НОВО ДОБА
То је био последњи рат Аустрије с Турском, мада не и последњи сукоб. На обе стране постојала је тежња да се створи период мира, који би и једнима и другима оставио слободне руке, да се могу посветити другим задацима. Аустриски двор све је више освајала брига због развоја ствари у вези са француском револуцијом, а турски двор озбиљно се носио плановима да изведе толико потребне реформе у целој држави. Султан Селим III, који је дошао на престо 1791. год., трудио се искрено, да турску управу и цео систем ослободи трулежи и дигне на европски ниво.
Међу првим мерама у султановим реформама била је забрана јањичарима да живе у Србији, односно у Београдском Пашалуку. Та се војска била сасвим изметнула и одавно искварила. Старо ратничко одушевљење заменила су друга, непосреднија и више себична осећања. Уживала се власт, и поседи, а развио се систем подвале и неодговорности. Јаничарски оџаци били су места свих врста корупције, а у исти мах легла бунта и нереда. Већ у XVI веку султани су имали честих главобоља с њима, а од XVII они постају права напаст. Носе се не само са свима властима, које чак понекад и силом смењују, него учествују и у дворским сплеткама и кидисавају на саме султане. Султан Селим, који се обавезао да ће чувати ред на граници, знао је добро, да за тај ред не може јамчити ако у Србији остану јањичари, који ће проводити своју вољу. У прошлом рату од њих није било скоро никакве користи, али у миру може бити сигурне штете. И с тога је његова забрана лако разумљива са његова гледишта. У турском свету она је, међутим, наишла на живе протесте и на организован отпор.
Порта је поверила енергичном али мудром Бећир-паши да поврати ред у Србији. Чим је дошао у Ниш он је, свакако по добијеном овлашћењу, дао убити чувеног јаничарског вођу из Београда Дели Ахмета. Одмах потом угушио је буну, коју су изазвале у Нишу присталице убијенога. Имања разјурених јањичара паша је почео да дели муслиманским породицама из Позња, чије је подручје имало припасти Аустрији. Да јањичари ове мере неће примити мирно могло се унапред очекивати, у толико више што су постали бескућници у правом смислу речи. И доиста кад је Бећир-паша у лето 1792. био упућен у Битољ, а место њега дошао Мехмед Пекмеџи паша, јањичарска буна избила је са пуно страсти. Већ у августу њихова је војска стајала пред Београдом, па је домало, помоћу београдских Турака, освојила варош, а после и сам град, заробивши и пашу. Турска војска, која је из Босне била упућена у помоћ паши, била је разбијена, али је друга војска, послата из Ниша, успела да се, у новембру, вештим манервром дочепа града. Вођа те војске, Топал Ахмед-паша наставио је одмах Бећирову политику, а као награду за постигнуте успехе добио је везирски чин у Београду.
Већ за време ових борби и једна и друга страна помишљале су, да у борбу уведу и Србе. Нарочито су с тим рачунали претставници законите власти. Они су полазили са гледишта, да је самим Србима у сопственом интересу да се ослободе јањичара, па да с тога треба да помажу напоре власти да се уведе ред. Тако се јавила мисао о организовању народне српске војске. Турци су добро знали, да су Срби, у прошлом рату, учествовали као посебне војнички извежбане јединице и да би, у борбама с бунтовницима, могли бити добро искоришћени. У плану султанових реформи било је истинског настојања, да се поступање према хришћанима измени на боље, а у Србији су претставници власти радили на томе, да поврате поверење код Срба. Фанатизовани и грабљиви појединци ометали су та настојања и протестовали су на сав глас што султан и његови органи гоне правоверне за љубав ђаура, који су скроз непоуздани; код многих, чак и одговорних лица, ти су протести примани са пуно саучешћа. Видећи то Срби су били неповерљиви и нису хтели да се излажу; хтели су најпре да виде како ће Турци сами између себе пречистити рачуне.
По српском схватању прави ред могао се успоставити само тако, ако се између народа и власти искључе нежељени посредници; другим речима, ако се народу да једна врста самоуправе. Мисао о самоуправи јавила се међу Србима већ пре склапања Свиштовског Мира, а заступао је троношки архимандрит Стеван Јовановић са још неким свештеним лицима. Игуман манастира Боговађе Хаџи Рувим Нешковић бележи, како су Срби у ово време упутили цару молбу, "како не би се мешали Турци у царске послове, кроме паша и кнезови". У Цариграду се према тим тежњама показало извесно разумевање, иако им се у свему није могло изићи до краја у сусрет. У лето 1793. бавио се у Србији посебан капиџи-баша с Порте, који је испитивао стање у земљи, тражио додира с народом, и обуздавао грамжљивост Топал Ахмет-паше. Он је уводио и извесне реформе у питању спахилука у Србији и у односу спахија према народу. Тај капиџи-баша био је главом Хаџи Мустава-паша Шиникџић (Шиник-оглу), ранији надзорних јавних градња (бина-емин) у Београду, једна од најважнијих личности у новијој историји Србије. Хаџи Мустафа постао је београдски везир јула месеца 1793. На тај положај он је дошао нешто по личним везама, а и по том, што је давао извесне гарантије, да ће стање у Србији моћи поправити.
Главна личност, која је посредовала, био је велики цариник у Београду, Азиз ефендија, који је дошао у Србију одмах иза Бећир-паше и који је, за време јањичарске буне, пребегавши у Земун, давао главна обавештења Порти. Он је био пријатељ Мустафин, а рођак "свемоћног" Јусуф-паше, љубимца султанова. Азиз је био човек од значаја и постао је касније турски посланик у Берлину. Важио је као напредан човек, слободоуман и пријатељ хришћана. Као цариник ушао је у везе са интелигентним и активним базрђан-башом београдским Петром Ичком, рођеним Маћедонцем из Катранице, који је у Београду имао јак утицај још од пре Кочине Крајине. Петар је, према аустриским дипломатским извештајима, искоришћавајући своје везе, ударао произвољне намете на увоз аустриске робе у Србију, за које је Јусуф паша испословао наредбу, да се наплаћује у Београду за сву робу која улази у Турску, сем за ону упућену у Цариград. И за Хаџи-Мустафу аустриске вести кажу, да је волео новац. Биће, по свој прилици, да су све те људе спајале не само начелне, него и материалне везе. Има вести, да су Мустафа и Ичко били у тешњим везама и као чланови једне слободнозидарске ложе у Београду, којој је можда припадао и Азиз ефендија. Они су сви били отворени противници јањичара. На то би их, да и нису били пријатељи рефорама, опредељивали већ њихови трговачки послови, за које је требало пре свега сређено стање у Србији. У својим Мемоарима прота Матеја Ненадовић казује, да је и његов отац, ваљевски кнез Алекса, имао од раније пословних веза са хаџи-Мустафом и да је био пријатељ Петра Ичка, који му је једном приликом и живот спасао.
У Турској је у то време било одметништва на више страна. У нашем суседству био се одметнуо од султана скадарски паша Бушатлија, али је тај изгубио главу у борби с Црногорцима већ 1796. год. Много опаснији беше други одметник, Осмах назван - Оглу, чији је још отац био почео борбу против законите владе и у тој борби био убијен. Породица Пазван-Оглова, старином из Босне, имала је своје седиште од средине XVIII века у Видину. Пазван-Оглу се истакао у последњем рату и узео је у граду водећу улогу. Али, необуздан и грабљив, он је због својих пљачкашких упада у Влашку и Србију изазвао гнев султанов и био осуђен. Ради тога се он 1793. год. отворено побунио, приграбио власт у Видину, и стао окупљати око себе све незадовољнике из суседства. Код њега су нашли и прогнати јањичари из Србије не само прибежиште, него и пуну подршку.
Одмах по доласку Хаџи Мустафе паше јањичари су покушали нови препад, али су код Колара били сузбијени. У борби против њих употребљена је том приликом први пут српска народна војска, којој се једино и има захвалити за постигнути успех. Код Турака било је тајних одметничких пријатеља; у овој борби догодило се чак да су неки пашини људи пуцали на Србе. Паша је видео, да се у гоњењу одметника може с пуном вером ослонити првенствено на Србе и он је с тога предузео све, да се организује њихова народна војска. У толико више, што му је држање њихових људи по реду и дисциплини уливало пуно поверења. Он је чак од њих после редовно састављао своју личну пратњу. Прота Матија казује, како је тада телал викао по свима пазарима: "Ко је Србин а нема дуге пушке, два пиштоља и велики нож, нек прода једну краву и пусат себи купи. Тако је од честитога везира заповест". Ко се од Срба буде храбро показао, поручивао је везир даље, биће ослобођен за годину дана од свих дажбина. То је први пут да Турци сами, у борби са својим једноверцима, зову Србе у помоћ и просто им гурају оружје у руке. А ови су, каже један аустриски извештај, знали да се држе. Док су турске помоћне чете изашле пред пашу у гомили, Срби су, као на некадашњем аустриском вежбалишту, ишли у правој линији, у два реда, са својим кнезовима, који су испред својих одреда јахали на коњима. То више није била проста раја, него људи који су, с оружјем у руци, постајали свесни своје вредности.
Као награда за српско држање, и као резултат нове Портине политике према њима, објављене су током 1793. год. неколике одредбе, које претстављају основу једне уске, али ипак стварне, локалне аутономије. Враћене су старе народне власти: по селима кнезови, а по кнежинама оберкнезови (по немачком: Ober-knez). Турцима је било забрањено долажење у чисто српска села. Они су могли одседати само у хановима, као и остали путници. Кнезовима је одобрено, да за сигурност по друмовима могу држати своје одреде пандура са буљубашама. Порез се имао плаћати одсеком, у две рате, о Ђурђев- и Митров-дану, а износио је 650.000 гроша годишње. За пашу и градску посаду свака пореска глава давала је по двоја кола сена и једна кола дрва. Све те повластице озваничила је Порта својим ферманима с почетка 1794. год., пошто је саслушала извештај Азис ефендије о њима и о стању у Србији уопште. Сем тога, Портини фермани су одређивали да спахије са својим породицама могу становати само у Београду; порез је износио по 15 гроша годишње на сваку пореску главу; строго је било забрањено свако насиље. За Србе је још, посебним ферманом, донета одлука, да могу несметано обнављати и подизати своје цркве. У ферманима нису ближе означене оне дажбине, које је народ имао давати спахијама, али се зна да су оне постојале и да је давање вршено. Главне су од њих биле десетине од свих усева по четири гроша од ожењене главе. Порез у народу купили су из почетка посебни скупљачи пореза и тек је касније, после извесних сукоба, тај посао пренесен на локалне кнезове. Као врло важна новина било је то, што се и на Порти примало, да у одбрани Београдског пашалука учествују и Срби. Ове српске повластице, како је утврдио др Д. Пантелић, одговарале су највише оним повластицама, које су Турци били дали становницима Архипелашких Острва.
Стање сељака у Србији после ових повластица могло се сматрати као далеко боље него у једној другој нашој покрајини под турском влашћу. Срби су имали своје, од турских власти, признате поглавице, какви су, примера ради, били Станко Харамбашић, вођа народне војске, кнез Алекса Ненадовић, кнез Ранко Лазаревић и др. Они су имали оружје и једну врсту војне организације, која је прилично функционисала и од које се тражило, да чува Царство од његових дојучерашњих главних бранилаца. То је, нема сумње, једна од главних српских тековина с краја XVIII века, једна од оних која је после омогућила избијање устанка. Већ тада се у народу јављају ликови као онај чувеног Илије Бирчанина, који, по снажном Вишњићевом опису, претставља најлепши тип јунака тога времена.
Он Турчину не да у кнежину.
Кад Турчина у кнежини нађе
Топузом му ребра испребија.
У другим нашим покрајинама стање је било много теже. У
Босни налазило се више домаћег и из суседне Славоније и Далмације досељеног
муслиманског елемента него у Србији, и тај је будно чувао да став раје не узме
опасније изгледе. Сем тога, хришћански елеменат у тој земљи био је поцепан у
православне и католике, међу којима није постојао интимнији додир и сарадња.
Маћедонија и Стара Србија биле су тада у средишту европског Турског Царства и
сваки покрет у њима могао је без много муке бити пригушен. Отпорнији став имао
је још само српски елеменат у источној Херцеговини, захваљујући својим
планинама и кршевима у суседној Црној Гори која му је давала уточиште.Кад Турчина у кнежини нађе
Топузом му ребра испребија.
Само, ни ово стање у Србији није било дуга века. Још 1795. год. писао је аустриски посланик из Цариграда, да Турско Царство "кипти" од незадовољника. Султанова настојања нису имала правог пријема ни код оних који су их на очи примали и требали изводити. Кад је султан наредио неколицини суседних паша да сломију отпор Пазван-Оглов они нису постигли ништа, нешто из узајамног неповерења, а нешто што су имали извесних тајних додира са султановим непријатељем. Љутит, султан је почетком 1796. год. дао погубити румелиског беглер-бега. Мустафа-паша, који је исто суделовао у тој експедицији, доживео је свакојаких разочарења. У лето 1797. султан га је именовао за румелиског беглер-бега и Мустафа је отишао у Пловдив, да руководи акцијом против бунтовника из Видина и у Румелији. За време његова отсутства видински господар са јаничарима наредио је брз напад и потукао је српску и пашину војску код Пожаревца, па је продро све до Београда и заузео саму варош. Пред сам Божић стигоше у помоћ ваљевски Срби и са њиховом помоћу турска градска посада одби нападаче и очисти град. Илија Бирчанин гонио је "Видинлије" све до Смедерева. После тих успеха јањичари беху потиснути из целе земље, али не беху сатрвени. Они су и даље само чекали погодан час, па да понове свој напад. Нарочито су били кивни на Мустафу-пашу ради његове сарадње са Србима и ради тога што није штедео крвопије. Кад су у Шапцу јањичарски људи убили кнеза Ранка Лазаревића везир је за његову главу дао конопцем удавити насред шабачке чаршије 27 њихових другова. Одлучности је било код њега и у другим приликама.
Добрнамерне планове Селима III осујетила је и потпуно растројила тадашња француска политика. Француској дипломатији било је много стало до тога, да Аустрију, која јој је могла бити веома опасна на Рајни (Марија Антоанета, жена краља Луја XVI била је аустриска принцеза; аустриски цар био је тада и немачки и имао је и личних и државних разлога да буде противник револуције), што чвршће веже за исток. Аустрија је и устала против нове париске владе, помажући француске емигранте и склапајући савез са Пруском. Да предупреди аустро-пруску офанзиву сами су Французи у пролеће 1792. објавили рат бечкој влади. С тим у вези француска дипломатија се трудила, да помути аустриске односе с Турцима. Да би се то постигло требало је спречити извршење Свиштовског Уговора, који је предвиђао извесне исправке границе на Уни у корист Аустрије. Зато је требало узбунити босанске бегове у Крајини. Као главно лице за ту акцију употребљен је син француског конзула у Дубровнику, млади песник Марко Бриеревић, који је лепо знао наш језик и који се био скоро потпуно "подубровчио". Бриер и његови француски помагачи радили су мање-више отворено и код везира у Травнику и код појединих бегова. И имали су успеха. Аустриски извештаји тога времена говоре о "јакобизираним беговима" и као њихова главног вођу помињу Ибрахим-бега Беширевића. Питање разграничења на Уни заплело се толико, да му за дуже времена ни једна ни друга страна нису могле приступити. Тек у јесен 1795. год. приступило се извршењу уговора, и то када је турска власт, под притиском, морала употребити силу.
Француска агитација није се ограничила само на Босну. У исто време радило се и у другим областима Балкана. Нарочито из француске амбасаде у Млецима, која је постала средиште револуционарне пропаганде. Постоје поуздани извештаји о агитацији у Боки, Црној Гори и Албанији. Видели смо напред, да су Французи отворено помагали Махмут-пашу Бушатлију и флотом и војним стручњацима. Касније су имали извесног успеха и у Црној Гори. Владика Петар био је с почетка њихов противник, већ и због Бушатлије, а и као свештеник и пријатељ конзервативних сила. У једном извештају бечкој влади он је желио аустриском цару "да освети невину крв, коју је тај необуздани народ обесно пролио као Каин крв свога брата Авеља." Погибија Махмутова донела је извесно олакшање не само на Цетињу, него и у Бечу. Аустриски претставници озбиљно су се плашили Махмутових веза са Босанцима. Сам цариградски посланик писао је, да су постојали предлози о ужој војничкој сарадњи између босанских бунтовника из крајине са француским одредима, која би из Италије, преко Ријеке, оперисали у Хрватској. Али, ако владика у први мах није примао француске сугестије изгледа да им касније није био сасвим стран. Известан утицај на њ вршио је његов секретар, Дубровчанин, опат Фрањо Долћи, који је због свог држања, по захтеву конзервативних сила Русије и Аустрије, изгубио главу. Сам владика био је једно време стављен под истрагу.
Французи су живо радили и међу Грцима. На грчко учешће у великој балканској акцији у Паризу се много полагало. И то и ради старе славе грчке, и ради тога што су Грци развили огромне пословне и друге везе по целом Балкану и у свима важнијим пристаништима Средоземног Мора, и што су у Цариграду, Солуну, Смирни и другим већим местима имали утицаја и могућности за подземни рад. Преко Грка, трговаца, свештеника и интелектуалаца, мислило се утицати и на остале балканске хришћане. Цариградски Грци преговарали су 1796. год. са Французима о свом ослобођењу. Грчки родољуб и песник Рига од Фере, чије су везе са француским службеним претставницима биле веома срдачне, дошао је исте те године у Беч, где је постојала јака колонија грчких трговаца. Ту је развио живу пропаганду за устанак против Турске. Међу онима, који су дошли у ближи додир с њим, била су и два-три Србина. У Бечу је настала и његов чувена Убојна песма упућена балканским хришћанима: "Упалите један пламен у целој Турској, да захвати од Босне до Арабије". Та песма, која је брзо постала популарна, певала се већ идуће године чак у Земуну.
Француски успеси у Италији против Аустрије и слом Млетачке Републике дигли су углед њихова оружја у великој мери. Крајем 1797. год. Французи су посели јонска острва и један део јужне Албаније и закорачили су на Балкан. Њихов утицај постаје после тога још непосреднији. Рига од Фере, у тврдој вери да је дошао час за акцију, спремио је проглас за устанак и преко Трста запутио се кући. Али га је ту стигла и ухватила аустриска полиција. После проведене истраге бечка влада је Ригу предала Турцима, који су га 24. јуна 1798. удавили у београдској тврђави.
Колико смо до данас могли утврдити, ова разграната француска активност није имала у Србији неких непосредних веза. Посредних, међутим, било је више. Она је, пре свега, усплахирила духове. И у Београду се налазило доста грчких трговаца, исто као и у Земуну. Што се проносило у једном граду није могло остати тајна у другом. Сталне борбе с јањичарима нису могле унети спокојство у народ, ма колико се власти трудиле да буду праведне. Али најачи посредни утицај на развој прилика у Србији учинио је француски упад у Египат, у лето 1798. Изведен изненада, брзо, са релативно великом снагом, он је изазвао запрепашћење у многим европским престоницама. У Цариграду нарочито. Чинило се, да је после слома млетачке власти, толико познате у Средоземном Мору, дошао на ред муслимански свет. Турска је објавила Французима рат. У том часу султану је било јасно, да он не може у исти мах водити рат и против спољашњег и против унутрашњег непријатеља. У толико пре, што је рат против Француза проглашен за свети. С тога се у Царигрду прогласила милост свима одметницима, који се покоре, макар и само формално, свом господару. Тако је било крајем 1798. год. опроштено и Пазваноглу, и јањичарима. Овима је чак било изрично дозвољено, да се врате у Србију.
Повратак јањичара значио је повратак зулума и почетак новог зла. Насилно изгнанство није их много учинило мудријим. Мустафа-паша знао је добро да ће с њима имати муке, али је веровао да их је искуство бар у неколико могло поправити. Из почетка се и чинило као да су се нешто смирили. У ствари, били су само више обазриви, док се снађу у новој ситуацији и док похватају везе. Да их не би имао у Београду око себе Мустафа је добар део јањичарских поглавица упутио у унутрашњост давши им разна запослења. Убрзо је, међутим увидео и сам, да је то био погрешан потез. У земљи јањичари, жељни освете, оголели и прилично испошћени, пожурише да се час пре докопају својих имања или других поседа и да се брзо обештете за дугу оскудицу. Домало почеше и убијања. Погибоше Станко Харамбашић, један од вођа народне војске, и кнез Ранко Лазаревић. Кнез Алекса Ненадовић само се случајно спасао од погибије. Кад је, током 1799. год., Пазван-оглу устао поново против султана, његови јањичарски пријатељи показаше поново своју праву боју. Они се прикупише у Београду решени да омету сваки пашин покушај против Видина и да се сами дочепају власти. У јулу 1801. они стварно заузеше град и заробише пашу. Тако убрзо поступише и у осталим местима у Србији.
Дервиш-бег, син Мустафин, био је за времена измакао из Београда у Ниш, да отуда обавести Порту и организује помоћ за оца. Порта није могла апсолутно ништа да предузме, него је само упутила једног изасланика у Београд да смирује људе. Овај је имао неког привременог успеха, али није могао да много измени ствари. Између јањичара, који нису хтели да испусте власт, и Мустафе-паше није било нимало поверења. Мустафа је свакако и покушавао нешто, да се ишчупа из њихових рука. Бојећи се за њега, и акције његова сина, јањичари га 15. децембра 1801. убише у београдском граду. Потом узеше власт у своје руке, спремни да је бране свима средствима. Као главне њихове вође истакоше се четири дахије: Кучук Алија, пашин убица, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић.
Доласком на владу дахија у Србији настаде режим најтежег терора. Вук Караџић врло живо и непосредно приказује тешко стање у земљи. Они приграбише сва главна имања спахиска, па почеше брзо градити ханове и чардаке, да њихове субаше лакше надзиравају рад и кретање по селима. Повластице из 1793. и 1794. год. укинуше својом вољом, свако осећање законитости замре. Чак се нису слушале ни кадије, а камоли народски кнезови. "Кад се огласи наоколо, да су баше Аџи Мустајпашу убиле, и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и из Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на стрвину; и даије ји све радо попримају... Млоги су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима." Јањичари су "судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпослије стану силовати жене и ђевојке..." "Какогођ што су се под мудрим и праведним владањем Аџи-Мустај-пашиним слабо и гласили ајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа."
Порта је била немоћна да казни бунтовнике. У њој је врило на више страна. Ауторитет централне власти био је потпуно подрован, исто као и углед султанов. Дајући, како се каже, вољу за невољу, у Цариграду су тобоже примили јањичарска уверавања да ће остати верни и упутили су у Београд новог управника, Хасан-пашу. Тај је, у ствари, био играчка у рукама дахија. Посебни татарин донео је 10. маја 1802. посебно писмо с Порте, којим је јањичарима била опроштена учињена кривица. Учинило се то понајвише с тога, што је постојала бојазан да би јањичари могли примити у Београд Пазван-оглу, што би, при немоћи владе, изазвало још теже и опасније заплете.
У таквим приликама шта су могли да раде Срби и сви они Турци, спахије и присталице рефорама, који су били непосредно погођени? Кад им сама турска влада није могла дати никакве заштите, шта је могло остати друго него прибећи самопомоћи и на силу одговорити силом? У Земуну се био прикупио приличан број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је био врло активан Петар Ичко. Од турске стране нарочито се истицао бивши пашин благајник Хасан-бег, уз кога се прибрао и приличан број од дахија угрожених спахија. Ови су људи већ у лето 1802. год. покушали да изазову покрет у Србији и били су ухватили везе са више народних људи. Али су акцију око Пожаревца и испод Авале предузели прерано, па су претрпели неуспех. Има вести, да се већ тада око 60 народних првака из Србије било писмено обавезало да ће помагати Мустафина сина Дервиш-бега, чим стигне са војском против дахија.
У ово исто време, на две-три разне стране, свакако под утисцима вести из Србије и с обзиром на догађаје у Европи, све више су се јављали гласови да треба предузети нешто одлучније. У тим потезима важну је улогу играо Петар Ичко, који је, као бивши турски дипломатски чиновник, знао европску ситуацију, а као врло окретан човек умео да се снађе. Он је с Хаџи Мустафа-пашом, пред пашину погибију, спремао са српском помоћу добро организовану борбу против јањичара. Митрополит Стеван Стратимировић, који га је добро познавао, не хвали његов карактер, али му истиче способност и признаје утицај. Ичко је био интиман пријатељ с Јанком Катићем и Алексом Ненадовићем, а спријатељио се после и са Карађорђем. У ово време, 1802. год., по причању Саве Текелије, почео је и он разговоре о Србији са Ичковим замљаком, Петром Чардаклијом, и говорио је баш о могућности устанка. Чардаклија му је том приликом рекао, да је "то готово, теке да има тко и управљати." Потом је, казује Текелија, после разговора с њим прешао у Србију и Доситеј Обрадовић, а за њим и Чардаклија. Ми нисмо сигурни, да је Текелија у овом казивању поуздан у хронологији и не знамо колико се уопште на њега можемо ослонити, јер је он, из тежње да постави као неко своје право на власт у Србији, навијао причање у своју корист. Али, ако у његову казивању има макар један део истине, онда то само казује, како је, што се каже, већ у ваздуху била могућност неког покрета на тој страни.
То се види и иначе. Тих истих дана јавила се код неких српских родољуба мисао, да и пред руски двор изнесе план о обнови "славјаносербског царства". Оно је имало бити створено као протутежа византиском царству, које је било у плану царице Катарине II. Не знамо данас поуздано, који су непосредни моменти определили наше људе, да баш у овај час, неколико година иза царичине смрти, изиђу с тим предлогом и какви су им непосредни изгледи могли бити пред очима. Тај план носио је и образлагао архимандрит манастира Пиве, Арсеније Гаговић. То је био калуђер нешто ширег видокруга. Своју кариеру почео је у Хиландару; био је на хаџилуку у Јерусалиму, одлазио у Русију, путовао по нашим земљама. Он је био у везама и са митрополитом Стратимировићем, коме је свраћао у Карловце. Гаговић је крајем јесени 1803. год. дошао у Петроград и допро до саме царске канцеларије. Гаговић је развијао план, да се обнови "славјеносербско" царство са једним руским принцем на челу, а народ сам, да је већ "готов за буну и да коначно неће дуго сносити турска угњетавања". Тешко да је та реченица проста фраза, нарочито у вези с његовим предлогом. А у колико је чињеница, она јасно казује, да се током 1802/3. год. озбиљно радило.
Ова мисао о славјаносрпском царству са руским великим кнезом као владарем јавља се поново и у мемоару митрополита Стратимировића, написаном 1. јуна 1804., а упућеном исто тако руском двору. У том мемоару Стратимировић заступа гледиште, да се српској држави, ослобођеној од Турака, дода и Бока Которска, Далмација до Шибеника и Срем, како би се српски териториални посед, у доброј мери, подударао са његовом етничком распрострањеношћу. Као отштету за уступљене српске области Аустрија би могла добити крајеве у Хрватској, Турској и Влашкој. Ови планови из 1803. и 1804. год., у време кад ми стварно, у државноправном погледу, нисмо имали ниједне своје сасвим слободне државе, казују живо и непосредно, колико је био жив и делотворан хисторизам у нашем народу и до које је мере била развијена не само народна свест, него и тежња за народном државом, и то са максималистичким опсегом. А ово се тражило у једно време, кад је Немачка имала неколико десетина својих држава и кад су Италију комадали под разне туђе власти!
У ове планове изгледа да је био упућен и цетињски владика Петар I. Један поверљиви извештај од 13. децембра 1803. каже, како се владика стара "од некога времена да узнемири и побуни своје суседе". Владика је 10. јануара 1804. упутио једно писмо игуману манастира Дечана, у ком му поручује како имају намеру "ми Црногорци и Срби са београдске стране скочити на оружје противу наших непријатеља Турака." Хаџи Рувим је у пролеће 1803. год. бежао у Студеницу и после у Свету Гору и отуда је, по причању, слао више сумњивих писама у Србију. А морао је да бежи, каже један докуменат, после једног договора о устанку на Турке. Прота Матија Ненадовић одлазио је у лето исте године у Сарајево, да и тамо преговара о истој ствари. Бечки епископ Јован Јовановић писао је 14. јануара 1804., пре сваког покрета у Србији, петроградском митрополиту, желећи да се овај на двору заузме за Србе. Он му је описивао тешко стање раје и излагао је потребу да се она спасе и помогне.
Има и других вести, да су се Срби током 1803. год. спремали на устанак. За Карађорђа се прича, да је у лето те године преговарао са земунским трговцима ради набавке праха и олова. У јесен почели су састанци, договори и заклетве. Србе је храбрило то, што су се дахије почеле гложити између себе и што се чинило, да је њихова снага осетно паралисана. Кнез Алекса Ненадовић упутио је у Земун једно писмо тамошњем команданту мајору Митезеру, по свој прилици пред крај те године. У њему му је говорио, како су Срби позавађали дахије, између којих ће доћи до борбе, па га моли, да спреми џебане и официра, "а војске доста имамо да нам помогну да дахије одавде отерамо." На ближа саопштења кнез је упутио мајора на Петра Ичка и друга нека лица. Доиста, између Аганлије и Кучук Алије било је дошло до крупних сукоба, у којима је било и мртвих глава.
Пуким случајем ово писмо кнеза Алексе пало је у руке дахијама. И отворило им је очи. Дотле завађени, они се пред опасношћу мире и траже начина како да доскоче својим непријатељима. Осећали су, вероватно, и сами да је ствар озбиљна, у толико више, што су се бојали српских веза са Аустријом и неке напасти са те стране. И с тога решише да опасност спрече одмах у почетку, и то најрадикалнијим средствима. Народ је требало обезглавити, и то тако што ће се побити главни кнезови и свештеници, они који могу постати вођи и који имају веза преко границе. Тако је дошло до сече кнезова, толико познате из славне Вишњићеве песме о почетку буне. У другој половини јануара 1804. бише погубљени кнез Алекса, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, Хаџи Рувим и други; укупно око 70 лица. Сам Мехмед-ага Фочић казао је кнезу Алекси, да гине због оног земунског писма.
Карађорђе Петровић прошао је срећно. Против њега лично није пошао ниједан од дахија, као Фочић против кнезова Алексе и Бирчанина. Дахије су се, већ ради ухваћеног писма, више бојале у овај мах људи из Посавине, београдске околине и ваљевске нахије због њихових старих веза са аустриским људима због њихове живље сарадње с Хаџи-Мустафом и учешћа у ранијим борбама, и због њихова великог угледа у народу. Карађорђе није тада имао њихов глас. Потера која је пошла против њега била је другостепене важности и он јој је лако одолео. Кад су га Турци потражили у Тополи он није био неприправан; сачекао их је с момцима, па је један део побио, а други растерао. Одмах потом напустио је кућу и дохватио се планине. Отишао је свом старом хајдучком пријатељу Станоју Главашу.
Од овог часа, може се мирно рећи, почиње српски устанак. Митрополит Стратимировић, који је, по причању савременика, написао један мемоар о почетку устанка, каже, да Главаш и Карађорђе "дуго нису знали да се одлуче". С нешто другова хтели су, вели, да беже у Босну. Али кад су пролазили крај једног хана Карађорђе се реши да се освети Турцима и са друговима изврши свој наум. Нападе на хан и поби Турке који су се ту затекли. Мало затим њихова је дружина почела да расте. Скупило се 200-300 људи "пуних очајања", који нису знали шта управо да раде. Скупљали су се и растурали, одлазили у своја села, али у исто време тражили освету и били кивни на Турке. У Стратимировићевом причању има пуно реализма. Таквог колебања било је, знамо, и у ваљевској нахији и иначе. Ударац турски био је смео и тежак и погађао је међу очи; дошао је изненада, у сред зиме, у најнезгодније доба године.
Међу првима прибрао се Карађорђе. Вероватно не само с тога што је био срчан, него и што је већ од пре, у поменутим договорима, био на чисто са одлуком да се са дахијама мора кидати. Он је био за борбу. И то да се почне одмах, док траје узбуђење и кад се свет већ покренуо. Стојан Новаковић лепо карактерише улогу Ђорђеву и Станоја Главаша у овом покрету: "Како Ђорђе није био ни међу кнезовима ни међу богаташима, нити су какви год лични интереси имали да га склањају на мирољубиву политику, Карађорђу се, по његовим војничким навикама, лакше но икоме другом било одлучити да поведе напред све који више нису хтели да трпе и да подносе. А тако је у тај мах осећао сав народ. Станоје Главаш, чувени хајдучки харамбаша, познат на све стране по Шумадији, оличавао је хајдуке, које је народна невоља тада у први ред истицала. С тога се, по тим особинама, са пристанком и најмирољубивијих људи, првих дана фебруара 1804, истакоше у први ред та два човека, објавивши, са пиштољем у руци, прави отворен чисто српски устанак против Турака, пуштајући о њему глас на све стране и делом и поруком."
За правог вођу устанка Карађорђе је био изабран на једном збору, држаном у Орашцу на Сретеније 1804. год. На том збору нашло се свега око 300 људи, или нешто више, у главном из околине. Не може се тврдити ни да је то био збор целе Шумадије, а још мање целог Београдског Пашалука. Мада се устанак спремао из раније он је сад избио изненада, док је још планина под снегом и гора без листа. Одлука дахија да час пре изврше сечу ишла је баш нарочито за тим да предухитри догађаје. Кад је сеча већ почела народни људи су видели да се више нема шта чекати. Реакција је дошла као природни нагон самоодржања, скоро сама од себе. Сви су осећали да се мора хитати. С тога није било ни могућности временске, а ни других прилика, да се збор сазива на дужи рок и са ширим учешћем. Позвано је само оно и онолико људи, колико се за два-три дана могло наћи. Збор је био сазван да се почета акција крене даље и шире. Инициативу за њ дали су хајдуци, са Станојем Главашем и Карађорђем на челу, који су били за борбу. За вођење акције био је потребан вођ.
Ко ће постати тај вођ? Међу првима био је понуђен Станоје Главаш, хајдучки харамбаша, познат борац, са већ прикупљеном и добро опробаном четом. Али Главаш није хтео да се прими. Народ, бранио се он, неће овакав један покрет да повери хајдучком вођству. "У хајдука нити има куће ни кућишта - била је народска аргументација - и сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци робе и харају." После тога су понудили кнеза Теодосија Марићевића из Орашца. Али и он је одбијао. "Хајдуку могу кнезови којекако изградити опроштење; али, ко ће кнезовима помоћи, ако се врате Турци?" питао је он. Тада Главаш предложи за вођа човека који није био ни кнез ни хајдук, него трговац, близак народу, али већ познат као јунак и као човек одлучан. Такав је био у пуној мери Карађорђе. Њега су знали по ранијим борбама, у којима је стекао глас и поштовање, а знали су и да је већ упућен и у припреме око устанка.
Окошти, мрки човек, оштра ока и јаких, изразитих црта, са нимало речитости, али са јаком вољом, прегалац, са никад узалуд не измахнутом руком, постао је врло брзо не само популаран него доста рано обавијен и извесном мистиком. Већ само име Црни Ђорђе, или Карађорђе, дато му с почетка по тамној боји његова лица, добило је доскора и други значај; он је постао црн за Турке, као нека врста њихова црног удеса. Једва годину дана после почетка устанка, 28. маја 1805, саопштавао је један француски извештач из Дубровника, како се о Карађорђу певају јуначке песме по народу и ван Србије и како се он у њима слави као "heros liberateur."
После збора у Орашцу, кад су се људи узајамно потакли и решили на акцију, устанак поче да узима маха. Осећало се као да је "крвца из земље проврела". Кроз Шумадију се пронесе општи поклич: "Сваки свога убите субашу". "Уста раја кф из земље трава".
Дахије се нису овом надале. Догодило се чак оно што су они најмање очекивали. Њихов план изведен је само делимично и показао се као рђаво срачунат. Место да сеча кнезова заплаши рају, она је раздражила. Раја се дигла на оружје у сред зиме, у најтеже време, што је несумњив знак да је прегла на најгоре. У пролеће, кад гора озелени, покрет ће несумњиво да букне још јаче и ко зна куд ће да се упути. С тога је требало покушати да се он што пре стиша. Не више силом и крвљу. Аганлија, као један од мирољубивих дахија, узе на се дужност да иде у унутрашњост и да почне преговоре. Кренуо је са 400 војника равно у Шумадију. У Дрлупи, 12. фебруара, био је састанак између њега и Карађорђа, кога су исто тако пратили његови људи. Аганлија је био врло предусретљив. Обећавао је у напредак боље понашање, па чак и укидање ханова и субаша по селима. Карађорђу, као вођу, понудио је 500 кеса да се смири или да му у Аустрији купе имање боље од оног у Тополи. Личне понуде је Карађорђе одбио, а за обећање о промени режима тражио је јемство аустриских власти, јер се на турска обећања није могло ослонити. Како Аганлија није на то пристао, преговори су се разбили и још истог дана дошло је до борбе. У том крешеву Аганлија је био рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Борба је остала неодлучена. Срби, још нерешени на све, као да не смеју да насрћу, а Турци, збуњени отпором и у страху да Србима не дође помоћ из околних села, не усуђују се да продиру даље. Шта више, већ сутрадан напуштају бојно поље и повлаче се у Београд.
Тај први, макар и половни успех, диже веру у народу. Он даде и нове снаге Карађорђу. Место да позива људе у акцију и да их убеђује, он сад издаје и наређења да се народ одмеће. Домало, пасивни су људи под морање остављали куће и прилазили покрету. Што се зима више примицала крају придолазак нових устаника бивао је све већи и почетком марта њихов број се већ ценио на 10.000 људи. Један аустриски извештач јављао је чак 24. фебруара, да су "сви Србијанци прихватили за оружје". Мехмед-ага Фочић писао је тих дана свом брату Мус-аги у Шабац, како су настале прилике "које мозак не може схватити. Свемоћни Бог нека све обрне на срећу!" Очевидно, малодушност је почела да осваја међу самим дахијама. Сад им је пукло пред очима шта су својим поступцима изазвали и у какав положај довели себе саме. Кад су устаници 20. марта дошли на домак самог Београда, пошто су претходно спалили неколико места и паланака, у граду је настао велик и разумљив страх. Дахије су организовале отпор, тражиле су помоћи с више страна, нарочито из Босне и Видина, али су у исто време нудиле поново преговоре и биле вољне за знатна попуштања. Београдски везир, Хасан-паша, обавештавајући Порту о устанку и његовој озбиљности, молио је да се пошаље војска из Босне и од Крушевца, јер су Срби у надмоћности. Али је у исти мах препоручивао и то да се пошаље један искусан и речит министар, који би посредовао и смирио људе.
Покретачи устанка били су од првог часа начисто с тим да устанак мало ширих размера не може имати великих изгледа на успех, ако устаници буду упућени сами на се. Борити би се још и могли, али нису имали свега другог што је потребно за борбу, а у првом реду муниције, оружја и другог ратног прибора. Први на кога се могло помислити за помоћ била је Аустрија. Она је била најближи сусед и до недавно српски савезник; у пограничним аустриским гарнизонима још су служили официри, који су их раније бунили против Турака и са којима су Срби заједнички ратовали. Сам земунски заповедник, мајор Митезер, био је један од таквих. Срби из Срема и Баната са симпатијама су посматрали овај покрет и пограничне власти морале су о тим осећањима водити рачуна. Прва личност, којој су се устаници обратили, био је мајор Митезер, стари пријатељ породице Ненадовића, за кога се знало да је на страни Срба и који им је, у први мах, и учинио неколико услуга. У свом писму од 16. априла Карађорђе га моли за помоћ и нуди му чак врховно главарство. "Ја вас јесам препознао најпре за старијега, а ви радите како вас Бог учи; с нама управљајте, да душмане из ове земље истерамо". "Како нам ви заповедате, онако ћемо се владати", пише на другом месту. Из тог се види јасно како су скромни били почеци српског устанка, поред све његове смелости у замаху, и како сам Карађорђе, из почетка, на свој положај није давао велику цену.
Аустриске власти биле су уздржане. Да би остале исправне према Порти оне су званично сузбијале емиграцију из Србије и давање муниције, али су потајно, правећи се да не виде, трпеле продају. Они у Бечу нису веровали да ће устанак изићи из оквира већ уобичајених малих локалних побуна и хтели су да сачекају развој догађаја. Како су вести са разних страна почеле бивати све неповољније по дахије, то су се они постепено почели разкрављивати, задржавајући увек према Порти став исправног суседа. То им је било у толико лакше, што је сам београдски везир осећао потребу, да се аустриским повереницима тужи на несносни притисак дахија и што су аустриском посланику на Порти говорили, почетком априла, како су већ издали наредбе пашама у Босни и Нишу да пођу у помоћ угроженој раји, коју чак и сам Пазван-оглу узима у заштиту. Мало касније, кад се посланик пријатељски стао интересовати о том, какав ће став Порта службено заузети, добио је одговор: да је већ одређен искусни босански везир Бећир паша, да пође у Србију и нађе неки споразум. Порта хоће да помогне раји, али мора, због јаничара и верске осетљивости, да води рачуна и о дахијама.
Крајем априла имао је Карађорђе састанак са аустриским капетаном Шајтинским. На том састанку он је изјављивао жељу српског народа, да их Аустрија прими под своје окриље. Ако им Бог дадне да освоје Београд, они ће га радо, са Шапцем и Смедеревом, па и сву земљу, понудити аустриском цару и примити једног принца као намесника. Ако то аустриски двор не хтедне примити, он ће, мада нерадо, да се обрати у име народа некој другој сили, али турског јарма неће више нико да трпи.
У Бечу су већ пре тога били склони да понуде посредничке улоге једној и другој страни, јер им није могло бити свеједно какав ће утисак на Србе оставити њихово држање. Пограничним заповедницима олакшавало је посао то, што су саме дахије и београдски паша поручивали и гледали да са устаницима дођу у везу и почну преговоре. Као згодно место изабран је Земун; он је био при руци дахијама, које нису више смеле да се удаљују далеко од Београда. На састанку од 28. априла, у присуству самог заповедника Славоније и Срема, генерала Генеина, претставници турских власти и српски вођи са Карађорђем на челу нису дошли до споразума. Срби су изјављивали: да су верни султану и законитим властима, али да се неће смирити све дотле док дахије не напусте Пашалук заувек. Из почетка су недоступно тражили њихове главе, али их је Генеин склонио на то попуштање. Изасланици дахија нису могли пристати на тај услов и тако су се преговори разбили.
На предлог своје владе, аустриски цар је одбио да прими Карађорђеве понуде. Узети једну побуњену турску покрајину, за време мира, значило би изазвати оправдан протест свих других сила и повећати тешкоће које Аустрија већ има са Наполеоном. Ипак, да не изгуби престиж код Срба, цар Франц је наредио да им се обрати извесна дискретна пажња, али да се никако не доводи у сумњу аустриска неутралност. Веома је вероватно, да је Србима и пре тога одговора било стављено до знања са аустриске стране како су слаби изгледи да ће цар дати пристанак на учињени предлог и да су они ради тога дошли на другу комбинацију. Кад заштиту Србије неће да преузме Аустрија, као први и најпречи сусед, онда за Србе није било другог излаза него се обратити на једноверну словенску Русију. Већ 3. маја 1804. упутиле су српске вође дугачко писмо руском посланику у Цариград, казујући му невоље и жеље свога народа. Они су тражили да дођу "под крило трона рускога" и да их Русија помогне ослободити од Турака. Али, у исто време, наглашавали су, по свој дипломатској памети, да остају верни султану и да од њега траже само заштите против насилника. Можда је код њих још постојала намера, да се задовоље извесном изменом стања, па да остану и даље турски. Или су ово били само тактички потези, да не изазову против себе Порту, а да су њихове стварне тежње већ тада стремиле ка ослобођењу од Турака? Ово друго изгледа вероватније. Сигурно је само једно: да са потпуним ослобођењем још нису рачунали, него су мислили да их узме "под своје крило" било Аустрија било Русија.
Пре свог одласка на поменути састанак у Земун Срби су имали своју прву скупштину у Остружници, која је трајала, од прилике, од 24. априла до 3. маја, и на којој су имали бити формулисани устанички захтеви. Они су се, у главном, састојали у овом: да се униште дахије и да се врате повластице из 1793/4. год. Сем тога, да се уз везира налази до 1.500 наоружаних Срба, који ће штитити и њега и општи поредак, док султан не пошаље редовну војску. Миленко Вукићевић добро је нагласио, да је ова скупштина имала велик значај у развијању устанка, пошто је то био "први састанак свију нахијских и устаничких старешина Београдскога Пашалука."
У Србији, и поред свих оних планова о обнови славјаносрпског царства, људи су били још врло скромни. Они су, истина, угазили у врло смелу акцију, али та акција још није добила карактер нелојалности према законитој власти и није излазила из оквира Београдскога Пашалука. Она се и на Порти и код сила схватала као природна реакција против дахиског насиља. Кад је добила обавештења, да се устанак не стишава и да устаници узимају чак и извесне градове и да су се ушанчили и испред Београда, Порта је наредила искусном Бећир-паши, тада босанском везиру, који је у Србији 1791/2. год. показао и енергије и такта, да оде у Београд и да испита ствари. Дала му је и сасвим слободне руке, "да може збацити дахије, распустити јањичаре и на место оне управе коју укине завести нову управу, тако да се може повратити потпун мир у Србији". У Цариграду јањичара и дахија нису жалили; тужбе против њих стизале су и од самих Турака. Њихова одметништва, и зулуми, и рђави инстинкти били су довољно познати и да је њихово насиље морало кад-тад поколебати поредак и изазвати људе на отпор није требало посебно доказивати. С тога у Цариграду у овај мах није било зле воље према Србима. Зазирало се само од тога, да их у тој акцији не помаже Аустрија, како су већ гласила нека наговештења и извештаји, и било је непријатно што се уопште то све збива на самој граници.
Дахијама је било јасно шта значи долазак Бећир-паше, који је већ једном изгонио јањичаре из Србије. Они су се с тога према њему односили с пуно неповерења. Срби су опет гледали у њему изасланика султанова и указивали су му сву дужну пажњу. Већ из тих односа могли су се унапред назрети резултати пашине мисије.
Кад је пашин мухурдар стигао 7. јуна 1804. пред Београд, да осмотри ситуацију, дахије су се према њему понашале веома дрско. Мула Јусуф је, шта више, изишао са једном шајком уз Саву и опалио топом у сред српског логора у Топчидеру, и то баш близу оног места где је мухурдар ручао. Мухурдар, који је Србима мало пре тога јемчио, да ће Турци бити мирни, и који је хтео да осигура примирје за време пашиног доласка, био је страховито огорчен. Дахије су добро осетиле шта има да значи пашин долазак.
Опрезан и јавашлија, Бећир-паша се није много журио. Требало му је пуна два месеца да из Босне стигне до Београда и да на домак Београду, у Палежу, проведе више дана не предузимајући ништа активно. Он је, изгледа, чекао да ситуација сазре и да он, пошто устанак траје више од четири месеца, добро сагледа снаге, и односе, и изгледе и једне и друге стране. По извештају свог мухурдара, по тајним доставама београдског паше и једног дела самих Турака, он је видео да је кривица за узбуђење у земљи до дахија који и за време његове мисије неће да мирују; знао је, да Порти до београдских силника није нимало стало, само да тамо желе да се очува престиж царске власти и форма по којој ће бити срушен дахиски режим. Дахије нису смеле да дођу на преговоре са Србима у Топчидеру, него су понудиле везиру да се разговарају на аустриском тлу, у Земуну. Али, као и ранији, и ти су преговори остали без резултата. На око неактиван, паша је у ствари припремао пад дахија. Његовом инициативом дошло је, вероватно, до споразума између Карађорђа и вође београдских крџалија, Халил-аге Гушанца. По том споразуму Срби су имали да исплате крџалијама 360 кеса, а ови њима четири дахиске главе. По наредби Бећир-паше, дахије су 16. јула напустиле тврђаву, али их Гушанац не даде смакнути, него их пусти да те ноћи побегну. И дахијама је било постало јасно, да се даље не могу држати; против њих су били и Срби и цар, па чак и добар део београдских Турака. Дахије су кренуле лађама низ Дунав, ка Видину, да се спасу код старог пријатеља Пазван-Огла. Али на путу, на малом дунавском острву Ада-Кале, стиже их српска потера и службена порука Бећир-пашина заповеднику острва, да буду погубљени. Ноћу, 24/5 јула, они изгибоше, а главе им, сем Аганлијине, бише донесене у Београд.
После те дахиске погибије Турци су, заједно са Бећир-пашом, мислили да је с тим Србима дата довољна задовољштина и да би устаници, с нешто добрих речи и малих уступака, могли да се разиђу кућама. Султан ће у земљи повратити старо стање, гласила је њихова порука; он је и сада показао да штити праведну ствар и да је строг према зликовцима, ма ко они били. Али устаници нису мислили тако. Још 17. јула, из Топчидера, писале су српске вође, са Карађорђем заједно, поновну молбу аустриском цару позивајући га да он лично дође у Земун и да их прими под своју власт. Они неће да остану више под Турцима као дотле, него желе да се њихово стање измени. После су додавали: Ако цар не може да их прими онда нека бар пошаље своје људе, који би били сведоци и јемци уговора што ће га они склопити са пашом. Последњи пример показао им је јасно да се султан није кренуо да их заштити све дотле док они сами нису скочили да се бране. Турци ће се сад вероватно нешто и примирити, али се после извесног времена може опет појавити какав Пазван-Оглу или Кучук Алија са друговима и поновити, у другом облику, оно исто што се и пре догађало. Они су добро познавали турску управу и стабилност њихова реда. Устаници су желели да њихов споразум са Бећир-пашом добије с тога већу санкцију, "пошто је сваки паша смртан човек". Тражили су, да тај споразум одобре и султан и аустриски цар, и да га овај други чак и зајемчи. "На тај начин ми би били сигурни, да у будуће неће више бити немира у Србији". Српску молбу препоурчивао је код надвојводе Карла и карловачки митрополит Стеван Стратимировић, али је у исто време писао Србима, да се у том много не надају у Беч, него да гледају извући од Бећир-паше што више уступака. Али устаници остадоше при своме. Они сложно изјавише, да се не могу све дотле смирити док им који повереник аустриске владе не буде нека врста јемца за уговоре. Бећир-паша није могао примити тога захтева. То би значило, ни мање ни више, него једну туђу силу увести у решавање унутрашњих турских питања. Порта би такав корак дочекала с највећом осудом. На том питању су доиста и запели даљи преговори о правом смиривању Србије.
Најупорнији је био Карађорђе. Имали су другови живе муке да га одведу до Бећира, да тамо изјави своју оданост. Његова је чврста одлука била да с Турцима треба кидати, јер правог смиривања и онако неће бити. Та је чврстина у толико мало чуднија, што је он иначе био свестан свих тешкоћа које устаницима претстоје, и што је био уверен, да ће се Србија сама, без наслона на неког јачег пријатеља, тешко моћи одржати у борби. Митрополит Стратимировић у једном свом мемоару, писаном још почетком августа 1804. год., даје о Карађорђу, по саопштењима с више страна, овакав суд: он је неук, и суров, и врло напрасит, и доста својевољан, али је поштен, правичан и прави јунак. Због јунаштва и што је међу првима дигао устанак ужива велику популарност. "У вођењу садашњих послова зависи готово све од њега." Говори ретко и мало, али кад узме реч погађа оно што је најважније. Сам поштено признаје, да нема државничког искуства, али да се зна борити с Турцима. Осећао је, да се на њ полаже много, а он сам не зна шта да ради. Брине се за општи исход ствари. Турци не слушају ни султана ни везира, и он воли жртвовати све него да се народ врати поново у старо ропство. Као глава устаничке странке, која је препоручивала да се нађе компромис са Бећир-пашом био је Јаков Ненадовић, а као веза између свих служио је бистри и мудри, и на шалу и збиљу спремни, млади прота Матија, син кнеза Алексе.
Да су Срби са својим сумњама имали право сведочи понајбоље то, што је стварним господарем Београда био крџалиски вођ, Халил-ага Гушанац, који у тврђаву дуго није пуштао ни самог Бећир-пашу, иако се тобоже држао уза њ. Шта вреде она сва обећања везирова, кад до његова угледа тако мало држи један прост вођ најамника? У то време, 5. августа, да освети брата, упао је изненада у Шабац Мус-ага Фочић, са великом четом Турака, и извршио прави покољ хришћана. Како сад да Срби верују речима царских власти? Како да се смире и врате редовном послу? Турци су, са своје стране, веровали, да иза Срба стоји Аустрија, која их саветује и која не спречава пренос оружја и муниције са свог подручја међу устанике и чији људи, чак неки официри, прелазе у помоћ Србима. "Ма да изгледа да раја хоће да се покори султану, њихове старешине понашају се тако како не доликује поданицима." Тако је гласио турски службени акт за Цариград. Али и како да се понашају друкчије? Нови везир Сулејман-паша, кога је султан послао у Београд, био је ту и у Србији врло добро познат. Он је служио раније као мухасил у Београду и био је интимни пријатељ дахија. Ови су га чак послали у Цариград са 300 кеса, да добије везирски положај и да, наравно говори тамо у корист дахија. Шта се Срби од њега могу надати? Његов "избор" био је најнесрећнији какав се уопште могао учинити; сам Бећир-паша није крио своје незадовољство поводом таквог решавања ствари; а и Гушанац је поручивао Карађорђу да пази, да, на пашин позив, не дођу у Београд нови насилници, а његови помагачи.
Бећир-паша се трудио да у Пашалуку уведе ред. На његов предлог султан је пристао да изда ферман, који је 21. септембра 1804. објављен у Београду. По том ферману Србима је јемчено да их нико не сме вређати и изазивати и да кривци за то имају бити кажњени; Турцима је било забрањено смештање у селима и држање ханова; укинуте су све насилне дажбине и сви порези сем законског харача султану и десетине власнику земље. Шест дана потом дошло је петнаест српских кнезова у Београд, да о споразуму саставе и писмени акт. Потпуни споразум није ипак постигнут. Срби су тражили, да Турци могу становати само у Београду, Шапцу и Смедереву, док су Турци хтели да станују и по паланкама и да им Срби помогну подићи попаљене и разрушене куће. У тим преговорима Карађорђе није непосредно учествовао, него су их понајвише водили ваљевски вођи Јаков Ненадовић и Никола Грбовић. Карађорђев отпор прихватили су и његови људи, у толико пре што су Турци стално тражили новац за покрића разних трошкова и спахије своје приходе за целу ову годину, која је прошла у нередима. Због зиме која је наступала Срби нису хтели да потпуно кидају све везе, него су хтели да извуку од Турака што се год може више. Нарочито су полагали на то, да им Турци сами признају право да држе своје оружане људе за чување реда и као јемство за живот и стечена права. Једна група српских и турских представника, која је већала у Смедереву, крајем новембра, признала је Карађорђу право да држи 300 пандура, а дванаест нахиских кнезова да држе сваки по 100. Срби су тако, за сваки нови случај, располагали својом оружаном снагом и могли су мирно чекати до пролећа. Али та попуштања изазвала су борбе међу самим Турцима, а нарочито је било велико незадовољство међу крџалијама и јаничарима. Најамници су увек пре свега гледали на паре, а како су Срби, све више незадовољни великим плаћањима, одбијали да доприносе за њихове исплате, они су беснели против помирљивијих елемената, па чак и против свог вође. Велику непомирљивост показивао је, исто тако, и један део јаничарских остатака, чији се број у Београду још увек ценио на 1.500 људи.
