца, те су пожутели. Осушисмо се сви; падне ли ватра на нас, ми дижемо прах као да смо пепео: – и саму смо ватру заморили. Сви нам се кладенци сасушише, и само море увуче се. Копно пршти и дроби се, а дубина неће да гута! 'Ах , зар нема мора у којем би се још могло утопити', тако вапије наша тужба – преко плитких мочвара. Одиста, већ нам тешко пада и умрети; те само будни, и живујемо тек – по костурницама!« – Тако чу Заратустра где говори један претсказивач, његово га је прорицање дирнуло, и свег изменило. Поста жалостан, и уморан; и био је сличан онима о којима је претсказивач говорио. Заиста вам кажем, рече ученицима својим, мало ће још потрајати па ће доћи тај дуги сутон. О, како бих спасао своју светлост од њега! Да ми не утрне у тој жалости! Та треба да светли још удаљеним световима, и најудаљенијим ноћима!С таквом је бригом у срцу Заратустра тумарао тамо амо; три пуна дана нити је пио нити јео, није имао покоја, и није проговорио речи. Напослетку, паде у дубок сан. А ученици му сеђаху по целе дуге ноћи око њега, и чекаху забринути да ли ће се пробудити, да ли ће проговорити, и повратити се од своје туробности. И ево шта је рекао Заратустра кад се пробудио; глас његов допирао је до његових ученика као из далеке даљине: »Чујте, пријатељи, сан што сам снио, и помозите ми да га протумачим! Још је сан тај загонетка за ме; смисао му још је скривен у њему, и затворен, и не може да полети из њега на слободним крилима. Снио сам да сам се одрекао свега живота. Постао сам ноћним стражарем, тамо на брду у усамљеној кули смрти. Чувао сам јој мртвачке ковчеге: препуни тих трофеја били су мрачни сводови. Кроз стаклене ковчеге гледао је у мене савладани живот. Удисао сам зрак прашних вечности: загушно топло, и прашно, било је у мојој души. Али ко би онде и могао изветрити своју душу! Поноћно видело стално ме је окруживало, уза њ се сћућурила осама, и, трећи још, био је грчевити гробни мир, најгори од свих мојих непријатеља. Држао сам кључеве најзарђаније кључеве на свету; и умео сам њима да отварам капију уз највећи шкрипут браве. Као злокобно грактање ишао би јек кроз дуге ходнике кад би се растворила крила на капији: одуран је био глас у те птице која није волела да је буде из сна. Али је још страшније било, и више се ледило срце, кад би опет све заћутало, и свуд настао мир, а ја сам сам самцат седео посред те убиствене тишине. Тако ми је про1азило и милило време, ако је уопште било времена, – јер шта сам ја могао знати да ли га још има! Напослетку, догоди се оно што ме пробуди. Трипут ударише удари о врата, као громови, трипут одјекнуше урликом сводови: ја одох к вратима. Повиках: Алпа! Ко то носи свој пепео на брег? Алпа! Алпа! Ко то носи свај пепео на брег? Утувих кључ, и хтедох с муком да отворим врата. Али, још их не бејах отворио ни колико да се провуче прст кроз њих: А вихор-ветар раствори оба крила на вратима, и звиждући оштро, и као помаман, убаци ми један црни ковчег: Прштећи, и ломећи се, и звиждући, распаде се ковчег, и избаци сабласти у тисућу видова. Начини се урнебесна хука и смех и подсмех око мене, које дизаху тисуће утвара од деце и андела, и совуљага и луда, и лептирова великих као деца. Грдно се преплаших, и падох ничице. И стадох викати од страха како још никад нисам викао. Али ме моја рођена вика пробуди: – ја дођох к себи.« – Заратустра исприча тако свој сан, па заћута: јер још није знао, како би тај свој сан протумачио. Али ученик којег је највише волео, устаде журно, ухвати Заратустру за руку, и рече. »Сам твој живот тумачи нам тај твој сан, Заратустра! Зар ниси ти сам вихор што звижди као помаман, који раствара врата на кули смрти? Зар ниси ти сам ковчег пун шарених пакости, и анђеоских утвара животних? Одиста, као дечји кикот у тисућу видова улази Заратустра у све костурнице, смејући се ноћним стражарима и гробарима, и свима што звецкају муклим кључевима. Застрашићеш их, и бацити ничице тим својим смехом; а несвест, и повратак у живот, доказаће твоју моћ над њима. Па и кад падне дуги сутон, и умор смрти, ти нећеш заћи на нашем небу, ти поборниче живота! Учинио си те смо видели нове звезде и нова светила небеска; одиста, и сам смех разапео си над нама као шарен шатор. Одсад ће се непрестано дечји смех разлегати из мртвачких ковчега; одсад ће непрестано јак ветар победоносно дувати против умора од смрти: за то си нам ти главом јамац, и пророк! Одиста, ти си сањао г1авом њих, твоје душмане: и то ти је досад најтежи сан! И као што си се ти од њих отрезнио, и дошао к себи, тако треба и они да се отрезне од самих себе – па да дођу к теби! « – Тако рече ученик; а сви остали окупише се тад око Заратустре, ухватише га за руке, и покушаваху да га заговоре да напусти постељу, и туробност, па да се сврати к њима. Али Заратустра седаше право у својој постељи, а поглед му је блудео. Као неко који се враћа из далеке туђине, гледао је он своје ученике, испитивао им лица; и још их није могао да позна. Али кад га дигоше, и поставише на ноге, измени се одједаред сјај у његовим очима; он разуме све што се догодило, поглади се по бради, и рече снажним гласом: »Добро је! Све има своје време; постарајте се само, ученици моји, за добру вечеру, и то што пре! Тако ћу да окајем рђаве снове! А претсказивач нека за столом седи поред мене: заиста вам кажем, показаћу му море у којем се још може утопити!« Тако то рече Заратустра. При том гледаше дуго у очи ученику који је протумачио сан, и климаше главом. –

О искупљењу

Кад је Заратустра једнога дана прелазио преко великог моста, заокупише га богаљи и просјаци, и један му гурави овако рече: »чуј, Заратустра! И пук већ учи уд тебе, и поћиње да верује у твоју науку: али, да би имао потпуну веру у тебе, потребно је прво и ово – да увериш још и нас богаље! Ево овде имаш леп избор, и прилику да се огледаш на више него на једном! Можеш слепима да повратиш вид, и да учиниш да хроми кроче ногом, а ономе што мало одвише носи на ледима, могао би мало да скинеш с леда: – То би, по моме мишљењу, био начин да и богаљима улијеш вере у Заратустру«. А Заратустра њему одговори овако: »Ако грбавоме одузмеш грбу, узимаш му дух његов – каже народ. А ако даш слепцу очни вид, видеће одвише покварености на земљи, па ће проклети оног који га је излечио. Онај који учини да хроми крочи ногом, нанеће му највећу штету: јер тек што прохода, проходаће и његови пороци с њим – таке учи народ о богаљима. А што не би Заратустра научио што и од народа, кад народ учи од Заратустре? Али то је још најмање што видим, откако сам човек: да овај нема ока, онај уха, а онај трећи ноге, и да их још има који су изгубили и језик, или нос, или главу. Видим, и видео сам ја и горе што, и таквих страхота да не бих могао о свачем ни говорити, а о понечем чак ни ћутати: тако на пример људе који ничег немају, осим што имају нешто превише – дакле људе који нису ништа друго до једно велико око, или једна велика уста, или један велики трбух, или уопште само нешто велико, – њих ја зовем наопаким богаљима. Кад сам дошао био из своје самоће, и ишао први пут преко овога моста: тада нисам могао да верујем својим очима, гледао сам и гледао, и најзад сам рекао: »то је једно ухо. Ухо, велико колико и човек!« Погледао сам још боље, и одиста, под ухом мицало се још нешто, бестрага сићушно, и јадно и жалосно! Верујте, големо ухо стајало је на танкој малој петељци, – и та је петељка била човек! Да је ко узео стакло да види, могао би познати још и једно ситно завидљиво лишће; и још, да уз петељку гегуца једна надувена душица. А пук ми рече да то велико ухо не само да је човек него велики човек, геније. Али ја нисам пуку никад веровао кад би говорио о великим људима – и остао сам при своме уверењу да је то један наопаки богаљ, који ни од чега нема доста а од једнога има и сувише. Кад је Заратустра ово рекао гуравоме, и онима које је овај предводио и заступао, окрену се врло нерасположен својим ученицима, и рече: Заиста вам кажем, пријатељи моји, ја идем међу људима као међу одломцима, и као меду откинутим удовима људским! То је најужасније за моје очи што видим људе размрскане и расуте, као по бојишту или на кланици. А кад би очи ми да се спасу из садашњости у прошлост, свуда их срета исто: одломци, и откинути удови, и чудни случајеви – а не људи! Ово сад, и оно што је било, на овој земљи – о, пријатељи – то је оно што ја не могу никако да поднесем, и ја не бих умео даље живети, да не видим унапред, оно што ће доћи. Онај што гледа унапред, онај који хоће, који ствара, који је будућност, и мост ка будућности, – и, ах, у исти мах још увек богаљ на овоме мосту: све је то Заратустра. А ви сте питали често један другог: »Ко је нама Заратустра? Како да га зовемо?« И као што ја чиним, питањима сте себи одговорили. Је ли он онај што обриче? Или онај што испуњује? Онај што осваја? или, што наслеђује? Јесен? Или, рало на плугу? Или један који је оздравио? Је ли песник? Или је правдољубац? Ослободилац? Или, укротилац? Добар? или зао? Ја идем међу људима као међу одломцима будућности; оне будућности коју ја видим. А све за чим чезнем, и до чега ми је стало, јесте да у једно снесем, и склопим, што су одломци, и што је загонетка и чудан случај. И, како бих поднео што сам човек, кад човек не би уједно био и песник, и решавач загонетака и чудних случајева! Искупити све који су прошли, и све »Било једном« претворити у »Тако сам хтео« – то би за мене тек било искупљење! Воља – тако се зове ослободилац, и доносилац радости: томе сам вас учио, пријатељи моји! А сад научите још и ово: И сама воља још је заточеник. Хтети, чини слободним: али, како ћемо назвати оно што још и ослободиоца баца у кврге? »Било једном«; тако се зове шкрипута зуба, и најосамљенија тугоба воље. Немоћна према оном ште је учињено – она је једак гледалац за све што је прошло. Воља не може да хоће уназад; и то што не може да скрха време, и нагон времена, – то је најосамљенија тугоба воље. Воља чини слободним. али, шта проналази воља за саму себе да би се ослободила своје тугобе, и да би исмејала своју тамницу? Ах, лудаком постаје сваки заточеник! На луд се начин искупљује и заробљена воља. Што време не може потећи уназад, то у њој распаљује гнев; »оно што је било једном« – тако се зове камен који она не може да одваља. И због тога ваља камење у гневу свом, и у љутини, и свети се свему што не распаљује гнев и љутина као њу. Тако постаде воља од ослободиоца осветником: свему што може да пати, чини нажао зато што не може уназад. У томе, само у томе и јесте освета: нерасположење воље према времену, и према његову »Било једном«. Заиста вам кажем, има једна велика лудост у нашој вољи; а у проклетство за све човечанско, изродило се то што је та лудост научила како треба имати духа! Дух освете: пријатељи моји, то је људима изгледало најбоље што су досад смислили; где је било патњи ту је увек имало да буде и казни. »Казан«, тако назива себе саму освета: лажном речју хоће себи да додвори чистоту савести. И зато што и у оном који има воље има патње, зато што не може да хоће уназад, – зато је тобоже и сама воља, и цео живот – казан! Па се тако ваљао облак за облаком преко духа, док није најзад лудило стало проповедати: »Свега ће нестати, и зато и треба свога да нестане!« »И то је сушта правда, то је закон времена по којему мора оно само да пождере своју децу«: тако је проповедало лудило. »Поредак ствар удешен је према праву, и према казни. О, кад ће доћи искупљење од тока ствари, и од казни 'живота' «? Тако је проповедало лудило. »Може ли бити искупљена ако има права које је вечито? Ах, камен 'Било једном' не може се помаћи: вечито морају трајати и све казне!« Тако је проповедало лудило. »Учињено дело не може се уништити: казан га не може учинити неучињеним! То је, то је баш оно што је вечито на казни 'живот', да живот увек поново мора да је и дело, и кривица! « »Једино ако би воља напослетку искупила себе саму па од воље постала против-воља:« – али ви познајете, браћо моја ту измаштану песму лудилову! Другим сам вас путем повео од тих измаштаних песама кад сам вас учио: »Воља је оно што ствара«. Све »Било једном« је одломак, загонетка, чудноват случај – док му стваралачка воља каже: »јер, тако сам хтео!« – Док му стваралачка воља не каже: »Јер тако хоћу! Тако ћу хтети!« А да ли је већ рекла тако? И, кад ће то бити: Је ли се воља извила већ из своје сопствене лудости: Је ли воља била већ сама за се искупилац, и носилац радости? Је ли заборавила већ на дух освете; на шкрипут зуба? И, од кога је научила да се помири с временом и научила још више нешто, више од сваког помирења. Више од сваког помирења мора да хоће воља, воља за моћи: – али како се то може збити с њом: Ко би је научио још и да хоће уназад?« – На овом месту његове беседе, догоди се да Заратустра одједаред застаде, и изгледаше сасвим као неко који се у највећој мери поплашио. С поплашеним погледом гледао је у своје ученике; његово око продирало је као стрела кроз њихове мисли, примисли. Али већ после неколико тренутака смејао се опет, и рече умирен: »Тешко је живети међу људима, зато што је тешко ћутати. Нарочито за оног који воли да говори.« – Тако је то рече Заратустра. А онај гурави ослушкивао је разговор, и беше за све време сакрио лице а кад је чуо да се Заратусхра насмејао, диже радознало очи, и рече полако: »Зашто говори Заратустра друкчије нама а друкчије својим ученицима?« Заратустра одговори: »То је сасвим просто! Са гуравима се гураво и говори!« »Да, рече гурави; а ученицима, може се говорити што падне на памет. Него, зашто говори Заратустра друкчије са својим ученицима – а друкчије са самим собом?« –

