Светосавље - Опис

СВЕТОСАВЉЕ

Православље, коме је право име Хришћанство (Православном зовемо нашу Веру да би смо се, за шире народне масе, разликовали од римокатолика, протестаната и осталих кривославних, јереси и јеретика који се усуђују да у своје сврхе користе Пречасно Име Господње) је, као што је познато, подељено на помесне Цркве. Помесне Цркве одређене су простором који обухватају, и које најчешће коегзистирају са нацијама које живе на тим просторима. Дакле, помесне Цркве су углавном и националне Цркве, а творац и утемељивач прве националне Цркве у историји је наш СВЕТИ САВА.

Образац свима људима кроз све векове, па и Србима, је Господ Христос! Међутим, сваки човек је и специфична јединка Божија, који је – иако створен по Образу и Подобију Божијем – НЕПОНОВИВО боголико биће, посебно и различито, са сопственим стилом и искуством. Тако је и са помесним Црквама, а уједно и свим православним народима – сваки је са својим стилом и искуством.

И у нашем народу има једна особена црта, аутентично србска. Та се "црта" огледа у овоме: Срби су кроз своју многовековну заветну историју увек сведочили своју Веру Православну више крвљу неголи мишљу, више мучеништвом него исповедништвом, више умирањем неголи живљењем. Па и у ово данашње смутно и суморно време трагови тога су остали, у србској Црној Гори поготово, где се више гледа како је ко умро (пострадао) неголи како је ко живео. Могао је неко бити и најлепшег живота, али ако је јуначки и мученички пострадао памтиће га и спомен ће његов остати светао у народу. Наравно, није свака јуначка погибија мучеништво за Веру, али овде говоримо о траговима србске светости и честитости који су у народу остали и дан данас, чак и у овом времену свеопштег безбожја, безверја и безобразја.  И не само о траговима који су остали него и о дан-данашњем начину размишљања и живљења.  По томе се може говорити о том особеном србском стилу и о том аутентично србском искуству Православља – СВЕТОСАВЉУ.

Ако се погледа наша свештена историја, у њој не доминирају блистави умови и великани теолошке мисли (они су се тек у новије време у нас појавили).  У нашој свештеној историји доминирају понајприје ратници и мученици за Веру, затим велики подвижници и чудотворци, па тек онда богослови и остали Светитељи...

Како је код наших Светитеља, тако је и међу простим народом.  Има у њему нека особена и тврђа, нека језгровита снага где су наши стари – можда и не познајући јасно све догмате Вере - радије бирали да остану у том "блаженом незнању" али са спремношћу да својим животом запечате Православље.

Онима којима наводно није јасан појам Светосавље и који бестидно критикују његово ''пречесто спомињање'' поручујемо:

Ако вам није јасан појам СВЕТОСАВЉЕ идите у Цркву-костурницу у Лазаревцу где су подхрањене кости свих учесника Колубарске битке, на једном месту и под једним кровом. И освајачи и србски бранитељи, без разлике. Тога нема нигде у свету, нити је то било у историји и једног народа. Одите у Пећку Патријаршију, до трона Светога Саве и уверите се колико има Ћивота на једном месту. Није ми познато да их има више игде, изузев можда Свете Земље и Свете Горе. Идите у Јасеновац, обиђите Херцеговачке и Црногорске јаме и стратишта. Тога нема нигде на свету, изузев можда Свете Русије. Онај ко "критички расуђује", који мсили да је термин ''Светосавље'' сувишан и који говори да су Срби ''само хришћани'', зашто не оде у Србску Македонију, у Албанију, Бугарску, Румунију, Мађарску, Епир и Тесалију, Јерусалим, Цариград, и даље обиђе целу Европу, Америку, Аустралију (итд.)? Видеће како су никле, или ничу, светиње једног малог безначајног али Богом чуваног народа. Нађите на просторима Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације, да не набрајам даље србске земље и завичаје, макар и једну задужбину других православних народа.

Сетите се Косовског Завета, народног опредељења и његове Жртве да би се називали Синовима Божијим!

Ако смо – као што неки кажу - "отуђени" а не само хришћани, зашто у погромима наши преци носише ЋИВОТЕ, не благо и имовину, већ светиње које Бог прослави као највеће србско Благо! То нема ниједан православни народ у своме памћењу...

Па да све ово и није ништа, зашто је онда католичка-римска курија пре више од 10
година званично обелоданила да неће да сарађује са Србском Православном Црквом докле год је она СВЕТОСАВСКА!

Србски народ, као један од Божијих народа, има у Светом Сави бесмртнога духовног оца и вечног учитеља. На основу тога, ми свакога ко себе сматра духовним чедом Светог Саве, називамо Светосавцем. Светосавац значи  опредељеник и искушеника, али је истовремено и нека врста попчасне титуле међу православним народима.

Размисли о овоме брате Србине и заборави на критички приступ. Нисмо ми мудрији од наших предака.

Србско Свитање