Крв и Част Србија - Blood and Honour Serbia : Историја Србског народа

ЧЕТВРТИ ПЕРИОД

Српску катастрофу искористили су први Мађари. Краљ Сигисмунд, који је читав живот провео у борби и смелим подвизима, био је више витез авантуриста него државник са далеким погледом. Он је био киван на кнеза Лазара и краља Твртка што су помагали његове хрватске бунтовнике и његовог противкандидата Ладислава Напуљског, и, премда је, пред косовску битку, био пристао на споразум са Србима и имао у Вуку Бранковићу поузданог присталицу за пријатељску политику, он је ипак, сасвим невитешки, ударио још у јесен 1389. год. на Лазареву удовицу, разбориту кнегињу Милицу. Као да је ишао на некакав тежак и славан поход он се сам ставио на чело војске. Продро је дубоко, све до срца Шумадије, у Гружу, где је освојио градове Борач и Честин. Хвалио се чак потом, у једној повељи од 31. марта 1390, како је те градове у обезглављеној земљи "победнички" добио. Кнегиња Милица држала је једно време, да се пред опасностима које јој прете неће моћи ни одржати са децом у Србији, па је за сваки случај замолила Дубровник за уточиште, које су јој они одобрили.
Бајазит, који је брзо успео да се учврсти на престолу, није више војнички нападао на Србију и био је вољан да с њом склопи мир. Људима око кнегиње Милице, огорченим на Мађаре, чинило се, да се с Турцима лакше нагодити него с њима и да је опасност од Турака мање непосредна. Између тадашње Србије и Турске постојало је неколико хришћанских вазалних државица, које су Турци толерисали и које би, ако прими сличан однос, служиле Србији уједно и као нека врста грудобрана. Према Мађарској била је Србија прва на удару и потпуно изложена. Карактеристично је за Србију да је, и поред те опасности, примила споразум с Турцима. За ту политику нису, истина, били сви српски државници. Вук Бранковић је био пре за споразум са Мађарима.
Србија је примила на себе вазалске обавезе према Турској. Признала је врховну власт турског емира, обећала му давање помоћне војске за случај ратовања, обавезала се да српски принчеви Стеван и Вук, долазе на султанов двор и Милица је, уз то, морала дати и своју најмлађу ћерку Оливеру у султанов харем. Сем тога, у извесне српске градове уђоше турске чете. На Дунаву чак поседоше Турци, уз Србе, добро утврђени град Голубац, да би из њега могли непосредније контролисати кретања Мађара. С турском помоћу Срби су потпуно очистили земљу од мађарских чета и за извесно време, што се каже, дахнули душом. Косовска катастрофа осећала се у земљи. Страх од Турака и њихове снаге продро је дубоко и људи су примили ново стање нешто због њих, а нешто и због великих жртава које је поднела Лазарева породица за спас земље. Као Србија примила је исте обавезе према Бајазиту и Византија, коју није задесила тако тешка несрећа, али у којој је 1390. год. вођен грађански рат око престола.
Од моћнијих великаша Србије Лазарева времена беху остали на животу Вук Бранковић и Ђурађ Балшић. Вук се, колико знамо, није слагао са антимађарском политиком ни пре ни после Косова, али немамо никаква доказа, да је ма шта предузимао против своје таште, кнегиње Милице. У општој потиштености после Косова и после стварања новог стања са Турцима он се није осећао довољно сигуран у својој косовској области и обратио се Дубровчанима с молбом, да може у њиховом граду склонити своје имање и наћи, у случају потребе, и склониште за себе и своју породицу. Дубровчани су према њему имали изузетних обзира зато, што се у Вуковој области налазило неколико важних рударских места и што је преко Косова водио главни пут за њихове трговачке караване. С тога су му 9. маја 1390. год. обећали сачувати, као депозит, његово благо и e даи, тe на, ња богь аeњега и породицу му "ако би дошло до тогаи врð м млх срьпск" , н" га ижден" "e господинь Влкь дрьжати зe " зможeрь н гри или Т" рци или тко ини." Мора да се Вук био нешто много замерио противницима, кад су Дубровчани, свакако по његовој молби, нагласили да га неће дати ни онда, кад би се то изричито тражило од њихова града, или кад би чак "дошла нð кога сила на градь нашь". У најгорем случају они би отпратили Вука и његову прородицу тамо где би он казао. Пристајали су чак и на то, што иначе нису никад ником учинили ни пре ни после тога, да Вук на њиховом подручју подигне чак и православну цркву. У зиму 1391. Вук је морао уступити Турцима највећи град своје области, богато Скопље, у које су Турци од 6. јануара 1392. почели уводити своје људе. Сем тога признао је турску врховну власт, пристао на плаћање данка, и, као кнегиња Милица, морао је пустити турске чете у своје главне градове Звечан, Нови Пазар, и у рудник Глухавицу. Он сам вели, примајући обавезе да за Хиландар плаћа данак Турцима, да се "приложио великом господину цару Бајазиту".
За првог турског намесника у Скопљу би постављен прослављени Муратов војсковођа паша Јигит-бег или Пашаит, који је са Евренос-бегом водио претходнице турске војске на Косово. Он је на том месту остао до 1413. год. и имао је моћна утицаја на развој догађаја на Балкану. У Скопљу је подигао невелику џамију, која и данас постоји и носи његово име. Од његова доласка Скопље остаје стално у турским рукама. Из њега су они, као из врло важног саобраћајног средишта, будно пратили све догађаје у Србији, Бугарској и Босни, утичући на њих доста често војничким залетима и разним порукама и претњама. Турски замах осећао се на све стране. Њихову врховну власт признавали су Бугари и Власи. У мају 1391. узели су и Солун. Држали су тако све важније стратешке тачке Балкана и показивали јасно, да се на стеченим положајима не мисле зауставити.
На цариградски престо дошао је, 1391., после смрти цара Јована, цар Манојло, бивши намесник солунски, који се беше оженио Јеленом, ћерком Константина Дејановића. Он је одржавао везе са својим тастом, али оне нису имале никаква политичког значаја. Константин је био турски вазал, најближи на домаку, стално пред очима Једрена, и није могао апсолутно ништа предузети. Једва је нешто више могућности за слободније потезе имао и његов зет, на кога су Турци стално пазили.
Турци су продирали и према западу. Њихове чете залетале су се и пре тога до Дрине и Неретве, а после и према Зети. Ђурађ Страцимировић Балшић, пашеног Вука Бранковића, тражио је на све стране савезнике и помоћ. Обраћао се 1391. год. чак и папи Бонифацију IX, именујући римску цркву као свог наследника, ако би умро без мушког потомства. Неким случајем или унапред спремљеном замком допао је Ђурађ идуће године у турско ропство и није га се могао ослободити све док није предао султану своје градове Скадар и Дриваст и пристаниште Св. Срђа. У ово исто време постали су турски вазали и многи албански племићи и династи. Други, зазирући од Турака, улазили су у везе са Млечанима и предавали њима своје градове. Тако су 1393. год. урадили браћа Дукађани, предавши Млетачкој Републици град Љеш.
Хришћанске државице на Балкану биле су толико ослабљене, да апсолутно нису биле способне за озбиљан отпор. Византија је била пресечена и цариградски господар једва је имао под својом влашћу неколико срезова. Бугарска и Србија беху скоро пребијене. Босна, још дојуче држава великог обима, пала је после Тврткове смрти на државу трећег реда и повукла се поново у своју пасивну улогу. Друге, још мање државице и области, нису имале скоро никаква већег политичког значаја. Ко је онда могао да преузме одбрану Балкана од Турака? У обзир су могле доћи само две силе: Млетачка Република и Мађарска. Млетачка Република није имала никакве копнене снаге, а без ње је свака друга борба са Турцима била безизгледна. Остајала је, дакле, само Мађарска. Краљ Сигисмунд је био неустрашив борац, и врло активан; али, на несрећу, био је заплетен на више страна, кретао више предузећа, и с тога није доспевао да ниједно доврши потпуно и организује коначно. Он је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. год. јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, али у те мере није унео правог система, нити их је изводио доследно и постојано. Његова је политика ишла за тим, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције и поквари Твртково дело, а у Влашкој, Србији и Бугарској да силом или милом утиче на њихове господаре. Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и с тога није много полагао да балканске хришћане већом предусретљивошћу окупи око себе. Његов поступак према Србији и после према Босни стекао му је много непријатеља и већ тада људи су на неким странама почели премишљати да је за српске интересе целисходније нагодити се с Турцима него ићи с Мађарима.
У лето 1392. почео је краљ Сигисмунд борбу против Турака на српском земљишту, али без српске сарадње. Разбивши Турке код Браничева он је продро све до Ждрела на истоку, а повратио је Мачву на западу. Емир Бајазит био је заузет борбама у Малој Азији и није могао на време спречити ту офанзиву, а сами Срби са турским посадама нису били за то довољни. После мађарских успеха он се одмах идуће године решио на одлучнију акцију на северним границама своје државе, да би сузбио мађарски утицај и могућност окупљања северних и северозападних балканских држава око Мађарске. Први напад управио је против Бугарске, по свој прилици с тога што је њен владар почео какве везе са Сигисмундом. У јулу 1393. пало је Трново и срушено је јужно Бугарско Царство. Сам цар Јован Шишман био је заробљен и у ропству је и умро, а против осталих Бугара, нарочито бољара, Турци су предузели оштре и свирепе мере, хотећи да њиховим примером застраше друге. Добар део Бугара, нарочито њихових интелектуалних свештеника, пребегло је тада у Србију. Међу њима су се налазила и два добра писца, Константин Костенички, звани Филозоф, и Григорије Цамблак.
Краљ Сигисмунд није предузео ништа озбиљније, да би спречио катастрофу Бугарске. У ово време његов је главни интерес био посвећен Босни. Твртка је тамо наследио његов синовац Дабиша, човек без веће вредности и ауторитета. Од првог дана и у суседству и у Босни знало се, да он није дорастао терету који је примио и да ће под њим попустити. Опрезни Дубровчани, који су пазили добро на сваки свој корак, одмах су стали радити против њега и решили су се чак, да, без краљева знања, почну непосредне преговоре са суседним војводама о уступању извесних делова босанског подручја. Тако су већ 15. априла 1391., месец дана после Тврткове смрти, "добили" од браће Санковића, суседне властеле, конавоску жупу. Где би Санковићи тако нешто смели учинити за Тврткова живота, и где би Дубровчани смели то примити! Такав поступак, под још свежим утисцима Тврткових настојања, изазвао је у Босни велико незадовољство. Две верне војводе умрлог краља, чувени Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић, упадоше крајем 1391. год. у област браће Санковића, па њих прогнаше, а област им поделише међу собом. Имали су сигурно за то и краљев пристанак.
Само овај случај није ипак изменио општи процес у земљи. Санковићи су радили брзо и несмотрено, и у брзини су отишли сувише далеко. Али, крај слабог краља избили су други Санковићи, мало опрезнији, али моћнији и способнији. Као у Душановој Србији, и у Босни је поједина властела држала у свом поседу врло простране области. Област Раденовића хватала је од Врхбосне, преко Романије, до Дрине, а одатле, после победе над Санковићима, допире до Конавља. Влатко Вуковић имао је хумску област, коју ће год. 1392. наследити његов синовац Сандаљ Хранић. Крај између Цетине и Неретве држали су Радивојевићи, од којих је Ђурађ постао зет Дабишин. Хрвоје Вукчић господарио је у западној Босни од Лашве до Врбаса и до саме Динаре. Права краљева земља, у средишњој Босни, била је стварно мања од њихове; и кад на престо дође човек као Дабиша, слаб и неугледан, онда је сасвим природно, да ови моћни господари постају праве династе и да воде политику често потпуно на своју руку и с обзиром првенствено на себе. После Твртка краљеви се одржавају или туђом помоћу или тако, што лаврирају између појединих великаша; чим се створи савез ових моћних феудалаца против њих они постају потпуно онемогућени. Растројавање Босне иде сублизу на исти начин као и у Србији, само с том разликом што се краљевска привидно централна власт одржавала цело време до пада државе под Турке.
Дабишу су из почетка помагале војводе његова стрица. Кад су у зиму 1391/2. год. провалили Турци "напрасито" у Босну, Дабиша је успео да их сузбије и разбије. Том приликом истакао се нарочито војвода Хрвоје. Мало пре тога, у јулу 1391., Хрвоје и његов брат Вук беху добили од краља Ладислава назив хрватско-далматинских банова. Тако је, од самог почетка Дабишине владе, скочио углед и значај породице Хрватинића у великој мери. Бан Вук је и вршио у Далмацији банску власт и имао је лепих успеха. Краљев положај погоршао се тек од 1393. год., кад се против њега дигао Сигисмунд. После оних успеха против Турака Сигисмунд је затражио од Дабише да обнови дужне обавезе према мађарској круни, које је Твртко био прекинуо. Између њих су, изгледа, нарочито посредовали свештенички кругови, јер је као место за личне преговоре било изабрано Ђаково, где се налазило седиште босанског бискупа. До састанка је дошло у јулу 1393. Резултат преговора био је овај: Дабиша је признао као врховног краља Босне Сигисмунда, а овај је пристао да Дабиша остане на босанском престолу док је жив, али да потом босанска круна припада Сигисмунду. Према духу тог споразума, Дабиша се одрекао даљег помагања краљевих противника у Далмацији и Хрватској. У страху од Турака с једне и од Сигисмунда с друге стране, Дабиша се решио за споразум с Мађарима; у Ђакову би друкчије, нехришћанско решење, било, у осталом, и немогуће. Дабиша није имао непосредних наследника да би радио за њих, а није имао ни довољно личног става да од Сигисмундових захтева спасе босанску круну за неког другог члана династије. У том уговору било је и још нешто што је показивало краљеву слабост. Сигисмунд је тражио да поред Дабише споразум приме и главне босанске војводе, а од тих војвода захтевао је обавезу да неће помагати свом краљу, ако би се он одметнуо од Мађара, а и они сами да неће дизати свог оружја против мађарске круне.
Опозиција против Ђаковачког Уговора била је велика. Сви су осетили да се њим руши Тврткова политика и све што је он постигао. Опозицију је водио, у главном, Иваниш Хорват, који се одметнуо од краља и у Омишу створио своје главно упориште. У лето 1394. дошло је до праве борбе. Браћа Хорвати морали су напустити Омиш и Далмацију. Склонили су се у северну Босну, у тврди град Добор. Збуњени, градови Трогир и Сплит решише, да у својим актима не спомињу више име ниједног краља не знајући ко ће остати стварни господар. Обавештен о том кренуо је краљ Сигисмунд лично у Босну, да казни одметнике и рашчисти ствари. Браћа Хорвати не смедоше дочекати мађарску војску, него побегоше. Сигисмунд заузе тврди Добор и даде га разрушити. Хорвате је после добио издајом у руке, па је Ивана дао свирепо казнити. Иако је и Дабиша био устао против Хорвата Сигисмунд је налазио, да то није било довољно енергично и можда довољно искрено. Дабиша је, уз то, настављао преко бана Вука учвршћивање босанског утицаја у Приморју. Ушао је био у везе чак и са Задром, а Ластово је признало његову власт. Сигисмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна. Босна има да се врати у предтвртковски став и границе и да се Дабиша одрече целе Хрватске и Далмације. Овај је то и учинио. Бан Вук покушао је да се с војском одупре Мађарима, али је био потучен. Тако је три године после Тврткове смрти његово дело било потпуно срушено; од велике концепције једне српско-хрватске државе остало је само босанско трупло, али и оно окљаштрено и лишено потпуно сваке иницијативе. Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Умро је 7. септембра 1395. у Сутјесци.
Свршивши послове у Босни, Сигисмунд се вратио турском питању. Емир Бајазит, пошто је покорио јужну Бугарску, умеша се и у влашке односе. Незадовољни влашки бољари позваше Турке против свог господара Мирче и Бајазит им се одазва. Прогнати Мирча приђе Сигисмунду и овај пристаде да га помаже и поврати на власт, да га не би Турци опасали и с те стране. Бајазит пође лично у Влашку, с великом војском, да спречи њихове намере. У његовој војсци налазили су се и српски вазали Стеван Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко, односно у народу боље познати Краљевић Марко. Савременик тих догађаја, Константин Филозоф, саопштава, како је Марко нерадо ишао у ту борбу против хришћана и како је казао Дејановићу: "Говорим и молим Господа да буде помоћник хришћанима, па макар ја први да будем међу мртвима у тој борби." Та му се жеља испунила. У борби на Ровинама, 17. маја 1395., погинули су и он и Дејановић. У народном предању запамтило се, да је наш најпопуларнији јунак српске народне поезије завршио живот на Урвини планини, што је чиста метатеза од Ровина.
Ово причање Константина Филозофа казује речито, да се већ тада код наших људи развило осећање да не би требало служити турском освајачу против хришћанских другова. Макар и не биле оне речи Маркове сасвим аутентичне, у шта не видимо разлога да би требало сумњати, оне су ипак веома карактеристичне. Константин Филозоф је Бугарин, говори и пише о српским вођама у часу кад Турци нападају Влахе. Та хришћанска солидарност није већ сада чиста сентименталност. Никад везе међу балканским хришћанским вођама и интелектуалним лицима нису биле са више узајамног саосећања као тада, нити је лични промет био непосреднији и живљи. Грчки писци са више разумевања и са мање охолог става пишу о другим Балканцима; Власи потпуно примају наше људе и нашу културу; а Бугари у Србији гледају с љубављу своју нову отаџбину. Константин и Цамблак не би о нама могли писати друкчије него да су рођени Срби. То се одржава и у политици. Став Мађара према Србији био је све пре него став који би уливао поверење, па ако су извесни Срби ипак тражили веза с њима и у њима гледали будуће савезнике то је долазило првенствено из те солидарности. У Турцима се гледао и непријатељ државе и непријатељ вере, "Агарјанин", "враг безакони и мрски", "безбожни Измаилит", "змај и супостат божанствених цркава", како говоре савремени писци. Можда би било политички мудрије не изазивати њихов гнев, него се помирити са створеним стањем и вршити примљене обавезе, као што су и чинили тадашњи наши династи, и као што су и тад и касније препоручивали многи државници. Бујица турска била је толико снажна да јој се могло тешко одолети. Али, народни инстикт био је против тога. Он је, у традицији своје слободољубивости, тражио борбу и у борби наслон и на остале хришћанске сапатнике. Осећајући то, Константин Филозоф је, пишући биографију Стевана Лазаревића и помињући учествовање на страни Турака његово и његових савременика, сматрао за потребно да нарочито нагласи како се то морало чинити "не са вољом, него по нужди."
Народни епски певачи створили су од Краљевића Марка најпопуларнију личност. О њему певају сви Јужни Словени, али Срби понајвише. И то са много симпатија и чак одушевљења. Зашто је баш он, са далеког југа, стекао толики глас, није данас лако одговорити са сигурношћу. О његовом животу и његовој владавини од 1371-1395. год. не знамо скоро ништа. Очувано нам је само неколико комада његова новца и неколико записа из његова времена. Знамо да у браку није био много задовољан и да је своју жену Јелену, кћер барског господара Хлапена, враћао оцу и узимао натраг. У његовој престоници Прилепу, у Арханђеловој цркви, очувана је његова фреска, која га претставља као лепа човека, с дугом тамносмеђом брадом у крутом владарском ставу, с круном на глави, необична за ону слику какву смо у машти створили о њему на основу народних песама. Сем његове задужбине у Прилепу очуван је све до данас, са лепим фрескама, и његов манастир близу села Сушице код Скопља. После очеве погибије на њ су се дигли многи суседи и отели су му добар део наслеђа. Балшићи су му узели Призрен и Костур, а Вук Бранковић Скопље. Шта је могло допринети да баш он постане наш национални јунак, са свима нашим манама и врлинама? Каже се, да је имао добре дворске гусларе. Можда. Али гуслара, вероватно добрих и даровитих, имала је и друга наша властела, па ипак није стекла такву славу. Од његових правих, историских, савременика, као што беху Константин Дејановић, Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Стеван Мусић, Влатко Вуковић и толики други, једва је, са једном-две песме, поменут и опеван понеки од њих, а многи су други потонули у потпун заборав. О Марку се, међутим, певало и доцније; за његово име везани су многи мотиви и хисториски, и легендарни, и чисто причалачки; њему су приписивана и дела других јунака. Ту и толику популарност стекао је Марко, по нашем мишљењу, на тај начин, што је у оно тешко и пометено доба од појаве Турака и слома наше царевине на југу, као добар јунак и витез, чистио земљу од насиља и штитио народ од зулумћара и својој земљи уштедео многе невоље. Многе народне песме баш га нарочито славе у том погледу. Али ни њему није народ уштедео прекор да је био "турски удворица", како му је признавао многе заслуге. А као тешку очеву клетву, која га је, по народном веровању, и стигла, певач је за њ казао:

Ти немао гроба ни порода,
И да би ти душа не испала
Док турскога цара не дворио!
Марковој браћи, Андријашу и Дмитру, Бајазит није дао да наследе његову област. Не знамо зашто је тако поступио; т. ј. да ли је одлука била начелна, да не даје области него само непосредним наследницима, или су му се били замерили било сам Марко или његов браћа. Маркова област, као и земље Константина Дејановића, постадоше чисто турско подручје. Дубровчани су забележили, да су Андреја и Дмитар дошли у њихов град "in grandissima et extrema poverta" и да су њиховим посредовањем "нашли хлеба у Мађарској". Упада у очи, да се нису обратили Босанцима, кад Стевану Лазаревићу нису хтели или нису смели да оду. Народно предање иначе помиње Андрију у вези са Сарајевом и Босном. Димитрије се помиње у служби краља Сигисмунда све до 1407. год. Био је постао жупан Зарандске жупаније и кастелан града Вилагоша.
Турци су, помагани од српских одељења, упадали 1395. и 1396. год. не само у Влашку, него и у тамишку и крашовску жупанију, где су харали и палили. Краљу Сигисмунду постало је јасно, да мора предузети нешто крупније, да би одагнао непријатеља из непосредне близине мађарских граница. Усред тих његових брига и планова стиже му вест о смрти краља Дабише. Он је одмах кренуо у Срем, да би искористио своје право стечено Ђаковачким Уговором. Али изгледа да са собом није водио веће војске. Међу босанским великашима би донесена одлука, да се на престо попне краљева удовица Јелена, макар привремено, да би се само избегао долазак Мађара. Сигисмунд је налазио, да проглашење Дабишине удовице не крњи његово право, пошто је она жена, а њена функција вероватно привремена. Сем тога, он је и сувише био заузет плановима против Турака, да би у овај мах том питању, које га није погађало отворено, придавао већи значај. Тако је босанско питање било обрађено, а Јелена, као прва жена права владарка у нашим земљама, остаде на престолу. Заведени од В. Клајића извесни наши хисторичари звали су Краљицу Јелену погрешно још и Груба. Да Јелена и Груба нису исто лице види се јасно из писма краљице Грубе, писаног 1399. год., у ком, међу осталим, говори и то, како је здраво "доколи намь е здраво господинь краль".
Краљ Сигисмунд је осећао, да би против велике турске силе, која је на бојиштима оперисала са дотле необично бројним борбеним масама, требало кренути исто тако импозантну хришћанску снагу. Он је с тога радио на том, да се, у традицији прошлих борби, организује прави крсташки поход против Турака, који би их просто, у снажном залету, протерао из Европе, јер Бајазит је био енергичан и незаустављив. Кад су мађарски посланици, причало се, протествовали код њега, што је Турска, без права, уништила Бугарску, он им је, у свом шатору, показао на гомиле оружја и одговорио им, да он своје право оснива на том. Одзив на краљеве позиве није био мали. Син бургундског војводе Филипа Смелог, Жан де Невер, доведе око 6.000 ратника. Походу се, уз њих и Мађаре придружило и нешто Немаца, Пољака и чак Енглеза. Понесени одушевљењем, а без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су изгледали сами себи неодољиви и говорили су о том да гоне Турке не само до Босфора, него и да иду чак до Јерусалима. Војска је пошла у Бугарску, Дунавом. Једна савремена немачка песма Петра из Геца казује, да се експедиција, пролазећи поред српског земљишта и ступајући у путу на њ, осећала као у непријатељској земљи, јер их Срби, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке, нису предусретали пријатељски. У Видину крсташима се предао цар Страцимир, који је држао у својој власти северозападну Бугарску, а у Бугарској им се придружио и влашки војвода Мирча. Бајазит је пошао у сусрет тој опасној ордији, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић. Код Никопоља, 25. септембра 1396., дошло је до страховите борбе. Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој врло занимљивој хроници, изречно казује, да је Бајазиту, у одлучни час, кад је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ Стеван јурнувши право тамо, где се налазила Сигисмундова застава. Он је растројио Мађаре и натерао их у бег. Власи, видећи обрт среће, напустише бојно поље. Сам краљ Сигисмунд спасао се на једној лађи и отпловио низ Дунав, где га је прихватила млетачка флота. Пораз крсташа био је потпун и Шилтебергер доноси о њему језиве сцене.
Бајазит је, користећи се победом, срушио овог пута и северно Бугарско Царство, а бугарског је цара заробио и послао у Азију. Потом је гонећи слабе остатке бродоломника прешао у Угарску и допро све до Штајерске пленећи и пустошећи. Овај пораз Мађара повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с њима. Предосећајући могућу катастрофу Вук је склонио 1395/6. год. у Дубровник своје покретно имање, које је износило 1880 литара "фина сребра" и 15 литара златних предмета. После никопољске битке Бајазит је, као награду Стевану за огромну улогу у тој борби, уступио већи део Вукове области, од Дечана до Приштине, а Вуковој удовици и деци оставио је само северни део Косова, од Трепче и Митровице до Вучитрна. Сам Вук морао је да иде из Србије. Умро је 6. октобра 1398., по свој прилици у Светој Гори, где је један његов брат, Роман одавно живео као хиландарски монах. Сам Вук био је ктитор Хиландара, с братом Романом и Гргуром, још од 1365. год. То што је Бајазит дао Стевану баш Вукове земље и што их је овај примио још не би морало значити, да су између ове двојице то време владали рђави односи, али тај моменат даје и извесне вероватноће за то.
За то време краљ Сигисмунд правио је велики заобилазни пут Црним, Белим, Егејским, Средоземним и Јадранским Морем, да би се вратио у своју обезглављену краљевину. Преко Влашке није смео да се враћа, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено. Тек у децембру стиго је у Дубровник и одатле разаслао гласнике у Ђаково, Будим, Рудник и Ново Брдо, да добије вести о општем положају. Оне нису биле нимало повољне за њ.
Верујући да га је овај пораз сломио, његови противници беху дигли главе и радили су, да му оспоре престо. У толико више, што је 1395. год. била умрла краљица Марија, са којом је он у ствари дошао до права на мађарску круну. И овог пута велик део опозиционара налазио се у Хрватској. Живу агитацију био је развио поново и сам Ладислав Напуљски. Да би унапред приволео Турке да му не праве сметње он је тражио споразум са Бајазитом и понудио му се за зета. Сигисмунд је устао одмах свом снагом против бунтовника и непријатеља приказујући себе, за разлику од њих, као заточника хришћанства. На сабору у Крижевцима, у фебруару 1397., он је однео победу давши просто сасећи главне вође отпора.
Мађарски и Сигисмундов пораз осетио се и у Босни. Поред жене краљице, која је добила престо захваљујући савезу велике господе у земљи и једној мутној политичкој ситуацији, поједини великаши су, по сили прилика, све више узимали маха. Краљица Јелена имала је још мање своје личне воље и ауторитета, него њен муж Дабиша. То се види јасно по поступцима извесне властеле. Сандаљ Хранић, од 1396. год. зет Вука Вукчића, тражио је за себе од Дубровника светодимитарски "доходак", који се иначе давао по правилу владарима; породица Николића из Попова, с кнезом Гргуром на челу, поставља самостално нове царине, које нарочито тешко погађају дубровачку трговину; Хрвоје Вукчић има толику моћ, да његове речи слуша сва краљевина. Кад је стигао у децембру 1396. у Дубровник Сигисмунд се свакако распитивао и о приликама у Босни. Мислим, да је том приликом признао Јеленину власт. Тако бар тумачим оно дубровачко честитање краљици од 27. децембра те године на "вьскршεнх кралнεвьства ти," које иначе не би било јасно. На тај начин Сигисмунд је, можда, мислио задовољити Босну, без већих обавеза, и не стварати нове непријатеље, кад већ није могао извршити своје право.
Међутим, Босна се баш сад помутила. Док је постојала опасност од краља Сигисмунда и Ђаковачког Уговора људи се беху нагодили да истакну на престо Дабишину удовицу и да је помажу; али сад, кад је та опасност прошла, јавише се нова схватања. Једна странка у земљи мислила је, да треба искористити невољу Сигисмундову и поставити у Босни новог краља, па тако изиграти Ђаковачки Уговор и ставити Мађаре пред свршен чин. По причању М. Орбинија, као мушки кандидат на престо јавио се Твртко III, незаконити син краља Твртка. Краљичину страну држали су понајвише њени сродници, неретванска властела Радивојевићи и поповски Николићи, које су и она и Дабиша помагали на све начине. Твртко се истакао као кандидат на престо крајем пролећа 1397. У Дубровнику се 12. јуна решавало, да се упути посланство ,ad regem Bosne’. Против Твртка јавио се наскоро нови кандидат, Остоја зван Христић, вероватно члан династије по женској или некој споредној линији, јер га стари Дубровчани убрајају у Котроманиће. Орбини прича, да се Остоја обратио за помоћ Турцима. Тачно је, да се већ крајем 1397. год. знало, да се на Босну спрема турска војска. Дубровачка влада одговорила је 23. децембра мајци Ђурђа Радивојевића, да се може склонити у Стон или у сам Дубровник "где јој је већа сигурност или бољи смештај".
Турска војска, у којој су се налазили Бајазитови синови и којима се са својим четама придружио и Стеван Лазаревић, упала је у Босну већ јануара месеца. Константин Филозоф прича, да је војска била многобројна, али да је настрадала у Босни од преоштре зиме и необично великог снега. И после њеног повлачења Остоја је ипак не само могао да се одржи, него да до мало времена остане и као победник. У другој половини марта 1398. породице краљичиних присталица тражиле су, да се спасавају на дубровачком тлу; а стари непријатељ Дабишин и дугогодишњи заточеник Радич Санковић добија слободу, и хумску област, и истиче се као приврженик Остојин. Трвења су трајала целе прве половине 1398. год., а онда се положај рашчистио у Остојину корист, после његових победа у Хуму. Дубровачка Република решавала је 10. и 11. јуна да му пошаљу посланике, који ће га поздравити у њено име и предати му поклон у вредности од 500 дуката.
Ради неуспеха турске војске у Босни био је опаднут код Бајазита Стеван Лазаревић као један од главних криваца. Био је осумњичен да је потајно одржавао везе са Мађарима и на неки начин издао Турке. Да га ублажи Стеван му посла своју мајку Милицу, која беше примила монашки чин и постала сестра Евгенија, и умну монахињу Јефимију. То је прва наша дипломатска мисија, коју су водиле жене, али жене изузетних способности. Вероватно посредством султаније Оливере, за коју се бележи да је имала велик утицај на емира, оне су биле срдачно примљене и успеле су да оправдају Стевана. На поласку измолиле су од њега и пренеле у Србију мошти Св. Петке, које су Турци били однели из Видина. Опис тог преноса, са лепом похвалом покосовској Србији, оставио нам је Григорије Цамблак.
У свима нашим областима ово је било доба великих метежа и личних сукоба. И пред најочигледнијом опасношћу људи нису могли, често пута, да виде опште и крупно пред личним и локалним. Тако је, на пример, поред других патила и Зета и од унутрашњих и од спољашњих непријатеља. Против Балшића почело се тамо све више јачати братство Црнојевића. Један од чланова те куће из катунског краја, Радич Црнојевић, који беше уграбио грбаљску жупу, дошао је у отворен сукоб с Ђуром Балшићем, па је своје одметништво платио и главом (25. априла 1396. год.). Ђура је био искористио турску заузетост на другим странама, па је успео повратити током 1395. год. северно арбанашко приморје. Али није имао вере да ће га моћи и одржати. С тога се решио уступити Млецима иста она места, која је раније био предао Турцима и уза њих онај појас приморја од Скадарског Језера до мора. За то је добио годишњу пензију од 1.000 дуката и чланство у млетачком Великом Већу; млетачки грађанин постао је годину дана раније. Врло је карактеристично за тадашње прилике, да се Млетачка Република извесно време устезала да уђе у преговоре у тој ствари и да је против Ђурђеве понуде постојала у граду доста јака опозиција. Људи су тамо увиђали, да се добитком нових градова примају и нове, и не мале, и не опасне обавезе, и зазирали су од њих. Тако су, на пр., 14. јануара 1395. одбили да приме под своју власт Котор, који им се беше сам понудио. У Ђурђевој власти остали су Бар и Улцињ и цела област звана Забојана.
Чим је средио прилике у Угарској краљ Сигисмунд је обратио пажњу и на балканска питања. Обрт у Босни није му могао бити нимало повољан. Није требало много мудрости па да се види, како је он био стварно уперен против њега. Као главног виновника сматрао је Хрвоју, старог пријатеља и присталицу напуљске куће, и оптуживао га је као бунтовника и савезника Турака. Почетком марта 1398. краљ је кренуо у Славонију, да се нађе на граници, ако би Турци покушали да је пређу, и да, у исто време, утиче и на ток ствари у Босни. Али све до лета није предузео ниша озбиљније да спречи пад краљице Јелене и Остојину, а у ствари Хрвојеву победу. Тек јула месеца, прикупивши више војске, кренуо је долином Врбаса у Хрвојеву област. Код врбашког града (близу Бање Луке) наишао је, међутим, на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење. Хрвоје, као победник, пошао је за њим и успео да освоји целу дубичку жупу. Бојећи се, да Мађари не предузму какав нови поход Босанци су били врло будни; сам краљ Остоја, са цветом своје властеле, налазио се још у зиму 1398/9. на северној граници, у области Усоре. Истрошивши се у овим борбама за престо и против Мађара, оставши дужан чак и својим најамницима, што је могло бити врло опасно, Остоја се решио, да испуни стару жељу Дубровчана и да им прода уски појас земљишта од Курила до Стона. Залагао се за то Хрвоје, а накнадно је пристао и ранији власник тих крајева, Радич Санковић. У повељи од 15. јануара 1399., којом им је уступио то земљиште, Остоја казује да је дошао на престо својих прогонитеља видећи земљу "да нема свог пастира", а да према Дубровчанима има обзира због њихове нелицемерне љубави. После својих успеха краљ је отишао у Милешево, где се око 20. априла крунисао, а потом се, у јесен, раставио са женом. Знамо сасвим поуздано, да је Остоја наставио своје везе са Турцима и после учвршћивања на престолу и да су турски преговарачи долазили на његов и Хрвојев двор. Од краља Сигисмунда, који му је остао непријатељ, није морао у овај мах много зазирати, јер је био и сувише заузет умиривањем огорчене опозиције у властитој земљи, која је ишла чак дотле, да га је 1401. год. држала пуних шест месеци у правом заточењу.
За време ових нереда у Мађарској нарочито је дигао главу војвода Хрвоје, који је у ствари био нека врста Остојина савладара. Краљ је према њему имао и много обавеза и много обзира. Хотећи да га и видно награди Остоја му је 1400. год. дао Ливно са целом жупом, тако, да је Хрвоје постао господар скоро целе западне Босне од Дубице до Динаре. На његово наваљивање признао је идуће године Задар врховну власт Ладислава Напуљског; крајем 1401. год. пао је у руке Хрвојева шурака, кнеза Ивана Нелипића, тврди Клис; а у мају 1402. потврдио је Хрвоје, у име Ладислава и Остоје, раније повластице Шибенику, који дође посредно под босанску власт. Било је, према томе, пуно изгледа, да ће Остоја са Хрвојем моћи васпоставити Тврткову политику у Приморју и дићи поново ранији углед Босне. Да се у том погледу нису устручавали ни од употребе силе показује јасно случај Сплита, коме су задали осетних удараца зато што је упорно одбијао да их призна, па се, из огорчења, нудио сам Републици Св. Марка. С тим у вези дошло је до велике затегнутости и са Дубровником, који није хтео да стави на расположење своју флоту против Сплита, и који је, као и за време Твртково, чувао верност према мађарској круни. Хрватски бан Мирко Бубек искористио је Хрвојево бављење у приморским крајевима, па је ненадним упадом 1402. год. повратио дубичку жупу и тим огорчио Хрвоја у још већој мери.
И Ладислав Напуљски решио се, најзад, да искористи мађарске међусобице и да се појави на земљишту Угарске, како би дао више полета и енергије својим присталицама и личним залагањем појачао своје право. Средином августа 1402. стигла је напуљска флота на далматинску обалу, а с њом и Ладиславов намесник за Угарску, Алојз Андемариско де Марески. Као полазна тачка изабран је Задар. Удружене Хрвојева војска и напуљске чете, са нешто Задрана, напали су град Врану, који им се предаде, па потом освојише и нека друга места, и на крају и сам Сплит. Од свих далматинских градова остаде упоран само тврди Скрадин. Уз Ладислава, по папиној жељи, пристаде највећи део мађарског свештенства, и у јануару 1403., на сабору у Великом Варадину, он би изабран за краља. Уз њ пристаде и цела Хрватска. После толиког успеха било је природно, да се најпосле појави и он сам и покуша стварно узети и вршити власт. Стигао је, доиста, 19. јула 1403., у Задар, праћен флотом и сјајном свитом. Ту га је дочекао Хрвоје, али не и Краљ Остоја, иако се то очекивало. У Задру се Ладислав и крунисао, али без круне Св. Стевана и свих прописаних формалности, због чега су његови противници оспоравали законитост тога акта. Из Приморја Ладислав, коме је оскудевала храброст и енергија, није смео да крене у саму Угарску, и да се стави на чело своје странке, па је, услед тога, све ово што је дотле постигнуто остало половно и убрзо изгубило прави значај.
За ово време Краљ Остоја је почео рат с Дубровником. Он је према том граду ишао даље од краља Твртка и тражио је безусловно, да се Република одрекне Сигисмунда и призна његову врховну власт. Узалудне су биле све молбе Дубровчана, Остоја се није дао одговорити. Његова војска, под вођством војводе Радича Санковића, ушла је 18. јуна у недавно уступљене области, као за опомену у први мах. Дубровачка политика према Босни била је одавно одређена и доследна. Протекторат тако блиског, а далеко моћнијег суседа лако би се могао претворити у притисак и угрозити њихову слободу. Дубровачки хроничар Ј. Растић, на основу поузданих вести, саопштава, да је Дубровник нудио 500 дуката годишње док је жив, да би га оставио на миру. Ако му је било стало до извесних прихода краљ их је, дакле, могао добити и без рата, али се у Републици није хтело да се том односу даде карактер вазалства. Кад није попустио после прве опомене, Дубровник је, по краљевој наредби, био нападнут и у старим границама. Босанском нападају придружио се и нападај напуљске флоте. Хрвојеви савети, да Дубровник прими Ладислава, нису били послушани и он му с тога, иако је то хтео, није у тај мах могао помоћи.
Кад је краљ Сигисмунд, спреман на све, енергично прегао да поврати изгубљене положаје и кад му његова одважност и активност омогућише доста брзе успехе, уплаши се краљ Ладислав озбиљно и у јесен 1403. оде натраг у Италију. Пре одласка, око 20. октобра, именовао је Хрвоја за свог главног намесника у Угарској, Хрватској, Далмацији и Босни. У исто време поклонио му је, као самостално подручје, острва Брач, Хвар и Корчулу са градом Сплитом и уз то титулу херцега, односно дуке (dux, duca). "Херцештвом спљетским постаје он за право самосталан владалац с одређеним територијем" и као такав кује свој новац, држи своју војску и уређује свој двор. Отада су његове престонице град Сплит, у коме се до наших дана очувала његова Кула, и у Босни јајачки град, над изванредно живописним падом Пливе. Име граду Јајцу дао је Хрвоје по талијанском називу ,uovo’ једног града краља Ладислава. Хрвоје се у ово време налазио на врхунцу своје моћи и држао је под собом област која је у ствари била једна права мала краљевина.
И у Србији беше покушала извесна властела, да искористи владу жене, кнегиње Милице, и младост Стевана Лазаревића, да би ојачала своју власт. Као и њихови босански другови и они су тражили потпоре делом код Турака, а делом код Мађара. Главна лица беху руднички војвода Никола Зојић и Новак Белоцрковић. Они су били упутили једног свог човека у Једрене, да се препоруче Турцима и добију њихов пристанак за своје планове, који нису били ограничени само на уже проширење власти. На турском двору нису нашли жељеног одзива; шта више с те је стране цела ствар била достављена Стевану. Стеван је учинио брз и одлучан процес. Белоцрковић би одмах погубљен, а Зојић се, после отпора у граду Островици, предао и онда, с целом породицом, био отеран у манастир. Судбина Вука Бранковића и ова два примера били су довољни да за извесно време умире људе и земљи врате толико потребни мир. У толико више, што су јасно показали како Стеван добро стоји код Бајазита. Он је, доиста, султанову пажњу и заслужио вршећи клетвеничку дужност беспрекорно и на бојним пољима и иначе. Немамо никаква податка у том да се он ма у којој прилици колебао. Константин Филозоф нарочито подвлачи пријатељски однос Бајазитов према Стевану, чак и неку врсту нежности. Говорио му је, каже се, да га узима "као сина старијег и љубљеног" и да је то објавио "пред свима, мојима и источнима". Емир је давао Стевану и поуке о државној политици за Србију. С Мађарима не треба никако да ради, јер ко је год с њима улазио у везе пропао је као и бугарски цареви. Треба ићи с Турцима, који су господари ситуације. "Ако ми не кренемо на друге, други на нас неће поћи", говорио је Бајазит са самоуверењем. Снага државе је у војсци, и њу треба добро пазити. Да би се могло управљати како треба ваља скршити моћ властеле. Емир је био аутократа, а видео је уз то јасно од какве је штете за балканске народе била велика моћ и воља и амбиције поједине властеле. С тога је и Стевану препоручивао, како би се данас рекло, ауторитативни систем. Он му је чак изречно рекао, да то учини још док је он жив, да му може по потреби бити од помоћи. Место старе властеле, с дубљим кореном и већим прохтевима, нека ствара нову, скоројевићку, везану за владара и зависну од њега. Константин, скоро да човек не поверује, казује још и то, како је емир напомињао Стевану и то, да ће после његове смрти настати распре око престола између његових наследника, па да те распре Стеван може искористити за јачање Србије у сваком правцу.
Бајазит је завршио живот и власт пре него се надао. У Малој Азији, где су Турци 1390. год. узели и последњи византиски посед, беше избио опасан непријатељ. Потомак Џингис-Кана, грандиозног монголског освајача, владар Татара, Тимур-Кан беше у свом сталном напредовању допро до турских поседа у Азији и угрозио их. Пошто је освојио Перзију и вршио упаде у Индију било је сасвим природно, да се неће зауставити ни на турској граници. У толико пре што су сви турски противници тамо тражили заштите код њега. Већ је 1400. год. дошло до првих борби, у којима су Татари остали победници. Тај успех учинио је, да с Татарима почеше тражити ближе везе чак и неки европски владари, као византиски цар и француски краљ Карло VI. Бајазит се 1402. год. решио, да против Татара крене он лично. С њим је, по дужности, пошао и Стеван Лазаревић с братом Вуком и два Бранковића, Гргур и Ђурађ. Код Анкаре, 28. јула 1402., борба је решена у татарску корист. Источни извори помињу јак нападај тешке српске коњице против лако оружаних татарских пешака и почетни успех који је она постигла. Пораз је дошао због издаје једног дела Селџука, која је збунила Бајазитову војску. Бајазит је био заробљен и у ропству је и умро, 8. марта 1403. Стеван је вршио три јуриша да га спасе, али узалуд. Српска војска могла је потом да се повуче без тежих губитака. Од знатнијих лица био је заробљен само Гргур Бранковић, али је после био поштен за скуп откуп.
Као некад чувени Ксенофонтови другови, српска војска је, борећи се, дошла до босфорске обале. Ту су се превезли на европску страну. Кад су стигли у Цариград цар Јован и престоничка публика дочекали су их са пажњом. Стари цар Манојло беше, међутим, отишао на запад да преговара о савезу хришћана против турске опасности и о цени за тај савез. У тај савез Византија је желела да уведе и Србију као још увек најважнију хришћанску државу на Балкану. С тога му је цар Јован, да би придобио Стевана, дао титулу деспота, први чин иза царског, и понудио му је за жену своју свастику, кћер митиленског господара, Франћеска Гатилузија. Стеван се тад на Митилени верио, а свадба је свршена тек три године доцније.
Од синова емира Бајазита беше се из анкарске битке спасао само један, Сулејман, који није нимало марио са Стеваном, не знамо тачно из којих узрока. Зна се само, да је Стеван, још у Цариграду, добио неке доставе, како његов сестрић Ђурађ Бранковић намерава да, помоћу Сулејмановом, присвоји неке његове земље. Биће, по свој прилици, да је Ђурађ, ухватио неке везе са Бајазитовим наследником; да је хтео да поврати бар очеву власт; и да је, сматрајући и Стевана као кривца за очеву судбину, и иначе као противника, говорио и радио против њега. Енергичан, Стеван је дао затворити Ђурђа у Цариграду, али се овај брзо ослободио и одмах отишао новом емиру. Турци су били кивни на Србе вероватно са извесном сумњом да се нису довољно борили на њиховој страни, па су своје нерасположење и показали кад се један српски одред враћао из Цариграда сухим путем у домовину. Код Чрномена они су тај одред сачекали и сасекли; напад је извршио турски војвода Сариџа, онај исти за кога се прича да је на Косову заробио кнеза Лазара.
Бојећи се, да и њих не задеси иста судбина, Стеван и Вук нису хтели да иду сухим у Србију, него су из Митилене наставили пут лађама за Зету. Септембра месеца већ су били у Бару, где их је срдачно дочекала умна сестра Јела и зет Ђурађ Балшић. Брижна кнегиња Милица, односно монахиња Евгенија, распитивала се за то време, исто као и Мара Бранковићка, шта им је са синовима, пошто од њих дотле нису могли добити никаква гласа. Али оно што су домало имале чути није било ни утешно ни добро. Њихова деца, први рођаци, била су се љуто завадила и радила су једна другима о глави. Предосећајући опасност Стеван је узео војску од свог зета Ђурђа, а затражио је помоћ и од мајке. Обе војске састале су се на Косову, код Грачанице, на недавном разбојишту. Против њих ишла је друга војска, у којој су се налазили Турци, чете Ђурђа Бранковића и сусед Бранковића, врањски господар ћесар Угљеша са својим људима. У битци, која се водила 21. новембра 1402., Стеван је остао победник. Још ту њему је прешао ћесар Угљеша, који га је обавестио о стању Турака, и постао му отада одан пријатељ. Стеван се у тој битци борио против турских одељења, а млађи му брат Вук против Бранковића. Док је Стеван победио Вук је био побеђен. Стеван му је с тога, кад су дошли у Ново Брдо, учинио неколико примедаба и прекора, тако да је овај, ражљућен, отишао домало Турцима. Ја мислим, да је ова борба Турака и Бранковића на класичном Косову против Лазаревог сина дала прве основе за стварање легенде о косовској издаји Вука Бранковића и његовом шуровању с Турцима. Домало, 12. децембра, писали су Дубровчани Мари Бранковићки, пола саветујући, а пола корећи: "Бог зна, вољели бисмо да је међу вама љубав и добри мир како пристоји међу сестром и браћом. Да је тако господовали бисте и уздржали земљу у добром миру и стању, те би све добро било и наши би трговци могли опћити, јер трговаца не може бити и не тражи друго него мирну и гојну земљу".
Бајазитов наследник, бегунац из једне разбијене војске и сведок страховитог пораза свога оца, султан Сулејман беше се уплашио колико од Тимура, толико и од хришћанске лиге у коју су ушли Византија, Млеци и Ђенова и неке мање династе. С тога се пожурио, да још 1402. год. склопи мир са Византијом, који је овој враћао неке области на Црном Мору и Тракији и град Солун, и који је, уз то, ослобађао од вазалских обавеза. У том уговору, као нови византиски пријатељ, био је поменут и деспот Стеван, али се у његовом уговорном односу према Турцима није променило скоро ништа. Стеван је, међутим, био решен да те односе измени стварно. Определивши се у Цариграду за хришћански савез, а огорчен због Сулејманова држања према себи, он је био начисто шта има да ради. Мало је датума у нашој хисторији, који тако одређено обележавају обрт у државној политици, као што је случај са Стевановим ставом од 1402. год. Дотле безусловно веран вазал, који врши драгоцене услуге у најтежим часовима, он сад постаје савезник и помагач хришћанских акција и залаже се за њих са истом витешком оданошћу. Главна сила, на коју се отад ослањао, није, међутим, била војнички скоро безначајна Византија, него Мађарска, која му је, и поред свих унутрашњих незгода, улевала више поверења. Ми не знамо данас тачан датум кад је Стеван пришао Мађарима признавши врховну власт краља Сигисмунда, али је то, свакако, изведено у току 1403. год. Стеван је од тог признања имао одмах и непосредн користи. Сигисмунд је уступио деспоту Београд са целом Мачвом, чије су границе допирале до иза Ваљева и Сокола. Учинио је то за то, да би му тако појачана Србија служила као главни заштитни бедем за саму Угарску, чије границе не би биле више излагане непосредним турским насртајима. Као раније Бајазит, отсад је Сигисмунд био пун пажње према деспоту. Као "свом верном" он му је давао богате поседе и у самој Мађарској, тако, на пр., град Сатмар Немети. Деспот је имао "тако много поседа у торонталској жупанији, да је за њих поставио нарочитог поџупана".
Кад је добио Београд у своју власт деспот је тамо пренео своју престоницу, а сам је град утврдио, развио и унапредио у сваком правцу. Сав град опасан је рововима и имао је двоструке бедеме. Деспотов двор са кулама и осматрачницама био је, као средњевековни замкови, и град и дом. Горњи град имао је четвера врата, испред којих су на три стране били покретни мостови, а поред двају јаке куле. У самом граду деспот је подигао митрополију, а обновио велику цркву Успенија Богородичног. Велика болница у граду била је прва код нас, која је примала и лаике и у коју су долазили болесници из целе државе, нарочито лепрозни. Уз њу је однегован простран врт, а у њој сазидана црква Св. Николе. Да би се град још више развио деспот га, по обичају мађарских краљева, направи слободним градом, а његове трговце ослободи царине. Израдио је за њ и повластице од мађарског краља и суседних локалних власти. Услед свега тога Београд доиста процвета и поста град већег значаја.
Тешка времена беху у то време настала и у Зети и њеном суседству. Млечани дадоше 1402. год. погубити Константина, сина Ђуре Балшића, наследника албанског господара Карла Топије, који је владао у средњој Албанији и ослањао се на Турке. Његов син Стеван познат са надимком Марамонте, био је чувени авантуриста и имао је веома буран живот. Брзо потом, у априлу 1403., умро је и Ђурађ Страцимировић Балшић, зет деспота Стевана. Као у Босни Мађарска, тако у Зети и Албанији није била много популарна млетачка власт. Случај Константина Балшића речит је доказ да је било и незадовољства с њом и покушаја одметања. Наследник Ђурђев, Балша III, био им је отворен непријатељ; и он је волео Турцима више него њима. Измећу њега и Млечана дошло је брзо до рата. Он је хтео да поврати градове, које им је његов отац уступио, а Млечани су, бојећи се за своје поседе на тој страни, хтели да њега или онемогуће или бар потпуно ослабе. У јесен 1404. сишао је у Зету сам деспот да помогне свом сестрићу, али се није задржао дуже. Млечићи су успели да, помоћу флоте, заузму градове Будву, Бар и Улцињ. Осећали су се јачи, па с тога нису хтели водити рачуна ни о протестима Сандаља Хранића због заузимања Будве, на коју је он полагао право. Ова борба поделила је Зећане и Албанце у два љута табора. На млетачкој страни нашла се српска породица Црнојевића, која потиче из катунске области изнад Котора, и која ће у XV веку, наслањајући се, у главном, на Републику Св. Марка узети сву власт у Зети. Уз Балшу су били албански Дукађини и Памалиоти из Забојане. И становништво неких градова било је антимлетачко. У Дривасту и Скадру избила је 1405. год. права побуна против њих, која им је нанела доста штете и губитак првог града. Ратовање се због тога отегло и трајало је годинама; управо трајало је, с малим прекидима, све до Балшине смрти.

