О страшном греху абортуса

Свугде слусамо реч “мир”, али је то лаж. То је гнусно лицемерје. То једна од зверских гримаса савременог цивилизованог света. Око нас се води рат, неприкидан и жесток, где нема ни примирја ни свршетка, где нема победника и побеђених, већ само желати и  њихове жртве. Тај је рат захватио цео свет, а нарочито оне државе које се поносе својом цивилизацијом, културом и прогресом. Тај рат је нечовечна, методична борба, геноцид, који нема прецедента или поређења у савременој историји човечанства. То је рат родитеља против своје деце. То је рат у коме се лију потоци крви, у коме је убиство спрегнуто са мучењем. То бојиште, које сваке године односи многе десетине милиона жртава са лицемерјем, карактеристичним за данашњег човека, из некаквих разлога, не назива се својим правим именом, стратиштем невиних и незаштићених, садизмом, озакоњеним правом на убиство и злочином, већ скривено, маглом замаскираним и бесавесно лицемерним термином абортус. Од “избацивати напоље”, као да је реч о непотребном отпатку који се избацује из куће на ђубриште, а не о живом створењу, детету. У бившем Совјетском Савезу годишње се вршило 7-8 милиона абортуса, регистрованих у медицинским установама. Број тајних абортуса је неизмеран. Огроман број жртава је однео Други Светски рат, но у просеку, за то исто време, деце убијених од стране родитеља било је много више него војника погинулих на фронту. Та тамна страна живота савременог човечанства јасно показује да се цивилизација претворила у ескалацију суровости. Ми чујемо позиве на мир, али око нас, не да се наставља, него и расте крваво бојиште које је по количини жртава превазишло све инвазије Хуна и Монгола, а по суровости надмашује тиране и желате у концлогорима и гулазима. Жртава тог невидљивог рата је више него свих ратова  заједно узетих, од свих убистава и казни. Тим злочином прецртава се све, не само Божији Закон, него и људско право. Већ од момента зачећа образује се живи организам, који у себи носи сав потенцијал људске личности. Експериментално су доказане сложене и циљне реакције плода према средини која га окружује. То створење поседује осећај бола и жеље за животом.

Озакоњење абортуса обезвређује све моралне и правне кодексе, чији је циљ заштита људског живота. Наш први закључак: плод као људска личност треба заштиту,  плод као људска личност није за уништавање. Принципијелна разлика између убиства плода и других видова убиства не постоји. Право или неказњивост абортуса испуњава родитеље правом које не припада ни једном човеку, правом тиранина, који може по свом уверењу и произвољности остављати у животу или убијати своје поданике. Некажњивост абортуса, отсуство моралних и правних закона заштите плода и његовог неотуђивог права на живот чине лицемерним и бесмисленим све декларације о заштити достојанства и слободе човека.

Убиство незаштићеног је најподлији, најмрскији вид убиства, па зато родитељи решивши се на убиство незаштићеног младенца могу, при стицају околности, учинити било који злочин. Афоризам древних судија је гласио: “Боље је оправдати десет кривих него казнити једног невиног.” Овде се невини кажњава смрћу, при чему се садистички кида на комаде.

Некада се није пружала рука желату и није се седело за истим столом, а савременим желатима – према родитељима који убијају децу и лекарима, који можда и несвесно у овом случају постају професионални убице, јавно мњење не исказује неслагање. Значи, цело друштво учествује у убиствима. Дужност лекара је да помаже, чак и непријатељу, док у овом случају постаје подобан најамном убици.

Убиство младенаца је злочин против Божанског и људског права, против саме идеје породице и супружништва, против саме људске природе, против свог народа и целог човечанства. Убиство деце је згуснути егоизам, суровост, кукавичлук и лицемерје.

Породица је по хришћанском учењу мала домаћа црква, а абортуси је претварају у разбојничку јазбину. Породица је узајамна помоћ и опште право у пролазном и у вечном животу, а у овом случају људи увлаче један другог у преступништво, у моралну погибао: уместо дружбе и потпомагања, поступају једни према другим горе од најљућих непријатеља. Породица је узајамна љубав. Може ли се волети убица свог детета, чак и ако су оба родитеља криви за то? Злочин и људска крв никада не уједињују, већ само разједињују, па је због тога и број развода једнак броју абортуса. Убиство младенца профанише сложене и разгранате међусобне односе супружника, сводећи их само на  секс који не може дати ни срећу, ни душевну топлину, но култ наслађивања у коме постоји нешто сурово и безобразно.