О људској мудрости

Није вис: већ провалија је оно што је страшно! Провалија, где поглед пада суноврат у бездан а рука посеже у вис. Ту задрхће срце пред својом двоструком вољом. Ах, пријатељи, да ли ви погађате двоструку вољу и мога срца? У томе је ето за мене провалија, и опасност, што мој поглед пада суноврат у вис, а моја би рука да се држи и ослања – на дубину! Моја се воља грчевито хвата за човека, везујем се ланцима за човека, јер ме нешто носи силно у вис ка натчовеку: онамо хоће моја друга воља. И тога ради живим међу људима слеп, као да их и не познајем: да не би моја рука изгубила сасвим своју веру у оно што је постојано. Ја не познајем вас људе: та помрчина, и утеха, често су се већ шириле око мене. Свака варалица може ме наћи крај капије на друму, и ја питам: да ли хоће да ме превари? То је моја прва људска мудрост, што пуштам да ме варају да се не бих морао чувати од варалица. Ах, кад бих се чувао од човека: како би онда могао човек бити котва за моје уже! И сувише лако одвио би се, и мене одбацио бестрага! То је провиђење које управља мојом судбином: да треба да сам без обазривости. Ко неће да угине међу људима, мора да научи да пије из свих чаша; а ко хоће да међу људимо остане чист, мора се умети опрати и у прљавој води. Често сам сâм себе овако тешио: »Напред! Не малакши! Старо срце! Несрећа ти даде лош савет : сматрај то за своју – срећу!« А ово је друга моја људска мудрост: ја више волим да поштедим сујетне него поносите. Зар повређена сујета није мати свих жалосних игара? А где се понос вређа ту порасте нешто што је још боље од поноса. Да би се могао живот добро посматрати, треба игру његову добро играти; а за то опет треба добрих играча. Добри су играчи, колико знам сви сујетни: они играју, и хоће да их радо гледају, – сав им је дух у тој вољи. Они се приказују, они се проналазе; волим да у њиховој близини посматрам живот, – то лечи од туробности. Зато штедим сујетне, јер су ми они лекари против туробности, и везују ме за човека као за позориште. А онда: нико није у стању да у сујетнога измери сву дубину његове скромности. Ја га волим, и сажаљевам га његове скромности ради. Од вас хоће он да се научи вери у самога себе; њега хране ваши погледи, он једе хвалу из ваших руку. Чак и вашим лажима верује, ако добро лажете о њему: јер, сасвим у дубини, његово срце уздише: »шта сам ја«! И, ако је оно права врлина која не зна за себе: ето, сујетни не зна за своју скромност! – А трећа је моја људска мудрост: што не дам да ми се поквари посматрање зла услед ваше страшљивости. Ја сам блажен кад гледам чудеса што их излеже топло сунце: тигрове, и палме, и змије звечарке. И међу људима има лепога порода топлог сунца, и много чудесних појава злога. Додуше, као што ми се ни најмудрији међу вама нису учинили баш тако мудри, тако сам нашао да је и људска злоба у ствари мања него што се каже. И често сам се питао машући главом. чему још и звекећете, змије звечарке? Заиста вам кажем, има још будућности и за зло! И најтоплији југ још није пронађен за људе. За много што се каже данас да је највећа пакост, а није шире од дванаест педаља, ни дуже од три месеца! А доћи ће доба кад ће се веће аждаје јављати на земљи. Јер, да натчовек не би остао без своје аждаје, надаждаје која ће бити достојна њега: зато мора још много топлог сунца да пржи мочварну прашуму! Од ваших дивљих мачака морају дотле постати тигрови, а из ваших отровних жаба крокодили: јер добар ловац иште добра лова! Заиста вам кажем, добри и праведни! На вама је много што за исмејавање, а пре свега ваш страх од оног што се досад звало »ђаволом«! Ви сте у души својој толико туђи оном што је велико, да би вам натчовек у својој доброти изгледао страшан! А ви мудраци и многозналци, ви бисте бежали пред сунчаним огњем мудрости у којем натчовек с уживањем купа своју наготу! Ви највиши меду људима, на које сам наилазио! ево у чему је моја сумња у вас, и мој потајни смех: ја слутим да бисте ви мога натчовека назвали – ђаволом! Ах, заситио сам се тих највиших и најбољих: желео бих из те »висине« навише, напоље, даље ка натчовеку. Гроза ме спопаде кад видех те најбоље у њиховој наготи: поникоше ми крила да полетим у далеке будућности. У даље будућности, на јужније југове, него што их је икад сањао стваралачки дух: онамо где се богови стиде сваке одеће! А вас хоћу да видим одеване, ви браћо моја, и ближњи, и то накићене, и сујетне, и достојанствене, као »добре и праведне«. И одевен ћу и сам седети међу вама, – да не бих познао ни вас ни ебе: јер у томе је моја последња људска мудрост. –

Тако је говорио Заратустра.

Најтиши час

Шта се зби са мном, пријатељи моји? Видите да сам збуњен, изгубљен, невољно послушан, спреман да пођем – ах, од вас да одем! Јесте, још једном мора Заратустра у своју самоћу: али, невесело враћа се овај пут медвед у своју пећину! Шта ми се догоди! Ко ми нареди? – Ах, моја срдита господарица хоће тако, она ме ослови; рекох ли вам већ име њено? Јуче пред вече ослови ме мој најтиши час: то је име моје страшне господарице. И ту би одлучено, – морам вам све рећи, да вам срце ваше не би отврдло према одлазнику тако изненада! Знате ли ви шта је страх онога који хоће да заспи? – Прожме га страх од главе до пете у часу кад испод њега нестаје тла а сан му долази. Ово вам кажем као слику. Јуче, у часу најтишему, нестаде тла испод мане: сан ми долазаше. Сказаљка се помаче, часовник мога живота утиша дах – никада не чух такву тишину око себе: срце ми стаде јако куцати. Тада ми прозбори нешто без гласа: »Ти већ знаш, Заратустра?« - Узвикнуо сам престрављен овим шапатом а крв ми се ледила у образима: али сам ћутао. На то ми и по други пут прозбори нешто без гласа: »Ти знаш, Заратустра, али ти нећеш да кажеш!« Најзад одговорих као каква јогуница: »Јесте, ја знам само нећу да кажем!« На то ми опет прозбори оно без гласа: »Да 1и нећеш, Заратустра? Је ли то баш тако? Не скривај се својим јогунством! « – А ја сам плакао, и дрхтао као дете, и говорио: »Ах, та ја бих хтео, али кад не могу! Опрости ми само то! То је преко моје снаге!« На то ми опет прозбори оно без гласа: Шта је стало до тебе, Заратустра! Реци што имаш да кажеш па ма се скрхао! « – А ја одговорих: »Ах, зар то ја имам да кажем! И, ко сам ја? Ја чекам достојнијега од мене; ја нисам достојан ни да се скрхам на њему.« На то ми опет прозбори оно без гласа: »Шта је стало до тебе? Још доста понизан? У понизности је најтврђа кожа.« – А ја одговорих: »Шта све није већ понела на себи кожа моје понизности! Живим на подножју своје висине: а колики су врхови моји? Нико ми тога још не рече. Али, долине своје добро познајем. На то ми опет прозбори оно без гласа: »О Заратустра, ко даје у залогу брегове, тај даје и долине, и низине.« – А ја одговорих: »Још не даде у залогу брегове оно што говорах, и још оно што рекох не допре до људи. Ја сам додуше одлазио к људима али нисам још стигао к њима.« На то ми опет прозбори оно без гласа: »Откуд ти можеш то знати! Роса ороси траву кад је ноћ најћутљивија.« – А ја одговорих: »они су ми се ругали кад сам нашао свој пут, и пошао њиме; а уистину ноге су моје тада дрхтале. И овако су мени говорили: ти си заборавио пут, сад ћеш заборавити још и како се иде!« На то ми опет прозбори оно без гласа: »Шта је стало до њихове поруге! Ти си један од оних који су заборавили како се слуша: сад треба да заповедаш! Зар не знаш ко је најпотребнији свима? Онај који уме да заповеда на велико. Тешко је, велико урадити: али је теже, велико заповедати. То је оно што ти се најмање може опростити у тебе је сила а ти нећеш да владаш.« – А ја одговорих: »Ја немам глас лава да бих могао заповедати.« На то ми опет прозбори оно шапатом. »Најтише речи изазивају буру. Мисли које ходе на голубијим ногама, управљају светом. О Заратустра, ти треба да идеш као сен онога што мора доћи: тако ћеш заповедати, и заповедајући ићи пред свима.« – А ја одговорих: »Мене је срам.« На то ми опет прозбори нешто без гласа: »Ти мораш још постати дететом, и не знати за срам. Још је у теби поноситост младости, касно си постао млад: али, ко хоће да постане дететом тај мора савладати још и своју младост.« – Ја сам се дуго предомишљао, и дрхтао сам. Напослетку рекох што сам рекао био одмах с почетка : » Нећу.« Тада се просу смех око мене. О како ми је тај смех дерао утробу, и парао срце! И још задњи пут прозбори ми нешто: »О Заратустра, твоји су плодови сазрели, али ти ниси сазрео за своје плодове! Зато мораш и опет у самоћу: јер треба да постанеш још мекши.« – И опет наста смех, и изгуби се: тада се утиша све око мене као двоструком тишином. А ја сам лежао на поду, и зној је цурио са мојих удова. – Сад сте чули све, и знате зашто морам да се вратим у своју самоћу. Ништа вам нисам прећутао пријатељи моји. Али и то сте чули од мене, ко је још увек најћутливији од свих људи – и хоће да то и остане! О, пријатељи! Имао бих још нешто да вам кажем, и имао бих још нешто да вам дам! Зашто вам не дам? Зар сам ја шкртац?« – Али кад је Заратустра изговорио ове речи, спопада га силан бол са близине растанка од својих пријатеља, тако да је гласно заплакао; и нико га није могао утешити. А кад паде ноћ, оде сâм, и напусти своје пријатеље.