Мађарска превласт у Босни и Србији

Одлазак краља Ладислава, који није био далеко од тога да изгледа као бег, и приближавање српског деспота краљу Сигисмунду деловали су и на краља Остоју. Ако се дотле помало и колебао, сад се одлучно решио да мења своју политику. Преко мачванског бана Ивана Марота (Моровића) направио је повољне понуде Сигисмунду, обећавајући му, међу осталим, да ће га признати за свог врховног господара. Кад су чули за то Дубровчани, употребили су све што су могли да тај споразум покваре. С планом су у Босни радили против њега; оптуживали су га на мађарском двору; а код Хрвоја су хтели да изазову освету и суревњивост. Нудили су му чак, да га помажу ако би хтео лично узети краљевску круну. А ако он то не усхтедне постављали су као кандидата другог члана босанске краљевске куће, Павла Радишића-Клешића, који се био одметнуо од краља и у то време налазио и у њиховом граду. На Сигисмундовом двору, сем што су о Остоји имали говорити само најгоре, они су чак требали давати и савете. Ако Сигисмунд хоће да "потпуно загосподари у Босни" он треба да се споразуме, у првом реду, с Хрвојем, да после међусобно завади босанску властелу, и да краљевство раздели онима, којима он усхтедне.
Али док су Дубровчани дошли до Будима ствар је већ била свршена. Сигисмунд се измирио са Остојом. У погледу Републике било је уговорено, да се васпостави стање какво је било за владе краља Твртка; што значи, да је она губила недавно добијено приморје од Курила до Стона. Дубровчани су, природно, употребили све да то поврате и да објасне Мађарима колико је Остоја био непоуздан и радио против њих. Остоја је, међутим, понудио споразум и Дубровчанима и свом одметнику Павлу Радишићу. Али је Република оклевала и само пооштравала мере на граници. Она се, добро обавештена, надала метежима у Босни, који ће изменити стање. Сама је наставила преговоре са Хрвојем, јер је знала да овај неће лако дозволити да његов штићеник на престолу води политику против његове. И, доиста, из једног дубровачког писма од 11. децембра 1403. ми дознајемо о "великој противности", која је настала међу Босанцима, "и како један иде против другог". Хрвоје је био главни вођа опозиције. С њим је ишао и Сандаљ. Хрвоје је 15. јануара 1404. склопио и формални савез с Дубровником "супротива краљу Остоји, на његову погибао и расутије и прогнаније вана Кралевства". У опасности пред тако опасном коалицијом Остоја се решио на нову политику. Већ у марту измирио се са Хрвојем и обећао му да ће прећи на страну Ладислављеву. Али то обећање није извршио. Он је мислио да вешто балансира између једне и друге стране и да се стварно не опредељује ни за кога. Таквом политиком није задовољио никог; напротив, огорчио је и једне и друге. Растић прича, да су Дубровчани, који су радили против њега неуморно, успели да увуку Хрвоја у рат против краља и да њихова и Хрвојева војска продре све до Раме, где им је флота попалила Дријево и околна места. У другој половини маја 1404. краљ Остоја је био срушен.
После свог пада Остоја је отишао у Угарску приказујући се као жртва оданости према Сигисмунду. Овај му је веровао, јер је, према његовим обећањима, још 16. априла писао бургундском војводи Филипу, како ће се и Остоја придружити мађарској војсци против Ладислава и Хрвоја. У Босни Остоју беху напустили сви. Само су Ђуро и Вукић Радивојевићи одржали Бобовац, чувајући ту краљевску круну и краљевску породицу. Дубровчани су одмах упутили своје посланике на будимски двор, да сузбијају Остојина саопштења и да објашњавају свој поступак.
За време ових метежа Дубровчани беху посели три отока Брач, Хвар и Корчулу, бранећи се тим, да их је Остоја тражио за себе у краља Сигисмунда. На другој страни војвода Сандаљ беше савладао и заробио старог непријатеља своје породице, војводу Радича Санковића. Балша III узалуд је покушавао да овом приликом добије Котор.
После пада Остојина за неколико се дана није знало ко ће постати краљ у Босни. Помињало се више кандидата: Хрвоје, Павле Радишић, бивши краљ Твртко II. Победио је овај трећи, за кога немамо никаквих података шта је радио последњих година и да ли је учествовао у овим борбама. Видевши пример свог претходника Твртко II, још више него Остоја раније, морао је да попушта ћудима властеле. Главна личност је Хрвоје; сви главни послови свршавају се с њим и преко њега. Поред њега почиње све више да се истиче војвода Сандаљ, за кога Дубровчани кажу, да је имао "дубок ум". Хрвоје и Сандаљ били су повезани породично и сасвим је природно, да су уједињени могли натурати своју вољу целој Босни.
Краљ Сигисмунд није могао остати пасиван. Већ је у мају спремао се он да крене у Босну. По његовој наредби пошао је касније, не знамо тачно кад, али још тога лета, бан И. Моровић са шест барјака и доста војске на Босну. Освојио је Бобовац и васпоставио је поново у њему Остојину власт. Сигисмунд је био веома љут на Босанце и у даровној повељи Моровићу називао их је перфидним. Босанску невољу покушао је, у исто време, да искористи Балша III и да им узме Котор, но није успео. Не желећи да дођу под његову власт Которани су се били обратили Млецима, да их они приме под своје окриље, али су Млечани, бојећи се заплета с Босанцима, отклонили ту понуду.
Мађари нису били нимало задовољни ни новим стањем у Босни, јер су добро видели да већина босанског становништва није према њима добро расположена. Враћање Остојино није скоро ништа променило однос снага. Хрвоје је још увек водио главну реч и важио као противник Сигисмундов. С тога су у Будиму намеравали, да новом, и врло енергичном, акцијом створе у Босни чисту ситуацију и онакав поредак какав би они желели. Кад се у јесен 1405. појавио краљ Сигисмунд у унској долини настао је велик страх у целој земљи. Овог пута краљ је узео јуришем град Бихаћ, па се потом повукао, да се домало венча у Крапини са Варваром, ћерком грофа Хермана Цељског. Али је зато И. Моровић похарао целу Усору, заузео Сребреник и у њ поставио мађарску посаду. Босанци су се у Крајини бранили врло храбро и после Сигисмундова повлачења пошло им је за руком да наскоро поврате Бихаћ. То је, разуме се, само учврстило оно уверење у Будиму, да се однос с Босном не може средити само палиативним мерама и привременим експедицијама. У толико више, што је Хрвоје, у својој активности, био доследан и истрајан, краљ Ладислав показивао је доста добре воље да његову верност и видно награди, макар и са повластицама, које су у последње време остајале чешће на хартији него могле бити остварене. Пошто је Хрвоје сам подигао град Прозор Ладислав му га је 1406. формално "поклонио" заједно са врљичком облашћу, а у исто време му је поклонио и град Зрињ неверног Павла Шубића, Сигисмундова присталице. Сандаљу су исто тако били "даровани" градови Дрежник, Слуњ и Цетин, који су припадали породици Франкопана. Самој краљевини Босни Ладислав је, на жељу једне депутације, која је била дошла у име краља и племства, 26. августа 1406. одобрио оне ближе неодређене, али у машти и традицији велике границе, које је имала у времена већ полумитског Кулина бана. Краљ Остоја је живео за то време повучено, без веће власти, као "бивши краљ", како га назива збор босанске господе. Било је врло велико изненађење, кад се у септембру те године обратио Дубровнику, свом крвном душманину, граду који је највише допринео његовом паду. Хтео је да се измири с њим, врло вероватно због тога, што је био незадовољан својим положајем и тражио излаза. Дубровник му је одговорио љубазно, наглашујући да је стара завада предата забораву. Учинили су то понајвише с тога што су знали да Мађари истичу Остоју зато јер нису трпели Твртка. Одобрили су му и да може доћи у њихов град слободно кад му год буде по вољи. Те везе изазвале су протесте босанских великаша; за Сандаљев, на пример, знамо поуздано. У новембру те године тражили су Хрвоје и Сандаљ сами, да Република стави на расположење Остоји један свој бригантин, јер жели да напусти Босну. Зашто? Тачног одговора, на жалост, не можемо дати, али се то, донекле, може тумачити општим стањем у земљи.
Мађари нису дали да се Босна успокоји. И то, нема сумње, с планом. Иако се краљ Сигисмунд 1406. год. налазио у рату са Аустријом, он, ипак, није хтео оставити ни Босну на миру, да се у њој не би усталило ново стање. Како сам, због тог рата није могао кренути на војну он је упутио у Босну чувеног авантуристу Пипа Спана или Филипа де Сколарис, опробаног ратника за кога се претпоставља да га је запамтила и наша народна епска поезија у лицу Филипа Мађарина. Он је са мађарском војском продро у Босну, пустошећи, све до Бобовца и ту засео. Можда је Остоју увредила каква његова безобзирност или уопште тако непријатељско посредовање Мађара. Међутим, он је ипак остао. Ако попусти Босну он губи све, нарочито ако је напусти разишавши се с Мађарима; а ако, гутајући, ипак остане с њима било је наде да потисне и замени Твртка. Да је поново покушавао двоструку игру види се потом, што је поново ушао у везе с Хрвојем. Овом се и извињавао да није дошао у Дубровник с тога, што није имао поверења у Дубровчане.
Мађари су наставили ратовање и следећих година, иако су Турци у лето 1407. покушали да између њих посредују за мир. У августу кренуле су две мађарске војске на Босну старим хисториским путевима, долином Врбаса и долином Босне. Прва није имала успеха, док је друга дошла до Бобовца, у ком их је дочекао Пипо Спано. Ратовање је потом нагло прекинуто због краљеве болести, али с тим да се наскоро настави. Нови папа Гргур XII, који се није хтео мешати у спор између Сигисмунда и Ладислава, дао је у јесен 1407. мађарском краљу свој благослов за вођење рата против свих неверника и отпадника у његовом суседству. Већ у априлу 1408. сишао је Сигисмунд до Ђакова да лично прегледа све припреме за велику офанзиву, а у мају је прешао Саву и у Добору ударио табор. Главна борба почела је тек у септембру, кад је прибрао велику војску од 60.000 људи, у којој се, уз Мађаре, налазило и доста Пољака. Пред толиком силом Босна је, најзад, морала поклекнути. И то без дуга отпора. Сигисмунд је многе великаше заробио, а многе побио, не штедећи ни старо ни младо, ни мушко ни женско. Порушио је и много кула и градова. Да их је натерао све на покорност разуме се само по себи. Дубровачка честитања упућена су краљу 24. октобра; значи да је све било свршено за месец дана. Међутим, главне босанске војводе, и то оне по Мађаре најопасније, Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле остадоше неповређене, не знамо да ли случајем или својом вештином. Не знамо да ли су они сви и учествовали у некој одлучној борби, или су се држали својих тешко приступачних планина, где их Мађари нису могли лако следити. Исто тако одржао се и краљ Твртко.
Овог пута краљ Сигисмунд хтео је да победу искористи до краја, па је у Босни оставио један део војске као јемство, да ће се ново њим створено стање и одржати. Сигисмундова победа била је неоспорна. Она је с тога морала деловати, и то на све, па међу њима и на оне који нису били непосредно погођени. Већ крајем 1408. год. Хрвоје се покорио Сигисмунду, а с њим вероватно и остала властела. Знајући им вредност Сигисмунд их је лепо примио и потврдио им све старе поседе и титуле сем оних, које су биле дате на штету његових присталица Шубића и Франкопана. На успомену ове победе краљ установи одличје "Змајева реда" и међу осталима одликова њим и деспота Стевана и Хрвоја. Кад су стигли на краљев двор у Будим он је Хрвоја узео чак за крштеног кума своје кћери.
Али врло брзо у земљи наста тешка реакција, која није имала само карактер личних обрачунавања, него и начелан. Остоја се био дигао да скрши Твртка, већ и иначе тешко погођена овим поразом. После мађарске победе он се осећао као господар ситуације. Твртко се сад није ни видео ни чуо, исто као ни Остоја после 1404. год. Не знамо чак ни где се све налазио. За верну службу Остоја је наградио браћу Радивојевиће, Ђуру и Вукића, давши им Омиш са Приморјем све до Жрновнице, област Луку на Неретви, и цео крај на десној страни Неретве од Радобоље и Блата до Имотског. Тим поклонима осетио се погођен Хрвоје, који је то сматрао као своју сферу и домену, па је одмах почео борбу против њих. Уз Остоју је пристао Сандаљ и кнез Павле, који се беху одвојили од Хрвоја. У својој политици они су рачунали и на помоћ Турака; нарочито се у том правцу почео опредељивати Сандаљ, који је желео да сувише јаком притиску Сигисмудовом да извесну протутежу.
Исто тако одлучну победу беху извојевале и Сигисмундове присталице у Приморју. Кад је видео неуспех своје странке краљ Ладислав се одлучи да дигне руке од даље активности на овој страни и да своја "права" уступи, односно прода, другима. Само је, да би истерао већу цену, почео живљу акцију са својом флотом. После дужих преговора он је 9. јула 1409. продао Млецима за 100.000 дуката своје поседе у Далмацији и своја права на ту земљу. Напустио је тако све пријатеље и сараднике, који су се због њега излагали тешким кризама, и са потпуним неуспехом ликвидирао је своју балканску политику, која је знатно исцрпла снагу наших људи и држава у борби од четврт века и много доприносила слабљењу њихове отпорне снаге према Турцима.
За то време није ни Србија била поштеђена од потреса, само што они нису потицали од спољашњих непријатеља него због унутрашњег раздора. Кнегиња Милица, у калуђерству прозвата Евгенија и после у великој скими Јевросима, умрла је 11. новембра 1405. и сахрањена је у њеној укусној задужбини Љубостињи, коју је зидао популарни неимар Раде Боровић. Као добра мајка она је знала да утишава сукобе који су избијали између њених синова, Стевана и Вука, и да млађега Вука одвраћа од наглих корака и злих наума. После њене смрти осетило се брзо да се изгубио њен ауторитет и благотворни помирљиви дух. Вук се поново разишао с братом, тражећи за себе половину државе. Помагали су га сестра Мара Бранковићка и син јој Ђурађ којима Стеван беше одузео нешто земље око Ситнице, а прихватили су га одмах Турци, који су хтели да ослабе Стевана и сузбију његову мађарофилску политику. Вук је лично отишао код Бајазитова наследника Сулејмана и са турском војском кренуо на брата. Турску војску водио је најискуснији турски војсковођа тога времена, стари Евренос-бег, победитељ Срба на Марици.
У једној својој повељи из 1406. год. беше се Стеван, с извесним поносом, похвалио, како га Бог "преведе од покорности на слободу и од мањег престола на виши". Ослобођен извесно време од притиска Турака, обогаћен добитком Мачве, Београда и области јужно од Копаоника, са лепим приходима из богатих рудника, он је био управо почео да сређује Србију и да јој залечује ране. После слома Угарске он је био нада и уточиште бољег дела Бугарске и остале словенске калуђерске интелигенције; на његов двор су добегавали обескућени бугарски принчеви. Он је сам, љубитељ књиге и просвећености, "нови Птолемеј", како су га звали неки образовани савременици, био човек с књижевним смислом. Његово Слово љубави иде у врло добре списе наше старе књижевности. Манастир Манасија, лепа његова задужбина, очувана све до данас, некад прави град са јаким бедемима и одбранбеним кулама, зидана 1407-1418. год., постала је средиште такозване ресавске школе, која је, у традицији покрета бугарског патриарха Јевтимија, тражила ревизију старих превода богослужбених и других списа, изводила реформу правописа, и потицала нову књижевну активност. У његовој земљи, тада, написана је прва словенска граматика, претенциозна, сложена, недовољно оргинална, али подесна као почетак за даљи рад. Из Србије тај се покрет пренео у Румунију и после у Русију. У Румунију и Русију продиру и наши књижевни списи и врше тамо осетан утицај. Румунска црквена архитектура показује више него један или два утицаја српске моравске школе; читави њихови манастири, као Козја на пример, просте су копије наших. Наш монах Никодин Грчић постаје крупна личност и румунске културне хисторије, скоро не мање него наше.
Тај лепи и корисни полет имао је да омете овај братски нападај под турским заставама. Константин Филозоф с болом прича о пустошењу земље и пометености међу становништвом. Стеван је остао осамљен и није могао зауставити Турке, који су продрли до близу Београда. Мир је склопљен 1409. год. само тако, што је Стеван оделио Вуку јужну половину Србије са Крушевцем, а себи задржао северну. Богате приходе Новог Брда делили су по пола. Вук је, заједно с Бранковићима, признао турску врховну власт, а Стеван је остао и даље на својој линији држећи се уз Мађаре.
Срећом, ова подвојеност није дуго трајала. Султан Сулејман беше прави сарош, страсно одат пићу и у извесним часовима потпуно неурачунљив. Хотећи да прошири своју моћ и у Малој Азији дошао је у сукоб и с браћом Мухамедом, званим Кириџијом и Кришчијом, и Мусом, који беху успели, да, иза Тамерланове смрти, прилично успоставе поколебану турску власт. Браћа пренесоше брзо борбу у Европу. Муса, с помоћу Влаха, савлада Сулејманову војску и у фебруару 1410. код Јамбола и позва и деспота у борбу. Стеван није имао разлога да штеди лањског противника и упутио је свог војводу Витка, да помогне Мусу. Витко је с Мусом склопио и писмен споразум, да та сарадња не остане без награде. Мусин успех беше поколебао и Вука и Ђурђа, те и они пређоше на његову страну. Сва савезничка војска стиже под Цариград, где је имала да се бије одлучна борба. Пред грчку престоницу дошло се с тога, што је цар Манојло био уз Сулејмана и тако изазвао кретање савезника у том правцу. Пред саму борбу нестални Вук пређе Сулејману и дубоко тим увреди и озлоједи Мусу, који га огласи као издајника. На Видов дан 1410., у оштрој борби, Сулејман потуче Мусу и његове другове. Чини се, да се наши људи нису много залагали и да су одржавали неке везе с Грцима. Цар Манојло је, одмах после борбе, послао своје лађе по Стевана и овај је свратио у Цариград, где је и опет био врло љубазно дочекан. Одатле је лађом отишао у Влашку, па, опремљен од војводе Мирче, стигао у Србију. Сулејман је за то време упутио Вука у Србију, да узме власт над целом земљом. Али ни Муса није мировао. Он је у Тракији, око Марице, прикупљао остатке своје војске и нове присталице. Обавештен о Вуковом повратку, Муса му је, да се освети, спремио заседу. Близу Филипопоља, 4. јула, Вук и Лазар Бранковић беху ухваћени и домало побијени. Војска Сулејманова, заједно са Ђурђем Бранковићем, стиже доцкан да их спасе. Она је успела само толико, да је поново, недалеко од Једрена, 11. јула, потукла и нову Мусину војску. Сулејман је дозволио Ђурђу, да за освету спали цео Филипопољ.