Доказано је да деца наслеђују не само физичке особине, већ и одређене душевне квалитете својих родитеља. Емотивни живот родитеља одражава се приликом наслеђивања и прелази у виду предодређености на децу. Родитељи који су се одлучили на убиство детета, већ су у свој генетски фонд унели предоређеност за убиство, које ће обременити психику будуће деце, а понекад се душевно својство предаје индиректно, то јест кроз покољења. Због тога родитељи који су се решили на убиство свог детета, врше злочин не само над њим, већ и пред децом коју су оставили у животу. Родитељи који су предали својој деци потенцијал суровости и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве жестине своје деце и чуде се одакле, по њиховом мишљењу, таква неправда.

За хришћанина, убиство младенаца је не само морални пад и деградација човека, већ и страшан духовни бездан. У Библији пише: “Не уби.” Та заповест је непроменљиви услов савеза човека са Богом. При нарушењу заповести, човек једнострано раскида савез, он остаје без Бога...

У Картагини је постајао идол по имену Молох. Био је направљен од бакра и сребра. Унутар њега је ложена ватра до усијања. На испружене руке идола полагали су децу коју су родитељи добровољно приносили. Убиство детета рачунало се за највећу жртву демону. Да би пригусили дечије крике, жреци су свирали, певали и играли. Молох је важио за идола богатсва. И сада том демону богатства (наслађивања) и хедонизма приносе на жртву децу. Неки се правдају и говоре: “Учинили смо то из нужде.” Парадокс је у томе да су бројније породице сиромашних него богатих. Истребљење хананејских племена псалмопевац Давид објашњава Божијим карањем за приношења људских жртава. У вештичијим и магијским ритуалима Средњег века, кулминација је била убиство младенца, па због тога са мистичке тачке гледишта, абортус се може посматрати као несвесно поклоњење демону, као општесветска хекатомба (масовна убиства) у част богиње Хекате, богиње чародејства и смрти који изображавају обмотану змијама. То је несвесно призивање демона  - и демон се неодвојиво налази са таквим људима.

(II)

За време рата између Енглеза и Француза, који се звао и Стогодишњи, један од најуспешнијих војсковођа Француске био је барон де Ре. Живот овог човека личио је на страшну причу, али на несрећу и на стид човечанства то није прича нити кошмарна легенда, већ истина забележена у судским списима и историјским хроникама.

Као дете остао је без оца, а мајка га је оставила на бригу деди. Добио најблиставије светско образовање, али без икаквих моралих основа. Већ са 25 година постао је маршал Француске и блистао је не само војним подвизима, но и својим префињеним васпитањем, манирима, познавањем уметности и филозофије. Наследио је огромно имање и његов двор се у раскоши поредио са краљевским. Из свих крајева Француске сливали су се потоци гостију. У његовим замцима налазили су склониште и несебичну помоћ музичари, песници, уметници и трубадури. Но, такав живот није могао дуго трајати. Сандуци са благом почели су да се празне.

У то време упознао се магом-алхемичарем, који му је обећао да ће постати још богатији него што је био: откриће му тајну прављења злата од људске крви. Алхемичар је пред де Реа поставио услов; да прода своју душу ђаволу, без чега није могло бити успеха. Де Ре је испунио услов алхемичара. Ухватили су десетогодишњег дечака коме су прво одсекли десну руку, затим избили очи и извадили из груди још увек пулсирајуће срце. Крвљу тог срца де Ре је написао потврду, да предаје своју душу демону. После тога су барон и маг отпевали свечану песму сатани. Де Ре је истерао из дворца жену и кћер. Омрзао их је тако, да их је заточио у једном од удаљених замкова. После тога, заједно са чародејом, приступио је магијским експериментима. У околним селима почела су да нестају деца. Нестајала су без трага и бесповратно.