Срби су за то време спремили једну депутацију за Русију. То им је нарочито препоручивао Петар Чардаклија, који је имао извесних веза са руским претставницима у Аустрији. За тај је корак био и карловачки митрополит. Из Чардаклијина круга потекло је вероватно, једно писмо бечком епископу Јовану Јовановићу, 15. јуна те године, у ком се говорило, како им Аустрија није искрен пријатељ и како, његовим посредством, желе руску помоћ. Кад Аустрија не може да их прими и заштити онако како би они желели, онда је једини други излаз био да се тражи ослонац у Русији. У сваком случају Срби нису хтели да однос са Турцима остане стари; ако не могу доћи до пуне слободе оно бар да постигну стање, које неће зависити од воље једног везира или од какве групе незадовољних авантуриста. Депутација је носила у Русију писмену молбу, којом се тражила помоћ у новцу и оружју и пристанак Русије да буде јемац српско-турског споразума. "Срби никад једнодушније нису мислили о ослобођењу своје отаџбине, нити су га усрдније желели него данас. Божанском, природном и вечном везом крви, језика и вере, која постоји између Срба и Руса, савезом политичким и најљубазнијим везама могла би се будућа срећа српског народа осветити и на непоколебљивој и чврстој основи утврдити. Прве основе томе послу треба отпочети у данашњим важним приликама баш с тога што је једногласна жеља свију Срба: да се у Србији установи самостална српска управа под именом "Сербскоје правленије", или под другим сличним именом, као што су, на пример, оних седам острва јонских, а под непосредном заштитом Русије, чувајући у исто време ненарушимо права султанова, која му припадају, то јест: плаћати му умерен данак. Томе би додали још и ову нову дужност: да свагда војују против султанових одметника". За непуну годину дана борбе српски се програм осетно развио. Од локалног устанка у Шумадији постала је већ широка акција целог Београдског Пашалука, која тражи не само повраћај стања од 1793/4. године, него и "Српско Правленије" као зачетак будуће српске државе.
У исто време код Срба се јасно види и тежња, већ сазрела за време ове борбе, да овај цео покрет постане стварно ослободилачки и да обухвати шири круг. Карађорђе и други прваци писали су 27. августа 1804. херцеговачким главарима на адресу Арсеније Гаговића чисто и јасно: "Браћо моја, ево ви сад (време) и случај да се и ви ослободите и с нами сједините. Немојте поштеђети ка и ми последњу капљу крове пролити за веру христијанску, за свете церкве и монастире и за слободу отечества своего... Ми ништа туђе нећемо тицати, ко собствено наше од старинах које је свему свијету познато да је рођено наше хоћемо возвратити, и то је поштено пред свијем светом и по законом божијим и царским нико нам неће бранити."
Српска депутација, у којој беху главна лица прота Матија Ненадовић и Петар Новаковић Чардаклија, била је у Петрограду лепо примљена. Мада је искрено желела да са Турском не мути своје односе, Русија је ипак била вољна да на неки начин помогне Србима. Помоћ се, у први мах, састојала само у новцу и добрим саветима, али је бар била искрена. Срби треба да се покажу верни султану, али, ипак, да не одлажу оружја или, да га бар не одлажу у већем делу, док не постигну главне од својих захтева. А Русија ће препоручивати њихову ствар Порти, мада јој је незгодно да се отворено меша у турске унутрашње ствари.
И без те поруке Срби нису мислили да распуштају своју војску сасвим, а руска их је порука у тој одлуци учврстила још више. Гомилање чета на Дрини, које је купио Мусага Фочић, и метежи међу Турцима у Београду били су им довољан разлог да бране свој став. По руском савету они су упутили једну депутацију и у Цариград, која је, поред уверења о оданости, имала да изложи и тегобе народа и његове жеље и предлоге. "Жељнога мира и реда ми никада нећемо имати, ако би и даље остали војни чиновници турски; исто тако, ако би остао и даље Турчин управник у овој земљи, јер после ове буне поједина лица с обе стране, и са турске и са српске, због смрти својих сродника и пријатеља за време ове војне, стално би се светила".
Али везу са Аустријом нису напуштали никако, и то из лако појмљивих разлога. Све важније поглавице упутиле су 10. фебруара 1805. дуго писмо цару Францу, у ком су га поново молиле за помоћ и заштиту. "Ми обаче друго царство не познајемо нити се молити имамо разве једному", говорили су они неискрено; "ви отац, ви мати, за милост божију и за ристјанску веру не упустите овога народа изгубити."
У Турској није било лако створити реда. Крџалије у Београду ставиле су под стражу самог везира Сулејман-пашу и слале су у Цариград не молбе него скоро ултиматуме. На Порти се просто није знало шта да се почне. Сменили су Сулејмана и именовали поново Бећир-пашу за везира у Београду, али већ касно, кад је за сваког било јасно да Порта нема ни једног потеза, који би био енергичан било на лево било на десно. У револуцији палиативе су најгора средства и ретко кад доводе до позитивних последица. Шта вреде царски фермани, кад одметници за четири године једног царског везира убијају а другог затварају?
Нагомилана мржња и код Срба и код Турака није попуштала. Сукоби и клања били су чести, мада су мирољубивији људи и на једној и на другој страни настојали да их спрече. Од пролећа 1805. спремали су се и једни и други на нове борбе.
У напред помињаном Карађорђевом писму Арсенију Гаговићу устаници су позивали Херцеговце да се здруже у борби, па ће пре месец дана бити у Сарајеву. Дотадашњи успеси дигли су самопоуздање, али нису давали нимало оправданости за такав један подвиг. У том позиву више је кликовања и потицања, него стварног војничког и државничког предвиђања. Али док су из Србије позивали на борбу руски кругови су препоручивали мир. Руски изасланик гроф Марко Ивељић, иначе родом Бокељ, писао је истом Гаговићу, да смирује народ. Русија је, с другим савезницима, у рату с Наполеоном, у ком је помаже и Турска, па очевидно не жели да се рат Срба с њом распламти. Он је стављао на срце архимандриту да пази, да српски народ не пане у немилост код оба цара. Сам је предузимао доста строге мере према појединцима, који су радили на устанку. Заустављао је и црногорског владику Петра, који је био вољан, и писао о том и у Петроград, да крене у борбу. Руска дипломатија препоручивала је, у исто време, у Цариграду, да се препоручи босанском паши да не дозволи какве неправде према Србима и да чува народ од јарамаза. Све је то било по инструкцијама петроградске владе, која је избегавала сукоб и заплете с Турцима. Али, да ипак помогне и Србима, Русија је поклонила устаницима 5.000 дуката и саветовала им је, да ипак, за сваки случај, не одлажу оружја док не постигну што желе или док им то она не пропоручи. На ову одлуку Србе су натеривале и прилике у Паша-луку.
Крџалије или најамничка војска, којој је био заповедник Халил-ага Гушанац, држале су сву стварну власт у Београду, јер је редовне војске било врло мало. Они се нису понашали ни са самим Бећир-пашом с много обзира и скоро су га уцењивали тражећи да им он исплати најамнички дуг и од дахиског времена и за време после тога. Паша није имао новаца, а најмање око 250.000 гроша, колико су крџалије тражиле. Да би показали своју лојалност према султану и његовом изасланику Срби су исплатили тај дуг и скоро ослободили Бећира. Кад је у јесен 1804. напуштао Србију, паша је са извесним поверењем предао њима топове и муницију, да их пошаљу за њим у Босну, и устаници су и то учинили у пуном реду, мада је многима већ тада било јасно да од све те лојалности неће бити велике користи.
Пријатељске услуге чинио је, у извесној мери, српској ствари влашки кнез Константин Ипсиланти, који је први известио Порту о покрету Срба и који је, у исто време, као руски пријатељ, извештавао и руску владу. Разумљиво је с тога, што је Порта употребила у лето 1804. год. и њега, да утиче помирљиво на Србе. Слат је исто тако и један повереник цариградске патриаршије. Изасланик Ипсилантијев био је бојар Манолаки. Срби су њима обојици изјављивали да су верни султану и да ће радо примити сваког његова управника, али да треба уклонити услове створеног зла. Кад је у зиму Ипсилантијев изасланик дошао по други пут у Србију он се сам могао уверити, да султанова воља у Београду није поштована и да Гушанац и код новог паше Сулејмана држи сву власт. Срби су, природно, одбијали да слушају једног новог самовољника и тражили су повратак власти која доиста јемчи за ред. Почетком 1805. год. дошли су у Србију, и опет по налогу Порте, изасланици влашког и молдавског кнеза, да умире Србе. Ипсилантијеви људи саветовали су Србима поверљиво, да послушају руске савете и да упуте једну депутацију у Цариград, док су молдавски, у име султаново, тражили полагање оружја.
Српски депутати упућени за Цариград имали су да траже ово: своје народне старешине, које ће управљати народом и скупљати данак; да се из Србије иселе сви Турци војни чиновници, а Срби се обавезују да бране земљу и гоне бунтовнике; и да управник у Србији не буде Турчин. "Жељенога мира и реда ми никада нећемо имати ако би и даље остали војни чиновници турски." То је била права народна жеља, писмено утврђена 1. маја, која је могла бити, у поверењу, саопштена само руском претставнику и кнезу Ипсилантију. Друга, јавна, молба садржавала је жеље, да у Београд место војног изасланика дође мухасил, т.ј. високи финансиски чиновник; да Срби за 12 нахија изаберу 12 кнезова, који би добили царске берате. Врховни кнез становао би у Београду и био би веза између народа и царске власти. Тог врховног кнеза и нахиске кнезове бира народ. Данак би се давао непосредно султану, и то и харач и спахиске дажбине, тако да њихови људи не би више долазили у села. Јасно је, да су ово била два предлога; први максимални и други у тај мах минимални. Они су делимично прелазили оквир самоуправе из 1794. год. и могли су на Порти да изазову озбиљна разматрања.
На Порти се, услед разних вести и разних појава, мишљење о карактеру српског устанка почело постепено да мења. Извештаји с турских страна стали су наглашавати, како устаници проливају крв правоверних и како, потицани са стране, неће да се смире. Савети које је султан упућивао у Србију, преко цариградске патриаршије и суседних кнезова, нису имали жељеног успеха. На Порти нису хтели схватити, да саме речи нису могле смирити духове, кад је све друго ишло по старом. У Цариграду је нарочито изазивало незадовољство то, што су се за устанак почеле интересовати Аустрија и Русија и тим српском питању давале и преко праве намере, дипломатски карактер. Устанак из пашалука почео је да утиче и на Херцеговину и на нишки и пиротски крај. С тога су с Порте стали поручивати, да Срби приме што им се нуди и да се смире, или ће их султан већ знати натерати на послушност. Овај тон претње постајао је све чешћи. Како Бећир-паша све до краја маја није долазио на своју дужност очевидно свестан свих тешкоћа које, и поред све његове добре воље, не може савладати при приликама које су владале у Београду и при колебању Порте, у Цариграду су јуна 1805. за новог београдског везира поставили нишког Хафиз-пашу. Хафиз је имао глас енергична човека и противника Срба. Порта је његовим именовањем показала, упркос опомена руског посланика, да хоће према устаницима нови курс; отезања је било већ доста. Прекинула је с тога даље разговоре са српским депутатима у Цариграду и упутила их непосредно на Хафиз-пашу. Порта је у свом ставу постала тако одлучна још и с тога, што су Срби до лета 1805. постигли још неколико тактичких војничких успеха, у жељи да се што боље обезбеде. Они су заузели и два важна града Карановац и Ужице.
Срби су на то решили да новог везира не приме и да му спрече пролазак за Београд. И скадарском Ибрахим-паши, који им је претио да ће поћи са 100.000 војске на Србе, ако се не покоре, они су одговорили пркосно да га чекају, само нек поведе што више коња и понесе што бољег оружја, да га остави у Србији. Кад је Хафиз-паша кренуо за Београд Срби су га, добро спремљени, сачекали и у борбама од 6-8. августа потпуно сузбили. Борбе су се водиле на граници Пашалука, око Параћина, и нарочито око Иванковца. У тим борбама и сам паша био је рањен, и од рана је доскора умро. То је био, после толико векова, први сукоб између Срба и претставника султанове власти, прва велика битка српског устанка. Борбу је с успехом почео војвода Миленко Стојковић код Иванковца, а одлучио је Карађорђе. Она је сасвим изменила дотадашњи карактер српског покрета: то није више револт против насилника и њихових дела, него свестан и спремљен отпор против саме царске воље, а после изричних царских опомена. После овог није се више могло натраг.
Хафиз-пашин пораз изненадио је Порту. И смелост и снага устаника показале су се веће него што се тамо веровало. Сад је ту упорност требало сломити, и то пре него што би постала још више опасна. С тога већ у септембру почеше припреме за будућу велику офанзиву против Србије. Чак један азијатски паша пребачен је у Румелију да учествује у борбама. Пре свог одлучног корака Порта је, да умири Аустрију, 10. октобра понудила њеног посланика да бечки двор утиче на устанике, али да им изјави још сад: да после тога немају више чему да се надају ни од саме Аустрије. Понуда је, дакле, имала једну осетну, иако чисто дипломатску, жаоку прекора. Румелиски везир Ибрахим-паша доби наређење да нападне с југа, а босански валија, Сејиди Мустафа-паша, са запада. Шејхулислам издао је фетву, да би био велики грех не кренути у рат против одметника и помоћи "невољној браћи". Само што је у Турској лакше било издати заповест него је остварити. Због зиме припреме су ишле споро и нерационално; финансиска средства Царевине била су оскудна и неуредна; и тешкоћа је било не само због српског него и ради других питања. Намеравана офанзива отезала се много и ради других мера које је Порта обећавала предузети пре него што приступи тој крајњој.
Срби су били свесни после Иванковца да им претстоји озбиљна борба. Они су с тога крајем новембра 1805. решили на скупштини у мало пре тога ослобођеном Смедереву, да више не плаћају данак, него да свој новац употребе на ратну спрему. Ипак, из обзира према саветима Русије и Аустрије, и по препоруци свог пријатеља кнеза Ипсилантија, а и из дипломатске потребе да не поруше све мостове за собом, они су стално уверавали да су одани султану и да њихов отпор није уперен против законите власти. Тако су у својим молбама писали и у Цариград. Нема сумње, да је поред све одлучности било код устаника и нешто страха, када су чули за велика турска спремања, и да би они, ипак, волели ствар свршити некако лепим, него газити у борбу против далеко веће силе. С тога су они и молили, и у Петрограду и у Бечу, да се Русија и Аустрија заузму код Порте за њих и да, можда, једна комисија састављена од турских, руских и аустриских претставника испита узроке метежима и нађе решења. У другој једној молби, упућеној руској влади, Срби су молили руску војну помоћ, у људству и топовима, и под вођством једног руског великог кнеза. Неколико пукова са Србима у заједници створили би од српског устанка један велики покрет и прави еп и постигли би несумњиве успехе.
Покрет у Србији није могао остати без утицаја и у осталим нашим крајевима. Карађорђе, обавијен мистиком, постао је веома популаран у целом нашем народу. Рано су о њему настале легенде и епске песме. За даровитог слепог гуслара Филипа Вишњића, који је и сам био песник, прича се, да је, идући од Босне све до Скадра, разносио песме и ширио глас о устанку у Србији и његовом вођу. С тога, и поред свих службених смиривања, на много страна ври. Нарочито у источној Херцеговини. Од јесени 1804. год. Никшићи, Пивљани, Дробњаци, Гачари и Рудињани стално пожурују цетињског владику да почне ствар. У том правцу деловали су и разни изасланици из Србије, који су и усмено и преко вођинских писама позивали остале сународнике да им се придруже и почну борбу с Турцима. Кад су Срби заузели Ужице и Карановац и тако допрли до близу Новог Пазара, односно старе Херцеговине, покрет је могао узети више маха. У лето 1805. букнуо је доиста устанак у Дробњаку и међу Никшићима. Немамо, на жалост, много појединости о њему, али се зна, да је био прилично захватио. Почетком октобра био је упућен против њих Сулејман Скопљак паша, један од најхрабријих и најодлучнијих турских заповедника. Он је успео да побуну угуши и коловође казни. У самом Дробњаку обешено је 18 лица.
Осетан преокрет догодио се у то време и у европском односу сила. Русија и Аустрија претрпеле су крајем 1805. год. тежак пораз код Аустерлица у борби с Наполеоном. Аустрија је после тог пораза била потиснута из Немачке, у којој је све замирало из страха од Француза. Бечкој влади није могло бити свеједно да изгуби утицај и на Балкану. На Порти се већ почео осећати известан француски ветар и бечка влада, ма колико се трудила да га ослаби, баш ради њега није могла да скроз напусти српско питање. Почетком 1806. год. послата је у Беч једна депутација са протом Матијом на челу, а у исто време Срби су поново молили султана да их не напада, јер њихов устанак није настао из обести и непокорности, него од тешког зулума. У Русији на српско се питање гледало у овај мах с пуно пажње. Принц Чарториски говорио је аустриском посланику отворено да Србе не треба напустити, већ због тога да се омету Наполеонове сплетке, и да им треба дати оружја, џебане и других потреба. Опасност од Наполеонова утицаја увиђала се и у Бечу. По Пожунском Миру, закљученом 14. (26.) децембра 1805. год. између Француске и Аустрије, бечка влада морала је уступити Французима целу Далмацију с Боком. Ови су тако закорачили на Балкан још непосредније него раније и дошли су у непосредну близину Црне Горе и осталих српских области. Њихов утицај на Србе, позитиван или негативан, могао се очекивати са извесном сигурношћу. Бечка влада није хтела да се замери Порти узимајући Србе у отворену заштиту, али да не би одбила Србе пристајала је, ипак, да посредује за њих. То је изрично речено српској депутацији, али им је уједно одбијена војничка помоћ, коју су нарочито тражили. Бечка је влада ипак пристала да упути суседним пашама писма, молећи их да не журе с непријатељствима, пошто би се ствари могле уредити на леп начин. Сам цар Франц обратио се писмом султану 28. фебруара (12. марта) нудећи своје посредништво. Али те понуде нису примљене. Аустриски глас у Цариграду, исто као и руски, наилазио је у Цариграду, после Аустерлица, на много мање обзира него раније. На Порти се тражило ни мање ни више него да се Срби покоре "с конопцем о врату". Султан је био незадовољан тим посредовањем; на двору се налазило да је то непотребно мешање у турске унутрашње ствари. Султан Селим, одговарајући цару, говорио је да је он за три године дао доста доказа о својој доброј вољи и стрпљивости, и да ће сад његова војска довести ствари у ред. Није у том правцу боље прошао ни сличан руски корак. Турска је у исто време изјавила наду француском претставнику, да Наполеон неће примити под своју заштиту српске бунтовнике, ако му се ови буду случајно обратили. Наполеон је употребио ту прилику да искали своју љутњу на Русију и да је у Цариграду претстави као непријатеља, који помаже Србе с планом да би што више оштетио Турке. У српском питању Наполеон је тада потпуно примао гледиште Порте. Самом султану он је писао 8. (20.) јуна 1806., да против Срба треба употребити "најаче мере".
Да би турски напад могли дочекати што спремнији и на што бољим положајима Срби су од почетка 1806., поред свих молби и претставки, почели и са војничким радњама. Они су узели Порез и освојили Неготин на истоку; посели су Параћин, Ражањ, Алексинац, Крушевац, а њихове чете продрле су до Студенице на једној и у Топлицу на другој страни. У новоосвојеном Поморављу аустриски капетан Вуча Жикић, родом из Маврова, који се истакао већ за Кочине Крајине, прешавши у Србију, подигао је читав низ пољских утврђења између Ражња и Алексинца, која су добила име Делиград.
Најтежи положај имала је 1806. год. Мачва. Турци су већ крајем 1805. год. били искупили око Дрине преко 20.000 војника. Од почетка 1806. год. учестали су турски напади. Робљена су и паљена многа села. Тако је пред Ђурђев-дан упао Кулин капетан у јадарско село Добрић, па је у њему побио 74 човека, а одвео на 300 глава робља, већином женског. С великим напором својим и својих људи откупио је и ослободио то робље Иво Кнежевић, кнез босанске Семберије. Од страха доста људи беше клонуло духом и признало рајалук. Поједини јуначки подвизи, као Стојана Чупића и његових другова у борби на Салашу, нису могли много изменити општи положај. Карађорђеви позиви владици Петру I, да се придружи србијанском покрету, остали су узалудни; под руским притиском, а и из локалних својих интереса, владика је у ово време сву пажњу обратио Французима и њиховом поседању Далмације и Боке. Снабдевање Срба оружјем и муницијом ишло је врло тешко, јер се Аустрија устручавала да им то дотура макар посредно и кришом, да се не би замерила Турцима. Јер ови су јој и службено пребацивали, да шаље Србима не само џебану и оружје, него и топове, и официре, па чак и редовну војску. Разумљиво је с тога, што се, и поред свих успеха, међу Србима помишљало поново на то, да се тражи помирљив излаз. По договору са старешинама упутио је Карађорђе 1. јула Петра Ичка да на Порти покуша склопити споразум. Срби су пристајали, да плаћају данак отсеком, да приме царског мухасила, а да се јањичари и зликовци истерају из земље. Срби би бранили земљу и вршили у њој, по султановим наредбама све јавне послове. Срби су се вратили на свој минимални програм заплашени турском силом која се спремала на њих, а видећи да не само Аустрија него ни Русија неће да учине за њих ништа стварније и ништа војнички непосредније.
Али пре него што је Ичко стигао у Цариград и почео преговоре турска војска је прешла у нападај. И то са три стране: од Видина, Ниша и са Дрине. Видинску војску сузбио је код Пореча 24. јуна Миленко Стојковић. На западном фронту преузео је заповедништво сам Карађорђе. На Мишару, 1. августа, са силним замахом, српска војска сатрла је ордију Кулин капетана и однела најславнију и највећу победу Првог Устанка. Нишка војска разбила се о делиградске положаје, које је вешто бранио Петар Добрњац и коме је, после успеха код Мишара, дошао у помоћ Карађорђе. После трећег узалудног јуриша од 27. августа Турци су сами понудили примирје, које је склопљено 2. септембра. Сам Халил ага Гушанац писао је после тога Карађорђу: "Твоје су победе заиста необичне и дивне, и то је заиста једини пример да је раја победила војске мојега султана и господара".
У Цариграду, стојећи пред новим спољашњим заплетима, борећи се са доста финансиских и унутрашњих тешкоћа, беху склони на преговоре. На нову војну експедицију, после неуспеха ове прве, није се могло одлучити брзо ни лако. Ичко је с тога у престоници постигао позитивне резултате. Већ око 10. септембра стигао је у Србију са обавештењима да је Порта начелно примила српске захтеве. За њим је, са свечаном пратњом, стигао 25. септембра у Смедерево и мухасил Хасан-ага. Али, он није донео собом обећани царски ферман, јер је био послан, тобоже, за румелиским беглер-бегом. Мухасил је усмено изложио, да Срби имају плаћати данак њему, да у градовима остану турске посаде, а остале послове у земљи да воде Срби сами. Гушанац је са крџалијама имао напустити Београд, а јањичари и други Турци могли су остати једино ако буду живели од неке своје привредне зараде. Кад мухасил није дошао с обећаним ферманом Срби почеше да сумњају да је по среди нека вешта подвала. Ни Карађорђе му није веровао, иако је, чини се, Порта пристајала да га призна као баш-кнеза у Србији. Мухасилове усмене поруке није хтео да прими ни Гушанац, па се ствар заплела била још више. Срби ипак нису прекинули преговоре, него су упутили поново у Цариград једну депутацију, и опет с Петром Ичком, да изведе ствар на чисто. А дотле нису хтели да одложе оружја, него прегоше свом снагом да узму Београд и да Гушанца силом уклоне одатле. Босански везир, по наредби Порте, поручио је сам Гушанцу да изиђе из града, а устаницима је поручио султанову жељу да се умире и приме оно што је уговорено и да нарочито силом не ударају на Београд. Али Срби нису то послушали. Хтели су да то питање пресеку кратким путем, а да уједно покажу и своју вредност.
Круна свих њихових војничких успеха било је освајање Београда. Аустриска војска сматрала је као велике успехе, кад је под принцем Евгенијем и Лаудоном, могла у два маха, у XVIII веку, да освоји тај град, који је важио као једна од највећих турских тврђава. Готово голорука раја, са врло мало оружја и скоро без имало артиљерије, успела је да, под Вождовим заповедништвом, јуришем освоји, 30. новембра, најпре варош, а потом, 27. децембра, и саму тврђаву. И овом приликом Карађорђе се трудио да одржи гвоздену дисциплину. Неколико насилника, који су били ухваћени на делу, он је дао побити и рашчеречене обесити.
Крајем 1806. године српски положај је постао и дипломатски доста повољан. Турска је, по француском наговору, без питања и пристанка Русије, нашто је била уговорима обвезана, збацила кнежеве Влашке и Молдавске. Руска је војска на то ушла у обе кнежевине, а Порта је 12. децембра објавила прекид дипломатских веза и рат. Због тога сукоба Србима је обраћена пажња са обе стране: од Руса да их придобију на своју страну као савезнике, а од Турака да их избегну као противнике.
До тога часа Србија је била једна обична побуњена турска покрајина, којој су пријатељи давали лепе савете и сажаљиве прилоге, а на коју су у Цариграду гледали с извесним ниподаштавањем. Од 1806. год. и освајања Београда српско питање је добило нови значај. Срби су одједном постали политички чинилац с којим озбиљно рачунају у свом сукобу и Русија и Турска, и на чије се акције обраћала пажња, понекад изузетна, не само у Бечу, него и у Паризу. Од балканских народа до почетка XIX века у Европи се највише знало и рачунало с Грцима; од 1804. год. место њих на први план ступају Срби. Они су први дигли заставу устанка и после много векова ставили на дневни ред не само ослобођење балканских хришћана, него и стварање нових хришћанских држава у том делу Европе.
Кад је Аустрија миром у Пожуну морала вратити Французима тек пре осам година добијену Далмацију било је јасно, да та промена неће проћи без извесних криза. Католички елеменат Далмације био је веома конзервативан и одан цркви, нарочито његов тежачки део. Његово незадовољство с револуционарним тежњама француских активиста и пријатеља било је искрено и дубоко, а политички се изражавало у симпатијама за Аустрију и њезино "апостолско" величанство. Код православних непријатељство није било много мање. Довољно је било већ то, што се Русија налазила у савезу с непријатељима Француске и што је своје пријатеље на Приморју, а особито Црну Гору, поравнала у свој фронт. Архимандрит Герасим Зелић тврдио је, да "клер и вооптште народ једне и друге цркве нигда није био задовољан владањем и законима францускијем," иако је "милитар француски био посве политичан, учтив и добар, тако, да се нико на њи потужити није могао, да су коме једно јаје украли или коју штету учинили".
Са Далмацијом заједно имала се уступити Французима и Бока Которска. Стање у тој покрајини, и поред аустро-руског савеза, било је веома запето. Између Црногораца и Аустријанаца никако нису могли да се створе односи правог поверења. Аустриске власти кривиле су за то не само владику и његове људе, него и руске претставнике у Црној Гори. Аустрија је склопила с Наполеоном сепаратни мир, а Русија је, са Енглеском, остала и даље у рату с Французима. Разумљиво је с тога, што се с тим у вези поставило и питање Боке: хоће ли је Аустрија предати, према уговору, Французима или дојучерашњим савезницима. У Црној Гори налазио се од марта 1805. руски државни саветник Стеван Санковски, који је скоро водио црногорску државну политику и који није био сматран као пријатељ Аустрије. Он је сам тражио од локалних власти у Боки, да се не предају Французима и позвао је руско бродовље из јонских вода да што пре стигне у те крајеве. Руска флота стигла је у Боку 16. фебруара 1806., а Црногорци су сишли са планина у приморје. Аустриски комесар предао је потом градове Русима, а руске лађе превеле су аустриске посаде у Трст и на Ријеку. Да су Французи оштро протестовали против тога разуме се само по себи. Аустрија се, међу осталим, бранила нарочито тим, да Французи сами нису дошли да приме Боку у времену које је било уговором предвиђено и да они нису могли, после тог рока и тражења Русије, да се излажу евентуалној борби за подручје за које више немају никакве обавезе. Власт у Боки примио је за грађанске послове Санковски, а за војне адмирал Сењавин. Према томе, и правно и стварно Бока је припала Русима.
Овом приликом страдала је и Дубровачка Република. Француска војска није могла доћи у Боку морем, јер је њена флота била далеко слабија од уједињене енглеске и руске. Пут преко турског подручја био је заобилазан, врло тежак и не без опасности; сем тога, да би се он употребљавао требало је одобрење турске владе, на које се, у најбољем случају, морало чекати више недеља, ако би се уопште добило. С тога се француским војницима и дипломатама учинило као много згодније да за пролаз употребе дубровачко подручје, преко кога је водио најкраћи и најбољи пут. Француски заповедник Лористон обратио се дубровачкој влади за дозволу. Дискусија у Републици била је о том бурна. У граду је било доста лица, која су увиђала опасност од тога ако Република напусти своју стару политику неутралности, али их је, исто тако, било доста, који су симпатисали са идејама нове Француске и који су од раније носили име Сорбонеза. Превладала је ова друга група, нешто начелно, нешто из страха да би Французи могли употребити силу, а нешто из уверења да је то само пролазна мера. Одлука би се, вероватно отезала мало дуже, да и руска команда није затражила од Републике, да се у град пусти руска војска, која би задржала Французе. У тој дилеми за католички Дубровник решење је испало по жељи Сорбонеза. Превладао је верски и тобоже слободоумни елеменат над племенским. Сем тога, у Дубровнику је било страха, да за Русима не дођу Црногорци, који су у граду Св. Влаха већ два-три столећа били озлоглашени као рђави суседи и са којима је, у ово време, било неприлика и у Боки. Тако је мала Република донела одлуку, која је постала кобна за њену слободу. Снажно и дубоко осећана сцена Ива Војновића Allons enfants верно приказује те последње дане дубровачке слободе и духовне кризе њене властеле. У граду се одлука правдала тиме, да Французи само "проходу"; у ствари брзо се видело, да они "доходу" и да остају. Лористон је са 1.500 војника стигао пред град 13. (25.) маја 1806. Чим су ушли у град Французи одмах истакоше поред дубровачке и своју заставу и почеше да се утврђују. Брзо потом дошло је до напада савезника на дубровачко подручје и сам Дубровник. Први сукоб између Француза и једне здружене чете Црногораца и Ришњана био је 18. маја код Трстиковца. Помагани од руске флоте Црногорци и Руси почели су потом борбе у Конавлима и по Жупи, па су опсели и сам Дубровник. С Французима су се заједно борили и становници нападнутих жупа. Црногорци су попалили мноштво кућа (660), оштетили су водовод, и на самим Плочама нанели много штете. У борбама је учествовао и сам владика Петар. Руси и Црногорци заузели су били и цео крај око Гружа и све подручје до Пила. Дубровчани су били спремни да капитулирају, али им то нису дали Французи. Посредовали су и Турци, оглашавајући Дубровник као своје вазално подручје, али је то посредовање одбијено, пошто се борба не води против самог града, него против Француза у њему. Скоро у последњи час дошао је у помоћ Дубровнику 23. јуна генерал Молитор са новом француском војском. Црногорци и Руси бише потиснути до иза Цавтата. Иза тога стиже и маршал Мармон, који ће постати "војвода дубровачки". Једно време, кад су почели преговори о миру између Руса и Француза, веровало се, да ће се и ово питање Боке и Дубровника скинути с дневног реда. Али кад се разбише Мармон доби наредбу не само да поседне Боку, него да уће и у Црну Гору. За то време пошло је за руком аустриској дипломатији да изради у Петрограду да се Бока формално уступи поново њој, како би је она вратила Французима. Цар Александар I пристао је на то и изјављивао, да су његови људи у Боки учинили то без претходног одобрења, али се из свега јасно види да то они нису учинили на своју руку и да су за тај корак имали подршке код извесних меродавних кругова у Петрограду. После прекинутих преговора с Французима Руси нису хтели истакнути ни то тражење Аустрије и наставили су рат и на нашем приморју. Руси више нису прелазили у офанзиву, а и Французи су се, после неуспеха код Суторине (21. септембра) повукли на стару дубровачку границу.
Руска флота, на којој се налазило неколико стотина изабраних Црногораца, који нису били морнари него ратници за копнене подвиге, заузела је у Јадранском Мору Корчулу и Брач, истеравши са њих француске посаде. Међутим, освајање Ластова није им успело. Исто тако није донело жељених успеха ни покушај, изведен 1807. год., да се изазове већи устанак у далматинским Пољицама.
У току 1806. год. знатно се појачао француски утицај на Порти. Да би против Русије имала још једног помагача француска влада је истински желела да Турска ојача и да, ојачана, предузме енергичнију политику према петроградском кабинету. С тога је Наполеон био противник српских устаника, који су подривали снагу Царевине, и саветовао Порти да их што пре силом уразуми. У мају 1806. упућен је био у Цариград генерал Себастиани са посебном мисијом. Имао је да помути односе између Турске и Русије. У исто време да утиче на Порти да сломије отпор Срба и Црногораца, које помаже Русија. С француске стране чак је понуђена и помоћ за ту акцију. Султановом изасланику, Мухиб ефендији, који је донео у Париз признање Наполеонове царске титуле и богате дарове, нови цар је казао, "да све што се деси срећно или несрећно Турцима биће срећно или несрећно за Француску." Кад је Себастиани пролазио кроз Букурешт тражио је од кнеза Ипсилантија да прихвати француско гледиште, да се одвоји од Русије и да утиче на Србе да се покоре. Ако то не учине и Србе и Црногорце снаћи ће тешка судбина; Французи би против њих употребили своју војску из Далмације. Иначе, ако се покоре, били би вољни да јемче за њихову сигурност. На Црногорце је био нарочито љут. "Цар се зарекао да истреби овај народ", говорио је његов генерал.
Кад је Себастиани стигао у Цариград није му требало изузетних напора да придобије Порту против Русије. Француски војни успеси дигли су углед Француске у великој мери, а стара мржња против руске политике, која се на више фронтова сукобљавала са Турцима, оживела је поново. Под Себастијановим утицајем Турци су, мимо одредба уговора, сменили влашког и молдавског кнеза као руске пријатеље већ у августу месецу, десетак дана после доласка француског изасланика. Кад руски протест није одмах успео ушла је руска војска, под заповедништвом генерала Михељеона, у Молдавску и потом у Влашку. Српско питање добило је с тим у вези изузетан значај и за једну и за другу страну. Руски кругови гледали су у Србима природне савезнике, а Турци су настојали да бар с те стране избегну непријатне диверзије. и код француских дипломата расправљало се тих дана често и много о Србима, нарочито после пада Београда који им је кварио извесне планове. Неки њихови, врло озбиљни, политички и војни чиниоци предлагали су, да се против Срба упути један одред војске преко Босне, како би Турци могли с више сигурности примити борбе с Турцима на дунавској линији. Међу Русима је опет било планова, да се један део руске војске преко Санџака и побуњене Херцеговине, а у вези с Црном Гором, упути против француза у Далмацији.
Формални рат између Русије и Турске објављен је 18. децембра 1806. У тај мах налазио се у Цариграду као српски изасланик Петар Ичко. Порта је пристала да му потврди још једном све оно, што је било обећано у лето те године, а он је обећавао да ће Срби вратити Београд. Сад је, међутим, све то било касно. Да је ствар била искрено уређена у септембру можда се српско питање и могло некако смирити, али после онаквих српских успеха и у новој политичкој ситуацији то Србе није могло задовољити. Кад су били стављени пред питање да се одлуче за мир с Турцима или за даљу борбу заједно с Русима Срби нису дуго чекали. Они су били за Русе, и у заједници с њима за потпуно ослобођење.
Руси су упутили Србима већ крајем 1806. год. извесне суме новца за набавку муниције и потребних ствари, а 11. јануара 1807. обратио им се генерал Михељеон са посебним прогласом, позивајући их на сарадњу. "Кад се здружимо и ми и ви, шта све можемо постићи?" Он је предлагао да Срби пођу и освоје Видин, очевидно с намером да појачају тамо десно крило руске војске. "Народ српски достојан је бити народом, коме је стидно да плаћа данак Турцима. Није ли боље употребити те новце, које би за данак давали на своје потребе народа и на своје ослобођење од ропства." Карађорђу је сам цар Александар послао на поклон драгоцену сабљу.
Срби и Руси били су лако сложни у том, да се ваља борити против Турака, али тактички план био им је сасвим различан. Срби су се надали да ће руска војска доћи међу њих, па да заједнички прошире тековине и развију дело ослобођења; а Руси су опет мислили да њима Срби олакшају посао на Дунаву.
Надвојвода Карло, брат аустриског цара и познати војни стручњак, предлагао је одмах, по заузећу Београда, да тај град поседну Аустријанци, како би предухитрили Русе. Из обзира према Наполеону тај предлог није усвојен, али је код Аустријанаца, иза ових ужих српско-руских веза, остала стално велика мера неповерења и према Србима и према руским плановима на Балкану.
Увод у нова непријатељства с Турцима била је погибија везира београдског Сулејман-паше. Кара-ђорђе и друге вође тражиле су од њега да напусти Београд пошто су ухватили његова писма, којима је позивао у помоћ суседне пашалуке. Кад је он 23. фебруара кренуо из града убили су га Срби близу Миријева, а онда су почели са покољима и других Турака по Београду и осталим местима. Тај покољ, суров и с пуно ружних сцена, онемогућио је сваку даљу сарадњу с Турцима, иако је Порта за то време, на наваљивање дипломатских претставника Француске и Аустрије, које су желеле да тим одвоје Србе од Руса, била пристала на неке веће уступке. Срби су се потпуно определили за Русе. "Ви нас позивате у савез и заједничко војевање против насилнога тиранина имена хришћанског, што смо од вас увек желели и од свеблагог Творца молили: да се ви приближите нама... Ми ћемо се постарати да испунимо ваше паметне савете, и нећемо поштедети крви наше за славу Славена." У седници српског Управног Савета, његов претседник, кнез Сима Марковић дао је 19. марта судбоносну изјаву, да Србија сматра себе као независну државу. То је био једини могући одговор на турски захтев, да им Срби упуте у помоћ против Руса 20.000 својих војника. У марту вратио се из Цариграда и Петар Ичко, који је донео вести, да Енглези врше блокаду Цариграда и да пад престонице није далеко. У случају капитулације Цариграда, тврдио је он, знало се сигурно да је предвиђена и независност Србије од Порте. И та тако пријатна вест утицала је свакако на расположења устаника.
Кад је Карађорђе изабран у Орашцу за вођа на њ се у првом реду мислило као на човека прегаоца и храброг војника и као на вођу Шумадије. Његова активност и успеси донеше му, природно, опште признање и власт над целом побуњеном земљом. Његово име прочу се брзо скоро у читавој Европи, а српски свет гледао је у њему носиоца целог покрета. Није само Кулинова када мислила и говорила да је с њим све почело ("Црни Ђорђе, да те Бог убије! Од како си ти закрајинио."). Његов углед и његов положај почео је да изазива љубомору других вођа. Међу првима у породици Ненадовића. Кнез Алекса био је један од највиђенијих Срба свога времена и једна од првих жртава дахијског режима. Његов брат Јаков сматрао се првим човеком западне Србије; у неким актима потписивао се "други командант" и налазио се обично на разним актима као други потписник уз Карађорђа. У његовој кући на Карађорђев успех гледало се попреко. Исто тако, али са мање права, гледале су на Карађорђа и друге неке војводе. Вук Караџић речито описује те односе: "Јаков, покоривши Ужице и одметнувши наију Сокоску, назове се заповедником наије Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Сокоске, и јавно стане Кара-Ђорђију поручивати да му, као старешина, не прелази горе преко Колубаре; Миленко и Петар (Добрњац), особито после боја на Иванковцу, постану доле преко Мораве самовољни господари; Милан Обреновић, удруживши се са Јаковом и угледавши се на њ, осим наије Рудничке притисне готово и Пожешку под своју власт; Катић, Чарапић и Ђуша (Вулићевић) изиђу још на већи глас које наново показаним јунаштвом у различним бојевима са Турцима, које договарајући се око Београда у различним догађајима, и сваки је у својој наији управљао и заповедао по својој вољи. К овоме још кад се узме да су ове све старешине, као и њихове мање четобаше, биле само војнички управитељи, а за приватне распре и судове по селима да није било никакве одређене признате власти, онда се слободно може рећи да је на сваком месту био онај старији који је био јачи." Када су проту Матију упитали у Петрограду ко им је старешина у Србији, он је одговорио, "да немају никаквог једног старешине, него да нахије имају своје старешине, које се између себе договарају и савјетују." Према томе, Србија би била нека врста нахиске савезне државе. Поменуте војводе би несумњиво такво стање највише и волеле.
Карађорђе, плаховит и прек, постигавши толике успехе, није мирно давао да му се оспорава вођство. Он је при избору довољно подвукао незгодне стране свога темперамента, и кад му је народ, и поред тога, поверио судбину у руке, у најтежем часу, кад није било нимало јасно како ће да испадне читав покрет, онда је разумљиво да он тај положај неће да упушта сада кад је ствар успела и кад је до тога дошло у многом правцу неоспорно његовом одлучношћу и активношћу.
Прота Матија вратио се био из Русије са планом, да се оснује једно управно тело, "совјет", које би имало да колико-толико уреди администрацију земље и да ограничи самовољу вођа. Протин стриц Јаков и друге неке војводе виделе су у том погодно средство да се ограничи Карађорђева власт. Карађорђе је, опет, видећи да предлог долази од Ненадовића, мислио да се иза тога нешто крије и прихватио је предлог са резервом. Није хтео да тим поводом иде на заказани састанак у манастир у Боговађу, у област Ненадовића, него је заказао договор у селу Борку, у београдској нахији. Ту, у присуству и осталих поглавица, би закључено да се оснује "Правитељствујушчи Совјет Сербски", у који је свака нахија имала да пошаље по једног претставника. Седиште тог Совјета померало се више пута, док се није скрасило у Смедереву и Београду. Претседник тог тела постаде његов покретач, прота Матија.
Али, док су се лако сложили у том да се Совјет оснује, тешко је ишло с одређивањем његове праве функције. Прота Матија је мислио да то буде највећа власт у земљи, која би издавала заповести и самим поглавицама; војводе су хтеле да Совјет скучи самог Вожда; а Карађорђе је мислио да ће то бити нека врста меџлиза за решавање спорова приватно-правне природе, који је у земљи свакако потребан. Када је Совјет покушао да прошири своју власт, управо да постане оно што је прота желео, Карађорђе осети о чему се ради и поче претити. Опколивши са својим момцима кућу у Смедереву, у којој је Совјет заседао, напери кроз прозоре пушке и позва их све да изиђу напоље: "Ласно је у врућој соби уређивати и заповиједати; него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе." Он се позивао на своје заслуге, и чисто хајдучки, са пушком у руци, натерао је Совјет да сагне главу и остане у улози коју му је он наменио. Одвише прек, он је оставио злу крв. Јер, ако су присутни чланови и попустили пред запетим пушкама, то још није значило да су одустали од својих захтева и да их првом бољом приликом неће поновити. А што је још горе, иза те сцене остала је једна жаока понижења и увреде, која у нашој раси страсти никад не остаје заборављена и неосвећена.
Сукоби су се заоштрили нарочито за време ове руско-српске сарадње. Војнички, та сарадња није испунила ни из далека оне наде које су Срби у њу полагали. Главна снага руске војске била је заузета тешким борбама са Наполеоном и њена акција на Балкану била је, услед тога, сасвим споредног значаја. Срби су, необавештени довољно о европском стању, тумачили руску уздржљивост, после првих ватрених позива, млакошћу и злом вољом њихових заповедника. Карађорђе, као импулзиван човек али и као човек који је имао реалан поглед на ствари, није могао да сакрије своје незадовољство. Он је отворено поручио генералу Исајеву, који је заповедао крајњим десним крилом руским, како је руска неактивност довела Србе у врло тежак положај. Због руских позива Србија је одбила турске понуде о споразуму, које су биле повољне и омогућавале јој мир; због Русије Србија је навукла на се и мржњу аустриског двора, који је потпуно затворио границу и лишио српску војску и народ сваке могућности довоза хране и муниције. Тај став Карађорђев погрешно се узимао као непријатељство према Русима; он је потицао из забринутости човека на врху државе, који се почео бојати да би се неактивни савез могао обрнути на штету земље. Али то је било довољно, да сви Карађорђеви противници огласе себе као чисте русофиле и да му почну правити тешкоће и у тим питањима.
На Карађорђа су, доиста, много утицали тајни и јавни пријатељи Аустрије. И он је сам одувек говорио, да са Аустријом треба бити добро, јер од њене добре воље зависи српско снабдевање муницијом и храном. У души и он је можда више волео Русију, али непосредна корист од ње, у то време, била је веома релативна. Сем тога, за сваки српски корак или потез аустриске власти обраћале су се њему и чиниле приговоре. Друге војводе, као мање или нимало одговорне, имале су много лакши положај.
Почетком 1807. год. изгледало је да ће доћи и до толико жељене сарадње између Србије, Црне Горе и Херцеговине. Кад је већ почео руско-турски рат нису могли ни руски емисари у Црној Гори задржавати народ да не уђе у борбу против Турака, иако се због Француза није могла на то кренути сва народна снага. С Црногорцима и побуњеним Херцеговцима сарађивали су и мањи одреди руских трупа. У априлу они су продрли до Никшића и опсели тај град. Већ су били почели преговори о предаји никшићке тврђаве кад изненада Црногорци напустише своје положаје, не зна се још тачно из којих разлога. Устаници с Русима повукоше се тад према Грахову и покушаше да освоје Клобук и Требиње. Али су љуто настрадали код клобучког града, кад су Турцима стигла јака појачања. На страни Турака учествовало је и нешто војника француских из Дубровника и околине.
Срби су у Србији одмах од пролећа 1807. год. отпочели борбе на источној страни. Водио их је Миленко Стојковић, човек и чврст и искусан. Борбе су се развијале око Неготина, али су поједине српске чете допирале све до Видина. Једно време Турци су, с већом силом, били опколили Миленка на положајима између Штубика и Малајнице, али се он храбро одржао док му нису стигли у помоћ, потиснувши Турке, најпре Карађорђе, а потом руски генерал Исајев. Одлучни пораз Турака догодио се 19. јуна. Нарочито се прославио те године у борбама по Црној Реци Хајдук Вељко Петровић, који је постао један између најпопуларнијих јунака Првог Устанка. Тешких борби било је на Делиграду, где је смртно рањен, лицем на Велики Петак, оснивач тога града Вуча Жикић; а борило се, исто тако, и на линији Дрине, где су Турци били у надмоћности, али без праве активности.
Међу муслиманима Босне и Херцеговине владало је велико неповерење према Французима. Памтио се Наполеонов упад у Египат и људи су се бојали неке преваре. У толико више што је инициатива да Французи преко Босне иду на Дунав долазила стално с њихове стране и што су се њихови официри и људи били размилели по граници и по земљи. Неповерење муслимана у ђауре није се дало поколебати, макар они приступали и са најпријатнијим лицем. Због страха од њих извесни локални капетани и вођи нису хтели да остављају кућу и иду у војску.
С тога је сарадња Селима III са Французима стала султана главе и престола. Осећајући да сопственом снагом не може смирити земље и водити успешан рат са Русима, султан је показивао отворену жељу, да замоли француско војничко посредовање. Незадовољна улема и маса, с нешто дворских лица, свргнула је 15. маја Селима с престола и довела на њ Мустафу IV. Мало потом Селим је био убијен, јер су га јањичари мрзели као свог највећег душманина. Порука новог султана у Босну гласила је отворено, да Турцима француска помоћ није потребна и да они изагнају Французе из своје земље, ако се у њој налазе.
Разочаран у своје савезнике и после тешког пораза који му је Наполеон нанео код Јелаве цар Александар се решио на мир са Французима. Наполеон је оберучке прихватио понуду и тако је 25. јуна 1807. склопљен уговор у Тилзиту, који се домало претворио у савез. Тим уговором било је предвиђено и обустављање непријатељстава између Русије и Турске, па чак и повлачење руске војске из Влашке и Молдавске. Руси су, по Тилзитском Миру, имали вратити Французима и Боку Которску. О Србима није било предвиђено ништа. Руски заповедник Михељсон упозоравао је после на тај недостатак. У Слобозији, где су преговарали руски, турски и француски изасланици, руски претставник се заузимао да и Срби буду обухваћени тим миром, али Турци нису пристајали оглашујући их не као зараћену страну него као своје побуњене поданике. Тако се догодило да у писаном уговору од 12. августа о Србима није унесена ни једна реч. Цар Александар није одобрио тај уговор, који ни иначе није био повољан по Русе, али је та чињеница ипак била од осетна утицаја на касније српско-руске односе. Она је деловала неповољно у толико више, што је само неколико недеља пре тога, 28. јуна, руски изасланик пуковник маркиз Паулучи, иначе проблематичан тип, саставио са Србима у војном логору код Неготина "договор", односно писмени уговор, којим се Србија потпуно ставила под заштиту Русије.
Током августа 1807. год., према Тилзитском Уговору, напустили су Боку Руси, а са њима и Црногорци. Французи, иако је прошла опасност с те стране, нису хтели да напуштају ни дубровачког подручја, које им је имало послужити само привремено. Без икакве стварне потребе они су решили да укину и у тај мах чисто формалну слободу старе Републике. У недељу 19. (31.) јануара 1808. проглашено је њено формално укидање. Сва посредовања била су узалудна, па и она која су предузимали Турци, као њезини протектори. Осећајући добро какво су велико добро изгубили са својом слободом велики део дубровачких племића решио се тада да се никако не жени у новоме ропству, да не би рађали не више слободне грађане Републике него туђе робове. Та је одлука довела дотле, да је данас скоро сасвим изумрло старо племство дубровачко. До год. 1926. одржало се било свега осам породица, а данас их нема ни толико. Тако је завршила историја једног изузетно значајног града нашег приморја у његовој старој слободи, са његовом државом и његовим посебним осећањем грађанских и националних дужности.
Уговор с маркизем Паулучијем предвиђао је, да Русија пошаље у Србију једног посебног "земље-управитеља", који би уредио земљу и народ и израдио устав за Србију. У том руском земљоуправитељу извесни људи у Србији гледали су једну врсту протутеже Карађорђевом апсолутном утицају. Руско неактивно држање у Крајини, где су оперисали са врло малим бројем војске, њихово повлачење, све ове незгоде у преговорима о миру, које нису донеле Србима оно што им се обећавало, оставили су на Карађорђа врло мучан утисак. Његово одушевљење за Русе, у колико га је уопште могло бити, знатно је охладнело.
У извесним часовима могло се чак осетити, како се он, са осећањем нелагодности и страха од њих, устручава да им се повери. Да се Карађорђе у том држању определи негативно допринео је веома много и руски генерал Константин Константиновић Родофиникин, који је, по српској жељи, био послат у Србију као нека врста руског претставника у Управном Совету и као онај потребни административни стручњак који је требао да уведе ред у земљи. Кара-ђорђе је говорио, да је он генерални конзул. Родофиникин је био родом Грк, човек вешт, али сплеткар и надмен. Свој положај схватио је тако као да он има да буде највиша власт у земљи и светионик међу варварима. Од првог дана свог доласка он са Карађорђем није добро. Карађорђу је било непријатно све: и то што он уопште долази; и што долази он, а не руска војска, која би била више потребна; затим, што није послат неки Рус а не овај Грк, који, као и грчке фанариотске владике, нису били радо гледани у земљи; и, најзад, што је ступио у везу са неким људима који су важили као Карађорђеви противници. С тога Карађорђе не учествује при његову дочеку у Београду. Када му Родофиникин шаље посебног изасланика, да га поздрави, Карађорђе се узбуђује када га види у оделу цариградских Грка и дочекује га да не може бити горе. Одношаји су се после, за извесно време, нешто поправили, али срдачни нису били никад док, најпосле, не постадоше душмански.
Прва ствар коју је Родофиникин спремио беше нацрт државног уређења. По њему, у Србији се узакоњује "Правитељствујушчи Сенат Српски" и одређује се компетенција Вождове власти. Главни управник Србије Карађорђе, добија од "отечества" назив "светљејшег књаза". Његова власт била је, међутим, знатно сужена. Он је могао "сваког по заслуги наградити и повиним праштати", али "право и власт наказовати повине остаје непремјено у руку закона и суда". Кнез постаје претседник Сената и има три гласа у њему. Један део чланова Сената, "сијателни вождови", они "који су до сада по нахијама команданти били, отечество управљали и бранили" постају, из признања, доживотни чланови. Сви државни приходи дошли су под управу и надзор Сената. Сенат је имао право да бира све главне војсковође, исто као што је њему припадало право да склапа мир или оглашава рат. Ст. Новаковић тачно вели, да би Карађорђе по том уставу постао "само репрезентативна фигура, без икакве стварне власти". Карађорђе је, ипак, 8. августа 1807, дао свој пристанак на тај нацрт, па је чак унео у њ и тачку, да тај закон, на који је он, у својој земљи, дао потпис, постаје обавезан тек онда када га потпише руски цар као покровитељ. Закон није био остварен ради тога што га није одобрио руски цар из политичких обзира према Аустрији не хотећи се прогласити као стварни покровитељ земље.
Карађорђевом угледу сметало је, поред његове наглости, још нарочито и то што је подржавао извесне људе, нимало честите, и што се није одвајао од њих ни онда кад су му изношени примери њихових рђавих дела. Нарочито беху изишли на рђав глас Младен Миловановић и Милоје Петровић. Против њих, бивших свињарских трговаца, тужило се углавном, да се богате на државни рачун и да у Београду, као нове дахије, раде просто шта хоће. Огорчење против њих било је толико, да је 1811. дошло до побуне београдског становништва и Младен није смео ићи друкчије београдским улицама него под оружјем и праћен од читаве групе пратилаца. Место да испита кривце, Карађорђе даде неке од трговаца, који су учествовали у тој побуни, јавно избатинати, а двојица беху убијена. Вук Караџић, озлојеђен таквим поступком, писао је овако: "Београђани су се и прије слабо радовали доласку Кара-Ђорђијеву у Београд, једно за то што је мало ко с њиме могао говорити, а друго што су момци његови доста пута чинили по Београду што им је воља, а послије овога догађаја омрзну сасвијем на њ и само су га се бојали". Грађанство у Београду имало је велики проценат Грка и Цинцара, који ни иначе нису имали много додира с Карађорђем. Владика је био исто тако Грк. Домаћих школованих људи било је веома мало, а од Срба са стране истицао се честитошћу нарочито Доситеј, који се у својој просветној ревности пожурио, да већ 1808. год. отвори у Београду неку врсту прве средње школе.
Ово незадовољство омогућавало је Родофиникину да успешно развије своје сплетке. Српски свет је у њему видео претставника моћне Руске Царевине и његове изјаве тумачио је као жеље меродавних руских кругова. Спојивши се, уз то, са главним противницима Карађорђевим, он је своју улогу појачао и постао, за веома кратко време, главни претставник опозиције. Његова амбиција била је даље да не само будно прати све спољашње односе Србије, него чак да у њима води главну реч.
Српски устанак наишао је на општи интерес међу Србима ван Београдског Пашалука. То је била смела и с пуно замаха започета борба, којој сви нису одмах сагледали значај, али којој су сви желели успех. Митрополит Стратимировић је давао корисне савете и залагао се за напредак акције; епископ Јован Јовановић поклонио је први топ. Стари Доситеј упутио је 1806. год. једно добронамерно писмо о уређењу Србије и домало је и прешао у ту земљу, да јој свесрдно помогне својим знањем. Неколико Срба официра прешло је из аустриске војске у Србију, а други су помагали устаницима на друге начине. Симпатије Срба из Срема и Баната биле су јавне и давале су доста грађе разним аустриским достављачима и сувише ревним властима. Извесни трговци из Земуна и Митровице стали су са устаницима у непосредним везама снабдевајући их оружјем, муницијом и другим потребама. Већ почетком 1807. год. извесни аустриски органи јављали су о опасним расположењима Срба у Банату. Они су не само грдили "Швабе", него су послали и своје људе у руски табор у Влашку молећи Русе да их ослободе. У једном писму упућеном Русима Срби су говорили, да "ма колико Турци желе зла Србима, с тога што су саплеменици Русима, ипак их у томе превазилазе Немци." Успеси Србије оживели су наду на обнову српске државе, за којом сви жуде. Највиши аустриски кругови: цар и надвојводе Карло и Лудвиг издавале су строге заповести, да се мотри на сва сумњива кретања и везе њихових српских поданика. То је помагало само у извесној мери. Одушевљење се није дало лако обуздати. Чак из Лике стизали су извештаји о народним симпатијама за Србе и Русе и о гласовима о "стварању једне илирске или православне државе."