Разбијени Муса побегао је у Видин, а одатле је дошао у Србију, под деспотову заштиту. Ту није остао дуго. Прибравши се, и добивши нешто помоћи, он је поново продро све до Филипопоља и заузео тај град. У њему се свирепо обрачунао са својим грчким противницима. Његове освете и борбе са Сулејманом и његовим људима биле су уопште страховито безобзирне и пуне крволоштва. Нешто та азијатска упорност и бестиалност, а нешто и лични пороци Сулејманови, од којих му је пијанство са моментима неурачунљивости створило доста непријатеља, учинили су много, да је Мусина страна постојала све јача, док се једног дана не нађе уза њ већи део вођа и војске братове. Уплашени Сулејман покушао је да се спасе у Цариград, али је на бегу био ухваћен и удављен (у фебруару 1411.).
Кад се дочепао власти Муса промени своје држање према Стевану. Одрече сва ранија обећања и примљене обавезе. У исто време запрети и Византији, тражећи од ње велике уступке. Цар Манојло, у невољи, обрати се Мусином брату Мухамеду у Азији, који није био с њим у љубави, и понуди му савез. За сваки случај, хотећи да Турке забави међусобном борбом, даде прогласити за новог султана Сулејманова сина Орхана, па га посла у Селимврију. Муса одмах пожури да заузме тај град, водећи са собом и Ђурђа Бранковића као главног претендента против Стевана. Знајући за то, а можда и у каквој тајној вези са Византијом, Стеван је кренуо с војском на источну страну. Ушао је у пиротску област и почео освајања. Муси није могло бити у интересу да уз толике непријатеље добије као отвореног противника још и српског деспота и с тога му понуди преговоре. Бојећи се, да као цена тих преговора не пане његова глава, а изгубивши и иначе веру у превртљивог и напраситог Мусу, Ђурађ намисли да се сам, преко мајке, измири са ујаком. Можда му је синуло пред очима, да сва та његова политика породичне освете не води у ствари никаквој његовој користи а доприноси општем расулу, а свакако му је било и додијало то унижавајуће потуцање и удвориштво. Муса је нешто или начуо о том или је приметио неке промене код Ђурђа. С тога покуша да га отрује. Кад је добио отров Ђурађ му је брзо осетио дејство, па је употребио за времена лек и спасао се. Одмах потом, инсцениравши узбуну, пребеже са својим људима у Селимврију, тамошњим Грцима и Орхану.
Орхан и Ђурађ, помагани од Византије, почеше да спремају устанке на више страна. Није остао неактиван ни деспот Стеван, који је хтео да се користи овим турским нередима. У ђустендилском и скопљанском крају турски заповедници с тих страна напустише Мусу и придружише се Стевану. Али овај није помагао Орхана и његову акцију, него за новог султана истакну Дауда Сауџијева, турског принца и емирског рођака, и крену војску да га помаже. Да се освети деспоту ударио је Муса изненада, почетком зиме 1412., на Србију. Опленио је врањски крај и напао Ново Брдо, али је ту био одбијен, захваљујући, међу осталим, и борбеном отпору дубровачких трговаца тога града. Кад је чуо да стиже граду у помоћ сам деспот Муса га није хтео сачекати, јер је желео да сачува снагу за опасније борбе. За то време, имајући Солун као базу, Орхан је припремао против њега велику акцију. Али је Муса био бржи и одлучнији. Његова војска сломила је брзо противника, а издајом је пао Муси у руке сам Орхан, који је, за казну, био ослепљен. Муса је покушао да освоји и Солун, али му то није пошло за руком. У Солуну се тад налазио и Ђурађ Бранковић. После Орханова слома, у многом пречишћен и са богатим искуствима, Ђурађ се решио да се врати у Србију и измири са ујаком. Стеван га је примио срдачно и дао му, од првог дана, видан и угледан значај. Тако је Србија, после пуних десет година могла сад починути од грађанског рата и унутрашњих криза и предати се сва толико потребној привредној и моралној обнови.
Са Босном то није био случај. Последице грађанског рата и личних и начелних противности осећале су се у земљи веома дуго и она никако није могла да се смири. Сем тога у Босни, на челу државе, није било човека са чврстином и угледом једног Стевана Лазаревића који би могао да натури земљи своју вољу. Краљ Остоја је запамћен као владалац који је већ једном претрпео бродолом и који се на власт вратио не својим способностима него туђом помоћу. У самој земљи било је других лица и снагом и угледом јачих од њега. Поред "вицекраља" Хрвоја истицао се све више енергични Сандаљ. Год. 1406. он се јавља као господар Котора, помаган по свој прилици од оба краља, напуљског и босанског, са жељом да сузбије млетачка настојања на тој страни. Из свог тврдог орловског Кључа код Гацка он је проширио своју моћ и на исток, успевши да добије Оногошт. До босанске катастрофе од 1408. год. он није водио неке самосталне политике у односу према мађарској круни, него се у главном ослањао на Хрвоја; али откако је ојачао и сагледао много недоследности и невештине у Хрвојевом вођству он је почео да се одваја од њега и да сам бира свој пут.
Кад је у јесен 1410. год. дошло до рата између Млетака и краља Сигисмунда, који није хтео да призна Републичину погодбу са краљем Ладиславом, Сандаљ се у том сукобу определио за Млетке. Он је, и поред повлачења Ладислављева, остао и даље његов пријатељ. Знајући да би му то могло донети великих неприлика од стране краља Сигисмунда и његових присталица он се већ унапред био решио, да у том случају тражи наслона на Турке. Чинило му се, да они на Балкану постају све важнији и одлучнији чинилац и да више могу од Сигисмунда. Сем тога, поступци мађарских људи у Босни огорчили су многе људе и они су налазили да ни притисак турске власти не би био много гори. На Сандаља је свакако рђаво деловало и то што је Сигисмунд сувише пажње поклањао Хрвоју и што је овај, са његовим пристанком, проширио своју власт и у источној Босни. Год. 1409. он је држао у својој власти Сребреницу, Сребреник и Кушлат, а сам је тамо подигао градове Сусјед и Бродар. Са Сандаљем и другим незадовољницима, којих није било мало, држао се и краљ Остоја, који је од краљевске власти имао готово само име.
Оваква ситуација у Босни даде повода краљу Сигисмунду, да се реши на још један поход против те земље, како би учинио крај тој независности. У пролеће 1410. ушла је доиста мађарска војска понова у Босну, вођена од Павла Бешењија. Дубровачке вести туже се, да су мађарске посаде из тврдог и лепог Врандука проваљивале у суседна места и вршиле насиља над њиховим трговцима. Са запада водио је другу војску херцег Хрвоје. Краљ Сигисмунд стигао је лично у Босну тек крајем августа. Његовој акцији у Босни помагао је с источне стране и деспот Стеван. Главне вође опозиције беху Сандаљ и Павле Раденовић. Да би дошао до средстава за борбу, а вероватно и с тога што их због Хрвоја није могао одржати, Сандаљ је у јесен продао Млечанима за 5.000 дуката своје далматинске градове Островицу и Скрадин.
Сигисмунд је хтео да на несумњив начин утврди своје право стечено Ђаковачким Уговором; тако му се чинило и да ће најодређеније решити тешкоће босанског питања. Тај несумњиви начин био би да он сам узме босанску круну. С тога се и одлучио, да се у трећој десетини октобра 1410. крунише за босанског краља. У Дубровнику је тим поводом 21. октобра донесен закључак, да му се поклони 1.500 дуката. Тим актом Сигисмундова крунисања имао је бити ликвидиран и Остојин положај. Хрвоје је и поручивао Сплићанима да је краљ поново свргнут и да га они лише имања, која је поседовао у њихову граду. На жалост, због оскудице извора, ми данас не знамо сигурно, да ли се Сигисмунд доиста крунисао те године босанском круном или је, у последњи час, због неких непознатих разлога одустао од тога. Знамо само то, да се 5. новембра Сигисмунд налазио код Раче на Дрини, а да је, истог месеца, у Хрвојевој области Сане држан збор босанске господе, коме су присуствовали и Сандаљ и Павле. Да се Сигисмундови противници нису осећали потпуно сломљени види се најбоље по том, што је, одмах по његовом одласку дошло до побуне против његових гарнизона. У Сребреници су, у борби, страдали и дубровачки трговци, који су били на мађарској страни. Знамо поуздано, да су босанске незадовољнике помагали Турци и да се код Сандаља турска војска ценила на 7.000 људи.
Краљ Сигисмунд одвојио је почетком 1411. год. један део своје војске спремљене против Млечана, да поново у Босни поврати ред. Крајем априла мађарске чете биле су и опет господари ситуације у земљи. Босански великаши, видећи страдања земље и све тешкоће с овим борбама у вези, понудили су Сигисмунду преговоре за мир. Попустили су јер су били остали сами, пошто су Турци били заузети својим борбама, а краља Ладислава, коме су се узалуд обраћали, у тај мах су била потпуно заузела питања у самој Италији. За Босанце је била права срећа, што је Сигисмунд, у борби с Млечанима, крајем лета претрпео неколико пораза, па је постао мекши; а сем тога, његов избор за немачког цара, извршен 21. јула 1411., учинио је, да је у односу према својој опозицији постао уопште блажи. С тога је споразум са Босанцима, у октобру 1411., испао по ове сасвим повољно. Остоја је остао као краљ, али изрично као мађарски вазал, а Сандаљ и Павле изашли су потпуно неокрњени у својим поседима. Сигисмунд је само, за већу сигурност, задржао област Соли и Усоре, поверивши прву на управу Ивану Мароту (Маровићу), а другу Ивану Гари (Гарјанском). Ова чињеница, мислим, још не даје довољно разлога закључку Л. Талоција, познатог мађарског хисторичара, да је Сигисмунд тада хтео "из босанскога територија створит угарске котаре и подијелити их међу славонску, угарску и сријемску господу".
У овим борбама херцег Хрвоје био је потпуно на страни Сигисмундовој. Он је лично оптуживао краља Остоју, да са Турцима и одметницима ради против апостолског краља Мађарске. Али, за чудо, његов утицај није тим порастао. Напротив. Опозиција против њега постајала је све већа. Сплићани нису крили своје незадовољство, које је долазило нешто с тога, што им је за градске кнезове постављао себи одану босанску властелу, а нешто због његових оштрих мера против извесних њихових грађана. Али је нарочито радио против њега војвода Сандаљ. Овај се пред крај 1411. раставио са Хрвојевом синовицом Катарином и оженио се Јелом, удовицом Ђурђа Страцимировића Балшића, а ћерком кнеза Лазара. Уз политичке противности дошле су и породичне, које су сасвим затровале односе међу њима.
Завршивши на доста страна своје послове с пуним или бар половним успехом и постигавши лично највећи степен до кога се могло доћи, краљ Сигисмунд беше одлучио, да на свом двору, у Будиму, на Духове 1412., искупи цело друштво владара, с којима је био пријатељ и савезник, и све кнезове и веће војводе, који су му признавали врховну власт. На будимском двору стекоше се пољски краљ, деспот Стеван, краљ Остоја, аустриски херцези и многе друге личности, а међу њима и Хрвоје, Сандаљ и кнез Павле. Босански великаши, који су дошли са женама и са пратњом, упадали су у очи на том скупу, а њихови јунаци истакоше се у свечаним турнирима, у мноштву страних витезова, као људи од мача и вештине. Али се, ипак, највише истакао деспот Стеван, "као месец међу звездама", кога је краљ Сигисмунд за ратне услуге у последњим борбама обдарио неким градовима и крајевима у Угарској. Стеван је добио градове Сатмар, Дебрецин, Бесармењи и крајеве око Немета, Нађи и Фелзебање и у бихарском и саболском комитату. Крајем 1412. год., у новембру, Сигисмунд се налазио негде око Зворника, можда на подручју браће Златоносовића, босанске властеле тога краја, у суседству Среберенице. Вероватно је тада он тај, најбогатији, град Босне предао Стевану, као најлепшу награду. У поседу Србије Сребреница се помиње први пут 2. октобра 1413.
Ове честе борбе и метежи сасвим су покварили унутрашњи поредак. Људи се беху острвили и подивљали. Пљачке, разбојништва, убиства постадоше скоро редовна појава. Доста је само навести, да је у мају 1412. сам кнез Вук, нећак краља Остоје, учествовао у убиству и пљачци једног дубровачког трговца. "Ходе наши по Турцима и по другим паганима", тужила се Република Остоји, "па нигде толика зла не учинише нашим колико туда". Како се страсти у земљи нису стишале ни после ових борби и видних губитака за Босну, то се стање није поправило ни иза 1412. год. Босна је све више постајала земља хаоса, у којој је становништво патило скоро подједнако и од туђих и од сопствених насилника.
На политику Сандаља Хранића несумљиво је утицао његов шурак, деспот Стеван, одлучни присталица Сигисмундов. Мудра, и лепо образована госпођа Јела, васпитно је деловала на карактерне особине мало сировог босанског војводе, који је, ипак, важио као лично питомији од Хрвоја. Дубровчани, у једном свом писму из 1412. год., изрично кажу, да деспот и Сандаљ потпуно држе се заједно. То је приближавање Сандаљево Сигисмунду отуђивало Хрвоја од будимског двора. Оно је, у исти мах, показивало колико у њиховој политици није било доследне начелности, и колико су више преовлађивали лични моменти и личне амбиције. За личне интересе, а понекад и за личне ћуди, жртвовало се све, без обзира како ће то деловати на људе и утицати на моралне особине у држави.
Почетком 1413. год. продро је султан Муса у деспотову државу. Непосредан повод за нападај, сем жеље за осветом због Стеванова и Ђурђева држања, дало му је то, што се одметнуо од њега Хамза, господар градова Сврљига и Сокоца, и пришао Србима. Муса је ишао на Србију дубоко киван, са намером да је скрха и онеспособи за даље акције. Хтео је чак да у њу, после победе, доведе нове турске досељенике и да разбије српску етничку целину. Савладавши Хамзу у Сокоцу он је одмах дао премештати српско становништво одатле на другу страну. Кад је упао на деспотово подручје освојио је читав низ градова Болван, Липовац, Копријан и Сталаћ. И та је сва насеља раскућио исто као и она око Тимока. За време ових борби нарочито се истакао бранилац Сталаћа, храбри војвода Пријезда. Он је изгорео заједно са својом кулом нехотећи се предати. Народно предање и песма казују, да је заједно са женом скочио у Мораву, кад је видео да Турци из подрума, тајним каналима почињу да продиру у град. Иако је Морава, док јој је око изворишта и сливова било много шуме, имала више воде него сад, ипак је тај скок, из доста удаљеног града, био просто немогућ.
Деспот Стеван обратио се одмах за помоћ Мухамеду и осталим пријатељима. Стигоше му војвода Сандаљ, мачвански бан Иван Моровић и ранији одметници Мусини, а одазвао се и Мухамед. Муса је похитао да запречи спајање Мухамедове војске са Стевановом, али није успео. Мухамед га је вешто обишао и стигао у Крушевац. Из тог места кренула је савезничка војска, под деспотовим вођством, према југу и допрла је до Новог Брда. Ту се зауставише деспот, Сандаљ и Моровић, а остала војска пође и даље, вођена од Ђурђа Бранковића и Мухамеда. Одлучна борба била се под Витошем, на реци Искру, код села Чаморлу. Ђурађ Бранковић, уз кога се налазио челник Радич, "човек најхрабрији и најмудрији и који је много свршавао лепим речима", вештим ударцем с бока одлучи победу за савезнике. У турској војсци било је много незадовољства и издаје и с тога је њена борбена вредност била знатно ослабљена. Поражени Муса наже у бег, али га потере стигоше и удавише (5. јула 1413.).
Пошто је добио престо помоћу савезника Мухамед I се лепо одужио својим помагачима. Деспот доби Знепоље и град Копријан и "друге области", које се не помињу изближе. Србија је после тога дубоко одахнула. Ђурађ Бранковић, потпуно измирен са Стеваном, оженио се по други пут 1414. год. Иреном Кантакузеновом и приближио се Византији и хришћанском савезу. Са Стеваном заједно он се сад трудио да опорави Србију од свих ових ратних невоља, које су задешавале земљу од спољашњих и унутрашњих непријатеља. За пуних осам година после овог - случај тако редак у нашој прошлости - Србија је, несметана ни од ког, уживала благодети мира и постала питомо и мирно склониште за многе страдалнике из околних области. Аграрна земља лако се лечила, и није чудо што је деспотовина, са својим богатим и плодним крајевима ускоро процвала и у материјалном погледу била потпуно сређена. Почето дело привредне и културне обнове могло се мирно да наставља. На више страна у земљи никоше нови манастири, мање велелепни него они у држави Немањића, али ипак важни као нова културна средишта (Велуће, Тресије, Благовештење близу Ждрела, Винча и нарочито лепи декоративни Каленић). Деспот је нарочито развио и улепшао Београд и направио већ тада од њега у сваком погледу први град Србије. Културно и политички Србија одавно није боље стала као у другој периоди Стеванове владавине.