Непогрешиви мајчински инстикт указивао је на баронов замак који се узвишавао над равницом као огромна, мрачна гробница. Барон је мислио да ће све проћи некажњено, осим што га је повремено мучила савест. У тим тренуцима је хтео да за остатак новца подигне сабор, или да прими монашки постриг, или да обилази као бедна луталица света места. Но, ти пориви су без трага пролазили и он се опет предавао убиствима деце које је вршио са невиђеном суровошћу и садизмом.

На крају су гласине дошле до месног епископа. Позвао је барона на суд, али се овај није појавио. Епископ се обратио краљу и војска је јуришом заузела дворац. У тајним собама и подземним просторијама нађено је мноштво скелета и унакажених дечијих лешева, а такође и посуда напуњених дечијом крвљу.

На суду је барон све признао. 700-800 деце је било зверски убијено. Суд га је осудио на ломачу. Пред смрт, осуђени је са сузама у очима молио за опроштај родитеље деце и молио је Бога да му да помиловање. Заједно са њим спаљен је и алхемичар који се смејао над сузама барона, као слабости, и умро је проклињући Бога. Када читаш о злочинима де Реа желиш да мислиш да је то само кошмарна легенда или сан, но то је јава. Још страшније је што злочине де Реа настављају оне које треба да постану мајке. Њима не краду децу сатанисти, већ саме краду своју децу од Бога. Убијају их са таквом суровошћу, као што је радио барон који је продао душу ђаволу. Убијају углавном због земно-материјалних рачуна, то јест и они хоће да претворе у злато крв своје деце. Уколико се неки и кају због злочина, као де Ре пред ломачом, већина живи и умире без покајања, са сурово хладним срцем, као учитељ барона.

Умиру одрекавши се Бога, зато што крв детета, неумивена покајањем, претвара се у огњену реку која у вечности дели убице од Бога.

Ни једна животиња, ни један гмизавац, ни змија, ни шкорпион не убијају своју децу због насладе. Човек епохе цивилизације, просвећења и хуманизма, превазишао је по суровости сва створења која живе на земљи, постао је немилосрднији од змија и шкорпиона. Док убиство деце не буде објављено највећим злочином и стављено ван закона, дотле ће сви позиви на мир и праведност бити само маска на лицу људождера. У хагиографској литератури описан је пример најдубљег моралног пада које се догодило са отселником, по имену Јаков. Он је, пијан, учинио три греха: прељубу, убиство, а затим је сакрио леш своје жртве, лишивши је хришћанског погреба.

У том житију је такође описан необичан подвиг покајања, који је на себе наложио павши подвижник, одгурнут од Бога прељубник и убица. Током 10 година молио се у подземљу у комори ископаној испод куће у којој је живео свестеник, његов духовни отац. Није видео сунца, хранио се само хлебом и водом и то подземље је било толико тесно и ниско, да није могао ни да се усправи нити да се испрузи, већ је седео згрчен. Кроз десет година појавило се знамење да му је опроштено. Супрузи који се одлуче на убиство свога младенца, понављају грех Јакова, уопште не размишљајући о било каквом покајању.

Планирано убиство детета, то што у нашем лицемерном друштву зову, гнусним по својој лажи, наукообразним термином “планирање породице”, садржи у себи прељубу, то јест голи секс. То је рушење породице и личности; убиство, притом зверско и цинично, лишење људског бића чак и предаје земљи. Име прве жене, Ева, означава “живот”. Име жене која врши детеубиство је - смрт. Те мајке постају демони сопственог тела, то јест, ту саздану Богом палату у којој се рађа и развија људски живот оне претварају у мучионицу где џелат кида на комаде њихово дете, сина или кћер. Затим се тело баца на ђубриште. И те жене-вампири сматраће се увређеним, уколико неко посумња у њихово поштење.

Јаков је извршио свој грех у пијаном стању. У стању душевног пијанства гневом или љубомором, убица будући ван себе, може у наступу безумља, лишити живота своју жртву. А овде, се догађа нешто горе и страшније; родитељи спокојно, малтене са рачунаљком у рукама, расуђују да ли да дете живи или не.