ТРЕЋИ ДЕО

»Ви гледате горе кад хоћете да се узвисите. Ја гледам доле, јер сам узвишен. Који међу вама може да се смеје и да је узвишен у исти мах? Ко се пење по највишим брдима, тај се смеје свима жалосним играма и жалосним збиљама.«

Заратустра

О читању и писању

Путник

Била је поноћ кад Заратустра пође путем преко острва да би стигао у рану зору на другу обалу: јер онде је хтео да се укрца у лађу. А ту је имала добра лука, у којој су и стране лађе радо бацале котву; оне су односиле многе који су са блаженог острвља хтели преко мора. Идући Заратустра тако узбрдо, сећао се успут, како је још од младости много сâм ходио, и на колико се већ пропланака и брда и врхова пењао. Ја сам путник и пешак по брдима, рече у срцу свом, ја не волим равнице, и изгледа да не могу дуго мировати. И што је год суђено да ми се још деси и да доживим, – имаће да се путује, и да се пење узбрдо: на крају крајева доживљује човек само још сама себе. Прошло је доба кад ми се смело случајно нешто десити; а шта би се још и могло са мном случити што не би већ било моје! Враћа се само натраг, враћа ми се најзад дома – моје рођено Ја, и оно од њега што је дуго било у туђини, и расуто свуд по стварима и по разним случајевима. Још ја нешто знам: ја сада стојим пред својим последњим врхом, пред оним од чега сам најдуже био поштеђен. Ах, треба да се почнем пењати најкаменитијом стазом својом! Ах, пошао сам ево на најусамљенији пут свој! Али ко је као ја што сам, тога неће мимоићи овакав час: час који му каже: »Сада тек крочиш својим путем величине! Врх и амбис – сад су једно и исто! Ти крочиш својим путем величине: сад је постало последњим уточиштем твојим оно што је досад била највећа опасност твоја! Ти крочиш својим путем величине: сада треба да ти највише храбрости улива то што иза тебе нема више пута! Ти крочиш својим путем величине: њиме се нико неће шуњати за тобом! Сама нога твоја избрисала је за собом траг свој и пут, а на путоказу стоји: Немогућност. Ако одсада не буде имало нигде степеница који горе воде, мораћеш научити да се пењеш на своју рођену главу: јер како би иначе отишао у висину? На рођену главу своју, и преко рођеног срца свог! Најтврђим мора постати сада оно што је најмекше на теби. Ко се увек много чува, болује напослетку од тог свог многог чувања. Благословено оно што чини тврдим! Ја не благосиљам земљу у којој масло и мед – теку! Потребно је да не види себе, ко хоће много да види: – ту тврдоћу треба да има сваки који се пење узбрдо. А ко, жељан сазнања, упире очи на све стране, како би тај могао видети на стварима друго до спољашње узроке њихове! Ти, о Заратустра, ти си хтео да видиш дно и позадину ствари: ти мораш дакле прећи преко сама себе, – горе, у висину, док и звезде твоје не буду испод тебе! « Дâ! Да гледам доле на сама себе, и још и на звезде своје: То тек значи за мене врх, то је још преостало за мене као последњи врх! Тако је говорио у себи Заратустра пењући се, тражећи у тврдим изрекама утехе срцу свом: јер срце му је било болно више него икад. А кад је стигао на највишу тачку острва, гле, оно друго море лежало је раширено пред њим: и он заста, и ћутао је дуго. А ноћ је била хладна на тој висини, и ведра и звездана. Ја видим удес свој, рече напослетку жалостиво. Ах нека! Ја сам спреман. У овај час отпоче последња осама моја. Ах, то црно тужно море подамном! Ах, та трудна, ноћна натмуреност! Ах, судбино, ах, море! К вама се сада морам доле сићи! Стојим пред највишим брдом својим, и пред најдужим путовањем својим: стога прво морам сићи дубље него што сам се икад попео: – дубље доле у бол него што сам се икад попео, до усред његове најцрње бујице! То иште од мене судбина моја. Али нека! Ја сам спреман. Откуда долазе највиша брда? тако сам питао некад. И научих тад, да долазе из мора. Сведочанство о томе записано је у стење њихово, и на зидове врхова њихових. Из најдубље дубине мора да добије висину своју оно што је највише. – Тако је говорио Заратустра на врху брда, где је било хладно; а кад је стигао у близину мора, те стајао најзад сâм међу обронцима, уморио га беше пут, и чежња га спопаде више него икад. Све сад још спава, рече, и море спава. Сањиво, и као да ме не познаје, погледа на ме. Али ја осећам како топло дише. И осећам, и како сања. Угиба се и превија у сну, на тврдоме узглављу. Чуј! Ослушни! Како тешко уздише од злих успомена! Или, злих ишчекивања? Ах, ја сам тужан као и ти, ти мрачно чудовиште, и још љут на сама себе тебе ради. Ах, што моја рука нема доста снаге! Радо бих те, заиста ти кажем, избавио од злих снова! – И док је Заратустра тако говорио, смејао се неутешно и горко самоме себи. Је ли, Заратустра! рече, зар би ти још и мору да певаш песму успаванку? Ах, 1јубазна будало Заратустро, преблажени у поверљивости својој! Али, такав си био одувек: увек си ти с поверењем прилазио свему страшноме. Свако страшило ти би да помилујеш. Задрхће ли само мало зрак од топлог му даха, угледаш ли му ма и чуперак меких длака на шапи : – одмах си спреман да га милујеш и к себи призиваш. Љубав је опасност најусамљенијег, љубав према свему, само ако дише! Смешне су, одиста, лудост моја и скромност моја у љубави! – Тако је говоро Заратустра, и при том се по други пут смејао: али се тада сети својих пријатеља које је био напустио – и као да се огрешио о њих мислима својим, љутио се на себе због својих мисли. Набрзо, тако, од смеха пређе у плач: – горко плакаше Заратустра од љутине, и од чежње.

О привиђењу и загонетки

Кад се рашчуло међу лађарима да је Заратустра на броду – а био је на лађу дошао заједно с њим човек један са блаженог острвља – настаде велика радозналост, и ишчекивање. Али је Заратустра два дана ћутао, будући хладан и нем од жалости, и није одгаварао ни на погледе ни на речи. Увече другог дана, међутим отвори опет уши своје, иако је још ћутао: јер било је да се чује на тој лађи много штошта чудно и с опасношћу скопчано, што је долазило издалека а хтело ићи још и даље. Заратустра је ипак био пријатељ свих оних који иду на далеке путеве, и који не воле живот без опасности. И гле! слушајући, одреши се напослетку и њему језик, и раскрави се лед са срца његова: – И он проговори овако и рече: Вама, смелим кушитељима, искушитељима, и свима који се икад препреденим једрима навезосте на страшно море, – вама, опијенима загонеткама, обожаваоцима сумрака, чију душу маме гласи фрула у све варљиве вртлоге. – јер ви нећете млаком руком да се поводите за концем који напипате; и, где можете да наслутите ту ви не волите да закључујете – вама само рећи ћу загонетку коју видех – сабласт најусамљенијега. – Намрштен ишао сам недавно кроз мртвачки бледи сумрак, – намрштен и окоран, са стиснутим усницама. Не беше ми зашло само једно сунце. Стаза једна која се пркосно пењала кроз камење, неваљала, усамљена стаза, за коју не хтедоше да знају већ ни коров ни шибље: та брдска стаза стењала је под пркосом мога крока. Немо корачајући преко подругљивога прштања шљунка, дробећи камен са којег је клизао, тако се корак мој сам приморавао напред у висину. У висину: – успркос духу који га је вукао доле, суноврат доле, духу тежине, моме ђаволу и дин-душманину. У висину: – иако је овај усео био на ме, упола човечуљак упола кртица; сâм узет а чинећи узетим; капајући ми олово у уши, и оловне мисли у мозак. »О Заратустра, шапутао је подругљиво слог по слог, ти камену мудрости! Ти си се бацио у висину, – али сваки у вис бачен камен мора – пасти! О Заратустра, камену мудрости, у вис бачени камену, разбијачу звезда! Ти си сâм себе бацио у ту висину, – али сваки у вис бачен камен мора – пасти! Осуђен на сама себе, и на каменовање сама себе: О Заратустра, далеко си додуше камен бацио, – али на тебе ће натраг пасти!« На то заћута човечуљак; и то је тако трајало дуго. Његово ми је ћутање падало тешко; на овај начин удвоје, човек је више усамљен него кад је сам! Пењао сам се, пењао, сањао сам, размишљао сам, – али ми је све падало тешко. Био сам као болесник којега умарају опаки болови његови, а којега онда сан још више опак пробуди од спавања. – Али има нешто у мени што зовем смелошћу: она ми је увек досад убијала сваку несмелост. Та смелост нареди ми најзад да станем, и да речем. »Човечуљку! Ти! Или ја!« – Јер смелост најбоље убија, – смелост која напада: из свакога нападаја одјекује звекет игре. А човек је најсмелија животиња: зато је и савладао све остале животиње. Звонком игром надвладао је досад још сваки бол; а човечански је бол најдубљи бол. Смелост убија и несвестицу пред понорима: а где човек није пред понором? Зар није и само гледање – гледање у понор? Смелост најбоље убија: смелост убија и сажаљење. А сажаљење је најдубљи понор: како год дубоко види човек у живот, исто толико дубоко види и у патњу. Али смелост најбоље убија, смелост која напада: она ће убити још и смрт, јер она каже: Је ли то био живот? Па храбро! Дај га још једном!« У таквој је изреци много звонке игре. Ко има уши, нека чује. –