Босански раздори

Док је Србија тако полако долазила себи Босна је све више постајала поприште огорчених личних обрачуна и грађанских ратова, у којима су људи све више долазили до уверења, да је, у задовољавању личних амбиција и прохтева, све допуштено. Изгубила се свака идеја водиља и сваки начелан став. Грабио је колико је и шта је ко могао; удруживао се с ким је ко хтео; кидисавао је на кога се коме прохтело. Етичка и морална осећања била су из основа померена.
Кад је Сандаљ Хранић отишао у Србију да помогне свом шураку, деспоту Стевану, против Мусе употребио је ту прилику Хрвоје Вукчић да, у мају, провали у небрањене Сандаљеве области и да их опустоши. То је изазвало опште протесте против њега. Једно, јер је подвиг сам по себи био невитешки, а друго што је изведен против пријатеља краља Сигисмунда у часу тада већ симпатичне борбе хришћана против Турака. Против Хрвоја одметнуо се међу првима Сплит, приказујући га као суровог библиског фараона. Краљ Сигисмунд, који је већ и пре добио неповољне вести о њему, овласти Дубровчане, те они 17. јула поседоше давно жељена острва Корчулу, Брач и Хвар, иако то није било право у Босни ни Хрвојевим противницима. Озлојађени Сигисмунд одузео је Хрвоју и жупу Сану и уступио је кнезовима Благајским. Он је отворено оптуживао Хрвоја као бунтовника и издајника ради веза са Турцима "на пропаст наших краљевина и читавога хришћанства". Упутио је против њега и две војске, у Славонију и Хрватску. Хрвоје је покушао да се брани и тражио је да буде изведен на суд као витез змајева реда. Његово обрачунавање са личним противницима то још није непријатељство према краљу, а још мање издаја. Прилично уплашен он се обраћао краљици Варвари, жени Сигисмундовој, да га не одбијају и невина не осуђују, и да га не гоне у огорчење и крајност, јер ће, присиљен, морати најзад да тражи помоћ где је буде могао наћи. У осталом, "претио ја или не", поручивао је он у Будим, "Бошњаци хоће да се здруже с Турцима". Али његова писма и поруке нису ни стизали до Сигисмунда, нити су иначе имали каква дејства. Сигисмунд је некад давао чак Хрвојевим противницима, да их они читају и да на њих одговарају како знају. Његова немилост била је потпуна.
Кад је видео да су сви његови покушаји за оправдање остали узалудни Хрвоје одлучи да се одупре силом. У првом реду понудио је савез Млечанима. Али Република, измучена дугим ратовањем са Мађарима, баш је у то време водила последње преговоре за мир и није била нимало вољна да, помажући Хрвоја, отежава свој положај. Хрвоје је онда молио, да се бар посредује за њ код Сигисмунда и Сандаља. Кад ни то није успело он се обратио Турцима, са којима је имао веза и пре тога.
Под вођством Исак-бега кренули су Турци за Босну у јуну 1414., и преко Сандаљеве земље отишли су у Хрвојеву област. Ту су се разделили. Један део пође долином Босне према Дубочцу; други остаде у Ускопљу, у Хрвојевом крају; а трећи се упути преко Босанске крајине према Загребу. Сандаљ се за то време био повукао у планине и чекао развој догађаја. Један хрватски писар, Бартол Крбавац, записао је те године с огорчењем како је водио рат "нечастиви Хрвој з Боснами и з Бенеци и с Турки на крала угарскога Жигмунда, ки верно сташе за чест кершчанску".
С Турцима заједно појавио се овог пута у Босни и краљ Твртко II. Он је покушао, као стари противник Мађара, да помоћу Хрвоја и Турака поврати своју власт. У августу 1414. Твртко је већ стекао известан ауторитет у земљи, јер видимо да Дубровчани прете кнезу Павлу и његовим људима, да ће се том краљу потужити због пљачкања њихове стоке. Како је Твртко тек тога месеца стигао у Босну, то значи, да је странка, која му је припремила власт и помагала га, била довољно јака да га за тако кратко време и натури као господара. Краљ Остоја се, међутим, није удаљавао из земље, него се, као и Сандаљ, задржавао негде у планинама или у ком од тврдих градова. Да је био без правог угледа види се по том, што дубровачки трговци дозвољавају себи слободу, да му праве неприлике и што сама Република крзма да му исплати одређени данак. Држање Дубровчана најбољи је барометар за процену политичке климе у суседству, а у Босни нарочито. Остоју су подржавали Мађари; у једној повељи од 1. фебруара 1415. Сигисмунд нарочито истиче његове заслуге за мађарску круну и хришћанство у борби против Турака. У самој земљи, због присуства Турака, Остојин глас није много вредео. Његови Власи сточари нападали су, и са дубровачког земљишта, на људе Сандаљеве, и отворено су се изјашњавали за Твртка. Турци су остали у Босни и преко зиме 1414. и држали су у својој власти многе важне кланце. Дубровчани, који су имали ићи на честитање свадбе Ђурђу Бранковићу извињавали су се за своје закашњење тим, што су Турци угрожавали пут преко Босне.
Крајем зиме и почетком пролећа 1415. стигле су у Босну нове чете Турака. Дубровник и Стон били су пуни избеглица, који су тражили спаса. Турци су проваљивали и у Крајину, до Омиша и чак до Шибеника, да тамо тобоже бране Хрвојево подручје. Хрвоја су они доиста спасли. С њиховом помоћу он се спремао да преотме Сплит и молио је Млечане, да га помогну флотом, а као цену те помоћи нудио им је Омиш. Млечани на то нису пристали, али су га помагали оружјем и другом ратном опремом. Пун поноса Хрвоје је поручивао у Дубровник како одлично стоји.
Због извесних заплета у царевини већи део турске војске био је крајем пролећа 1415. повучен из Босне. Али, ипак, босански крајеви, јављали су Дубровчани у Будим, покорни су Турцима "давајући данак господину цару турском да би се сачували." Краљ Остоја није могао да предузме ништа, а војвода Сандаљ бранио се од Турака тако што се откупљивао великим поклонима. Такво стање определило је Мађаре, да покушају поправити положај свој и својих људи. У толико пре, што беху добили поуздане вести, да се Исак-бег у Скопљу спрема на нови поход не само на Босну, него и даље "према Западу", у Хрватску и Далмацију. Мађарска војска окупљала се од средине јула под Добојем, у Усори. На велико своје изненађење Мађари су нашли овог пута скоро све босанске великаше против себе. Измирили се беху, оба од страха, чак и Хрвоје и Сандаљ. Сви се беху сложили, да им султан потврди за краља Остоју; Твртко им није никако био по вољи. Вероватно је то компромисно решење било донесено, сем из личних момената, још и с тога, да би се земљи уштедела нова пустошења. Босна је често у нужди признавала власт јачег, да је првом приликом збаци и порече. Мађари се нађоше у врло тешком положају. Од босанске властеле с њима пристаде само Владислав Дубровчић, господар усорског града Ковача. Други се здружише с Турцима. Почетком августа 1415. дошло је у Усори, код Макљеновца, до тешког мађарског пораза. Све њихове главне вође допадоше ропства.
Овај мађарски пораз претставља важан датум у историји Босне и мађарског положаја на Балкану уопште. Овом победом избијају Турци на први план и у тој покрајини и отпочињу припремање своје велике офанзиве. Мађарски је престиж знатно пољуљан и, у ствари, Мађари и на овој страни почињу прелазити у одбрану. Њихов стари замах је осетно скрхан. Босански великаши у борби против Мађара и офанзивног католичанства добили су новог савезника, који је вољан да их прихвати. Традиционална политика апсолутног наслањања на Мађарску није више једина и безусловна. То отсад уноси нов и врло сложен елеменат у босанске односе. Мађарско идентификовање хришћанства с католицизмом, коме су они били не само заточници него и носиоци, учинило је, да се вера почела сматрати не као дубоко уверење, него као политичка потреба. И с тога та вера, често силом натурана, није ушла дубље ни у срца ни у душе. У Србији тај проблем није постојао. Савина организација цркве уткала је православље у цео државни систем и направила га једном врстом националне вере. У Србији се постављала само једна алтернатива: хришћанство или ислам, Срби или Турци. У Босни се, међутим, јављало сад све више питање: Турци или Мађари као врховни господари над широким словенским масама, које су желеле да живе саме и слободно, али којима се то, кроз цело трајање њихове прошлости, сем Тврткова периода, никад није дало. Они су се стално морали повијати пред силом. Раније нису имали много избора, а кад су га имали, као између Сигисмунда или Ладислава, они су јасно дали разумети да се приближују Ладиславу као бољем и као новом лицу. Надали су се од њега промени, и то промени на боље. Систем мађарског притиска био им је од давнина већ и сувише добро познат и додијао. Сличан је случај био и сад. И од Турака се надало новом и бољем. Они су им то и обећавали, упућујући своју пропаганду нарочито сељаку. Властела, која је узмицала пред силом, осетила је у Турцима снагу и приступала им је постепено, нешто из страха, а нешто из рачуна. Свак ко је био незадовољан или тражио више користи употребио је сад прилику да се у борби између та два утицаја, турског и мађарског, наслони на једну или на другу страну, или, по потреби и стицају прилика, час на једну, а час на другу.
Од ове победе Хрвоје се надао врло много. Мислио је и да поврати своју ранију власт у Сплиту и на острвима, и свој посрнули углед у Млецима и Напуљу, и свој утицај у Босни. На скупу властеле у Сутјесци, у августу те године, он је водио главну реч. Жигосан је био сам кнез Павле Раденовић. На дан 23. августа њега је на Порсној Пољани код Сутјеске, приликом удешеног излета, напала искупљена властела под вођством самог краља Остоје. Његова сина Петра свезали су и послали у блиски Бобовац, а самог Павла су убили Сандаљеви људи. Дубровачком посланику правдао је Сандаљ тај поступак тим, што је Павле, "издавао читав свет", и Дубровник и саму Босну. У чем је била његова кривица не да се поуздано утврдити; али слични прекори могли су бити упућени добром делу скупљене господе. Да је та погибија дала повода новим трзавицама разуме се само по себи.
Синови убијеног кнеза Павла, Петар и Радослав, тражили су заштите код Турака и оборили су се у првом реду на Сандаља као на очева крвника. У јесен 1415. упали су Турци поново у Босну, а посебно у Хум. Њихове помоћне чете водили су против Сандаља жупан Ђурађ и Стјепан Милорадовић, глава једне породице, која ће доцније постати једна од најпопуларнијих у Херцеговини. Према дубровачким извештајима Турци су овом приликом били и у вези са Хрвојем, који је хтео да помоћу њих постигне жељене успехе у Приморју, а потајно, можда, и да се свети Сандаљу. Али није дочекао резултат обрачуна. Умро је априла 1416., већ прилично остарео, после живота пуног активности и авантура. Да би учврстио свој положај краљ Остоја је узео његову удовицу Јелену, а пустио је своју, још живу, прву жену Кујаву. Хрвојев син Балша био је без икакве вредности и врло брзо је изгубио и очеве тековине и сваки значај међу босанском властелом.
Крвна завада између Сандаља и Павловића узела је била опасне размере. Чак су и сами Турци покушавали да посредују између њих, али узалуд. У борбама су огорчени Павловићи дуго имали више успеха, па су довели Сандаља у врло тежак положај. Као његов пријатељ имао је тешких дана и краљ Остоја. Он је једном приликом морао ноћу, кришом, да бежи са збора босанске господе, побојавши се да не буде везан и затворен. У лето 1417. писали су Дубровчани мађарском краљу како је Босна "у уобичајеној и великој неслози". Уплашен, а несталан какав је био, Остоја се потом обрнуо против Сандаља и заједно с Павловићима упао је у његову област.
Сандаљ је, притешњен, позвао у помоћ свог пасторка Балшу Балшића и признао је турску врховну власт, да би прекинуо њихово помагање противника. Тек у јесен 1418. спомиње се он поново као несумњив господар своје области.
Исте ове јесени умро је и краљ Остоја. Наследио га је син Стеван, владар мале личне вредности и, како се чини, слабог здравља. Био је плаховит и доста непромишљен. Његове неопрезне изјаве како мисли да поврати све што је Босна изгубила или уступила изазваше против њега велика подозрења код суседа. Да је својој мајци Кујави вратио положај у двору и дужно поштовање било је право и могло се очекивати, али је претеривао у понашању према краљици Јелени, својој маћехи, која лично није била крива за раскид првог брака. Њу Остоја није узео из страсти, него из рачуна. Наставио је и непријатељску политику очеву и према Сандаљу.
За време овог грађанског рата нарочито је много страдало Конавље. Дубровчани, који су одавно желели да прошире уско подручје око свог града, навалише на њ с предлозима да им прода своју половину те области. Сандаљ, који се због скоро четворогодишњег ратовања био много истрошио, и коме, је и за даље борбе с Павловићима, које нису престајале, требало новаца, пристаде на погодбу. Павловићи су, међутим, одбили да продају другу, своју, половину. За свој део Сандаљ је, приликом продаје 27. јуна 1419., добио око 30.000 перпера, једну палачу у Дубровнику, једно добро у дубровачкој Жупи и 500 перпера годишњег дохотка. Сем тога, он и његова браћа, с породицама, били су примљени међу дубровачку властелу. Дубровник је био задовољан тим добитком, у толико више што је 1417. год. морао вратити, по наредби мађарског краља, она три Хрвојева острва Брач, Хвар и Корчулу.
Грађански рат у Босни није престајао. Год. 1420. дошли су Турци поново у Босну, овога пута на позив Сандаљев. Њима, изгледа, није било много стало до тога кога ће помагати, него им је било главно да се могу мешати у босанске унутрашње ствари, и хватати тамо све дубљег корена. Очевидно је, да Сандаљ није могао сам изаћи на крај са својим противницима, међу којима се налазио и краљ. Овај тешки грађански рат, од кога је страдала земља на више страна, забрињавао је све добронамерне босанске суседе. Куда то све води? Ко ће од свега тога имати користи? Није требало бити пророк па видети јасно. Дубровчани, који су имали развијену свест о вишим интересима државне заједнице, узели су на себе, да пријатељски посредују код свих. Говорили су, наговарали, отварали очи. Али узалуд. После погибије војводе Петра Павловића, крајем марта 1420., Сандаљ је узео маха и није хтео да се заустави. Кад је провалио у Павловићево Конавље чак су му и Дубровчани дали помоћи да освоји тврди град Соко, у нади да ће им он уступити и ту половину.
За време овог грађанског рата Сандаљ је изгубио Котор, најважнији извозни град старе српске државе и давну босанску мету. Узели су га Млечани 25. јула 1420., на изричну понуду Которана. Заплетен у Босни Сандаљ није могао да том граду, у ком никад није био много популаран, обрати дужну пажњу и Которани су, из страха да не пану под зетску власт, пришли Млецима. Сачували су своју градску самоуправу, у којој су главну реч водили племићи, ориентисани више романски него словенски.
С падом војводе Петра и Сандаљевом победом био је потиснут и краљ Стеван Остојић. Скопљански намесник Исак, који је водио све турске послове на западу, стигао је у Босну и, у споразуму са Сандаљем, опет подигао Твртка II. Овај, иако је живео у Босни, био је последњих пет година без икакве знатније политичке улоге. Од маја 1420. јавља се поново као стварни краљ Босне. Поред њега се, ипак, држи и краљ Стеван, све до смрти 1423. год., али потпуно у позадини. Наследник свог брата Петра, Радослав Павловић, један од најбезобзирнијих и највероломнијих великаша Босне, видећи да је Сандаљ однео победу, измирио се, најпосле, у пролеће 1421. с њим, па се чак и ородио, узевши за жену Сандаљеву синовицу Теодору, кћер кнеза Вукца. Тако је Сандаљ остао као главна и водећа личност босанске државе све до своје смрти, стварно јачи и са много више угледа и утицаја него сам краљ.

Опорављена Србија

Мађарски неуспеси у Босни нису ниуколико утицали на промену политике деспота Стевана. Он се доследно и верно држао уз Краља Сигисмунда. Према извесним подацима да се закључити, да је Сигисмунд до њега много држао и да га је, у својој свити, водио и у иноземство. Тако се, на пр., помиње, да је с њим учествовао 1414. год. и на значајном сабору у Констанцу. Исто је тако према њему имао обзира и султан Мухамед, свестан да за свој престо у великој мери дугује његовој помоћи. Он је с деспотом цело време своје владе одржавао исправне односе, и захваљујући само Стевановом посредовању могле су бити откупљене из ропства мађарске вође које су страдале у Босни. У другој половини своје владе Стеван у Србији није имао никаквих неприлика. Земља је доиста отпочинула. Он је уживао неоспоран углед што је држави повратио мир, што је показао јаку руку и доследност у политици, и што је дигао благостање земље у осетној мери. Њему лично богати рудници, а нарочито Ново Брдо и Сребреница, доношаху врло лепе приходе. Ценило се, да је само од њих имао годишње до 250.000 дуката.
Док је према Србији, због деспота, имао обзира, иако је знао за њене везе са Мађарима, султан Мухамед није водио такву политику на другим странама. У Босни је, видели смо, живо и са војничким залагањем радио да пољуља дотадашњи поредак и појача свој утицај. Исто је тако поступао и у Албанији. Само, заузет у Малој Азији, султан Мухамед није дотле ниједном покушао, да на Балкану поведе офанзиву великог стила и да до краја искористи све повољне прилике, које су му се пружале.
У борби, коју краљ Сигисмунд 1418. год. беше повео са Млетачком Републиком, Мађари нису добро прошли. Млечани су имали успеха не само у Фријаулу, него и на јадранској обали. Велики део Далмације признаде млетачку врховну власт; тако, сем већ поменутог Котора, још и Сплит и Трогир и острва Брач, Хвар, Вис и Корчула. "Угарска беше и опет готово потпуно отсечена од мора" и ослабљена макар и посредно. За време те борбе покушао је зетски господар Балша III, да потисне Млечане с Приморја, а нарочито да поврати Скадар. Млечани су се вешто бранили у својим тврдим градовима, које су могли флотом снабдевати и одолели су му. Изгубили су, истина, Дриваст, али су добили Будву. За Балшу је био тежак ударац млетачко поседање Котора. Да би имао више успеха отишао је у Србију, да тражи помоћ од ујака, деспота Стевана. Болестан већ од дуже времена није дочекао да испуни жељу. Умро је на двору деспотовом 28. априла 1421. Немајући мушког порода оставио је Зету као наследство деспоту и њеној старој српској матици.
Добитком Сребренице, Знепоља, Мачве, Београда и сад Зете деспот је стекао државу, која је била за трећину већа од оне што је имао његов отац. Са облашћу Бранковића Србија је добила земљишни опсег који је био већи од српског поседа у целом XIII веку. То територијално повећање и сређено стање у земљи одражава се и у видном културном полету земље. Србија овога времена претстављала је државу несумњиве вредности и међу балканским народима Срби су тад сигурно стали најбоље иза Турака. Али стешњена између два далеко јача суседа, између Мађара и Турака, деспотовина је била лишена могућности да води сасвим независну политику. У толико више, што су то била два противника која су се искучивала и која су цео један век стали један према другом само с оружјем у руци.
На глас о Балшином одласку у Србију и о његовој смрти прегоше Млечани да час пре запоседну извесне његове крајеве и градове. До краја јуна успели су да добију Дриваст, Бар и Улцињ. Успех рата са Мађарима и добитак далматинских градова дао је маха активистичким елементима Републике, која дотле устручавала да се заплиће у већој мери у зетска питања. Том млетачком политиком био је изазван деспот Стеван, па је лично сишао у Зету. Ту га је већина народа дочекала с искреним весељем. Против Млечана створио се прави покрет. Беху се узбунила и нека албанска племена (Хоти и Матаруге). Кад су Млечани осудили Стеванову понуду мирног разграничења, не пристајући да му врате неокрњено Балшино наследство, Стеван се брзо одлучио да питање реши борбом.
Усред припрема за крвави обрачун стиже вест, да је у јулу 1421. умро деспотов пријатељ Мухамед и да је на владу дошао Мурат II. Млечани су пожурили, да од новог султана добију потврду својих поседа у Албанији, односно Зети, верујући да Мурат неће имати према Србима оних обзира, које је имао његов претходник. Али султан није имао кад да се бави тим питањем. Грци беху против њега истакли као претендента на престо Мустафу, тобожњег сина емира Бајазита. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио је с тога једно посланство у Србију. Али деспот не хтеде да уђе с њима ни у какве преговоре. Без те јаче помоћи Мустафа се није могао одржати и заглавио је у Једрену 1422. год.
Због овог турског случаја и деспот и Млеци обуставише привремено непријатељства. Деспот је, добивши Дриваст и Бар, био пристао на примирје, али је после наставио борбу, кад је видео да Млечани не попуштају. Опсада Скадра није успела, јер је млетачку посаду у граду помагала и флота. Уз Стевана се борило и нешто Арбанаса Ивана Кастриота, који је пришао деспоту одмах по доласку овог у Зету. Млечани су обећањима и митом успели, да придобију за се неке убоге Зећане и Арбанасе, похлепне на новац, и помоћу њих су могли да организује доста активан отпор. Под њихову власт прешли су 1423. год. Паштровићи, Тузи и Памалиоти. Паштровићи су се обавезали чак "да за Републику ратују од Котора до Бара на свој трошак, а у скадарском округу осам дана о свом трошку, а после тога да им се плаћа. Осим тога је уговорено, да их Република мора примити и издржавати ако их Турци или Деспот потисну и да их при склапању уговора за мир са Деспотом никако не даду Деспоту." Узалуд је после Љубиша покушавао да овај корак Паштровића тумачи и нетачно брани глађу и опасношћу од Турака; овај поступак остаје ружна страница њихове прошлости. У лето 1423. сишао је у Зету, место деспота, Ђурађ Бранковић са 8.000 коњаника. Он је обновио опсаду Скадра трудећи се, да граду пресече све везе. С тога је подизао и утврђења око Бојане. У исто време спремао се у помоћ и војвода Сандаљ. Уплашивши се од те сједињене акције Млечани су доскора пристали да склопе мир. По том миру, закљученом 12. августа 1423., Млечанима је остао Скадар, а деспоту Дриваст, Бар и Будва. За остале уступљене градове у Зети Република се обавезала плаћати деспоту по 1.000 дуката годишње. Сандаљу су, за признање Которског поседа, одредили ренту од 600 дуката. Бојана је постала чисто млетачка река. Три године потом, у лето 1426., тај је мир допуњен у толико, што су Млецима признати Паштровићи, којима се придружила и жупа Грбаљ.
У Зети, и то претежно приморској, где је млетачки утицај био јак, деспот је имао доста незгода са појединим главарима и њиховим братствима. Ауторитет централне власти, против којих је увек било побуна, нарочито је пао од времена цара Уроша. Борбе између Балшића и Црнојевића, млетачка подмићивања, примери главара у суседној Албанији, који без велике муке, с мало активности и туђег трошка, постајаху мале династе, беху појачали у зетском подручју извесне самовољне и донекле сепаратистичке склоности. Зета је од старина имала и тежила да одржава неки изузетан положај у односу према Рашкој и те традиције трајале су у њој кроз цело време наше прошлости. Против деспота нарочито су се бунили Црнојевићи, а посебно Гојчин Црнојевић. Да казни и њега и његове поданике, који су имали лепих користи од дубровачких трговачких каравана, деспот је био наредио, да дубровачки трговци једно време обилазе Зету. Али те и такве мере нису могле помоћи. Оне су појачавале упорност и упућивали људе да траже накнаде на другој страни, или, кад је притисак био тежи, да се покоре само привидно и привремено. Филозоф Константин прича у деспотовој биографији, да је краљ Сигисмунд звао деспота у борбу против хусита. Ови су, зна се, после Хусова спаљивања постали врло активни и борбени. Зна се исто тако, да је њихових присталица било и далеко ван граница Чешке, па чак и у нашим земљама у Срему и Бачкој. Констанитну Хус није био несимпатичан; из његова казивања излази као да је настрадао што је у свом учењу прихватио извесна православска схватања. Деспот се одазвао краљевом позиву и послао је своје помоћне одреде, за које се каже да су имали успеха.
Кад се Мурат II утврдио на престолу одлучио је, да се освети Грцима што су помагали његова противкандидата. Пао је с војском под сам Цариград. Грци су тражили помоћ на све стране и нудили чак унију папи. Одазваше им се само Млечићи, који су 14. септембра 1423. примили Солун, који им се беше сам понудио. Турска војска опустошила је Мореју, а султан је натерао старог цара Манојла да под скупу цену харачке обавезе моли и добије мир. Турска је довела и у Влашку на власт свог приврженика Радула званог Празноглави и угрозила Мађарску осетно са источне стране. И у Босни је као турски кандидат победио Твртко II, који се 1421. год. дао крунисати за краља. Кад су Босанци 1423. год. дошли у нешто срдачније везе с Млетачком Републиком и склопили с њом савез против хрватско-далматинског кнеза Ивана Нелипића, није то било право Турцима и они су то одмах дали осетити. У априлу 1424. упала је једна њихова војска у Босну и опустошила неке пределе у њој. Није се задржавала дуго; то је било само као нека врста демонстрације. Једино је за цело ово време остала поштеђена Србија. Султан против ње није предузимао ништа, јер му Стеван ниједним својим поступком није дао повода за то.
Овај упад Турака није послужио као опомене краљу Твртку. Под утицајем преговора који су се водили у ово време, да би се остварила једна хришћанска лига, и он је покушао да се приближи Сигисмунду и помишљао да и сам ступи у тај савез. Сигисмунд је изгледао веома ратоборан и говорио је о озбиљним припремама за борбу с Турцима. Преко грофа Хермана Цељског, чија је мајка Катарина била из династије Котроманића, ушао је Твртко у преговоре с мађарским двором и већ у јесен 1425. одржан је састанак између оба краља. Твртко се тад поново определио за Мађаре и изгледа да је већ тада пристајао, да Хермана прогласи за свог наследника. То је био Сигисмундов шурак и врло моћан племић, који је имао огромне поседе у Словеначкој и Хрватској, и који се, захваљујући Сигисмундовој пажњи за њ, спремао да постане прави династа. На босански престо полагао је право као прави, законити потомак једне босанске принцезе. Мађари су се доиста спремали за борбу и уговарали са Млечанима да напад изврше заједнички. Краљ Сигисмунд сишао је са својом војском у августу 1425. до саме Оршаве и састајао се, изгледа, с деспотом. Али се цела акција морала одложити ради хуситских успеха на северу. Редуцирана мађарска војска на југу оперисала је само у Влашкој.
Дознавши за ове преговоре и састанак, султан је тражио од деспота објашњења преко нарочитог посланика. Деспот није био у Србији кад је тај посланик долазио, а кад је стигао није га хтео примити. Увређен, посланик је обавестио султана најнеповољније о Стевану и његовим везама. Тад се султан лично крену у Софију. Видећи то, и обавештен да од Сигисмундова великог похода неће бити ништа, Стеван је упутио своје посланике у Софију да умире султана. Овај је, ипак, ушао у октобру 1425. са војском у Србију. Опленио је крушевачку област, па се брзо повукао, пошто му је Стеван упутио ново посланство. Деспот се био спремио за борбу, а и Мађари су му упутили, под Питом Спаном, нешто војске у помоћ. Султан је сматрао за мудрије да се задовољи новим обавештењима, него да се упушта у борбу. Тај турски напад искористио је краљ Твртко да и он напане на деспотове људе и поврати Сребреницу. Деспот се брзо окрену на њих и пређе Дрину, за коју су Босанци држали да је у то доба непроходна. Кад је угледао деспотову војску Твртко и његови се брзо повукоше, управо побегоше, остављајући своје опсадне справе и три топа. Гонећи Босанце деспот им је опљачкао један део земље. Он је могао овако ненадно да спасе Сребреницу само за то, што су се и Турци брзо повукли. Краљ Твртко се био затворио у један тврди град, вероватно Бобовац, и отуд је послао деспоту људе, да преговарају о миру. Услови нам нису познати, али се зна да је мир ипак склопљен и да се деспот вратио у Србију. Сандаљ се, наравно, није слагао са овим постуцима Твртковим. Нарочито није био за Хермана Цељског. Он се, истина, није изјављивао против Сигисмунда и Мађара, али је одржавао везе са Турцима.
У лето 1426. упала је у Босну једна турска војска, која није имала више од 4.000 људи, а којој се ипак, нико није усудио супротставити. Бојали су се, да тим не би озлоједили турске господаре и изазвали још већу невољу. Турци су овом приликом продрли све до Хрватске, а у Босни је од њих страдала Усора и долина Спрече, област властеле Златоносовића. Али ни тај поход, ни цела ситуација овог последњег периода нису утицали на краља Твртка да промени курс своје политике. У јесен 1427., 2. септембра, прогласио је он Хермана Цељског за свог наследника, "даровавши" му Босну, али са претпоставком: ако умре без мушких наследника, или ако ти наследници не буду имали законитог потомства. На тај начин Твртко се потпуно определио за Мађарску. У Дубровнику се 1428. год. говорило, да је Сигисмунд примио Твртка "за брата и сина" и да га спрема оженити једном мађарском племићком. Невеста Тврткова била је Доротеја, кћи Јаноша Гараје из Печуја. На свадби, у Милодражу, у јулу 1428., изгледа да је присуствовао лично сам краљ Сигисмунд. То и лично посредовање Сигисмундово учинило је, да се ублажи опозиција босанских великаша, који су били противни наследству Хермана Цељског и новом курсу Тврткове политике.
Питање о наследству престола није се постављало само у Босни, него и у Србији. Деспот Стеван је почео поболевати, а како није имао деце морао се побринути за свог наследника. Његов избор одавно је пао на Ђурђа Бранковића, који му је био, као сестрић, сроднички најближи, а који је прихватио од измирења потпуно његову политику и на њој лојално сарађивао. Ђурађ је показивао довољно енергије, а као добар војник истакао се у више тешких момената. У Србији то наследство, кад га је Стеван прогласио на државном сабору у Сребреници, не само да је примљено без протеста, него се сматрало како сасвим природно. И са краљем Сигисмундом он је то питање решио на састанку у Тати, у мају 1426., али не без тешкоћа. Сигисмунд је пристао да призна Ђурђа, али је тражио да му се, после Стеванове смрти, врате Београд и Мачва, које му је он био уступио као лично лено. Сигисмунд се правио да нема поверења у Ђурђа и тражио је, да му се преда и град Голубац, главна тврђава Србије на дунавској страни. На тај начин он би држао не само под својим надзором, него и у својој власти све главне градове на Сави и Дунаву и на српској страни и обезбеђивао би Угарску са доста чврстине. Да ће та уступања изазвати подозрења и противне мере код Турака било је више него сигурно и није нимало вероватно да то и Стеван није могао предвиђати. Или је у својој политици наслањања на Угарску сматрао да то треба примити, макар и по цену замерања Турцима? У својим иступањима Мађарима Стеван је отишао и корак даље. Пристао је, да, у случају ако би и деспот Ђурађ остао без мушких потомака, Србија припане мађарској круни. Али тај је уступак био стварно без већег значаја. Ђурађ је имао мушке деце и био је још у снази и није било изгледа, да би се Мађари у догледно време могли користити тим уговорним обећањем. Стеваним је учинио ту концесију, да би их само тешње везао за Србију, да бих је бранили с више енергије као своје будуће подручје. Није, ипак, успео да Мађаре увуче у борбу против Млечана, којима никако није могао да прежали зетска освајања.
Мађари су овим постављањем својих будућих престоних права у Босни и Србији на око постигли лепе успехе. Сигисмунд је могао бити задовољан и веровати, да се пољуљани углед Мађарске знатно подигао. Чинило се чак, да је она, са Србијом и Босном, моћна протитежа турској активистичкој политици, а сама Мађарска да је с југа прилично заштићена. У ствари, положај није био такав. У Босни та је мађарска политика имала својих врло јаких противника и у народу самом, а не само код властеле, а кад је требало испуњавати преузете обавезе јавила се и у Србији врло оштра опозиција. Док се бранила слобода људи су и пристајали да сарађују с Мађарима, али кад се имало решавати ко ће Србијом и Босном да завлада, Турци или Мађари, онда су се и властела и народ поделили у два табора и Мађари су у једном од њих налазили огорчене противнике.
Пред крај своје владе, у пролеће 1426., деспот је лично врло енергично угушио једну побуну у Сребреници, коју беху изазвали међу рударима неки дубровачки трговци, незадовољни због извесних нових пореза. Деспот је ту побуну, две године после босанског препада на тај град, узео врло озбиљно и хтео је примерно да пресече сваки даљи покушај сметања његових власти ма у ком правцу.
С јесени 1426. беше прешао Сигисмундов војсковођа Пипо Спано Дунав и почео борбе око Силистрије. С почетка је имао успеха, али кад Турци добише појачања он би потиснут и потучен. Још те зиме умро је, огорчен због пораза, у Липови на Моришу. У пролеће 1427. Сигисмундова војска деловала је у Влашкој и спремала се да преће и у Бугарску. Обавештен о том Мурат II стиже хитно у Видин и његове чете заузеше Нову Оршаву и Северин. Деспот је упутио султану дарове, као у знак поздрава и пријатељства. То је био његов последњи важнији политички акт. У лето те године он је 19. јула нагло умро, погођен од капи, у лову, на Главици, недалеко од Крагујевца. Сахрањен је у Манасији. Са пуно топлине дао је забележити на деспотовом гробном камену, који се сад чува код цркве у Стојнику, ове речи Ђорђе Зубовић, вероватно један од његових дворских људи: "Благочестиви господин деспот Стеван, добри господин, предобри, и мили, и слатки господин деспот! О тешко оном ко га виде на овом месту мртва!".