Хладнокрвно убиство, убиство из користи, је најгнуснији вид убиства и најстрашнији пад човека. Велика је несрећа рат; у њему се оваплоћује сатанска енергија греха коју сакупља човецанство. У рату се врше злочини, на бојном пољу убијају непријатеље и гину сами. А овде, убица убија беспомоћног. Он је обезбеђен од отпора. На бојном пољу војник решава исход битке, а родитељи који убијају своју децу су много гори од бандита и разбојника. У крајњем случају и бандит и разбојник рачунају са ризиком, барем пред законом, док овде закон ћути, овде је убица унапред оправдан нашим законом, законима државе која декларише право на живот али га не штити. Он је оправдан својом развраћеном савешћу, оправдан је мњењем савременог либералног друштва, које не протестујући против тог злочина, у суштини постаје солидарно са убицама.

(III)

Многи говоре о свом патриотизму и љубави према Отаџбини, но Отаџбина су пре свега људи. Отаџбина је не само прошлост, већ садашњост и будућност. Ти родитељи који убијају децу, убијају будућност своје Отаџбине. Они врше геноцид против сопственог народа.

Разврат, распад породице и све већи број абортуса су процеси који су узајамно повезани. У последње време отворено је много храмова, обновљено је много старих, гради се пуно нових, број верника расте. Но, у исто време статистичка крива абортуса не пада. Чиме објаснити такав парадокс. Изгледа да је број дејствујућих цркава и количина верника који посећују богослужење спољна одредница духовности народа; може се рећи, видљиви оријентири. Но, тамни свет зла није одступио од борбе са хришћанством, а уколико је и одступио, то је зато да би заузео нове стратешке позиције. Црква – то је духовна средина где људска душа ступа у општење са Богом. Без тога, храмови, колико год да их има, остају надгробним камењем на гробљу духовности. Отварају се храмови, но паралелно томе, још интензивније, отварају се места где тргују порнографијом и сексом; издаје се религиозна литература, но упоредо се у много већим размерама издаје развратна порнографска литература, филмови, видеофилмови и остали духовни отров, који дубље него наркоманија трује савремено друштво, претвара децу у старце, који су искусили све видове разврата.

Људи живе у атмосфери цинизма и разврата, дрског разврата, који је објавио целомудрије и стид тамним остатцима, некаквим атавизмом. Разврат који нас гледа из излога продавница, са реклама, са страница журнала. Људи огрезли у пороцима стоје у храму као мртваци. Микроб разврата је најстрашнији микроб; потребне су многе године покајања и борбе да би се избавило и очистило од те заразе и да би се постало способним за богоопштење. Због тога храм, у том мору блата, покварених осећаја, цинизма и суптилно-дивљег разврата, само за неке остаје лечилиште, а за велику већину – мртвачница, где неокајани, не објавивши са развратом борбу људи, лице на распадајуце лешеве. Сатана је знао шта ради: разграђујући унутрашњи храм човечије душе и лишивши човека покајања, он се више не боји тих истих храмова пред којима још колико јуче дрхтао. Ми личимо на људе за које граде болницу, а у исто време у околини је десетак атомских реактора који испустају своје смртононосно зрачење. Добијеш смртоносну дозу радијације, а затим иди и лечи се. Развраћена душа, без дугог, искреног покајања не може добити благодат Духа Светог; она је неспособна за самоодрицајући духовни труд; доспева у мртву петљу.

Сваки грех пролази неколико фаза свога развоја. Пре него убије своје дете, жена унутрашње изврши низ грехова, повезаних један са другим као карике у ланцу. Да би убила дете, она пре свега мора да убије љубав према том детету. То је унутрашње одрицање од Христа, Који је Љубав и Који је рекао: “Не браните деци да Ми прилазе”.

Као друго, она треба да уништи у себи, припадајући жени, инстикт материнства, то јест да постане гора и од звери.

Затим треба унутрашње да отуђи себе од свога детета, да гледа на њега не као на део себе, већ као на страно тело у свом организму, као израслину, отеклину која треба да се удаљи.

Треба да се одрекне вредности вечног живота и да одриче дечије право на лични живот, лишавајући га Тајне светог Крштења и остављајући га неприопстеним Цркви. Она одриче право Бога на то дете, рачунајући да може да располаже са њим као предметом. Она одриче промисао Божији тог детета, мислећи да не може да га васпита. Она одриче Стари и Нови Завет који говоре: “Не убиј”.