»Стани, човечуљку! рекох. Ја! Или ти! Али ја сам јачи од нас двојице: – ти не познајеш мисао моју дубоку као понор! Њу – ти не би могао издржати! « – Тада се догоди нешто што ми олакша терет: човечуљак, радозналац један, скочи ми доле с рамена! И шћућури се преда мном на једном камену. А ту где стадосмо беше баш просек кроз стену. »Пегле ову капију, човечуљку! наставих ја говор: она има два лица. Две се стазе овде састају: њима још нико није ишао до краја. Ова дуга улица што води уназад: црна је дуга колико читава вечност. А она дуга навише – она је друга вечност. Те стазе противуслове једна другој, оне се сукобљавају и сузбијају: – и баш овде, на овој капији, оне се сучељавају. Име капије стоји ено написано: »Тренутак«. Али кад би когод пошао једном од њих унапред – све даље и даље: да ли мислиш, човечуљку, да те стазе вечно противуслове једна другој?« – »Све што је право, лаже, мрмљао је презриво човечуљак. Свака је истина крива, а само време је круг.« »Душе тежине! рекох гневно, не извлачи се тако олако! Или ћу те сад оставити да чучиш ту на том камену, кљаконого, – а ја сам те понео у вис! Погле, рекох даље овај тренутак! Од ове капије »Тренутак« води дуга вечна стаза уназад: иза нас лежи једна вечност. Зар није све на свету што може да трчи, имало једном већ да претрчи ову стазу? Зар се није све на свету што може да се догоди, једанпут већ догодило, свршило, прешло? А ако је све већ једанпут било: шта мислиш ти, човечуљку, о овоме тренутку? Зар није и ова капија већ једанпут – била? И зар нису све ствари на овом свету тако чврсто једна с другом скопчане, да овај тренутак повлачи за собом и све што ће доћи? – Дакле – и сâм себе. Јер, све на свету што може да трчи: и по овој дугој стази напоље – мора још да трчи! – И онај лагани паук што пузи по месечини, и сама та месечина, и ја и ти на капији, шапућући овако један с другим, шапућући о вечним стварима, – зар нисмо сви ми већ једном били? – и зар нећемо опет доћи, и трчати овом другом стазом, напоље, испред нас, том дугом језовитом улицом – зар се нећемо вечно опет враћати? – « Тако сам говорио, и све то тише: јер сам се страшио својих рођених мисли и примисли. Тада, одједаред, чух где у близини завија пас. Јесам ли икада чуо пса да тако завија? Моја мисао потече уназад. Јесте! Док дете бејах, у раном детињству – тада сам чуо пса да тако завија. И видео сам га тад, нарогушена, с главом у вис, дрхћући, сред глухе поноћи, кад и пси верују у авети: – тако да се сажалих. Баш је пун месец, немо као смрт, прелазио преко куће, баш је био застао, као заокругљен огањ, – непомичан на равноме крову, као на туђој имовини: – То је тада престравило било пса; јер пси верују у крадљивце и у авети. Па кад сам сад опет зачуо онако завијање, сажалих се поново. Куд се деде сада човечуљак? И капија? И паук? И сав онај шапат? Да ли сам ја све то сањао? Јесам ли се пробудио иза сна? Стајао сам одједаред, изненадно, између дивљих стенурина, сâм, напуштен, сред пусте месечине. Али, ту је лежао човек! А ту! Ту је скакао пас, нарогушен, завијајући, – ено ме угледа где долазим – и заурлика, стаде викати: – да ли икад чух пса да тако виче за помоћ? Заиста вам кажем, што ту видех, никада тога још не видех. Видех млада чобанина где се превија од бола, гушећи се, грчећи се, измењена лика, а њему из уста висаше црна тешка змија. Јесам ли икада видео толико гађења и бледе страве на једноме лицу? Он је зацело спавао? А змија му тад уљегла у ждрело, и ту се загризла. Руком својом стао сам да тргам змију што сам боље могао: – узалуд! рука не могаде истргнути из ждрела змију. Тада повиче нешто из мене: »Загризи, загризи! Главу доле! Одгризи јој главу!« – тако је викало из мене, моја страва, моја мржња, моје гадење, моја самилост, све моје добро и све моје неваљало викало је из мене у један глас. – Ви смели око мене! Ви кушитељи, искушитељи, и они од вас који се са препреденим једрима навезосте на непозната мора! Ви обожаваоци загонетака! Де решавајте загонетку коју сам тада сагледао, протумачите ми привиђење најусамљенијега! Јер то беше привиђење и предвиђење: – шта је то што видех тада у слици? И ко је то који има још да дође? Ко је онај чобанин, што му је змија онако уљегла у ждрело? Ко је тај човек којему ће тако све што је најтеже, најцрње, уљећи у ждрело? – А чобанин загризе, као што сам му вичући саветовао; загризе и одгризе! Далеко од себе испљуну главу змијину : – и поскочи на ноге. – Не више чобан, не више човек, – он беше преображен, озарен, и смејао се! Никад још на земљи није се човек смејао као што се он смејао! О браћо моја, ја сам чуо смех који не беше смех човеков, – и сада ме мори жеђ, мори жуд коју не могу да умирим. Мори ме жуд моја за оним смехом: о како могу подносити да још живим! Али како бих могао поднети, да сада умрем! –

Тако је говорио Заратустра.

О наметнутоме блаженству

Носећи такве загонетке и горчине у срцу свом, пловио је Заратустра морем. Али када се удаљао на четири дана хода од блаженог острвља и од својих пријатеља, савладао је био сав свој бол: – победоносно и чврстом ногом стајао је опет на својој судбини. И тада је овако говорио Заратустра ускликтало ј савести својој : Опет сам сâм, и хоћу да сам сâм са ведрим небом и са слободним морем; и опет је око мене поподне. Поподне је било кад сам некад први пут нашао пријатеље своје, поподне кад сам их нашао и по други пут: – у час кад се свака светлост смирује. Јер, што се од среће налази још уз пут између неба и земље, то тражи сад себи конака у каквој светлој души: услед среће смирује се сад свака светлост. О поподне мога живота! Некад је и моја срећа сишла у дô да тражи себи конака: и нашла је ту оне искрене гостољубиве душе. О поподне мога живота! Шта све нисам дао да бих имао једно: онај живи сâд мисли мојих и ону јутарњу румен највише наде моје. Садругове тражио је некад стваралац, и децу своје наде: и гле, испоставило се да их не може наћи, осим ако их тек сâм не створи. И тако се налазим ево посред дела свог, идући ка деци својој и долазећи од њих: ради деце своје мора Заратустра усавршити сама себе. Јер човек из дна срца воли само дете своје, и своје дело; и гдегод има велике љубави за самога себе, ту је она знамење трудноће: тако сам то нашао. Још ми се зелене деца моја у првом пролећу свом, стојећи наблизу једно до другог и повијани истим ветровима, дрвета мога врта и најбољег земљишта мог. Заиста вам кажем! Где је таквих дрвета, једно близу другога, ту има блаженог острвља! Али ћу их ја једном из земље ископати, и свако ћу за себе посадити: да се навикне на самоћу и на пркос и на опрезност. Чворновато и свијено, чврсто и савитљиво у исти мах, нека ми се тад диже крај мора, као жива кула-светиља, несавладљивог живота. Онде где се вихори стрмоглављују у море, и где се сурла планинâ водом поји, ту нека сваки по једаред обдан и поједаред обноћ стоји на стражи, да би испитао себе и спознао. Треба му извештај и испит о томе да ли је од мога рода и од мога колена, – да ли је господар једне друге ваље, ћутљив и када говори, и подајући се тако да дајући узима: – да би једном постао садругом мојим, и оним који ствара и који светкује заједно са Заратустром – : оним који моју вољу исписује на моје таблице: да би се све на свету до савршенства усавршило. Њега ради и њему подобних ради морам да начиним савршеним сам себе: стога избегавам сада срећу своју и подајем се свакој несрећи – да бих и сâм положио последњи испит свој и дао извештај о себи. Заиста вам кажем било је време да пођем и путникова сен, и најдужи рок, и најтиши час – сви су ме наговарали: »крајње је време!« Ветар ми је дувао кроз кључаоницу, и говорио »Дођи!« Врата су ми се потајно расклопила, и рекла »Иди!« А ја сам лежао прикован за љубав према деци својој: жива жеља намакла ми је ту замку, жива жеља за љубављу, да бих постао пленом деце своје, и да бих себе изгубио њих ради. Желети – већ то је за мене што и изгубити себе. Ја имам вас, децу своју! И у томе што вас имам, све нека буде извесност а ништа жеља. Али сунце љубави моје лежало је тешко грејући нада мном, рођеним соком својим кувао је Заратустра, – и сенке и сумње одлетеше преко мене. Већ се зажелех мраза и зиме: »о да би ме већ мраз и зима опет дохватили, да шкљоцам устима и зашкрипим зубима!« уздисао сам: – и ледне магле покуљаше из мене. Прошлост моја провали гробове своје, многи се жив сахрањени бол пробуди : – та и легао је био у гроб тек да се испава, сакривен у мртвачке покрове. И све ми гласно говораше знацима: »Време је!« Али ја – нисам слушао: док се најзад бездан моја не усколеба и мисао ме моја уједе. Ах, мисли из бездна, или моја мисли! Када ћу стећи снаге да слушам како пониреш у дубину а да не задрхћем? До у подгрлац залупа ми срце када те чујем како пониреш! И само ме ћутање твоје дави, ти која си ћутљива као бездана! Још се никад не усудих позвати те да изађеш: доста већ беше што те у себи – ношах! Још не бејах доста снажан за последњу, лављу обест, и лављи несташлук. Доста страшна чинила ми се одувек већ тежина твоја: али једном ћу стећи снаге и глас лава, који ће те позвати да изађеш! А када се будем савладао у томе, превладаћу се још и у већему; и победа биће печат усавршења мог! – Међутим лутам још тамо-амо по неизвесним морима: слаткоречиви ми се случај удвара; гледам унапред и уназад –, још не гледам према крају. Још ми није стигао час моје последње борбе, – или стиже ли ми зар баш ево сад? Одиста, са злурадом лепотом посматрају ме из окола море и живот! О Поподне мога живота! О, срећо пред Вечерјем! О, пристаниште насред морске пучине! О, покоју у неизвесноме! Како у све вас немам вере! Одиста, немам вере у вашу злураду лепоту! Ја сам као љубавник који нема вере у осмех одвише љубак. Као што он гура испред себе своју драгану, нежан још и кад је осоран, љубоморник – тако и ја гурам испред себе овај блажени час. Даље од мене, блажени часу! С тобом ми дође блаженство и против воље моје! А мене ево овде волина да трпим најдубљи бол свој: – у невреме си дошао! Даље од мене, блажени часу! Боље је да потражиш конака онде – код моје деце! Похитај! и благослови их још пре вечери мојом срећом! Ево се већ вече приближује: сунце седа. Где – моја срећа! – Тако је говорио Заратустра. И чекаше на своју несрећу целу ноћ: али чекаше узалуд. Ноћ оста ведра и тиха, а сама срећа све му се више приближаваше. Пред зору, насмеја се Заратустра у срцу свом, и рече подругљиво: »срећа трчи за мном. То долази отуд што ја не трчим за женама. Јер, срећа је жена«.