Деспот Ђурађ Бранковић

Деспот Ђурађ Бранковић је био једна од најтрагичнијих личности наше прошлости. Као да је нека коб лежала на њему. Народно предање бацило је на његова оца и његову породицу једну од најтежих анатема, коју није заслужио. Он сам, врло способан, али бујан и осветољубив и васпитан у традицији властеоског самољубља, почео је своју хисториску улогу извесним самосталним политичким потезима, који су му једно време ставили на чело не само жиг одметника, него скоро и издајника. Његов ујак допринео је несумњиво доста паду његова оца Вука и присвојио је један део његове баштине. То је Вука, чим му се дала прилика, отерало у противнички табор. Пактирао је с Турцима онда, кад је Стеван с њима разишао; потпиривао је домаћу распру између Стевана и брата му Вука; здруживао се с црним Мусом само да се освети Стевану. Више од десет година трајала је њихова борба и донела много несреће Србији. Кад се измирио са Стеваном Ђурђе се трудио да буде од што веће користи њему и Србији. Сад, кад је ступио на престо, он је био не само зрео, већ човек са богатим искуством. Био је сублизу вршњак Стеваном и превалио је 1427. педесету. Једна насликана повеља у светогорском манастиру Есфигмену претставља га 1429. год. као човека са још непрогрушаном брадом, лепа, и пуна израза. Француски племић Бертрандан де ла Брокијер, који је 1433. год. посетио деспота, каже за њ, да је био "леп господин и крупан". Али све што је тај човек предузимао испадало је несрећно. Читав век провео је борећи се и залажући на све стране да очува Србију, па је дочекао да је види толико пута прегажену и опустошену и на крају живота већ у агонији. Његове кћери морале су бити удаване из чисто политичких рачуна, а два му сина била су ослепљена и за цео век убогаљена. Ако је икад ико радио Сизифов посао, то је без мало био он. Његов огромни напор и цела његова хисториска мисија састојала се просто у том да подиже насипе и брани земљу од поплаве, која се није дала обуздати.
На глас о деспотовој смрти пожурио се краљ Сигисмунд, да изврши обавезе уговора о Тати. Од 17. септембра до 19. новембра бавио се у Београду, који му је био свечано предат. Отада се, у историским споменицима, за Београд срета и ново мађарско име Nandor Alba и Nandor Fejervar. Ђурађ је у исто време вратио и северну Мачву, али је, свакако по краљевом одобрењу, задржао њен јужни и западни део са Ваљевом, Крупњем и Зајачом. Међутим, заповедник града Голупца, војвода Јеремија, није хтео извршити заповест и предати град Мађарима без 12.000 дуката отштете. Кад тражену суму није добио он је Голубац предао Турцима.
Као што је било и очекивати, султан ову промену власти у Србији није примио мирно. Мађарски утицај осетио се више него што је он могао дозволити. С тога упути одмах у Србију војску, која освоји Ниш и Крушевац и стаде опседати Ново Брдо. Да обезбеди свој престиж у Србији, која је страдала ради веза с њим, краљ Сигисмунд посла деспоту у помоћ и своју војску. Удружени Срби и Мађари сузбише код Раванице један велики одред турске војске. Краљ је за тај успех 19. новембра 1427. нарочито похвалио мађарског војводу Николу Бочку. Други турски одред нападао је из Голупца суседна српска и мађарска места, а нарочито браничевски крај. Узалуд је сам деспот лично био дошао под Голубац и обећавао Јеремији опроштење и покушавао на све начине да га придобије да поврати град; војвода не само да није попуштао, него је чак и напао деспота, кад је овај покушао да са пратњом уђе кроз градске капије. У пролеће 1428. дошла је нова мађарска војска под Голубац и опсела га и с копна и са Дунава. Колику је важност приписивао том граду сам краљ Сигисмунд види се најбоље по том, што је лично дошао под његове бедеме. Али и султан Мурат је много полагао да лично охрабри и подржи своје на стеченим положајима. Крајем маја, после Сигисмунда, дошао је и он у браничевску област. Не смијући примити борбу с надмоћним Турцима Сигисмунд је пожурио да с њима склопи мир. Када су Мађари, првих дана јуна, почели повлачење напао је турски заповедник Синан-бег вероломно њихову позадину, у којој се налазио Сигисмунд. С непоштедним самопожртвовањем успео је Марко де Сентласло да се спасу без теже катастрофе. Приликом ових борби много је страдала цела јужна и источна Србија. настрадао је и манастир Даљша у близини Голупца, који се био врло лепо развио. У једном опширном запису неког ученог калуђера-страдалника из тог места спомиње се први пут Сигисмунд као "наш цар" за разлику од турског, који је био "цар језически".
Овај неуспех Сигисмундов показао је јасно брзину и неорганизованост његовог похода, за који је он нарочито кривио Млечане, који му нису ставили на расположење потребна финансиска средства. У Србији тај неуспех је, природно, опомињао људе, да се због њега не излажу против Турака, него да покушају наћи с њима неки споразум. Деспот сам ушао је с њима у преговоре и пристао је да призна, поред мађарске, и врховну власт турску, да им плаћа 50.000 дуката данка и да им шаље по 1.000-2.000 опремљених коњаника као помоћне чете у борбама са једним од својих синова. Брокијер је чуо како је султан говорио, да је из Србије "добијао више коњаника него што би добијао кад би била у његовој руци". Ђурађ се надао, да ће двоструким вазалством уштедети Србији даље кризе, а сам је намеравао, да води искрено исправну политику и према једној и према другој страни.
Очувана је повеља краља Сигисмунда, којом Ђурђа "целе државе Рашке и Албаније кнеза и вернога деспота", са пуно признања, прима за мађарског вазала. Пошто је преклонио колено пред њим и положио му заклетву верности, краљ му је дао владарске знаке огртач, митру и мач. Као наследник Стеванов он је постао мађарски великаш, а добио је и његове поседе у Угарској. Тако је 5. маја 1429. могао потврдити Дебрецину све његове старе повластице, које је уживао и као Стеванов град.
Предавши Мађарима Београд, а изгубивши Крушевац и Голубац, Ђурађ Бранковић је остао без иједног великог утврђеног града. Мали Некудим, у ком се радо бавио, није могао да послужи као сигурно склониште у часу невоље. Он с тога поче журно подизати нови смедеревски град. Смедерево је зидано у тешко време од 1427.-1430. год., с огромним напорима, са материјалом који се нашао при руци. Употребљавани су и стари римски споменици, из места и околине. Иако брзо, град је зидан солидно, а у извесним оделењима, намењеним за станове, и са више уметничких амбиција. Зидан је по угледу на цариградски град, са троугаоном основом, са мазгалама у зупцима и без спољњег нижег платна. Архитекта Пера Поповић упозорио је и на сличност самог зидања; "лице лепо изведено, а нарочито ивице, док је језгро зида више рађено као модерни бетон. У зидове су узиђивани многи стари архитектонски и други фрегменти и натписи у камену или су од опеке изведени у Цариграду и овде." Град је имао 25 кула, са јачим утврђењима према суху него према води. Архитекта Ђурађ Бошковић мисли, да цео град, с обзиром на његову величину, није могао бити завршен за тако кратко време, него да је најпре подигнут такозвани Мали Град. Накнадно призиђивање бедема и кула, које се може утврдити, говорило би у корист тога мишљења. Кад је било потпуно завршено Смедерево је било највећи наш средњевековни град; данас је оно и најбоље очувани. Са својим јаким платнима, кулама и опсегом оно има још увек нечег врло импозантног и необичног. Подизање Смедерева, које је морало бити извођено убрзаним темпом, захтевало је огромне напоре, и финансиске и људске. Народна традиција казује, како је тад ударен тежак кулук и намет и како је то неке људе, као Старину Новака, отерало у хајдуке. Ту безобзирност народ је приписивао Ђурђевој жени Јерини, понајвише за то што је зидањем руководио њен брат и што је на грађевину доведено и неколико грчких мајстора. Она је због тога постала веома непопуларна; добила је чак назив "проклета". Занимљиво је, да је врло много грађевних објеката, а посебно "градова", по целом нашем народу, чак и тамо докле није допирала Ђурђева власт, везано за Јеринино име. Толико се предање о подизању Смедерева усекло у народно памћење.
Неуспех Сигисмундов у Србији имао је свог природног одјека и у Босни. Краљ Твртко беше, исто као и Ђурађ, присиљен да плаћа данак Турцима. Како он то плаћање није извршио било што је желео да како избегне тој обавези, која би повлачила и друге последице, било што није имао новаца, то Турци поседоше неке од његових градова. Међу њима важни Ходидјед изнад Праче и Врхбосну. "Тим је султан добио кључеве за долину Босне" нагласио је тачно К. Јиричек. У невољи краљ Твртко се обратио Млецима, да му даду зајам од 32.000 дуката - краљ Сигисмунд му у том није могао помоћи, јер је и сам стално био у новчаним неприликама - да би могао истплатити Турке и ослободити градове. Али Млечани одбише ту молбу, извињавајући се, да, у ово време, где су заузети на више страна, не располажу с толиком сумом.
У ово мутно време појавио се у Зети поново Стеван Балшић Марамонте. Он је раније био противник Млечана и радио је са својим рођаком Балшом III, да их потисне из зетског приморја. Кад је деспот Стеван завладао Зетом Марамонте се једно време био негде изгубио, да се после појави као противник Срба. Његове везе са Гојчином Црнојевићем биле су уперене нарочито против деспота Ђурђа. За време заплета 1427/8. год. Марамонте се надао, да би се сам могао дочепати Зете и као последњи Балшић постати јој господар. Како је имао против себе не само деспота, него и Дубровчане и Млечане он се надао помоћи само од турске стране. На султановом двору био је доиста лепо примљен. Сваки нови балкански претендент, који би могао послужити турским циљевима и поцепати народне снаге у извесним крајевима, био је на Порти увек добродошао. Тамо, међу Турцима, Марамонте је наишао на Ђурђа, сина Ивана Кастриота, који беше дошао на турски двор као таоц, па ту примио ислам и постао Скендер-бег. Његов отац молио је 1428. год. млетачке пријатеље, да не уписују њему лично у зло, кад његов потурчени син буде пустошио њихово подручје. Са турском помоћу кренуо је Марамонте крајем 1429. год. на Зету и похарао околину Скадра и Улциња. Напао је и Дриваст, и заузео му је подграђе, али самог града није освојио. У тим борбама учествовали су на његовој страни Гојчин Црнојевић и Мали Тануш из племена Дукађуна. Млеци су уценили Марамонтову главу са 500 дуката. Деспот га је међутим онемогућио код самих Турака.
Ђурађ је, после мађарског неуспеха, употребио сву вештину да се приближи Турцима и стече њихово поверење. И имао је у том успеха. Из дубровачких архивских књига дознајемо у више прилика, да су се извесни послови на Порти могли свршити успешно само деспотовим посредовањем. Кад су Турци преотимали, у пролеће 1430., од Млечана Солун, у њиховој војсци налазио се, према обавези, и српски одред под вођством деспотова најстаријег сина Гргура. После пада Солуна (29. марта) у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пр., продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Јерине и њеног брата Томе Кантакузена. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њихова утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.
После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и деспотовић Гргур, напала је област Ивана Кастриоте. Турци су му четири града порушили, а у два су увели своје посаде; њега сама оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана. Природна је ствар да се после овог није могао одржати ни Марамонте. Бојећи се српске освете он се покорио Млечанима, али је још исте године морао напустити Зету. Постао је потом вођа млетачких најамника у Ломбардији. Као авантуриста кондотјер није се смирио ни ту, него је, у разним службама, лутао по свету, док се, после више година, није нашао на двору Степана Вукчића, мужа његове родице и кћери Балше III.
У пролеће 1430. било је дошло на југу босанске државе до једног с почетка чисто локалног сукоба и рата, који је после запретио да узме врло опасне размере. Дубровачка Република беше решила 15. новембра 1429., да недавно од војводе Радослава Павловића купљени град Цавтат претвори у главну тврђаву Конавља. Против те намере устаде енергично Радослав сматрајући је уперену против себе, па кад Дубровчани не хтедоше да му попусте, он их у пролеће 1430. нападе без икаквих обзира. На брзу руку скупљена дубровачка "војска" би потучена, а њихова област изван зидина похарана. Огорчена Република потужи се на то на све стране и стаде одмах живо радити, да се против Радослава створи савез, у који би ушли босански краљ и војвода Сандаљ. Замолили су и деспота, да се заложи за њих код Турака. Док је Сандаљ пристајао начелно, да пође против својих старих непријатеља, краљ Твртко се доста брзо предомислио. Није желео да се придружи савезу једно што се бојао заплета с Турцима, чији је штићеник био Радослав, а друго и зато, што Дубровчани нису тражили само казну за Радослава, него и један део његова подручја с Требињем и Лугом. Сандаљ је чак једно време помишљао и на то, да он и Дубровник купе од султана Радославово подручје за 70.000 дуката, а после су посветили у то и краља Твртка. Пристајући једно време да суделује у том пазару, краљ је јасно показао како је мало значила његова стварна краљевска власт и колико је он, у сопственој држави, зависио од других. Своје подручје он жели да купује од Порте, а једног свог властелина не сме да казни без султанове дозволе!
Уплашен свим што се спремало против њега Радослав је замолио деспота и Сандаља да посредују за мир. На деспотов предлог Турци су послали у Хум једног свог човека да извиди и реши спор. Та мера рђаво је деловала на краља Твртка, који је и нерадо гледао деспотово мешање у босанске ствари и турска решавања без икаква обзира на њ и његова права. Ради тога је одбио све даље преговоре о савезу. Кад је још и Дубровник, средином септембра 1430., упутио своје прво посланство на Порту, да уради односе с њом, краљ је био начисто с тим, да им не треба помагати. Пријатељи Сандаљеви, а суседи деспотове Сребренице, босанска властела Златоносовићи беху, баш у то време, дошли у оштар сукоб с краљем, и овај их је, у јесен 1430., напао. Као одговор на то дошао је савез против Твртка, у ком главне вође беху деспот и Сандаљ. На краљеву страну пришао је, међутим, Радослав, против кога, у један мах, беше пала и одлука турске владе.
Непријатељства доведоше до правог рата. У јесен 1432. борбе су вођене на линији Дрине, па су настављене и идуће године. Против Твртка истакоше противници, у споразуму с Турцима, њиховог претендента на престо. Био је то Радивој, незаконити син Остојин. У лето 1433. Тврткова војска била је потиснута и сматрала се као поражена. Војвода Радослав, који се пре тога био измирио са Дубровником без икакве своје штете, превртљив и непоуздан, пришао је деспотовој странци. Деспот је овом приликом проширио своју власт на целом подручју од Зворника до Усоре. Уза њ су ишли и Турци, који су хтели да докрајче владу краља Твртка као мађарског пријатеља. Ратовање је прекинуто у јесен 1433., кад је деспот добио обавештења, да мађарски краљ спрема помоћ Твртку, да би сузбио Турке, и кад му је постало јасно, да би, ако не стане, могао изазвати освету Мађара.
Нови претендент Радивој није био човек јаче вредности и није могао успети против Твртка. Мађарска војска дошла је доиста током лета 1434. год. у Босну и потиснула је Турке. Повратила је чак и град Ходидјед. Војвода Сандаљ је истог лета претрпео неуспех у борби с Ђурђем Војсалићем, господарем Доњих крајева, и изгубио је Горску Жупу и нека места на доњој Неретви. Сам Сандаљ није доспео да поврати изгубљени део. У последње време чешће је поболевао, а 15. марта 1435. прешао је међу покојнике.
Веома занимљив и важан опис балканских земаља и прилика овога времена дао је учени француски племић, Бертрандон де ла Брокиер. Он је био утицајна личност на двору Филипа Бургундског. Као и његов отац, који је учествовао у никопољској битци, и Филип је показивао доста интереса за балканске ствари и кад је почела папина акција у корист балканских хришћана он је послао мудрог Бертрандона да испита прилике на истоку. Бертрандон је провео на Балкану 1432/3. годину и запазио је на том путу врло много ствари. Султан Мурат II, који је тад имао 28-30 година, био је омален, гојазан, с тамним лицем и великим крупним носем. Хвалили су га да је имао добру нарав. Пијанчио је радо, а у пијаном стању био је широке руке. Имао је харем са преко 300 жена и 25-30 младића. Ови су бивали "чешће с њим него ли жене". У турској војсци налази се и хришћана, и то вазалских и најамничких одреда. На султанов двор био је дошао босански кнез Радивој, да тражи султанову помоћ против босанског краља, "тврдећи да та краљевина њему припада". Посланство дуке миланског, коме се придружио Бертрандон, тражило је од султана, да уступи краљу Сигисмунду Влашку и Бугарску до Софије, Босну и Албанију, али је то султан одлучно одбио. На повратку из Једрена посланство је видело у бедном стању хришћанско робље, које је вођено на продају, а на путу су срели, у тешким ланцима, 15 људи и 10 жена, који беху заробљени у Босни. У планинама, којима су пролазили, било је доста хајдучије, која се у нашим земљама јавља од почетка XV века. Ниш су нашли разорен, а моравска долина била је "лепа, равна, добро насељена људима и селима". Крушевац, с разрушеним градом, налазио се у турским рукама, близу тадашње српско-турске границе. Деспотова област, која почиње од Мораве, била је, као и остала моравска долина, лепа и насељена. Испод Сталаћа, већ разрушеног, Турци су држали 80-400 шајки, да би могли, у случају потребе, брзо пребацити војску и коње. Путовање по унутрашњости Србије било је напорно због велике шуме и рђавих шумских путева. "Али према другим шумским и брдовитим земљама, и ту су земље врло лепе и врло су добро насељене селима, и у свој тој Расији или Србији, што је једно исто, има свега што је од потребе." Деспота су нашли у Некудиму, у лову. "Поменути расијски деспот бави се у овој вароши зато што су око ње врло лепа шумска места за уживање и реке за сваковрсни лов, нарочито са соколовима". Уза њ се тад налазио један Турчин, који беше дошао од султана с позивом, да деспот са једним сином пошаље обавезни одред војске. Тај је имао бити и опет упућен у Албанију. Бертрандон помиње, да је деспот већ био дао султану своју кћер за жену, што ми, на основу наших вести, не сматрамо да је тачно. Тад је само дао пристанак. Исто тако неће бити тачно, да је тада била удата за грофа Улриха Цељског и друга кћерка деспотова, него је тада ствар била уговорена. Уз деспота се у Некудиму налазило у тај мах доста његове властеле "с дугом косом и великом брадом", јер је ту било стигло посланство базелског сабора, епископ Антоније и Алберт де Криспис, магистер теологије, које је путовало за Цариград и имало да доврши преговоре око црквене уније. Обавештени људи причали су путнику о богатству рудника Новог Брда, о којем су се ширили гласови на много страна. "Ту се копа сребро и злато заједно, и одатле се вуче 200.000 дуката на годину. И да није тога, мислим да би деспот до сад био истеран из његове земље Расије". Сигисмунд је, вели, даровао деспоту више градова у Угарској, који му доносе на 50.000 дуката прихода, "да га начини својим човеком". "Али он опет више слуша султана него цара". Веома је занимљиво Бертрандоново казивање о тадашњем Београду, чији заповедник беше ранији дубровачки поданик Матко Таловац. Један део градске посаде беху немачки најамници. "За људе из Србије рекоше ми", тумачи писац, "да се у град никако не пуштају зато што су турски поданици и Турчина слушају; а Угри су непоуздани и Турака се толико боје, да не би смели чувати место и сачекати Турчина и сву силу његову, кад би на град ударио".
Деспот је водио политику, која је имала бити пријатељска на обе стране, и према Турцима и према Мађарима. Он је желео да Србији обезбеди мир, ма и под врло скупу цену. Од Турака је зазирао свакако више, јер је добро видео да код њих превлађује офанзивни дух, а да су Мађари више у ставу одбране. Његову двоструку политику не карактерише вероватно ништа боље него удаја његових кћери на две сасвим противне стране. Бракови ти били су чисто политички. Деспот је преко њих хтео да ухвати везе са правим лицима и Турске и Угарске, а успео је удомити обе кћери захваљујући свом огромном богатству и миразу који је уза њих дао. Нарочито се за султана прича, да је тражио и добио велик новац. У доста смушеној и ориенталски обојеној хроници Ашик паше Заде прича се, како "Вук оглија (т. ј. Вуковић) посла дарова преко мере много". Прва је била удата Катарина 1433. за грова Улриха Цељског, који је био братић Варваре, жене краља и цара Сигисмунда, а син моћног Хермана II. Мара је дата, по свој прилици, у пролеће 1434. султану Мурату.
Да би докрајчио рат и на југу своје државе деспот је 14. августа 1435. склопио мир и са Млечанима. И Република је желела тај мир, да би имала слободније руке у одбрани Албаније и приморја од Турака. Тим уговором предани су "катуни Црне Горе" изнад Котора Млетачкој Републици. Досада се узимало, да је то први помен Црне Горе у нашим историским споменицима, али је недавно утврђено, да се он јавља још 1379. у дубровачким изворима. Колике су биле границе те Црне Горе не може се сад поуздано тврдити, али је вероватно да су обухватале Катунску нахију. Овај и овакав помен црногорских катуна дају јасну ознаку за занимање и тип становништва. Оно је било у огромној већини сточарско. Овом приликом деспот Ђурађ је вратио которском бискупу све католичке бенефиције, које су у његовој држави, а Млечани су вратили православном зетском митрополиту у својој. После измирења, 31. децембра примљен је деспот са синовима и наследницима за законитог грађанина и племића млетачког.
Са Византијом деспот је одржавао срдачне односе. Спајала их је не само заједничка судбина према Турцима, него и родбинске везе. Сматрајући чин деспота као признање византиског двора, које мора бити нарочито наглашено и према његовој личности, Ђурађ је водио преговоре о том у Цариграду. У зиму 1434/5. донео му је посебан изасланик цара Јована VIII, Ђорђе Филантропин, знаке и признање деспотског достојанства. У старије време цариградски двор могао би из овог акта изводити далекосежније закључке; у ово доба и он је сам био свестан да то не иде даље од љубазности двају угрожених дворова, који су тражили више узајамног додира.
У Босни су за ово време Турци добили једног новог присталицу, човека јаке воље, али ретко себичног и правог циника. То је био наследник Сандаљев, његов синовац Стјепан Вукчић. Рођен око 1404./5. год. он је у 1435. био у напону снаге. С Турцима је одржавао везе још и раније, пре него је примио власт, али се понудио, преко Дубровника, и Мађарима. Кад је Сандаљ умро краљ Твртко се није налазио у Босни. Био је на мађарском двору, где се, изгледа, измирио са деспотом. Помаган од мађарског краља вратио се у Босну почетком маја, да се спреми за борбу против Косача, којима није могао заборавити стара непријатељства.
Не знајући какав ће бити Сандаљев наследник и многи други породични непријатељи Косача пожурише да напану њихово подручје искоришћавајући смрт Сандаљеву. Међу првима јавио се Степанов зет, војвода Радослав Павловић, који изазва устанак у драчевичкој жупи. Краљ Сигисмунд је чак тражио од Дубровачке Републике, да помаже устанак и западне хумске властеле, хотећи да скрши на почетку наследника једног свог вазала, који му је својом снагом и утицајем задавао много неприлика. И Млетачка Република беше почела преговоре, да се, милом или силом, дочепа Новог, главне хришћанске и босанске луке на мору. Једино су се као исправни суседи држали Дубровчани. Маја месеца 1435. издао је краљ Сигисмунд наредбу хрватским кнезовима Ивану и Степану Франкопану, да освоје Хум, који да је Сандаљ на силу држао. За новог господара те земље би именован бивши београдски заповедник Матко Таловац. Мађарске и хрватске чете упале су потом у Степанову област, продрле све до Неретве и поселе важни трг Дријево.
У невољи, нападнут с више страна, Степан се обратио Турцима. Ови су доиста и стигли са неких 1.500 војника. Водио их је Исабегов син Барак. Са Степановим четама напали су најпре област Павловића. Остали су у Хуму и Травунији све до првих дана новембра, док се један њихов одред већ у августу дочепао Ходидједа. У том су се граду отад учврстили и држали га с пуно пажње. Пред Турцима су побегли из Дријева мађарско-хрватски људи, немајући довољно снаге да се упусте у борбу. Од пролећа 1436. Барак је наставио са турским учвршћивањем у средишњој Босни, у области Павловића. Од тог времена почиње постепено развијање Сарајева, коме су Турци давали карактер свога града и коме су дали и име.
Другог, ненаданог, савезника добио је Степан у хрватском кнезу Ивану Франкопану. Краљ Сигисмунд није пристајао да Степан прими баштину свог умрлог таста Ивана Нелипића и кад се овај не хтеде покорити краљ га прогласи за одметника. Матко Таловац доби почетком 1436. год. наредбу да крене с војском и против њега. Природно је, да је такав поступак краљев приближио Степана и Ивана. У борбама које су се потом развиле Иван није имао успеха и крајем 1436. год. губи му се траг. Почетком 1437. год. Таловац је остао победник и од Иванове удовице примио све поседе њеног оца и мужа. Степану је то ратовање донело ипак посредне користи, јер је задржало Таловца од поновног нападаја на Хум.
Кад је краљ Твртко видео, да Турци узимају маха у Босни и да због њихове помоћи не може скршити Степана он је осетио потребу да промени своје држање. За 25.000 дуката годишњег данка добио је од султана гарантије, да ће остати признат и поштеђен. Те везе с Турцима приближиле су Твртка и војводи Степану. У другој половини 1436. год. дошло је чак и до савеза између њих двојице против војводе Радослава. Њиховој удруженој снази он није мого одолети. У фебруару 1438. изгубио је на југу Требиње, свој најбољи и најзначајнији град, а отео му га је Степан, да му га никад више не врати. На северу за њ је, у корист Турака, био изгубљен добар део жупе Врхбосне. После ових неуспеха Радослав је задржао само Подриње и борачки крај, са нешто области око Коњица и Трнова. За време ових грађанских ратова Босна је осетно настрадала. Само од 1435-7. год., по једном фрањевачком извештају, било је срушено и спаљено око 16 манастира и цркава.
У зиму, 9. децембра 1437., умро је мађарски краљ Сигисмунд који је пола века моћно и често пресудно утицао на судбину Србије и Босне. Његова основна политичка линија била је, да те две државе чврсто веже за себе и Мађарску, не дозвољавајући им никакве потезе самосталније спољашње политике. С почетка је то чинио због самоодржања, у борби с напуљским противкандидатом, и у тежњи да те земље не изгуби и да се оне не ојачају на мађарски рачун. У другом периоду, после појаве Турака, он је то чинио ради мађарске сигурности. У том погледу био је до краја доследан и упоран, понављајући ударце до противничке изнемоглости. У појединачним његовим потезима било је често брзине и плаховитости, понекад и нешто авантуристичког, али увек пуно самопоуздања. Осетна је штета, што се био заплео на више страна и трошио снагу и на неке проблематичне подвиге, па није могао да усредсреди сву пажњу и своју доста велику моћ на питања Балкана. Не само ради балканских народа и држава него у сопственом интересу Мађарске. И кад је сагледао турску опасност у правој мери он се није сав дао на то, да је паралише или сузбије што даље; а док је то сагледао турска снага била је узела толико замаха, да се више није дала ослабити наивним витешким потезима и ударцима спреманим на махове. Турци су, по Бертранднову причању, говорили пред крај Сигисмундове владе са презиром о мађарској борбеној снази. У години његове смрти провалили су они, с Власима заједно, све до Сибиња. Да им се освети, наредио је стари краљ један од оних својих брзих демонстративних упада у Србију. Мађарска војска, састављена не само од Мађара, него и од Пољака и Чеха, прешла је 19. јуна 1437. Дунав код Пожежене и продрла дубоко у Србију. Водио је Јанош Марцали, један од понајбољих војсковођа Сигисмундових. За три дана стигла је мађарска војска до Сталаћа и попалила турске шајке под њим, а сјутри дан је продрла у Крушевац и запалила и њега. Сам Сигисмунд изречно је похвалио бана Франка Таловца, који је пошао "да попали и уништи град Крушевац" што је то извршио. Одмах потом почели су Мађари повлачење и већ 27. јуна налазили су се према Ковину. Од таквих демонстративних похода, које су вршили и Турци и Мађари, страдала су у ствари понајвише само наша подручја или области насељени нашим живљем. Од њих није било никаквих правих војничких користи, нити су такви походи могли ма шта изменити у стању снага и односа. Пред сам прелазак мађарске војске у отаџбину стигла је турска потера из Видина. У борби, која се развила на Годоминском пољу код Смедерева, турска војска била је потучена са осетним губицима. Огорчени Турци опустише околину Смедерева, кривећи Србе да су били у споразуму с Мађарима. Та оптужба допрла је и до султана. У Једрену се веровало, да Мађари не би смели вршити такве походе дубоко по Србији да нису имали неких тајних споразума са Србима. Да би га ублажио деспот је морао предати Турцима браничевски крај, да би они могли вршити непосреднији надзор над мађарским кретањима уз дунавску линију.
Краља Сигисмунда наследио је његов зет, аустриски војвода Албрехт Хабзбуршки. Ова промена дала је, међу другим стварима, повода Турцима, да се одлуче на крупније кораке. Они су знали, да ће у Мађарској морати доћи до извесних размирица, пошто нови краљ није био прихваћен од свих кругова у земљи, па су хтели да искористе те њихове унутрашње сукобе. У исто време, крајем 1437. год., беху отишли византиски цар Јован VIII и патриарх Јосиф са великом пратњом у Италију, да преговарају с папом о црквеној унији и да, у исто време, траже и помоћ западних хришћана за борбу против Турака. Ти преговори отегли су се више од година дана и довели су 6. јула 1439. до свечаног проглашења спајања источне и западне цркве у фјорентинској катедрали. Турци су били обавештени о тој ствари и знали су јој добро политички значај. С тога су одлучили да нападну Мађарску као главну силу, која им је могла правити сметње. С њом заједно решили су да рашчисте ситуацију и у Србији, знајући да би и деспот у души био на страни хришћанске лиге и јер су им били сумњиви његови односи са Мађарима.
Краљ Албрехт је, одмах после крунисања, пожурио у Чешку, да тамо сузбије јаку опозицију против себе и да онемогући свог противкандидата Казимира, брата пољског краља. У Чешкој он се задржао више од године дана, не обраћајући, природно, довољно потребне пажње јужним границама. Турци су то искористили и 1438. год. ушли у Ердељ, пустошећи га. Друга турска војска оперисала је у источној Србији, где је освојила Борач и Раваницу. Трећа војска продрла је у Босну све до Јајца. Али то још нису били прави војнички подвизи, него више смели извиднички залет. Прави нападај дошао је с пролећа 1439. год.