У Срему избио је крајем марта 1807. прави устанак. Вођа му је био Тодор Аврамовић из Јаска, звани Тицан. Устанак је кренут против спахиских чиновника румског и илочког краја, али се брзо обрнуо у праву буну за сељачка права. Аустриске војне власти предузеле су енергичне и брзе мере и устанак је био брзо угушен. Посредовао је и митрополит Стратимировић, али није имао правог успеха. Истрагом се утврдило, да су се побуњеници надали помоћи из Србије и да су наглашавали свој српски став. Сам Тицан је говорио да ће бити други Бонапарта и да ће се обновити српско царство. Интелектуални вођа био је учитељ Андрија Поповић, Србијанац, који је у Вогњу први побио барјак за окупљање. На заузимање митрополитово цар је помиловао све побуњенике сем Тицана, али су неки пребегли у Србију.
Угушена је била брзо у пролеће 1808. и "буна попа Ђока" у Банату, прозвана тако по свештенику Димитрију Ђорђевићу, који јој је био вођ. Избила је у Крушчици, у околини Беле Цркве, али није била добро организована и рачунала је са несигурним влашким елементом. Уперена је била против мађарских племића и чиновника. Аустриске власти тврдиле су, да је и она имала извесних веза са људима из Србије. Колико се досад могло утврдити, одговорни људи из Србије, са Карађорђем на челу, нису ништа покушавали међу аустриским Србима против тамошњег поретка, јер нису хтели да свој положај отежавају новим заплетима. Ако је и било каквих не много значајних покушаја или изјава њих су чинили само појединци. Било је и фалсификата у њихово име. Покрет је долазио из самог народа са тих страна. Аустриске власти правиле су узалудне и скоро смешне напоре, забрањујући поједине слике, песме, летке и књиге, да зауставе јачање народног осећања солидарности и да натерају Србе да забораве шта су били. Стварање нове српске државе већ се тада осећало као нека далека опасност за Дунавску Монархију, јер би по неодољивој снази могла привлачити њезине поданике. Нарочито је аустриским властима бола очи једна мала књижица, извадак из Жефаровићеве Стематографије, са српским државним грбовима и сликом цара Душана, који је приредио њихов официр, Србин Никола Стаматовић. Ту су књижицу они приписивали Доситеју и били су чули, да се у њој налази и неколико ставова против Аустрије.
Жив је био одјек српских успеха и у Босни, нарочито пошто су Срби током 1807. год. заузели Шабац и Ужице и помакли своју војску на саму босанску границу. Те године Срби су покушавали и веће војничке покрете преко Дрине, али нису имали правог успеха. Источна и средишња Босна имала је много муслиманског елемента, који је спречавао непосредне везе између Херцеговине и босанске крајине са Србијом, а у Посавини се налазило доста католика који су били неборбени и пасивни. Кад је 26. августа 1807. прешао у Аустрију сарајевски митрополит Венедикт Краљевић, пореклом Грк, са сумњивим моралним квалификацијама, дознало се из његових исказа, да је покрет за устанак и у Босни узео доста маха. И он се сам једино помоћу мита спасао из тамнице, а остале људе Турци гоне с планом, да би предупредиле покрет. Он је прешао тобоже да тражи помоћ Аустрије и да моли њезин двор, да их узме под покровитељство. У ствари, он је дошао у Срем да се моментано спасе, али и да ради даље на дизању буне. У Босни је доиста било врло много незадовољства и мисао о побуни јављала се све чешће. Сам цар Франц добијао је о том доста алармантне извештаје. Краљевић је из Срема прешао у Србију, одржавајући везе са извесним људима из Босне. Не знамо, да ли је било каква његова утицаја у буни, која је октобра 1807. избила у Позњу, као ни у позиву Срба из градачачке нахије упућеном Карађорђу, да их ослободи. Да је радио на буни у Босни то је сигурно.
Муслимани из Босне, не сматрајући се као редовна војска, а потстрекавани на то и од власти, нападали су неколико пута српске положаје преко Дрине, док је велика турска војска, прикупљена у Нишу, из обзира према Русима, остала неактивна. Турска влада покушала је, да Србе придобије лепим и послала им је митрополита Аксентија као претставника цариградске патриаршије, да им понуди споразум. По руском савету Карађорђе је одговорио, да ће радо пристати на тај споразум, ако му га буду гарантовале Русија и Француска. На тој основи преговори су се разбили. Мада нису били потпуно спокојни Срби су, ипак, видели да им француско-руски споразум олакшава донекле положај. Наполеон, веома динамичан у својим плановима, био је једно време вољан, крајем 1807. год., да потпуно жртвује Турску и да је чак дели са Русијом и Аустријом. Његов интерес био је у то време, и наредне године, усредсређен скоро сав на Шпанију и борбу против Енглеске. У Петрограду се тада озбиљно помишљало, да би Србија могла остати у њеној сфери или да постане самостална под заштитом Русије и Француске.
Аустрија је с великим подозрењем пратила ствари у Србији. Учвршћивање руског утицаја у Србији сматрала је као чисту своју штету, а још више француско-руски споразум. Отворила је "четворе" очи да види и прозре све што се збива. Опколила је уходама сва важнија лица, и то не само у Србији него и у својој земљи. Није остао поштеђен ни митрополит Стратимировић. Нарочиту су пажњу били обратили Карађорђу. Кад је 10. јануара 1808. Карађорђе упутио молбу надвојводи Карлу, да му дозволи тајни извоз муниције, дошло се на мисао, која се јављала и раније, да се од Срба, као знак лојалности, преда Аустрији београдска тврђава. У том правцу дата су 6. фебруара упутства генералу барону Симбшену у Петроварадин, да отпочне преговоре са Србима. Карађорђе је сам, већ пре тога желио састанак са Симбшеном, не кријући да није задовољан са Русима. Он и Младен Миловановић поручивали су, да би били вољни ставити се под заштиту Аустрије под условом да буду организовани као Војна Граница и да никад неће бити припојени Угарској. У Бечу су то одмах прихватили и предвиђали су и све потребне за узимање Београда. Тим је руководио лично надвојвода Карло, а цар је био тек накнадно обавештен. Карађорђе и Симбшен имали су, 23. марта, и један састанак под Београдом. Карађорђу је било нарочито стало до тога да Аустрија отвори границу, како би Срби могли добијати храну и муницију. Тражили су уз то топова и вештих топџија. "Учини ли Аустрија то, Срби су готови с њеном војском ићи на Цариград", казао је Карађорђе с нагласком, хотећи да што јаче делује на Аустријанце, како би му изашли на сусрет и отклонили једну невољу, која је много тиштала целу границу, а за српску војску била скоро пресудна. Том приликом Карађорђе је изјавио генералу, да бечка влада не тражи од Срба измирење с Турцима пре док ови не ослободе Ниш и друге српске крајеве. Да ли је он ово говорио, што је тим као хтео заварати Аустрију или је увући у рат с Турцима, како неки мисле, или је тим условом хтео споразумевање са Аустријом учинити популарнијим, тешко је рећи; у сваком случају он је овим преговорима изазвао највеће сумње на руској страни. Само, треба одмах рећи, да он ове преговоре није крио од Руса, него је Родофиникина обавештавао о свим главним питањима, ако и не и о свима појединостима. Вешт и довитљив, Родофиникин је осетио опасност по руски утицај и смислио је замку. Отишао је Карађорђу у Тополу, приближио му се, и саветовао да од Симбшена, место усмених порука, затражи писмени позив. Симбшен је, доиста, 22. априла, упутио Карађорђу позив да дође у Петроварадин, где ће се утврдити ствари од велике среће за српски народ. То писмо послао је Родофиникин руским властима. Руски посланик у Бечу, на основу њега, тражио је објашњење од аустриске владе, која се нашла у не малој неприлици. За то време био је дошао у Земун надвојвода Лудвиг, по свој прилици с намером да питање приведе крају. Кад се Карађорђе устезао да му лично оде и кад је 18. маја одбио преговоре о предаји Београда и примању аустриског протектората, Аустријанци су почели да изводе извесне војничке домонстрације, нашто су и Срби прикупили своју војску дуж границе и спремили се на отпор. Писмени њихов одговор гласио је, да они решење свог питања очекују само од Русије и Француске. Родофиникин је ликовао. Срби су се јасно и отворено везали уз Русију; Аустрија и генерал Симбшен били су компромитовани; али је и Карађорђе, после тога, био скоро онемогућен код аустриских власти, које му ово неће никад заборавити.
Карађорђе је после овог мислио да је поправио свој положај према Русији. С тога је у јесен 1808. приступио извођењу извесних уставних рефорама, пошто онај ранији нацрт није добио одобрење руског двора. Нови уставни акт објављен је 14. децембра. Он је био пун израз Карађорђеве снаге у том часу. По том уставу Карађорђе је, са законитим потомством, признат "за првог и верховног сербског предводитеља", а "Совјету Народном" дат је значај врховног суда. Друга тачка изражавала је намерно неодређено, да ће "све заповјести издавати Господар Ђорђе Петровић преко Совјета Народног и у договору са Совјетом Народним." Овај акт састављен је без учешћа Карађорђеве опозиције, од његових ужих пријатеља, који се беху скупили о Вождовој крсној слави. Противници с њим нису били задовољни од првог дана, налазећи да је био брзо скројен и да је наметнут скоро на препад.
Од почетка 1809. године беше се знатно изменила политичка ситуација у Европи. Аустрија је ушла у рат са Француском и сву је пажњу обратила тој страни. Русија се спремала на нове борбе с Турцима, пошто није нашла начина да своје односе с њом уреди на солиднијој основи. А на вест, да је Енглеска склопила савез са Турском против Русије и Француске, цар Александар се решио на отворена непријатељства. Срби су, наравно, ишли уз Русе. План за ново ратовање био је на широко заснован и од већег полета. Он је предвиђао српску офанзиву у свима правцима. Најважнији од њих имало је бити спајање с Црном Гором. Тим би се не само постигло уједињење малених српских војних снага, него би, поред огромног моралног успеха, донело и одвајање Босне и Херцеговине од непосредне везе са Турском. Тај тешки и велики задатак поверен је најбољем по способности, Карађорђу лично. Србе је охрабрила и једна нова јањичарска побуна у Цариграду, у јесен 1808., о којој су ширени разни гласови и која је давала потврде нади, да Турска неће моћи развити веће снаге.
Турци су пре тога покушали да се нагоде са Србима, и то преко видинског Мула-паше. Преговоре је водио видински митрополит и један претставник влашког кнеза, а присуствовао им је, преушен као српски великаш, сам Родофиникин. Покушај да одвоје Србе од Руса није успео. Срби су тражили и опет јемство Русије и Француске и говорили су о ослобођењу "старе српске државе." Иначе су се држали потпуно савета Русије. У Русији, међутим, заузетој крупнијим бригама, српском се питању није могла дати већа важност. Главни заповедник јужне руске војске, која се, и поред Тилзитског Мира, није повукла из Влашке, кнез Прозоровски, изречно је говорио српским претставницима на почетку 1809. год., да не може зајемчити Србији пуну независност. Још мање обнову српског царства. Његова је теза била, да Срби остану под заштитом Русије и да плаћају данак Турцима; тако су, од прилике, мислили и други одговорни чиниоци у Русији. Али, кад је требало обновити рат с Турском његов се став изменио и он је јавио Карађорђу, како ће му, приликом преговора о миру, бити главна брига "да Србија буде ослобођена од сваке зависности од Турске."
У пролеће 1809. Срби су кренули четири војске против Турака: једну према Видину под вођством Миленка Стојковића; другу на Ниш под Милојем Петровићем; трећу преко Дрине под Симом Марковићем; четврту на Нови Пазар, коју је водио сам Карађорђе. Успеси све три ове прве војске били су мали или никакви, док је Карађорђево напредовање било врло успешно. За неколико недеља српска војска допрла је до самог Новог Пазара и узела ту варош, после две сјајне победе на Сјеници и Сувобору. Већ се у Карађорђев табор била почела прибирати околна мушка чељад из херцеговачких области; већ се његова војска сретала са извесним васојевићким и црногорским четама, међу којима су се истицале Шиба-лије; већ је био на путу да узме и сам новопазарски град и очисти Санџак од Турака, кад му стигоше гласови о српској погибији на Каменици. Видевши опасност с те стране, Карађорђе мораде напустити почету акцију и врати се журно кући, да се нађе на невољи.
Раздор српских старешина беше се развио до опасне мере. У узајамној суревњивости и мржњи ишло се скоро до потпуног запостављања виших интереса. Година 1809. показала је прве и веома тешке последице. Кад је спреман план за општи нападај за заповедника војске која је имала да напредује ка Нишу не би постављен стари заповедник на тој страни, славни бранилац Делиграда, Петар Добрњац, него војнички и трговачки друг Младена Миловановића, Милоје Петровић. Веома озбиљни људи тврде, да је то учинио Младен не из војничке потребе, него што се надао да ће бити узет Ниш и хтео је да богата пљачка у том граду пане у руке њима, а не Добрњцу. Између овога и Милоја дође до отвореног сукоба, јер Добрњац није хтео ни да га призна нити да му се покорава. Да је то морало имати свог одјека и у војсци и да је то у многом смело и паралисало духове разуме се само по себи. Пронео се чак био глас, да Милоје намерно није хтео помоћи тешко притешњеног каменичког јунака Стевана Синђелића, који паде са својим утврђењем 19. маја. Турска војска, коју је водио енергични и способни Куршид-паша, јурну снажно напред. Добрњац је, ражљућен, напустио Делиград, а Милоје је изгубио главу и узмицао на свима тачкама. Карађорђе је стигао на већ потпуно растројен фронт. Руси, који су, из разних узрока, били закаснили са својим операцијама и нису уопште имали довољно војске, кретали су се врло споро и тек се, у последњи час, осетио њихов притисак на Турке. Карађорђе, видећи Турке већ на ушћу Мораве, био је бесан и кривио је Русе, што су Србе опет својом неактивношћу довели у критичан положај. Родофиникин се и сам сматрао у неку руку одговорним. Карађорђеви пријатељи оптуживали су га ради извесних сплетака и сад нарочито још и за то, што је примио добеглог Добрњца и с њим сарађивао. Карађорђе, разјарен ради пораза и ради расула у војсци, претио је и био скоро изван себе. Уплашен, Родофиникин није смео да сачека његов долазак у Београд, него је ноћу, између 15. и 16. августа, пребегао у Панчево, а одатле руској војсци у Влашку. Са њим су пребегли и митрополит Леонтије и Добрњац.
Овај је пораз нанео штете и Карађорђевом угледу. Мада је народ осуђивао углавном Младена и Милоја, одговорност је посредно падала и на Карађорђа, јер су то били његови ближи сарадници. Осећајући овог пута своју погрешку, Карађорђе је попустио. Милоје би затворен, а Младен свргнут, али не за дуго време. За претседника Савета дође један од вођа опозиције, Јаков Ненадовић. Српски тежак положај спасли су Руси, који су ударили на главну турску војску на Дунаву и привукли на се и већи део ове војске из Србије.
После ове тешке кризе Карађорђе је стајао пред судбоносним питањем: за кога да се определи и са ким да ради. Русија је била спора, неактивна и заузета много питањима западне и северне Европе; Аустрији се био много замерио, а и она сама претрпела је, у ово исто време, страховит пораз од Наполеона. Карађорђе је ипак, не знајући тачно развој догађаја и борби између Аустријанаца и Француза, затражио заштиту од Аустрије, враћајући се, углавном, на ону базу, на којој се преговарало са Симбшеном. Али су овог пута у Бечу били много закопчани. Гроф Белегард писао је у Петроварадин, како не треба веровати у српску искреност. Срби се обраћају на све стране, али "у ствари, вероатно, они нигде са тим не мисле озбиљно, него само желе да добију времена, да одиграју своју властиту игру." У тим речима има несумњиво много истине. Срби су свакако, и разумљиво, гледали своју корист. Али, у овој прилици, сагледавши турску снагу и своју слабост; уверивши се, још једном и непосредно, да сами правој турској сили тешко или никако не могу одолети, њихове тежње да добију заштиту неке стране силе биле су доиста искрене.
Схвативши да је огорчење Карађорђево против Руса овога пута било искрено и дубоко, Аустријанци су хтели да ипак ухвате везе са Србима. Да не изгубе утицај на свима странама. С тога су обећали да ће посредовати између Срба и Турака. Генерал Симбшен састао се поново с Карађорђем. Срби су после тога писмено понудили Аустрији заштиту, а Турцима данак. Турци, који су били свакако обавештени о стању и Србије и Аустрије, нису пристајали на страну заштиту и превелику српску унутрашњу слободу и тражили су чак уклањање Карађорђево из земље. Аустриски цар, после пораза, није имао ни снаге ни воље да прави ма какав притисак на Турке и с тога је цео тај рад остао без икаквих стварних последица. Узалуд је сад Карађорђе сам нудио предају Београда; у Бечу нису смели да се упуштају у нове заплете.
Заплашени, не желећи да остану осамљени, Срби су у исто време правили понуде и Французима.
Велики победник Наполеон, који је 1809. сломио аустриски војнички отпор, импоновао је Србима већ поодавно. У овој тескоби они су у лето те године дошли на мисао да и њега замоле да их прими под своју моћну заштиту. У споразуму са Саветом учинили су то већ 16. августа. Носилац српских понуда био је капетан Раде Вучинић из Карловца. Он је нашао Наполеона у Бечу, у часу кад се спремао на повратак. Карађорђе је нудио да француски гарнизони уђу у српске градове, дакле оно што је од њега желела раније Аустрија. Срби су обећавали да ће Французима бити верни савезници, и то не само они у Србији, него и остала њихова браћа у Босни и Херцеговини и у "краљевству мађарском", па чак и у Бугарској. Срби могу бити од користи Французима у борби с Аустријом, рушећи помоћу својих сународника и својом "мађарски колос". Српска понуда достављена је самом Наполеону. Он је, из обзира према Турској, није могао примити, али је нагласио да не може остати ни равнодушан "према судбини једног народа који је показао толико истрајности и храбрости." С тога је издата наредба француском вицеконзулу у Букурешту да одржава везе са Србима, али у највећој тајности.
Пораз Аустрије у рату с Французима још више је појачао француски углед. Кад се дознало шта је и колико је Француска добила од Аустрије и да још јаче учвршћује свој положај на Балкану мисао да се наставе везе с њом добила је у Београду нових присталица. Ђорђе је 10. јануара 1810. поздрављао "нововоскресшу Илирију", у којој су живели српски саплеменици, и желео је поново његов протекторат. Али се у току 1810. год. политички положај изменио толико, да од те понуде није могло бити никакве практичне користи.
У исто време Срби су гледали да поправе своје односе и са Русима. Карађорђева опозиција, с Родофиникином на челу, кривила је и њега сама. С тога је Вожд упућивао писма и изасланике у руски главни стан, кнезу Багратиону, да упозори на пристрасност тих извештаја. У руском стану Карађорђеви противници осуђивли су његове везе са Аустријом и Француском, тражили су било руску заштиту или помоћ за преговоре с Турцима и сваку другу подршку.
Руси, који су с планом јачали свој утицај на Балкану, увиђали су и сами да српско незадовољство није без извесне њихове кривице и с тога су настојали да то поправе. И с руске и са српске стране јавила се искрена жеља, да односи у будућности имају бити срдачнији. За то је много допринео нови главни заповедник гроф Каменски. Он се трудио и да се завађене српске старешине смире и чувао је Карађорђа. Ново ратовање, 1810. год., било је срећније и не само да је Србији повратило раније границе, изгубљене у лањском рату, него је чак донело и принове у Тимочкој Крајини. Руси су те године суделовали живље и помагали су већим одредима источну војску.
Карађорђе је узео на себе најтежи задатак, да поправи војнички положај на Морави и спречи турско продирање од Ниша. Године 1810. Турци су променили правац свога надирања и, обишавши Делиград, ударили су од Крушевца, да отуда лакше продру у Шумадију. Српске чете, заплашене прошлогодишњим неуспесима, биле су прилично малодушне и напуштале су положаје, бежећи у своја села, да се нађу око породице. У најтежим часовима по Карађорђа стиже му руска помоћ од 3.000 људи. На варваринском пољу, 6. септембра, дође до одлучне борбе. Уједињена српска и руска војска одби све турске јурише и присили Турке на отступање све до Ниша. У самој варваринској битци Карађорђе није учествовао. Наводи се као разлог то што је турска војска била одвише јака, па се било бојати да не разбије савезнике. Руски заповедник, гроф Орурк, казао је Карађорђу, да је у интересу ствари, да се он, као врховни вођ, уклони из борбе. "Ако Турци буду јачи, боље је да разбију самога мене, него мене и тебе." Али, тешко да је то био прави разлог. Све дотад Карађорђе се сам излагао тој опасности, и она није била никоме зазорна. Овог пута, вероватно, радило се о том да један другом не смета у команди; односно, Рус је хтео да буде самосталан у акцији.
После те борбе, Карађорђе похита на Дрину, да помогне и на тој страни. Положај Јакова Ненадовића постао је био доста тежак због јаког насртања Турака из Босне. Са њим је и на ту страну отишло нешто козака. У крвавој борби код Лознице и на Тичару, за коју сам Карађорђе јављаше војводама, да "баталие нигда веће ние било", где се два пуна сата клало и борило прса у прса, Срби славно разбише Турке и очистише тако и западни део свога подручја. Успех је, према том, био потпун и на тој страни. Он је, сем тога, осетно ублажио раније противности између Карађорђа и Ненадовића.
Међутим Аустрија, која је после свог пораза изменила политику и приближила се Француској, помишљаше у ово време на нешто активнији рад у Србији. У разговору са Метернихом Наполеон му је 16. јула 1810 био рекао: "Србија мора једног дана припасти вама. Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе нећу противити. Неће ми бити криво да се Порта измири са Србима и да им даде за кнеза Србина. Неће ми бити криво ни да тај кнез потпадне под вашу заштиту и под ваше јемство. Али, не могу трпети нити руску заштиту или јемство, нити рускога штићеника као кнеза у Београду." Али, мада тако слободна од стране Наполеонове, Аустрија је, ипак, зазирала и од Турске и од Русије, не желећи да их неким препадом изазове и огорчи. Она с тога иде полагано. Најпре упућује у Србију свог претставника, Ј. Паулића, који је имао да буде једна врста дипломатског агента и коме је била намењена улога да руског претставника учини излишним. Он је дошао у најнезгоднији час, пред варваринску битку, онда кад је Србији руска помоћ била преко потребна. Карађорђе с тога, у договору са неколико старешина, одговара Симбшену, да они ту пажњу Аустрије моле за доцније време; другим речима, она им сада није требала. Кад је доиста требало помоћи, Аустрија је то чинила само посредно, а почешће са много тешкоћа; док је Русија, мада јој се иначе могло доста пребацивати, притекла у помоћ врло активно, и то неколико пута. Руски утицај био је сад јачи него икад пре; и сам Карађорђе био је овог пута мање колебљив. Да покажу колико су одлучни у својој русофилској политици Срби, крајем 1810, шаљу у руски главни стан једну депутацију, која је имала: 1) да тражи, као најбитнију гарантију, руске гарнизоне за српске градове; и 2) опет нацрт уређења Србије.
Опозиција Карађорђевих противника је налазила да није довољно искрен према Русима. Довођење руских гарнизона пресекло би даље везе са Петроварадином и Бечом, а помогло би, с друге стране, да се помоћу руске војске дигне њихов углед и сузбије Карађорђев ауторитет. После заједничког ратовања Срба и Руса и постигнутог успеха њихов је положај, доиста, постао јачи и њихова критика наилазила је на више одобравања. Извесни моменти давали су, на око, њима за право. Карађорђе је имао као блиског човека даровитог и ученог пречанина Ивана Југовића, који није био морално чист човек и који у Србији није радио са онаквом родољубивом честитошћу, са каквом стари Доситеј. Карађорђеве везе с аустриским властима ишле су и иначе преко људи, који нису били поуздани и беспрекорни. Човек од темперамента и подложан утисцима и утицајима, Карађорђе се, у доста прилика, колебао у дипломатско-државничким потезима, и примао је оберучке сугестије које су му даване, само ако су му изгледале да могу имати успеха. Као у шаху, он је "играо" док су му доста често други повлачили фигуре.
У вези са доласком Руса хтела је и једна и друга страна да поправи свој положај: Карађорђе пре него они дођу, а његови противници са њиховом помоћу. По договору са својим присталицама Вожд одлучи, да своје главне противнике уведе у владу, да их учини "попечитељима", па да их тако задржи у Београду и одвоји од народа. Место великих војвода, који су, услед устаничке акције и успеха, раширили били своју власт на више нахија, он именова више нових, са мањим областима. Јасно је шта се тим хтело. Требало је онемогућити да велике војводе постану господари великих јединица са великим прохтевима. Код ових малих војвода титула би потсећала на господство старих и изазивала би суревњивост, а пошто би њихова власт, у ствари, била мала они би зависили од дародавца. Врховна власт остала би у Карађорђевој руци. Ко не би хтео да прими то ново уређење имао је да напусти земљу. На скупштини 11. јануара 1811, би примљено то ново уређење. Ненадовићи су пришли Карађорђу, а Добрњац и Миленко Стојковић не беху дошли чекајући руску војску. Карађорђе је наглашавао да свакако хоће уску везу са Русијом, а војводама је отворено говорио: "Видим ја и то да сви ви почти, сваки в својем округу, почели сте бити деспотами, и да ви, како Совјет Народни, тако и мене у ничем не слушате". Врховном вожду положена је заклетва верности и утврђено је да се о помену другога вожда не сме ни говорити, "нити пак трпити да који спомене", док је жив Карађорђе и његово потомство. Решено је, даље, да се ниједно народно дело не може одлучивати ни у земљи ни ван ње без знања и одобрења Вождова, и да без његове потврде нема признања ниједном народном поглавару, војводи и кнезу. Карађорђе се, са своје стране, обавезао и заклео: 1) да ће чувати савез са Русијом као српским покровитељем; 2) да ништа неће предузимати ни у земљи ни ван ње без споразума с Управним Саветом; 3) да неће изрицати смртне казне или осуде на вечну робију, ни пооштравати казне, без истог споразума; и 4) да неће дозволити да ико у земљи себи незаконито присвоји какву власт. По том новом уставу Карађорђева је власт силно појачана. Место дотадашњих саветника, које су бирале нахије, долазе попечитељи, које он именује, а сва власт нове владе састојала се у том да, поред суђења, буде посредник Вождових наредаба.
Наскоро потом, 29. јануара, стигао је у Београд, свечано дочекан, први руски гарнизон. Руски војници ушли су и у Шабац и Делиград. Мало иза тога дошло је и до оштрог сукоба између Карађорђа и његове опозиције.
Миленко и Добрњац, који нису хтели да признају нови устав и приме места у влади, бише оптужени за цео свој дотадашњи рад. Али правог суда није било. Пре него што су и дали свој одговор они су били протерани из Србије. Тако је, на око, била скршена опозиција, али незадовољство тим нити је било, нити је могло бити уклоњено. Нема управе на свету, којој се не могу стављати замерке, а у једној средини, као што је била наша, где су ратне прилике острвиле људе и избациле на површину и нешто лица сумњивих моралних особина, и људи својевољних, и често сурових, и себичних, било је сигурно доста ствари, које су могле у народу створити разлоге за протесте. Миленко и Добрњац били су тешки људи, са много мана у сваком правцу, али су, о том нема сумње, били јунаци и веома заслужни за успех устанка. За њихова имена везане су значајне наше победе на Иванковцу и Делиграду. Колико се у ондашњим круговима жалило што је ствар испала тако види се најбоље из речи Вука Караџића, који каже, ни мање ни више, него да се Карађорђе опростио противника, "али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше земљом обладају." Слободан Јовановић добро наглашава, да у тој Вуковој критици има доста тачног. Јер је Карађорђе, одвојивши за време трајања борбе, војску од њених војвода, на које је она свикла, стварно ослабио њену борбену снагу.
Од 1810. год. догађаји се почеше развијати неповољно по Русију. Аустриски двор био се ородио и измирио са Наполеоном и почео је према петроградској влади водити политику скоро отворено непријатељску. Њихово супарништво на Балкану трајало је већ годинама и није се могло сакрити ни онда, кад су односи између њих били сасвим пријатељски; сад, кад је противност могла и видније да се изрази, то супарништво се осећало скоро на сваком кораку. Узалуд је Русија нудила Бечу читаву Влашку и све крајеве западно од ње, заједно са Србијом. Аустрија је, 2. марта 1812, потписала са Наполеоном савез против ње. Спремао се француски поход на Москву, највећи који је дотле забележила историја света. Србија је требала Русији као један ослонац у борбама против Турака, али и као важна база са сузбијање француског утицаја и евентуалног продирања Француза из њихових Илирских Покрајина. После овог француско-аустриског савеза Русија се, природно, није више могла задржавати са својом војском на балканском ратишту. Сваки војник постао јој је важан на западним фронтовима. Турска, знајући то, хтела је да извуче за себе што повољније услове за мир, и с тога је на руске понуде одговарала затежући и повишујући своје захтеве. После великих напора руских, и војничких и дипломатских, склопљен је 16. маја мир у Букурешту. Граница између Русије и Турске постаде река Прут. Том самом чињеницом српска је судбина била у главном запечаћена. Русија, забављена својом невољом, и тако границом удаљена, није јој могла дати никакве непосредне помоћи.
Као последњу услугу, коју су, и сами угрожени, могли учинити Србима, Руси су, после тешких преговора, унели у тај уговор једну тачку, која је имала да спасава компромитованог савезника. Та, после често много спомињана, осма тачка Букурешког Уговора предвиђала је за Србе потпуну амнестију и једну врсту самоуправе, о којој су се Турци имали споразумети са Србима, а која би одговарала оној што су је имали Грци на Архипелагу. Турска је, том истом тачком, добила право да уведе своју војску у србијанске градове и да српска утврђења, подигнута током рата, може порушити. После осам година ратовања Срби су тим уговором били бачени на ону полазну тачку, коју су могли имати ако не већ 1804, а оно сигурно 1807. год. Ичков мир давао је више. Али, у овај се мах није могло више постићи. Међутим, мада су и ови резултати били мали и толико скромни, да их Руси нису смели искрено и у целини ни признати Србима, они су, ипак, нарочито с међународног гледишта, значили доста. У једном акту међународног карактера, који је имао једну врсту обавезе према Русији, Турска је пристала да унесе одредбу како ће се у питању самоуправе једне своје покрајине споразумевати са својим поданицима. Ми добро знамо колико су се Бећир-паша и Порта од почетка устанка бранили и од помисли, да се нека друга сила меша у њихове преговоре. Ово је сад била крупна тековина. Турска је њом дала Русији правно средство, да увек може кренути српско питање и утицати на њене унутрашње ствари. У Цариграду се то одмах приметило и султан је с тога испрва одбијао да ратификује ту и још једну за нас безначајну тачку уговора.
Срби дуго нису знали шта је било уговорено у Букурешту. Руси су их држали у заблуди, једно што су веровали да су те одредбе привремене и да ће се после моћи окренути на боље, а друго што нису хтели да Срби изгубе веру у њих. Лично се цар бринуо због тога. С руске стране, и то службене, поручивало се Србима, како царска војска намерава с њима и осталим Југословенима предузети велику акију против Француза у далматинском Приморју, можда с планом да се колико-толико растерети руски северни фронт. Нови заповедник јужне војске адмирал П.В. Чичагов давао је у том правцу чак и упутства за рад. То је била мисао самог цара Александра. Руски људи почели су да вежбају српске војнике и да их тобоже припремају за ту сарадњу. Може се мислити какво је изненађење било за Србе, кад су тек са турске стране дознали право стање ствари и кад их је заповедник турске војске позвао да предају градове! Карађорђе је тврдо веровао, да је то нека турска подвала и одбио је, од прве, тај позив. И после тога руско обавештење нити је било потпуно ни искрено; чак је изрично наређено руским претставницима у Србији, да се садржај осме тачке саопшти Србима само у изводу и са ублажавањем израза. Руски посебни изасланик још је 15. августа у манастиру Враћевшници заклињао Србе на верност цару Александру. Кад се на крају дознала истина, она је деловала поразно. Срби су се осетили не само препуштени сами себи, завађени с Турском и са Аустријом, него чак и преварени. То је изазвало дубоко разочарање и утицало је тешко на морал и вођа и бораца. Одлазак руских гарнизона из Србије и повлачење руске војске из Влашке и Молдавске били су предзнаци слома.
Турци су с почетка били спремни да преговарају с устаницима, ако и не с намером да приме све њихове услове, а оно да их саслушају и да испуне оно што би смирило широке редове. Али кад су видели српско устручавање и руску тешку ситуацију, и кад су на њих деловале сугестије руских противника, Турци су изменили став. Султан је дао и сувише јасно осетити колико је био противник Букурешког Уговора. Српски депутати упућени су у Ниш, и то са мало добих изгледа. Као први услов за преговоре, у духу осме тачке, и као знак добре воље устаника, паше су тражиле да Срби пусте турску војску у градове и предају топове и оружје. Турци нису били вољни да губе време дугим преговорима, а хтели су и да српско питање скину с дневног реда док је Русија запослена с Наполеоном. Енергични Куршид-паша, Србима добро познат са офанзиве из 1809. год, који је крајем августа 1812. постао велики везир, тражио је брзе одлуке. Његови уступци Србима бивали су све мањи. Од њих се најпре тражило да у знак добре воље предају градове, а он је сад захтевао да се пре свега покоре и приме оно што им се да. Срби су из почетка тражили самоуправу, али су Турци одбили одмах да им признају "краљевину у царевини". У колико су Турци постајали тврђи, у толико су Срби бивали мекши и малодушнији. Руски савети у Цариграду да се о Србима води обзира коликогод се може успоравали су мало турске крајње мере, али српску судбину, у тај мах, нису могли битно да измене. Турци су пратили како се развијају догађаји у Европи. Кад им се, после примирја у Плесвицу, учинило да ће Русија добити слободније руке и да би, можда, могла поставити српско питање, они се решише да сврше посао пре тога. И почетком јула 1813. кренуше, по унапред спремљеном плану, три турске војске на Србију, од Видина, Ниша и са Дрине.
Положај Срба био је веома тежак. Сами, без иједног пријатеља, веома оскудни с муницијом, завађени међу собом, они су били клонули већ пре почетка борбе. Дуга уверавања да се не могу одржати сами, без наслона на коју већу силу, ушла су у све њихове душе и сад су их, кад је то постала стварност, паралисала. Код света је нестало оног правог одушевљења за борбу, јер је било и сувише прилика да се разочара у својим вођама и у њиховим схватањима дужности према земљи и народу. Сам Карађорђе није више био онај стари. Борба и са спољашњим и са унутрашњим непријатељима истрошила је у великој мери његове живце, и његову снагу, и његов замах. Њега беше већ поодавно обузела сумња у исход ствари и отровало неповерење према људима. Још пре турског нападаја, 30. марта 1813, предвиђајући пораз, он је молио дозволу да се може преселити у Русију. У лето он се и разболео, изгледа од тифуса; у најтежим данима, кад је његово присуство било потребно да дигне дух и озари људе, он је болан лежао у Тополи и малаксавао све више, и физички и морално.
Колико је било малодушности код вођа види се најбоље по том, што се у прогласу народу, 21. јуна 1813, није смела рећи права истина о тегоби положаја. Народу се говорило да су се смирили цареви руски и турски и договорили у погледу Срба, али да тај мир не признају спахије и јаничари, они исти који су криви и за устанак. Хтело се рећи да на Србију не иде царева ордија, него његови непокорници, а они су са таквима лако свршавали посао. Мислило се, да ће се тим дићи дух у војника. Али, није ли то пре био разлог за још већу клонулост? Када се свет на првом кораку увери да није тако, зар неће увидети да га намерно обмањују и зар неће свом страху додати још и осећање мржње ради лажи? Има вести из тога доба које још речитије карактеришу несавесност људи у овај велики час. Фатални Младен Миловановић имао је имања у Брзој Паланци. Да би их заштитио од турске пљачке он је по сваку цену, као министар војни, тражио да се брани Крајина.
Карађорђе, који је имао више војничког разумевања, желео је за одбрану лакшу линију у шумама од Делиграда према Поречу, рачунајући да би на том терену Хајдук Вељко чуда чинио са својим четама, док ће, затворен у неготински град, његов значај бити далеко мањи. Младен остаде при свом, а Карађорђе, који је некада упорно бранио своју вољу, попусти овога пута. Све је ишло као на несрећу, са предосећањем зла. Зашто су се Срби уопште упустили у борбу? Из два јасна разлога: прво, што су видели да Турци не попуштају и што су, бранећи се, мислили да колико-толико спрече зло; и друго, што су веровали да ће им Русија, ипак, као 1809. год. бар у последњи час, прискочити у помоћ.
Турци су напредовали доста брзо, нарочито с истока и са запада. Спорије се кретала нишка војска. Карађорђе, изнурен болешћу и утучен, појављује се на два-три места као сенка; покушава, у последњи час, да организује отпор на Морави и Колубари, али му недостаје стара одлучност да баци све на коцку и покуша жртву. Обрће се и Аустрији, и нуди јој градове, али ова није вољна да се, после свега што је било, заложи за Србе. Она је чак волела да Срби настрадају и да се тако увере, како им наслањање на Русију није донело ништа сем штете. Слао је чак предлоге у Русију, да се српски народ тамо пресели. Кад Турци почеше прелазити Мораву на источној страни, а кад на западу сломише јуначки српски отпор на Равњу и Засавици и ударише на Шабац, Карађорђе се у споразуму са руским агентом Т. И. Недобом и митрополитом Леонтијем, реши да напусти земљу. У недељу 21. септембра 1813, пребацише се они у Земун. Тек после њега, и на глас о његовом преласку, напустише Србију и друге знатније војводе, и то, сем Милоша Обреновића, скоро све. "Кад је 6. октобра 1813. стигао у Цариград глас да је турска војска опет заузела Београд, Шабац и Смедерево, - три дана, по три пута, пуцали су топови у Цариграду и на Босфору, у славу тога догађаја".
Кад су прешли у Земун Недоба изјави војном заповеднику места како неће да се раставља од Карађорђа и да мисли, одмах после издржане карантене, кренути за Русију. Бојећи се да не буде имао неприлика ради Карађорђева присуства у Земуну, војни заповедник предложи му да пређе у манастир Фенек. Карађорђе не пристаде да се раставља од Недобе, изјављујући да се ставио под његову заштиту. Није био нимало сигуран како ће се према њему понашати аустриске власти. Али 23. септембра предомисли се и пређе у манастир. Тако се и растави од Недобе.
Кад је дошао у Фенек и чуо за сву беду Србије, Карађорђу пуче пред очима колику је одговорност узео на се што је дао први пример напуштања дужности, и поче горко да се каје. Земунски прота Ј. Ивановић писао је, како Карађорђе "непрестано слезит" и како проплачу и сви његови људи, који дођу ту да га виде и обавесте о догађајима. Карађорђева намера није била да сасвим бежи потпуно, него само да се склони у Русију, са главним вођама и народом, да би отуд, боље спремљени, и са руском помоћу обновили борбу. То су биле Недобине сугестије, казиване и примљене од Карађорђа не само у тај мах, него још с пролећа 1813. године. Те су га мисли вероватно и помеле, па није имао снаге и воље, да се у најтежим приликама тргне и одлучи на друге кораке у Србији. Какво страховито разочарење за њ, кад му у Фенек стиже порука из Русије да истраје у борби и да ће се моћни цар побринути за Србију! Још септембра 28. упутио је он писмо Србима у благовештенски манастир, соколећи их да истрају, јер им стиже помоћ. Али то писмо паде у руке аустриским властима и остаде без дејства, које би, у осталом, у оном општем расулу, било мало вероватно.
Аустриске власти понашале су се према српским избеглицама готово непријатељски. Аустриски канцелар кнез Метерних, који је имао велик утицај на руског цара Александра I, употребљавао га је с пуно вештине, да би руско залагање за Србе било сведено на што мању меру. Пограничне власти су биле надмене и грубе и правиле су стотине тешкоћа. Убогим пребеглицама, па и Карађорђу, секвестрирали су све што су имали за дугове учињене за време рата сремским и банатским трговцима. И српски трговци са тих страна беху пожурили са својим тужбама, да час пре наплате потраживања. Највећи део угледнијих људи био је интерниран или конфиниран. Карађорђа су превели из Фенека у Голубинце, а отуд у Петроварадин. Овакав слом устанка био је несумњиво тежак ударац. Али тај је ударац био само привремен и само једна тешка лекција. У ствари, он је био ипак успех. Тај устанак дигао је поново Србе и ставио српско питање пред Европу као саставни део Источног Питања. Дотад није нико на страни водио рачуна о том да би Србију требало васпоставити као засебну државу. И Русија, која је спремала план о обнови Византије, није о Србији мислила друкчије него као о покрајини која улази у аустриску сферу. Чак и наши родољуби XVIII века гледали су решење српског ослобођења само у оквиру Аустрије и с њом у вези. Од Првог Устанка и стварања српске државе то се схватање изменило из основа. Ослобођење Србије могло се постићи само у потпуно слободној својој држави; у њој, и никако друкчије. Српска национална идеологија, у току XIX века, иде још и даље. Слободна Србија, с једне стране, постаје стожер целе националне политике српске и према Турској и према Аустро-Угарској и са српске мисли преноси се и обухвата све Југословене. С друге стране, на Балкану њена борба почиње да служи за пример другим народима, а њен политички програм тражи искључење сваког политичког ширења туђих сила на том подручју са захтевом, да Балкан остане балканским народима.
Иако је изгледало да је српским поразом 1813. било изгубљено све, у ствари није било тако. Сем пробуђене народне свести и тежње да се даде активан отпор насиљу, позитиван резултат је био и Букурешки Уговор. Он је претстављао правну базу за посредовање Русије у корист Срба. Помоћ Русије била је и њена морална обавеза према борцима из Првог Устанка, а и њена политичка потреба. Јер у обновљеној Србији она је добијала ново, и врло важно, и раније довољно неоцењено упориште за њену балканску политику. Карађорђе је освајао и стицао све: и ханове, и градове, и средства за борбу, и људе, и пријатеље и државно-правно место у светској политици.
Н. Јорга, познати румунски хисторичар, нагласио је једном приликом, како је на ослобођењу Грчке радио скоро цео свет, морално и физички и материално, а како су Срби морали да се боре у невољи, тами и непопуларности потпуно сами и како су му с тога српски напори много симпатичнији. Први Устанак, с Карађорђем као вођом, био је доиста чисто српски покрет, понесен властитом снагом и на властиту одговорност. И што је тај покрет изазивао интерес великих сила, и њихову помоћ (врло ограничену, у осталом), и што је добио значај европског питања, и то је, исто тако, заслуга његових носилаца, који су годинама издржавали на тешку месту, и доживели и кризу, и слом, па ипак успели да га поново оживе и направе нерешивим друкчије него само у интересу задовољавања националне правичности. Дух, који је био израз тог полета, и човек који му је извојевао самопоуздање и поштовање других, носио је име Карађорђа Петровића, светло и велико, поред свих његових људских мана и грешака. Његош је тачно и лепо карактерисао значај Карађорђева дела познатим стиховима своје посвете њему пред Горским Вијенцем:
Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души!
И руски цар лично и руска влада, осећајући и на себи нешто одговорности ради српске судбине, беху вољни да све српске избеглице приме и збрину у својој земљи. Али Аустрији нису биле по вољи ни такве везе Срба са Русијом. С тога, правећи се да излази у сусрет турским жељама да се српски бегунци или предају њима или уклоне с границе, нареди пограничним властима да главне српске вође отпрате чак у Штајерску и Крањску. Тако и Карађорђе, са војничком стражом, би отпремљен у Грац. Мучени разним пакостима, ситним и крупнијим, људи су се обраћали руском посланству у Бечу тражећи заштите. После дужих преговора, на заузимање руске владе, српски вођи, најзад, добише дозволу да оду у Русију. Крајем септембра 1814, дубоко одахнувши, они се упутише тамо.
Србија је за то време била буквално прегажена. Народ је гинуо, био одвођен у робље, страдао од епидемије. Само једног дана, 17. октобра 1813., доведено је на пазар у Београду 1.800 жена и деце. Босански везир говорио је с извесним задовољством француском конзулу, како старешине опустошене Србије "неће више наћи народа за дизање на буну". Али тај бес није трајао дуго. Брзо је стигла вест о Наполеоновом поразу код Лајпцига, о улози Русије у европској политици и о том да се спрема општи конгрес за мир. Турци су били свесни својих обавеза према Русији у погледу Срба и одмах су се тргли. Прогласили су амнестију и чак почели враћати на власт неке у земљи преостале старешине. Међу њима је био најугледнији и најдаровитији Милош Обреновић. Њега Турци поставише за обор-кнеза рудничке нахије. Поштедише чак и Станоја Главаша и друге вође који су се били предали. Турци су, међутим, погрешили, кад су за београдског везира поставили Сулејман Скопљак пашу, веома храбра и добра војника, али човека који је био киван на Србе, с којима је од 1805. год. био у сталној борби. Порта га је свакако с тога и узела, ценећи његово искуство и храброст, али није узела довољно у обзир његову осветољубивост и бруталност. Чим је остао сам, као нови везир, без надзора, он је врло брзо показао своју опаку ћуд.
У Србији се кривица за катастрофу приписивала, природно, најодговорнијем лицу, Карађорђу, као врховном вожду. Набрајане су и осматране све грешке и његове и његових сарадника и свих лица на главним положајима. Не мање огорчење владало је и међу србијанским емигрантима, међу којима су се многи налазили у тешким материалним приликама и очајни због брига о породицама, које су страдале под Турцима. Кивни, озлобљени, понижени и обескућени они су налазили сто ствари које је требало осудити или које би испале друкчије да су рађене како треба. Највише се ударало на Карађорђа. Што се није смело рећи у Србији казивало се овде, у туђини, двапут оштрије. С тога се живо радило на том, да се он онемогући за будућност. Верујући, да би помоћу Русије могао доћи поново на власт, емигранти су решили, у лето 1814, да пошљу проту Матију руском цару са овим задатцима: 1) да тражи помоћ за Србе, и 2) да објасни у Петрограду како је народ огорчен на Вожда и како би било врло незгодно ако би се њему наменила ма каква нова улога у Србији.
То је незадовољство нарочито искоришћавао даровити, вешти, и веома препредени Милош Обреновић, који се спремао да постане нови вођ. Већ у својим писмима од августа 1814, он говори "у име целога народа". Он је од раније био на страни Карађорђевих противника и имао је тежак сукоб с Младеном Миловановићем, а сад му је, природно, било у личном интересу да Вождов углед подрије што више.
Али је тај углед, и поред свега неуспеха, био још веома велик. Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње. У Србији је глас о њему оживео многе наде. У околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића с вером у њега дигоше устанак, већ средином септембра. Устанак је кренуо без ранијег договора и припрема, у најнезгодније време. С тога Милош Обреновић, да не би дошло до тежих заплета, пристаде одмах да тај устанак угуши заједно с Турцима. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту му се предао један од млађих вођа устанка, Тома Вучић Перишић.
Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе страховит терор. Без потребе је побијено много људи, а други су кажњени на разне начине. Из страха да доиста не дође до нових борби с Русима, Аустријанцима и устаницима он је наређивао, да се по зими, тешким кулуком, оправљају зидови и утврђења београдског града. Као раније дахије тако је сад и Сулејман-паша веровао да ће земљу смирити застрашивањем. Набијање на колац постала је свакодневна појава. Из тог времена је дивна слика херојског мученика ђакона Авакума. Тог лепог младића натеривали су Турци да силом прими њихову веру, али он не само да то није хтео, него је, шта више, певајући носио свој колац. Очајна мајка саветовала му је у последњи час да попусти и да се спасе, али је он и то одбио. И сами Турци били су задивљени том јачином воље и свести и учинили су му "милост". Нису хтели да га, по обичају живог набију на колац, него су му пре тога заболи нож у срце. Сем тога на народ су ударени силни намети, да би се издржавала нагомилана војска и исплатили трошкови утврђивања, а било је насиља и других врста. У часовима неразумности мислило се, да ће се српско питање решити најлакше на тај начин, ако се униште Срби.
За то време заседао је конгрес великих сила у Бечу, које су имале да ликвидирају стање у Европи поремећено Француском Револуцијом и Наполеоновим ратовањима. У Бечу се тад налазио међу другима и цар Александар. Срби емигранти послали су као свог претставника у Беч проту Матију. Он се први пут вратио отуд брзо, да, по савету пријатељских кругова, утиче на смиривање Хаџи Проданове буне. За то, међутим, није било више потребе, пошто је она била угушена пре његова доласка. Кад се потом, крајем 1814. год., вратио поново у Беч прота се прво трудио, да заинтересује претставнике великих сила за српски случај. Главни ослонац имао је међу Русима. Аустриски цар казао је лично проти, да ће се заузети на Порти за Србе. Русија се обратила циркуларном нотом свима члановима Конгреса упозоравајући их на турска недела и позивајући се на своје морално право, да се заузме за угрожено православље. Русија је намеравала, да добије на основу тога од Конгреса мандат за заштиту православних хришћана, али је у том правцу наишла на опозицију Енглеске и Аустрије. Јавило се поново супарништво о утицају на Балкану.
Турска насиља у Србији нису престајала. Извештаји које је добијао прота Матија током јануара и фебруара 1815. год. претстављали су стање да не може бити црње. Иако у тај мах није имао никакве кривице био је 13. фебруара убијен Станоје Главаш, помагач Милошев у смиривању узбуђења око Хаџи Проданове буне, а тражене су главе и других истакнутијих лица, која су остала у земљи. Прећено је и Милошу Обреновићу. Овај је одмах потом питао у Беч има ли икаквих изгледа на успех "да се бранимо, да не пуштамо овако невин народ да се коље и истребљује." Забринути, видећи да нису више ни у чем сигурни, људи почеше да све више мисле на устанак. Боље погинути у борби и заменити главу, кад већ мора да се мре. Током марта почеше тајни састанци и договарања. Милош Обреновић извукао се из Београда од везира, који га није пуштао, само лукавством. Изговорио се, да за откуп неког робља, који је требао предати везировом ћехаји, мора прикупити новац код куће и од својих људи. Чим је дошао кући, у Црнуће, био је посвећен у целу ствар и одређен за вођу устанка. Опрезан и мудар Милош није хтео наглити са покретом. Хтео је сачекати да гора олиста, да обавести пријатеље преко границе, да похвата везе и спреми нешто муниције.
Мада спреман да га слуша, народ је, у огорчењу, ипак хтео да пожури догађаје. Арсеније Ломо већ 8. априла поче акцију у Јасеници, па је пренесе и у Качар. За њим устадоше и други. Видећи да више нема одлагања Милош је у Такову, на Цвети, 11. априла објавио устанак. Он је том устанку постао природни вођа, и као угледан војвода од раније и по општој жељи народа.
Сулејман-паша, одлучан и прек, предузео је брзе мере да угуши устанак. Упутио је одмах у земљу Имшир-пашу, свога ћехају, затворио је границу и почео са затварањем угледнијих људи. Имшир-паша пошао је равно на Чачак, који су Срби били опсели, и напао је на српске шанчеве на брду Љубићу. Борбе око српских положаја трајале су неколико дана, иако Срби нису имали довољно оружја. За то време кнез Милош је разбио Турке код Палежа, полажући много на то, да ту важну скелу на Сави, потребну ради одржавања веза и дотурања разних потреба, добије у српске руке. Преко ње су одмах прешле у Србију неколике угледне раније вође, као Стојан Чупић, Петар Молер, прота Смиљанић и др., пренесавши нешто оружја и муниције. Одмах потом заузето је Ваљево. После тих успеха Милош је пошао на Љубић водећи са собом и два топа, која је добио. Борбе у шанчевима око Мораве биле су врло оштре. У њима се нарочито истакао Танаско Рајић, који је погинуо бранећи до последњег даха поверене му топове. У тим борбама погинуо је и Имшир-паша. Његова погибија помела је Турке и они су већ 29. маја напустили Чачак. Месец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац. Милош је рачунао од првог часа с тим, да ће му се ваљати мирити с Турцима, па је с тога препоручивао и лично се бринуо, да се с турским робљем поступа што боље и човечније.
Да би угушила устанак што пре Порта је упутила на Србију две војске. Прву, од Ниша, водио је румели валис Морашли Али паша, а другу, од Босне, бивши велики, а тад босански везир Куршид-паша. Сулејман-паша, на кога је падала сва кривица због побуне, бранио се тим, да устанак помаже Аустрија и да он, према томе, има друге мотиве. У ствари, Аустрија се није показивала нимало склона да ма шта помогне Србима; напротив, чинила им је доста сваковрсних тешкоћа. Али је зато урадила доста Русија. Руски претставник тражио је у Цариграду да Турци одустану од употребе оружја у Србији, а руска војска добила је заповест да се почне прибирати на Пруту.
Милош Обреновић није хтео да се сувише излаже док не види какав ће бити развој догађаја и ко ће га и како прихватити. Искуство стечено у ситуацији Првог Устанка нагонило га је да буде веома обазрив. Он је стално говорио, да су Србе на овај очајни корак натерали зулуми Сулејман-пашини, а да су они иначе верна раја. С тога он и не напада ни на један од "царских" градова. Куршид-паши је на Дрини упутио поздрав и изјаву покорности, али не и безусловне предаје. Чак је поручивао, да ће, ако устреба, борбу и наставити. И доиста, кад је Ибрахим паша са повећом претходницом стигао на Дубље српска војска га је 14. јула напала и разбила. Сам је паша био заробљен. Милош се према њему понашао с много обзира и вратио га је Куршиду скоро као пријатеља. За то време осетио се код Турака извесни преокрет. Скупљене војске нису прелазиле у нападај, него су чекале. Паше су нудиле преговоре. То је била јасна последица коначног слома Наполеонова и турског страха од руског посредовања. У Цариграду се желело да се избегну евентуални руски протести и опомене; једно, што би то охрабрило Србе и продужило њихов отпор, и друго, што су се бојали разговора о неизвршеној осмој тачки Букурешког Уговора.
Куршид-паша, више војник, који се са Србима носио од 1807. год., био је крут и апсолутан. Његова је порука гласила, да раја не може остати с оружјем. Марашлија је био више дипломата и брже је схватио положај. Он је Србима, напротив, говорио да носе за појасом, ако хоће, и топове, само нека буду одани султану и да од свог питања не стварају општи заплет. Милош је знао, да између ове двојице паша постоји суревњивост који ће се од њих двојице моћи похвалити да је решило српско питање, и с тога је играо врло вешто. Он је пошао с намером да прими све што се понуди, па да стално тражи даље, не излажући народ новим напорима. Јер је видео добро да постоји разумљив страх у народу пред турском силом и да је разочарање 1813. год. оставило јасна трага у моралу бораца. Милош сам, по својој природи, био је више дипломата него војник, а и осећао је, да положај у тај мах више тражи оног првог него овог другог. Видећи да је Марашлија попустљивији од Куршида Милош се с њим и нагодио. Срби су пропустили, да један део пашине војске прође за Београд, па су ту војску чак и снабдевали са храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. После тога почело је расправљање о правим погодбама за мир. Срби су за основу преговора узимали познати Ичков мир из 1806. год. Њихов став помогла је Русија, која је 18. септембра службено скренула пажњу Порти на свој интерес за српско питање и на осму тачку Букурешког Уговора.
После руског посредовања Сулејман-паша био је смењен и премештен за везира у Босну, а Марашлији је поверено да води српске послове. Он је потом дошао у Београд. Али му Порта ипак није дала потпуно слободне руке. Немајући пуног поверења ни у Србе, ни у њихове руске пријатеље, Турци нису хтели да им даду праву самоуправу. Ичков мир је био склопљен у изузетним приликама и као крајња мера уступака и на њ се с тога није хтело враћати. И сами Срби били су унапред вољни да у понечем попусте; тако су, на пр., пристајали да место мухасила у Београду буде везир, и нису правили питање од броја и састава војске у "царским" градовима. Политика Порте састојала се, у главном, у овом: Србима не треба дати ништа на писмено, него ваља усвести бољи ред и заваравати их обећањима. С тога су поставили за везира у Београду самог Марашлију, у кога су они имали поверења, и који је вешто балансирао. И, доиста, Срби од Порте нису добили ништа писмено потврђено, него су све погодбе између Милоша и Марашлије свршаване усмено. Али је српски успех био ипак велик и видан. Земља је била смирена и у главном у народним рукама; Милош је имао углед правог народног господара и несумњив утицај; и самоуправа је уведена путем свршених чињеница. У јесен 1815. год. Србија је могла починути. У њу се вратио мир, који је потрајао годинама и опоравио земљу од многих недуга.