Пред излазак сунца

О небо нада мном, неба чисто, небо дубоко! Ти бездана светлости! Гледајући те сав цептим од божанских пожуда. Да се бацим у твоју висину – то је за мене дубина! Да се скријем у твоју чистоту – то је моја невиност! Бога покрива лепота његова: тако и ти скриваш звезде своје. Ти не говориш: тако ми ти објављујеш мудрост своју. Немо над узбурканим морем родило си се данас мени, љубав твоја и твоја срамежљиваст говоре откровењем узбурканој души мојој. Дошло си к мени лéпо, скривено у своју лепоту, проговорило си мени немо, откривајући ми се у мудрости својој: Како не бих наслутио сву срамежљивост душе твоје! Пре сунца дошло си к мени, к највећем усамљенику. Ми смо пријатељи одискона: ми имамо исте муке и исте мисли, и сунце је за нас исто. Ми не говоримо једно с другим јер знамо премного –: ми ћутимо једно с другим, ми с осмехом саопштавамо знање своје једно другоме. Зар ниси ти светлост огња мога? Зар није душа твој а сестра проницавости мојој? Скупа смо се свему учили; скупа смо научили уздићи се преко нас к нама самима, и разгонити облаке из осмеха нашег: – – без облака осмехивати се у низине из сјајних очију и из далеких даљина, док се испод нас спушта као киша пара од насиља, и циља, и кривње. А док сам ишао сâм: чега је била гладна душа моја у ноћима, и по странпутицама? И кад сам се пењао на брегове, кога сам увек тражио, до тебе, на бреговима? Све моје ходање и певање: до невоље ми беше, и требаше да буде помоћ ономе који не уме себи да помогне: – једино што цела воља моја хоће, то је да полети, да узлети у тебе! И шта сам већма мрзео него брзе облаке, и све што тебе мрљом заклања? И саму рођену мржњу своју мрзео сам, јер тебе мрљом заклања! Криво ми је на брзе облаке, те дивље мачке што се шуњају: они узимају од тебе и од мене оно што је наше, – недогледну и безграничну моћ да кажемо тако је и тако нека буде. Криво нам је на те мењаче и мешаче, на те брзе облаке: на те полутане, који нити су научили благосиљати нити проклињати из дна душе. Већма волим да седећи у бурету не видим неба, или да седим у провалији где нема неба, него да гледам како тебе, сјајна небеса, брзи облаци мрљама заклањају! Често сам имао живу жељу да их прикачим угластим златним жицама муњиним па да, као гром ударам у таламбасе по котластом им трбуху: – да ударам гневно, зато што отимају од мене твоје Тако је и тако нека буде, ти небо надамном, пречисто! пресветло! ти бездано светлости! – зато што отимају од тебе моје. Тако је и тако нека буде! Јер већма волим још грају и громове, и прасак буре, него ту опрезну неповерљиву мачју тишину; и међу људима највише мрзим оне који иду на прстима и који сумњају у све, и уопште полутане, те облаке што оклевају. А »ко не уме благосиљати, тај нека научи проклињати!« – тај ведри наук пада ми из ведрине небеске, та се звезда блиста још и у црним ноћима на небу мом. Ја, пак, ја сам од оних који благосиљају, и који кажу тако је, само кад си ти око мене, ти пречисто, ти пресветло! ти бездана светлости – још и у све поноре носим свој благослов. Постао сам један од оних који благосиљају и који кажу тако је: дуго сам се борио да то постанем и био сам борац, само да бих једном имао руке слободне за благосиљање. А ево у чему је моје благосиљање: да се над сваку твар надвијем као небо њено, као округао кров њен, њено азурно звоно и вечна безбедност њена: блажен онај који тако благосиља. Јер све су твари крштене водом са извора вечности и с оне стране добра и зла; а само добро и зло, само су пролазне сенке и плачне туробности и брзи облаци. Заиста вам кажем, благосиљање је а не хуљење, када вас учим да се »изнад свију твари шири небо случај, небо невиности, небо отприлике, небо обест«. »Отприлике« – то је најстарије племство на свету, који сам повратио свима стварима, да бих их искупио од ропства циљу. Ту слободу и ведрину небеску учврстио сам као азурно звоно изнад свих твари, својим науком да нема »вечне воље« која би била над њима, и која би с помоћу њих извршавала – своју вољу. Ту обест и ту лудост метнуо сам на место оне воље, учећи да је »у свему једно немогуће – бити уман! « Додуше мало ума, зрно мудрости, расуто од звезде до звезде, – толико квасца има у свима стварима: лудости ради има у свима стварима мудрости. Мало мудрости је могуће; али код свију ствари наишао сам на ево блажено поуздање: да стојећи још и на ногама случаја воле да – играју. О небо нада мном, пречисто! превисоко! У томе је за мене сад чистота твоја, да нема вечитих паука и вечите паучине ума. – – да си ти за мене тле на којем играју божански случајеви, да си ти за мене боговски сто за којим седе божански коцкари, и играју се коцке! Али тебе обли румен? Да ли изрекох што не треба рећи? Да ли те, хотећи да те благосиљам, обасух хулом? Или те је стид што смо удвоје, те си поцрвенело? Да ли хоћеш да идем и да ћутим, зато што – долази дан? Свет је дубок – : дубљи него што је дан икад мислио. Не треба све да се каже речима пред даном. Али ево дана: растанимо се дакле! О небо нада мном, ти срамежљиво! Ти огњено! О ти срећо моја пред сунчевим рађањем! Ево дана: растанимо се дакле! –

Тако је говорио Заратустра.

О врлини која умањује

Кад је Заратустра изашао опет на копно, није пошао право у своју планину и у своју пећину, него је много ишао тамо-амо и распитивао се, и хтео свашта да дозна, тако да је сâм о себи у шали говорио: »види реку која кривудајући на све стране тече натраг ка своме извору!« Хтео је наиме да сазна, шта се међутим догодило са човеком да ли је постао већи или мањи. И виде тада једном низ нових кућа; он се зачуди, и рече: »Чему су ове куће? Заиста вам кажем, није их душа велика ту подигила, себи за слику и при1ику! Да ли их је какво лудо дете повадило из кутије играчака својих? Нека би их друго какво дете поново сложило у своју кутију! Па те собе и ти вајати: зар могу људи ту становати? Изгледа ми да су начињени за лутке од свиле; или за облапорне мачкице, које допуштају да се и према њима буде облапоран.« И Заратустра застаде,и премишљаше. Најзад рече жалостиво: »Све је постало мање! Свуда видим ниске капије: ко је као ја што сам може се још провући кроз њих али се – мора сагнути! О, када ћу опет стићи у свој завичај, где се не морам сагињати више – не морам више сагињати пред малима!« – И Заратустра уздахну и гледаше у даљину. – А истога дана држао је своју беседу о врлини што умањује.

Пролазим кроз овај народ, са отвореним очима: не праштају они мени што не завидим врлинама њиховим. Они би да ме уједу, зато што им кажем да су за мале људе потребне мале врлине – и зато што тешко подносим да су ма1и људи уопште потребни! Још сам ја овде сличан петлу на туђем дворишту, кога би и кокоши да уједају; али се ја зато не љутим на те кокоши. Ја сам учтив према њима, као према свакој ситној непријатности; бити бодљикав према ономе што је мало, изгледа ми мудрост за јежа. Они сви говоре о мени, кад увече седе око огњишта, – они говоре о мени, али нико не мисли – на мене! У томе је нова тишина којој сам се научио: да граја њихова око мене разастире огртач око мисли мојих. Они жагоре међу собом: »шта хоће тај мутни облак? Припазимо, да нам не донесе какву заразу! « А ономад трже једна жена к себи дете своје, које се упутило беше к мени: »уклањајте децу! викала је; такве очи спаљују као гром душе детиње« Они кашљуцају кад ја говорим: мисле да је кашљуцање запрека за јаке ветрове, – они и не слуте ништа о хуктању среће моје! »Ми још немамо времена за Заратустру« то им је изговор; али, шта је стало до времена које за Заратустру, »нема времена«? А тек кад ме хвале: како бих могао заспати на њиховој хвали? Бодљикав појас, то је за ме похвала њихова: сврби ме још и кад га скинем са себе. И ово сам још научио међу њима: онај што хвали, прави се као да натраг даје, а у ствари хоће да му се још више поклони! Питајте ногу моју, да ли јој годи њихово признање и призивање! Заиста вам кажем, по таквоме такту и тиктаку не воли она ни играти ни стајати. Хтели би да ме хвалом наведу и заведу на малу врлину; хтели би да наговоре ногу моју да заигра уз тиктак мале среће. Пролазим кроз тај народ, с отвореним очима: они су постали мањи, и постају све мањи: – а то је услед науке њихове о срећи и врлини. Они су наиме скромни и у врлини – јер хоће да се добро осећају. А добро се осећати може човек само у друштву скромне врлине. Додуше, и они уче на свој начин корачати, и унапред корачати: ја им то зовем гегуцањем. Њиме су они на путу свакоме који хита. Многи од њих иду унапред а при том се осврћу уназад, са укрућенирн вратом: на тога радо насрнем трчећи. Нога и очи не треба да лажу, нити да терају у лаж једно друго. А много лажљивости има код малих људи. Неки од њих заиста хоће, али већина је тек предмет хотења. Неки су од њих природни, али већина су лоши глумци. Има међу њима глумаца који не знају да су глумци, и глумаца који не би хтели да су глумци – прави и природни су увек ретки, особито прави глумци. Мало је ко ту мушко: стога им се жене помушкарче. Јер само ко је доста мушко, моћи ће да искупи у жени – жену. А ово притворство изгледа ми код њих најгоре: што се и они који заповедају претварају да имају исте врлине као они који слушају. »Ја слушам, ти слушаш, ми слушамо« – тако ту клања притворство и оних који заповедају, – али авај, ако је први господар само први слуга! Ах, и у притворства њихова залутала је већ радозналост ока мога; и добро сам погађао у чему је сва мушичка срећа њихова, и зујања њихова по окнима сунцем обасјаним. Видим толико доброте, толико слабости. Толико правдољубља и милосрђа, толико слабости. Заобљени су, правдољубиви, и доброћудни једни према другима, као што су пешчана зрнца заобљена, правдољубива, и доброћудна према пешчаним зрнцима. Загрлити скромно једну малу срећу – то називају »преданошћу«! а при том већ скромно жмиркају, не би ли угледали нову какву малу срећу. У дну душе и простоте своје, они највећма желе једно: да им нико не нанесе увреде. Зато излазе насусрет свакоме, и гледају да му угоде. Али то је кукавичлук: иако се каже за њ »врлина«. - Ако случајно проговоре грубо, ти мали људи: ја из тога чујем само да су промукли, – јер сваки поветарац учини да промукну. Препредени јесу, у њихових су врлина препредени прсти. Али им недостају песнице, прсти њихови не умеју да се скрију испод песнице. За њих је врлина оно што чини скромним и питомим на тај начин праве од вука пса, а од сама човека најбољу домаћу животињу човекову. »Ми смо столац свој поставили по средини – то ми каже смешкање њихово, – исто тако далеко од бораца који издишу колико од презадовољних крмака.« Али те је – осредњост, иако се каже за њ умереност. –