Први пад Србије

Велика турска војска, под вођством самог султана, кренула је крајем априла 1439. на Србију. Деспот није успео да разувери султана у његовим сумњама, а није пристао ни да се придружи његовој војсци, ни да јој кроз Србију дозволи несметан пролаз. Срби тој војсци нису могли одолети; одржали су се, у први мах само Ново Брдо на југу, и Смедерево на северу, које је бранио деспотов син Гргур и Тома Кантакузен. На Србију је, као турски вазал напао и Степан Вукчић и опленио је неке њене југозападне области. Том приликом пала је у турске руке и Сребреница. Деспот пређе за то време у Угарску да тражи помоћи с уверењем да је треба добити пошто је страдао због ње.
Краљ Албрехт показивао је доиста воље да се одазове, али је имао много тешкоћа са незадовољном властелом у Мађарској, која је налазила да је сад најпогоднији час да тражи ограничење краљевске власти и сузбијање немачког утицаја. Мађари нису чак допустили ни да краљ позове у помоћ немачке кнежеве бранећи се тим, да су они сами довољно јаки за одбрану против непријатеља. Краљ с тога, осећајући да нема корена у земљи, мораде остати пасиван. Са нешто мало војске стајао је неко време у близини Титела и Сланкамена, не пружајући тешко угроженом Смедереву никакве помоћи. После тромесечне опсаде Смедерево је пало 18. августа. Од српских области остала је слободна само Зета, која није била на путу Турцима. Ашик пашина хроника бележи, да је, после овог похода, од силног плена "у Скопљу продаван дечак од четири године за 20 аспри".
Мало иза српске катастрофе умро је, сасвим изненада, и краљ Албрехт, 27. октобра 1439. Мађарска је због тога упала у нову, и још тежу кризу и била је једно време потпуно искључена из сваког рачуна за војничке подвиге већег стила. За престо се јављало више кандидата. Деспот Ђурађ озбиљно је помишљао, да његов најмлађи син Лазар постане мађарски владар, тако, што би се оженио Албрехтовом удовицом. Краљица је одбила ту комбинацију као немогућу већ због верских разлога; али је дивно чудо како је Ђурађ могао поверовати да би на то пристали мађарски барони и високи католички клир. Избор је коначно пао на пољског краља Владислава III, младо момче са непуних петнаест година. У исто време краљица је родила и сина Ладислава Посмрче, који је касније имао да наследе дедову и очеву круну. Између присталица два Ладислава настале су дуге препирке коме од њих управо припада власт и те препирке претиле су да се извргну у опасна непријатељства.
Мурат II није, наравно, дао чекати на се. Он је у пролеће 1440. пао с војском под Београд, а у исто време упутио је своје чете да харају по Бачкој и Банату. Из саме Мађарске није се могло ничем надати. Београдска посада, ипак, храбро је издржала опсаду од пуних шест месеци захваљујући томе, што јој Турци нису могли пресећи све везе преко воде. У јесен султан је морао да се повуче. Његова војска уграбила је, међутим, преко Саве и Дунава богат плен. "За једне чизме су продавали једну робињу. И ја убоги сам за 100 аспри узео једног дивног младића", бележи Ашик паша Заде.
Деспот Ђурађ је беспомоћно пратио развој догађаја. Помисао да му син дође на мађарски престо потекла је вероватно код њега понајвише из жеље, да би преко њега могао учинити нешто више за будућност Србије и њено спасавање у том часу. Кад је видео да се у Мађарској не може постићи ништа пошао је да опроба срећу на другим странама. Помислио је, наравно, одмах на своју Зету. Пре одласка замолио је Млечане, да на свом подручју даду склониште њему и његовој породици и да му уступе Улцињ. Млечани су на прво пристали, али су друго одбили. Шта више, баш тих дана, око нове 1440. године, они су расправљали о которским порукама, како Република треба да узме Зету и албанска места пре него што их Турци поседну, "пошто деспот не може да их одржи".
У Мађарској деспот није био пријатељ новог краља Владислава, а ни тај није марио много деспота. Ту затегнутост појачавало је нарочито то, што је деспотов зет Улрих Цељски био један од главних вођа мађарске легитимистичке опозиције. Ђурађ се у мају 1440. уклонио из Мађарске, па је са подручја свог зета прешао у млетачку област. Републиканске власти формално су врло лепо примиле деспота и чак му обећале да ће порадити да га измире с Турцима, али стварно за њ нису могле учинити ништа. Из Млетака Ђурађ је 9. јула пошао у Зету задржавајући се на путу у Шибенику и Дубровнику. За то време мађарски је краљ огласио деспота као сумњива. Објављивао је, да је деспот одржавао веза с Турцима и да му се чак и тад два сина налазе међу њима; да су с његовим знањем и преко његове земље Турци вршили упаде у Мађарску; и да је деспот, као одметник, напустио Мађарску. За казну он му је одузео велик део поседа у Мађарској, па и сам деспотов двор у Будиму. Оптужбе су биле сасвим неосноване и подигнуте су из освете, а не из уверења. Деспот није имао никакве снаге, ни да спречи упаде Турака у Мађарску као ни упаде Мађара против Турака. Он је овог пута настрадао баш с тога што није хтео да се придружи Турцима. Ни његови синови нису се налазили међу Турцима од добре воље, него се један налазио тамо као талац, а други је био заробљен приликом пада Смедерева.
Кад је дошао у Зету деспот је и тамо нашао веома неповољну ситуацију. Степан Вукчић, као веран турски вазал, искористио је незгоде турских непријатеља и на истоку и на западу. На западу је освојио град Омиш и област Пољица, јер месне мађарско-хрватске власти, због пометености у Мађарској, нису добиле никакве помоћи. На истоку почео је освајања у Зети полажући право на ту област као муж Јелене, кћери Балше III. Придобио је за себе породицу Црнојевића, најмоћнију у Црној Гори, која се одавно одметала и од деспота Стевана и од деспота Ђурђа. Деспот је понудио Дубровачкој Републици да заједно сузбију Степана, али Дубровчани нису пристајали ни на какве комбинације на тој основи. Да делује на Дубровчане и ваљда да боље из близине посматра Степаново кретање дошао је деспот средином априла 1441. у Дубровник на дужи боравак.
Дубровачка Република је знала, да ће деспотов долазак бити рђаво примљен на Порти и да ће с тога сигурно имати извесних неприлика, али је ипак отворила врата свог града обескућеном старом пријатељу. Тај часни пример гостољубља постао је једна од најпоноснијих страница њихове историје и њихови доцнији писци, с Гундулићем на челу, с правом су славили тај поступак својих претходника. Чим се сазнало да се деспот бави у Дубровнику почеше претње с турске стране. Чак стиже и једно посебно турско посланство да протестује. Осећајући опасност Дубровчани 27. маја решише, да траже војне најамнике у Апулији и да осигуравају своје границе. Порта је позвала и војводу Степана Вукчевића да опомене Републику, па да, ако то не помогне, изврши и напад. Око 20. јула поручио је Степан у Дубровник, пошто је отезао да прибегне сили, да ће морати извршити наредбе и почети непријатељства. Видећи каквој се опасности излаже град због њега стари деспот је одлучио да се сам повуче и око 25. јула напустио је град. Праћен од две оружане дубровачке лађе он се кренуо преко Сења у Мађарску.
Раздраженост Турака против деспота била је у ово време веома велика. Султан се, изгледа, није надао, да ће стари деспот показати толико непопустљивости. Колика је била његова љутина види се најбоље по том, што је оба деспотова сина, Гргура и Стевана, дао оковати и 8. маја 1441. ослепити. Један извор казује изречно, да "сестра њихова султанка није им могла ништа помоћи"; султан је, на њено наваљивање, издао истина, наређење, да не буду ослепљени, али је та његова милост стигла сувише касно. Несрећници су били оптужени ради веза, које су писмима одржавали с оцем. Мађарима је деспот био сумњив ради веза с Турцима, а у Турској деспотови синови страдају ради веза са оцем и Мађарима. То је био трагични лични удес деспотове политике, која је ишла за тим да Срби, колико могу, остану неутрални, не опредељујући се сасвим ни за једну ни за другу страну.
После дугог и јуначког отпора пало је, најзад, 27. јуна 1441. год. и Ново Брдо. Кад је иза тога Степан Вукчић ушао у Зету и заузео тамошње преостале деспотове поседе, катастрофа српске државе била је потпуна. У тај мах она више није постојала. Стари деспот, чија активност после свих обрта среће и у тако високим годинама изазива право дивљење, није ипак клонуо. Кад му је постало јасно, да у Зети и Дубровнику не може постићи ништа, а да на Млечане не вреди рачунати, решио је, да се покори краљу Владиславу. Мађари су били у тај мах једини, који су имали разумевање за турску опасност и сопствених рачуна да је покушају отклонити. Мађарски унутрашњи нереди беху се већ прилично слегли пошто је опозиција била војнички скрхана. Краљ Владислав је и сам дошао на мисао, да мора против Турака предузети енергичније мере, а ту су му мисао препоручивали и многи пријатељи из земље и са стране. Заједничка мржња на Турке приближила је краља и деспота. Као главни чинилац ратоборног расположења код Мађара јавља се Јанко Хуњади, краљев најачи ослонац и у унутрашњој и у спољашњој политици.
Јанко Хуњади, или у нашим народним песмама познатији Сибињанин Јанко, био је влашког порекла, син једног племића Војка, коме је краљ Сигисмунд 1409. год. поклонио град Хуњад. Млади Јанко служио је једно време у војсци деспота Стевана, па је после деспотове смрти дошао краљу Сигисмунду. Био је сав војник. Њему се уписује у заслугу да је знатно разрадио војничку организацију Мађарске, коју је краљ Сигисмунд изводио последњих година свога живота. Њега је 1441. год. поставио краљ Владислав за заповедника јужне границе са седиштем у Београду. Чим је дошао на своју нову дужност Јанко је постао активан. Већ у јесен 1441. извршио је он један залет дубоко у Србију и потукао је војску намесника Иса-бега, која је хтела да му пресече пут и отме плен. Да би могли пратити кретања Мађара око Београда подигли су Турци 1442. год. на Авали град, са кога се имао широк преглед целе области све до Дунава.
Од те године почеше се све чешће и са више страна дизати гласови, да је потребно образовати једну велику хришћанску лигу против Турака. Нарочито су били активни јовановци с Рода, угрожавани од Муслимана из Египта. Они су зазивали у помоћ папу и западне силе молећи их да не дозволе пропаст хришћана. У том смислу изјашњавала се и Дубровачка Република, предлажући не само заједничку одбрану, него и заједнички нападај, и то и са копна и са мора. Помоћ је стално тражила и Византија. Услед грађанског рата, који је настао због династичких сплетака, Цариград се у пролеће 1442. налазио у озбиљној опасности. Папа је сматрао за своју дужност да помогне пријатеље, који му недавно беху признали врховну духовну власт. И прегао је са свим својим ауторитетом, да се хришћански савез оствари. Одлична помагача нашао је у речитом и одушевљеном кардиналу Јулијану Цезаринију. Овај енергични човек успео је, да током 1442. год. потпуно утиша све противнике у Мађарској и да тамо распламти ратнички дух.
Да Цезарини постигне потпун успех допринели су и сами Турци. Једна њихова војска беше продрла преко влашке у Ердељ, али је Хуњади у марту 1442. пресрео и сасвим разбио. Другу победу однео је Јанко у септембру на Јалосиници, у Влашкој, победивши самог румелиског беглергеба Шехабедила, који је водио на 80.000 војске. Те две победе силно дигоше дух код Мађара. Хуњади постаде прослављен витез и нада хришћанства. Наше народне песме славе га скоро као каква нашег јунака. Сви људи од акције беху стекли уверење, да ове турске поразе треба искористити до краја и проширити успехе. Сам султан, изненађен првим поразом и заузет борбом с Караманима у Малој Азији, пожури да склопи мир. Већ у јулу налазио се његов посланик у Будиму. Али без успеха. Деспот својим личним утицајем и новцем, кардинал Цезарини и Хуњади са ратничком странком претегоше. Они су хтели безуветан наставак рата, сматрајући султанову понуду као знак слабости. Папа Евгеније објавио је 28. јула опрост грехова свима, који буду штогод допринели за рат против Турака. После мађарске победе у Влашкој упути папа о новој години 1443. нову булу саопштавајући, да за победу хришћанске ствари жртвује петину својих прихода. Крајем фебруара 1443. мађарски сабор у Будиму донесе одлуку, да се почне велика офанзива, коју ће водити сам краљ. Кад маја месеца стигоше гласови о турским поразима у Малој Азији и кад се чак пронела вест, да је султан, поражен, умро на неком острву, ствар осетно крену на боље. Хуњади је постао толики оптимиста, да је у једном писму деспоту изрицао наду, како Турци, уплашени гласовима да на њих иде војска од 30.000 коњаника, неће смети ни да сачекају кришћане, него ће, остављајући градове и сва добра, нагнути преко мора. "Турска држава никад није била тако стешњена и очајна као што је сад", казивало је то писмо с пуно уверења.
Крајем јуна 1443. издате су прве наредбе, да се хришћанска војска упућује према Београду, а сам краљ кренуо је на југ месеца септембра. С њим су ишли деспот и Хуњади. За деспота се прича, да није жалио средстава да би само скупио што више и што бољу војску. Број ратника ценио се на 25.000 коњаника и стрелаца. С хришћанима пристаде и влашки војвода Дракул, који се беше одметнуо од султана. Крајем септебра или почетком октобра прешла је хришћанска војска Дунав код Београда и ставила се под вођство искусног деспота. Уз деспота је било око 8.000 српских бораца, а придружио му се и сребренички војвода Петар Ковачевић са 600 коњаника. Напредовање је, са великим одушевљењем, ишло веома брзо. Хришћанска авангарда од 12.000 коњаника, коју је водио Хуњади, поразила је 3. новембра Турке у пољу испред Ниша, омевши им ту концентрацију војске. Овај пораз силно је збунио Турке и на бојном пољу и у залеђини. Они задуго после тога нису били способни за већи отпор. Почетком децембра Софија је била пала у хришћанске руке, а продирање се наставило и даље. Међутим, пред добро утврђеним кланцима Средње Горе морало се стати, јер су Турци код Златице спремили снажан отпор. А. Иширков мисли, да је до хришћанско-турског сукоба дошло пред Момином Клисуром, преко које су хришћани мислили да заобиђу јаке турске положаје у Трајановим Вратима. Због зиме, која је настала, и незгодног снабдевања, и овог отпора хришћани су прекинули даљу офанзиву и почели повлачење. Турци су покушали да хришћанима при отступању задају што више удараца, али су код Мелштице и Куновице претрпели поново тешке поразе. Нарочито је овај други био осетан. Турци су га приписивали издаји тесалског заповедника Турхан-паше, који да је био у вези са деспотом.
Између савезника избиле су поводом повлачења велике несугласице. Деспот је био против повлачења, нарочито ако буде узео бржи темпо. Бојао се, да се тим не изгубе и моралне и територијалне тековине рата и да се не да Турцима могућности, да се боље припреме за борбе на том истом подручју. Он се сав залагао, да војска преко зиме остане бар у Србији. Одатле, пошто је свршила половину великог посла, она на пролеће може наставити са акцијом, пошто се не мора све почињати изнова. Он се обавезивао, да ће се сам бринути за снабдевање војске, а нудио је и 100.000 дуката новчане потпоре. Хтео је да на сваки начин задржи тек ослобођену Србију. Али Мађари, изморени и истрошени, и са духом кондотјера, који су после свршеног посла хтели одмора, нису никако пристајали на то. Они похиташе да се врате у Мађарску. Крајем јануара 1444. цела војска, с краљем и деспотом, скупила се у Београду и око њега и одмах прелазила даље.
Хришћанска победа изазвала је многе наде у балканских народа. Неки од њих дигоше се на оружје. Новобрђани дигоше устанак, али бише брзо савладани. Нешто више успеха постиже Скендер-бег. У њему, рано потурченом, било се већ раније пробудило старо верско, а донекле и народно осећање. Оставивши Турке и ислам он се био вратио у своје албанске планине. Сада, на глас о победи хришћана, он заузе Кроју и поче огорчену борбу против Турака. Брат византиског цара, деспот Константин Драгаш, поче ослобађање Пелопонеза, а у исто време изби устанак и у Тесалији. Изгледало је једно време, да је цео Балкан устао против Турака и да неће требати много, па да се европска Турска потпуно потпали. Али је основни предувет за то био тај, да се почета акција развија с планом, у дугом даху, а да не добија карактер импровизоване експедиције, која поред свих привремених успеха, није могла изменити општег положаја.
За време ових крупних догађаја на истоку извршене су извесне промене у Босни. Судбина деспота Ђурђа била је забринула и краља Твртка. Пошто се определио за Мађаре било је природно да очекује турску освету. С тога је крајем 1440. год. замолио Млетачку Републику да може негде на њиховом подручју, у случају потребе, склонити своје имање и доћи и сам са породицом у њихову земљу. У исто време он је понудио Млечанима да узму босанско краљевство и завладају с њим како хоће, јавно или тајно. Дотле, молио је за дозволу да може из њихових градова извозити оружје и друге ратне потребе. Очевидно је, да се од Мађара у тај мах, није ничем надао; толико му се њихово стање учинило без поверења. Млечани су на ту понуду одговорили 21. фебруара 1441. овако: као свог поштованог брата они ће га, разуме се, примити с породицом и имањем гдегод хтедне доћи и даће му сва писмена јемства која су у обичају. Дозвољавају му исто тако и извоз оружја. Што се тиче понуде да приме саму Босну они су одговорили вешто и заобилазно. Понуда та потекла је из краљеве љубави и поверења према Млецима и они су му веома захвални на тој пажњи, али је њихова жеља да се краљ сам одржи у земљи и на власти. Крај хришћанске офанзиве није дочекао. У лето 1443., забринут за развој догађаја, он је узео из благајне Дубровачке Републике све своје сребро, 10.300 литара, које је тамо држао. Умро је у јесен, средином новембра, те године, без непосредног мушког наследника. Престо је добио син краља Остоје Томаш, један од босанских владара нешто веће вредности.
Војвода Степан Вукчић, освајајући Зету, беше дошао у суком с Млечићима. Ови су пристајали да он задржи Горњу Зету, али нису хтели пристати да се учврсти у Доњој, а нарочито не у Приморју. Извесна племена и братства поделише се на противничке стране. Будвани, Љуштичани и још неки приморци приђоше Млечанима. Као приморска места, на домаку млетачке флоте; са старим трговачким везама са Млечанима; са доста мешаног становништва, које је извесним делом стало под утицајем Которана, противника и Сандаљевих и Степанових, они су мислили да не могу поступати друкчије. Уз то је и стари деспот, киван на Степана, поручивао људима да се држе Млечана, надајући се да ће као награду за то добити млетачку помоћ ма какве врсте за васпостављање своје власти у Србији. Против Степана је био и краљ Твртко, само му тај у ово време није могао много шкодити. Уз Степана су од приморских грађана били пристали само Барани.
У лето 1442. Степан је морао нагло прекинути акцију у Зети због неке теже кризе у унутрашњости своје земље. Помаган од Млечана дигао се био против њега његов први рођак кнез Иван Вуковић, син Сандаљева и Вукчева трећег брата Вука, тужећи се, да га је Степан лишио наследства и учешћа у власти. Тек у јесен могао је Степан наставити почете операције у Зети, али је 22. октобра пред Баром претрпео пораз. Кад Млечани не узеше у обзир његове понуде за мир Степан настави ратовање, и помаган од Стевана Црнојевића продре, у другој половини децембра, до самог Скадра. У пролеће 1443. Степанову акцију помагали су и Турци из Албаније. Степан је постигао доста успеха придобивши на своју страну Паштровиће и доста Зећана, али је у јуну изгубио Бар. У незгоди, немајући своје флоте, Степан је дошао на мисао да ступи у везе са новим господарем јужне Италије, напуљским краљем Алфонзом V Арагонским, који је био познат као млетачки непријатељ. Баш током ове године отео је Алфонз целу Јакинску Марку млетачком штићенику Фрањи Сфорци и добио тако знатан утицај у јужном делу Јадранског Мора. Сем с њим, Степан је ушао у везе и са другим старим непријатељем Млетака, са Ђеновешком Републиком, иако му ова није могла бити од нарочите користи. Млечани су пожурили да Степана ослабе пре него би те везе донеле неке опасније резултате. Почетком 1444. год. они су узели Омиш и Пољица, а постигли су доста успеха и у Зети. Поколебан хришћанским успесима и уплашен за своју будућност пришао је у марту Млечанима Стеван Црнојевић, главни стуб Степанове политике и моћи на тој страни. Степан се, и сам забринут, прихватио грчевито за краља Алфонза. Овај је 19. фебруара 1444. склопио и формалан савез с њим, јамчећи му се за све поименично наведене поседе Степанове. По Алфонзовим речима Степан се њему "предао", т. ј. примио његове покровитељство "са свима својим вазалима". Учинио је то, очевидно, да би у случају победе хришћанске лиге важио као вазал једног хришћанског а не турског вазала; а и с тога, што се због такве везе надао јачој помоћи за борбу против Млечана.
Питање попуњавања босанског престола прошло је без тежих спољашњих криза. Херман Цељски, коме је краљ Твртко II био наменио престо умро је пре њега, а Херманови наследници нису могли да се наметну сами, знајући да би у народу били рђаво примљени. Мађарски краљ, који би, можда, да је хтео, могао да им помогне, налазио се баш у ово време у пуној борби с Турцима, која га је заузела свега и у којој је, после, и заглавио. А сем тога није му ишло ни у рачун да појачава моћ својих противника. Једини претенденти беху синови краља Остоје, Радивој и Томаш. Њих су католички кругови сматрали као незаконите, пошто им се отац оженио по други пут за живе прве жене. Радивој се одавно отимао за круну, али, иако је имао раније помоћ Турака, никад му није пошло за руком да добије више значаја. Он се, истина, називао краљем, имао је свој двор, и јављао се с времена на време својим порукама у Дубровнику, али га тамо нису узимали много озбиљно. Томаш се дотад мање истицао, али по својим дипломатским способностима стајао је свакако изнад брата. Њега је сам Твртко одредио као наследника и Томаш је одмах, по његовој смрти, узео власт. Радивоје је покушао да га омете, али није успо. Извесни сукоби, који су избили тим поводом, прошли су без тежих потреса.
Главни вођа опозиције против новог краља био је војвода Степан Вукчић. Томаш је одмах прихватио борбу с њим; наравно, најпре с тога што је устао против њега, а затим што се Степан држао с Турцима. После хришћанских успеха у јесен 1443. Томаш се сасвим определио за хришћанску лигу; њена ствар изгледала је да стоји не може бити боље. Та промена у држању Босне приметила се одмах на мађарском двору и наглашавана је као очигледан резултат успеха. У борби Томаш је постигао извесне успехе, јер су у исто доба ратовали против Степана и Млечићи нападајући Омиш и Пољица. Томашу се придружио и син војводе Радослава, Иваниш Павловић. У пролеће 1444. краљ је склопио и формални савез с Млечанима против Степана и посео је нешто земљишта око доње Неретве. Више успеха имао је на источној страни и против Турака и против Степана, захваљујући и доброј мери помоћи Павловића. Средином маја отео је од Турака град Сребреник. Пожурио се да га узме пре него би у њ ушла деспотова војска. Како је деспот био савезник мађарски Томаш се потрудио да објасни свој поступак и на мађарском двору. Његов главни заштитник тамо био је главом Јанко Хуњади. Њему је Томаш 3. јуна те године издао једну повељу пуну признања. У њој краљ признаје, да га је на босанском престолу утврдио краљ Владислав на заузимање и препоруку Хуњадијеву. Приљубљујући се с тога потпуно уз моћног мађарског магната, Томаш се заклео на службу и верност мађарском краљу, а Јанку се зарекао да ће му бити и остати веран пријатељ. Као знак своје оданости он ће Јанку давати сваке године по 3.000 златних фиорина. Тако је босански краљ постао, у неку руку, не само вазал мађарске круне, него и њених великаша.
Учврстивши се код Мађара Томаш је хтео да поправи свој положај и у земљи. Противници његови сматрали су, да он као "незаконити" син није достојан круне. Како је, уз то, био ожењен женом из пука није имао потребног ослонца код властеле. На кога се он све ослањао у прво време не знамо сасвим поуздано; Иваниш Павловић пришао му је из старе породичне мржње на Косаче и Степана нарочито. Да би стекао нових пријатеља, а нарочито да би придобио католичко свештенство и папску курију Томаш је у лето 1444. примио њихову веру. Мало потом споразумео се потпуно и са Дубровчанима.