Самоуправа Србије састојала се у овом: Срби су сами купили данак; уз турске муселиме судили су Србима и њихови кнезови; спахиски приходи одређени су тачно по бератима. У Београду су Срби добили своју Народну Канцеларију као највише административно и судско тело. Милош је био врховни српски кнез и нека врста српског паше уз Марашлију. У ферманима, која је Порта 1816. год. упутила у Србију о самоуправи није било ни речи, него су у сваком посебице означаване извесне повластице. Важно је било, да су из градских посада биле искључене јањичарске породице, али је та одлука остала "увек мртво слово на хартији". Ни пред руским ни пред аустриским послаником Порта није хтела признати отворено, да је Србима дала самоуправу, макар и врло ограничену, него је то означавала само као правице. "Ако је неко пристао на неке погодбе", говорило се на Порти аустриском посланику, "Порта их игнорира или треба да их игнорира". Порта би се, врло вероватно, побринула да учињене уступке и смањи, да се није у то време јавило посредовање Русије, које јој је показало да је српско питање озбиљније него што су у Цариграду мислили.
Кад је средио односе с Турцима толико, да је могао радити у миру, Милош је хтео да среди и односе у земљи. Он је био несумњиво главна личност Србије тога времена. Али не и једина. Петар Молер, један од најактивнијих вођа за време емиграције, човек борбен и амбициозан, био је 1813-1815. год. главни повереник Милошев за све народне послове. Он је тражио од Милоша да у Србији дели власт с њим и његовим сарадницима протом Матијом и Павлом Цукићем. Увела би се, дакле, тетрархија, а сваки би од њих имао по три нахије под собом. Милош није био човек који би лако делио власт са другим, а пример Карађорђеве борбе с војводама казивао му је довољно каквом би све сценама имао да се нада. Мудар, он је сачекао да се сврши борба с Турцима и са свима је сарађивао привидно склон на попуштања. А кад је био сигуран да је пребринуо прву бригу с Турцима он је примио борбу и с тим унутрашњим противницима. Молера је дао претући на једној народној скупштини и оптужио га је Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер удави. Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика, убили су Милошеви људи у самом владичанском конаку. У пролеће 1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.
Најопаснији такмац Милошу био је ипак Карађорђе, чији је глас у народу, и поред неуспеха од 1813. год., био ипак велик. За време устанка 1815. год. његово је име чешће помињано и изражавала се жеља да се врати.
Карађорђе би сигурно радо дошао у Србију, да није морао чекати на одобрење руског двора. А тај је налазио да у то време, кад је тек успостављен ред у Европи и освештано начело легитимности, није нимало опортуно да се почне нова борба с Турцима, која је на себи носила карактер револуције. Русија је с тога препоручивала и Србима и Турцима споразумевање и мир. Како Карађорђе није дошао у Србију одмах, док се Милошева власт није учврстила и док је у народу још било вере, да је он, ипак, најача личност за случај нових борби, његова је звезда почела да тамни. У земљи су његови противници наглашавали како све може да иде и без њега, и то да иде са мање жртава и са више видне користи. Како у Русији, из врло провидних мотива, Милош именује за народног претставника Петра Добрњца, Карађорђевог најљућег противника, тако исто и у Србији његови људи раде против Карађорђа да га, удаљена од земље, црне и потцењују.
Положај српских емиграната у Русији, као положај свих емиграната уопште, постајао је све више тежак. Нешто тужбе које су стизале против њих из Србије; нешто што је попуштало прво сажаљење према њима; нешто што су и сами постајали помало тешки - тек српски емигранти осетише да је пажња руских власти према њима постојала све мања. Помоћ им се почиње издавати нередовно; јављале су се и ситне шикане; бивало је и сукоба. Живот додија, и многи, па и сам Карађорђе, стадоше помишљати на самоубиство. У невољи, без отаџибине, а мислећи стално на њу и на своје у њој; продавајући последње што им је остало од старог господства; пуни пребацивања и себи и другима за многе поступке, људи се озлобише и позавађаше. С тога је Карађорђе ишао лично у Петроград, да уреди ствари и да види да ли се може враћати у Србију. Нови сукоби с Добрњцем и нове непријатности због Милошева опадања допринели су много да његово раздражење почне постајати трајније и гонити га на одлуку да пође у Србију. Буну С. Марковића и П. Цукића Милош је искористио троструко. Најпре, да се и опет ослободи најкраћим путем опасних противника; затим према Турцима, да подвуче своје држање као лојално, за разлику од Карађорђевих људи који траже борбу; и најзад према Русима, да им укаже како неће бити могуће настављати од њих препоручивану туркофилску политику, ако у земљу буду пуштени емигранти. Ради тога руска влада, која је нешто раније била издала пасоше српским вођима, повлачи те дозволе и забрањује им прелазак. Учинила је то и из обзира према Турској. Карађорђев прелазак сигурно би се тумачио не као својевољан, него као ствар коју је Русија одобрила са неком тајном намером. Руски службени реферат то подвлачи нарочито: "И сам Црни Ђорђе и српске старешине то ће доказивати, са намером да на тај начин повећају број својих присталица". С тога би закључено, да се српски вођи, истина с удвострученом пензијом, ставе под надзор, а Карађорђе да се одвоји од њих и упути у Новомиргород, који је сам био изабрао. Тим поводом Мих. Гавриловић тачно каже: "Карађорђе и његови другови у изгнанству интересовали су Русију у толико у колико су представљали Србију; њено интересовање није било за њих лично већ за народ, чији су представници они били; природно је што је ова њена пажња одмах отишла опет Србији и новом њеном представнику; она је тражила додир са народом и његовим новим старешинама, а не с онима који су изишли из земље".
У Бесарабији Карађорђе беше дошао у везу са претставницима тајног националног грчког друштва, "Хетерије", чији је циљ био најпре обнова старе Византије, а после ослобођење свих хришћана у Турској Царевини и образовање федерације хришћанских народа на Балкану са грчком хегемонијом. Грчки научењак М. Ласкарис утврдио је, да Карађорђе и раније, још у Србији, имао веза са грчким локалним покретима, и да је био познат у круговима њихових родољуба. Карађорђа је упознао с грчким плановима хетериста Ђорђе Олимпија, звани капетан Јоргаћ. Он је тајно увео Карађорђа у Галати код Јаша у кућу принца Константина Ипсилантија, где је био примљен за члана Хетерије и где је положио заклетву да ће радити на ослобођењу хришћана. Хетеристи су много полагали на Карађорђа као бившег шефа једне револуције и ради гласа који је био стекао и у Србији и на Балкану. Због тога они помажу бившег Вожда да се врати у Србију, где би могао повести народ у нову борбу. Њихов човек, заменик руског конзула у Јашу, дао му је новац и пасош на име руског племића Михаила од Леонарда, да иде тобоже на лечење у Мехадију. С Карађорђем, који се прерушио и дао обојити своје већ поседеле косе и бркове, ишао је Јоргаћ, један Грк и Вождов писар Наум. На путу, у Новој Паланци, они замолише да прећу у лађу и путују водом, што им месне власти дозволише не знајући с ким имају посла. Кад су се већ дочепали лађе, Карађорђе и Наум, није им било тешко наћи начина да пристану уз српску обалу, 28. јуна 1817.
Кад је прешао у Србију Карађорђе је отишао у Велику Плану, свом куму Вујици Вулићевићу, који га је још годину пре тога звао да дође у отаџбину. Вожд му каза, да би имао више успеха и одзива, како је дошао по заповести рускога двора да почне нов рат с Турцима. Али замолио је одмах Вујицу да обавести Милоша о његову доласку и да га позове на састанак.
Може се мислити какав је утисак учинила на Милоша вест о Карађорђевом доласку. Он сам вели да се "пренеразио". Примити га значило је сам помоћи главног такмаца, још увек популарног и веома опасног и по личним особинама и по утицају, и дати повода Турцима за какве оштрије мере. Али је било још теже одбити га силом, па изазвати, можда, грађански рат, у коме Милош тешко да би однео победу. Остајало је, ако се то неће, само троје: или да се Карађорђе протера из земље, или да се преда Турцима, или да се потајно убије. Протерати га није било лако. Ако се Карађорђе успротиви онда би се морала употребити сила, па би то могло довести до сукоба, а изазвало би и оштру осуду с много страна. Сем тога, Карађорђе се могао и вратити поново. Предати га Турцима било би више него непопуларно; Милош је добро знао, да би то по њега лично могло бити, после свих покоља које је учинио дотад, и врло опасно. Остајало је још само потајно убиство. На њ се Милош решио, како вели један мемоарист, по договору са неким кнезовима у Београду; други доказују, да је Милош добио за то наредбу од везира, кога је обавестио о Карађорђевом доласку а који је одмах тражио да се обрачун с њим брзо сврши. У ствари, Милош је лично у таквом поступку видео једини излаз.
Кнез Милош упутио је 7. јула поверљива човека Вујици са наредбом да Карађорђе буде убијен. Вожд, који се надао састанку с Милошем, остао је за то време потпуно неактиван. Та његова пасивност не да се лако објаснити, али је била очевидан доказ, да Карађорђе није више онај стари прегалац. У селу Радовању, у јасеничком срезу, Карађорђе је мучки убијен, на спавању, 13. јула 1817. Та мученичка смрт дигла му је још више глас у народу, а Милош, сувише себичан и безобзиран, добијао је све јачу и непомирљивију опозицију у народу. Кад је 6. новембра исте године тражио и добио од Скупштине признање наследног кнежевског достојанства он је постигао једну живу жељу, али своју популарност тим није подигао. Међутим, Порта то признање није одобрила јер је излазило из оквира уступака који су могли бити чињени Србији, а да она не добије карактер државе. Признавање кнежевског наследног достојанства показало би то несумњиво.
Турци су били попустљиви према Милошу и Србији из два крупна разлога. Први је био, да избегну руско посредовање због неизвршеног Букурешког Уговора, на ком је код Порте почео од јесени 1816. год. инсистирати нови руски посланик, енергични и даровити А.Г. Строганов. Не хотећи дати Србима потврђене самоуправе, онакве какву су они желели, из Цариграда су препоручивали Марашлији да буде предусретљив и да не штеди на лепим речима и обећањима према Милошу, имајући као задњу намеру евентуално касније узмицање са изговором, да је то давао паша, а не султан. Главно је било привременим умиривањем и задовољавањем избити Русији оружје из руке.
Други разлог био је исто тако важан. Немири и одметања у Турском Царству нису били престали збацивањем Селима III и одбијањем његових реформних акција. У Турској је горело и даље. Нарочито су постали опасни покрети у Босни, који су били почели још за време Селимово, а који се нису могли стишати потпуно ни за време борби са устаницима у Србији. Ни енергични Сулејман Скопљак-паша није могао да се одржи против незадовољника и био је 1818. год. смењен. Што се врло ретко догађало у турској историји, његов наследник, Морали Бећир паша, захвалио се на својој части пре него је примио, јер се бојао отвореног незадовољства, а друга двојица везира бише смењени за непуне две године. Везиров углед и утицај био је необично пао. Љут султан послао је тад у Босну Али Џелалудин пашу, позната због своје одлучности и безобзирности, да уведе ред. Џелалудин је дошао у Босну почетком пролећа 1820. и одмах је почео оштре мере. Стари коленовићи, бегови, капетани и ајани, који су много полагали на свој стари повлашћени положај и изузетне обзире, били су изненађени поступцима новог везира и за свој отпор губили су главе или су били протеривани из земље. На јуриш је морао да осваја одметнуте градове Мостар и Сребреницу. По савременим саопштењима Л. Ранке је забележио за њ, да је "вршио правду неумољиву и непоткупљиву" и да је с тога био у вољи раји. Али је зато навукао страшну мржњу муслимана, који годинама нису могли да забораве његов режим. Други, много опаснији покрет по Порту био је онај Али-паше Јањинског, скоро правог династе, који је имао веза и са грчким револуционарима, и које је, са синовима заједно, потицан са стране, имао великих претензија. Он је 1820. год. дигао прави устанак.
Порти није могло бити у интересу, да поред нереда у те две области изазива и нови покрет у Србији. Али није хтела ни да се обавезује. У Цариграду је све више освајало уверење, да стална попуштања штете угледу царства и да обнова државе мора бити праћена извесном чврстином њеног вођства. Та радикална струја ојачала је нарочито од појаве устанка у Влашкој и Грчкој. Хетеристи су почетком 1821. год. отпочели с борбама у Молдавској и Влашкој, изазвани покретом једног влашког активисте, који се дигао против претставника грчке цркве и друштва и против бојара. Мало иза њих дигли су устанак и Грци у Мореји. То је изазвало прави бес међу муслиманима. У Цариграду би, на сам Васкрс, обешен патриарх на вратима патриаршиске цркве; три митрополита с више других лица, свештених и мирских, страдала су исто тако. Чланови једне српске депутације, која се у тај мах налазила у престоници ради уређења односа са Портом бише затворени, иако кнез Милош из личне опрезности и по руским саветима, није хтео да уђе у понуђени савез са хетеристима. Кад руска посредовања на Порти у корист Грка и цркве нису успела и кад је посланик Строганов напустио Цариград положај српских депутата постао је тежи, али ипак не и критичан.
Кнез Милош се држао мудро. Постао је више него обазрив. С пуно разлога. Кад Русија не предузима ништа одлучније против Турака и после таквих недела и после турске безобзирности и према њој самој, шта би Србија могла очекивати, ако би којим актом изазвала Порту против себе? А цар Александар, иако добар хришћанин и непријатељ поробљених, није доиста предузео ништа енергичније због држања Енглеске и нарочито Аустрије, која је била, у духу идеја Светог Савеза, противник сваке револуције. Турци су доиста, за сваки случај, били упутили једну војску у Ниш, а и појединци у Србији, огорчени на хришћане, чинили су извесна насиља и спремали се за евентуалну борбу. Марашлија, везир београдски, који је имао много такта у општењу са Србима, умро је 21. августа 1821., а на његово је место дошао заповедник са Адакале, Абдурахман-паша, који је уливао Србима мање поверења. Међутим, до сукоба није дошло, иако се очекивао. Велике силе, мада се нису слагале, деловале су ипак у Цариграду да се не иде предалеко. Посредовање је изазивало скоро цело европско јавно мишљење, које је, под утицајем филхелена, тражило помоћ за грчке устанике и за балканске хришћане уопште.
Преокрет у целој ситуацији донела је смрт цара Александра (19. новембра 1825.). Тек тада, предосећајући нови курс руске политике, ослободила је Порта у пола чланове српске депутације, па је Аврама Петронијевића упутила у Србију, али је друге задржала у Цариграду у патриаршији под присмотром. На руски престо дошао је жустри Никола I. Он се брзо решио на одлучне кораке, на које је пред крај своје владе помишљао његов умрли брат. Већ у марту 1826. упутила је руска влада ултиматум у Цариград, да се испуне њени захтеви. Међу њима је било и питање српске самоуправе. По савету Аустрије, која није желела да Русија сама посредује на Балкану, Порта је пристала на преговоре са Русијом. Ослободила је потпуно српске депутате, иако их још није послала кући.
Бојећи се туђег уплитања и сазнавши да су се сложиле Русија и Енглеска да посредују у грчком питању, у Цариграду се решило да се покуша поново сређивање унутрашњих тешкоћа сопственим напорима. Вратило се опет на систем рефорама. Султан је 16. маја 1826. укинуо потпуно јањичарски ред. Јањичарска буна била је у престоници брзо угушена, и то веома крваво. Уз јањичаре био је гоњен и дервишки ред бакпаша, за који се тврдило да с њима има блиских веза. То је веома узбудило духове. Нова турска војска, с новим европеизираним униформама, устројена са немачким инструкторима, изазвала је велике протесте у земљи. Нарочито се ударало на укрштене кајише преко прсију, за које се говорило да су противни исламу. У конзервативним елементима и областима султан се с новим реформама није нимало штедео. У Босни су јањичари дали добро организован отпор, који је оставио дубока трага. "Оних срећних пејгамберових времена и за вријеме халифа праве вјере и за пријашњих османских владара овако се шта није догађало," говорили су они и писали. Да угуши њихов покрет би послат у Босну за везира београдски Абдурахман-паша, који се у Србији показао као човек од ауторитета.
Та реформа место да ојача у ствари је ослабила Турску. Војска је била пометена и без отпорне снаге. Стара је растурена и огорчена, а нова се тек имала стварати. Водити у таквим часовима преговоре са Русијом, у којој се јавило оштро незадовољство због дугог оклевања Александрова времена, значило је изложити себе унапред сигурном неуспеху. Али Турци су то после руског ултиматума морали чинити. Преговори су вођени у Акерману, у лето 1826., ако се преговорима може назвати руско ултимативно диктирање услова. По Акерманској конвенцији, потписаној 25. септембра, Турска се обавезала, да за 18 месеци уреди српско питање заједно са српским претставницима и да његово решење објави хатишерифом. Као база за те руске захтеве била је осма тачка Букурешког Уговора, на коју се изрично позивало.
Кад су се мало прибрали Турци су дошли на мисао да одуговлачењем изиграју примљене обавезе. Ствар се заплела у толико, што се ни Руси нису задовољили Акерманском конвенцијом. По њој Руси су решавали "своја" питања с Портом, у која су убрајана и питање Влашке и Молдавске, као и питање Србије. Грчко питање Русија је, међутим, хтела да решава заједно са Енглеском, којој се придружила и Француска, и поставила га је пред Порту после завршетка преговора у Акерману. У Цариграду је с тога порасло неповерење према Русији и јавила се тежња да се не попушта. У грчком питању, које јој се чинило као изузетно опасно, Портин отпор прелазио је у тврду упорност. Три велике силе, Русија, Енглеска и Француска, које су биле узалуд понудиле своје посредовање, прешле су на оштрије мере. Својим флотама оне су спречавале Турској, да шаље нове војне одреде у Грчку, а у октобру 1827. сатрале су турско бродовље код Наварина. То је довело до прекида дипломатских односа, а потом и до рата између Турске и Русије. Тим је српско питање било потиснуто. Турци су формално као водили преговоре, али су у ствари чекали исход рата. По руском савету Србија није ушла у рат, да се не би излагала непотребним жртвама.
Руска војска није могла да током 1828. год. пређе стално преко Дунава. Тек 1829. год. успео је енергични и врло способни генерал Дибић да сломије турски отпор и да продре све до Једрена. Султан је на то затражио мир. По одредбама Једренског Мира, склопљеног 2. септембра 1829., Порта се, међу осталим, обавезала да изврши обавезе Акерманске конвенције, и то у року од месец дана. Наглашено је поново, да се Србији морају вратити и оних шест нахија, које је Карађорђе био освојио и држао, а које нису ушле у састав Милошеве државе. То су биле нахије: крајинска, црноречка, параћинска, крушевачка, старовлашка и јадарска. По истом уговору Русији је било признато већ у Акерману уговорено право српске силе заштитнице. Генерал Дибић, познавајући турски и намерни и природни јавашлук, ставио је меродавним у Цариграду до знања, да неће напустити Једрена све док се не изврше извесни његови услови, међу којима се налазило и решавање српског питања.
Једренски Мир претставља један од најважнијих датума српске историје XIX века. Њим је стварно обезбеђена самоуправа Србије и осигуран њезин међународни положај. Улога Русије у њему толико је видна, да је није потребно нарочито истицати. Што је руска влада мислила да нам спасе Букурешким Миром постигла је у далеко већој мери Једренским. Њим је уједно утврђен стварни и правни континуитет између Првог и Другог Устанка, између оног што је Карађорђе засновао и што је Милош остварио. Султан је већ 18. септембра издао претходни акт о самоуправи, који је 2. децембра регистрован службено у Београду и који је саопштен у Крагујевцу Народној Скупштини. Кад су се Руси повукли и кад је престала непосредна опасност Турци су, с пуно ориенталских "марифетлука", почели да изврдавају примљене обавезе, а нарочито ону о шест нахија. После дугог преговарања успело им је придобити Русе на одлуку, да границе тих нахија одреде посебни руски и турски комесари. Постигавши то, Турци су издали Србима тражени хатишериф о самоуправи у њиховој земљи. Тај хатишериф објављен је свечано у Београду на дан Св. Андрије Првозваног, 1830. год. То је био датум кад су Срби 1806. год. били заузели београдску варош. У исто време издат је и берат, којим је кнезу Милошу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици. Србија је тим актима постала европска држава, са својом династијом, под турским суверенитетом и руском заштитом. Тако је после више векова обновљена српска држава на оном истом подручју, на ком се угасила стара српска деспотовина.
Кнез Милош се у својој политици ослањао потпуно на Русију. Руском помоћу и остварио је своје жеље. Толико његово наслањање на Русију није могло бити по вољи Бечу. У Русији се једно време веровало, да би се Аустрија могла задовољити тим што су јој се дале сасвим слободне руке на Апенинском Полуострву, али се после видело да Беч љубоморно пази на своју некадашњу интересну сферу, иако из многих разлога није могао да руској политици прави отворене активне сметње. Цар Франц није веровао у снагу своје државе; сам је рекао једином приликом, да је његова царевина као црвоточна кућа; и нарочито је зазирао од жустрине цара Николе I. Кнез Милош, који је јасно видео да од Аустрије, у најбољем случају, неће моћи добити ништа више сем мање-више лепих речи, није се много упуштао у дубље преговоре с њима. Тражио је и чинио ситне услуге и трудио се да буде лојалан сусед. На примедбу свог главног дипломатског агента Михаила Германа да се чува Аустрије и да избегава могућност аустриске појаве у Београду Милош му је једном приликом мудро одговорио, како види добро колико од аустриске управе имају да трпе они Срби који већ столећима живе под њом и како је "нашем народу боље трпети пређашњега тирана, него потпасти новом и примити оне окове које спрема аустриски двор... Ако би аустриска влада, ма под каквим изговором, ступила са војском у наше земље, ми ћемо се сложити са Турцима, па заједнички одупрети се том злобном непријатељу нашега рода".
Руски протекторат над Србијом и руска сарадња са Србима од 1807. год. изменили су сасвим и односе политике великих сила. Крајем XVIII века Србија је, по руском признању, ишла у аустриску интересну сферу. Сада руске штићенице, Молдавска, Влашка и Србија, опасују Аустрију с југоистока и југа и праве извесну брану њеној евентуалној експанзији. До овог времена, кроз цео XVIII век, Аустрија је ишла стално за тим, да што боље потисне Турке и да она постане ослободитељка Балкана. Сада, она гледа свој главни интерес у том да се одржи Турска, јер би њено наследство уграбили елементи над којима она не би имала апсолутне власти и који јој могу постати опасни. У ово време Русија је постала главна и скоро једина сила, у коју су гледали сви балкански хришћани. Аустрија, спречена својим финансиским тешкоћама и не желећи да помаже никакве устанке, а најмање националне, није активно учествовала ни у решавању српског ни грчког устанка и тим је, природно, изгубила много у очима балканских народа. Место ње почиње да се све више осећа интерес Енглеске, и то не само за грчка питања, која су јој била приснија, него и за српска. Иако једно време савезник Русије Енглеска јој од тридесетих година XIX века постаје све изразитији противник, па најпосле и непријатељ. У тежњи да сузбију руски утицај Енглези су чак нашли своје оруђе и у кнезу Милошу. Тако је политички положај на Балкану почео да бива све сложенији и са врло укрштеним интересима и утицајима, па се то почело одражавати и у самој Србији.
До пред тридесете године XIX века било је, како смо видели, у нашим земљама честих и великих устанака против Турака и њихове централне владе. У њима су учествовали, у главном, Срби православни и понеки турски зулумћари из јањичарских и крџалиских редова. У покрајинама блиским Србији и Црној Гори, као у Бугарској и Албанији, било је и правих одметничких покрета. Али Босна, мада незадовољна многим делима из престонице, није предузимала све дотле ниједног акта, који би имао карактер отворене побуне и који би излазио из оквира локалног или појединачног незадовољства. То је долазило првенствено отуд, што су босански муслимани, живећи на самој периферији Царевине, са две отворене границе, осећали најнепосредније опасност од ђаура. Добар део босанског муслиманског становништва сачињавале су избеглице из Хрватске, Славоније, Срема и Далмације, а од почетка XIX века и из Србије, које су, огорчене због ранијег обескућавања, пазиле да не оштете снагу Царевине и да својим незадовољствима даду карактер породичне свађе.
Отворено незадовољство у Босни против цариградске владе избило је тек онда, кад је та влада почела са увођењем рефорама, које су, по њиховом најискренијем уверењу, доводиле дин у опасност. Босна је била једна од најконзервативнијих турских области. И то не као Албанија из извесне горштачке борбености или племенске упорности, него са пуно свести о опасностима новотарења. Босански беговат чувао је, истина, наслеђене повластице и своје економске позиције с пуно љубоморе и гушио је у заметку сваки покушај социалног олакшања, али његов отпор имао је и других мотива. Он је зазирао од рефорама не толико што би био против сваког напретка, него што је веровао да се реформама користе само они елементи који желе да се ослободе турске власти и што оне значе уступке и слабост централне владе, која не види јасно опасности на терену, а посебно на граници. Босански муслимани доживели су турско повлачење с Дунава и Драве иза савске линије; видели су настојања Црне Горе; борили се да спрече одметништво Србије. Они су се енергично успротивили да сарађују с Французима чак кад су им имали доћи као савезници. Њима се чинило да централна влада не само не види шта је све у опасности, кад се иде за туђим саветима и примерима, него и да неће да види. Корупција цариградских властодржаца улазила је у причу и веровало се, да с тога одговорни кругови заборављају државне интересе. Код турских власти митом се, доиста, постизало невероватно много. Кривица је, наравно, бацана на централу, у којој воде реч Османлије, Јермени и Јевреји. Османлије су зване погрдним именом Туркуше и пребацивала им се колико с једне стране широка рука толико с друге лакомост. Кад су растурени јањичарски оџаци и кад су, као носиоци реформног режима, стали долазити у Босну чиновници из централе или из других источних области, незадовољство је добило још више маха.
Мада нису имале никакве формалне самоуправе Босна и Херцеговина су, ипак наслеђем и уобичавањем стекле као неки изузетни положај. С њиховим беговатом се, од најранијих времена, поступало с нарочитим обзирима. Остављена су му имања, пазило се на породичну традицију. У извесним градовима капетанска или главарска власт наслеђивала се као и имање; понеки од бегова добили су отуд презиме Капетановића као неки израз сталности. Однос бегова и ага према кметовима био је далеко повољнији за те поседнике, него, на пример, за спахије у Србији. Бег је био на свом добру и "топраку" једна врста малог суверена, прави средњевековни властелин, који је делио милост и правду и од чије је воље скоро зависило све. Реформе су укидале један део тих повластица. Место јањичарске војске, која се била потпуно изметла, постојала је и милиција, коју су дизали бегови као градски или крајишки господари и међу којом су они стварали своје приврженике. За одржавање те милиције они су добијали и извесна новчана средства или ударали посебне намете. Сад им се то право одузимало и сужавало, а с тим уједно и њихов престиж и њихова стварна моћ. Сви из реда слагали су се у том, да цариградске реформе не доносе добро, али су се разилазили у питањима тактике и у односу према султану и признавању његових заповести. Ништа није погрешније него веровати да је у таквом њиховом ставу било неких националних мотива или момената. Незадовољство босанских муслимана било је у ствари незадовољство водећег беговског елемента, који је желио и тражио одржавање старог поретка и неку врсту беговске самоуправе. С извесне стране се истицало, да је несумњива национална црта та противност између Туркуша и наших људи, па да ствар треба ценити с тога гледишта. Међутим, та противност била је мање национална него социална, и то кроз цело време борбе. Одвојени великим масама словенског, њима сродног, српског и бугарског елемента од већих чисто турских средишта; сами, по свом пореклу, несумњиви Словени; живећи, измешани, у српскохрватској средини, босански муслимани су, истина, одржали свој матерњи језик и свест о сродности са својим иноверним суседима, али по својим осећањима они су били ближи Турцима. Спајала их је иста вера и интереси повлашћеног дела народа, који штити турска држава. И кад су се бунили они се нису бунили никад да изађу из те заједнице, него само да у њој извојују онакав поредак какав они сматрају као најбољи.
Влада Абдурахман-паше у Босни била је веома строга. У првој половини 1827. год. паша је побио или протерао из земље велик број угледних и активних незадовољника. Ударио је и велике глобе, којима је упропастио многе људе. За време руско-турског рата побунили су се ипак против њега Височани и Сарајлије и натерали су га да напусти сарајевски град. У ратној невољи султан је морао попуштати и сменити везира. Тек 1831. год. решила се Порта поново, да настави с реформама. У пролеће те године поче увођење редовне војске или низама. То даде повода великом устанку, првом који је добио јасан карактер правог револта.
На чело устанка ставио се млади и амбициозни Хусеин бег Градашчевић, капетан града Градачца, прозван "Змај од Босне". Побуњени бегови и грађани Сарајева ступише у везе са скадарским пашом Мустафом Бушатлијом, који беше исто тако противник реформама. У том покрету учествовала је већина босанских бегова, док су херцеговачки претежно из личних разлога, остали верни султану. У марту 1831. побуњеници су разбили војску босанског везира Намик-паше близу Травника и покорили га. Одатле се везир, помоћу пријатеља, спасао и побегао у Столац вођи херцеговачких муслимана, борбеном и одлучном Али-паши Ризванбеговићу. Султану је доставио захтеве босанских незадовољника, који су тражили укидање реформа, једну врсту аутономије Босне (да сами бирају место из Цариграда постављеног везира свог шефа земље и да се Порта не меша у њихову управу) и опозивање уступака учињених кнезу Милошу нарочито с обзиром на то, да му се не уступи шест тражених нахија, односно нахије уз босанску границу. Велики везир, да би спречио спајање босанске и арбанашке војске, кренуо је одмах према западу и напао је Албанце. Против њих је имао успеха, али је зато претрпео пораз од Босанаца, и то баш на самом Косову, јула 1831. Хусеин бег није разумео да искористи однесену победу. Побеђеног везира није гонио, нити је уопште покушавао д продире дубље у Турску. Вратио се одмах у Босну, да узме стварну власт и да се прогласи за везира. Покушао је да покори херцеговачке аге и бегове, који нису хтели да му се придруже, али није имао среће. Одважни и јуначки Али-ага Ризванбеговић организовао је несаломив отпор у свом тврдом столачком граду.
Хусеин је брзо после победе наишао на ненадане тешкоће. Боснански беговат, дотле прилично сложен, поче да се диже против њега. Из више разлога. Било је, нема сумње, зависти и љубоморе због успеха. Било је и начелног неслагања. Нису сви били истих схватања у даљим односима према Цариграду. Многи нису хтели да проливају крв у борби против султана и да, на радост душмана, слабе снагу царевине, која је била њихова. Најпосле, Хусеин лично није био нимало човек од такта. Сувише личан, прилично ташт, у основи егоцентричан, одбио је многе од себе. Сав се окитио скупоценим оружјем и хаљинама, волео је сјај и блесак. Вређао је без потребе. Кад му је кнез Милош понудио посредовање код султана одбио га је с пуно омаловажавања. Те незгодне личне особине одбиле су свет од њега и он је убрзо остао без половине ранијих присталица. Наравно, да је и велики везир, врло вешти и немалодушни Мехмед Решид паша, развио своју активност у Босни, да сплеткама и обећањима раздвоји бунтовнике. Видећи како се стање нагло изменило на његову штету Хусеин, нагао, млад и неискусан, поче да гони и убија противнике, али то нимало није допринело јачању његова положаја.
У пролеће 1832. год., осећајући да су догађаји већ сазрели, крену Порта своју војску на Босну, коју је водио новоименовани везир босански Махмуд Хамди паша. Отпор Босанаца био је местимице чврст, али ипак не са старим одушевљењем. Код хана Булога више Сарајева била је 18. маја одлучна борба. У њој се нарочито истакао Хусеинов друг Али-паша Видајић, под којим је у току борбе погинуло осам коња. Султановој војсци, која се била почела колебати, прискочили су у последњи час у помоћ Херцеговци са Али-агом Ризванбеговићем и Смаил-агом Ченгићем. Хусеин са остацима разбијене војске узмаче, а потом пребеже у Аустрију. Касније је био помилован од султана, али му није било дозвољено да се врати у Босну. Умро је од туберкулозе у Цариграду 1833. год.
Као награду за своје држање у тој борби и за учешће на страни султановој против Мехмед Али паше египатскога Али-ага Ризванбеговић доби везирски чин, а Херцеговина, као посебна везирска област, би одвојена од Босне, 1833. год. За карактеристику стварних жеља босанско-херцеговачког беговата довољно је забележити речи новог везира, кад је примио своју дужност. "Ево вам Стамбол Мостар, ево вам цара и у Мостару. Не треба вам више ником да идете у Стамбол!" Бегови су хтели да у својим крајевима, већим или мањим, буду истински господари као средњевековна властела; желели су, да и у целој Босни њихова реч буде пресудна. Али њихове жеље нису ишле мимо тога, а најмање да се издвоје из турске заједнице. Извесни обласни господари, као Пазван-оглу, Али-паша Јањински или Бушатлија, хтели су, истина, да постану нека врста обласних династа, али њихове тежње носиле су увек лични карактер и нису биле израз већине њихових поданика. Ислам и привилегисани положај владајуће групе били су и сувише јака спона, који су их везали за цариградску централу. У Босни са Цариградом су били нарочито незадовољни баш највише с тога, што је чинио уступке хришћанима и што се јавила бојазан, да ти уступци иду на штету државне заједнице и интереса верских. На бунтовна расположења муслимана деловали су конзервативни одавно устаљени погледи на реформе у царству и на дух који их је потицао и опасни покрети међу хришћанима у Србији и Грчкој који су били схваћени као одјек слабости државне централе и њеног попуштања. Људи су били тврдо уверени, да Србија не би била изгубљена, да из ње нису били прогнати јањичари.
С тога султанова победа није значила и стварну победу новог духа. Већина људи у Босни и Херцеговини гледала је као Али паша Ризванбеговић, да та победа донесе неку врсту компромиса. Реформе се не би провеле у целини; у земљи би се поштовао стари поредак и његови претставници били би домаћи људи; али би се према султану очувала пуна оданост, јер чувати Турску значи чувати себе. Али такав се став није могао одржати. Њега није хтела ни Порта ни султан. Једно с тога, што су били уверени да су реформе једино средство за регенерацију Турске, а друго што су хтели да државна политика буде вођена само у једном духу. Мехмед Алија египатски, који је водио политику на своју руку и који је, под утицајем извесних страних сила, доиста тежио за самосталношћу, био им је свима жива опомена. Турска је осећала да због честих унутрашњих и револуционарних криза губи снагу и углед. Да би добила слободније руке она се у спољашњој политици знатно приближила Русији, а у унутрашњој је хтела јаке мере.
За Турску је 1839. год. постала веома критична. Мехмед Алија је тукао царске војске, султанова флота предала се одметнику, а овај запретио је самом Стамболу. Султан Махмуд је умро у лето те године, а владу је прихватио његов малолетни син, Абдул Меџид. Турску је спасло од тежих потреса у тај мах само посредовање великих сила. Из обзира према њима, и верујући да је то једини спас, реформна странка у Турској настављала је свој рад. У јесен 1839. објављен је такозвани хатишериф из Ђилхане са многим напредним одредбама у циљу заштите људских права и побољшања пореског система. Хришћанима је зајемчена законска равноправност. У вези с тим хатишерифом уведене су "тензимати хаирије", т.ј. "срећне уредбе", које су имале да оживотворе нови либерални дух. У Босни те нове реформе дочекане су с пуно неповерења. Налазило се, да би можда било за Турску боље да се измири са Мехмед Алијом, него да се предаје у сумњиви загрљај хришћанских великих сила. На више страна избише буне, које узеше озбиљне размере.
У Босни су муслимани били на нарочитом опрезу. Међу хришћанима се мутило на више страна и они су с тога налазили, да није време слабости и попуштању, него да треба имати чврсту руку. У односу према хришћанским кметовима поједини бегови нису имали много обзира, него су примењивали крут метод силе. После угушене Градашчевићеве буне уведена је за кметовска давања трећина, што је уз остале порезе, купљене с много бруталности, тешко пало на и иначе прилично голог и исцрпелог земљорадника. Изгледа, да су се и беговат и харачки чиновници журили, да час пре надокнаде штете и губитке поводом буне. Притисак је био толики, да су чак и суседне аустриске власти упућивале опомене босанском везиру. Видећи то незадовољство поп Павле Твртковић, познат после ради афере са издавањем прве књиге старих српских повеља, човек сумњивих моралних квалификација, радио је из Шапца на том, да се у североисточној Босни подигне буна, која би можда могла донети извесне користи Србији. Кнез Милош је пресекао тај рад у својој земљи, да се не замери Турцима, али је устанак ипак избио. Дигао га је поп Јовица Илић у нахијама дервентској и градачачкој, у марту 1834. Устанак је био рђаво организован и брзо је угушен, али је оставио дубока трага. Две године потом извршили су Аустријанци један упад код Изачића ради извесних локалних сукоба, што је дало нове хране сумњама против хришћана. По тврдом уверењу доброг дела босанских бегова отпор против рефорама био је борба за одржавање муслиманских позиција на угроженој граници. И они су с тога цело време правили све могуће тешкоће везирима, који су хтели да извршују царске наредбе, подносећи при том не мале жртве.
Од 1839. год. Босна је кипела. Енергични Мехмед Веџихи паша угушио је пре тога и тада неколико локалних покрета, од којих је највећи био у богатом и увек својевољном Сарајеву. Његов наследник, Хусрев Мехмед паша, био је смењен 1844. год., пошто је претрпео пораз од Крајишника. Карактеристична је чињеница за стање духова, да хатишериф ђилхански није у Босни уопште никад био објављен. Аустриски конзул Атанцковић извештавао је своју владу, да је стање у земљи неодрживо. Порта, односно њени везири, нису смели да ствари изведу до краја, а половне мере нису могле да задовоље никог. Старе присталице султанове, као Али-паша и Смајил-ага Ченгић помагале су опозицију. Сам Али-паша није хтео да квари много стари рад и све се више показивао као човек који не одобрава цариградске мере. Кад је 1848. год. дошло до немира у суседној Аустрији, односно до мађарске буне и покрета Срба и Хрвата, босански везир Тахир-паша почео је с интензивнијим радом на прикупљању босанске омладине за низам. То даде повода јаком новом устанку. Тахир-паша није устао да силом сломије устанике, него се морао с њима погађати, што очевидно није ишло у прилог јачању ауторитета царске власти.
После слома мађарске револуције и пошто је реакција завладала на целој линији решила се Порта, да и она у Босни силом уведе ред. Упутила је тамо веома способног и одлучног Омер-пашу Латаса, једног потурченог Србина из Лике, који је био почео своју кариеру у аустриској служби. Са неких 8.000 војника првенствено Анадолаца, и 34 топа дошао је он у лето 1850. у Сарајево и одмах притегао узде. Он је преместио и везирско седиште из Травника у тај град. Без много оклевања Омер-паша се упутио у Крајину. Отпор уплашених босанских бегова ту и у долини Босне био је неједнак, али упоран. Одличан војник, Омер им није дао да се приберу и повежу. Он је сломио и херцеговачког везира Али-пашу. Пашини људи покушали су на Липетама код Коњица да зауставе султанову војску, али су били разбијени. Кад је Омер стигао у Мостар свргао је старог везира и осрамоћена дао провести кроз град на магарцу, с магарећим репом у руци. Повео га је после са собом и у Крајину. Пред Бањом Луком "омакла" се једном стражару пушка, од које је смртно погођен пао последњи феудални господар Херцеговине, 1854. год. Омер-паша био је строг и непопустљив. Много бегова изгинуло је у борбама, а преко 400 послао је у тешком синџиру у Цариград. Аустриски конзул јављао је више пута, да су победе султанове војске деловале на муслиманско становништво веома болно. Оно је у души било уз своје вође и осећало је, да с њиховим поразом пада стари поредак, који им је, и поред свих недостатака, био драг, јер је био њихов. У Омер-паши гледали су старог каурина, који пролива крв правоверних без милосрђа. И мрзели су га бескрајно. Овим борбама бескомпромисни паша скршио је моћ и утицај босанског беговата и подвргао га царској вољи. Сломивши га он је, у ствари, завршио тим актом Средњи Век у Босни, пошто је у великој мери докрајчио феудалне традиције и тешко погодио његове претставнике.
Кнез Милош је 1833. год. постигао свој последњи већи успех у Србији. По хатишерифу од 1830. год. Турци су били дужни да врате Србији шест, напред поменутих, нахија. Али то они нису хтели да учине. Једно, што нису хтели да јачају дојучерашње одметнике, а друго што је то изазивало протесте и незадовољство у њиховим редовима. Порта, која је знала колико су њене реформе непопуларне, није желела да уступцима териториалним, које је и иначе обећала преко срца, отежава свој положај. И с тога је на све начине одуговлачила извршење обавеза. Кнез Милош је са своје стране стално пожуривао решење. За време одметништва Мустафе-паше скадарског и босанских бегова он је нудио услуге и једној и другој страни, да би тако сам лакше дошао до циља. Мустафа-паши је било много стало до тога, да има Милоша као помагача, верујући да ће му то помоћи и да ће Порта, бојећи се заплета, пре попустити. Кад је Порта, захваљујући вештини и енергији великог везира Решид-паше, остала победник према бунтовницима, кнез Милош се решио да сам предузме нешто, јер није било наде да ће му се ускоро дати прилика коју би боље искористио него ова која је измакла. У пограничним областима није било тешко изазвати покрете. У Јадру и Рађевини, као и у Старом Влаху, настале су тешке прилике после угушења босанског устанка и после режима, који су увели победиоци. У другим областима није било потребно дуго чекати, да се јаве насиља било појединаца, било читавих група. Тако су, на пр., три брата Френчевића из Крушевца, у новембру 1832., били уграбили две православне девојке из Мозгова, да их силом потурче. То изазва природно узбуђење у околини. Народ у Жупи прихвати за оружје. Кнез Милош прихвати оберучке ту прилику. Он је распиривао устанак и на другим странама, у Сврљигу, Црној Реци и на истоку, а у исти мах извео је и војску на границу. На Порти се забринуше. Руска дипломатија, која је хтела да поштеди Турке, морала је попустити и саветовати, да се задовољи кнез Милош, како се не би створили нови заплети. После дугих преговора дошло је у мају 1833. до споразума. Србији је припојено шест тражених нахија и она је тако знатно, скоро за целу једну трећину свог дотадашњег поседа, била повећана и појачана.
Познати велики немачки историчар Леополд Ранке, који је први изложио Европи српску борбу за ослобођење, сматрао је за дужност препоручити кнезу Милошу, да Србију, толико симпатичну у борби за народну слободу, учини и носиоцем истинске грађанске слободе, слободарском у сваком правцу. То је с нагласком подвлачио у својој много читаној књизи. Али кнез Милош није испунио његова очекивања. Милош је био човек веома бистар и врло вешт и довољно мудар и захваљујући његовој изузетној прибраности и потребној одлучности у тешким моментима Србија је постигла видне успехе. Милош је био свестан колико су ти успеси зависили од његове личности и осећао је своју вредност. Поучен искуством из Првог Устанка он није хтео дозволити, да се други људи, с мањим заслугама, пењу до његове висине и да му кваре посао. Личан и у основи аутократска природа, као сви јаки људи, он је био безобзиран у чувању свог места и угледа. Тражити од њега да буде неки либерални владалац западног типа значило је тражити нешто немогуће. У једној земљи где је до недавно владала апсолутна турска власт Милош је имао пред собом као примере само везире и паше и у четврт само суверене кнезове Влашке и Молдавске. И кад је примио власт он је у ствари постао српски везир, са истим манирима и без мало са истим схватањем власти. У својој руци је усредсредио мање-више све: и спољашњу политику, и управу, и судство, и трговину. Србију је сматрао просто као свој пашалук. Имао је и великих личних мана. Био је грамжљив на новац, иако га није жалио и давати кад је требало; волео је да се игра с људима и да их уједа до срца; у питању морала био је строг према другима, а себи је дозвољавао све. Није онда нимало чудо, што је стекао велик број непријатеља и што је одбио многе раније присталице и сараднике. "Са владањем Ваше Светлости", писао му је Вук Караџић 1832. год., "нико тамо није задовољан, ама баш нико, осим ваша два сина."
Побуна против кнеза било је од почетка његове владе. Видели смо како су прошли Цукић, Молер, Сима Марковић и др. Год. 1821., кад се јавио устанак у Влашкој, дигоше се у пожаревачкој нахији Стеван Добрњац, брат познатог војводе Петра, и Марко Абдулић, кнезови пожаревачке и моравске кнежине. Милош их је оптуживао, изгледа не без основе, да су се дигли у споразуму с Турцима, да ослабе српску централну власт. Буна је била брзо угушена и остала је без већих последица. Почетком 1825. год. избила је друга и опаснија побуна, која је била захватила више нахија. Главни, врло популаран, бунтовник био је бивши поп, Милоје Поповић звани Ђак. Људи су се бунили против "кнежевског зулума", а у покрету је било и јасних симпатија за Карађорђа. То се, у осталом, види и по том, што је устанички збор држан у Тополи. У борби код тог места, 22. јануара, побуњенике је потпуно разбио вођа Милошеве војске, Тома Вучић Перишић, гружански кнез, ранији момак Милошев и један од најхрабријих људи свога времена. Идуће године покушао је у близини Београда Ђорђе, синовац славног јунака Васе Чарапића, али је и с њим било брзо свршено. Било је и других мање значајних покушаја. Све је, у главном, пролазило добро, јер утицајнији људи у народу нису желели да се изазивају смутње у земљи док није пречишћено питање о њеном положају.
Али, кад је Србија добила самоуправу и кад је питање о шест нахија било приведено крају, незадовољство се показало у пуној мери. Понижени чиновници, који су бивали и батинани, обесправљени трговци, ниподаштаване старешине све је роптало против њега. Било је незадовољства и у самој кнежевој породици и код сељака, иако му је кнез Милош учинио крупну услугу, што није дозволио стварање спахилука и што је земљу спасао за земљорадника. Свет није могао више да подноси не само ћефове Милошеве, него и злоупотребе његових слуга, који су вршљали у његово име. Тешко се осећало што нема суда. Покушај с увођењем Наполеонова законика, на ком је радио и Вук Караџић, остао је само покушај. По хатишерифу Милош је био дужан да ради са скупштином састављеном од народних старешина, али он о том није водио много рачуна. Шта је онда преостајало друго него га уразумити јасним изразом народног незадовољства?
У јануару 1835. неколико угледних људи на челу са старим Карађорђевим барјактаром Милетом Радојковићем дигло се у буну против кнеза и пошло на Крагујевац. Тома Вучић пристао је да их пусти у град под условом да не улазе у кнежев конак. Буна није добила крвав карактер захваљујући том споразуму, него је испала више као озбиљна демонстрација. На кнеза је деловала необично јако. Био се уплашио и једно време помишљао чак и на бегство. Обећао је одмах за Сретење сазив народне скупштине, која ће уредити питање устава. На ту вест побуњеници су се смирили, да би сачекали нове изгледе.
Кнез је доиста о сретењској скупштини дао Србији устав, који је израдио његов секретар Димитрије Давидовић, ранији уредник бечких Српских новина. Устав је био слободоуман, мимо сваког очекивања. У њему се више видео Давидовић, који је у још полутурску Србију, без много размишљања уносио западњачко устројство и навике, него што би се осећало искуство и опрезност Милошева. Овај је био збуњен и пустио је да се донесу и објаве нове уредбе, свакако у нади да ће он већ наћи начина да их изигра. Међутим, то давање устава, и то врло либералног, изазва протесте и у Русији и у Турској. Како је Србија, као вазална земља, могла да га објави без знања Порте? И како то да она уводи устав, када га немају ни Русија ни Турска? На тај уставни дар гледало се и у Метерниховој Аустрији с извесним неповерењем и потсмехом. Питало се, шта ће Србији министарства, и међу њима министарство иностраних дела. И зашто Срби уводе тробојну заставу? Устав, донесен после једне буне, сматрао се као дело изнуђено од револуционарних елемената, којима су пред очима лебдели примери Француске и Швајцарске. По захтеву Русије и Турске Милош је повукао објављени устав, не без извесног личног задовољства. Пред народом он је показао добру вољу, да му испуни захтеве, али се морао покорити вољи сила од којих је зависио. У ствари, он је с таквим исходом ствари био лично веома задовољан.
Али Русија, тражењем да се устав повуче, није мислила да помаже Милошеву самовољу. Начелно она није могла бити против стања, какво је владало и код ње саме. Руска влада је настојала да ограничи Милошеву самовољу зато, што у њ није имала пуног поверења. Милош је често правио потезе који нису одговарали тежњама и саветима руског претставништва у Цариграду и владе у Петрограду. Милош је осећао то и с тога се трудио, да се на неки начин осигура и на другим странама. У толико више, што су његови противници живо радили против њега у Русији, Турској и Аустрији.
Русија је тражила, да се у Србији уведе један савет, са ограниченим невеликим бројем лица, која би била утврђена доживотно, да не би зависила од кнеза Милоша. Тај би савет имао у земљи законодавну и управну власт, коју би вршио у споразуму с кнезом. Милош се томе опирао коликогод је могао, јер је знао да ће тај Савет бити састављен од лица њему противних и да ће му правити сваковрсне сметње. У борби против руског утицаја он је једно време био нашао ослонца код првог енглеског конзула постављеног у Београду почетком 1837. год., Џорџа Хоџеса. Енглеска је тих година радила с пуно енергије на сузбијању руског утицаја у Турској Царевини и на Балкану, па је Хоџес с том мисијом деловао и у Србији. Тако је дошло до необичног стицаја, да је апсолутистичка Русија, са системом "самодержавија", постала противник личног режима у Србији, а парламентарна Енглеска његов помагач. Али тај ослонац Милошу ипак није помогао. Руски утицај на Порти био је јачи и непосреднији. Уз то су и вође уставобранитељске опозиције у Србији биле веома активне. Све што је у земљи било боље и угледније налазило се на њиховој страни. Опасни Тома Вучић, ранији главни ослонац Милошев, ставио се отворено на њихово чело. То је био човек смео, безобзиран, готов на све. У народу је имао велик глас нешто због те храбрости, нешто због бруталности, а нешто и због тога, што је био израстао из најобичнијих редова до врхова управе само својом сопственом вредношћу. То је био једини човек који је могао конкурисати с успехом Милошу у непосредном опхођењу с народом. Уза њ је као други вођа био Аврам Петронијевић, главни дипломатски претставник Милошев, човек ширих погледа, који је видео света и који је имао извесне личне културе. Уједињени Вучић и Петронијевић, снага и вештина, претстављали су вредност, којој Милош лично, поред свега свог ретког талента, није могао одолети. Њима се придружио и Милошев брат Јеврем, који је са своје стране утицао на пријатеља своје куће, аустриског конзула и песника химне "Лијепа наша домовина", Антона Михановића, да се и он определи против кнеза.
Под притиском опозиције и Русије кнез је морао пристати, да се спреми нови устав за земљу. Израђено је било више пројеката са разних гледишта, али ниједан није био коначно усвојен. Видећи да се у Београду, због разних утицаја, питање неће моћи лако окончати, Милош је, на крају, по савету Енглеске, пристао, да се преговори воде у Цариграду. У комисију, коју је упутио у турску престоницу, он је увео и Аврама Петронијевића, не знајући у коликој му је мери он противник. После дугих преговарања довршен је 10. децембра 1838. нови устав за Србију, који су у главном израдили турски и руски претставници. Он је с тога неправедно назван "турским уставом". С начелног гледишта Србија је овом приликом остала у извесном назатку. Бојећи се Милоша опозиција је у решавање уставног питања, које је било унутрашња ствар Србије, увела посредовање страних сила и тим штетила српској државној самоуправи. И кнез је погрешио што је био пристао да се о том решава у Цариграду, место у самој Србији.
Главна уредба новог устава, уперена очигледно против кнеза Милоша, било је стварање Савета ("Совјета") од 17 доживотних чланова, који су могли бити смењени само по пристанку Порте, у случају доказане кривице. Тим је било пружено Порти моћно средство да утиче на прилике у Србији. Узајамна борба довела је дотле, да су некадашњи борци за ослобођење тражили турску подршку и сарадњу против свог кнеза. У Савет су ушла већином лица, која се због свог угледа нису могла обићи, а која су била највећим делом лични противници кнежеви.
Односи између кнеза и Савета били су рђави од првог дана. Побеђен, а раздражен њиховим поступцима и понашањем, Милош је већ после два месеца иза проглашења устава у Србији (13. фебруара 1939.) напустио демонстративно земљу и прешао у Земун. Вратио се тек на молбу руског и енглеског конзула, који нису мислили да ствари треба да иду тако далеко. После тога је покушао да силом измени ново стање. Изазвао је побуну у народу, којој је као вођу упутио свог рођеног брата Јована. Али је та буна брзо пресечена енергичним посредовањем Вучићевим. Видећи да иза свега овог што се десило нема више ни потребног ауторитета ни одзива у народу Милош се решио, да се одрече кнежевског достојанства. Учинио је то 1. јуна 1839., а два дана потом напустио је Србију.
Милоша је формално наследио његов тешко болесни син Милан, за кога један извештај каже да је"мало утекао од идиота". Место њега је стварну власт имало намесништво, које су сачињавали Јеврем Обреновић, Вучић и Петронијевић. Кнез Милан је умро после непуне четири недеље дана (27. јуна). Млађи Милошев син Михаило (рођен 4. септембра 1824.), коме је тад било тек шеснаест година, налазио се са оцем у Влашкој. Милош се једно време колебао да га упути у Србију, али је попустио. Млади кнез дошао је у Београд тек почетком 1840. год., пошто га је Порта потврдила.
Његов положај није био лак. Мржња на његова оца пренела се добрим делом на целу породицу, чији неки чланови после Милошева одласка нису хтели да се помире са створеним стањем, него су стално бушкали у народу. Јавила се и јака странка присталица Александра, сина Карађорђева, чији је глас у народу све више добијао. И сам кнез Михаило, рано зрео, имао је својих ћуди и замерао се људима. Први сукоб настао је поводом тога, што је Порта поставила младом кнезу као саветнике Вучића и Петронијевића. Присталице Обреновића, у договору с члановима те куће, дигоше буну, да тобоже спасавају кнеза из њихових канџи, и нагнаше обојицу да напусте своја места, а после и Србију. Уз њих су се морале склањати и неке друге вође уставобранитеља. После су настале борбе и између самих Ореновићеваца. Кнегиња Љубица радила је живо на том, да се Милош поново доведе у Србију и бунила је чак и народ с тим циљем, док је Јеврем, вођа друге групе, остао доследно против Милоша. Земља се, услед свих тих распри и агитација, силно узмутила. Посредовањем руске владе покушало се доћи до неког смирења, али је оно било само привидно. Кад су се Вучић и Петронијевић, почетком пролећа 1842. год., вратили у Србију дошло је наскоро до новог преврата.
Помагани од турских власти и београдског везира Вучић и Петронијевић, који су се силама претстављали као противници руског утицаја у Србији и тим стекли њихове симпатије па и обећање помоћи, дигли су буну против кнеза Михаила већ у лето 1842. у њиховом покрету ишле су им на руку и суседне аустриске власти. Вучић је, завараваши траг, избио 21. августа ненадно у Крагујевац, дочепао се топова и муниције, и одмах дао знак за устанак. Пре тога је ухватио везе са много угледних људи из народа и придобио их за ствар. Кнежева војска, која је с њим заједно дошла на Крагујевац, би растурена брзо и лако, после неколико испаљених топовских метака. Многи његови људи и официри пребегоше бунтовницима. Сам Вучићев глас унео је забуну и страх. Кнез је морао нагло да се повлачи и не смејући да сачека Вучићев напад на Београд пребацио се ноћу између 26. августа у Земун. Тим бегством крунисан је његов потпуни пораз. Његове присталице, колико их је још остало, клонуше, а његов ауторитет паде безнадежно. Војска коју су водили у помоћ кнезу Стевча Михаиловић и Јован Мићић из југозападне Србије разиђе се пред општом малодушношћу.