Пролазим кроз тај народ, и тек понешто рекнем: али нити умеју да приме нити да задрже. Чуде се што нисам дошао да покудим пожуде и похоте; а заиста вам кажем, ја нисам дошао ни да чувам од кесароша! Чуде се што нисам вољан да мудрост њихову још заоблим, или заоштрим: баш као да немају доста мудрица, којих ми глас шкрипи као писаљка по таблици! А кад им довикнем. »Обаспите псовком све страшљиве ђаволе у вама, који воле да цвиле и да крше руке и да метанишу«, тада кличу: »Заратустра је безбожник«. Поглавито кличу тако учитељи њихови у преданости; а баш њима најрадије подвикујем у уши: Јесте! Ја јесам безбожник Заратустра! О ти учитељу преданости! Свуд, где има што мало и болесно и натруло, размиле се као уши; и једино ми гадење моје не да да их згњечим измеду ноката. Ево! Ово је моја проповед за њихова ушеса: ја сам безбожник Заратустра, који каже: »ко је безбожнији од мене, да уживам ако ће ме поучити?« Ја сам безбожник Заратустра: где ћу наћи себи сличне? А мени су сви они слични који вољу своју сами себи дају, и одбацују од себе сваку преданост. Ја сам безбожник Заратустра: у своме лонцу кувам ја себи сваки случај. И тек кад је ту скуван до краја, здрављам га добродошлицом, као јело које је за мене. Заиста вам кажем, многи је случај долазио к мени као господар: али као још већи господар одговарала му је воља моја, – и брзо би лежао молећи на коленима – – молећи, да би нашао конака и срца у мене, и удварајући се понизно: »Погле само, Заратустра, тако долази једино пријатељ к пријатељу!« – Али што ја говорим овде где нико нема моје уши! Дај дакле да повичем, да ветри носе на све стране света: Постајете све мањи, ви мали људи! Крњите се, ви који се добро осећате! Још ћете ми понестати – – услед многих ситних врлина ваших, услед многих ситних пропуштања ваших, услед многе ситне преданости ваше! Премного штедећи, премного попуштајући такво је земљиште на коме сте ви! Али да би дрво високо нарасло, потребно је да пусти тврде жиле међу тврде стене! И оно што ви пропустите учинити, тка ткиво све људске будућности; и ваше је ништавило паучина и паук који живи од крви будућности. Кад ви узимате, изгледа као да крадете, ви врли малишани; и још и међу зликовцима важи као правило части, да »се красти сме само кад се не може отети « »Ићи ће већ« – и то је један од наука преданости. Али ја вама кажем, ви који се добро осећате: неће ићи, и све ће мање ићи с вама! О, кад бисте одбацили од себе сваку полутанску вољу, па се одлучили било за ленствовање било за рад. О, кад бисте разумели,речи моје: »чините најзад што хоћете, – али будите прво такви да можете хтети! « »Љубите најзад ближњега свога као сама себе, – али будите прво такви да љубите сами себе – – да љубите великом љубављу, да љубите великим презирањем!« Тако говори безбожник Заратустра. – Али што ја говорим овде где нико нема моје уши! Још је овде за један сат прерано за мене. Свој рођени претеча ја сам међу овим народом, свој .родени петлов кукурек кроз мрачне улице. Али, куцнуће њихов час! Па ће куцнути и мој! Сваким сатом постају мањи, јаднији, неплоднији, – јадно растиње! јадне земљиште! И ускоро лежаће туда као сува трава и степа, и, заиста вам кажем, биће сити самих себе – жедно ће тражити више ватре него ли воде! О благословени часу муње! О тајно пред Подне! Пожарима који све захватају начинићу их још једанпут, и телалима са пламеним језицима: – нека телале тада по свету пламеним језицима. Ево њега, долази, ту је већ, велико Подне.

Тако је говорио Заратустра.

На Брду маслинову

Зима, зао гост, настанила се код мене у кући; плаве су ми руке од његова пријатељског стиска. Ја га штујем, тог злог госта, али га најрадије остављам сама. Волим да побегнем од њега: ко уме добро да бежи, може побећи! С топлим ногама и топлим мислима бежим онамо где нема ветра, у сунчани кут мога Маслинова брда. Ту се смејем своме горопадноме госту, и још сам му захвалан што ми код куће тамани муве и многу ситну грају утиша. Јер он не трпи да мушица запева, а камо ли више њих; читаву улицу очисти и опусти, да је и месечини страх ноћу кроз њу сијати. Опор је то гост, – али ја га штујем, и не падам ничице пред трбушатим кумиром ватре, као мекушци. Боље је мало и цвокотати зубима, него падати ничице пред кумиром! – то је по мојој природи. А нарочита ми је криво на све запаљиве, димљиве и мемљиве кумире ватре. Оног кога волим, већма волим у зиму него у лето; а боље и срчаније исмевам непријатеље своје сада, откако ми је зима у кући. Одиста срчано, чак и онда кад се брже боље успузим у постељу: – и ту се још смеје и џигља моја сакривена срећа; смеје се још сан мој лажа. Зар ја – пузавац? Никад у животу свом нисам пред моћнима пузао; а ако сам кад лагао, лагао сам из љубави. Стога сам весео и у зимској постељи. У малој постељи боље се загрејем него у пространој, јер ја сам суревњив на своју сиротињу. А зими ми је она највернија. Несташлуком започињем сваки дан, – подсмевам се зими хладним купатилом. на то се рогуши мој горопадни гост. А понекад га и заголицам воштаном свећицом: да би ми једном већ разгрнуо небо из пепељаве полутаме. Нарочито сам заједљив баш с јутра: у рани час, кад ведро на бунару звецка а коњи још топли ржу кроз сиве улице: – Нестрпљиво чекам тад да ми се најзад укаже светло небо, белобрадо зимско небо, седоглави старац, – – ћутљиво зимско небо, које често ћутке прелази и преко сунца свог! Да ли сам се ја то од њега научио дугом светлом ћутању? Или се оно томе научило од мене? Или га је свако од нас сâм пронашао? Свака добра ствар има тисућоструко порекло, – све добре несташне ствари скачу весело у живот: како би оне то увек само – једанпут чиниле! И дуго је ћутање једна добра несташна ствар, и гледати као зимско небо из светлог лица са округлим очима; – ћутке као оно прелазити преко свога сунца, и преко своје несаломљиве сунчане воље: одиста, ту сам вештину и тај сам зимски несташлук добро научио! Најмилија пакост моја и вештина јесу у томе, што сам ћутање своје научио да се својим ћутањем не одаје. Звекећући речима и коцкама надмудрујем достојанствене ишчекиваче: нека свима тим строгим надзирачима измакну воља моја и циљ мој. Да ми нико не би спустио поглед на дно моје, и до последње воље моје, – тога сам ради пронашао дуго светло ћутање своје. На многог сам већ мудрицу наишао, који је лице своје замотавао у вео и мутио воду своју, да га нико не провиди и не види на дно. Али баш су к њему долазили још мудрији подозривачи и разбијачи ораха: баш од њега пецали су и упецавали најскривенију рибу његову! Него ведри, храбри, прозирни ћутљивци – ти су за мене најмудрији: у којих је дно тако дубоко, да га ни најбистрија вода не може – одати. Ти белобрадо ћутљиво зимско небо, ти седоглавче нада мном са округлим очима! О ти небеска слико и прилико душе моје и њене несташности! Зар нисам приморан да се кријем, као неко који је злата прогутао, – да ми не би душу распорили? Зар нисам приморан да носим штуле, да би превиде1и колико су ми драге ноге, – сви ти завидљивци и сузоливци око мене? Те осушене, запуштене, напуштене, изнурене, иструлеле душе – како би завист њихова и могла да издржи срећу моју! Показујем дакле само лед и зиму на својим врховима – а не да мој брег обавија око себе још и све сунчеве тканице! Они чују само како звижде моји зимски вихори: не, да ја прелазим и преко топлих мора, као чежњиви, тешки, врући јужњаци. Они би још да се сажале на моје непогоде и догоде: – али моја реч гласи: »пустите догадај да доде к мени: невин је он као детенце!« Како би ови и могли поднети срећу моју, да ја своју срећу не увијам у непогоде и зимогрозе, да не ударам на њу белу шубару медведу и снежну одору небеску! – да се и ја сâм не сажалим на сажаљење њихово: сажаљење тих завидљиваца и сузоливаца! – да ја сâм пред њима не уздишем и не цвокоћем зубима, и да се не пуштам стрпљиво да ме повијају у своје сажаљење! То је мудра несташност и пријатност душе моје, да не крије зиме своје и мразева својих; она не крије ни мразотина својих! Осама је код једног, бекство болеснога; осама код другог, бекство од болесних. Нека ме чују како цвокоћем и уздишем услед зимске студи, сви ти завидљиви смутљивци око мене! И уз тај цвокот и с тим уздасима бежим још од загрејаних соба њихових. Нека их нека ме сажаљевају, и уздахе проливају над мојим мразотинама: »још ће нам се смрзнути на леду сазнање!« – тако јадикују. Медутим трчим ја с топлим ногама уздуж и попреко по своме Маслинову брду: у сунчаноме куту свога Маслинова брда певам песме и подсмевам се сваком сажаљењу. –

Тако је певао Заратустра.

О мимопролажењу

Пролазећи тако полако кроз многи народ и кроз разне градове, враћао се Заратустра заобилазним путем ка својој планини и својој пећини. И гле, у томе стиже и нехотећи пред капију Великог града: али ту искочи пред њега раширених руку једна запенушена будала, и препречи му пут. А то беше иста она будала што ју је народ прозвао био »мајмуном Заратустриним«: јер он беше нешто научио како Заратустра говори и гради реченицу, а узајмио је често и из ризнице његове мудрости. Та будала дакле овако ослови Заратустру: »О Заратустра, ово је овде велики град: ту нема ништа за тебе, а могао би још и све што сам имаш изгубити. Што да гацаш по овом талогу? Имај сажаљења спрам ноге своје! Боље пљуни на ову градску капију и – врати се! Ово је овде пакао за мисли усамљеничке: овде се велике мисли живе опаре па прокувавају док се не истање. Овде потруле сви велики осећаји: само клопотави осећајчићи смеју ту да клопоћу! Не осећаш ли већ задах од кланицâ и згариштâ духа? Зар не куља из овога града пара од закланога духа? Не видиш ли душу где виси као отрцана прљава крпа? – И из тих крпа још праве новине! Зар не чујеш како су овде од духа начинили игру речи? Одвратан измет речи избацује он из себе! – И из тога измета речи праве још новине. Они се терају и гоне, а не знају куда! Они натерују једни другима зној на чело, а не знају зашто! Они лупкају својим оружјем, они звецкају својим златом. Хладни су, и хоће да се загреју водом препеченицом; загрејани су а траже хладовине у смрзнутих духова; сви они болују од јавног мњења, и болују за њима. Све пожуде и похоте овде су код куће; али има овде и врлих, има много погодне погођене врлине: – Много погодне врлине са прстима вичним писању и тврдим седиштем вичним чекању, благословене ситним колајнама и надуваним штркљастим кћерима. Има ту и много побожности, верског облизивања и лизања, клизања и гмизања пред господом над војскама. 'Озгоре' капље колајна и милостива пљувачка; према горе надимље се свака још неукрашена груд. Месец има свој двор, и двор има своје попадале с месеца: а у свему што долази из двора клања се просјачки пук, и сва просјачка погодна врлина. 'Ја слушам, ти слушаш, ми слушамо' – тако клања погодна врлина према владаоцу: да би заслужена колајна била прикачена најзад на уску груд! Али се месец окреће око свега земнога: тако се окреће још и владалац око најземнијега: – а то је злато ситничарâ. Господ је господ чуда а1и не и златних руда владалац каже, али ћифта – располаже! Тако ти свега што је на теби светло и јако и добро, о Заратустра! Пљуни на овај град ситничара, и врати се! Овде кроз жиле тече крв отужно, мекушно пенушаво: пљуни на велики град, који је велико сметиште за смештање шљама! Пљуни на град утиснутих душа и уских груди, наоштрених очију, лепљивих прстију – – на град наметљиваца, бесрамника, пискарала и врискарала, частогубивих славољубника: – – где се склапа и стапа све што је бродоломно и злобно, злогласно, похотно, натруло, загнојено, завереничко : – – пљуни на велики град, и врати се!« – Код тих речи прекиде Заратустра запенушену будалу, и затвори му уста. »Престани већ једном! повика Заратустра, давно сте ми гадни и твој говор и твој начин! Зашто си живео тако дуго крај мочвара да си и сâм морао постати жабом и губавицом? Не тече ли већ и кроз твоје жиле отужна и пенушна крв из мочвара, кад ево сад тако крекећеш и кревељиш се? Што ниси отишао у гору? Или што ниси земљу орао? Зар нема по мору тма зелених острва? Ја презирем твоје презирање; и, кад мене упућујеш, – што ниси упутио сама себе? Из љубави, и само из љубави, треба да ми полети моје презрење и моја птица упутница: а не из мочвара! – Називају те мајмуном мојим, ти запенушена будало: али ја тебе зовем гроктавим крмком својим, – још ћеш ми гроктањем својим покварити хвалу коју сам испевао лудости. Шта те је то нагнало да почнеш тако гроктати? Нико ти није доста ласкао: – и зато си сео на то сметиште, да би имао разлога сто већма гроктати, – да би имао разлега за што више освете! Јер освета је, ти славољубива будало, сва твоја запенушеност, – ја сам те прогледао! Али реч тебе будале наноси мени штете, чак и онде где имаш право! И кад би Заратустрина реч имала и по сто пута право: с мојом речју у устима ти ћеш увек – неправо чинити!« Тако је говорио Заратустра; и он погледа велики град, уздахну, и ћуташе дуго. Најзад проговори и рече: Мени је гадан и овај велики град, не само ова будала. Ни на једном ни на другом не даје се ништа поправити, ништа покварити. Тешко овом великоме граду! – Волео бих да већ видим огњени стуб у коме ће изгорети! Јер такви огњени стубови морају бити претече Великога Поднева. Али то има своје време и своје опредељење! – Него теби, будало, даћу на растанку овај наук: где се више не може имати љубави, ту треба проћи мимо...