Предпостављајући живот детета своме сопственом благостању, она се одриче свога Крста. И више од тога, убијајући дете, она попире и гази свој Крст. Убијајући дете она пригушује сопствену савест. Она морално, постаје самоубица. Убијајући дете, она сматра себе највећом вредношћу, то јест, тим чином показује, у најконцентрованијем и најрафиниранијем виду, егоизам и егоцентризам.

Убијајући дете, она постаје исти дух са демоном, за кога је Спаситељ рекао: “Он, сатана, човекоубица од самог почетка”.

Пред физичким убиством детета, она га убија у своме срцу и у својим мислима и дете будући органски везано са својом мајком, инстиктивно осећа то. Још до физичког мучења и смрти, оно већ осећа ужас смрти.

Родитељи који убијају своју децу криви су пред садашњошћу, пред данашњим даном човечанства, зато што уништавају бића која припадају целој породици човецанства. Они су криви пред будућношћу човечанства, зато што се морални преступи родитеља трансформишу у нервне болести и наказности потомства. Они су непријатељи човечанства, зато што својим злочином увеличавају и згушњавају тамно поље демонских сила, које су се као градоносни облаци већ надвиле над земљом. Крв невиних безгласно вапи Небу за осветом. Ти хекатомби младенаца, сајединивши се са другим греховима човечанства одразиће се у страшним потресима и катаклизмама: атомским ратом, општесветској глади, неизлечивим и мучитељним болестима...

У причама Соломона је речено:”Чега се боји грешник, то ће му и доћи”. Тај који мисли да ће дечијом крвљу купити своју привидну срећу, право на насладу, за које не жели да било чиме плати, тај приближава светску трагедију, када се земља напојена крвљу жртава скврчи у пламену пожара, грчевима глади и агонији ратова.

(IV)

Људи имају различите карактере, различите укусе и различите потребе. То што једни рачунају за важно у животу, за друге то исто може бити страно и неприхватљиво.  Но, постоји нешто што лежи иза границе материјалног, што је потребно сваком човеку, па чак и ако он то не признаје отворено, чак ако је то тајна његовог срца. То што треба сваком човеку је љубав. То је тајанствени осећање, чијом топлином жели да се огреје душа сваког човека, чак и разбојника. Узвишена форма љубави је мистичка љубав људске душе према Божанству. Љубав у најсавршенијем и најнепосреднијем виду, у свом  крајњем облику, јавља се у монаштву, где љубав према Богу постаје циљ целог људског живота. Духовна љубав не познаје ни разочарење, ни превару; она треба много, али даје много више. Губитак љубави према Богу учинила је човечанство несрећним и сва достигнућа цивилизације надгробним споменицима на гробљу душа. Данас је мало срећних људи. Постојано унутрашње незадовољство, осећај остављености и отуђености, постепено се претварају у злобу и жељу за рушењем и уништавањем. Спољне манифестације тога имају различиту форму: наркоманија, алкохолизам, породични садизам, тиранија над својом околином, бесмислене појаве суровости, црни хумор, као да се човек свети свему, па и самом себи. Осим тога, душевна опустошеност човека и хладноћа околине изазива осећај сталног опреза, непрестаног очекивања моралних удараца од стране најближих људи. Осећај незаштићености и беспомоћности, рађа целе комплексе нервних и психичких болести, тако да човек од стварности и жели да побегне у болест. Духовна опустошеност човека и савременог друштва праве од човека или примитивно бескарактерно биће лишено моралних основа, у суштини врло несрећно, или насилника над слабијим од себе, или човека живућег у овом свету као у шуми испуњеној зверима, вечном страху пред очекиваном несрећом. Наше друство је тешко болесно и дубоко несрећно. Ми тврдимо да је почетак хистерије и депресије егоцентризам, дефицит љубави, катастрофална неспособност да се воли.