Уставобранитељи су брзо сазвали народну скупштину да изаберу новог кнеза. Журили су да силе и остали свет ставе пред свршени чин, а нису ни у земљи хтели дужи период безвлашћа. На скупштини је 2. септембра био изабран за новог кнеза Карађорђев син Александар, који је тад имао 36 година и био зрео човек. Порта је одмах потврдила нов избор. Али не и Русија. Противници Михаилови, који су се раније ослањали на Русију и њеном помоћу дошли на власт, ушли су сад у везе са противницима Петрограда и агитовали су на страни тим, да је млади кнез сав у руским водама. У Петрограду су налазили, да је избор новог кнеза сумњив, пошто је извршен под притиском уставобранитељске револуције и тражили су ново гласање. Нарочито су у руским службеним круговима криво гледали на везе уставобранитеља са извесним чалановима пољске емиграције, која је отворено радила против Русије и која се груписала око активног кнеза Адама Чарториског. Режим Николе I начелно је био против сваке револуционарне измене поретка, а нарочито у питањима где је имала да се чује с правом руска реч. Порта је морала признати руско гледиште и одредити нови избор. За нови избор Русија је чак упутила у Србију једног свог претставника, барона Ливена, а Вучић и Петронијевић морали су се привремено повући са својих положаја, да не би тобоже утицали на избор као власт. На новој скупштини, 15. јуна 1843., поновно је изабран кнез Александар. Да би сузбила антируске елементе и да би Србији обезбедила период мира, руска је влада после тога тражила и израдила, да се уклоне из земље Вучић и Петронијевић. Кад су се уклонили Обреновићи да иду и ова двојица, да би земља починула и да би се стишале распаљене страсти.
Српско јавно мишљење било је у великој већини за уставобранитеље. Карађорђев престиж постао је тада већи него Милошев. Понајвише с тога што је био у прошлости, коју многа нова лица нису непосредно запамтила и што је био више у нашој епској традицији него Милошева практична и рачунџиска политика. Један део уставобранитеља показивао је истинске жеље да се Србија правно среди и културно унапреди. Потреби осећања законитости у земљи, где су до јуче владали Турци са својим познатим схватањима у питањима штовања закона, и где је кнез Милош можда највише грешио стављајући своју вољу изнад закона, тражио је и наглашавао цео свет у Србији. Уставобранитељи су то дали. Већ 1844. год. донесен је грађански законик, на ком се почело радити још за Милошева времена. Највеће заслуге око доношења тог закона стекао је тада чувени правник Јован Хаџић, иначе у књижевности познат као Милош Светић. Иза тог закона дошао је 1853. год. законик о грађанско-судском поступку. С тим у вези извршена је организација судова, као први услов да се створи правна држава.
Уставобранитељи су исто тако радили много и на дизању народне просвете. У том се правцу било кренуло напред и последњих година владе кнеза Милоша, иако он лично није показивао много ревности. Сам неписмен имао је доста неповерења према људима од књиге, међу којима, на жалост, није наилазио много на чврсте карактере. Прво културно средиште створило се за његове владе у Крагујевцу. Ту се налазила релативно добра школа са два-три учитеља. Год. 1833. прва штампарија Србије пренесена је у Крагујевац и ту су почеле излазити и прве новине те земље, Новине србске, под уредништвом у том послу већ донекле искусног Димитрија Давидовића. Две године потом прорадило је и прво наше позориште под управом књижевника Јоакима Вујића. У Крагујевац је прешла исте године кад и штампарија и прва гимназија. "У почетку једина стручна школа у земљи, она је вршила улогу универзитета и прва генерација њених свршених ђака отишла је у државну службу, и то су били први наши чиновници школовани у Србији... С јесени 1838. кнез Милош је њу "имао милост на степен Лицеума возвисити", а Лицеј је непрекидним развитком својим постао, преко Велике школе, 1905. Универзитет." За просвету се још више трудио кнежев брат, Јеврем Обреновић, који је живео и управљао у Шапцу и направио од тог заосталог турског града богате Мачве једно од најнапреднијих места Србије XIX века. Ту је 1836. год. почела рад друга средња школа земље. Али највећи замах добија рад на народном просвећивању за владе уставобранитеља, којима Београд постаје главно средиште и трајна престоница земље. За њихова времена отворено је преко 200 нових школа; 1855. год. заведен је прирез за појачање школског фонда, а 1857. год. издат је закон о основним школама. Закон о гимназијама објављен је већ 1844. год. Њим је организован Лицеј или "велико училиште", чији је рад почео већ раније. На њему се као први основао правни факултет за образовање чиновничког апарата; год. 1853. дошао је природњачко-технички; а трећи, "обшти", био је зачетак филозофског. Законом од 1844. год. биле су обухваћене и богословија и "послено-трговачко училиште". Тај закон радио је као начелник Министарства Просвете Јован Ст. Поповић, наш одлични драмски писац и књижевник. Сем тих школа отворене су још 1850. год. војна и 1853. год. земљоделска.
Мислило се и на науку. Још у јесен 1841. год. основано је било скромно друштво Српске словесности место Академије, коју је предлагао Ј. Ст. Поповић, са циљем да ради на "образовању и усавршенствовању" српског језика. Догађаји од 1842. год. прекинули су друштвени рад, који је настављен 1844. год. Прва књига тог ученог друштва, Гласник, као његов орган, изашла је три године доцније. Уз Министарство Просвете основан је 1844. год. Народни Музеј, а 1849. год. Школска комисија као претходница данашњег Просветног Савета. Још 1842. год. помишљало се на отварање Народне Библиотеке, које је изведено тек 1853.
Кнез Александар знатно је унапредио и војничке послове. Већ је кнез Милош почео са увођењем војничке обуке у модернијем смислу и имао је чак и један кадар сталних официра. Али је права стајаћа војска уведена тек у ово време. "Гарнизонско војништво" имало је два батаљона са четири чете пешадије, један ескардон коњице и батерију од шест топова, а улазило је у састав Министарства Унутрашњих Дела. Из разумљивих националних потреба уређена је 1848. год. прва тополивница, а годину дана потом отворена је и прва артиљериска школа код нас.
У спољашњој политици уставобранитељи су се удаљавали од Русије. Налазили су, да се она сувише меша у унутрашње послове и да с тога треба њен утицај сузбијати. Тај став није дошао спонтано. Док је Русија држала њихову страну против кнеза Милоша они су сами тражили то мешање. Реакција је дошла, кад је Русија стављала примедбе на извесне њихове поступке и кад су се могли надати да ће неке друге силе бити боље расположене према њима. Везе, које су уставобранитељске вође почеле у Цариграду са претставницима пољске емиграције, подржаване од Француске, настављале су се и продубљивале и у Србији. Леноар Звијерковски, агент кнеза Чарториског, дошао је у Београд и настанио се у кући Аврама Петронијевића. За време агитације за избор кнеза Александра Пољаци су се залагали свом енергијом. Преко њих уставобранитељи су дошли у везу са француском владом, која је тада, са Енглеском, била отворен противник руске политике.
Кнез Адам Чарториски, некадашњи руски министар Иностраних Дела за првих година Карађорђева устанка, имао је прилике да изближе позна стање на Балканском Полуострву и да оцени значај који би Срби могли имати на њему. Он је намењивао Србији водећу улогу међу Јужним Словенима и веровао је да она треба и може да окупи све њих у једну државу. Иако је после, као пољски родољуб, постао противник Русије он није био и противник Словена. Желео је само да постану што независнији од северне царевине. Његови људи радили су живо у корист уставобранитеља. Његовом посредовању има се захвалити чак и то, што су се Вучић и Петронијевић, после годину дана странствовања, могли вратити у отаџбину. У Београду је 1843. год., као свог новог повереника, место Леонара, послао Чеха Фрању Заха, бившег учесника у пољском устанку, човека врло активна и искреног пријатеља и своје и после српске ствари. Тај човек дао је идеју и чак израдио и први план за један од наших најважнијих националних програма у XIX веку.
Брзо по свом доласку у Србију 1844. год. он је израдио мемоар о "Словенској политици Сербије". Главна питања су била: "Како би се од турског царства славенског сазидати могло" и "О средствима којима би се сјединење свију Јужни Славена издејстовати могло". Извесне своје идеје и сугестије Зах је примио од Чарториског. Чарториски је препоручивао да Срби искористе турску врховну власт и да увећају своју снагу, али да избегавају руски утицај. Исто тако треба зазирати и од Аустрије. Француска има интереса да у Србији, место турске, добије новог савезника. И Енглеска би радо видела Србију са излазом на море. Срби треба да створе ближе везе са осталим Словенима и са Мађарима, који желе да се ослободе Аустрије.
У Београду Зах је ушао у везе са младим Илијом Гарашанином, чијег су оца убили људи кнеза Михаила приликом последње побуне. То је био човек са тридесет година (рођ. 1812.), који је почео кариеру као трговац, а који је касније прешао у прву стајаћу војску и постао њен официр. После промене династије добио је чин Вучићевог помоћника у Министарству Унутрашњих Дела, а кад је Вучић морао напустити земљу постављен је за министра тога ресора. Бистар и уман човек Гарашанин је постао први државник Србије већега стила. У заједници са Захаом, на основу његова мемоара, он је 1844. год. саставио своје чувено Начертаније или "Програм спољне и националне политике Србије", али га је знатно изменио и подесио за српске прилике. Кад се пореде оба списа, Захов и Гарашанинов, види се јасно колико је овај други човек имао непосреднијег познавања прилика не само у Србији, него и у целом суседству, и колико је био политички реалнији.
Начертаније, полазећи са констатације да је почело "движеније" међу Словенима, наглашава да Србија не сме остати у дотадашњим малим границама и да има тежити "себи приљубити све народе српске који ју окружавају". Ни Русија ни Аустрија немају интереса да се место Турске створи "друго христијанско царство", прва ради Цариграда, а друга због опасности да не изгуби своје јужнословенске поданике. "Споразумјеније дакле и слога са Аустријом јесте за Србију политичка немогућност, јер би она сама себи уже на врат бацила". У тежњи да створе велику државу на Балкану Срби не иду ни за каквим револуционарним актом, него би наставили само своју стару историску мисију. Срби су први борбом добили своју слободу међу Словенима у Турској, па је сасвим природно да они и даље воде целу акцију. Бугари су изгубили веру у себе и надају се ослобођењу само од Русије. Али Србија нема снаге да изведе одмах у дело цео програм, а и иначе треба да ради опрезно. За разлику од Заха Гарашанин је налазио, да је ипак за Србију савез са Русијом најприроднији, али под условом да и сама Русија увиди, како би јој био бољи савез с малом Србијом "него са Аустријом, за коју она Западне Словене и чува." Дужност је Србије, да и она политички делује у Бугарској, како се ова под другим утицајима не би отуђила од ње. То би могла учинити отварајући школе у Бугарској и школујући младе Бугаре, и обраћајући нарочиту пажњу да се национализује црква у Бугарској, која се у то време налазила у рукама Грка. Главну активност имала је Србија да развије поред Црне Горе, која се била већ скоро сасвим отргла од Турака, у Босни, Херцеговини и северној Албанији. Северна Албанија обухватала је у ствари Стару Србију. Са тим крајевима треба одржавати све чешће везе и неговати љубав и споразум између православних и католика. Њихово уједињење у облику "државног сојуза" има се извршити под вођством Србије и наследне династије Карађорђевића. Преко Босне може се онда утицати и на Далмацију и Хрватску. У том програму први пут је изнесена мисао, да Србија, у интересу своје трговачке еманципације од Аустрије, треба тражити свој излаз на море. То би био Улцињ, с путем преко Скадра. Захову подужу главу о односу Србије према Хрватској Гарашанин је изоставио налазећи очевидно, да она не може ући у први план рада. Није се много задржавао ни на Србима из Срема, Бачке и Баната, иако је признавао да тамо треба више радити на везама. Чинио је то с тога, што је био свестан да Србија са својом малом снагом не може у исто време деловати и међу поданицима Турске и међу поданицима Аустрије. Сем тога, није могло бити мудро изазивати подозрење Аустрије док се не постигну неки успеси у Турској.
Гарашанин је одмах и почео рад у означеном правцу, а посебно у Босни. Нарочито је нашао одзива међу фрањевцима, који су тих времена водили врло оштар спор са својим бискупом фра Р. Баришићем. Антиаустриски расположени фра Иван Јукић, један од најактивнијих чланова тога реда, био је врло близак Београду, а фра Мартин Недић је певао песме у славу уставобрнитеља. Њихови људи тражили су подршке у тој борби код српског капућехаје у Цариграду и добијали су је. Радило се исто тако и у Старој Србији и северној Албанији. Хрвати су 1844. год. покренули у Београду свој лист Бранислав, а њихов вођа Људевит Гај имао је тесног додира са владом.
Режим уставобранитеља имао је великих противника. У спољашњој политици осећало се, да нема пуног наслона на Русију, а и код Аустрије се наилазило на доста тешкоћа. Кнез Михаило, као и кнез Милош, нису мировали. Упозоравали су на погрешке нове управе и народ у земљи и суседству и кабинете великих сила. Припремали су и буне и препаде, али без много успеха. Од њих је највише запамћена Катанска буна из 1844. год. Њу је извео Стеван Јовановић Цукић, који је 22. септембра са двадесетак другова, преобучених у катане, прешао Саву и упао у Шабац. После првог изненађења, кад су се бунтовници дочепали главних државних зграда, власти су брзо организовале протумере. Цукић је из Шапца, с нешто нових другова, пошао у Подриње, заузео Лозницу, и кренуо према Ваљеву. Али га је недалеко од Ваљева сачекала војска коју је водио прота Матија Ненадовић и разбила га је потпуно. После тога је дошао Вучић, који је врло свирепим мерама успоставио ред али увео и праву страховладу партизанског режима.
Срби из осталих крајева били су на страни новог кнеза Александра. Предњачио им је млади владика црногорски, познати песник Петар II. Он је обожавао Карађорђа и његов смели подвиг. Испевао му је три песме, од којих је најзначајнија посвета његовом главном и најбољем делу Горском Вијенцу Праху оца Србије. Самом кнезу Александру писао је 1843. год., да је његов долазак на престо "празник најдражи њиховим душама, без искљученија целоме Србству од малога до великога. А мени драже и милије од иједног србскога сина". Он је први почео упућивати црногорску омладину да се школује у Србији. Учинио је све што се онда могло, да односи између две српске кнежевине буду што приснији. Из Војводине приличан број српских бољих књижевника прешао је у Србију и радио тамо, као Јован Ст. Поповић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован Стејић и др.; Карађорђевац је био и Сима Милутивновић Сарајлија. У то време Србији се обраћају и први Срби католици из Дубровника. Матија Бан ступа у српску службу, а Медо Пуцић даје своје спев Кара-ђурђевку са јасним расположењима. Обреновићи су створили једну малу групу својих присталица у Бечу захваљујући, у главном, давању помоћи и стипендија. Вука Караџића означавали су као њихова човека, али он је то био само по невољи. Остао је с кнезом Милошем, иако га није волео, зато што му је тај давао новчане потпоре и што су га пријатељи кнеза Александра били једно време одбили. Сем њега, уз кнеза Михаила су били, као његови питомци или кућни учитељи, Ђура Даничић и Бранко Радичевић.
Апсолутистички метод кнеза Метерниха претворио је био Аустриску Царевину у праву полициску државу. Угушиван је систематски сваки слободоумнији покрет, који би ма у чем подривао освештани поредак. Метерних је био конзервативац и по природи и по уверењу. Аустриска Царевина, састављена из разних народности, била је остатак старог политичког стицаја прилика и тешко се сналазила у новом времену. У XVI веку и даље око ње су се прибијали разни мали народи и државе, да би у већој заједници могли с више успеха одолевати турском налету. Али после сузбијања Турака те је потребе нестало. Место тога, с буђењем националне свести, од почетка XIX века, све су се више јављале тежње, да се та заједница напусти и да се уђе у оквире националних држава. Талијани су, дотле разбијени, почели писати, и говорити, и радити о свом народном уједињењу; исти такав се покрет јавља и код Немаца. У оба народа остварење тих планова могло се постићи само на штету поседа Аустриске Царевине и престижа Хабзбуршке династије. Већ тада, средином XIX века, јављале су се у Бечу зебње, да би и једна слободна српска држава на Балкану могла постати привлачна тачка за њене југословенске поданике. А цео покрет за јачање међусобних словенских веза, прозван панславизмом, посматран је с пуно сумњичења као чиста политичка акција под вођством Русије и са циљем да у крајњој линији њој послужи. Национална активност Мађара, веома жива и импулзивна у првој половини XIX века, добила је постепено карактер народне борбе за пуном независношћу од Беча. Пуцало је на све стране. Метерних је то осећао и с тога је, као једино средство за одржање, стезао обруч. Није радио ништа значајно, да претходним мерама каналише извесне струје и да за времена државу ослони на онај део елемената који је, истина, тражио измену система, али који тада још није излазио из оквира државне заједнице.
Кад је у фебруару 1848. избила револуција у Паризу, која је срушила монархију и довела до прогласа републике у Француској, заљуљала се из темеља и трошна аустриска зграда. Плануше устанци на све стране. Немачки родољуби сазваше у Франкфурту свенемачки сабор, који је имао јасно да изрази жељу за немачким уједињењем, али не под вођством Аустрије. Као одговор на то дошао је после свесловенски састанак у Прагу, на ком је учествовало и неколико Срба. Иза тих и поред тих манифестација почеше и уличне борбе. Узбуни се чак и лојални царски Беч. Метерних мораде бити жртвован. Али то ипак не смири узавреле духове, нарочито не тамо где је покрет добио не само карактер борбе за уставне слободе, него и за национално ослобођење.
У Аустрији постадоше најопаснији Мађари, које је водио врло темпераментни беседник Лајош Кошут. У свом национализму Мађари нису имали никад довољно мере. На подручју круне Св. Стевана они су према осталим народностима били и остали стално мањина. Државу су међутим водили и претстављали само они. У страху да то вођство не изгубе или да га не би морали делити, они су почели свима средствима настојати да Угарској очувају мађарски карактер. У тој тежњи морали су доћи у сукоб с осталим народностима; а у првом реду са Србима и Хрватима. Срби су имали своје привилегије с једниом врстом верске аутономије, на које су Мађари одавно криво гледали и за које је постојала опасност, да би им их могли једног дана укинути. Хрвати су исто тако чували своја историска права и нарочито свој језик, чију су употребу Мађари организовали на све уже кругове. Бечка влада употребљавала је врло често Србе и Хрвате, чија је борбеност била добро позната, као своје оруђе за обуздавање мађарских прохтева. То је онда створило између њих и Мађара још већи јаз, јер је, уз начелне противности, дошао још и моменат апсолутног неповерења.
Кад су стигле вести о нередима у Паризу и затим у самом Бечу и кад се дознало шта намеравају и траже Мађари дигли су одмах свој глас и Срби и Хрвати. Загреб је постао врло активан и под вођством бана Јосифа Јелачића, граничарског пуковника, дао је, скоро од првог дана, том покрету борбен карактер, али у исти мах показао је приврженост према Хабзбуршкој династији. Граничари су били најбољи део аустриске војске и у ово време оданији двору него многи немачки пукови. У том духу лојалности и беспрекорног вршења службе они су васпитавани столећима, и то међу граничарима подједнако и Срби и Хрвати. Годинама се у једном популарном српском маршу певало и понављало:
Кад зажели светли цар
У смрт скаче граничар!
Срби, из почетка, нису били против Мађара; не бар Срби из
Бачке, Баната и Срема. Напротив, многи од њих искрено су поздравили њихов
покрет. Било је то из многих разлога. Нешто због тешког стања наших кметова под
теретима феудалних наслеђа; нешто због притиска власти, које су још увек према
Србима поступале с много верских и других предубеђења; нешто због уопште тешких
економских услова за живот; а нешто и по атавистичкој традицији борбе против
носилаца туђе власти. Без унапред спремљеног плана и без претходне организације
они су брзо почели акцију. Већ 10. марта збацили су месне општинске власти у
Земуну и Панчеву, на чијем су челу стали Немци, па су одмах образовали и
народну гарду. Пред узбуђеним народом морао се у Панчеву повући и један одред
војске, који је хтео да поврати стари ред. Побуна није била уперена против
Мађара, који у тим местима нису претстављали никакву нарочиту снагу. Панчево је
чак прогласило тога пута своје спајање са Угарском, кидајући везе с војном
границом. Побуњеници у Земуну носили су мађарску заставу. У Пешти су српски
ђаци и претставници од 83 општине клицали мађарским револуционарима. Народни
одбор, коме је претседавао Исидор Николић, донео је у Будиму 6. марта своје
закључке, од којих је први био овај: "Србљи признају мађарску народност и
дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њиова
народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њиним делима и
саветовањма законом утврди". У осталим тачкама тражили су аутономију цркве
и школе; свој народни сабор, који може општити непосредно с Царем; слободно
самостално уређење Војне Границе. Акт је садржавао покличе: "Краљу
верност, отечеству сваку жертву, Мађарима братску љубав!" Српски пожунски
ђаци учествовали су у мађарским подвизима и по њиховим примерима хтели су да
делају и сами. Води их млади шајкаш, Светозар Милетић, ђак словачких
романтичара Ј. Колара и Љ. Штура, који су проповедали словенску узајамност и
што чвршћу везу. Под утицајем њихових идеја он је узео за себе назив Свеслав.
Већ 1847. год. тамошња омладина издала је свој алманах Славјанку, а
Милетић је одушевљено певао:У смрт скаче граничар!
Ој Славјани, браћо драга,
куцнуо је и наш час!
У акцији пожунске омладине сједињавали су се одјеци
свеславенског конгреса у Прагу и револуционарног замаха у Пешти. Пламене песме
Петефијеве распаљивале су дух и у српским редовима.куцнуо је и наш час!
Али се ускоро то пријатељско расположење према Мађарима изменило. У Пешти су од раније страховали од пансловенске агитације и с тога су и цео рад омладине гледали с подозрењем. Држање Хрвата их је огорчавало. Имали су сигурних доказа, да хрватски патриоти позивају Србе у сарадњу против Мађара и да им у том иде на руку, у име словенске солидарности, и добар део српске омладине. Добили су извештаје, сасвим поуздане, да и у Србији извесни агитатори говоре, како је дошао час да се пређе на дело, пошто је Аустрија парализована и како треба радити не за Мађаре, него за Србију. Матија Бан крстарио је по Срему, ишао је у Нови Сад и Загреб, и говорио да треба извући, у том мутном времену, што више користи за српску ствар, али у исто време радити и у споразуму са Хрватима.
Мађари су с тога врло брзо охладили према Србима. Непријатне су им биле и српске петиције, које нису биле у складу са планом о јединственој Мађарској. Кад му је дошла депутација новосадске општине са захтевима, који су у суштини одговарали оним будимским, Кошут је био у незгоди и није могао да их задовољи. Нова, слободарска и демократска Угарска, говорио је он, лишена феудалних терета и предрасуда, неће се према својим припадницима понашати као ранији режими. Не треба, с тога, тражити зајемчивање посебних права, која неће нико угрожавати. Искуство је, међутим, натеривало Србе да буду опрезни. Једно су речи, а друго дела. Дотадашњи поступци Мађара и њихов ултранационалистички став нису улевали много поверења. И они су с тога уз та општа права и слободе тражили стално и своја српска права. Мађари им то нису могли дати из начелних разлога своје националне политике, која је тражила јединство државе у сваком погледу, а и с тога што би српски случај могли узети за пример и други народи Угарске. Млади и плаховити и амбициозни Ђорђе Стратимировић, главни организатор народне гарде међу Србима, довикнуо је, да Срби могу добити задовољење својих захтева неком другом помоћу. Раздражени Кошут назвао је таку изјаву велеиздајом и запретио је, да ће тад између Срба и Мађара одлучивати мач.
Код Срба су се, доиста, с више страна чули позиви и усклици, да се искористи ова прилика и изведе уједињење Срба с обе стране Саве и Дунава. Паша у Београду опомињао је аустриске власти на опасно врење. Бечке власти биле су у незгоди. И српски и мађарски покрет имали су опасних тенденција, и то несумњиво центрифугалних. Али мађарски је ипак био опаснији. Зато, што су Мађари били добро организовани и што су имали више снаге. Срби су били политички неискусни и недовољно повезани, па је било наде да се на њих може лакше утицати. Хрвати су имали несумњива додира са дворским круговима и за њих се знало сигурно, да се неће изневерити династији. Требало је у том правцу деловати и на Србе, и то преко свих чинилаца.
За Беч је, међутим, био главни спас у том, да се против централе не сложе све незадовољне народности. Ако икад, сад је био час да се завадом покуша очувати и посед и осигуравање власти. Захваљујући мађарском држању на то се није дало дуго чекати. Већ 31. марта звонио је Светозар Милетић на узбуну у чурушкој цркви и позивао народ у борбу против Мађара, који намећу свој језик и гуше словенску народност. У другим местима тражио је, да српске чете у аустриској војсци не иду у Италију, него да остану у Земљи и бране од Мађара домаће огњиште. У том смислу ширени су и прогласи. И имао је успеха. Позивани људи нису хтели да иду и да приме војничке предмете.
Карловачки Срби поставили су 2. априла свој програм, у ком је главни став гласио: "Први и најпоглавитији основ тежења нашег тај је, да против сваког нападања обезбедимо не смо цркву нашу православну, у којој једној савест наша налази утехе и спокојства, но да сачувамо заједно и свети онај, от дедова наши као аманет наслеђени ковчег народности наше, име и језик српски, без којега би иста љубљена православна црква лако синове своје преживети могла. Пружајмо дакле руке једнокрвној и једноплеменој браћи нашој Хорватима, с веселим из дубљине срца узкликом: да живи слога, да живи троједна краљевина". За Србе се тражило стварање војводства, у које би ушли Срем, Бачка, Банат и Барања. У заједничком земаљском сабору Хрвата и Срба изабрани бан био би претседник, исто тако а од народа изабрани војвода био би потпретседник. Заједничко министарство имало би половину Срба. Срби би имали и свој посебан сабор, који би се састојао сваке године и решавао црквена и школска питања.
Народ је био нестрпљив и једва је могао сачекати сазив сабора. У Кикинди су 12. априла људи здерали мађарску заставу и побацали амблеме. Кад је месни гарнизон хтео да поврати ред дочекали су га сељаци с коцима, косама, вилама и другим оруђем и разјурили су га. Потом су настале пљачке и убијања. У Новом Саду спалили су људи наметнуте мађарске протоколе за цркве. Гомиле грађана са свих страна, као депутације и појединци, долазиле су у Карловце и енергично тражиле сазив сабора. Милетић је грмео против владика, међу којима су се многи бојали одговорности и буне. Мађари су прогласили преки суд и дали широку пуномоћ њима оданом грофу Петру Чарнојевићу, али су тим свет више раздражили него уплашили.
Ту револуционарну атмосферу хтео је да искористи и кнез Милош. Он је, преко поверљивих особа, нудио своје услуге Мађарима, али је тражио да га признају као српског деспота. Његове планове откривао је Миливој Блазнавац, млади чиновник из Србије, који се као ухода приближио кнезу и стекао његово поверење. Он то свакако није чинио сам по својој инициативи, него су ту мисао дали кнезу његови некадашњи ужи сарадници из јужне Угарске, који су за то придобили и кнеза Михаила. А чинили су то с тога, што су видели да међу Србима у Угарској није било у тај мах ниједне личности, на којој би се сви поуздано сложили.
Карловачки митрополит Јосиф Рајачић, који ће имати једну од главних улога у покрету, није с почетка био за сувише радикалне мере. Рођен у једном личком граничарском селу 1785. год., он је, за време ових догађаја, био превалио шездесету годину и разумљиво је, што је и по васпитању и по годинама био уздржљив. Као епископ у Далмацији он се трудио да ојача православље и сузбија католичке покушаје са унијом, али се показивао и као "службоуљудан" чиновник. Из Далмације је био премештен у Вршац, а 1842. год. постао је карловачки митрополит. На почетку буне 1848. год. Рајачић је, као члан мађарског Горњег Дома, суделовао при образовању прве мађарске одговорне владе, у којој се налазио и Кошут. Разумљиво је с тога, што се извесно време колебао пред новим догађајима. Али народно расположење понело је, на крају, и њега. У толико пре, што му је била стављена у изглед од Срба толико жељена част патриарха. За сваки случај он је, ипак, народну скупштину пријавио мађарском Министарству Просвете.
На велику народну скупштину, сазвану у Карловцима 1. маја 1848., слегао се силан свет. Било је неколико лица из Србије, међу којима стари прота Матија Ненадовић и млади Јован Ристић. Сав је град био у узбуђењу. Улицама су се мешале родољубиве и црквене песме, звонила су звона, а гуслари су певали о старим јунаштвима. На свима устима беху имена Душана и Лазара; тражио се њихов дух, и њихов замах. На тој скупштини Срби су прогласили патриаршију и војводину. За патриарха је изабран митрополит Рајачић, а за војводу граничарски пуковник Стеван Шупљикац. Српски народ прогласио се ту "за народ политично слободан и независан под домом аустриским и обштом круном угарском". У исто време објављен је политички савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације. Везе са Србијом биле су јасне и чврсте, иако се о њима у скупштинским протоколима, из разумљивих разлога, није могло говорити отворено. Народни Одбор, с патриархом на челу, обратио се 17. маја посебним прогласом и "влашком народу" у Угарској, позивајући и њега на сарадњу, а мало потом су позвали и Немце.
У тој тешкој борби коју су имали да воде и Срби и Хрвати помишљали су на везе са Србијом. Срби из чисто националних мотива и зато што им је требао ослонац на њу. Код Хрвата желела се сарадња са Србијом ради моралне помоћи и зато што се знало, да ће Срби из Војводине поступити онако, како им се буде препоручивало из Београда. А у Загребу се желело, да се не цепа народна снага, него да Срби и Хрвати иду заједнички против Мађара. С тога је бан Јелачић упутио И. Кукуљевића да оде у Карловце, а отуда у Србију и да ступи у везе са тамошњим владиним круговима. Имало се, у колико се могне, расправити питање уређења односа и компетенција између Војводине и Србије с једне и Хрватске и Славоније с друге стране. Народ није чекао преговоре, него је радио по свом инстинкту. Војнички кордон на Сави у околини Митровице био је без икаква утицаја; народ је слободно прелазио с једне на другу страну. Људи из Аустрије више слушају савете и поруке српских власти него својих. Србијанци су чували станове аустриских официра и штитили су их од побуњеника, склањајући их понекад на своје подручје.
Међутим, у самој Србији није било пуне сагласности. Створиле су се биле три групе, да још не кажемо странке. Стари Вучић, који је својом осионошћу био додијао кнезу, прешао је у опозицију и нашао понова ослонца код руског конзула. Потиснут с власти он је окупљао око себе многе незадовољнике и имао је знатна утицаја. Људи су га се бојали и били су уверени да се он поново може дочепати власти. Петронијевић је пристао уз кнеза, али је било извесних тешкоћа с Гарашанином. Овај је настављао своју франкофилску политику, понекад уз пркос не само руској, него и аустриској струји, која је све више узимала маха и коју су сачињавали многи Срби чиновници из Аустрије и кнез сам са својом ужом околином. Гарашанина су противници оптуживали да би сам желео, помоћу Француза, постати кнез. Мада се налазио на положају министра Унутрашњих Дела он је уживао кнежево поверење. Кад је избила буна у Мађарској било је важно питање како ће се држати Србија. Гарашанин и његови људи били су за акцију, док је Вучић устајао отворено против. Он није никад волео "пречане" и у народу је водио и агитацију против њих. Сем тога, бојао се, у случају успеха, да то не дигне углед његовим противницима и да се, у евентуално проширеном подручју, не ослаби његов утицај. Кнез се колебао. И вероватно би остао пасиван, да се није јавила акција кнеза Милоша. Овај је у мају био сишао у Загреб и одатле хтео поћи у Срем. Бан Јелачић се бојао његове агитацие, која би сигурно унела забуну и дала српском питању нов обрт, па му је спречио тај пут. Он је у Загребу кнеза ограничио у кретању и доживео с тога једну доста непријатну ствар. Људевит Гај, који је у погледу новца одавно био слаб, узео је од кнеза извесне суме с изговором, да му, међу другима, требају и за бана. Мало после тога појавио се и кнез Михаило у Новом Саду, очевидно с истим циљем. Под утицајем њихове агитације, да се они не би дигли на његову штету, решио се и кнез Александар, да и Србија, преко својих добровољаца, узме учешћа у устанку.
Српски народни одбор у коме је преузео председништво млади Стратимировић позвао је народ 12. маја, да слуша само његове наредбе и да га помаже "оружаном руком", "јер укорењено бивше зло само се са мачем у храброј србској десници може искоренити." То је било отворено гажење у буну. У овај мах не само против Мађара, него и против бечке владе, која још није била заузела уопште никакав став према српским захтевима, а још је мање створено стање била признала. Народни Одбор позивао се јасно на француски пример и његову борбу против угњетача. Да умири раздражење Мађара Беч је од пролећа био вољан да им у многом изиђе на сусрет. Војну Границу, на њезино велико огорчење, подредио је мађарској влади; по захтеву Мађара био је Јелачић свргнут са банске части. Мађари су све оно што су Срби уредили прогласили за незаконито и кад им сви покушаји да одврате Србе с узетог пута нису успели, они су наредили да се прогласи опсадно стање и употреби сила. Народни Одбор је 24. маја, видећи опасност пред очима, сматрао за дужност изјавити: "Ми, браћо, не идемо против цара и краља Фердинанда и његове светле породице; народ србски не иде против царско-краљевског престола, него народ србски иде да одбрани цара и краља и његов престол, који су му Мађари до опасности довели".
Тако су Срби устали да бране интересе династије и Беча пре него је то Беч учинио сам. Српски покрет, који је из почетка имао тенденцију, да одбије насртање на своју народност и да обезбеди нацији спокојнији живот са чувањем њезиних права извргавао се сад, одједном, у одбрану престола. То је, може се рећи, била тактика; и Беч и Срби имали су подједнаког интереса да сузбију мађарске претераности; и било би природно да Срби своју борбу ускладе са тежњама Беча. Али су Срби овог пута истрчали унапред и иступили су против Мађара пре него је то ико други у Аустриској Монархији учинио у тако оштром облику.
Српску депутацију, која је пошла цару да изложи народне захтеве, водио је сам патриарх. На путу за Инсбрук, где се Цар тада налазио, депутација је стигла у Загреб. У сабору, 24. маја, и на улици дошло је до одушевљених и дирљивих манифестација за нородно јединство. Рајачић је, бурно поздрављен, инсталирао Јелачића као бана. Говорио о потреби "једне душе и једне мисли", да би се могла извојевати "изгубљена" народна права. Том приликом је утврђено, склапањем савеза, да Срби и Хрвати иду заједно, потпуно здружени, и да се ни једна страна неће задовољити сама ма каквим уступцима без задовољења и друге стране. Та сарадња је био дотад највиднији успех великог свесловенског покрета и одушевљења, које су у нашој омладини нарочито развијали словачки родољуби Јан Колар, Људевит Штур и научењак Павле Шафарик, и први политички резултат идеја о јужнословенској солидарности, коју је као свој програм постављао Илирски Покрет, који је у ствари био колико књижевни толико исто и национални и духовни подвиг.
Народни одбор, бојећи се нападаја Мађара, био је позвао људе на оружје. Око Карловаца и Новог Сада скупило се неколико хиљада бораца, са доста граничара, који беху довели и своје топове. Генерал Храбовски из Петроварадина, упозоравао је Двор на расположење у народу и препоручивао је, да се не раздражују граничари, али је сам лично учинио један неразуман испад, који је пожурио догађаје. Он је 30. маја одговорио једној српској депутацији, да на карти Аустрије не постоји српски народ и да он не зна за српско име и српску народност у Аустрији. Огорчени, Срби су још истог дана поднели цару тужбу против њега. Сјутри дан пошле су петроварадинске чете пут Карловаца, али су биле одбијене. Заповедник српске војске Ђ. Стратимировић, сматрао је тај нападај као одсудан за цео даљи ток догађаја; он је покрету дао нову и снажнију динамику. По службеним саопштењима Храбовског сукоб је завршен преговорима, јер је он избегавао страхоте грађанског рата. И доиста 12. јуна потписан је споразум између Народног Одбора и Храбовског и Чарнојевића и друге стране, који је био доста либералан. С мађарске стране пристало се, да Срби остану до 22. јуна на окупу и да сачекају извештај од депутације упућене цару, јер су знали да тај неће бити повољан.
Војвођани су у то опасно доба борбе били без војводе. Стеван Шупљикац, на ком су се сложили после извесних тешкоћа с другим кандидатима, није био човек од нарочите енергије. Он се из почетка чак устручавао да прими понуђену част. Као добро васпитани граничарски официр најпре је хтео да добије за то одоборење од својих власти и од цара. Избор га је затекао у Италији, у војсци која је оперисала против Талијана. Како је цар у то време под утицајем Мађара, био противан народним жељама, Шупљикац је остао на свом месту. Вођство је с тога запало Стратимировићу. У Главном Одбору, поред њега, није било јаких људи од ауторитета. "Све сами скоро млади људи и тако рећи бескућници", каже Јован Суботић.
Цар је 7. јуна примио српску депутацију и казао јој, сасвим у духу мађарског схватања, да је карловачки сабор сазван незаконито и да су закључци на њему донети под упливом Срба из Србије, и да их он због тога не може потврдити. То је био одговор на српско истрчавање, да они бране царски престо. Војничка странка, с надвојводама на челу, трудила се да поправи рђави утисак с те посете и дала је разумети, да то неће бити последња реч Двора. Већи официри, скоро сви из реда, који су се код нас налазили на одговорним местима, сматрали су да је учињена неопростива грешка, што су граничари били стављени под команду мађарске владе. У најбољи и најпоузданији део аустриских трупа унесено је огорчење. Граничари неће с Мађарима и мисле о њима исто онако као и остали њихови сународници. Према томе, та је мера могла само да ослаби војну дисциплину и с њом и војну снагу Монархије. Тај став војника изазвао је колебање на Двору. Тако се могло догодити, да је Јелачић био свргнут као бан, а остављен као војни заповедник у Загребу. После брзог успеха кнеза Виндишгреца с угушивањем нереда у Прагу иза словенског конгреса и после победе над Талијанима војнички глас постао је још моћнији и утицајнији. Оно што је доиста тих времена држало Аустрију у заједници и претстављало главно оруђе династије била је војска, систематски васпитавана у правцу безусловне оданости. Кад су у Пешти видели то колебање Двора и то утицање војничких кругова тражили су енергично да цар, доласком у Угарску, отворено и недвосмислено изјави, да прихвата ново стање. Дволичност је паралисала сваки одлучан корак и на једној и на другој страни и њој се хтео учинити крај.
Сви војни извештаји су говорили, да је Војна Граница у Срему и Банату у потпуном расулу. Срби граничари и већи део њихових официра ставили су се на расположење Народном Одбору. Народ се, скоро листом, дизао на оружје. У све већем броју пристизали су добровољци из Србије, док 30. јула није прешао код Ковина и сам Стеван Книћанин, лични кнежев пријатељ. Он се ставио на чело борцима из Србије, који су својој браћи из Војводине донели не само нешто стварне, него и велику моралну помоћ. Србија је тим актом учинила крупан корак у својој националној мисији, излазећи отворено из уског оквира своје локалне политике и показујући да се залаже за бољу судбину својих сународника, ма где се они налазили. У земљи то предузеће није прошло без доста велике опозиције. Тома Вучић био је одлучно против њега, не хотећи да се Србија меша у послове "преко баре". Црногорски владика, Петар II, гледао је с извесним песимизмом на овај покрет и у јулу писао је кнезу Александру: "Војводство на слабе гране стоји, па и да је сасвим ослобођено од Маџара за Србство никаква напредка, како Срби за себе не војују него за туђина". А другом ће приликом исте године рећи: "Е сиромаси Славјани, што би Европа без робовах, да јој није њих!"
Већих борби између Срба и Мађара није било скоро месец дана иза оног првог нападаја на Карловце. Али су зато биле честе мање чарке и сукоби између народа и органа власти. Мађари су се трудили да у анархично стање унесу реда помоћу војске и њених органа, а Срби су, да се обезбеде, заузимали извесне стратешке положаје. Прва већа борба развила се 2. јула око Сентомаша, који су Срби утврдили и против кога су Мађари покушали узалудан нападај. Грађански рат узео је потом пун замах. У једном писменом акту генералу Храбовском од 20. јула патриарх је енергично изјавио, да ће Срби, не нађу ли правог разумевања за своја права код надлежних, опозвати своју граничарску браћу из Италије, позвати све Словене у помоћ и обратити се великим силама и да ће чак с Карлом Албертом у Италији склопити савез. Ко тоне хвата се и за врело гвожђе. Неће бити никакво чудо ако се они "баце у наручја" не можда само Русији, него чак и Турској. Такве речи, у писменом акту, са тако одговорног места, пале су у нашој прошлости са толиком отвореношћу први пут; то је уједно и најбољи доказ до које се мере било трпело народно огорчење. Последњег јула упутио је патриарх прекор бану Јелачићу, што Хрвати ништа не предузимају док се они боре, и запретио је, да ће раскинути савез. По захтеву Мађара Двор је, усред те кризе, 21. јула био донео одлуку, да се патриарх свргава са свог достојанства, и да администрацију карловачке митрополије има примити бачки владика Платон Атанацковић.
Али то је био и последњи акт бечког попуштања према Мађарима. Већ 19. августа, по решењу своје владе, цар је тражио од Мађара нове преговоре, опозивање мера против патриарха и бана, и враћање Војне Границе под управу бечког Војног Министарства. Они на то нису пристајали. Њихов став према Двору био је све одлучнији. Видели су, да понашање бана Јелачића и његове војне припреме не би могле бити извођене без извесних сугестија из Беча. Аустриски конзул у Београду, потпуковник Мајерхофер, ткао је између српске владе, бана, Беча и патриарха, и то у својству конзула и војног заповедника у Земуну. Преговарао је чак као нека ратна страна с Мађарима у Белој Цркви. Беч ни иначе није био искрен према Мађарима и што је попуштао било је само од нужде код прође опасност. По мигу из Беча Јелачић је 26. августа објавио рат Мађарима и прешао границу. Наши људи веровали су, да ће им сад победа несумњиво крунисати напор. Срби су пре тога, у новој борби од 7. августа, сјајно одбили Мађаре поново од Сентомаша, а имали су и још неколико локалних успеха. Још сјајнији је био српски успех код тог места 9. септембра. С пуно части могао се отада Сентомаш назвати Србобраном. Жива је незгода код Срба била у том, што нису имали свог врховног заповедника. Мајерхофер је вршио функцију неког шефа штаба, а патриарх је једно време имао власт општег народног поглавице. Али за војничке послове није одговарао, иако је био припасао сабљу. Војводу Шупљикца аустриске власти нису пуштале из Италије. Млади Стратимировић, који је заповедао Србима при првом нападу на Карловце, сматрао је као природно, да војно заповедништво допане њему. Кад се том успротивио патриарх и неки други старији чланови одбора дошло је у вођству до расцепа, који је, о том не може бити сумње, само сметао народној ствари. Стратимировићу је 6. септембра одузета команда. Он је народу и војсци претстављао свој сукоб с патриархом као начелан. Патриарх је тобоже за цара и Двор, а он је против њега, односно против његовске "швапске" бирократије. Нарочито се Стратимировић био окомио на бана Јелачића тврдећи, да он само искоришћава Србе и да не мисли с њима искрено. Исто је тако устајао против Мајерхоферова мешања у српске послове. Посредовањем српске владе спор је привремено изравнат. Мало потом, 24. септембра, стигао је у Карловце и давно и жељно очекивани војвода Шупљикац, кога су аустриске власти сада пустиле, кад је прекид са Мађарима био потпун.
Видећи да борбе по Угарској узимају маха био је и владика Петар II вољан да помогне. Он је мислио да пошаље у Војводину до 2.000 Црногораца, али није имао могућности да их упути преко турског подручја. Српске чете бориле су се доста добро, али је сваким даном постојало јасније да неће моћи одолети јачој и боље организованој мађарској снази. О војводи Шупљикцу судио је Мајерхофер доста неповољно. Био је исправан и храбар официр, али без икакве личне инициативе и са страхом од сваке одговорности.
У јесен 1848. год., кад је извршен раскид са Бечом и кад је требало примити борбу с царском војском, увидело се у Пешти како је опасно водити борбу на два фронта. Тада се дошло на мисао, да се Србима понуди споразум. Сам Кошут је био за то гледиште. То је био час, кад су Срби могли мало дипломатисати. Патриарх је то и покушао, али више с намером да заплаши Беч, него да се стварно нагоди с Мађарима. Он је саопштио мађарске понуде надлежнима и дао им разумети да му, због пасивног држања Беча, неће преостати ништа друго, него да те понуде прими. Бану Јелачићу је чак писао, да би смртни грех навукао на се "кад би се с ласкањем од двора задовољио, и примиреније с Мађарима пренебрегао". Мађари су нудили Србима равноправност, слободу вере и народног језика, потврду патриарха и за Србе посебног бана у Славонији равна бану Хрватске. Тек тада решили су се у Бечу, да задовоље народне захтеве и да потврде закључке мајског сабора. Шупљикац је 19. новембра као изабрани војвода потврђен у том звању и према том је начелно одобрено и стварање Војводине. Али и у часу највеће опасности опрезни Беч није хтео да се изјасни ни о њеном опсегу, ни о њеној компетенцији.
У Аустрији се у то време извела крупна промена. Цар Фердинанд, слаб и ограничен човек, који није имао ни своје воље ни свог државног прогама, напустио је престо, а за његова наследника дошао је 20. новембра синовац му, осамнаестогодишњи Франц Јосиф. С новим царем имао је почети нови курс. Како Мађари не хтедоше признати младог цара то поче нова борба. Франц Јосиф је својим патентом од 3. децембра објавио потврду патриарха и војводе. Али то је било само, да се Срби "потакну на даља напрезања снаге". Сад им се, наравно, и ласкало, као "храброј и верној нацији", али се одмах пазило и на то, да се не спремају "за будућност претеране наде и захтеви и неприлике." Задовољене су личне амбиције, а све се друго пребацивало за решавање после рата. Али и ту је било намерног "изврдавања". Шупљикац је именован за "војводу српског народа", а не шефа српске Војводине. Патриарх је то одмах видео и оштро протестовао.
Аустрији је српска помоћ била веома потребна, да би се један део мађарске војске одвојио за јужно ратиште и да би се тим олакшало царској војсци, која је оперисала од Беча. Срби су имали 21.084 војника са 104 топа. У војсци је било доста искусних граничара. Поред тога долазило је и доста србијанских добровољаца, које је позивао патриарх, обећавајући, с аустриским конзулом, накнаду трошкова за ту помоћ. Вршећи смотру једног тек приспелог одреда из Србије код Панчева војводу Шупљикца је ударила кап 15. децембра, у часу кад је био најпотребнији. С муком добијено признање његова чина остаје без правог ефекта. С обзиром на ранији расцеп у Главном Одбору и на могућност да се постави Стратимировићева кандидатура патриарх није смео да одмах приступи избору новог војводе. Волео је, да власт остане усредсређена у његовој руци. Војводина је, у ствари, почела без војводе и радила без њега толико месеци. Веровало се, да тако може ићи и даље без обзира на психолошко расположење у народу и на све друге последице. Патриарх је водио дипломатску страну. Али војничку је све више узимао у руке Ф. Мајерхофер, и то у одлучним часовима. Да то на водеће српске официре, па и на Стратимировића и његову групу, није могло повољно деловати разуме се само по себи. Мада се патриарх поштено трудио да постигне све што се може, и мада је тражио наслона и на Србију и на Русију, код људи се почело стицати уверење, да он све више потпада под утицај аустриског двора и аустриских претставника и да служи њиховим интересима. Патриарх је команду војске био поверио, истина, Србину, генералу Кузману Теодоровићу, али то није био човек већих способности, нити је међу Србима уживао нарочит глас. Сем тога, аустриска војна управа поставила је за Банат другог генерала, који је тражио да одмах ограничи Теодоровићев делокруг надлежности. Појавио се и необуздани Стратимировић са својим абмицијама. Патриарх енергично устаде против њега, огласи га као одметника и нареди да га затворе. Кад се Народни Одбор ставио на страну Стратимировићеву патриарх га је суспендовао. Почеше грдње и јавна одрицања послушности. У средини, којој дисциплина никад није била јака страна, то изазва општу пометњу и разбијеност. Јесу ли то плодови и изгледи нове слободе и народне среће у њој? Да ли се за то проливала народна крв? Није чудо с тога, што је раније одушевљење почела да замењује сумња у малодушност.
У Србији се за то време радило на споразуму с Мађарима. Француска влада помагала је акцију Мађара, са којима су сарађивали и Пољаци. Француско-пољски пријатељи у Србији препоручивали су, да се Срби нагоде са Кошутовим људима и да своју борбу окрену против Беча за нов поредак у дунавској долини. Да помогну та настојања основали су и Талијани сардинске владе свој конзулат у Србији, почетком 1849. год. Почетком фебруара српска влада је била решила да опозове своје добровољце из Војводине и обавестила је о том патриарха. По саопштењима др Ј. Тима, најбољег познаваоца мађарске револуције, Гарашанин је био вољан да пристане на преговоре и учинио је Мађарима неколико услуга. Али није могао учинити много због држања Русије. Влада Николе I била је одлучно против мађарских револуционара зато што су револуционари и што су држали са Пољацима. За Србију такав став руске владе давао је и сувише разлога за уздржљивост. У толико пре што је и Порта сматрала за дужност да опомене српску владу због учешћа српских добровољаца, и то, у једном часу, по жељи аустриске владе.
Аустриски устав од 20. фебруара одређивао је, да Војна Граница остане са својом војничком организацијом као саставни део војске, а за Војводину се предвиђало уређење, које ће, ослањајући се на старе повластице, осигурати чување црквене заједнице и народности. О њеним границама није ни ту донесена никаква коначна одлука. На Србе је такав исход направио врло рђав утисак. Почела су отворена пребацивања на рачун Беча. Присталице политике која је примала све што се отуд даје називане су јавно, по хабсбуршкој застави, црно-жутим. Војне власти, са своје стране, тужиле су се на "ултрадемократске" елементе међу Србима и тражиле су, да се они онемогуће. Не мало их је изненађивала вест, како извесни људи говоре, да ће и Срби, после свега, морати поћи за трагом Италије. То је све разорно деловало на српске трупе и њихов морал, а кад почеше стизати вести о мађарским успесима онда је слом био готов. Пад Србобрана 22. марта 1849. био је за Србе тежак ударац.
У Бечу су разумели, да је незадовољство код Срба узело маха. Они нису никад хтели да за времена испуне или одбију оно што се тражи, него су одлагали ствари, доносили палиативе и задовољавали људе као леком, капљицама од сата до сата. Цар је 21. марта 1849. именовао патриарха комесаром области, која је обухватала неграничарски део сремске и торонталске жупаније, бачку жупанију и вршачки крај, а као војног команданта поставио је Мајерхофера, кога је унапредио за генерала. Није требало много оштроума да се види, да је стварна власт у тој окрљаштреној Војводини стварно припала овом другом, иако се он тобоже није имао мешати у унутрашњу администрацију.
Аустриској војсци обрнула се у пролеће 1849. год. срећа. Сузбијени су били и Срби. Деморалисани и остављени сами себи, после одласка већег дела Србијанаца, они су имали много мање замаха него раније. У многе беше ушао и страх. Извесне чете, у расулу, убијале су своје официре и шириле панику. Мађари су, као победници, беснели безобзирно. Кад су 31. маја бомбардовали Нови Сад из Петроварадина остале су у њему као неким чудом поштеђене само неколике куће и Успенска црква. У великој тескоби патриарх се, у споразуму са српском владом и руским конзулом у Београду, 25. марта обратио за помоћ руском цару. "Бог и Велика Русија једини су покровитељ наш и могућа спаситељица наша". Том су се позиву после придружили и царски генерали. Из Петрограда је на те молбе стигао одговор, да цар не може ништа учинити, него да треба тражити помоћ од сопствене владе. У најтежем часу по Србе, 11. маја, понудили су Мађари Стевану Книћанину нов споразум, али је овај њихова мандатара упутио на Београд. Мало потом дошао је у Београд у име мађарске владе гроф Јулије Андраши. Он је преговарао с Турцима, ради потпуне турске владе, а водио је разговоре и са Србима. Од Гарашанина је чуо неколико поштених и отворених речи. До споразума није дошло, јер Срби из Србије нису могли преговарати на штету својих сународника у Војводини, а између Војвођана и Мађара није било лако наћи потпун склад интереса. Сем тога, Гарашанин је у мају добро знао, да ће се Руси умешати у рат у корист Аустрије и да би сви српско-мађарски закључци постали беспредметни, док би Срби остали компромитовани и према Бечу и према Петрограду.
Мађарски успеси били су војнички тако знатни, да је Аустрија, недовољно поуздана у себе, морала замолити руску владу за помоћ. Цар Никола се одазвао позиву младог аустриског цара, спреман да угуши сваки револуционарни подвиг. Његова војска је ушла у Угарску и сломила потпуно отпор Мађара. На Вилагошу, 1. августа 1849., положили су своје оружје последњи остаци њихове војске. Главне вође политичке и војничке спасле су се пре коначног слома у суседне земље, понајвише у Турску.
После тога настала је реакција на целој линији. Срби и Хрвати, говорило се тада, били су награђени оним чим су Мађари били кажњени. Срби су из те борбе изашли разочарани и завађени. Тражило се, ко је кривац за неуспех народне ствари и почела су узајамна оптуживања. Нарочито се ударало на патриарха, који да је ствари водио сам и самовољно и који није био дорастао ситуацији. Погрешке појединаца су постојале, и оне су у доброј мери штетиле народној ствари, али је кривица била у општем стицају прилика. Као по некој трагици Срби су доспели у положај да се морају борити на оној страни, за коју су и сами видели и осећали да их сумњичи и да им не мисли добро. Могли су се, можда, нагодити са Мађарима. Могли су. Али шта би их онда чекало после аустриске победе, која је дошла баш с помоћу оне стране, која је за Србе ипак значила највише?
Војводина је остала без српског војводе. Цар је патентом од 6. новембра 1849. дао Војводини, односно службеном Војводству Србији, ове области: срезове румски и илочки, и делове жупаније бачке, тамишке и торонталске са већином српског становништва, али јој је придружио и цео Банат са већином несрпског елемента. Тако је нова област, дата тобоже по српској жељи, испала у ствари несрпска. Средиште те области постало је скроз несрпски Темишвар, са службеним немачким језиком. Грађански и војнички заповедници били су редом странци; ниједан једини Србин није дошао на то место. Срби су раније тражили, у нади да ће то очувати Војводину, да аустриски цар узме назив великог војводе Војводства Србије, и он је то и учинио, тобоже да испуни народне жеље. Али му то после није сметало, да 15. децембра 1860. прогласи, да се Војводина и тамишки Банат спајају поново са Угарском. Од све борбе из 1848. и 1849. год. остало је као једина трајна народна "тековина" обнова празне патриаршиске титуле.
После смрти старог владике Петра I (18. октобра 1830.), који је успео да стекне изузетно поштовање у народу, управу над Црном Гором примио је његов синовац Раде Томов, даровити младић коме је у то време могло бити свега седамнаест-осамнаест година. Млади човек, с пуно чежње и живота у песничкој души, морао је у тим годинама да навуче монашку ризу, да би могао примити високи чин који му је стриц наменио. Он то никад није могао да преболи. Сем тога, у току своје двадесетогодишње управе, он је неколико пута видео од колике је штете по Црну Гору било то, што у односу према Турцима и према другим силама није имала на свом челу световно лице. И с тога се решио да он буде последњи владика-владалац у Црној Гори и да његов наследник не мора више пролазити кроз монашке степене.