Тако је говорио Заратустра, и прође мимо будалу и мимо велики град.

О отпадницима

Ах, све већ лежи свело и сиво што се још пре неки дан зеленело и шаренило на овој ливади! А колико ли сам меда надања понео одавде у кошнице своје! Сва та млада срца већ су остарела, – па нису ни остарела него су само малаксала, постала су као и други, улењила су се: – они то зову »постали смо опет побожни«. Још ономад видео сам их где у рано јутро истрчавају на смелим ногама: али њихове ноге посусташе, и ево их где се још одричу и јутарње смелости своје! Одиста, многи је од њих некада дизао ноге као играч, и осмехивајући се намигиваше на њ мудрост моја: – али се предомисли. И сад га ено видех где се погурен – привлачи крсту. Лепршаху се некад око светлости и слободе као мушице и млади песници. Тек мало старији, тек мало хладнији: а већ су мрачњаци и закутњаци и запећњаци. Да ли им је срце клонуло услед тога што је мене осама прогутала као какав кит? Да ли је ухо њихово чежњиво-дуго узалуд ослушкивало да чује глас мој и убојни поклич мој? Ах, одувек је мало њих у којих је срцу трајна јуначка свест и јуначка обест; а у тих је и дух стрпљив. Све остало је кукавичко. Све остало: то је одувек већина, свакодневица, претек, многи-премноги – сви су они кукавице! – Ко је од мога рода, тај ће на путу свом наићи на доживљаје на које сам и ја наилазио: и први сапутници његови мораће бити лешеви и лакрдијаши. А други сапутници његови – они ће се сами звати верним његовим: живи рој, с много љубави, с много глупости, с много неразборитог поштовања. Тим верним неће поклонити срце своје онај међу људима који је од мога рода; тим премалећним и шареним ливадама неће поверовати онај који познаје површни и кукавички род људски! Да они умеју другачије, они би другачије и хтели. Полутани увек покваре што је цело. Да лишће жути на дрвећу, – шта ту има да се жали? Пусти их нека падају и пропадају, о Заратустра, и немој жалити! Боље још дувај заједно са жуборовим ветровима испод њих, – – дувај, Заратустра, испод тога лишћа: да би још брже побегло од тебе све што је увело! –

»Ми смо опет постали побожни« – тако признају ти отпадници; а неки од њих толико су кукавице да не смеју ни да признају. Њима гледам право у очи, – њима кажем право у лице, и у руменило на образима њиховим; ви сте од оних који се опет моле! А срамота је, молити се! Не за све, али за тебе и за мене, и за сваког који у глави својој носи савест своју. За тебе је срамота да се молиш! Знаш ли то: кукавни ђаво у теби, који воли да скрсти руке, да држи руке у крилу, да лењивије: – тај твој кукавни ђаво говори теби »има Бога«! Али услед тога спадаш и ти у рођ оних који се боје светлости, којима светлост никад мира не дâ; и сад сваким даном мораш главу турати све дубље у ноћ и у маглу! И одиста, добро си изабрао час: јер сад баш излећу опет ноћне птице. Куцнуо је час за цео род оних који се боје светлости, час вечерњи, час светковања, у који престаје – светлост. Чујем и миришем: куцнуо је час за лов и поход, не додуше за хајку дивљу, већ за лов питом и хром, њушкајући и шушкајући, и метанишући, – – за лов на душевне коленоприклонике: све су мишоловке за душе сад опет намештене! И гдегод мало подигнем завесу, искочи иза ње мала 1ептирица. Је ли чучала ту заједно са другом каквом малом лептирицом? Јер са свих страна допире ми до носа мирис ма1их скривених дружиница; гдегод има собичака, ту има и нових богомољаца, и испарења од богомољаца! Они ту седе један до другог по дуге вечери, и говоре: »дај да опет будемо као дечица, и да кажемо,драги боже!" – а уста и стомак су им покварени, покварили су их код побожних посластичара. Или, они гледају по дуге вечери у једног препредена грабљива паука-крсташа, који проповеда мудрост и самим пауцима, и даје овај наук: »међу крстовима је лако испредати паучину!« Или, они седе преко дана крај мочвара са удицом у руци, па мисле да су дубоки; али ко онде рибе пеца где нема риба, тај за мене није још ни површан! Или, они уче »с чистим срцем« свирати у харфу код каквог песника-певача, који би радо да се ухарфи у срце какаве младе женице: – јер је већ сит старих жена и ниихова славопоја. Или, они се уче страху код каквог високоучена полу-бесомучника, који по мрачним собама чека да му дођу духови – а да му одлети и оно мало духа што још има! Или, они слушају каквог старог вандрокаша, свирача и звиждача, који се од туробних ветрова научио тоновима туробности, па сад звижди како ветар дува, и труби туробност у тужним тоновима. А неки су од њих постали чак и ноћни стражари: они сад умеју дувати у рог и тумарати по ноћи, будећи старе ствари које су одавно већ биле уснуле. Пет изрека о старим стварима чуо сам јуче у ноћи, идући дуж баштенског зида: њих су изрекли такви стари туробни сухопарни ноћни стражари. »Као отац, не брине се доста за децу своју: земаљски оци то боље чине!« »Одвише је стар! Баш се ништа више не брине за децу своју« – одговорио је на то други ноћни стражар. »Зар он има деце? Нико то не може доказати, ако он сâм не докаже! Ја већ одавно желим да он то једном темељно докаже.« »Да докаже? А кад је тај ишта још доказао! Доказивање му пада тешко; њему је много стало до тога да му се верује.« Дабоме! Вера га спасава, вера у њега. То тако воле стари људи. И ми смо такви!« – Тако су разговарала оба ноћна стражара и светломрсца, а затим дунуше туробно у рогове своје: то се десило јуче у ноћи, код баштенског зида. У мени се срце кидало од смеха, и хтеде да се искида, али не знађаше како, те ми ускомеша утробу. Заиста вам кажем у том ће још бити моја смрт, да ћу се загушити од смеха, гледајући магарце напите, или слушајући стражаре ноћне да овако сумњају у бога. Зар није већ одавно прошло време и за овакве свакојаке сумње? Ко још сме да буди из сна овакве старе заспале мрачне ствари? Стари богови свршили су већ одавно: – а заиста вам кажем, свршетак њихов и крај био је весео, боговски! Они се нису »помрачили« па умрли, – то је лаж! Напротив: они су се једном засмејали, тако да су умрли – од смеха! То је било кад је сâм један бог изрекао најбезбожнију реч, – ову реч: »Само је један Бог! Не треба да имаш других богова осим мене!« – стари један горопадан дугобради бог, суревњив на друге, заборавио се и рекао је тако: – А сви су се богови смејали тада, и љуљали се на својим седиштима, и викали: »Зар није баш у томе божанственост да има богова а да нема једнога бога? « Ко има уши, нека чује. – Тако говораше Заратустра у граду који му је био драг, и који се зове још и »Шарена крава«. А отуда је имао само два дана хода па да опет стигне до своје пећине и к зверима својим, душа његова клицала је непрекидно од радости због близине повратка му у завичај. –

Повратак у завичај

О осамо! Осамо; завичају мој! Предуго сам живео као дивљак у дивљој туђини а да се не бих са сузама у очима к теби вратио! Прети ми сад само прстом, као што мајке прете осмехуј се само на ме, као што се мајке осмехују, реци само: »Ако је то некад одјурио од мене као олуја? – » – ко је то на растанку узвикнуо: предуго сам: седео код осаме, па сам се одвикао од ћутања! Томе – си се сад, држим, навикао? »О, Заратустра, све знам: и то да си међу многима био више напуштен, ти један, него икада код мене! »Једно је бити напуштен, друго усамљен: То – си научио сада! И то, да ћеш ти меду људима увек бити диваљ и туђ: » – диваљ и туђ и онда кад те воле: јер прво и пре свега они желе да буду поштеђени! »А овде, ти си у своме дому и код куће; овде смеш да кажеш све што ти је на срцу и све разлоге да изручујеш, овде се ништа не стиди потајних, притајених осећајâ. »Овде прилазе све ствари умиљавајући се ка твоме говору, и удварају се: јер би хтеле да појашу на леђима твојим. На свакој слици овде можеш да појашеш ка свакој истини. »Прав и право смеш овде да говориш свима тварима: јер одиста, њихове уши као да чују похвалу кад неко тако са свима тварима – право говори! »А друго је бити напуштен. Јер, да ли се још сећаш, о Заратустра? Онда када је над главом твојом кликтала птица твоја, дак си стајао у шуми, не могући се одлучити куда? не могући се наћи, у близини једнога леша: – » – онда када си говорио: нека ме воде звери моје! Искусио сам да је опасније бити међу људима него међу зверима: – Тада си био напуштен! »И сећаш ли се још, о Заратустра? Када си седео на острву своме, као кладенац вина посред празних ведрица, дајући и нестајући у дувању, делећи жеднима и удељујући им сипајући: » – док ниси седео најзад ти сам жедан посред пијаних, и сваке се ноћи тужио: »зар није веће блаженство узимати него давати? А украсти још веће блаженство него узимати?« – Тада си био напуштен! »И сећаш ли се још, о Заратустра? Када је дошао најтиши час твој, и одгонио те од тебе сама, када је проговарао опако шапућући: »Реци па ма се скрхао! « – » – када ти је све твоје чекање и ћутање претворио на жао, и твоју понизну храброст обесхрабрио: Тада си био напуштен!« – О осамо! Осамо, завичају мој! Како ми ублажавајући и нежно говори глас твој! Ми не испитујемо једно друго, ми се не тужимо једно другом, ми отворено идемо једно с другим кроз отворена врата. Јер код тебе је свуд отворено и светло; па и часи трче туда на лакшим ногама. Јер у мраку се време теже подноси него у светлости. Овде се отварају преда мном речи и склоништа речи свега бића: све биће хоће овде да од мене научи говорити. А тамо доле – тамо је сваки говор узалуд! Тамо је највећа мудрост заборавити и проћи мимо: То – сам научио сад! Ко би хтео код људи све да схвати, морао би све да обухвати. А зато су руке моје и сувише чисте. Ја не волим да удишем већ ни дух њихов; о, како сам могао тако дуго живети у граји њиховој и сред задаха њихова! О блажена тишино око мене! О чисти мириси око мене! О, како из дубине груди тишина ова удише свежи зрак! О како ослушкује, ова блажена тишина! А тамо доле – тамо све говори, и све се пречује. Можеш мудрост своју објављивати гласом звона: продавци на пијаци заглушиће је звеком марјашâ! Код њих свако говори, нико већ не уме да разуме. Све пада у воду, ништа не пада више у дубине кладенца. Код њих све говори, ништа се више не твори, нити крају приводи. Све какоће, те ко би још седео мирно у гнезду и носио јаја? Код њих све говори, све се отире говором. И што је још јуче било одвише тврдо за само време и за његов зуб: данас виси нагрижено и разгрижено из ждрела данашњих људи. Код њих све говори, све се изговори. И што је накад било тајанствено и тајна дубоких душа, данас трубе гласници по улицама, и друге лептирице. О природо човечија, чудна ли си ти! Ти грајо сумрачних улица! Сада си опет иза мене: – моја највећа опасност је иза мојих леђа. У поштеди и у сажаљењу била је одувек за мене највећа опасност; а све што је човечанско, хтело би да га штеде и жале. С уздржаним истинама, с покретима будале и с будаластим срцем, и имајући у обиљу малих лажи сажаљења: – тако сам живео ја увек међу људима. Прерушен сам седео међу њима, готов да не познам себе сама, да бих њих могао поднети, и често уверавајући себе: »будало једна, ти не познајеш људе!« Одучи се човек од људи кад живи меду људима: на свим људима има одвише оног што се одмах види, – чему ту далековиде, и далеко-видовите очи! А кад су ме криво судили: ја будала више сам штедео њих тога ради него себе: будући навикнут на строгост према себи, и светећи се често сам себи те штедње ради. Избоден од отровних мушица, и издубљен као камен, од многих капи пакости, седео сам међу њима, и још сам уверавао себе: »невино је све што је мало у својој мајушности!« Нарочито оне који се називају »честитима« познао сам као најотровније мушице: они боду у свој својој невиности, они лажу у свој својој невиности; како би они и могли бити према мени – праведни! Ко живи међу честитима, тога сажаљење научи да лаже. Сажаљење начини ваздух загушним свим слободним душама. Јер глупост је честитих недогледна. Сакрити себе и богатство своје – то сам научио тамо доле: јер сваки је од њих сиромашан духом. У томе је лежала лаж мога сажаљења, што сам код свакога знао, – што сам на свакоме видео и намирисао, кад му је доста духа, а кад му је духа и одвише! Њихови крути мудраци: ја сам их назвао испитивачима и проналазачима, – на тај сам начин учио гутати речи. Њихови гробари: ја сам их називао испитивачима и проналазачима, – на тај сам начин учио једну реч замењивати другом. Гробари се заражују болестима копајући. Под старим рушевинама спавају нездрава испарења. Не треба мутити по мутљагу Треба живети на брдима. Блаженим ноздрвама удишем опет брдску слободу! Спасен је најзад нос мој од задаха свега што је човечанско! Дражена оштрим ваздухом, као пенушавим вином, кије душа моја, – кије и кличе сама себи: Наздравље!