Виша љубав, љубав према Богу, готово да је изгубљена. Љубав према Богу се може завојевати у борби са грехом и страстима. Осим монаштва, које се по својој идеји јавља концентрисаном љубављу према Богу, постоји и друга форма љубави, љубави као одраз Светлости – то је хришћанска породица. Породица устројена на принципима Јеванђеља, на уважавању и узајамној љубави, обједињена једном вером, је жива оаза у мртвој пустињи наше бездушне цивилизације. Ако је храм огњени стуб, хришћанска породица је мала свећа, упаљена тим огњем.

Породицу је апостол Павле назвао “домаћом црквом”. У породици се васпитава осећају дуга и смирења, служи се један другом. Хришћанска породица треба да буде уједињена вером, молитвом и милосрђем. Она је прва школа за хришћанску децу. Демон се стара да разруши Цркву и споља и изнутра, а такође покушава да разруши породицу споља и изнутра; или да уопште уништи породицу као форму људских односа, или да оставивши је само као спољни омотач, уништи сам дух породице, хришћанску љубав и ту душевну топлоту, без које се живот претвара у трагедију или бесмислицу.  Један од најстраснијих облика уништења породице, као благословеног Богом савеза за помоћ један другом, је уништавање деце од стране самих родитеља, то јест, потирање воље Божије, извртање идеје и смисла породице. Породица се од домаће цркве претвара у суживот разбојника.

Господ Исус Христос је рекао да ће љубав ишчезнути, усахнути због безакоња. Двоје убица не могу волети једно друго. Двоје убица не могу уважавати један у другом људску личност, зато што њихови међусобни односи рађају породични егоизам, где свака страна види у другом искључиво инструмент који му је потребан, а не човека, и који се  при непотребности спокојно одбацује.

Убиство деце уништава љубав међу супружницима и породица се распада као разбијена. Егоизам и злочин је унутрашња борба за власт, борба за своје привилегије унутар саме породице.  Убиство детета од стране родитеља обично прелази и продужава се у постојано морално убијање један другог. Убиство детета привлачи себи тамне духове ада, духове зла и злочина. У таквим породицама појављују се некаква поља црних демонских сила, које разједају људску душу, као да је истерују са свог места. Дом престаје да буде рођеним за чланове породице. Они често имају осећај злобе један према другом и траже непостојећу срећу негде на другој страни.

Закон је озаконио вапијуће безакоње - одузимање живота.  У штампи су треперили цинични огласи – препоруке како се најлакше обрачунати са својим дететом. У новинама је, на пример, било обавештење да је француски фармацеутски концерн измислио ефективно средство, које неповратно и безбедно за мајку, убија плод. Са суровошћу текста може се поредити једино његово лицемерје. Убиство, лукаво скривено под фарисејски магловитом фразом: “Привремено одрицање од материнства”; чак је постављен и цртеж - реклама: у отвореним зубатим устима, таблета која носи неминовну смрт детету…

У Библији стоје поражавајуће речи. Господ говори Каину: “Глас крви брата твојега вапи ка Мени од земље”. Крв невине деце, као и крв Авеља, вапи на небо. Не само у будућем животу, него и у земаљском животу убиће добијају своју плату. Запрљана савест лишава човека најважнијег - духовног мира и духовне радости. Само кроз покајање они могу да се врате души.

Древна предања, одражена у светској литератури говоре о нечистој савести, о унутрашњим мукама које је искусио убица. Можда се данас злочин тако емотивно дубоко не доживљава, но људска крв као и пре свети се за себе. Убице нашег времена, избегавајући суд на земљи, још до суда Божијег, убијају сопствену душу, губе људско срце и живе у духовној хладноћи и пустоћи. Грех никада не саједињује, већ само отуђује.

Браћо и сестре! Одвратите се од тог мрског греха, који затамњује запечаћено у нашим срцима подобије Божије и који убија у нама све чисто и добро. Запамтимо, да је безгранично милосрђе Бога. “Неће се до краја гневити, нити ће до века срдити се”. (Пс. 102). Он само чека наше покајање, искрено и отворено сакрушење срца, које и јесте права жртва: “Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.” (Пс. 50)

Кроз Свету Тајну исповести у Цркви Божијој, почиње пут очишћења и ослобађање од греха, од наших преступа. И света Црква чека нас повратак са љубављу и надом у нас.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Србско Свитање