Као државни поглавар Петар II имао је доста тешкоћа, понајвише са скадарским пашама и суседним Турцима, а понешто и у самој кући. Одмах, на почетку његове управе, породица Радонића, са гувернадурском традицијом, хтела је да искористи његову младост и приграби што више утицаја на власт. Млади Његош, који је од 1833. год. посто владика, енергично је сузбио те покушаје и чланове те куће присилио да напусте Црну Гору. Он сам хтео је да се користи нередима у суседству 1831.-1832. год., кад су се били дигли на султана Мустафа-паша Бушатлија и Хусени-бег Градашчевић. Како Подгоричани нису хтели да иду с Бушатлијом он је покушао да их подржи у том ставу и да, као заштитник, добије тај град бранећи га тобоже за цара, али није успео. Турци и Арнаути нису веровали Црногорцима и у крајњој линији волели су Бушатлију него Његоша. То се видело и приликом црногорског нападаја на Жабљак, 1835. И на источној страни владика није имао правих успеха. Кад је Грахово одбило да даје данак херцеговачком везиру Али-паши посео га је овај 1836. год. с војском, наневиши тежак пораз тамошњим херцеговачким и црнгорским племенима. У борби је погинуо и владичин брат Јован и осам других Петровића. Као Црногорац од расе владика је тражио освету. Био је нарочито киван на главног јунака турске победе, на гатачког господара Смаил-агу Ченгића. Кад је овај почетком јесени 1840. стигао с војском у Дробњак, да купи харач, напали су га изненада, скоро мучки, ускоци и Дробњаци пред зору 23. септембра на Мљетичку и убили га са још 80 Турака. Та погибија, коју је владика од срца поздравио, постала је врло брзо предмет епске песме, и народне и уметничке. Најлепше и најбоље дело хрватске епике, Смрт Смаил-аге Ченгића, које је испевао Иван Мажуранић, настало је под непосредним утиском вести о том догађају. Сем са Турцима Његош је имао неприлика и са Аустријанцима. Приликом разграничавања дошло је 1838. год. чак и до сукоба и крви. Владика је морао попустити, а Црногорци су за нека уступљена земљишта добили отштету. Петар је само продао Аустријанцима манастире Маине и Стањевић.
У Црној Гори он се трудио да дигне просвећеност и уведе ред. Отворио је на Цетињу 1834. год. прву основну школу са неком врстом интерната (с "благодјејањима") и основао је штампарију. Да би колико-толико обуздао племенску и личну самовољност и увео законитост у земљи он је 1831. год. образовао Сенат, са најугледнијим претставницима из разних племена, као судску и законодавну власт. Увео је и полициске органе, "перјанике", који су били и нека врста владарске гарде. "Гвардије" су у унутрашњости земље имале карактер општинских судова. Да би се земља и иначе уредила требало је наћи финансиских средстава за издржавање. С тога је већ владика Петар I закоником од 1798. год. био увео порез. Али Црногорци нису хтели да тај порез плаћају; огласили су га за харач; и налазили су да то плаћање није у складу са слободом. Владика Петар II видео је, да се никаква напредна реформа у земљи не може извести без средстава и прегао је, да Црногорце натера на плаћање. Имао је с тога много главобоље и претрпео много увреда. Црногорци су мислили, да прикупљени новац не иде на потребе земље, на уведене реформе нису гледали као на ствари које су безусловно потребне, и били су свикли да за њих и њихове потребе плаћају други. Сем тога, јачим братствима није било ни у интересу да јачају централну власт, јер су на тај начин њихова преимућства над слабијим братствима долазила у питање. Црној Гори давала је и руска влада сталну годишњу помоћ од 1.000 цекина, јер сами домаћи приходи не би били довољни за све потребе. За време гладне године 1844/5. Црмничани, под вођством Марка Пламенца, дигоше чак буну против владике, који се у тај мах није налазио у земљи. Буна је угушена у крви. Владика се трудио да одржи јединство земље и да обезбеди поштовање закона и цетињске власти, па се није устручавао од примене врло оштрих мера. С тога је његова владавина претстављана од извесних лица као сувише аутократска и насилничка. Али Његош није био исто што и кнез Милош. Песник високог осећања имао је врло осетљиву душу, но у средини, која је имала јуначких традиција али и много необузданог и тврдоглавог и себичног и варварског, он се често осећао као разапет и истински мученик. Српска књижевност добила је од њега своје најбоље дело, Горски Вијенац (1847. год.), умно и с пуно песничке снаге, оригинално и расно као ретко која ствар и у другим великим књижевностима, и дубоко проосећано у свакој речи.
Петар II умро је, још млад, 19. октобра 1854. на Цетињу, сатрвен од туберкулозе. Пред смрт одредио је као свог наследника синовца Данила, неугледно ћосаво момче, кога су због његових зеленкастих очију звали Зеком. Данило, рођен 25. маја 1826., имао је двадесет и пет година, кад је примио власт. Његов стриц припремио је био руски двор, да његов наследник не мора имати монашки, односно владичански, чин. Требало је да ту жељу изрази и народ у Црној Гори. Овом није било тешко објаснити, да је у интересу црногорске борбе за слбоду да добије световног поглавицу, јер су Турци редовно тврдили да је Црна Гора њихова област, а да су владике у њој дошле до водећег места захваљујући само свом духовном положају. Црногорски збор, по савету једног руског изасланика, примио је 1. марта 1852. предлог, да њихова држава постане наследна кнежевина и, према том, природно, и са световним поглаваром. Пре тога, Данило је енергичном личном интервенцијом осигурао на Цетињу власт за себе, коју је хтео да узме стриц му Перо, претседник Сената. Сам краљ Никола Петровић описао је у мемоарима живу и мучну сцену тог објашњавања. Кад је Данило дошао у Петроград, да се претстави цару Николи, кога су, с Русијом заједно, јавно оглашавали већ одавно у Црној Гори као свог покровитеља, он је ту отворено признат као кнез. По међународним уговорима Црна Гора није дотад признавана нигде ни као вазална, а камо ли као независна држава; нити је, тако исто, игде било јавно признато Русији право, да буде покровитељ Црне Горе и да може утицати на мењање државне управе у тој земљи. Али се током времена створила таква пракса. Црна Гора се сматрала и оглашавала као независна од Турака, а Порта је, у XIX веку, из обзира према Русији трпела црногорско одметање, али га није признавала. Русија је, исто тако, сама узела право да посредује за Црну Гору не само на Порти, него чак и у Бечу, и то су на оба места свикли да примају, иако им није било по вољи.
Ова промена у управи Црне Горе с пристанком Русије изазвала је прилично узбуђење на више страна. У Црној Гори настало је право одушевљење, које је врло живо описао Вук Караџић као кнежев гост. То је било у толико пријатније, што су из почетка старији чланови породице Петровића били против Данила и тражили нову част за себе. Међу њима се истицао најстарији брат владичин Перо, претседник црногорског сената. У Турској, међутим, није се крило незадовољство: том променом црногорско питање стављено је, како се то каже, непосредно на дневни ред. Порта је одбила да призна нову титулу, јер тим признавањем она би признала уједно и Црну Гору као посебну државу. На Порти се могло о том преговарати само под условом, ако би кнез Данило пристао, да му се нова титула сматра као турска чиновничка, у рангу мушира или тако нешто. Данило је био жустар млад човек и жељан успеха. Енергије је имао на претек. Својим Црногорцима, одмах првих дана, казао је без увијања: "Видите колишни сам мали, али ако ме не узаслушате, бићу вам већи од Ловћена". Њега је вређао турски став према Црној Гори и њему лично и решио се да им то даде осетити, иако је, по руским саветима, желео да с Турцима, бар у прво време, остане на миру.
У Херцеговини је баш тих времена владало велико узбуђење, јер је Омер-паша, пошто је сломио беговат, почео разоружавање народа. Не само Срби, него и суседне аустриске власти слушале су још од краја 1850. год. како Турци намеравају напасти Црну Гору и коначно је покорити. Сам је Омер-паша лично говорио тако почетком 1851. год. аустриском конзулу у Босни, а иза смрти владичине поновио је то исто с уверавањем, да би за месец дана могао бити на Цетињу. Ти и такви гласови допрли су и до црногорског кнеза и до осталих главара. Он на то не остаје дужан, него са своје стране помаже незадовољнике и сузбија сваки турски утицај. У Пиперима је лично ударио на куће неких издајник, који су ушли у везе са скадарским везиром, а мало потом, у новембру 1852. год., Црногорци препадом узеше Жабљак. Иако је, по руском прекору, Данило наредио да се тај град врати односи с Турском нису могли да се поправе. Већ у децембру те године почела су права непријатељства. Турску војску, која се кретала од Херцеговине и Албаније, водио је Омер-паша. Та је војска била надмоћнија од црногорске и стегла је нову кнежевину опасно. У тој невољи нашла се као помоћница Црне Горе аустриска влада и њен двор.
Између Беча и Цариграда односи у ово време беху постали веома затегнути. Турска је била примила мађарске емигранте с Кошутом на челу, па их потом пустила на слободу. Млади аустриски цар замерио је то Порти на доста оштар начин, а његове власти дале су осетити Турцима да их не сматрају за пријатеље. Целе 1851. и 1852. год. аустриска штампа заузимала се за хришћане у Босни и Херцеговини и тражила све могуће поводе, да турски режим тамо, који је доиста био рђав, што више дискредитује пред Европом. Овом приликом Аустријанци су слали у Црну Гору новца, хране и муниције, а као повереник двора упућен је тамо Ђорђе Стратимировић, познати вођа из недавне буне у Војводини. Он је донео са собом у Црну Гору и три топа. У исто време је бечка влада наредила концентрацију једног дела своје војске на босанској граници. Али главно залагање учињено је у Цариграду. Генерал Лајнинген је тамо 31. јануара 1853., као нарочити изасланик, предао Турској ултиматум, да одмах обустави непријатељства против Црне Горе. Порта је одмах попустила добивши обавештења, да ће аустриски корак помоћи и Русија. Тако је Омер-пашина акција морала бити напуштена.
Али је црногорско питање остало и даље отворено. Турска је стално инсистирала на том, да је Црна Гора њена покрајина. Кад се за време Кримског Рата Турска нашла као савезница западних држава Енглеске, Француске и Сардиније и кад је поправила своје односе са Аустријом она је веровала да је дошло време кад то питање може извести начисто. Турски посланик је на Париском Конгресу 14. марта 1856. дао изјаву, да његова држава сматра Црну Гору као свој саставни део, а руски је, под притиском пораза, морао да каже, како између његове државе и те земље нема никаквих дубљих веза сем узајамних симпатија. Тако је на једном међународном конгресу, који је за неколико деценија имао да среди стање у Европи, Црна Гора била оглашена за турску покрајину. Кнез Данило, природно, то није могао лако да отрпи. Он је 19. маја упутио оштар протест против турске изјаве. Видећи да је Русија побеђена и беспомоћна и да га је Аустрија напустила, а осећајући да треба за своје циљеве наћи подршке код које велике силе, Данило се обратио Наполеону III, тадашњем господару европске ситуације. Посредник му је био француски конзул у Скадру, Хијацнит Хекар. Почетком 1857. год. кнез Данило је направио са женом званичну посету Паризу и био је врло лепо примљен. Наполеон III, који је живо сарађивао са Талијанима, имао је нарочитог разумевања за националистичку идеологију тога времена и био је склон да помогне извесним народима у њиховој борби за слободу. Био је обавештен и о српским настојањима и односио се према њима са доста симпатије, иако је због мржње на Русију подржавао Турску. Кнежеве везе са Француском изазвале су велико незадовољство не само у Петрограду, него и у Бечу, где се добро знало да Кавур и Италија раде у Паризу против Дунавске Монархије. Те везе су дале повода и кнежевом стрицу Ђорђу, да отворено устане против кнеза и да га почне јавно оптуживати због његове изузетно строге и безобзирне унутрашње политике.
Кнез Данило је покушао да од Црне Горе створи праву државу и сузбије дотадашњу племенску премоћ, која је земљи давала карактер федерације племена. С тога је 1855. год. објавио нов законик за Црну Гору. Ломећи племенску својевољност и премоћ, сузбијајући недисциплинованост појединаца и братстава, Данило је хтео да ојача централну власт и да створи законске одговорности и правни поредак. Дотадашња анархија и зла искуства последњих владика утицала су на њ, да место тражења компромиса делује оштром применом силе. Био је својевољан, прек и без много такта. Али је тако радио и из уверења, да се укорењене зле навике не могу ишчупати без радикалних мера и да би Црногорци попуштање могли сматрати као слабост. С тога је у земљи изазвао против себе врло много незадовољства, и то чак и у кругу сопствене породице и најближих сарадника. У вези је с њима био и руски конзул из Дубровника. Кнежеви противници су желели и тражили од великих сила, да спрече долазак Данилов из Француске у Црну Гору.
После повратка из Париза Данило је брзо одлучио, да зада Турцима озбиљна посла и да црногорско питање покуша решити на повољан начин. Одмах је почео радити међу суседним српским племенима, да их подјари против Турака. Кад су Турци покушали да силом смире Васојевиће, кнез је, уз помоћ европских конзула, успео да их врати. Главни покрет изби у јужној Херцеговини, под вођством Луке Вукаловића из Зубаца, једног одлучног народног вође, који се истакао већ за време прошлог рата из 1852/3. год. Устанак је кренут крајем 1857. год. и убрзо је захватио широке размере. Средиште му је било у манастиру Дужима код Требиња, а акција се проширила на север све до Дробњака. Херцеговачке устанике помагале су и црногорске чете. Кнез Данило се отворено обратио великим силама са молбом, да га разграниче са Турском, односно да тим посредно признају Црну Гору као државу. "Порта", говорио је кнез Данило, "није никад склопила мира с Црном Гором, јер је била преслаба да јој га натури". Аустриска влада одбила је ту кнежеву жељу и опоменула га да не изазива Турке. За то време Порта је гомилала војску у Херцеговини, претећи Црној Гори. Покушај великих сила, да њихови конзули, с претставницима Порте и Црне Горе, нађу неки споразум са устаницима, није успео. Порта није одустајала од свог захтева, да кнез пре свега призна султанову врховну власт. Кад су се преговори разбили кренула је турска војска на границу и посела Грахово. Ту је, на висоравни Граховцу, 1. маја 1858., претрпела потпун пораз. Црногорце је водио кнежев брат, војвода Мирко, који је, с херцеговачким усташама, показао чуда од јунаштва. Граховска победа иде међу најславније у прошлости Црне Горе. Она је необично дигла глас тој малој али јуначкој земљи. Грахов Лаз је постао предмет одушевљених романтичарских песама, од којих су нарочито популарне оне Ст. Каћанског и Л. Костића; о њему се писало у многим дописима и приповеткама; од њега почиње прави култ црногорства у српском друштву и омладинској књижевности.
По савету конзула Хекара кнез Данило није наставио с црногорском војском гоњење Турака; његова борба имала је да претставља само чисту дефанзиву. Француска влада показала је јасан интерес за Црну Гору. Она је упутила своје ратне лађе у Груж, да спречавају нова искрцавања турске војске у Суторини или Клеку, а у исто време позвала је остале велике силе, да се одреди европска комисија за разграничење Турске и Црне Горе. Сам Наполеон III упутио је кнезу писмо, у ком га је похвалио због неизазивачког понашања после победе и у ком му је обећао своју помоћ. После ове победе обновила је своје везе са Црном Гором и Русија, а и Енглеска није била противна да се малој земљи учини извесно признање. Комисија великих сила за разграничење почела је рад у лето 1858. У току лета идуће године посао је био једно време обустављен због рата Француске и Италије против Аустрије, али је после настављен и завршен је у априлу 1860. Тим разграничењем Црна Гора је много добила, толико не териториално колико морално. Од земљишта припало јој је Грахово цело, а Бањани, Дробњак, Кучи и Васојевићи били су подељени. Црногорци су добили још Жупу, никшићке Рудине, Тушину, Липово и Додоше. То стварно није много. Али је разграничењем Црна Гора начелно и стварно призната као посебна област, иако то није и државоправно утврђено. Кнез Данило је сматран као владар Црне Горе, с њим се преговарало и носило, и с њим се као таквим рачунало.
Али кнез Данило није дуго уживао плодове своје победе. Он је 1. августа 1860. подлегао рани, коју му је у Котору, на обали, задао један црногорски емигрант из породичне освете. Извесни људи хтели су претставити кнежеву погибију као дело аустриске акције против њега и његових планова, али се то није могло доказати. Како Данило није имао мушке деце наследио га је Никола, син његова брата, граховског победника Мирка.
У Аустрији је, после угушивања мађарске револуције, реакција дигла главу на целој линији. Већ крајем 1850. год. укинут је устав и уведена влада најкрућег апсолутизма са чисто полициским системом. С апсолутизмом ишла је и германизација. Немачки језик, као службени, уведен је 1854. год. у сва звања и све средње школе, а са њим је ишла и немачка или потпуно немачки ориентисана бирократија. На своје дојучерашње савезнике у Бечу су гледали с извесним ниподаштавањем, а њихове идејне покрете су гушили и прогонили. Са патриархом Рајачићем поступало се у Бечу као да је био нешто крив, а на све људе, који су се истакли као националне вође и који су тражили веза са осталим Словенима, а посебно са Русијом, гледало се са пуно сумње. Већ 1851. год. забрањен је у Војводину улазак свим листовима из Србије. Илији Гарашанину отварана су писма, која су ишла преко њихове поште, а у Бечу су га пратили шпијуни очевидно. Сегедински прота Павле Стаматовић оптужен је као велеиздајник због светоникољске песме: "О кто, кто, Николаја служит", јер се налазило да је он тим хтео славити руског цара Николу I. Кад је цар Франц Јосиф 1852. год. долазио у Нови Сад демонстративно је обишао патриарха и, место с њим, одвезао се у град колима са Двору оданим епископом Платоном Атанацковићем. Цензура је спречавала сваку слободнију реч; преметачине, доставе, затварања постале су свакодневна појава. Сви наши људи, од патриарха до обичног ратара, били су разочарани и дубоко огорчени. Зашто све те толике жртве? Коме у корист? Није сам Ђура Јакшић, до срца увређен, питао: "Ах зашта гинусмо и страдасмо - а шта добисмо!" Илија Гарашанин је одбио аустриски орден с мотивацијом, да српски добровољци нису ишли у Војводину, да се боре за Беч, него за своју браћу. Али Аустрија није била таква само према Србима. Реакција је захватила исто тако и остале њене земље. У Хрватској је њена оштрина погађала најбоље народне снаге, а германизација је самом Загребу ударала немачки печат. Највеће изненађење приредила је, међутим, бечка влада целој Европи својим поступком према Русији. За време Кримског Рата, кад се Русија налазила у најтежој ситуацији, Аустрија је мобилисала против Русије, своје избавитељке, и натерала је својим држањем на попуштање пре времена. Тим ретким и дотле нечувеним политичким цинизмом она је запрепастила цео свет, а Русију је огорчила до неслућене мере.
Политичка реакција захватила је и Србију. У њој међу властодршцима није било никакве слоге. Стари Тома Вучић био је глава опозиције, помаган од Русије, која је свим начинима сузбијала Илију Гарашанина и његову франкофилску политику, док 1853. год. није изнудила његов пад. Кнез је лично стајао под утицајем аустриског конзула, Србина Теје Радосављевића, који се истакао за време прошле буне као човек од такта и утицаја међу Србима. Остали људи, од мањег политичког значаја, поводили су се према тим крупним личностима. За Србију је настала велика опасност приликом Кримског Рата. Турска, њен суверен, ушла је у рат против Русије, њеног покровитеља. У земљи је постојала јака русофилска странка, која је желела да Србија искористи овај час. На то се једно време помишљало и у Петрограду. Али је Аустрија била већ почела припреме, да спречи Србију у том, и то на најрадикалнији начин, поседањем српског подручја. И Турци су прикупљали војску на граници. Видећи ту опасност руска влада је после препоручила у Београду, да се чува строга неутралност. Србија се била спремила на отпор, али се у исто време обратила и Порти и Наполеону III, који је доиста деловао у Бечу. Аустриска дипломатија бранила се тим, да није хтела предузимати ништа против Србије саме; него да се само носила мишљу да спречи евентуално руско прелажење у ту земљу или какав покрет руских људи у Србији против постојећег стања. Главно је било да је за време тог опасног обрачунавања између сила Србија остала поштеђена.
На европском конгресу у Паризу, 1856. год., промењен је међународни положај Србије. То је дошло као природна последица руског пораза. Хтело се, да се сузбије њен утицај на целом Балкану, а Аустрија је нарочито ишла за тим, да га сузбије у Србији. Руски протекторат над српском кнежевином замењен је гарантијом свих великих сила. С тим у вези забрањен је кроз Србију и пролазак сваке туђе војске без претходне сагласности гарантних сила. Ова је одредба унесена услед суревњивости Русије и Аустрије, али је у ствари погодила Турску, јер ни она, после ове одредбе, није могла упућивати војску, иако је султан био врховни господар земље. Турски гарнизони у Србији, који су се налазили у неколико градова, могли су се отад занављати и смењивати само Дунавом, а да је то задавало доста тешкоћа разуме се само по себи.
Како је западним силама била потребна аустриска сарадња против Русије то су оне у главном препустиле Србију бечком утицају. Док су Турска и Аустрија биле рђаво српски државници тражили су наслона на Цариград, али кад је између султанове и ћесарове стране дошло до споразума Срби су морали да пазе на јачега. Кнез Александар ушао је у врло тесне везе с аустриским конзулом; било је опште уверење, да он скоро извршује све његове захтеве. Положај кнежев постао је временом изванредно тежак. Против њега су у народу на све стране радили русофили осуђујући га због тобожње издаје Русије; а против њега је устала и сва млађа српска интелигенција, која је била васпитана на страни, великим делом у Француској, и у земљу дошла са либералним идејама. Кнез Александар је био врло крут и личан човек и више аутократа него што се од њега очекивало. Моћан утицај пустио је родбини своје жене, кнегиње Персиде, која је била из чувене куће Ненадовића, али са маловарошким видокругом. Главни људи у земљи отишли су у опозицију. Вучић је био глава кнежевих противника и у својој демагогији веома опасан. Кнез је отерао у противнике и Илију Гарашанина, који је једини у земљи имао ауторитета да се супротстави свакој превратничкој акцији. Између кнеза и Савета односи су постали врло затегнути, јер је и једна и друга страна хтела да прошири своју власт. Кнез је желео да Савет остане претежно законодавно тело, а да управа остане у његовим рукама, односно у рукама њему одговорних органа. Како су кнежеви министри могли бити постављани само из реда саветника то је Савет постепено узимао све више маха и стављао се на гледиште да је он тело равно донекле кнезу у питању вођења земаљских послова. Савет је знао, да свој постанак захваљује тежњи, да се обузда самовоља кнеза Милоша и логички је закључивао, да та његова улога остаје и у новом режиму. Саветници су, сем тога, инсистирали на том, да се за новог члана Савета и не може поставити ниједно лице без споразума с њима. Илији Гарашанину говорили су једном приликом 1856. год., да ће они министре само саслушавати, али да ће о стварима решавати сами. У споразуму с неким саветницима, који су од раније на том радили с руским конзулом, Гарашанин је још 1855. год. предлагао у Паризу, да се кнез смени, а сличних покушаја било је и на Порти. Год. 1857. створена је била права завера против кнеза, којој је био на челу сам претседник Савета Стеван Стевановић Тенка. Ишло се за тим да се кнез убије, а на власт да се врати стари Милош Обреновић. Завера је откривена за времена и пресечена је оштрим казнама. Један део саветника био је осуђен, а други пензионисан. Како је то изведено без пристанка Портиног и, према том, било противно уставу, то је цариградска влада нашла за потребно да протестује код кнеза и да тако уђе у размрсивање српских унутрашњих послова. Њен посебни изасланик, Етхем паша, дошао је у Србију и нагнао је кнеза на попуштање. Кнез је пристао да врати у службу пензионисане саветнике, а кажњене је помиловао, али под условом да морају ићи из Србије. За претседника Савета доведен је стари Вучић, а Гарашанин, од кога су власти раније узалуд тражиле оставку на саветнички положај, постављен је за министра унутрашњих дела. Ти уступци изнуђени су од кнеза и знатно су пољуљали његов углед и његов положај. Порта је једва дочекала прилику да може дати осетити своју снагу, а налазила је подршке код Француске, која је отворено осуђивала кнежеву политику, а донекле и код Русије. Опозиција је тражила да једна европска комисија испита стање управе у Србији, јер је гарантним силама дужност да за времена изведу у њој ствари на чисто. Међу силама није у том питању било сагласности. Аустрија и Енглеска држале су страну кнежеву. Пруска је била неутрална, али је Ранке, на основу извештаја њеног конзула, тачно закључио, да је криза завршена тим, што се кнез вратио у стару потчињеност Турској. Био је учинио један корак да се отме, али га је тај покушај само у већу покорност бацио. И тиме он изгуби и последњу сенку какве год своје самосталности. Домало, морао је признати и нову измену закона о Савету, по којој је његова власт постала осетно ограничена.
Порта није хтела да изазива дубљу кризу у Србији у часу, кад је у Херцеговини буктао устанак Луке Вукаловића и кад је предстојао њен сукоб с Црном Гором. У Цариграду се знало исто тако, да и у Босни, у суседству Србије, постоји незадовољство због тешких аграрних односа, а врења је било и у Бугарској. У босанској Посавини узбуњени тежаци, у јесен 1858. год., подигоше буну. Водили су их свештеници прото Стеван Аврамовић, поп Хаџи Петко Јовановић или Јагодић и др., а придружио им се и фра Степан Микић. Разјарена маса палила је и рушила беговске чардаке, па чак и куће оних хришћана који нису били заједно с њима. Али су муслимани, боље опремљени, брзо прешли у нападај. Кад су 28. септембра 1858. заузели Орашје као средиште устанка отпор је брзо био сломљен.
У самој Србији опозиција је била узела маха на целој линији. "Народ је изгубио коначно поверење у Правитељство и своје власти", писао је И. Гарашанин у септембру 1858., "узрујао се на све стране и хоће да се изведе из ове неизвесности". Тражио се сазив народне скупштине. Иако је био обавештен да се Скупштина може обрнути против њега кнез није могао да је не одобри, премда је и то покушавао. А кад се скупштина састала о Св. Андреји (с тога прозвана Светоандрејска) било је од првог часа јасно, да се дотадашњи режим неће одржати. Против њега је била огромна већина посланика. На седници од 10. августа тражена је оставка кнежева, коју су помогли и чланови Савета. Збуњен и уплашен кнез је отишао у град, под окриље паши, и то у колима И. Гарашанина, и с њим заједно. Гарашанин, који је одавно прешао међу кнежеве противнике, није сматрао за своју дужност да одвраћа кнеза од тог корака. А има гласова, да му је он тај корак чак и саветовао. Још није изведено на чисто, да ли је то била клопка, или бојазан за личну сигурност кнежеву, или намера да се добије у времену. У сваком случају тај је корак раздражио Скупштину и она је 11. децембра донела решење, да се кнез збаци, а на његово је место још истог часа извикала Милоша Обреновића. Кнезу Александру било је јасно, да се ситуација не може више изменити у његову корист, па није ништа одлучније ни предузимао. С његовим падом завршена је и влада уставобранитеља, јер с Обреновићима почео је одмах нови курс.
Кнез Милош стигао је са кнезом Михаилом у Београд 25. јануара 1859. Чекао је дотле потврду свог избора од Порте. Као његов "местозаступник" у Србији водио је послове његов одани присталица Стевча Михаиловић. Као свуда у приликама кад се мења не само режим него и династија, тако је и у Србији било доста измене диктованих не само потребан, него и осветом и својевољношћу. Скупштина, вођена доста пута од усијаних глава и недораслих људи, уносила је много забуне и безвлашћа, али је промена ипак изведена без тежих жртава. Кад је дошао кнез Милош вратио се, истина, ауторитет власти, али је појачана самовоља. Кнез Милош је био и сувише стар да би се изменио. Сад је, пун још увек старе мржње и осветољубивости, постао старачки упорнији и није хтео да се обазире много ни на какве обзире. Подложан утицајима, ћудљив, а уверен да је Србији преко потребан, он се осећао као свемоћан. На муку су били ударили с њим и пријатељи и непријатељи. Увредио је одмах, првих недеља, свог најоданијег пријатеља и заступника Стевчу, не ублажавајући много своју стару навику да тера шегу са људима. Савет, на који је био киван од свог прогонства, понизио је колико је год могао и трудио се да га потпуно онемогући. Стари Вучић, напола ослепео, био је затворен и умро је у затвору. Умро је потпуно истрошен, док су Милошеви противници тврдили, да је то било под сумњивим околностима. Илија Гарашанин, који, истина, и није био за повратак кнеза Милоша, гурнут је у позадину и морао се склањати једно време из земље. По његовим речима кнез Милош није више могао да чује реч закон. "Он мисли, кад народ не би желио његов начин старе управе, не би га ни позвао; а кад га је позвао он хоће овако".
А за то време у суседству Србије и у Европи догађале су се крупне ствари. Турска је после Париског Мира прогласила Хатихумајун (1856. год.), то јест с највишег места објављени закон о пуној равноправности између муслимана и хришћана. Али тај закон није могао променити ни брзо ни лако дотадашње дубоко уврежене навике, нити су се муслимани хтели одрећи свог повлашћеног положаја. С тога је, и после смиривања устанка у Херцеговини и босанској Посавини и Крајини 1858. год. стање било пуно загушљивости и са доста заоштрености. Духове је сем тога у великој мери узбудио рат Француске и Италије против Аустрије у лето 1859. Рат се водио за уједињење Италије и био је с тога у нашем народу праћен с много узбуђења. Симпатије су биле све на страни Италије; њен пример имао је да послужи истим тежњама и код нас самих. Сем тога, желео се од срца неуспех Аустрији, која се показала онако незахвална и према Србима и Хрватима на једној и према Русима на другој страни. У мемоарима Димитрија Маринковића прича се врло живо колико су и нови двор и публика у Београду скоро на демонстративан начин показивали своје задовољство због аустриских неуспеха.
Кнез Михаило, који је у емиграцији много научио и који је већ тада мислио о националној мисији Србије, обраћао је главну пажњу спољашњој политици. Оженио се био једном мађарском аристократкињом, Јулијом, из историске породице Хуњадија, не без жеље, да преко те везе дође у ближи додир с Мађарима, који су у то време заузимали одлучан опозициони став према Бечу. Од 1848. год. он је будно пратио развој догађаја и дао разумети сваком да је у њима живо интересован. У Бечу он је имао свој круг људи, које је помагао, а међу којима су се налазили Вук Караџић, Ђуро Даничић, Бранко Радичевић и др. Његов питомац био је и Светозар Милетић. У Бечу он је у пролеће 1858. год. имао веза с неким Босанцима, који су предузимали извесне акције против турских аграрних терета, а тражио је додира и са Србима са других страна. Одржавао је везе са мађарским и талијанским политичарима; после његова повратка у Србију талијански конзул Астенго био је најпопуларнији страни претставник у земљи. С Кошутом се састајао лично, а с његовим људима водио је сталну преписку и разговоре. С Наполеоном III имао је 1859. год. дуг разговор, у ком му је изложио суштину српског проблема на Балкану. Гледајући у даљину, имајући пред очима талијанску борбу за уједињење, знајући да Наполеон III, тадашњи господар политичке ситуације у Европи, жели остварење националног принципа у међународним односима, кнез Михаило је осуђивао ситничарску партизанску политику у Србији, коју су карактерисали грабеж за местима, осветољубивост и тражење награда за династичке услуге. Кнезу се нарочито није свиђала политика младих либерала, људи који су недавно дошли са страних школа, и још без довољног искуства журили да приграбе власт и утицај, изазивајући од првог дана амбициозношћу и нетактичношћу трвења, сукобе и разлазе. Од Светоандрејске Скупштине они су хтели створити неку врсту конвента. Извесни од тих људи имали су несумњиво добрих намера и учинили су и корисних ствари и допринели су доста модернизовању и дизању Србије, али су били и сувише жустри. Стари су се, природно, нерадо уклањали са својих места и са протестом су указивали на наглост извесних поступака и покушаја за брзе реформе. Стара и вечна тема о сукобу старих и младих јавила се и у Србији; први пут у таквој оштрини. Патриархални поредак, који је дотле владао у породици у целом друштву, и чији су претставници били људи са фесовима и чакширама и жене с либадетима и тепелуцима, потискивао је млади свет, који се васпитавао не само у Пешти и Бечу, него и по Немачкој и у Паризу и који је, с напреднијим трговцима и млађим чиновништвом, почео да даје тон новом Београду и постепено целој Србији.
Кнез Михаило се трудио, да застарели турски устав буде змењен новим. Од 1838. год. прилике су се биле измениле у сваком погледу; измењен је био и државноправни положај Србије. Не хотећи да покретањем устава изазива нове кризе кнез је одлучио, да уставне одредбе замењује законодавним путем, преко народних скупштина. Почео је одредбом о праву кнежевског наслеђа, па је наставио ограничавањем Савета, увођењем војске и другим потребним мерама. До смрти свог оца, кнеза Милоша (14. септембра 1860.), кнез Михаило се уздржавао од јавног иступања, јер старац је био и сувише ћудљив и осетљив, а млади кнез није желео због одржавања ауторитета да долази до сукоба, који не би могли остати непознати широј јавности. Михаило је лично, и по стеченом искуству, и по природи, и по уверењу био сав за ауторитативни режим. Сва главна лица тадашње Европе Наполеон III, Бизмарк, Кавур, били су таквих схватања, да о сличним схватањима у Русији, Турској и Аустрији и не говоримо посебно. С тога се он у Србији врло брзо разилази са младим либералима, који имају своју вољу и прихвата конзервативније елементе, којима је најглавнији претставник био Илија Гарашанин. Њему се Гарашанин свиђао још и због тога, што му је био веома близак у питањима спољашње политике и мисије Србијине. Већ крајем 1861. год. Гарашанин постаје претседник владе и остаје на том положају шест година. Ретко је када у спољашњој политици наше државе било толико и тако трајне подударности између шефа државе и шефа и министра спољашњих послова. Гарашанин је наставио своју познату линију из Начертанија, коју је кнез Михаило потпуно прихватио и подесио према новим приликама.
То је било време, кад је у нашем целом друштву почео да се осећа један нов дух. Књижевна романтика, која је на западу царевала у првој половини XIX века, јавила се код нас тек средином тог века и у пуном јеку крајем педесетих и почетком шездесетих година. Дотле, у поезији је владала псеудокласичарска традиција, чији је главни претставник био учени шишатовачки архимандрит и после горњокарловачки епископ Лукијан Мушицки (1837-1877.), који је на наше стабло калемио непријемљиве и безживотне Хорацијеве и Клопштокове младице. Проза је била мало негована, а у њој су српску читалачку публику привлачила сентиментална, фантастична и не много логична причања Милована Видаковића (1780-1841), али која су била добронамерна, течна и имала драж свога. Извесне комбинације романтичарског полета и класичарске традиције нису дале жељених резултата. Сима Милутиновић Сарајлија, који је први покушао да опева епски замах Првог Устанка у својој Србијанци; иако је био једно време веома слављен, није освојио публику, нити је својим начином рада и својом врстом сировог талента могао освојити. Од свих наших књижевника прве половине XIX века имали су несумњивог талента, велике снаге, и трајног успеха само Петар II Петровић Његош (1813-1854) и Јован Стерија Поповић (1806-1856). Први је формално имао нешто од класичарског наслеђа, али се снагом свог великог надахнућа ишчупао из стега традиције, окрепио се сав на животодавном народном извору, и дао свој класични Горски Вијенац као дело високе умне зрелости, несумњиве духовне супериорности и интимног саосећања са народом. У њему има и јуначког замаха и кликтања, и скепсе, и ироничне доброћудности, и искуства живота, свега у мери које делу чува складност и даје израз истинског живота. Супериоран дух имао је и Стерија, који је био књижевно образованији. Али у поезији Стерија није изишао из старих калупа, који су ограничавали његову духовну слободу. Праву своју снагу он је показао у комедији, која је имала молиеровских особина, и у којој је његова опсервација, иронија и чак сарказам (Родољупци) могао више доћи до израза. Ако је стари Јоаким Вујић био "отац" наше позоришне уметности, Стерија је несумњиво творац наше драме, а комедије нарочито. Колико је још увек жив и савремен сведочи не само то, што се одржава на репертоару и у престоници и у унутрашњости, него и то што служи као потстицај и писцима најновијег времена, као, примера ради, Браниславу Нушићу.
Што наша књижевност прве половине XIX века није могла да ухвати дубљег корена у народу крив је не само њен ненародни дух, васпитаван по страним узорцима и преношен код нас у саксијама, него и њезин језик. И тај није био народни. У њему је још увек било трагова руског језичног наслеђа и нескривене тежње, да се "духовне" и "више" ствари не изражавају обичним "паорским" језиком. Он тобоже није био још довољно развијен и оспособљен за то. Мушицки је не само развијао теориски ту мисао, него је давао и практичну примену.
Против Вука Караџића (1787-1864), који је устао у одбрану живог народног језика, водила се скоро пола века огорчена борба од већег дела тадашње српске интелигенције. Тај Тршићанин, који је рано научио писати и био писар код неких вођа Устанка и после у служби устаничких власти, провео је своју прву младост гледајући како се народ његове отаџбине бори и ослобађа од турских окова. Вук није био школован човек, али је имао ретко бистру главу. Кад је, као избеглица из Србије, после слома од 1813. год., дошао у Беч и ту, срећним случајем, ступио у ближе везе са чувеним славистом, Словенцем Јернејем Копитаром, он је брзо нашао свој пут и своју мисију у нашој књижевности. Копитар је, под утицајем немачких романтичара, већ пре тога тражио људе, који би га обавештавали о народним песмама и који би их бележили у народу, јер се у тим песмама налазио прави израз народног духа. Романтичари су у свом култу народа ишли с планом и с великим одушевљењем за тим, да народ познају и проуче што више, да иду на његове непомућене изворе, да купе његово "народно благо", и да, с тим у вези, култивишу и његов језик. Копитар је, доследно, и код нас Срба желео рад у том правцу. Као француски романтичари круга Шарла Нодијеа он је веровао да код нас може бити много изузетне изворне грађе, чак више него на западу, јер је народ столећима живео у патриархалном наслеђу, одвојен од осталог света турским завојевањем. Код Вука он је нашао што је желео: човека ретке даровитости који добро познаје свој народ, који разуме о чем се ради, и који је одмах, с њим заједно, прегао на посао. Већ 1814. год. јавља се Вук са две мале, али епохалне књиге, Малом простонародном славено-сербском песмарицом и Писменицом сербскога језика, "по говору простога народа написаном". Иза тих почетничких радова долазили су већи и зрелији, као резултат једног смишљеног рада.
Појава српских народних песама била је за европску књижевност једна врста праве сензације. На њих су научном свету скретали пажњу Копитар и нарочито учени немачки филолог Јаков Грим. У Европи се тих времена нарочито расправљало о епској поезији и о начину како су могли постати Хомерови епи. За научни свет појава српске епске поезије, о којој се знало врло мало и врло магловито, значила је читаво откриће. И она се одмах почела проучавати и уносити у научне студије. У књижевности је изазвала широк и у тој обимности редак интерес. Сви важнији књижевници Европе тога времена Гете, Валтер Скот, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевић, Томазео и толики други занимали су се за њу, преводили је, тумачили или је опонашали. Интерес тај постао је једно време књижевна мода, која је улазила потпуно у оквир савремене европске књижевне романтике. Песме су те имале дубоке оригиналности, ретку занимљивост предмета, богатство разноврсних ликова и ситуација, пуно песничке снаге и визионерства, и необичну херојством, човештвом и прегарањем изграђену етику. Наши млади романтичари, осетивши дубоко нарочито ту особину, и проглашавали су те песме нашим народним еванђељем. Није био једини Мацини, који је на страни спајао култ те поезије са култом наших борби за ослобођење, које су баш у то време, на почетку XIX века, дале толико примера прегалаштва. "Раса сирова, оштра, необразована, непобедива као планине у којима је настањена", писао је тај талијански родољуб, "речи, установе, обичаји страшни енергијом, који рату дају божански карактер."
Вук је с Копитарем стекао огромну заслугу, што је те песме изнео пред страни свет, али не мању и пред нама самим, што је и наше људе упозорио на њихову вредност. Отворио им је њихов златни мајдан, чију вредност наша учена средина није дотле познавала и коју ни после, за известан низ година, није схватала у правој мери. Ни данас још на жалост, народна поезија није предмет оне пажње, коју би она заслуживала према својој вредности и према њеном значају у животу нашег народа.
Док је тај рад Вуков на купљењу и објављивању народних песама и после приповедака и пословица био потцењиван од извесних његових противника, његова настојања да народни језик освоји своје место у књижевности и животу наилазио је на љуте непријатеље. Књижевни фарисеји оспоравали су Вуку право, да као нешколован улази у питања, за која се тобоже требала имати стручна спрема. Међутим, Вук је имао довољно стручности у својој изузетној бистрини да начелно брани један оправдан став и начело; народни живи језик познавао је непосредније и боље него многи од такозваних стручњака; а у колико се баш тицало стручних ствари ту му је на помоћи био Копитар, зналац првога реда, с којим је Вук све више улазио и у стручну страну предмета. Као што су Карађорђе и Милош водили борбу за ослобођење од Турака, тако је и Вук, човек револуције, хтео да избори и ослобођење од туђег баласта у духовној области. Али сем учених људи он је наилазио и на велику опозицију свештенства. Ово није хтело да напушта славјаносрпски језик као традицију српскоруске сарадње и као везу између нас и Руса. Поносили су се чак тим "једнојезичијем", како се то онда говорило. Наши свештеници су добро памтили, да је влада Марије Терезије тражила да се за српске школе катихизис изради на народном језику и веровали су да је то израз њезине опште тежње, како би се Срби одвојили од Русије и потом приближили унији. Такви су захтеви доиста постављани на црквеним синодима од 1769. и 1774. год. После је дошао и захтев од 1782. год., којим се тражило да се у књижевну употребу уведе народни језик и место ћирилице латиница. Српске вође тога времена имале су доста муке одбијајући такве одредбе, које су, у разним облицима, биле понављане више пута. Они су и том Вуковом раду назирали исте тежње; у толико више, што је тај покушај долазио из Беча и из заједничке сарадње с једним човеком који је био католик и одан присталица аустриске државне идеје.
С питањем језика било је у уској вези и питање правописа. Код свих Словена сем Руса, баш у ово време, питање правописа било је на дневном реду. Извесни словенски гласови, којих није било у другим језицима или за које није било утврђених знакова (као, на пр., наши ч, ћ, ж, ш, ђ, љ, њ, ф, џ) изражавани су у латиници на неколико начина, исто као вокално р. У ћирилици, опет, било је знакова који су се у писању употребљавали, али преко којих је живи језик био одавно прешао, као ь, ъ, ω, ψ, ζ,
. Како средити та питања и увести за школе
неопходну једнообразност? За решење у латиници учињено је неколико покушаја, од
којих ниједан није добио задуго опште признање. Код Срба прва конференција за
уређење правописа одржана је у Карловцима још 1798. год. и на њој је овлашћен
митрополит Стратимировић, да води бригу о тој ствари. Али је наглашено начело,
да се на све што се штампа пази као и на црквене књиге, "по слику иначе
равнообразне сахрањено бити не может." Вук Караџић није био први који је
тражио да се из наше азбуке избаце непотребна стара слова, али је био човек
који је то тражио најдоследније и проводио то у пракси. Кад је, из практичне
потребе, увео у нашу азбуку слово ј из латинице, то је дало повода
најотрованијим сумњама. Вук, говорило се, по туђем наговору, намерно кида с
нашом црквеном традицијом и увођењем слова из латинице припрема пут за унију.Требало је дугих и оштрих борби док су се та питања извела на чисто. Млађи свет прилазио је постепено све више Вуку, иако су све установе од угледа, као Матица Српска и Друштво српске словесности, биле против њега и мада су његове реформе биле забрањене и у Србији и у Црној Гори. Осетан преокрет у Вукову корист догодио се 1847. год., кад су изашле песме младог Бранка Радичевића у чистом народном језику и с Вуковим правописом, кад се на народном језику појавио Горски Вијенац и кад је Ђуро Даничић, стручно солидно опремљен, пустио у свет Рат за српски језик и правопис, Вук је, до данас једини у Европи, потпуно доследно и до краја спровео Аделунгово начело "Пиши као што говориш". Зашто је то могао да учини и спроведе он, а нису извели други и далеко већи ауторитети у културнијим народима, није тешко погодити; наша књижевност није имала оног богатог наслеђа какво, примера ради, енглеска и француска књижевност, нити писмену културу народног језика које се развијало вековима. За наш свет била је необична и врло смела Даничићева тврдња, која у основи није била нетачна, иако мало претерана: "Међу свјема који пишу данас правописа у цијелој Европи Вук је најбоље разумио шта је правопис, па што је умом разумио оно је и дјелом најбоље извршио".
Појаве поезије Бранка Радичевића, ведре, свеже, непосредне, са нечим пуним младости и живота, освојила је млађи свет за врло кратко време. Њен народски дух, васпитан у народној поезији, и њезин народни језик, течан, врло мелодичан и пун боје, потиснуо је брзо и коначно певање старе школе, усиљено и астматично. Лукијан Мушицки залази безповратно; Сима Милутиновић се више не чита. Нови млади песници, који се јављају педесетих година, сви су мање-више у Бранковој традицији. Та нова књижевна генерација прихваћа с Бранком и народне песме и Вука. Она се чак с поносом зове Вукова омладина. И тражи на све стране да се ради у Вуковом духу, да се купи "народно благо" или "народне умотворине", да се негује народни језик, да се поштују народни обичаји. Српска књижевност, веровали су они, може да се развије само на основу народне књижевности и у најужој вези с њом; свако друго развијање доводило би је у опасност да изгуби своју самониклост.
С култом књижевног национализма ишао је и политички. Омладина тих времена, имајући пред очима пољску борбу за ослобођење и талијанску и немачку борбу за народно уједињење, желела је и тражила да се све народне снаге усредсреде и код нас само у том правцу. У том погледу њене су се тежње потпуно подударале с политичком линијом кнеза Михаила и Илије Гарашанина. Само, код тих младих људи, као код сваке омладине уопште, није било увек довољно стрпљења и разумевања за релативности. Наши су људи, понесени одушевљењем, тврдо веровали да је наш противник, тада као такав сматран скоро претежно Турчин, тежак болесник и да борба с њим неће имати изузетних напора. Наша се снага прецењивала. Главни песници тог борбеног нараштаја палили су свет. Ђура Јакшић кликтаће још седамдесетих година:
Шта ће нам овај мир
Овај блатомир?
Зар није боље борба, и крв, и нож,
И крвав онај пир?
На оружје!
Србин је јунак, јунак је гром,
Смрскаће теме душманину свом.
Стеван Каћански, скоро у име целог тог нараштаја, пева
кнезу Михаилу:Овај блатомир?
Зар није боље борба, и крв, и нож,
И крвав онај пир?
На оружје!
Србин је јунак, јунак је гром,
Смрскаће теме душманину свом.
Давно на те Призрен гледа,
где те српска круна чека,
Да т’ аманет царски преда
Душановог славног века:
Царски позив, свети глас:
"У бој, у бој води нас!"
Да се цело Српство споји
Под слободе сунцем јасним
И застава бојних твоји’
Под знамењем славним, красним,
Цело Српство, један глас:
"Хура! У бој води нас!"
На ратоборно расположење омладине и нашег друштва деловали
су и политички догађаји и стране агитације. У Црној Гори пушка скоро није
престајала. Већ 1861. год. јавио се нови устанак у Херцеговини под вођством
војводе Луке Вукаловића. На тај устанак несумњиво су утицали догађаји у
Италији, где су Сардинији припали народним плебисцитом Тоскана, Парма и Модена,
и где су Гарибалдијеви четници силом придружили народној држави Сицилију и
Напуљ. Извесни талијански родољуби, заједно с Мађарима, намеравали су да угрозе
Аустрију с копна и мора. Њихови планови су били, да се искрцају у Далмацију, па
да преко Босне упадну у Мађарску и изазову тамо устанак, а на другој страни да
оперишу преко Хрватске. У тим плановима они су рачунали и на српску сарадњу;
нешто да запосле Турке, да им не би сметали, а нешто да би утицали и на своје
сународнике у Угарској. На том плану радио је и талијански конзул у Београду,
Еуген Дурио. Он је у њ посветио и самог кнеза, а вероватно и Гарашанина. Исто
су тако били обавештени и водећи људи на Цетињу. Из разних политичких обзира
Талијани су намеравали, да 1862. год. изазову устанак у Грчкој и тим створе
пометњу и у европској дипломатији и у Аустрији и да пожуре револуционарне
догађаје. Кад је, због Енглеске, план с Грчком морао бити напуштен, дошло се на
мисао да се на који било начин запали бар суседство Црне Горе. Краљ Никола
прича у својим успоменама, да је кнез Данило спремао устанак у Херцеговини већ
у пролеће 1860. год., али је он избио крајем те године, а узео више маха 1861.
Реч цетињских господара слушала се у Херцеговини с много поштовања; ниједан
важнији посао у земљи није се почињао без споразума с њима. "Сва
преписка", казује Душан Вуксан, најбољи зналац цетињског архива,
"коју су Херцеговци имали с турским властима, достављана је на Цетиње у
оригиналу." Данас се зна поуздано, да се у Црној Гори тога времена бавило
неколико пољских официра емиграната, да је било веза између наших људи и оних у
Италији, и да је међу Херцеговце дошло и неколико Гарибалдијевих четника. С
тога су Аустријанци, доста обавештени о плановима, били веома нерасположени
према устаницима и помагали су Турке на све начине.где те српска круна чека,
Да т’ аманет царски преда
Душановог славног века:
Царски позив, свети глас:
"У бој, у бој води нас!"
Да се цело Српство споји
Под слободе сунцем јасним
И застава бојних твоји’
Под знамењем славним, красним,
Цело Српство, један глас:
"Хура! У бој води нас!"
Велике силе покушале су да спрече тај устанак. Наредиле су својим конзулима и посебним комесарима, упућеним у Мостар да испитају прилике и да посредују у споразуму с турским властима. Помишљало се чак и на то, да се Турцима даду и гарантије с њихове стране. Турска је у пролеће 1861. год. упутила у Херцеговину Омер-пашу. Његов долазак сматрао се у Херцеговини и Црној Гори као очигледна претња и није могао добро утицати. Кнез Никола се у исто време обратио конзулима са условима, под којима би био вољан утицати на устанике да се смире. Ти услови направили су доста рђав утисак, јер је кнез тражио првенствено извесне добитке за Црну Гору, а не толико за рају. Херцеговачки устаници, по саветима с Цетиња, нису хтели да приме понуђене олакшице налазећи да нису довољне. На том питању дошло је до разлаза између цетињског двора и Вукаловића. Овај је чуо за црногорске услове, па је, предвиђајући да ће Херцеговина остати и даље под Турцима, хтео да води "херцеговачку политику" и добије од Турака што се више може. На Цетињу су му замерали да "издаје народну ствар", а у ствари су зазирали од тога да он покушава радити на своју руку. Омер-паша и Порта видели су јасно, да смиривања у Херцеговини не може бити све дотле, док се не рашчисти с Црном Гором. Пошто нису хтели испунити кнежева тражења није остајало друго, него да се примени сила. Искоришћавајући један црногорски упад у село Крњице Омер-паша је 12. марта 1862. упутио неку врсту ултиматума Цетињу, а у априлу је започео прави рат, после неколико недеља узалудног нагађања. Напад су извршили Турци из Херцеговине и Албаније, а вршили су притисак и из Новопазарског Санџака. Били су надмоћнији и бројем и оружјем.
У сред те црногорско-турске борбе дошло је до турског бомбардовања Београда. Односи између турског гарнизона у београдском граду на Калемегдану и српских грађана у вароши нису били пријатељски и до мањих сукоба долазило је неколико пута. Један безначајан улични сукоб код Чукур-чесме 3. јуна 1862. изазвао је раздражење које је претило да узме опасне размере. Тог дана погинуо је од турских војника један српски дечак, а одмах потом турски војници убили су и једног српског полицајца. После погибе и један официр. То је довело до уличних борби и препуцавања, док 5. јуна турски паша није наредио бомбардовање града за време погреба палих жртава. У Београду наста лом. Власти се решише на оштре мере. Омладина направи барикаде и спреми се на борбу. Кнез Михаило је помишљао на рат и спремио је прокламацију, у којој је говорио да одбацује корице своје сабље, "док с вама не извршим свети, велики задатак свој." Видећи то расположење и бојећи се тежих заплета конзули гарантних сила узеше ствар у своје руке. Домало се у Цариграду састала и Конференција великих сила, да реши питање турских посада у Србији.
Вест о бомбардовању Београда и о могућности да и Србија уђе у рат стигла је у Црну Гору и међу устанике као најлепши поклич. Веровало се, да је општи српски покрет на помолу и да успех не може изостати. Српски омладинци тражили су рат. Ђура Јакшић је с огорчењем протестовао у својој популарној песми "Падајте, браћо":
Ми несмо браћа, ми Срби
несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи -
Та да смо браћа - ох, Боже мој!..
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Али Србија није ушла. Пристала је на посредовање великих
сила и чекала. Остављена сама себи Црна Гора је преживљавала тешке дане.
Граховски јунак, војвода Мирко Петровић, правио је са својим борцима чуда од
јунаштва. Али је турска сила била надмоћнија. Обе турске војске, после крвавих
борби, сјединиле су се 30. јуна и пошле пут Цетиња. Сам краљ Никола, пишући о
тим догађајима, подвлачи како је ситуација била критична. Он је понудио Турцима
примирје, али га Омер-паша није хтео примити. Освојивши Црнојевића Ријеку јавио
је у Цариград, да ће и Цетиње пасти већ сјутри дан и да гори. На вест о том на
Босфору су у знак радости пуцали топови и примана честитања. Али на заузимање
великих сила Порта је пристала да преговара о примирју. Услови су њени били
доста тешки. Нарочито се тражило, да се обезбеди Турцима слободан пролаз од
Никшића на Спуж и Скадар и да се за ту сврху могу подизати карауле или фортице
дуж пута. Кнежевина је морала примити обавезу, да неће више помагати устаничких
акција, нити подизати утврда према границама Албаније и Херцеговине. Најпосле,
тражено је и то, да борбени војвода Мирко мора напустити Црну Гору. Кнез је
примио те услове, али су претставници великих сила успели да их у пракси
ограниче и онемогуће. Нарочито је у том погледу била активна Русија, помагана
од Француске, а делимично и од Аустрије. После црногорског попуштања морали су,
природно, попустити и херцеговачки устаници. Њима је Порта дала амнестију, а
они су изјавили покорност султану. Вукаловић је постављен за заповедника
граничних пандура са чином бимбаше, а хришћани су добили извесне пореске
олакшице. Али како су Турци били кивни због многих крви и како после победе
нису сматрали да је потребно нарочито попуштање, то је стање на граници остало
и даље пуно напетости. То је слабило положај Вукаловићев, против кога су кнез и
војвода Мирко иставили као главног херцеговачког војводу чувеног јунака попа
Богдана Зимоњића из Гацка. Осумњичен што је постао турски платежник и укораван
што се завадио с Цетињем Вукаловић се није могао дуго одржати и у пролеће 1865.
напустио је Херцеговину и пошао за Русију.Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи -
Та да смо браћа - ох, Боже мој!..
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
То узбуђено доба пуно крви и усплахирености, са напетим очекивањем нових важних догађаја у Европи и на Балкану, живо је утицало на узбудљиве духове наше омладине. Тад се у њој створио као идеал тип "правог Србина" или Србенде, како се онда говорило, човека који би био сав "напојен националним духом." Његов циљ имало је бити уједињење Српства и обнова великог Душановог царства. Тад се код нас о Душану највише певало и говорило и кнезу Михаилу највише што се могло пожелети било је то, да постане раван Душану. Прави Србин имао је да носи, бар у парадама, народно одело; да негује култ народне песме и народних обичаја; да воли све што је српско. Требало је одбацивати оно што је туђинско; нарочито је било доста повике на "трули запад". У том одушевљавању за све што је српско отишло се у претеривање. Срби су оглашавани за први народ; чак су неке занесене будале певале и о српском небу и о Србину богу на њему. Један је песник чак имао овакве стихове:
Кад ме види нек уздане
ћерка туђина:
"Боже, Боже, што ја нисам
Дична Српкиња!"