Тако је говорио Заратустра.

О три зла

У сну, у последњем јутарњем сну, стајао сам данас на једном предбрежју, – с оне стране света, држао сам мерила, и мерио сам свет. О, што ми тако рано дође румен зорина: она ме пробуди жаром својим, суревњивица. Увек она суревњива на жар мога јутарњега сна. Да се може измерити, и у дужину, ако се има времена, и по тежини, ако се уме мерити; да се може прелетети на снажним крилима; да се може погледати, од оних који умеју да божански разбијају орахе: такав је сан мој нашао овај свет: – Мој сан, смели пловац, полу брод, полу олуја, ћутљив као лептирови, нестрпљив као соколови: како је он то имао данас стрпљивости и времена да мери свет! Да ли га можда у потаји наговарала мудрост моја, моја насмејана будна дневна мудрост, која се руга свим »бескрајним световима«? Јер она каже: »где има снаге, ту постаје и број господарем: јер је у њему више снаге«. Како је поуздано гледао сан мој на овај свет који има краја, ни радознало, ни нерадознало, ни плашљиво, ни молећи: – као да ми дају велику округлу јабуку у руку, зрелу јабуку жуту као злато, са господски нежном сомотном кожом. – тако се пружао преда мном свет: – – као да ме дрво к себи зове, дрво гранато, снажне воље, свијено да може послужити за наслон и за подножје уморном путнику: такав је стајао свет на моме предбрежју: – – као да ми нежне ручице носе насусрет шкрињу, – отворену шкрињу да очарава срамежљиве задивљене очи: такав се пружио данас преда мном свет: – – недовољно загонетка а да би човечанску љубав терао од себе, недовољно решење а да би човечанску мудрост могао успавати: – ствар човечански добра био је за ме данас свет о коме се толико зло говори! Како сам захвалан своме јутарњем сну, што сам данас изјутра могао тако мерити свет! Као ствар човечанског добра пришао је к мени, тај сан и утешитељ срца! И да бих чинио што и он на дану, те научио и поучио се од њега ономе што му је најбоље, – хоћу ево сад три највећа зла да метнем на мерила, и да их човечански добро измерим. – Ко је учио како се благосиља, учио је и како се проклиње: које су три ствари највише проклињане на свету? Њих хоћу да метнем на мерила. Сладострашће, властољубље, самољубље: њих су три досад највише проклињали, и најгоре оговарали и облагивали, – њих три хоћу човечански добро да измерим. Напред! Ту хоћу да држим мерила, над валовима онде је море: оно се ваља амо према мени, рутаво, улагивајући се, верно старо стоглаво чудовиште од псета, које ми је драго. Напред дакле! Овде је ево моје предбрежје, тим морем: још ћу наћи и једнога сведока да гледа тебе, усамљеничко дрво, тебе миомира пуно, са круном широком, које си ми драго! – Преко којег моста иде данашњица ка будућности? Каква сила сили оно што је високо да се спушта к нискоме? И ко каже и највишему – да расте још више? Ево, мерила стоје право и мирно: три сам тешка питања бацио на једну страну, три тешка одговора држи друга страна.

Сладострашће: бодљика и надражај за све покајничке презритеље тела, и као »земаљско« проклето од свих загробњака; јер оно исмева и вуче за нос све те кривоучитеље и збунитеље. Сладострашће: за олош, лагана ватра на којој ће бити печени; за све црвоточиво дрво, за све смрдљиве крпе, заложена и зажагрена пећ која их чека. Саладострашће: за слободна срца нешто невино и слободно, тиха срећа у врту земаљском, обиље захвалности све будућности којом се она излива на садашниост. Сладострашће: само за оно што је свело сладак отров, а за оне у којих је лавље срце велико окрепљење душе, и суревњиво чувано вино над винима. Сладострашће: велика срећа што у слици приказује вишу срећу и највишу наду. Јер, многоме предстоји брак, и више него што је брачна веза. – – Многоме што је више туђе једно другом него што су то муж и жена: а ко је још досад схватио потпуно како су туђи једно другоме муж и жена! Сладострашће: – али, хоћу да има ограде око мојих мисли, па још и око мојих речи: да ми не би провалили у моје баште свиње и сањивци! – Властољубље: огњени бич за тврдокорне најтврђега срца; свирепо мучење које се штеди за најсвирепијега; мутни пламен живих спалишта. Властољубље: злобна кочница, која се натура најсујетнијим народима; подругивач свакој неизвесној врлини; који ће узјахати сваког ата и сваку охолост. Властољубље: земљотрес, који дрма и слама из темеља све што је труло и шупље; намргођен расрђен осветнички обијач окречених гробова; знак питања што као муња сева иза брзоплетих одговора. Властољубље: пред чијим погледом човек пузи и сагиба главу, и ропоће и унизује се више него змија и него свиња: – док најзад не дрекне из њега велико презирање. – Властољубље: страшни учитељ великога презирања, које градовима и државама у лице проповеда: »доле с тобом!« – док из њих самих нешто не повиче : »доле са мном! « Властољубље: које се пење замамљујући и ка чистима и усамљенима, горе у за себе живеће висине, горући као љубав која слика замамљујући пурпурна блаженства на земаљска небеса. Властољубље: али ко би у томе гледао зло, кад оно што је узвишено жедни да се спусти и дохвати власти! Заиста вам кажем, ничег злог ни злонамерног нема у таквој жеђи и у том спуштању! Што усамљена висина неће да се осами заувек, и да не тражи другог до себе; што брег хоће да се спусти у долину, и ветрови са висина у низине: – О, ко би нашао право крсно и врсно име за такву чежњу! »Врлина што дели дарове« – тако је назвао једном Заратустра оно чему нема имена. И тада се збило – заиста вам кажем, збило се први пут! – да је речју својом величао самољуб1је, читаво, здраво самољубље, које извире из моћне душе: – – из моћне душе, уз коју иде узвишено тело, стасито, победоносно, освежујуће, около којег сваке ствари постају огледало: – витко убедљиво тело, играч, чија је слика, и из кога је извод, душа у себи весела. Таквих телеса и душа самозадовољство даје сама себи име: »врлина«. Својим речима о доброме и рђавоме закриљује се оваква саможивост као светим луговима; именима своје среће гони она од себе све што је за презирање. Одгони од себе она све што је кукавичко; она каже: рђаво – то је кукавичко! Презирања достојан изгледа јој онај који се вечно брине, уздише, тужи, и који са земље диже и најмање користи за себе. Она презире и сву болећиву мудрост; јер, заиста вам кажем, има и мудрости која у помрчини цвета, мудрост ноћних сенки: та вечно уздише: »Све је сујетно! « Обазриво неповерење не цени она много, као ни оног који тражи заклетву место погледа и стиска руке: исто тако и сву неповерљиву мудрост, јер је ова својство кукавичких душа. Још мање цени она брже-боље услужнога, који је, као псето, одмах готов да лежи на ледима, у свој понизности; а има и мудрости понизне и псеће и побожне и брже-боље услужне. Али нарочито јој је мрзак и гађења достојан онај који никад неће да се брани, који гута отровну пљувачку и осорне погледе, престрпљиви, светрпељиви, са свачим задовољни: јер то је својство робова и слугу. Било ко ропски понизан пред боговима и боговским ударцима ногу, или пред људима и глупим људским мишљењима: она пљује на сваку ропску услужност, та блажена саможивост! Рђаво: тако назива она све што се сагиње и нагиње ропски, бојажљиве жмираве очи, сломљена срца, и онај лажан попустљив начин кад се љуби широким отромбољеним уснама. Надри-мудрост: тим именом назива она све што слуге и старци и преморени измудрују; и поглавито сву ону искварену мудријашку премудру поповску лудост! Ти надри-мудраци, сви ти попови, и света сити, и сви чија је душа женска и ропска, – о колико су се они одувек трудили да покудом својом нахуде самољубљу! У томе баш и треба да је, и кажу да је врлина, да се самољубље куди и да му се нахуди! »Несамољубиви« – хтели би да су, и имају право што би хтели сви ти света сити кукавци и крсташи пауци! Али за све њих доћи ће скоре дан, препород пресуда, Велико Подне, тада ће много шта да се обелодани! А онај који слави и хвали Ја, и благосиља самољубље, тај, заиста вам кажем, зна шта каже, тај предсказује, »Погле, ево га, долази, ту је већ, Велико подне!«

Тако је говорио Заратустра.

Србско Свитање

Повезане локације и везе

недеља, 4. март 2018.

Тако је говорио Заратустра - Фридрих Ниче

Нема коментара:

Постави коментар