Тај романтичарски занос уносили су у народ претежно Срби из
Војводине. Главни и најбољи песници нашег романтизма, људи од великог талента,
Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, били су Војвођани. Романтичар
је у то време био и Јаков Игњатовић, доцнији главни претставник војвођанског
романа. Као вођа нове омладине и народа истакао се нарочито темпераментни и
срчани Светозар Милетић, око кога се прикупило све што је било борбеније и
напредније у тој средини. Нови Сад, у који је пренесена Матица Српска, и где су
излазили главни књижевни часописи наше романтике Даница, Словенка,
Матица, Јавор, и главни српски политички листови Србски
Дневник активног и заслужног дра Данила Медаковић и његова наследника
Јована Ђорђевића, и Застава Милетићева, која ће једно време постати
најпопуларнији лист међу Србима, тај Нови Сад постао је шездесетих година
средиште српског духовног и политичког живота. Био је чак прозван српском
Атином. Књижевници из Србије, као Љубомир Ненадовић, Јован Илић, Милорад
Поповић Шапчанин и др. ориентисали су се потпуно према књижевном духу Новог
Сада. Чедомиљ Мијатовић, тада велика нада наше књижевности и науке, био је сав
под тим утицајем.ћерка туђина:
"Боже, Боже, што ја нисам
Дична Српкиња!"
У Аустрији су се за то време догађале крупне промене. Поражена 1859. у Италији она је морала да напушта крути централизам. Већ у марту 1860. почело се са појачавањем Државног Савета, а октобарском дипломом из исте године уведено је уставно стање у држави. У Бечу је имао постојати централни парламенат за сву царевину, а све покрајине добиле су самоуправу. Мађари нису хтели да приме такво преуређење, јер им оно није обезбеђивало онај значај у држави, на који су они мислили да имају права. Да би их задовољили тамо, где бечки интереси нису били првенствено у питању, дворски кругови су 15. децембра 1860. укинули Војводину. Кнез Михаило полагао је много на то, да се због тога не кваре односи између Срба и Мађара и саветовао је Србима да од тог укидања не праве питање, пошто већ и иначе Војводина није више била оно чему су се Срби од ње надали. Милетић је у Српском Дневнику на Туцин-дан објавио свој чувени чланак тим поводом. Он је јасно казао, да Срби не жале за Баховим Војводством, али жале за оним што је Војводство имало да претставља. Војводство је значило "политичко биће народа српског с ове стране," а оно је тим укидањем сахрањено. "Али који су га саранили заједно су и још нешто саранили, што више никад неће васкрснути моћи." За себе Срби се не боје. Војводина ће васкрснути, макар и у другом облику, јер "Бог наш, који је сачувао Црну Гору и васкрсао Србију после четири стотине година, још је жив, он ће и нас сачувати." Према Мађарима показивао је склоности за споразум, али је ипак имао извесне резерве. Искуство га је научило да буде опрезан. "Идемо да видимо." Патриарх Рајачић тражио је у Бечу, да се сазове српски сабор. Влада је пристала, али је из учешћа на сабору искључила опасну Војну Границу. На Благовештенском сабору 1861. год. Срби су енергично захтевали чување својих привилегија и црквено-школске аутономије и своје посебно аутономно подручје са изабраним војводом и посебном народном управом. Али се то више није дало постићи. Против посебног српског подручја говорили су и били не само Мађари, него чак и хрватски канцелар у Бечу познати песник Иван Мажуранић. Црквено-школска аутономија је остала, али су јој власти тежиле што више сузити значај.
Укидање Војводине и рад Благовештенског сабора падају у време устанка у Херцеговини. По сили прилика Срби осећају да им је судбина повезана. Борба им претстоји на свима линијама. За њу је било потребно прикупити све народне енергије. Као први циљ, до остварења политичког, има се извршити духовно уједињење свих Срба, као што су то припремали талијански и немачки омладинци. Год. 1863. беснео је и пољски устанак против Руса. Иако у великој мери русофили извесни наши људи симпатисали су устаницима, јер су се борили за слободу. Кад је 1866. год. избио устанак на Криту и почели покрети међу Грцима међу нашим људима у Војводини чули су се оштри прекори и питања: шта чека Србија? Омладинска акција узима с тим у вези све више маха. Дружине српске академске омладине, нарочито бечка Зора (основана 1863. год.) и пештанска Преодница (од 1861. год.), претварају се из чисто књижевних друштава у патриотске заједнице. На Зорин позив састала се 1866. год. у Новом Саду скупштина Уједињене Омладине Српске, чије је име уједно програм и застава. Главни беседник и вођа те скупштине није био неки млад студент, него емигрант из Србије, противник режима кнеза Михаила, бивши професор Велике школе, Владимир Јовановић. По његовом схватању Омладина је на свом програму имала да окупе све Србе; он је налазио "да је данас цео српски народ млад, да је цео српски народ омладина, и да је омладина цео српски народ." Отада, омладинска реч у друштву много значи. Њезини припадници налазе много одзива, јер агитују на зборовима, селима и беседама. Владају књижевношћу, која је скоро сва у њиховим рукама и њиховим идејама, исто као и новинарство. Из својих средишта из Војводине они утичу и на остале крајеве Српства. У Сарајеву се стварају њезине филиале, а Цетиње им је култ и одјек. И сама влада у Србији стоји под извесним омладинским утицајем, иако им је противница. У спољашњој политици они имају исти циљ, само су им друкчији методи и темпо рада. У унутрашњој политици омладински претставници противници су кнежева ауторитативног режима, јер су они начелни борци против сваког угушивања јавне речи и слободе. У том смислу деловали су јавно и доста су подривали кнежев углед, који је био веома велик, нарочито у Босни и Херцеговини и Старој Србији.
Омладина је била веома нестрпљива и стално је пожуривала догађаје. Све јој се чинило да влада не само оклева, него ни да не сме да загази у борбу с Турцима. Змај је с потсмехом певао:
Па знате ли, шта још смемо?
"Полумесец" проклињемо,
Нек с’ смилује, "нек потавни,
Нек се знаде да смо славни."
Међутим, влада се озбиљно спремала. Знајући да је наша
снага и сувише мала према турској снази кнез Михаило и И. Гарашанин желели су и
радили на том, да пре свега повежу све балканске снаге. Њихова је мисао била,
да уједињени Балканци сопственом снагом извојују победу и да нарочито излуче
сваку оружану интервенцију које стране силе, јер су добро знали да она не би
дошла незаинтересовано и да би тражила пре или после своју цену. Њихова акција
полазила је од уверења "Балкан балканским народима", први пут у
балканској историји постављена јасно и са потпуно оправданим образлагањем."Полумесец" проклињемо,
Нек с’ смилује, "нек потавни,
Нек се знаде да смо славни."
Прва ствар је била да се створе што срдачније везе између Србије и Црне Горе. Кнез Михаило је, одмах по ступању на престо, још 1860. год. упутио Вука Караџића, као човека свога поверења, кнезу Николи. Кнез је прихватио сарадњу и Михаило му је 2. јануара 1861. одговорио, како је радостан "да се на челу Црне Горе, ковчега слободе србске, налази муж готов да се са мном сусретне у бризи за нашу срећу народну." За време глади у Црној Гори 1861. год. кнез Михаило је послао 6.000 дуката. Односи од тада постају све срдачнији. Од 1864. год. кнез Михаило кумује Николиној деци. Потом му шаље једну батерију топова и потребну муницију. У јесен 1866., кад су догађаји у Европи и на Балкану узели сасвим озбиљан карактер, склопљен је 23. септембра и савез између две братске земље. Кнез Никола показао се тада као истински родољуб. У случају народне победе и уједињења он се био спреман одрећи престола у корист кнеза Михаила. Песник ретко лепе и понесене песме "Онамо ’намо", која је испевана мало пре тога, осећао је искрено народне тежње и желео је од срца да их помогне остварити. Кнез Михаило писао му је после тога, да обојица имају пуно узрока честитати један другом, "то је нама управо запала у део срећа, да метнемо први камен у зграду, која има да скупи у себе оно што поцепа несрећа косовска." Ту политику окупљања Срба и балканских народа препоручивала је и Русија.
Кнез Михаило се трудио живо, да нађе споразум и са Бугарима. Код ових су од руско-турског рата од 1828/9. год. учестали покрети и устанци против Турака, који су наилазили извесне подршке код суседних српских власти, а понешто и код кнеза Милоша. За време Кримског Рата Бугари су се надали ослобођењу и организовали су своја друштва за пропаганду бугарске ствари, од којих су најактивнија била у Одеси и Букурешту. Једна бугарска колонија деловала је и у Београду. Ту је С. Раковски издавао свој листи Дунавски Лебедъ, а 1862. год. организовао је и посебну бугарску легију. Покушао је, за време српских спремања те године, да дигне и устанак у Бугарској, коме се ставио на чело Панајот Хитов. Српска влада, с кнезом Михаилом, са симпатијом је пратила не само бугарско спремање против Турака, него и њихову борбу против грчких владика и грчке превласти у цркви и духовном животу. Бугари, који тад нису имали ни физичких ни материјалних средстава за дугу борбу и којима је била потребна подршка једне суседне државе, обратили су се Србији. Она им је била најприроднији савезник. Спајала их је не само иста раса и вера, него и исти услови живота и иста невоља према заједничком непријатељу. Да спрече српско-бугарске везе и да стегну слободарске тежње Бугара Турци су од 1864. год. почели са насељавањем Татара дуж границе и по унутрашњости Бугарске. Углед кнежев био је у то доба веома велик, нарочито у Босни, Старој Србији, па донекле и у Херцеговини. С њим су рачунали и Бугари. Од њега су се надали и акцији, која би и Србе и Бугаре довела до жељене мете. Они с тога ступају у додир са Уједињеном Српском Омладином, а Љубен Каравелов вршиће у њој једно време осетан утицај. О Светом Сави 1867. год. протоколарно је утврђен политички споразум између Срба и бугарских емиграната, који је 5. априла исте године потврдила у Букурешту и њихова скупштина. Споразум је предвиђао стварање Југословенског Царства, у које би ушле Србија и Бугарска и остали делови ослобођене субраће, а коме би на челу имао бити кнез Михаило. Српски и бугарски језик или наречја били би равноправни, исто као и оба народа, који би и даље чували своју индивидуалност. Заједничко би било народно политичко и црквено претставништво, као и државно средиште.
Да створи сарадњу и са осталим балканским народима, кнез Михаило је преговарао и са Грцима. Грчки устанак на Криту покренуо је грчко друштво и оно је тражило да се нешто учини за браћу која страдају. Како Грчка сама није могла ни помишљати на неку опаснију акцију она се, после овог устанка, почела осетније приближавати Србима. После дужих преговора савезни уговор потписан је 14. августа 1867., добрим делом и утицајем Русије. Ранији преговори са Илијом Гарашанином разбили су се због тога што су Грци тражили за себе Маћедонију. У овом уговору то је питање обиђено, а као непосредан циљ савеза узете су за Грке Епир и Тесалија, а за Србе Босна и Херцеговина. У случају победе за остале области одлучиваће воља њихових народа, и то било да зажеле сједињење с којом од држава уговорница, било да хтедну имати своју посебну државу. Војна конвенција између обе земље закључена је у Атини 16. фебруара 1868.
У Румунији је 1866. год. дошао на престо Карло Хоенцолерн, рођак цара Вилхелма. Он је још исте године упутио у Београд и на Цетиње Ј. А. Кантакузена, да испита народна расположења, али се није могао да одлучи на склапање савеза. Између Румуније и Србије створене су само везе заинтересованог пријатељства и солидарности.
Кнез Михаило је желео сарадњу и са Хрватима. Бискуп ђаковачки, Јосип Јурај Штросмајер, носилац југословенске идеологије, био је од 1851. год. апостолски викар у Србији, и у том својству он је неколико пута прелазио у ту земљу. Кнез је помагао његова културна настојања. Свог пријатеља, славног филолога Ђуру Даничића, радо је упутио у Загреб као тајника за новоосновану Југословенску Академију. Али са бискупом, колико смо ми могли досад утврдити, није стварао онако далекосежне планове, какве му приписују извесни људи. Говорило се чак да је он с њим уговарао о слободној Југославији. Можда је о том говорио, али да није ништа уговорио то је скоро сигурно. Штросмајер, мада човек смелих и слободарских идеја, није ипак, на свом одговорном положају, могао ући у комбинације које у тај мах нису биле нимало остварљиве. Кнез Михаило, опрезан и уздржан, учинио би то још мање. Штросмајер о кнезу није имао много повољно мишљење. Свом најбољем пријатељу Ф. Рачком писао је о њему, да је био "добар човјек, али државник никаки, тер је својом слабошћу и млитавошћу изазвао управо против себе разне елементе земље."
У Мађарима кнез се надао добити неке врсте савезника против Беча. Он је знао за аустриске тежње према Балкану и веровао је, да би их само тако могао обуставити или скренути, ако би се Мађари испречили против тога. У свом једном објашњењу са Кошутом он је развијао мисао зашто Србија налази природном сарадњу с Мађарима. Сем тог става према Бечу независна Мађарска не би, из сопственог интереса, могла бити противник самосталности Србијине. Кнежеве идеје биле су познате влади Наполеона III, и из Париза се поручивало мађарским вођама да се свакако споразумеју са Србијом. Под утицајем таквих схватања створила се била и међу Србима у Војводини једна група људи, која је све отвореније бранила потребу српско-мађарске сарадње и на тој страни. Мисао дунавске конфедерације, у коју би ушле Мађарска, Србија, Влашка и Молдавска узимала се у најозбиљнију комбинацију, и кнез Михаило био је дао пристанак на њу. Али се у Мађарима кнез преварио. Постављени између Германа и Словена Мађари су се определили за сарадњу са првима; и то мање због мржње на Русе, као на своје победнике, колико из страха од германске расе. Кад је Аустрија у рату са Пруском била 1868. год. потучена и постала много мекша у односу према њима, Мађари су искористили тај моменат и склопили су 1867. год. нагодбу с Бечом. Хабзбуршка Царевина постала је дуалистичка Аустро-Угарска, у којој су, у аустриској половини, превласт добили Немци, а у угарској Мађари. Словени су у обе половине дошли у подређен положај. Њихова концепција о преуређењу Аустрије на бази федерације била је сахрањена за увек. У угарској половини остала је српска црквена самоуправа, али без икаква политичког права и утицаја. Хрватска је добила аутономију у унутрашњим стварима и у питањима просвете и правде, али су Мађари ставили своју тешку руку на њу и од хрватског бана направили су лице одговорно у првом реду мађарском министру претседнику.
Аустриски пораз од 1866. год. донео је извесне посредне користи Србији. Бечка влада била је дотле скоро отворен противник политике кнеза Михаила, за коју је налазила да не само угрожава Турску и отвара опасно Источно Питање, него да подрива и њене сопствене темеље. Стварање веће српске или југословенске државе на границама Аустрије и Угарске претстављаће несумњиво привлачно средиште и за хапсбуршке поданике. Расположења међу Србима у Војводини и Хрватској нису остављала о том никакве сумње. Беч је управо тих времена преживљавао уједињење Немаца и Талијана на свој рачун и није желео да се то изведе и код Срба и код Јужних Словена. У Бечу се знало за Михаилове везе са Мађарима, а он сам, ни пред аустриским претставницима, није се устручавао да говори о југословенским комбинацијама, иако није, наравно, помињао антихабзбуршке тежње.
Кад се у пролеће 1866. год. спремао рат Пруске и Италије против Аустрије, генерал Стеван Тир, мађарски емигрант и ађутант краља Виктора Емануила, добио је у Берлину од самог Бизмарка мандат, да иде преко Турске у Београд и Букурешт. Требало је, да се из тих средишта организује од раније познати план о побуни у Мађарској и да се, у исто време, изврши с мора упад у Далмацију и Војну Границу; а сем тога имала се задобити Србија за савез против Аустрије. Сличну мисију добио је за Београд и немачки саветник посланства у Цариграду Пфил. Али овај је стигао у српску престоницу, после дугог заобилазног пута, иза битке на Кенигрецу, а Тир још доцније. Ипак је почео да ради у духу своје мисије. Кнез Михаило, који је веровао да ће Аустрија победити, нарочито у Италији, био је веома уздржан, а на њ су свакако утицали и савети француског конзула, који су препоручивали неучествовање. Гарашанин је говорио мало јасније. Србија би се вероватно лако кренула кад би се Угарска доиста дигла, а био је спреман да Тиру и друговима уступи нешто оружја и омогући пребацивање људи. Пфил и Тир нудили су том приликом Србији и извесне териториалне добитке. Међутим, како је Аустрија брзо пристала на мир и признала пораз, ти планови су остали без даљих изгледа. Саопштење о примирју добио је Тир од Бизмарка у самом Београду. Кнез је врло добро учинио што се није одмах пожурио и због Аустрије, која му то не би опростила, и због политике Бизмаркове, који је већ тада помишљао на будућу сарадњу с Хапсбуршком Царевином. Кнез лично није о тим понудама обавестио бечки двор, али се на њему о том ипак сазнало.
После завршеног тог рата и док је још трајао устанак на Криту кнез се решио, у јесен 1866., да поново крене питање српских градова, које је од бомбардовања Београда остало мање-више отворено. Осећао је, да се размер снага обрнуо у српску корист. Турска је имала неприлика на више страна и није јој могло бити до тога, да Србе изазове на оштрије мере. Док су Русија и Француска раније помагале српску ствар, Енглеска и Аустрија чувале су осетљивост Порте и дотадашње стање. Кад је кнез, доста ненадно, кренуо питање градова поново дипломатија је била прилично изненађена. Држање Аустрије постало је, бар у том питању, сасвим друкчије. Она је хтела да као награди Србију за њено држање, а после пораза трудила се да избегава непријатељства против себе, а понајпре на Балкану, где јој је још једино преостајала могућност за јаче утицање и ширење својих интереса. Како је у то време и Пруска, због Русије, усрдније прихватила српско тражење, то се почетком 1867. год. питање градова ближило крајњем решењу. Прихватила га је на крају и Енглеска. Она се само трудила да се поштеди осетљивост Портина, па је спремила формулу, да се градови у Србији, из којих ће изићи турска војска, предају на чување кнезу Михаилу и његовој влади. Једино је на београдском граду, у знак султанове суверености, поред нове српске заставе имала да се вије и турска. Пре тог акта предаје градова отишао је кнез Михаило, марта месеца, султану у Цариград, као свом суверену, и том је приликом добио од њега жељени ферман. По повратку, 6. априла 1867., предани су кнезу у Београду на свечан начин кључеви града. Кнез је то сматрао као велик успех и наглашавало се, да је све добијено "без пушке и без ножа". Његова околина наглашавала је, да је то само етапа у даљем раду за ослобођење Српства, док се Омладина, на уста Змајева, ругала том султанском поклону:
Мрко ј’ глед’о полумесец до сад српски жар,
Сад нам мора мио бити јербо нам је дар.
До сад беше један барјак узданица сва,
Српска војско, српско срце, сад их имаш два.
После тог успеха кнез наставља своју политику, али са мање старог жара. Разлога за то било је више, али се још не зна који је био претежнији. Током 1867. год. кнез је морао чути и од самог министра војске Миливоја Блазнавца, од руске војне мисије, и од једног стручног војног лица из пруске војске, које је било дошло у полузваничну мисију, да српска народна војска није довољно спремна за офанзивни рат. На кнеза су извесне велике силе правиле и притисак, да бар за извесно време не предузима ништа. До данас је остала тајна, шта је све било разговарано у Иванци код Братиславе, у августу 1867. на састанку између кнеза и грофа Ј. Андрашија, који је, у то време, био једна од најутицајнијих личности у Дунавској Монархији. Зна се, међутим, да је кнез после тога осетно изменио своје држање. Андраши, стари бунтовник мађарски, био је од раније пријатељ Михаилов и трудио се, да према њему и Србији поведе политику с више поверења. С тога је почетком идуће године упутио у Београд за дипломатског агента младог и изузетно даровитог Венијамина Калаја, да тамо буде тумач његових добрих намера и да, у исто време, одвоји, колико може, Србе од Русије. Има тумачења, да је кнез, у то време, имао и једну велику љубавну страст и да се хтео оженити једном својом рођаком, чија је мајка, да би омогућила тај брак, створила једну своју клику и вршила моћан утицај на кнеза. Чињеница је, да је кнез ненадано, 2. новембра 1867., отпустио Илију Гарашанина, који је био носилац његове спољашње политике, и да је руска влада изјавила једну врсту незадовољства због тога.
Из немачких извештаја, које је објавио Ј. А. Рајсвиц у својој књизи о односима између Берлина и Београда, изгледа као врло вероватно, да је кнез на свом путу у Париз, у лето 1867., добио врло немиле вести о намерама Аустрије у Босни. Наполеон III, који се спремао на рат с Пруском, хтео је задовољити бечку владу, да би је имао као помагача, и с тога је дао поручити кнезу, да се не меша у босанско питање. Андраши је, међутим, уверавао Гарашанина, да Мађари нису за припајање Босне њиховој Монархији, да се не би сувише ојачао словенски елеменат. Шта више, он не би био противан да се Босна споји са Србијом. По белешкама Николе Христића, министра Унутрашњих Дела тога времена, кнез се наљутио на Гарашанина, што његови повереници воде још увек опасне преговоре с једним чланом пруског конзулата, који би могли компромитовати Србију у очима бечке владе, пошто је о њима већ био нешто дочуо аустриски генерал у Земуну. Индискреција је било у београдским круговима прилично, а у Гарашаниновим и раније и тада, и оне су дошле биле и до заинтересованих кабинета. У нас се једно време између блиских сарадника кнежевих Ј. Ристића и М. Пироћанца водила оштра полемика о том, да ли је Михаило од јесени 1867. одложио непосредну акцију или је мислио да је настави. Ристић је заступао прво гледиште, и ја мислим да је он у основи имао право. Кнез се, истина, није никад хтео изјаснити да мења штогод у својој политици, али је, по природи уздржљив и колебљив, у ствари оклевао. Чекао је погоднији стицај прилика. Можда се помало разочарао и у спремност и искреност балканских народа за заједничку сарадњу, како наговештава Ристић. Шест недеља пред смрт он је рекао пруском конзулу историчару Георгу Розену, свеједно да ли потпуно искрено или само упола, како је он мишљења, да Србији за велике политичке циљеве не пристоји иницијатива. Требало је да почне неко други. У тој изјави има једна црта која је врло карактеристична за цело Михаилово дело и коју је, у спољашњој политици, у извесној мери, имао заједничку са старим Гарашанином. Србија је требала бити спремна на све догађаје, али је била још увек мала и слаба да их сама изазива.
У сред тих планова и спремања задесила је кнеза Михаила ненадна смрт. Погинуо је у топчидерском Кошутњаку 29. маја 1868. као жртва једне приватне завере. И код пријатеља и код противника та је погибија изазвала право запрепашћење. Било је гласова да је у његовој погибији постојало и туђе учешће, аустриско и турско. Нарочито се сумњало на босанског валију Осман-пашу. Али све до данас та се сумњичења нису могла доказати никаквим конкретним чињеницама. Пријатељи династије Обреновића настојали су да за ту погибију окриве као помагача бившег кнеза Александра Карађорђевића и овај је, доиста, у отсутству био осуђен на тешку робију и све му је имање конфисковано. Међутим новија испитивања показала су , да је и ту било више сумњичења и зле воље него правих доказа.
После погибије кнеза Михаила власт у Србији приграбио је министар војске, Миливоје Петровић Блазнавац, за кога се тврдило да је био незаконити син кнеза Милоша. Раније је био огорчени противник Обреновића и као врло млад човек учествовао је у бунама против њих, а онемогућио је 1848. год. њихово искоришћавање народног устанка. Иначе се истакао као добар и храбар борац у Книћаниновој војсци против Мађара. После Милошева повратка био је затворен и бачен у немилост, али се иза његове смрти, заузимањем И. Гарашанина, који је имао доста сличан политички пут, нашао поново на првим местима. Вешт, окретан, и са доста способности, он је знао да се дигне до министарског положаја и да се одржи на њему, захваљујући разним утицајима. После Михаилове смрти он се, брзо и одлучно, ставио на чело војске и помоћу ње одмах дао извикати за новог кнеза младог четрнаестогодишњег Милана (рођеног 10. августа 1854.), унука Милошева брата Јеврема. Велика Народна Скупштина могла је 20. јуна само да потврди учињени избор.
Млади кнез, даровит али лакомислен и од детињства запуштен, изгубио је рано оца, који је служио у румунској војсци, а мајка његова, лепа Марија Катарџи, која се била развела с његовим оцем, водила је олак живот једне размажене аристократкиње. Милановом васпитању није обраћала никакве пажње. За малог рођака бринуо се кнез Михаило, али га није држао под својом руком. И Михаилов двор био је без женске топлине, леден и церемониалан, и с тога је кнез послао младића у један париски лицеј. Васпитање које је кнез добио од 1868. год у Србији било је доста оскудно. Он је већ био владар и изложен разним утицајима, који у дворском животу нису увек беспрекорни, не имајући никог ближег од родбине, ко би му се посветио с више срца. Главни васпитач био му је познати дубровачки песник, Медо Пуцић, човек честит и добронамеран али прилично комотан.
Како је кнез Милан био малолетан Народна Скупштина је изабрала намесништво, у које су ушли Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Стари Гарашанин је демонстративно обиђен. Блазнавац је прихватио последњу политичку линију кнеза Михаила и држао је са Калајем и преко њега са Андрашијем и Аустријом. Ристић је успео да око себе прикупи известан део либерала из Омладине, који су, осумњичени као морални саучесници у кнежевој погибији, тражили сад ослонца код власти, а били иначе задовољни што су Ристићевим доласком били потиснути конзервативци и њихове главне вође. У спољашњој политици Ристић је прихватио општи националистички програм и држао се Русије, и захваљујући томе успео је, да у вођству Намесништва преузме доста брзо главну улогу.
Први акт новог Намесништва било је спремање устава. Хтело се, да се умири опозиција против личног режима и да се Србији да могућност слободнијег замаха. Нови устав, који је донесен годину дана иза кнежеве погибије, објављен је 29. јуна 1869. Он је уводио прву стално бирану народну скупштину, са министарском одговорношћу, али без општег права гласа. Сва скупштина није била састављена од самих народних посланика, него је једну четвртину именовао владар, односно влада. Овим уставом било је предвиђено, да би српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Руска влада сматрала је, да је то знатан уступак Аустрији, пошто су ти потомци били њени држављани. Карађорђевићи су били искључени. Већ тада је било предлагано, да се у Србију уведе дводомни систем, али тај предлог није прихваћен. Место тога уведен је Државни Савет, коме су дате извесне функције врховног административног суда и горњег дома. Устав је наишао на доста оштру опозицију код интелигенције у главном с тога што није било довољно либералан, нарочито у питању слободе штампе, скупштинске законодавне инициативе и буџетског права. Ристић, који је постао вођ либерала, није никад био истински либерални дух. Али прилике, у којима су Срби тада живели, и ниво њихова политичког васпитања нису допуштали брзе скокове. Пребацивања су с тога била више теоретски оправдана него стварна.
Српско друштво тада се тек почело да ствара и изграђује. Дотле, правог српског грађанства једва је било. У варошима Србије добар део трговаца сачињавали су Цинцари. У Војводини, где су Срби имали могућности да се од самих почетака XVIII века баве трговином и занатима, проценат цинцарског елемента у градовима био је врло велик. Они су се обично издавали за Грке, водили своје књиге и преписку грчким језиком, трудили се да негују "јелинску" културу. У земунском градском архиву највећи део очуваних трговачких књига и обрачуна вођен је на том језику. Имали су своје цркве и школе до близу средине XIX века, а по градовима Јужне Србије, као у Скопљу и Призрену, и после тога. У Војводини, још у наше дане, Грк је на много места био синоним за трговца. Као носиоци старе грчке традиције они су на српску чаршију гледали с извесним ниподаштавањем. Кир Герас Стевана Сремца даје у том погледу добро погођену слику. "Мајстор Диша", почиње Драгутин Илић свој роман са тим насловом, "уживао је у староме Београду добар глас, не само међу Србима и Турцима, него чак и међу Грчко-цинцарима, који, у оно доба, беху друштвеноме животу што и со хлебу, и чијим трговачким фирмама не могаху одолети ни време ни оне нове фирме са чистим српским именима". У својој врло доброј књизи О Цинцарима г. Душан Поповић је указао какао су и зашто многи од људи негрчког порекла примали грчко име, које се, с цинцарским елементом одржало у нашој средини све до краја XIX века. У Сарајеву живео је још на почетку овог века Петар Петровић Петракија, родом из Корче, натурализовани Србин Петровић, али по свом осећању Грк, који је својој тројици синова дао имена Аристотел, Диоген и Сократ. Велики утицај њихов у социалном, духовном, па чак и биолошком погледу на нашу средину још није довољно испитан. Он се, истина, ограничио претежно на градове, на чаршију, како се то обично каже, али је из ње утицао моћно на наш јавни живот уопште.
У великим варошима Босне и целе Србије било је и доста Јевреја, нарочито од XVI века, после њихова изгнанства из Шпаније. Њих је Турска прихватила с много предусретљивости и дала им је могућности да брзо узму у своје руке важна трговачка средишта и послове. Солун, Скопље, Београд, Сарајево створиле су јаке трговачке колоније. Између њих и Цинцара, подједнако вештих и не увек скрупулозних, било је доста супарништва и трвења. С Јеврејима су наши људи, сем пословног, имали мало другог додира. Раздвајала их је вера и много узајамних предубеђења. Док су бракови и срођавање наших људи с Цинцарима били врло честа и у градовима свакодневна појава, крвно мешање са Јеврејима бивало је само по изузетку. Па, ипак, у градовима се нађе типова који су "пола Атина пола Палестина". Цинцара и Јевреја било је врло мало у Херцеговини и Црној Гори; у оном убогом кршу није било лако доћи до хлеба без велика напора.
Српско становништво живело је у главном по селима. Ту је била његова снага и корен. У Црној Гори до 1878. год. није било ниједне вароши, а у Босни и Херцеговини само је 19,92% православног становништва живело у градовима. У Србији и Војводини тај је проценат био нешто већи, а у Далмацији вероватно раван оном у Босни. Тај сеоски елеменат био је у Босни претежно кмет, у Јужној Србији тешко угрожен од Турака и Арнаута, а у Србији исцрпљиван од варошких зеленаша и каишара. Извесни социални економисти налазили су, да је видно опадање села и његове здраве снаге, које се осећало од средине XIX века, резултат растурања старих задругарских заједница. Та је заједница била израз наше патриархалне средине, која је, у време робовања, развијала и чувала осећање солидарности и култ традиције. Као таква она је била стваралачка и стожер народне снаге. Али је у народу, притешњеном и злоупотребљаваном, већ и раније било беде и невоље и револта против поретка, који се у главном обртао против Турчина као носиоца власти. Тешке борбе Турака с хришћанима од XVII века, које су се преносиле дубоко на Балкан, нису дале смиривање духова и скућавање, које би било природни заметак конзерватизма. Несигурност, лична и имовна, направила је од нашег сељака борца и хајдука, нарочито у крајевима где су услови за живот били и сувише тешки. У Црној Гори четовање је постало једна врста народне привреде. Хајдучија је владала у Шумадији и XVIII и на почетку XIX века. С тога је сељак, који је у другим државама, обично прикован за земљу и пун конзерватизма, у нашим земљама био лако покретан и на много страна исто тако лако спреман на акције. Нема скоро наше области у којој би већина становништва била чист старинац. Војводина је у огромном броју скуп досељеника, Шумадија је један велики збег, Војна Граница махом ускок. И у Црној Гори, старој и новој било је много добеглица; Морачу су, то се зна, населили у осетном броју ускоци с разних страна.
Узнемираван и потресан наш сељак није свуда могао да пусти дубоке корене у земљу, ни да се упије у њу. Сем тога, на много страна, и у разним комбинацијама, он се бавио и сточарством колико и земљорадњом; а сточари су, зна се, по природи свог занимања, више покретан елеменат. С тога, и под притиском насиља и опасности, он је често напуштао стара огњишта. Отуд код њега и у својој држави, у којој је кнез Милош показивао врло много разумевања за његово стање, има код сељака ако не више старе нестабилности у великом размеру, а оно ипак извесне склоности за покрете. После је дошла и тежња за градским животом. Сењски момци у разним занимањима силазе у градове, у које се сливају и сеоске газде и извесне занатлије. Иако становништво наших градова све до пред крај XIX века није било, у свима нашим областима, нигде многобројно, оно је, ипак, извлачило из села велик број лица и занављало и попуњавало своје редове. Та генерација, која није била ни сељак ни варошанин, била је често опасан елеменат наше малограђанске културе. Изишао је из реда сељака и његових патриархалних и морално строжих схватања, а није још био ушао у извесне традиције грађанске цивилизације. С тога је често упадао у очи не само извесном простотом, која може бити и симпатична, него извесном пресношћу и мурдарлуком, које су простоту прикривале или хтеле прекрити суровошћу или геачењем.
У самој вароши на помолу су биле извесне кризе, духовне и материалне. Извесни занати пропадали су из дана у дан потискивани фабричким производима, исто као и домаћа производња. Људима није било лако створити нове ориентације. Кредитна политика државе још није постојала, а приватна лица и установе, као грабљивице, искоришћавали су невоље појединаца и сталежа. Примери цинцарских и јеврејских трговаца, који су знали да стварају коњуктуре и да се њима користе, изазвали су прохтеве и код наших људи и израдили су један чаршиски морал који је пре свега и изнад свега стављао лични интерес. Појединци, честити и вољни за пожртвовање, јављали су се и у таквој средини и имали су понекад и истинских хуманих осећања, и служили су као глас савести, али нису могли да много измене општи процес капиталистички настројене средине.
Млада српска интелигенција још је била малобројна. Њен већи део одлазио је у државну службу и био мање-више зависан од режима. Слободних професија било је све до краја XIX века врло мало; једино се био дигао адвокатски ред. Али тај није уживао добар глас. Романи Јакова Игњатовића, који приказују опадање Војводине и његове Сент Андрије, пуни су израза народног нерасположења према "фишкалима". Сама реч добила је временом значење с извесном не баш похвалном примесом. У србијански устав од 1869. год. унесена је одлука, да адвокати не могу бити народни посланици. Највећи део наше интелигенције припадао је омладинском покрету и налазио се у редовима либерала. Извесни њихови вођи одлазили су у извесне претераности и нису довољно рачунали са стварним стањем, у ком се наш народ налазио, ни са расположењима која су у њему владала. Неколико новосадских и београдских интелектуалаца говорило је о републици у време, кад ни четворан део нашег народа није био ослобођен и кад су крутом руком стезали народну гушу апсолутисте из Беча и Цариграда. И друге неке од њихових идеја биле су тога рода и сазрелости. Ти наши интелектуалци били су иначе, као васпитаници више немачких него француских школа, носиоци идеје народног уједињења. Они су израђивали тип Србина, управо Србенде, као слободара, који има да се сав жртвује за величину и победу српске ствари. Њихов патриотизам био је искрен, али више вербалан. Трошио се на беседама и у здравицама. Наш романтизам патио је видно од тога, што је неговао култ речи него култ дела и што је, као у поезији, заливао родољубље алкохолом. За цело време од 1858. год. па све до српско-турског рата тај романтичарски нараштај интелигенције није учинио ниједног патриотског подвига од истинског прегалаштва; у устанцима и борбама они учествују, с малим изузетцима, само с песмама. А кад су почеле праве и тешке борбе од тих безбројних ратних кликташа у борбу их је ушло једва толико, да би се дали на прсте пребројати. Изостали су чак и они, који нису морали ићи на бојно поље, него који би могли бити од користи на другим положајима. Чак ни чувени песник Змај није ушао ни у лекаре добровољце, да друге мање и безначајније и не помињемо.
Шездесетих година јављају се у Србији први омладинци с новим схватањима, чији ће се утицај осетити јако већ почетком седамдесетих година. То су наши први социалисти, васпитавани делом у Русији, у идејама Чернишевског, Писарева и Доброљубова, а делом у Цириху, у кругу Бакуњиновом. Њихов је главни претставник млади Светозар Марковић (1846-1875), који је од 1866. год. провео на студијама у Петрограду. Од 1868. год. он почиње оштру борбу против либералног режима у Србији, који је имао доста реакционарних особина, као и против омладинског вербализма. Марковић је био и сувише млад, да би могао израдити свој оригинални поглед на свет и да би могао довољно поуздано оценити шта се од туђих система и теорија може с успехом накалимити на нашу средину. Социалистичке и чисто комунистичке теорије нису се могле пресадити у ондашњу Србију, која је била скроз сељачка, са малим поседом и са огромном приврженошћу за сопственост, и у којој фабричко радништво скоро није ни постојало. С тога Марковићеви практични огледи немају успеха. Али је његова акција донела ипак велик и чак неочекиван плод. Најпре због буђења самосвести код сељака као друштвеног чиниоца, затим због слободарских идеја и због опозиција режиму који се држао само чаршије и сеоских газда, а који није ни хтео ни разумео да се приближи сељаку. У Цириху се тад васпитавало, с њим заједно, неколико младих Срба, међу којима Никола Пашић, Пера Велимировић, Мита Ракић и др. Иако из истог круга, Пашић (рођ. 1845. год.) је био у својим схватањима много реалнији. Њему, у главном, припада заслуга што је теоретичарски покрет Марковићев преобразио у претежно политичку акцију. Та је акција имала с почетка јасну црвену боју, али је била вешто саображена политичком духу наше средине и дала му је практичне и непосредне циљеве. Требало је рушити режим пандурског система, дићи сељака, упростити управу, и омогућити најширим круговима учешће у јавном животу путем општинских и других самоуправа и путем уставности. Реч самоуправа постаје крилатица новог покрета; тим ће се именом назвати и први његов орган. Већ у Цириху Марковић је говорио, да у Србији треба изводити радикалне реформе и стварати радикалну партију; Пашић је то, као његов сарадник, извео коначно у дело. Сам Марковић се пред крај живота био поколебао и спремао се, по проучавању Ј. Скерлића, да цео рад постави на нове основе, "у смислу пропаганде општих демократских идеја, уставности и народне самоуправе, са даљом мишљу проширења задружне и општинске својине на српском селу." Он постаје борац за демократију и народни суверенитет. У националном погледу он је тежио за ослобођењем поробљених Срба, јер не може бити општег братства и слободе свих људи, док има повлашћених и подвлашћених нација. С тога је учествовао у раду на припремању устанка у српским областима Турске. У Војводини, он је сам говорио, био му је ближи Светозар Милетић, него "тамошња социјалистичка партија с њеним узаним програмом."
У духу руских схватања тога времена, Марковић и друштво његово тражили су враћање у народ и што живљу и непосреднију везу с њим. Наше градско друштво било се почело одвајати од народа, а чиновништво се бирократисало. Тај потребни додир с народом тражили су Марковић и његови сумишљеници и од књижевности. Осуђујући празна љубавна пренемагања и позоришну декорацију романтичарске приповетке они су препоручивали савремени роман са свима проблемима нашег друштва. И тражили су, исто тако, да се уметност стави у службу извесним идејама. Поезија има да се слије са науком исто као и филозофија.
Те мисли, нове у нашој средини и казиване на начин сасвим отворен и не много обазрив, изазвале су у нашем друштву велике потресе. Највеће им је дејство било у Србији, где је радикална странка освојила три четвртине сељака и претежан део омладине. Од осамдесетих година XIX века радикализам је био најмоћнији политички чинилац у животу те земље. У Војводини остало је доста трагова романтичарства све до наших времена, али и тамо је, у политичком животу, радикализам постао један од најутицајнијих чинилаца. Милетић му је, по својој природи, био врло близак, као носилац идеја либералне левице, док му је М. Полит био противник. Еволуцију од социалиста до радикала десничара прошао је Милетићев наследник у Застави, Јаша Томић. Покушаја са социализмом било је и у Босни, али тамо, из разумљивих разлога, под турском управом није могао ухватити дубљег корена. Почео га је Васа Пелагић у Бањој Луци, где је био, помоћу српске владе отворио богословију.
Влада Намесништва сузбијала је тај покрет свима средствима. Тако, у осталом, није поступала само она, него и многе друге владе у Европи. Нарочито су били озлоглашени комунисти после њихових изгреда у Паризу 1871. год., кад су се кратко време били дочепали власти. Али владине мере нису имале успеха. Међу сељацима покрет је хватао корена прилично споро али неодољиво. Осетио се и у књижевности и деловао је кроза њу. Чисто национални песници, као Ђ. Јакшић и Змај, дали су неколико социалних песама од значаја. Змај је чак испевао самртницу "На гробу стрељаних комуниста". У приповетци реалистички правац узима маха. Јаша Игњатовић даје неколико дубоко захваћених, али полуписмених, романа о декаденцији нашег грађанског сталежа у Угарској; а Милован Глишић, руски васпитаник у књижевном образовању, почиње приповетку о србијанском селу са много сатире. Његова комедија Подвала, са типовима сеоских паука, исто као и Гогољев Ревизор, више је за плач него за смех. Владимир М. Јовановић покушао је да створи и чисто реалистичку поезију, исто као што се Јаша Томић трудио да изазове социалистичку, али проза, преточена у стихове, није могла наћи жељеног одјека.
У националном погледу радикализам је првих година имао и своје наличје. Сувише заузети унутрашњим питањима људи су почели обраћати мање пажње на спољашња. Само Намесништво зазирало је од одлучнијих акција у уверењу да још нисмо довољно спремни и да сви балкански народи нису довољно прожети истоветношћу схватања о вишим заједничким интересима. У народ је бачена парола, да нема смисла ослобађати рају од Турака, кад сами ослободитељи нису слободни на свом дому. После тога дошле су и још теже ствари. Међу извесним сељачким вођама било је људи, који се нису устручавали говорити, да њихове њиве неће постати ни за длан веће, макар се цело Српство ујединило. Младу, крепку, још скоро нетакнуту народну снагу почео је да захвата морал уске себичности и извесног дефетизма. Наш сељак, који је све дотле постизавао тешким револуционарним напорима, почео је да се прибојава борбе чак више него грађански сталеж, који је по правилу увек више под утицајем чаршије и мање склон на прегарања.
Намесништво у својој политици није имало среће. Његов крути режим изазвао је у земљи велико незадовољство и онемогућио је стварање потребне повезаности у најбитнијим схватањима о задацима државе. У спољашњој политици, због аустрофилске ориентације М. Блазнавца, руска влада дала је и сувише јасно разумети да се њени интереси не поклапају с нашима. Руски конзул у Београду, Шишкин, није крио нимало да се разишао са намесницима. Није то било нимало чудно, ако је чуо и половину од оног, што је Блазнавац говорио о Русији, и то не једанпут. "Руски циљ је власт", говорио је он немачком посланику 1871. год., "њено средство је срозавање њених саплеменика с већег развојног степена на нижи, дезорганизација, хаос." За извину могло би се рећи, да је Намесништво подлегало извесним доста примамљивим наговештајима и обећањима с аустриске стране, који су могли да их извесно време поколебају. Аустрија је одавно ишла за тим да за Далмацију добије што шире залеђе. Већ 1856. год. предао је маршал Радецки један меморандум Двору тражећи Босну и Херцеговину. Реч Hinterland ушла је тад у моду у бечким круговима. Француска дипломатија упућивала је сама Аустрију на ту страну, само да би ова напустила своје поседе у Италији. Бечки двор је још 1840. год. добио протекторат над католицима Босне и Херцеговне. После аустриских пораза у Италији и код Кенигреца дворски кругови имали су живу жељу, да губитке надокнаде на истоку; генералитет, под вођством надвојводе Албрехта, направио је од тог свој главни програм. Дипломатија је из почетка мислила да Босну дели са Србијом; у том правцу је радио претседник мађарске владе Ј. Андраши и Калај је у том смислу испитивао расположења у Београду и давао на по уста и извесна наговештавања, па чак и формалне предлоге. У војним круговима састављани су поводом вести о том разни мемоари и пројекти, у којима се расправљало о евентуалним границама. Док је дипломатија држала, да би граница могла ићи долином Врбаса, војни кругови су тражили за Аустрију свакако долину Босне и Неретве. Намесницима се могло чинити као знак извесног пријатељства, да их аустриска влада посвећује донекле у своје намере и да признаје Србији право на Босну. Могло им се чинити чак, можда, и пробитачно да се о том и говори, мада су и сами осећали да такво решење босанског питања, у сарадњи Србије и Аустрије, може имати и великих опасности за националне интересе и будућност. До споразума није дошло због важних европских догађаја и због узајамног неповерења, које се није могло истрти. После велике немачке победе над Французима у рату 1870/1. год., кад је створено Немачко Царство и кад је у Бечу постало јасно да Аустрија у немачком савезу нема више никаква места, расположења су се у аустриској престоници брзо изменила. Стварање Немачког Царства значило је победу снаге и отварало епоху империалистичког замаха у целој Европи; права малих могла су бити узета у обзир само у толико у колико не улазе у сферу великих. Аустрија је хтела Босну и пут према Солуну. Правдала га је потребом културне мисије на запарложеном Балкану и потребом јака државног ауторитета у разобрученој и корумптивној турској царевини, која у свом пространству нема снаге ни могућности да изведе тражене реформе. У том правцу упућивао је и кнез Бизмарк, који је желео да Аустрију одврати од ма каквих акција у Немачкој и да тој држави да нов садржај, који би више одговарао њеној првобитној улози. Знајући то Беч је од 1871. год. све више одбијао помисао о сарадњи са Србијом у Босни, па је чак почео порицати и српска права на те области. Од тада хладне и односи између Беча и Београда. У јесен 1871. вођство српске политике узима више Јован Ристић, који се обрће према Русији и који младог кнеза Милана води цару Александру II у Ливадију. Али та промена курса није могла да спасе српске тежње Михаилова времена; Босна и Херцеговина биле су у тај мах унапред изгубљене.
Тежак губитак претрпела је наша ствар и у Јужној Србији. Од укидања Пећске Патриаршије духовну власт над српским земљама добила је цариградска грчка црква и преко ње фанариотски претставници. У доба опште декаденције то свештенство није било ни на моралној ни на духовној висини. До својих положаја долазило је првенствено новцем и одржавало се помоћу њега. С тога је тражење и изнуђавање новца био у врло много случајева главни део њихова посла. Наше свештенство било је вероватно више неуко од њиховог (иако је и њихово било врло оскудно у знању), али је бар било саставни део народа и саосећало је с њим. Грци нису имали правог разумевања за наше тежње; а у колико су и имали додира с народом то је било само са чаршијом и градовима. С тога је разумљиво што их наш свет није марио. Праву борбу против њих кренуо је нарочито од почетка XIX века, кад је почело народно буђење и кад је грчко свештенство почело да бива носилац грчке народне идеје на штету српске. У црквама су натурали грчки језик чак и тамо, где Грка у народу није никад било и где су Грке претстављали само дошљаци по градовима. Отварали су грчке школе да би угушили српске. Правили су понегде чак и споразуме с турским властима против својих једноверника. Најактивнији су били у Старој Србији и Маћедонији, где су озбиљно присвајали за се Скопље и Призрен. Грчке владике слали су чак у Сарајево, Мостар и у Тузлу још средином XIX века, а делимично и после тога. У целој Бугарској црква је била у грчким рукама. У јужним областима прво незадовољство против грчке хиерархије јавило се у Скопљу већ 1828. год., а појаве после тога постају све чешће. Народне жеље да имају своје свештенство живо су потицали и помагали разни руски претставници, који су јасно видели да је дотадашње стање могло довести до осетних губитака за словенску ствар. Сем тога за своје политичке циљеве Русија је желела да се ослони на словенски елеменат, на који је само преко цркве тада могла вршити главни утицај. С тога се борба против грчке хиерархије почела и водила у знаку сукоба између словенства и грцизма. Наши људи су избегавали да тој борби место словенског даду, бар у извесним крајевима, чисто српски карактер из два разлога: 1) да се не цепају народне снаге и 2) да не би наш свет у Турској излагали незгодама, јер би српско обележје, с обзиром на српско-турске борбе и српску државну пропаганду, могло да се тумачи и као револуционарно. Како је црква у ослобођеној Србији била у народним, а у Бугарској у грчким рукама, то је вођство у борби сасвим природно прешло на Бугаре као на више заинтересоване. Кад су Бугари у борби против Грка тражили своју посебну организацију са једним егзархом на челу и кад су тој организацији дали свој карактер српска влада је стала на гледиште и објавила га већ 1869. год., да Срби остану у заједници са цариградском патриаршијом док се не створи могућност да дођу под црквену управу саме Србије. То је унело велику пометњу у народ. Цела дотадашња борба изгледала би према том бесплодна. Место заједничке словенске црквене организације настао је раздор. Грчка црква није била довољно увиђавна да поправи своје грешке на терену и да изиђе Србима у сусрет. С тога је известан део наших људи огорчен због тога и из словенске солидарности пришао Егзархији, која је створена званично 27. фебруара 1870. Тако се догодило, да су припадници Егзархије временом постали Бугари и бугараши и да је та организација била главно средство пропаганде против Срба. Њу су једно време помагале и турске власти, да би поцепале и ослободиле Словене свога подручја и да би сузбиле утицај Србије, који је у Старој Србији и Маћедонији од Карађорђева устанка био осетан.
Тако је српска национална политика претрпела два ударца пре него што је уопште постала активна. Претрпела их је првенствено зато што није била активна и што је престиж Београда после смрти кнеза Михаила видно пао. За његова живота Београд је имао прву реч међу хришћанима Балкана и с њим су рачунали и пријатељи и непријатељи. После његове смрти видело се и осећало јасно, да у Београду влада други дух и да су домаће бриге постале прече од свега другог. Руска дипломатија тога времена обраћала је више пажње Бугарима, и то из сопствених рачуна. Њена је давна жеља била да завлада Цариградом и Дарданелима, како би добила слободан излаз у Средоземно Море. На том подручју блиском Цариграду, на обалама Црног Мора и на обе падине Балкана, преко кога је водио најкраћи копнени пут из јужне Русије према турској престоници, налазио се бугарски народ, који је свој спас очекивао само од петроградске словенске браће. Велики број Бугара радника, трговаца, свештеника и интелектуалаца живео је у Русији, васпитавао се тамо и спремао јавно мишљење у своју корист. У Русији се веровало у словенска осећања Бугара, желело се да им се помогне и рачунало се на њихову оданост. У Бугарској, коју би она ослободила и дигла, Русија се надала добити чврсто упориште своје политике на Балкану. Што се год више добије за Бугарску тим се посредно добија и за Русију; велика Бугарска то је широко претсобље за руски Цариград.
Међу Србима, незадовољна политиком Намесништва, Русија је више дизала престиж Црне Горе и кнеза Николе. У српском друштву, међу романтичарима, нарочито у Војводини, Црна Гора је била нарочито слављена. Њен глас је изузетно порастао после победе на Грахову. Њене сталне борбе по кланцима и планинама, крвави јатаган који је сејао смрт и страх, са ликовима окоштих, сунцем опаљених и несаломљивих ратника, у необичним оделима, са женама пуним прегалаштва, створиле су о Црној Гори идеалисану слику, која је одударала од сухе прозе заглибљених равничарских паланки. Кнез Никола, млад владар и песник, познат по својим родољубивим песмама и изјавама, жељан акције и славе, сматрао се као оличење старог витештва. Његове слике, са великим продорним очима, растављеном кратком црном брадом, у животописном златом извезеном црногорском оделу, ширене су по свим српским кућама ван Србије (ја сам их виђао чак у Винковцима). О Црној Гори говорило се последњих двадесет година стално, и то увек у вези са неким борбеним покретима. И то не само са Турцима. Крајем шездесетих година, поводом увођења новог војничког закона за аустриске земље, избио је у јесен 1869. год. устанак у Боки Которској, која је хтела да се очувају њене старе повластице са системом народне војске. Иако су аустриске трупе биле надмоћније у сваком погледу устаници су им, ипак, у Кривошијама задали тешких удараца. Устанике су тајно помагали пријатељи из Црне Горе мање људством, а више материалом. Два аустриска генерала бише поражена и смењена. Нови далматински намесник Гаврило Родић смирио је устанак почетком 1870. год. само на тај начин, што је повукао извршење војног закона и прогласио општу амнестију. Сам Бокељ, А. Дабиновић, проучавајући дипломатски историат овог питања, утврдио је, да је бокељски устанак припреман од раније и да се на њему радило с планом из Берлина и Москве, кад се спремала шира акција Русије и Пруске против аустриске и француске коалиције. Разумљиво је с тога, што је том чисто локалном устанку обраћена пажња у целој Европи. Црна Гора дошла је у средиште интереса, јер се отпор устаника тумачио само њеним помагањем. Иако је кнез Никола посебним уговором с Аустријом обећао пуну неутралност, у Бечу му се ипак није веровало, и није немогуће да не би дошло до какве акције против цетињске владе, да Русија није енергично устала у њезину одбрану.
Погибија кнеза Михаила и будна пажња Осман Топал-паше, босанског валије, растројили су рад националних и омладинских одбора по Босни и Херцеговини. На почетку 1868. год. помишљало се, да се идућа омладинска скупштина одржи у Сарајеву 1869. год. Али се после кнежеве погибије и пашине полицијске офанзиве морало од тог одустати. Неки важнији национални радници беху протерани (Богољуб Петрановић, познат као скупљач народних песама), а други затворени (Васо Пелагић, Гаврло Вучковић, Серафим Перовић, Леонтије Радуловић и др.). Год. 1871. престала је са својим радом и цела организација Уједињена Омладина Српска. Појединци, пуни вере, настављају рад и касније. Исте те године, на једном састанку на Цетињу, неколико омладинских радника ствара нову организацију, "Дружину за уједињење и ослобођење српско". У њу су ушли Лаза Костић, Ђока Влајковић, Милетић, Сава Грујић и др., из свих крајева Српства. Омладинцима је обећао помоћ и војвода Марко Миљанов, који се иначе отворено тужио на цетињски двор и његову околину. Кнез их је примио усрдно и уверавао их о својој спремности да прихвати народну ствар. Али ова омладина није показала много активности, нешто што није имала довољно подршке у Србији а нешто због превирања у самој омладини. У народу је ипак врило. Бачено семе пропаганде са више страна стварало је у народу наде, комешања и покрете. Нису радили само Срби. Аустрија је још 1869. год. упутила у околину Бање Луке католички ред траписта, да у том претежно православном и муслиманском крају делује верски и ради за њу. Предузимала је извесне акције и међу фрањевцима, а вршила је и стратешка осматрања. Њени агенти деловали су и по Херцеговини. Француско-пруски рат 1870/1. год. донео је, са својим брзим и непредвиђеним исходом, знатну пометњу у европску дипломатију, а код нас је храбрио извесне авантуристичке духове да крену ствар у дубоком уверењу, да ће имати успеха. Надало се у Русију, која да је на истоку добила слободније руке, пошто је победа Пруске дошла само као резултат руског задржавања Аустрије.
Турске власти су примећивале извесно живље струјање међу рајом нарочито у Босни и Херцеговини и у Бугарској и приписивале су га панславистичкој агитацији, иза које су назирали у главном Русију. Али је било извесних сумња и против Аустро-Угарске, за коју се знало да пружа руке према Босни. С тога су почеле с репресалијама. Почеше затварања људи и установа. У јесен 1872. год. једна група хришћанских трговаца у Бањој Луци обрати се за заштиту бечкој влади, не знамо да ли из сопствене инициативе или по сугестијама аустриског конзулата. Брзо потом поче пребегавање хришћанских, првенствено српских, лица из босанске крајине у Хрватску. Чим су прешла границу та су лица почела да износе тешке прилике под којима живе и по сугестијама Светозара Милетића упутила су један меморандум силама потписницама Париског Мира. Али их је главни пут водио у Беч, да ту ступе у везе с претставницима великих сила и са аустриском владом. То је било у лето 1873. год., мало после тројецарског савеза у Бечу. Русија, Немачка и Аустрија, као три конзервативне силе, хтеле су да очувају створено стање у Европи, за чим је нарочито ишао Бизмарк бојећи се француске одмазде, али су осећале да стање на Балкану тешко може проћи без потреса. Русија и Аустро-Угарска нису веровале једна другој, у осталом са разлогом, јер су и једна и друга добро знале да нису незаинтересоване у ровењима која се врше у Турској. Тај састанак у Бечу изазвао је код наших људи велике наде. Неколико херцеговачких вођа упутило је тад преко Цетиња молбу руском цару, да их прихвати у невољи, јер се они због зулума морају дићи на оружје. Позивали су кнеза Николу да почне рад с њима, па кад ту нису одмах наишли на жељени одзив обратили су се Београду упозоравајући на могућност да их Аустрија предухитри. Али и у Београду се налазило да тај час није био нимало погодан да се крене већа акција.
Али се точак није дао лако зауставити. У Херцеговини је летина 1874. год. била подбацила и свет се налазио пред тешком неизвесношћу. Закупници пореза, који су пре свега гледали само свој интерес, притискали су народ, да истерају своје и државне приходе. У већ узмућеној земљи то је дало маха новим протестима и сукобима. На устанак се гледало као на скоро једино могући излаз. На састанку народних првака у Биограду код Невесиња, на Малу Госпојину те године, би решено да се диже устанак о пролећу и да се о том обавести кнез Никола с молбом да их прихвати. Кнез је примио изасланике народне лепо и покушао је да утиче на њих. У свом опширном мемоарском спису о Херцеговачком Устанку он сам прича, како их је уверавао "да их никад неће напуштати, нити ће одвојити судбину Црне Горе од њихове", али да тад није било време за узбуну. Руска влада је нарочито утицала на кнеза. Овај је доиста успео да смири људе и да упути херцеговачке избеглице да се врате кућама.
Духови су били веома узбуђени и наоштрени. Баш те јесени, 5. октобра, извршише Турци покољ повећег броја Црногораца у Подгорици, који се ту беху затекли на пазару. Покољ је дошао као освета за угледног Јусу Мучина, кога беше убио један Куч по позиву Марка Миљанова. Тај покољ изазва силно огорчење на све стране. Врила је крв. Људи су тражили освету и горели од нестрпљења што их чак пре не пуштају. Цетињски кругови умиривали су свет, али су остављали јасне наде и за могућност одмазде. Кнез је слушао савете из Русије, али је покушавао на све начине да црногорско питање стави на дневни ред, да би овом приликом добио извесне територије од Турске у свом суседству. Он је хтео дати разумети и Порти и силама, да мир у суседству Црне Горе зависи од расположења на Цетињу и с тога се трудио, да све нити завера, припрема и акција у Херцеговини и према Албанији држи у својим рукама. Утицај Црне Горе у Херцеговини и на тим странама био је неоспоран. Сви виђенији српски главари и сав народ гледали су само на Цетиње и на поруке отуда. Видели смо, да Лука Вукаловић, човек од несумњивог значаја, није могао да успе нимало ни да се чак одржи у земљи, кад се завадио с цетињским двором и почео политику на своју руку. Кнез Никола је умиривао Херцеговце, али не с намером да их смири коначно, него дотле док то буде у његовом политичком плану. С тога је и пуштао да се и говори и ради на устанку не осећајући да би, у извесном часу, могао изгубити узде из руке и да у гладном народу, тешко притиснутом и већ раздраженом, може лако да избије револт, који се неће дати лако зауставити.
У толико пре што се на револуционирању духова у Херцеговини радило и с других страна. Аустриски високи генералитет, под претседништвом самог цара, имао је 17. јануара 1875. своју седницу, на којој је гроф Ј. Андраши, као министар Иностраних Дела, изнео циљеве бечке политике. Аустро-Угарска је желела да добије Босну и Херцеговину, али то није могла ни хтела да постигне отвореним ратом, да не би изазвала против себе Русију, Турску и српске државе. Место тога она је хтела да делује посредним путем. Бечка влада помагаће незадовољне хришћане, потицаће их, и тако ће разједати Турску и припремити јавно мишљење Европе на потребу да Дунавска Монархија уведе ред. У Бечу је већ тада подвучено јасно, да не би никако било у његовом интересу да се придруживањем Босне и Херцеговине Србији и Црној Гори створи већа српска држава, која би могла постати опасна по "здравље" Дунавског Царства. Аустрији рат Турске с Црном Гором не би био непријатан. Ако би победили Турци Аустрија би их зауставила и добила би много у престижу код суседних балканских хришћана; а ако би победила Црна Гора са Србијом то би дало повода Аустрији да и она посредује и да изради извесне добитке и за њих и за себе. Надвојвода Албрехт, који је, као победник код Кустоце, уживао војнички ауторитет и био глава ратне странке, тражио је, да Аустрија не дозволи заједничку границу између Србије и Црне Горе, него да, утиснувши се међу њих као клин, очува слободан пут за исток и непосредну везу с Турском. На тој конференцији било је решено да Аустрија учествује посредним путем у акцији и да њена граница има допирати до подручја између река Босне и Дрине.
Наскоро потом, у априлу 1875., кренуо је цар Франц Јосиф у Далмацију с нарочитом намером. Он је хтео да истакне значај те области за Аустро-Угарску, и да унапред упозори на могућности да због те покрајине морадне тражити проширење према истоку. Кад је цар дошао у јужну Далмацију његово понашање није било ни много дискретно ни уобичајено у дипломатском свету. У Имотском цара су поздравили претставници босанских фрањеваца истичући права Хабзбуршке куће на Босну и Херцеговину, а по њиховом упутству јавило се уз пут и неколико других депутација. Цар је неке од тих људи одликовао, а неке наградио, а свима је обећавао да ће се побринути за њих, да им буде лакше. Одмах потом почели су код херцеговачких католика у суседству Далмације састанци и договори, да се крене акција, па су на њих позивани и неки православни главари из столачког и љубињског среза. Тај пут царев није могао остати без утиска на Цетињу, као и на остале српске људе и крајеве. Он је довољно наговештавао да се нешто спрема; у вези с осталом аустриском активношћу није било тешко погодити ни у ком правцу.
Сами муслимани нису могли да се уздрже од извесних дела насиља и освете. За кратко време погибе од њихове руке неколико угледних људи из народа. Турске власти, рачунајући с устанком, биле су пасивне према насилницима; пустиле су чак да извесни зулумћари обију државне магацине и разграбе оружје и муницију. Страни конзули и пашински изасланици покушавали су, истина, да смире народ, али је то ишло веома тешко, јер није било потребног поверења ни на једној ни на другој страни. Усред преговарања и колебања збише се неки догађаји, који убрзаше решење. Близу Метковића, код Драчева, дошло је 19. јуна до препуцавања између побуњених католичких сељака и муслимана. Побуњеницима стиже помоћ из околних села. Три дана потом депеширао је фра Стипан Налетелић с друговима аустриском намеснику у Задар, како "сви кршћани Габеле, Драчева, Храсна и све Луке желе помоћ од Аустрије, припознајући ћесара као свога. Не пуштајте да нас Турци кољу. Немамо џебане нит оружја, просимо провиђења. Барјак Аустрије пред нами је." Међу устаницима се налазио и Марко Стазић из Задра, за кога су Турци тврдили да је био повереник далматинског намесника Родића, а по Херцеговини је пре тога крстарио аустриски генералштабни официр Виљем Сауервалд.
Независно од тог сукоба код Драчева, скоро у исто време, дошло је до борби и у невесињском крају. Харамбаше Перо Тунгуз пресрео је са својом четом у Бишили један турски караван и убио је седам кириџија. То још више ускомеша муслимане. У Кифином Селу донесена је потом, 25. јуна, одлука да се акција за устанак прошири и на остале срезове херцеговачке и да почне живље. Два дана потом, на Крековима, дошло је до прве праве борбе. Невесињска пушка била је глас осталој Херцеговини. Устанак је плануо.
Кнез Никола је покушао да устанак задржи, али то се више није могло. Да би остао с устаницима у вези упутио је међу њих чувеног јунака и харамбашу Пеку Павловића. Пеко се није мало изненадио кад је видео ратоборно расположење устаника. Они се сматрају, јављао је кнезу 7. јула, "тако силни, колико да нема ниједног Турчина на свијету! Они хоће буну и кажу да их нико од тога одвратити не може, мада немају ни пушака, ни фишека." Видећи то и кнез је попустио. Позвао је све главније херцеговачке вође на тајни састанак на Ловћену и ту им је 26. јула дао свечану изјаву, да ће сама Црна Гора ући у рат, ако устанак не би имао успеха. Мало потом одредио је свог таста, војводу Петра Вукотића, да са Грахова утиче на устанике и управља њиховим пословима. Он им је дотурао храну и џебану, а "ђе је требало поткрепљење четама херцеговачким, тамо је шиљао Црногорце." Мало потом букну устанак и у Васојевићима и 4. августа дође тамо, на Сеоцима, до прве борбе између Срба и Турака. У исто време закрвише и Кучи.
Месец и по дана после невесињске пушке устанак је избио и у Босанској Крајини. Побунили су се тежаци између Дубице и Костајнице у ноћи 3-4. августа. Први нападај извршен је на Кулу у селу Дворишту. Одмах потом устанак се проширио и на суседне крајеве, претежно дуж аустриске границе. Главни вођа на тој страни био је Остоја Корманош, који се први, 5. августа, сукобио с турском војском. Домало, у Крајину су, као вође, стигли и неки босански емигранти из Србије, међу којима се истицаху Петар Петровић Пеција и Голуб Бабић. Нарочито је био борбен стари хајдук Пеција, који је у народу од раније стекао глас јунака и прегаоца.
Устанак су прихватиле обе српске кнежевине, Србија и Црна Гора. Јавно мишљење, под утицајем наше романтичарске књижевности и панславистичких кругова Русије, тражило је рат, у тврдом уверењу да Турска, "болесник на Босфору", неће моћи одолети српском налету. "Мало нас је, ал’ смо људи", понављало се у разним вариацијама кроз песму и кроз штампу. Рат с Турцима, који је требало да донесе ослобођење раје, оглашавао се као свети и у њ се позивало са више страна. Али, док је такво мишљење освајало у књижевности и штампи, па чак захватало и водећу либералну странку у Србији, у широким народним круговима србијанске кнежевине рат није био много популаран. Било је отворених порука, да је бесмислено ослобађати друге, кад Србија сама стење под "најтежим бирократским јармом". Друг Светозара Марковића, млади Никола Пашић, хтео је да се помажу устаници, и сам је отишао у Херцеговину, истина не да се тамо бори, него да однесе неке скупљене прилоге. Против рата био је 1875. год. и сам кнез Милош, на кога су много утицале аустриске претње и одвраћања. Због таквог његова држања он је постао предмет општих нападаја и водећи радикали у Србији били су чак спремни да га замене борбеним црногорским кнезом, који је уживао опште симпатије.
Чим је избио устанак у Босни дошла су 9. августа 1875. два повереника српске владе бискупу Штросмајеру. Срби су нудили Хрватима, да и они уђу у акцију и да делују у турској Хрватској, која би онда имала припасти њима. "Од владе хрватске ништа се друго не би захтијевало, нег да зажмири и устанак хрватски под руком подупире." Штросмајер је одмах о том обавестио свог пријатеља Фрању Рачког, слажући се у начелу с потребом акције, али је желео да се о том обавести и бан, познати песник Смрти Смаил-аге Ченгића, Иван Мажуранић. Рачки му је доскора одговорио, да су, по његовим најскорашњијим извештајима, Мађари одлучни противници сваке акције против Турака, а да је цар лично казао бану, како мора остати неутралан.
Ни остали народи на Балкану не одазваше се српским покретима. Грци остадоше мирни, а мали локални покушаји устанка међу Бугарима бише брзо угушени. Арнаути су се, у већини, држали с Турцима и борили се на њиховој страни. Срби су остали осамљени, имајући сами да приме борбу с Турском Царевином, чија је снага била још увек већа него што су они замишљали.
Кад је устанак избио предложио је бечкој влади руски министар Иностраних Дела, кнез Горчаков, да Русија и Аустро-Угарска поседну Босну и Херцеговину, како би спречиле даље ширење устанка и увеле сређеније прилике у те земље. Аустро-Угарска је имала непријатно искуство заједничке окупације Шлезвиг-Холштајна са Пруском, а сем тога није ни начелно пристајала на сарадњу с Русијом у областима на које је она ставила сама руку и полагала извесна права. Место тога, бечка влада, хотећи да се покаже неутрална и хумана и заштитник балканских хришћана, тражила је, да Турска, у споразуму с устаничким вођама и конзулима, спреми потребне управне реформе. Турска је прихватила тај предлог, али се наскоро видело да нико с њим није мислио искрено, ни Турци, ни устаници, ни заинтересоване силе. После свих ранијих искустава устаници нису више веровали у турске реформе и тражили су далеко више, него што су Турци могли дати. А и саме силе, предлажући реформе, више су мислиле на палиатив, него на коначно решење. Султан је 30. новембра (12. децембра) 1875. објавио своју ираду, којом обећа реформе за целу Турску Царевину, а не само за Босну и Херцеговину. По тражењу Русије силе су на ту ираду одговориле Андрашијевом нотом од 18. (30.) јануара 1876., тражећи да се пре свега среде прилике у те две области. Турска се начелно сложила с тим, "али само су се наивни могли завести овим привидним уступцима", како тачно каже А. Дебидур. Истина је, доиста, да је Турска истински помишљала на реформе и да је покушала и да их спроводи, нарочито у Херцеговини, која би административно одвојена од Босне. Али цариградска влада није могла изменити менталитет целог муслиманског становништва, нити реформама прекратити подземна ровења. Уз покушај рефорама Турци су покушали и посредовање на Цетињу, али је кнез био скуп у цени. Под његовим утицајем поставили су и устаничке вође, у Суторини, 27. марта, у присуству руских и аустриских, неприхватљиве услове за смиривање Херцеговине. Они су тражили ни мање ни више, но да се турска војска уклони из њихове земље, и да остану само мали гарнизони у главним местима.
За то време устанак се даље развијао. У Босни он није могао да узме велика маха, јер је Крајина била далеко од Србије, која би је могла помагати као Црна Гора Херцеговину. Саме вође у њој биле су више четници него војводе. Већ 29. августа (10. септембра) погинули су код Гашнице, на Сави приликом искрцавања оружја, обојица главних вођа, Пеција и Корманош. У источној Босни устанак око манастира Тавна угушен је у самом почетку, јер су ту муслимани били бројно врло јаки, а и Турци су имали прилично редовне војске.
Нов елемент у босански устанак на Крајини донела је појава кнеза Петра Карађорђевића. Он се, посрбивши своје скраћено презиме Кара, претстављао као Петар Мркоњић. Петар је био у то време млад човек (рођ. 1844. на Петров-дан), а имао је већ доста буран живот за собом. Васпитавао се у Швајцарској и Француској, и то за стручног официра. По васпитању и доброј оцени савремених расположења он је био демократа и слободар; за разлику од ауторитативног кнеза Михаила и плаховитог неурастеничара и у основи аутократске природе кнеза Милана он је, као претендент на српски престо, излазио са врло слободоумним идејама. Публици се претставио са преводом чувеног енглеског писца Џона Стуарта Мила О слободи и са предговором том делу, који је химна слободи. Као и цела његова породица имао је неприлика приликом убиства кнеза Михаила, али стварне кривице није имао никакве. За време француског-пруског рата 1870/1. год. борио се на француској страни и истакао се у више прилика. У борби код Вилерсексела заслужио је орден Легије части. Кад је избио устанак у Крајини Петар се јавио да послужи народној ствари. Београдски двор и влада били су одмах против њега из династичке суревњивости и да не би, с евентуалним успесима у борби, стекао шири популаритет. С тога су и вођи устанка, који су били у вези с Београдом, остали хладни према њему. Петар је ипак образовао своју чету и поставио логор на Ћорковачи. Крајем септембра ушли су његови одреди у борбе, али нису имали никаквих знатнијих успеха. Посао су му отежавали сви, и Србија, и устаничке вође, и аустриске власти, па и наше јавно мишљење, које је тражило да се народне снаге не цепају. Кнез Петар је још 6. септембра у једном јавном прогласу говорио, "да Карађорђевић сада не чезне ни за каквом улогом, него да жели успех своме народу", али то није помагало. Видећи све те тешкоће Петар се обратио непосредно кнезу Милану нудећи му, да затоме кобне династичке мржње и да "на очи свију непријатеља нашега народа, станемо један поред другога као браћа и пријатељи, којима су на срцу једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе." Кнез Милан није примио понуђену руку и тражио је од устаничких вођа и од аустриских власти, да Петра онемогуће. Вође доиста предочише Мркоњићу, да је у интересу ствари да их он напусти. Петар је то и учинио крајем 1875. год., али не потпуно. Он је коначно напустио босански устанак у јуну 1876., када се Србија решила да уђе у рат.
Да је то рђаво утицало на морал устаника не треба посебно доказивати. У акцију која тек што је почела унесен је раздор. Тај је још појачан непромишљеном акцијом Васе Пелагића, који је ову борбу с Турцима мешао са социалном револуцијом и изазивао у народу, агитацијом против режима у Србији и Црној Гори, још већу пометњу. Колико су људи били растројени види се најбоље потом, што за новог вођу устанка, на скупштини у Јамници, држаној 4. и 5. децембра 1875., нису изабрали више ниједног Србина, него Словенца Мирослава Хубмајера, који је пре тога учествовао у херцеговачком устанку. "Својом лудо спремљеном, а још луђе упропашћеном навалом на Костајницу, проиграће Хубмајер "главно заповедништво" и изгубити се из босанског устанка исто тако брзо, како се и појавио. У Србији за рата 1876. даће му се чин који му је у свему одговарао - нареднички". Тако, бележи за њ др В. Чубриловић у својој лепој књизи о Босанском устанку. Свој живот завршио је Хубмајер у Сарајеву као чиновник аустриске полиције.
Херцеговци су у борбама били једнодушнији и имали су више успеха. И међу њима је било покушаја извесног растројства, али је оно брзо угушено. Некадашњи тајник Луке Вукаловића, више рекламер него јунак, Мићо Љубибратић радио је против кнеза Николе, али је наскоро био онемогућен. С ким би другим могли у тај мах сарађивати честити Херцеговци, кад би раскинули с Црном Гором? Неколико херцеговачких вођа, као силни поп и војсковођа Богдан Зимоњић, човек као планина, срчани Максим Баћевић, Лазар Сочица и многи други могу мирне душе да уђу у Карађорђеву епопеју. Са православнима борили су се против Турака и неки католички одреди, међу којима се највише истакао дон Иван Мусић са људима из области Попова и Стоца.
Било је људи који су веровали, да би се за Босну и Херцеговину могла израдити самоуправа у оквиру Турске Царевине. Ти су људи били под сугестијом руске службене политике, која је једно време заступала ту идеју и за њу била придобила чак и Енглеску. У вези са руским конзулатом у Дубровнику, где су се налазили, с времена на време, неки мање значајни вођи устанка из јужне Херцеговине са Мићом Љубибратићем, који није смео на терен и због Црногораца и због Турака, био је почет чак и рад на припремању "устројства" за посебну "земаљску управу" у Херцеговини. Устројство је радио тада професор одеског универзитета Цавтаћанин др Валтазар Богишић, а у тај је посао био ушао и Никола Пашић. Не водећи рачуна о интересима Црне Горе и не познавајући довољно стање у самој Херцеговини и све везе и конце устанка, Пашић је предлагао да нека привремена херцеговачка влада узме сама послове у руке и да се према великим силама појави у улози правог и јединог представника устанка. Под утицајем непоузданих обавештења Љубибратићевих он је мислио, да би та управа имала више ауторитета и могла дати више плана и јединства устанку него што је то био до тада случај са директивама са Цетиња. Та би херцеговачка влада имала бити састављена од Срба из свих крајева и свих странака и била би нека врста егзекутиве Уједињене Омладине. Против таквог плана, у основи веома нереалног и прилично наивног, била је одлучно Црна Гора, која није допуштала да се у херцеговачке ствари меша ико други. А против њега је била и бечка дипломатија, која није хтела да управу над Босном и Херцеговином добију било Срби из кнежевина или они из саме земље или ма у којој другој комбинацији, јер би то поспешило стварање једне веће српске државе у будућности и јер би то лишило њу саму изгледа да добије те две наше области.
У пролеће 1876. год. догађаји узеше бржи ток. Поред оног у Херцеговини и Босни изби устанак и у Бугарској. Овај је био кратког даха и угушен је са страшним свирепствима башибозука. Цела Европа диже свој глас и кабинети великих сила ужурбаше се. Ратничко расположење обузе нарочито Србе. Кад је гора озеленила оживеше у већој мери и устанак у Крајини и устанак у Херцеговини. Тада посташе славни Црни Потоци у Крајини са борбеном акцијом Голуба Бабића. У самој турској престоници избише нереди. У мају дочепа се власти ратоборна странка Младотурака, која сруши султана Абдул Азиса. На то је као одговор дошао српско-црногорски савез, потписан у Млецима 3. јуна и 18. јуна заједничка објава рата Турској. Одмах потом устаници из Босне, 20. јуна, прогласили су своје уједињење са Србијом, а устаници из Херцеговине изјаснили су се за Црну Гору.
Аустриска влада, која је полагала своје право на целу Босну, наредила је одмах својим конзулатима у тој земљи и Херцеговини, да делују у народу против сједињења са српским кнежевинама и да упућују о том јавне адресе. Као главно оруђе конзула у тој акцији послужило им је католичко свештенство на челу са сарајевским жупником, песником фра Гргом Мартићем. Католици су, најпре, волели католичког Фрању Јосифа, него православног кнеза Милана или Николу. Затим, хрватски родољуби су веровали, да ће се са аустриском окупацијом Босне и Херцеговине убрзати уједињење са осталим Хрватима под аустро-угарском влашћу. С тога су искрено желели, да и Босна и Херцеговина уђу у аустриски оквир. Такво решење изгледало им је природно и лако, и много реалније него да се до укупног народног јединства дође преко југословенске идеје. Њихови интереси поклапали су се са интересима једне велике силе и до остварења народних жеља могло се доћи без много напора и без тешких жртава. За извесне хрватске политичаре Босна у српским рукама значила би исто колико и да је изгубљена. С тога су они са великом жестином отпочели хајку на Србе у Србији, тврдећи ни мање ни више него да је Босна хрватска и да Хрватска, чија је политичка самосталност угашена 1102. год., има на њу несумњиво историско право. Срби, који су у тим земљама претстављали већину становништва и чије су везе с Босном столећима постојале све уже и непосредније, одговарали су на ту хајку с пуно плаховитости. Услед тога настао је дубок и, на жалост, све до данас непремошћен раздор између великог дела српских и хрватских јавних радника. Бењамин Калај, бивши дипломатски агент у Београду, десна рука грофа Андрашија и један од главних експерата за балканска питања у бечком Министарству Иностраних Дела, предвиђао је то и са задовољством је наглашавао, да ће питање и судбина Босне и Херцеговине појачати распру између Срба и Хрвата. Бечки и пештански властодршци имаће само да се тим користе. Хрватска теза с уједињењем под Хабзбурзима постављена је као противност српској, која је хтела уједињење са слободним српским кнежевинама. Као две противности, за које се веровало да се искључују, оне су имале да се носе до истраге. Сам цар Франц Јосиф осуђивао је у једном писму бану Ивану Мажуранићу оне Хрвате који су симпатисали са Србима, јер да су радили против интереса и својих и дворских. Цар хоће да добије Босну и Херцеговину, до којих пут води преко хрватских земаља и преко хрватских људи и њему, наравно, није било нимало свеједно, ако се међу Хрватима буде јавио покрет који не би ишао Бечу у прилог.
Своје аспирације на Босну и Херцеговину истакла је Аустро-Угарска према Русији у Рајхштату, 26. јуна 1876., приликом састанка царева Франца Јосифа и Александра II и њихових министара спољашњих послова. Русија и Аустрија сложиле су се том приликом да очувају Србију и Црну Гору ако буду тучене од Турака, а у случају њихове победе дозвољавала би им се извесна проширења, али би Аустрија узела већи део Босне и Херцеговине. Руске белешке о том састанку не слажу се потпуно с аустриским, али се и из њих виде довољно аустриске тежње. Тако је, на почетку самог рата, судбина Босне и Херцеговине била запечаћена; земље, због којих су Србија и Црна Гора ушле у рат биле су унапред изгубљене. За време војних операција бечка влада је 7. јула ставила до знања заинтересованим чиниоцима у Босни, да не може дозволити сједињење Босне са Србијом, па је то поручила и у Београд. Зато су морале бити и обустављене српске акције на тој страни.
У рату против Турака Црна Гора и Србија нису оперисале заједно, него свака за свој рачун. На Србију се бацила јака турска војска, којој недисциплинована и не много одушевљена српска милиција, без довољно официра, није могла да одоли. Врховни командант српске војске био је руски генерал Черњајев, који је прешао у Србију са неколико хиљада руских добровољаца. Српска снага била је распарчана на више бојишта, а ни на једном није имала довољног броја за ударну снагу. С тога је њена офанзива пропала на самом почетку. Али у дефанзиви Срби су се држали много боље и на Шуматовцу су, 11. августа, имали леп успех. Њихов отпор, с кратким примирјем, трајао је све до 17. октобра, кад су им Турци код Ђуниса задали тежак ударац. По молби кнеза Милана Русија је својим ултиматумом зауставила даље продирање Турака и натерала је Порту да почне преговоре о примирју. После посредовања и других сила мир је закључен 16. фебруара 1877. без икаквих териториалних губитака за Србију.
Црна Гора била је у рату боље среће. Целог лета и јесени 1875. устаници и црногорски добровољци пресретали су турске караване, нападали карауле, јуришали на градове и силно замарали турску војску по Херцеговини. Њихова борба на Муратовици 30. и 31. октобра била је права битка са сразмерно великим снагама, исто као и она на Пресјеци, завршена турским узмицањем 19. априла 1876. Кад је почео рат Црногорци су с устаницима брзо продрли до Невесиња, али су се одатле морали вратити, кад је Муктар-паша кренуо против њих. До одлучне борбе дошло је на Вучијем Долу 16. јула. Кнез Никола је био прикупио јаку војску од 24 батаљона и лично је њом заповедао. Успех његов био је потпун. Код Турака, од три заповедника један је погинуо, други је био заробљен, а сам је Муктар био рањен и једва се спасао. Велике успехе имали су Црногорци и на источној страни око Подгорице, а нарочито у сјајној борби на Фундини, 2. августа. Сам Новак Милошев посекао је тога дана 18 глава. Војводе Божо Петровић и Илија Пламенац одлично су бранили Црну Гору на тој страни, а својим јунаштвом истицао се и кучки војвода Марко Миљанов, који ће се после прославити и својим простом али моралом и снагом витештва необичном прозом.
У Цариграду је за то време извршен нови преврат. Сама влада, са шеих-ул-исламом на челу, збацила је султана Мурата, који је био душевно болестан, и довела је на престо младог, врло интели гентног, али веома перфидног и неповерљивог Абдул Хамида. У Цариграду је владало привидно ратничко расположење и силе су имале прилично напора да делују умирујући. Русија је, међутим, узимала све енергичнији тон. Славенофилски кругови у њој, којима је симпатисао и сам наследник престола, царевић Александар, тражили су да Русија крене у акцију и ослободи балканске хришћане, а у првом реду Словене. Империалистички кругови у њој помагали су тај покрет са тежњом, да том приликом Русија оствари своју стару тежњу и загосподари Цариградом и Дарданелима. Турска је маневрисала на разне начине, да избегне европским посредовањима у својим унутрашњим питањима. Кад је била заказана и сазвана једна конференција великих сила у Цариграду, да расправља о реформама у Турској и о миру са Србијом и Црном Гором, султан је дао објавити 11. децембра врло либералан устав за целу Царевину, који је израдио његов велики везир Мидхат-паша. Деловање великих сила постало би по томе беспредметно, и тако се у ствари и догодило. Турска је очигледно отезала и изигравала акцију великих сила. Јасно је било после тога, да ће Русија, већ и сувише ангажована, предузети извесне одлучније кораке.
Пре него што би ушла у рат против Турске Русија је гледала да се осигура од Аустрије. Бечка влада није никако пристајала на руске предлоге, да се Босни и Херцеговини даде аутономија; није хтела, исто тако, ни да заједно са Русијом ратује против Турака. Њени захтеви били су јасни: она је тражила Босну и Херцеговину за себе; није дозвољавала стварање једне нове велике словенске државе на Балкану, а најмање српске; и није пристајала да Русија прошири своје војничке операције према Србији и западу. Видело се јасно, да је, хотећи да искористи тежак руски положај, хтела да оживи стари план поделе интересних сфера. Западни Балкан имао је остати њезин. Русија је морала попуштати и у уговорима у Бечу и Пешти, у јануару и марту 1877., признала је Аустро-Угарској право, као цену за њезину неутралност, да може, у по себе повољном тренутку, извршити окупацију Босне и Херцеговине. Русији Аустрија није признала право на Цариград, нити трајна освајања на Балкану. За Србију и Црну Гору није било изречно речено, да се неће моћи ујединити, али је бечка влада предвиђала већ тада за себе могућност утицаја и у Новопазарском Санџаку. В. Чубриловић добро карактерише политичку линију тадашње бечке владе. "Ако је рајхштатским уговором ма и привидно показивала вољу да у решавању источног питања прави уступке српском народу, уговором с Русијом од 15. јануара јасно даје на знање да жели да решава питање не само Босне и Херцеговине него и целог српског народа, целог јужног словенства, без њих, још више, против њих."
Склопивши тајни уговор са Аустро-Угарском Русија је објавила Турској рат 12. априла 1877. Црна Гора, која није хтела склопити мир под истим условима као и Србија, под руским утицајем прекинула је везе са Портом и наставила је 17. априла поново рат. Уз Русију је ушла у борбу и Румунија. У рату с Русима показало се јасно, да је турска војничка снага још увек од знатне вредности и како су се грдно варали наши романтичари који су је потцењивали. Код Плевне требало је Русима неколико месеци тешке борбе и великих губитака, да савладају упорни турски отпор.
Турска војска била се решила, да овом приликом коначно сатаре Црну Гору, да не би уопште имала више неприлика на тој страни. С тога је упутила на Црну Гору као врховног заповедника способног Сулејман-пашу са преко 40.000 људи, који је имао нападати из Херцеговине, док су с албанске стране и из Новог Пазара оперисале друге две војске. Нападај је почео 23. маја, али су главни ударци заредали од 5. јуна и памте се у Црној Гори под именом "девет крвавијех дана". Аустриски генералштабни официр Сауервалд, који се налазио у црногорској војсци, описује подробно све што је чуо и видео у свом дневнику. Са пуно признања говори о црногорској војсци, али истиче и опасност, која јој је претила. Извештаји кнеза Николе о тим борбама нису много поуздани, јер у њима има сувише самохвалисања. С доста губитака Сулејман-паша је успео да се пробије до Спужа и сједини са албанским одредом. Тад се очекивао непосредни нападај на Цетиње. Али, како су Руси у то време брже прешли Дунав него што су Турци очекивали, добио је Сулејман-паша наредбу да се одмах укрца за Бугарску. Тако је изостао последњи и најопаснији чин турске офанзиве.
После одласка Сулејман-пашина Црногорци су прешли у нападаје и још тога лета освојили су Никшић и Билећу. Даље црногорско напредовање према Херцеговини зауставила је аустриска влада, исто као што се успротивила црногорским операцијама према Новом Пазару. С тога је кнез Никола пренео ратиште према истоку и почео опсаду Бара са освајањем Приморја.
После руских успеха у Шипки и после пада Плевне ушла је у рат поново и Србија, 2. децембра. Њена војска кретала се према Нишу, Врању и Пироту. Овог пута она према себи није имала јаких турских снага и стога је напредовала без већих сметњи. Турци су на бугарском бојишту били потпуно сломљени и нису могли више да зауставе руско продирање. Кад су Руси прешли Балкан, Турска је, потпуно клонула, затражила мир. Примирје је склопљено у Једрену 17. јануара 1878., а потом и мир у Сан Стефану, у близини Цариграда, 21. фебруара.
Санстефански Уговор био је велико разочарање за Србе. Руска дипломатија стварала је на њему Велику Бугарску на чисту штету српских интереса. Та Велика Бугарска, која би имала 163.000 км2, имала је да се стере од Црног Мора до Дрима и Албаније; у њу је имала да уће не само Маћедонија, него и највећи делови Старе Србије, са скопљанским санџаком и са деловима дебарског, призренског и нишког. Бугарима су имали припасти Пирот и Врање, па је тражен чак и Ниш. Огорчена, српска влада је тад поручила Русима, да ће Ниш бранити и од њих исто као и од Турака. Зашто су Руси тако поступали? Првенствено у свом интересу. Видећи да се праве велике сметње њезином учвршћивању на Балкану она је хтела да бар за Бугарску узме што више, у уверењу, да ће од ње ослобођена Бугарска бити њен верни клиент. Оно што буде бугарско биће, веровало се, у неку руку и руско. С друге стране, проширујући што више Бугарску руски дипломати су веровали да раде у корист словенске ствари и словенске будућности. У петроградском Министарству Иностраних Дела знало се добро, да је Аустро-Угарска, с њиховим пристанком, ставила руку на западни део Балкана и да Србија улази у бечку сферу. Проширење Србије значило би посредно проширење аустриске сфере. Сем тога битног начелног разлога у Русији нису били задовољни држањем Србије, имали су рђаво мишљење о њеној војној снази и војним напорима, и налазили су да Србија има и сувише своје воље. С тога је за Србију у Санстефанском Уговору учињено врло мало. Она је имала добити уз независност само незнатне исправке граница у правцу Митровице и Новог Пазара. За Црну Гору било је предвиђено проширење релативно веће према њеном дотадашњем опсегу, али је, апсолутно узевши, и оно било мало. За Босну и Херцеговину Русија је хтела израдити аутономију. Санстефански Уговор учинио је најмучнији утисак на Србе какав се дао замислити, и био је толико тежи, што је долазио од Русије, од које су се сви толико надали.
Санстефански Уговор је морао бити ревидиран. Против њега су нарочито протестовале Енглеска и Аустрија, којима подједнако није ишло у рачун јачање Русије и њеног утицаја и јачање Словенства уопште. За ревизију Санстефанског Уговора био је у лето 1878. сазван конгрес у Берлину, где је моћна личност немачког канцелара, кнеза Бизмарка, држала све конце у рукама. Српска дипломатија приближила се бечкој влади и њеном помоћу добила је нешто више у Берлину него у Санстефану, али и то не с тога што би Беч желео помоћи Србима, него што је хтео да умањи руску творевину. На Берлинском Конгресу Србија и Црна Гора добиле су признање своје независности. Териториално Србији су придружена четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски, а Црна Гора је добила Подгорицу, Никшић, Колашин и Бар с њиховим подручјем. Додељено јој је било и Гусиње, али је арнаутски отпор тамо био толики, да су силе после, 1880. год., измениле своју одлуку и место тога дале Црној Гори Улцињ. По предлогу Енглеске, а по унапред створеном споразуму, Аустро-Угарској је поверен мандат окупације Босне и Херцеговине и војничко поседање "до иза Митровице". Она је узела Новопазарски Санџак са јасном намером да раставља Србију од Црне Горе и да тим поседом отвори себи даљи пут према Солуну.
Главна карактеристика јавног мишљења у Србији после српско-турског рата и Санстефанског Мира и Берлинског Конгреса било је опште разочарање. Мада је други период ратовања донео извесне успехе свет је, ипак, остао под утиском кризе на Ђунису и са уверењем да војска није оправдала оне наде, које су у њу полагане. У нашој романтичарској родољубивој песми и приповетци сваки је Србин могао да кидише на гомиле Турака и да остане победник; појам Србина идентификовао се с појмом витеза. То самоуверење пољуљала је стварност, која је била и сувише негативна. Дипломатски неуспех био је још тежи. Берлински Конгрес имао је да уништи сваку наду на стварање једне веће српске државе на Балкану. Босна и Херцеговина, нада и циљ целе политике Кнеза Михаила, покрајине због којих је Србија са Црном Гором и ушла у рат против Турака, допале су једној великој сили, да тобоже привремено у њима уведе ред, а у ствари да их поседне и присвоји. Улазак Аустро-Угарске у Босну и Херцеговину значио је замењивање Турске новим и далеко опаснијим непријатељем. Он је рушио основно начело српске државне политике и сваке здраве политике балканских народа уопште, који су тражили да Балканско Полуострво остане само њима, слободно од свих завојевачких и политичких акција туђих држава, а нарочито великих сила. За Аустрију се знало, после њеног потискивања из Немачке и Италије, да жели накнаду и проширење на Балкану и да своје тежње упућује у правцу Солуна. На том путу она је ишла првенствено преко старог историског српског подручја, свесно, с намером да, поседајући Новопазарски Санџак, спречи спајање Србије и Црне Горе. Дотле српски сусед само на северу, Аустро-Угарска је обухватала сад и целу њену западну границу и подвлачила се и на јужну, опасујући Србију са три стране. Да су напори ратовања донели Србији и повољније резултате, у земљи би се, после њега, по самој природи ствари, јавило доста незадовољства због тешких финансиских терета, поремећености јавног морала, излишности извесних оштрих мера и других разлога. Овако, после неуспеха и војничког и дипломатског, који су тешко погађали и наш национални понос и наше животне интересе, незадовољство се претварало у жив и неодољив протест.
Приликом окупације Босне аустриска војска наишла је на отпор босанских муслимана, које су понегде подржавали и православни. Отпор је био веома јак у долини Спрече и око Маглаја и затим код самог Сарајева, где је бунтовнике водио Салих Хаџи Лојо, ранији зулумћар и човек нимало доброг гласа. Аустриску војску поздравили су искрено само католици, који су у њима гледали ослободиоце. Срби су јасно видели аустриску опасност, али су старији од њих, кад већ није могла доћи Србија, више волели Аустрију као хришћанску и сређену државу, него Турску, у којој се био изгубио сваки ред.
Берлински Конгрес донео је несумњив успех Аустро-Угарске Монархије. Њена политика однела је победу, каква се иначе стиче са врло великим жртвама. Она је добила не само две наше области, него и кључ за решавање целе југословенске будућности. У њеним границама налазило се више Срба него у обе српске слободне државе; она је држала под собом све Хрвате и Словенце. Ниједно питање на Балкану, тако се чинило онда, није се могло решавати без ње, а камо ли против ње. Иза ње је стала Енглеска, дугогодишњи противник Русије, а одмах иза Берлинског Конгреса створен је двојни савез између Аустро-Угарске и Немачке (1879.), ком је 1882. год. приступила и Италија. Блок централних сила изгледао је тада господар европске ситуације и Балкана нарочито. За Србе били су у изгледу веома тешки дани. Берлински Конгрес имао је несумљиво антисловенски карактер; на њему је бечка влада скоро јавно ставила до знања, да неће дати остварење једне веће српске државне јединице. Србима ће се оставити да животаре само у њеној сенци, разбијени, завађени, и распарчани у више подручја и под више разних власти.
Пред српске политичаре поставила су се крупна питања. Шта да се ради, да не клоне вера у народу? И с ким да се иде? Балканска солидарност, на којој је онолико радио кнез Михаило, показала се на делу више него проблематичном; југословенским стремљењима дала је окупација Босне и Херцеговине и хрватско-српски надзор с њом у вези тежак ударац. Русија, у коју се толико веровало, показала се у рату с Турцима војнички недовољно организована, а на дипломатском пољу претрпела је осетни пораз. Последице тога осетиле су се брзо у њој самој. Цар Александар II пао је 1881. год. као жртва нихлистичког атентата, а незадовољство је узимало маха упркос свих оштрих мера власти. Нас Србе разочарао је нарочито руски став у Санстефану. Змај, који је тако често давао израза општем мишљењу, певао је огорчено после берлинских одлука на рачун Русије:
И свршено је - маћијском
мером
И потписано злаћаним пером,
И прослављено господским пиром
И српска пропаст зове се миром.
И црвак нема коме би с’ вајко,
Хвала ти, хвала, српска немајко!
Кнез Милан био је са собом на чисто, да се више не обрће
Петрограду. У толико више, што су у суседној Бугарској руски генерали, који су
управљали земљом поред новог кнеза, показивали без много устручавања да њихова
воља има бити старија. Кидајући са Русијом кнез Милан је налазио као природно,
и као једини пут, да приђе искрено Аустрији и да с њом покуша нову срећу.И потписано злаћаним пером,
И прослављено господским пиром
И српска пропаст зове се миром.
И црвак нема коме би с’ вајко,
Хвала ти, хвала, српска немајко!
У Србији је интелектуални свет јасно осећао тежину положаја, у који је земљу довела руска дипломатија, али се он с правом бојао и друге стране. Чему се Србија може надати од Аустро-Угарске? Поседањем Босне она је не само лишила Србију да се ојача и оствари тежње дугогодишње њене активности и политике, него је намерно ишла за тим да јој поткреше и наде на будућност. Она је сама јасно показивала тежње, да се упути према Солуну и да, према томе једног дана узме за се и целу Стару Србију и добар део Маћедоније. Кад је склопио споразум о савезу са Немачком Андраши је честитао цару Францу Јосифу са речима: "Сада је за Монархију пут према Истоку слободан". Ако се супротстави бечком надирању Србија би била сигурно прегажена, а ако повије главу онда сама, својевољно, прима вазалски однос. Извојевана самосталност изгледала би по том потпуно привидна. Опасност од Аустрије чинила се стално већа зато, што је била непосреднија и што је у ово време бечка влада показивала извесне активистичке склоности. Наслон на Русију чинио се с тога ипак многима, и поред рђавог искуства, као једини пут да се та опасност ослаби. Русија је учинила Србима несумњиво велику неправду, али се треба трудити да се петроградски кругови боље обавесте и да свој став измене на боље. Јер противност руских и аустриских интереса на Балкану траје годинама и трајаће и даље и руска политика, у свом сопственом интересу, мораће да рачуна са балканским народима, а са Србима нарочито. Јер Берлински Конгрес донео је и Русима не мање разочарања него Србима, и после њега Русија је са више критике подешавала своје односе према централним силама.
Јован Ристић, вођа Либералне странке, који је водио српску спољашњу политику тога времена, примио је био према Аустро-Угарској две обавезе: да склопи с њом трговачки уговор и да изгради железничку везу. По ту цену је добио њену помоћ у Берлину. Он је, приликом преговора, јасно осетио бечке тежње да Србија дође у што већу економску зависност од Дунавске Монархије. С тога се трудио да коликогод може те обавезе олакша. У железничком питању успео је само делимично. По уговору, Србија је имала у року од три године изградити железничку пругу од аустриске до турске и бугарске границе. Ристић је желео, бојећи се великих финансиских терета, да се градња не веже одређено баш за тај рок, и да се у исти мах уговорима обезбеди спој српске пруге са турском и бугарском, како не би српска пруга остала као отсечена и с тога економски од првог дана нерентабилна. Аустрија је попустила само у толико, што није тражила у одређеном року и спој с бугарском железницом. Хтела је, очевидно, да спајањем српске железнице са својом осигура с једне стране пут својој индустрији и трговини на српско тржиште без опасности конкуренције, а с друге да српски извоз веже скоро искључиво за своје пијаце. Железничка конвенција склопљена је 28. марта 1880. Приликом склапања трговинског уговора бечка влада је најпре понудила царински савез, а кад Србија није на то пристала она је правила много тешкоћа. Она са Србијом није уопште хтела у тој ствари преговарати као са равноправним чиниоцем и није много прикривала своје тежње да Србију економски подвласти. Она је категорички, без икаквих уступака са своје стране, тражила, клаузулу највећег повлашћења и кад Ристић, бранећи економску независност земље, није хтео на то да пристане, бечка је влада запретила царинским ратом. Ристић и либерали били су вољни да приме борбу на том пољу, али кнез Милан није пристао него је на управу довео нову владу; састављену од такозваних напредњака, а у ствари од српских конзервативаца. Спољашњу политику узео је да води сам, а министар тога ресора, историчар Чедомиљ Мијатовић, био је мање-више само кулиса.
Либерална опозиција нашла се одмах у антиаустриском табору. Али главне тешкоће новој влади нису дошле у спољашњој политици од ње, него од нове радикалне странке. Док нису струшили либерале напредњаци и Пашићеве присталице, ишли су заједно, а потом су се, почетком 1881. године, радикали издвојили и кренули свој лист Самоуправу. У спољашњој политици радикали су у свом програму тражили слогу са Црном Гором и Бугарском, а затим "помагање неослобођених делова и буђење свести о народном јединству". Дотле обележени као црвени и интернационалци, радикали су оставили чисто националне циљеве својој и Србијиној државној политици.
Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије. Према црногорском кнезу Николи, као према такмацу, одавно је осећао неповерење: за Грчку је налазио, да се показала као непоуздан савезник и нелојалан друг; а у Бугарској је гледао незаслужено награђеног судеоника и будућег противника. Та своја уверења он је, без дипломатског прикривања, изнео у једном свом писму аустро-угарском министру Иностраних Дела, барону Хајмерлу, хотећи му показати колико је он искрено лично убеђен да Србији нема другога пута сем наслона на суседну Двојну Монархију. Од тог убеђења, писао је он другом приликом, направио је свој програм. Сем тога, он није осећао ни довољно сигурности за себе и своју династију видећи да у народу радикалски "црвени" покрет узима маха, да постоји против њега прилично незадовољство код извесних политичких људи либералне странке и да династија Карађорђевића има још увек доста симпатизера у народу. Може бити да је на његову личну сујету деловало, најпосле, и то, што се у марту 1881. год. румунски кнез Карол прогласио за краља. Због свега тога, Милан је, после завршеног трговинског уговора, почео преговоре у Бечу и за склапање једног политичког споразума. Крајем маја 1881. он се кренуо у Берлин, где је био позват од цара Вилхелма, а одатле у Петроград, да поздрави новог руског цара Александра III. У Петрограду кнез Милан је наишао на доста хладан пријем. Дало му се осетити да нису задовољни његовим држањем и сменом Ј. Ристића, који је код руских дипломата био стекао највише поверења од свих савремених српских државника. То је код кнеза само појачало ранију мржњу и место да га опомене, само га је више раздражило. По повратку из Петрограда он се задржао у Бечу и завршио је преговоре о политичком уговору са Аустро-Угарком. То је чувена Тајна Конвенција, коју је у Београду, не тражећи претходно одобрење не само Скупине него ни саме владе, по вољи кнеза Милана потписао Ч. Мијатовић 16. јуна.
Тајна Конвенција предвиђала је узајамну приатељску политику. Србија се обавезала, да на свом подручју "неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би ишла против Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Хереговину и Новопазарски Санџак". За ту обавезу Аустрија је била спремна да одмах призна евентуални проглас Србије као краљевине и да се заложи код других сила да и оне то признају. У четвртој тачци Србија се обавезала, да "без претходног споразума с Аустро-Угарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом". У случају рата Аустрије са једном или више других сила Србија ће одржавати пријатељску неутралност, а исто тако и Аустрија према Србији. Евентуалну војничку сарадњу одредиће, у случају потребе, посебна војна конвенција. Као најважнији уступак за Србију сматрао је Ч. Мијатовић седму тачку конвенције, која је садржавала овај став: "Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски Санџак) Аустро-Угарска се неће томе противити и заузеће се, да и друге силе склони на држање повољно по Србију". Овај споразум је цео имао остати тајан и трајати десет година.
Ова конвенција, склопљена иза леђа одговорне владе, изазвала је оштру осуду М. Пироћанца, претседника министарског савета. Нарочито је он осуђивао четврту њену тачку налазећи да потпуно веже руке Србији и да је у ствари доводи у једну врсту вазалства према суседној великој сили. Он је с тога понудио кнезу оставку своје владе или измену и ублажавање те тачке. Како је уговор већ био потписан и како се у Бечу сматрало, да је баш та тачка "најбоља тековина", кнез се нашао у не малој неприлици. Било је не само врло незгодно изазвати пад владе на том питању, него је било још теже наћи другу владу која би пристала да води ту нову политику. Ту тешкоћу увиђали су и у Бечу и пристали су на једну писмену изјаву, која је наглашавала аустриску добру вољу да помаже српску независност и која је објашњавала да Србија, по тој обавези, не може закључивати никакве нове политичке уговоре, који би били противни духу склопљене конвенције. Али је пре тог пристанка добила тајну писмену изјаву кнеза Милана, да њега као владара Србије веже четврта тачка конвенције онаква каква је.
Кнез је конвенцију склопио са пуним уверењем о њеној корисности и испуњавао је лојално њене обавезе. Аустрија сигурно у Србији никад није имала човека, који је био више уверен о потребама добрих односа с њом. Уверена и сама о том она је према кнезу имала пуно поверење. Сва корист од те по Србију доста тешке конвенције састојала се у том, што јој за известан низ година Аустрија није правила никаквих нарочитих сметња и тешкоћа и што нас је у извесним питањима и подржавала.
Наскоро после склопљене конвенције, 22. фебруара 1882., Србија је проглашена за краљевину и цар Франц Јосиф био је први владар, који је Милану честитао и признао краљевско достојанство. Али нова титула није дигла углед младом краљу. Проглас краљевине дошао је у време кад је земља била веома узбуђена другим питањима и кад се мислило да је нова форма само плашт да покрије друге незгоде. У зиму 1881. год. дошло беше до банкротства акциског страног предузећа Генералне Уније, са којом је влада била склопила уговор о грађењу железнице и којој је дала близу четрдесет милиона динара обвезница. У публици је тим поводом настало огромно раздражење које је с нарочитим успехом искористила врло активна радикална опозиција.
За то време и кнез Никола је одржавао извесне везе са Бечом, али му тамо нису много веровали, јер су знали да је он тада био сав одан Русији. Кнез Никола је добро видео колико је краљу Милану у националистичким редовима сметала његова и сувише отворена и скоро до крајњих линија доведена сарадња са Аустријом, па се мудро трудио да подигне своју популарност на рачун његове. Наше друштво, мада разочарано после Берлинског Конгреса, ипак није било сасвим клонуло. Веровало је у боље дане, неком дубоком, памећу необјашњивом, инстиктивном праснагом. И не само да је веровало, него је било у извесним областима и борбено, спремно на нова прегнућа. У Херцеговини се од окупације четничка акција није била сасвим смирила. Кад је у марту 1881. бечка влада објавила позив у војску у Боки Которској, а 23. октобра исте године прогласила војни закон за Босну и Херцеговину даде то повода за нов устанак. У Кривошијама је почело четовање већ у лето те године, па се проширило и на Херцеговину. Главни четовођа беше Стојан Ковачевић, већ опробани јунак и познат хајдук. У устанку су учествовали и православни и муслимани у срезовима источне Херцеговине, дуж црногорске и турске границе. Начелну борбу са протестом почела је мостарска православна општина, али се покрету нису придружиле све угледне вође из прошлог устанка. Нарочито се примећивало отсутство старог војводе Зимоњића. Устанци су током зиме 1881/2. год. имали извесних успеха, али нису могли, без оружја, одолети војничкој снази Хабзбуршке Царевине. Од православних се, поред Стојана Ковачевића, истакао Ђоко Радовић, а од муслимана Салко Форта и Хајдар-бег Ченгић. Србија у том покрету није имала никаква учешћа, а Црна Гора помагала га је само кришом и оскудно. Аустро-Угарски министар Иностраних Дела изјавио је овом приликом, "да је тај устанак последњи крик смртно рањеног Словенства на Балкану", верујући да је угушивањем устанка угушен и дух који га је изазвао.
У опозиционом покрету против аустриске власти јављају се сад све чешће и Срби из Далмације. Они су имали двадесетих и тридесетих година XIX века да издрже тешка искушења са унијаћењем, на ком је радио чак из времена Карађорђева устанка познати, владика Венедикт Краљевић. Али су сви покушаји остали без већих резултата. Примери Матавуљева Пилипенде израз су честите горштачке постојаности наших људи. Југословенски покрет средином прошлог столећа имао је у Далмацији одлучних поборника и међу хрватском већином и међу српском мањином, али је и ту судбина Босне и Херцеговине и решавање наше будућности довело у оштар сукоб припаднике оба племена. Срби су из почетка тражили с Хрватима заједно да се придруже Хрватској и Славонији, али их је после хабзбуршка ориентација већег дела хрватских политичара одвела у сарадњу са малобројном талијански васпитаном интелигенцијом и нешто трговачког грађанства за аутономију Далмације. Никола Томазео, један од најинтересантнијих духова нове Далмације, талијански писац од гласа, надао се спасу Далмације од Србије, а био је одлучни противник опредељивања за Хрватску и Аустрију. Мада је реформама аустриске и аустро-угарске државе од 1867. и 1868. год. било предвиђено, да Далмација уђе у састав земаља круне Св. Стевана и да се сједини с Хрватском, то никад није било остварено, све до слома Дунавске Монарније. Бранило се то стратешким разлозима, али у ствари Беч, а нарочито Пешта, ни Хрватима, као ни Србима, нису дали прикупљање свих народних снага у једно тело. Уједињење Хрвата обећавало се увек из Беча, кад им је требала хрватска помоћ, али су стално превлађивали обзири према Мађарима и њиховим интересима. После окупације Босне, 1879. год. Срби су изашли из дотле српскохрватске Народне странке и основали су своју посебну Српску народну странку. Као орган те странке почео је од 1880. год. излазити Српски лист под уредништвом Саве Бјелановића. У борби против режима поред Срба православних истичу се у Далмацији, а нарочито у Дубровнику и његовом крају, и Срби католици, међу којима су најлепша имена тога времена, као што су Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Лука Зоре, Антун Фабрис, Милан Решетар и многи други, па чак и католички свештеници. Бранећи српску мисао као слободарску и антиаустриску они нису били противници Хрватства, него само оних Хрвата који су служили идеји Хабзбурга. Иначе су били и остали поборници идеје народног јединства и радили су на њој и у време најљуће борбе. О том је речит доказ, већ самим својим именом, дубровачки књижевни лист Slovinac (1878-1884.).
У Војводини је притисак на Србе био нарочито јак. Мађари су у Омладини и њеним симпатизерима гледали чисте велеиздајнике, носиоце великосрпске мисли, која ради да извесне земље круне Св. Стевана уведу у заједничку српску државу. Милетић, несумњиво најпопуларнији и најборбенији вођа Срба на тој страни, човек слободоуман али и одвише отсечан, развио је борбу на више страна, свуда не из неопходне потребе. У борби с непријатељима из Беча и Пеште није можда било потребно у веома жестокој борби цепати народне редове до непомирљивости, као што је чинио он изазвавши борбу са претставницима цркве, патриархом Самуилом Маширевићем и после Германом Анђелићем. Ти наши првосвештеници имали су несумњиво великих недостатака и у својим поступцима били су вођени понекад ружним мотивима, али је у сукоб с њима унесено много страсти и с Милетићеве стране, и тако је створен раздор који је трошио народну снагу на споредним, место на главним питањима. Кад је избио херцеговачки устанак, он је енергично гурао у рат, не осећајући све тешкоће и опасности, којима су се Срби излагали. Бојећи се његова утицаја у народу мађарске су га власти затвориле ноћу 20. и 21. јуна 1876. оптужиле га због велеиздаје и на Богојављење 1878. осудиле га на пет година тамнице. По молби народног сабора цар га је помиловао 15. новембра 1879. Али он више није стари лав. Бори се, истина, још неко време, али ускоро малаксава, савладан парализом. Од краја 1883. год. он не учествује више у јавном животу.
А за то време мађарска влада с планом врши мађаризацију на целом свом подручју. Укида и шиканира српске вероисповедне школе. "Само у 14 шајкашких општина одузето је Србима око 25 школских зграда". У свима народним школама уведен је мађарски као обавезан предмет. "Земаљски мађарски савез", основан 1873. год., заступао је гледиште, "да у Мађарској нема друге народности сем мађарске", па је у том смислу и деловало. Помађаривана су лична и породична имена, имена места и села. Вршио се притисак на зависне људе, премамљивали се слабији карактери. Систематским изборним насиљима вршило се фалзивиковање народне воље и спречавао се улазак правим народним људима у парламенат. Док су раније били огорчени противници бечког централизма и германизације Мађари су од 1867. год. без много обзира примењивали те исте методе.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.