Разлаз између деспота и Мађара

У априлу 1444. донесено је на будимском сабору решење, да се настави борба против Турака, и то са копненим снагама и са флотом. И доиста, 22. јуна кренула је из Млетака флота од 16 галија, 8 папских и 8 Републичиних, а две недеље доцније пошла је за њима и армада бургундског дуке. Та је флота имала задатак, да једним делом спречава прелазак турске војске из Мале Азије у Европу, а другим да на Дунаву помаже прелазак савезника на турско подручје. Уз савезничке лађе имала се придружити и грчка флота.
Прошлогодишња војна и ове спреме, о којима су се шириле сваковрсне вести, беху веома уплашиле султана Мурата. Он с тога реши, да чим пре понуди савезницима мир, вољан на велике уступке. За посредника изабра своју мудру жену Мару, деспотову кћер. Већ у марту ишао је један калуђер преко Дубровника и Сплита носећи Марине поруке оцу. Султан је нудио да деспоту поврати целу Србију какву је држао деспот Стеван. Жељан отаџбине, хотећи да Србији уштеди нова крвопролића и пустошења, која јој не би донела ништа више од оног што се већ нудило, деспот је брзо пристао на преговоре. Да би за мир придобио и Хуњадија, главу ратничке странке, деспот му је уступио неколико својих поседа у Мађарској. У Сегедину, крајем јула, заузимањем њих двојице, би склопљен мир на десет година. По том миру деспоту би повраћена Србија са 24 града, међу којима беху Ново Брдо, Голубац и Крушевац. Султан је пристао да плати 100.000 фиорина отштете и обавезао се уз то, да помаже краља Владислава са 25.000 војника у борбама против његових непријатеља. Једини уступак учињен султану био је тај, да му је Србија имала и даље плаћати стални годишњи данак.
Нема сумње, да је Хуњади имао право када је тврдио, да се таквим миром постигло више и много сигурније, него једном неизвесном борбом. Али је несумњиво и то, да је овај мир био потребнији Турцима него Мађарима, и да је пресекао једну велику акцију. Сегедински мир је чисто дело деспота Ђурђа. Он је желео да час пре васпостави Србију, држећи да је боље примити то што је већ на длану од оног што тек има неизвесно да дође. Он је видео и наличје рада хришћанске лиге и изгубио је многе илузије. Био је и сит вечитог преговарања, богорађења и свих сплетака, које су пратиле све дотадашње преговоре и спремања. Њему је, већ остарелом, било већ доста и крви и рата. А, што је најглавније, можда се није ни надао неком пресудном успеху знајући стање у Угарској, које је било далеко од тог да буде чвршће грађе од оног у Турској, ма какве иначе биле моменталне прилике у Муратовој царевини.
Одмах по склопљеном миру вратио се деспот у Србију. Већ 22. августа ушао је у Смедерево. Потрудио се одмах да поврати и Зету. Млечани нису пристајали да уступе оно што су били присвојили на Приморју. Бранили су се, да су то освојили не од деспота него од војводе Степана, који је био турски помагач и према том њихов заједнички непријатељ. Степан је, међутим, већ у јесен 1444. имао састанак с деспотом и измирио се с њим. Окружен са свих страна непријатељима, он је бар с деспотом хтео да обнови везе. Учинио је то, сем из старих породичних обзира и личног поштовања, још и с тога, што је знао да је деспот, због Сребренице, противник босанског краља. Степан је почетком 1445. год. вратио деспоту цео део Горње Зете с градовим Медуном, који је још држао у својој власти. Мало потом, на велико изненађење Млечана и Которана, појавила се пред Новим флота арагонског краља, која је дошла на позив Степанов као важна опомена за Млечане.
Међутим, међу хришћанима избило је велико незадовољство против Сегединског Мира. Налазило се, да је обустављена једна величанствена акција, која је у машти претстављала сјајне успехе за хришћанску ствар. Тврдило се, да се упустио сигуран плен. Кривица се сваљивала на деспота, коме се пребацивало да је био нестрпљив и себичан и који се једини користио победом. Међу незадовољницима главну реч је водио борбени и речити кардинал Цезарини. Са страшћу средњевековних хришћанских фанатика он је проповедао да се чим пре раскине мир. Дата реч и заклетва једном невернику нису требали да вежу правог хришћанина грмео је он, позивајући се на ауторитет цркве. Ратоборне поруке из Италије и активна опозиција Цезаринијевих присталица поколебаше двор да се одлучи на обнову рата с Турцима. Деспот се за то време упутио у Србију и није се залагао упорно, да спречи ту одлуку. На његов глас не би се, уосталом, много ни слушало, јер је опозиција и ударала у главном на његов утицај при мирољубивом решењу. Нашавши се у Србији он се решио на неутралност. С хришћанима није пошао, јер није хтео да погази уговор и јер није желео да и опет Србија постане ратно подручје, а са Турцима није могао.
Хришћанска војска стигла је 20. септембра 1444. у Оршаву и ту почела прелазити Дунав. Кроз Србију се није ишло. Једно због деспотова држања, а друго што се чинило, да је преко Бугарске непосреднији пут за Цариград. Хришћанска војска, већином коњица, бројала је 16.000 људи, којој се придружило 4.000 Влаха. Код Варне је дошло до одлучне битке 10. новембра. Са бројном надмоћношћу Турци су страховито поразили хришћане. Погибоше краљ Владислав и многи угледни мађарски великаши, међу којима и Кардинал Цезарини. Спасао се Јанко Хуњади са малим бројем војника. Понесен победом султан је љуто казнио све оне, који му се беху замерили. Уплашене јадранске републике, Млеци и Дубровник, похиташе да оправдају своје учешће бацајући сву кривицу на папску курију. Деспот Ђурађ остао је поштеђен. Шта више, имао је и извесног утицаја на Порти. Дубровчани, на пример, захваљују само њему што је султан 1447. год. склопио с њима мир.
На вести о хришћанској катастрофи под Варном био се нарочито уплашио краљ Томаш. Он се одједном видео осамљен, замеривши се не само Турцима, него и деспоту и војводи Степану. Једини наслон чинило му се да може наћи код Млечана. Он је с тога и покушао ступити с њима у ближе везе. Нудио им је, поред продужења савеза против Степана, неке градове око Пољица, а тражио је, у исто време, и коначишта код њих у случају невоље. Млечани су му обећали само ово последње, а остало су све љубазно отклонили бојећи се ма каквих уговорних обавеза, које би их могле довести у нове сукобе. Краљ се обраћао и папи, иако му овај није могао пружити стварне помоћи. На папској курији радо су прихватали сваку "заблуделу овцу", која се враћала у крило римске цркве, а нарочито људе на тако високим положајима, као што је био Томаш. Њега су желели задржати посебно још и с тога, да се један балкански владар нађе опредељен више за ствар хришћанске лиге. Да појача краљев углед папа Евгеније је 29. маја 1445. накнадно легитимисао други брак његова оца. Тако Томаш није више могао бити означаван као "незаконити" син. Другим актом папа је развео краљев брак са женом пучанком. Тим је Томаш мислио поправити свој лични углед код племства; у народу, међутим, само га је погоршао. И оно проверавање и овај неоправдани раскид са женом још више су отуђили народ од двора, који ни иначе није био много популаран, и тумачени су само на краљеву штету.
На источној страни краљ је с Иванишем Павловићем био продро дубоко у области војводе Степана. У лето 1445. очекивало се у Дубровнику, да ће њихове војске преко Јасена избити све до Требиња. Под њиховим притиском Степан је 23. августа склопио мир с Млечанима одрекавши се и Омиша и Бара. Добио је натраг само своје приватне поседе у Млецима, Задру и Котору и исплату такозваних которских доходака. После дужих преговора измирио се Степан у мају 1446. и са босанским краљем. Овога су забрињавали турски успеси и несређено стање у Мађарској, а у великој мери бојао се и због поузданих вести, да савезник и заштитник Степанов, краљ Алфонз Арагонски, по традицији напуљске куће, поставља своју кандидатуру на упражњени мађарски престо и да мисли са Степанова подручја, са Неретве и преко Босне, успоставити везе са Мађарском. У Милодражу, 19. маја, дошло је до састанка између краља и Степана. Да измирење буде што чвршће краљ Томаш се оженио Степановом ћерком Катарином. Овом везом добили су несумњиво обојица. Краљ је добио као сродника најмоћнију личност тадашње босанске државе, а Степан је овим потезом повратио сав свој изгубљени престиж због последњих неуспеха. Њих двојица, здружени, били би стварни и моћни господари босанске државе.
Били би доиста, али нису били. Измирење између краља и Степана покварило је односе између Степана и деспота. Ђурађ није прежалио Сребренице и за време борби између краља и хумског војводе он је поново повратио. Босанци су је затим преотели. Тај богати град остао је стално као јабука раздора између Босне и Србије и сав је обливен братском крвљу. Деспот није крио своје непријатељство према Томашу. Кад је почетком марта 1448. продрла једна повећа турска војска у Босну и Херцеговину све до Неретве, корчулански кнез Петар Соранца јављао је у Млетке, да он мисли како је тај нападај дошао по жељи деспота Ђурђа, "пошто су се недавно поменути (деспот и Степан) у велике разишли". Турска војска, која је упала у Босну, разделила се у две групе. Једна је остала да ратује по Босни, а друга је кренула против Хрватске. Турско ратовање у Босни трајало је више од шест недеља. Бојећи се да се Турци не обрну и против њега Степан је напустио свог зета и пришао деспоту. У јуну је између њих склопљен и писмени споразум. Односио се, по свој прилици, не само на Босну, него и на Зету, у којој се деспот, сад помаган од Скендер-бега, још увек носио с Турцима. Удружена деспотова и војводина војска потукла је краља Томаша 16. септембра код Сребренице.
Војвода Степан сматрао је, да се после те победе његов положај видно изменио на боље и на више. После те победе он се осетио као моћнији и хтео је да то и обележи. Вративши се с тог бојног похода он се прогласио херцегом од Св. Саве. Назив херцега, који је некад носио моћни Хрвоје, чинио му се однекуд већи од чина великог војводе, ваљда зато што је био необичнији. Титулом "херцега од Св. Саве" Степан је хтео да свој нови чин веже за једно веома популарно име народног култа. Гроб Св. Саве са Милешевом налазио се, доиста, у његовој области и био је изузетно штован; ту се, као што смо напред изложили, крунисао и Твртко I за краља Босне и Србије. Ова титула имала је да створи известан морални престиж њеном носиоцу. Степан је, уз то, хтео да се њом истакне као нека врста владара и нарочито као самосталнија суверена личност. Ту титулу Степан је узео негде око 10. октобра 1448. Нарочит његов посланик беше опремљен у Дубровник, да то јави кнезу и влади. Дубровачка господа решила су 17. октобра, да честитају војводи нови чин.
Занимљиво је, да је Степан, тражећи везе на више страна, дошао у додир и са аустриско-немачким царем Фридрихом III. У једној повељи од 20. јануара 1448. каже се, да се војвода обратио цару с молбом, да му тај потврди све његове по имену побројане посаде, како је то раније учинио Сигисмунд његовом стрицу Сандаљу, а краљ Албрехт њему лично. Степан се обратио цару као тутору малолетног краља Ладислава, а за своју већу сигурност. Учио је то преко краља Томаша, с којим је тад још стајао добро, и мађарски пријатељи краљеви посведочили су војводине наводе и омогућили му издавање дипломе. Једно време се веровало, да је цар Фридрих дао Степану и херцешки назив. У изворима о том нема трага, а у јесен 1448., пошто се Степан завадио с краљем, то би било и мало вероватно. Ненародски облик назива херцег дошао је нама не из немачког (Herzog), него по мађарском облику. Степанова област хватала је у то време од бококоторског залива до Праче и од Цетине до Мораче и Лима. Главно место беше му питоми Благај на врелу Буне у мостарском Бишћу. По њему је читава његова област добила име Херцеговине, које улази у промет педесетих година XV века.
Краљ Томаш је то одвајање примио тешка срца, али није могао да га спречи. С муком је држао око себе и осталу господу. Да се покаже реван католик он је придобијао за римску цркву извесну властелу, али му се најутицајнија није одазивала. Сама папска курија знала је за то и папа Евгеније IV писао је 1446. год., да је угледни Петар Војславић, господар Доњих Крајева, "једини кнез католик у оним странама". Остали су мање-више остајали у својој вери. Кад је у августу 1446. дао синовима војводе Иваниша Драгишића град Кључ са облашћу краљ им је обрекао, да им се поклон и вера неће све дотле порећи, док им кривица не би била испитана "господином дидом и црквом босанском и добрими Бошњаними". Краљ се ориентисао према Риму из чисто династичких и политичких разлога, али се није могао сасвим отворено супротстављати расположењу у народу. Трудио се, ипак, да колико може делује у интересу католичке цркве. И он и жена му подизали су нове цркве, у Врандуку и Врилама; давали су повластице црквама и манастирима; употребљавали за све поверљиве послове свештена лица. Хварски бискуп Тома, папин легат, био му је главни саветодавац и сарадник. Извесни фрањевачки редовници осуђивали су и поред тога краља, што не показује више енергије према иноверцима. Краљ је с тога морао да објашњава папи своје држање. Он је уверен католик, али мора да рачуна са осетљивошћу народа, у ком је број некатолика велики. Он ради постепено и чека своју прилику, а дотле мора трпети и примати и друге, да их не би изазвао против себе и остао без престола. Бискуп Тома потврдио је краљеве речи и папа је разумео и извинио Томаша. Чак је 30. јула 1446. препоручивао мађарском двору да му се нађе на помоћи. Неуспеху католика допринели су и ово време и раздори међу самим фрањевцима, који су потицали из материалних мотива; а уз то и неуспеси Мађара. Иваниш Павловић, који се био определио за Рим, напустио је ускоро ту ориентацију. Код многих лица у Босни вера није била ствар истинског опредељења или чврсте традиције, него фирма која се мењала према политичким приликама и потребама. Иако је папа желео и трудио се, да католичкој ревности даде више ауторитета ма и употребом силе успех је постепено, с новим развојем прилика, бивао све мањи. Наивно је било чак с његове стране, кад је 1. фебруара 1448. затражио од Томе, да покуша поново срећу код војводе Степана и Иваниша Павловића, па ако не успе да их анатемише, а њихове земље уступи присталицама католичке цркве. Како су се у Риму мало знале праве прилике у земљи и како су овакве поруке далеко од сваке реалности!
Краљ Томаш је 1448. год. покушавао, да ухвати ближе везе са краљем Алфонзом, али није имао правог успеха. Обраћао се узалуд и деспоту Ђурђу. После се тужио, да су му тај споразум у два маха спречили дубровачки људи у Србији. Деспотова војска узела је у јесен те године не само Сребреницу, него је продрла уз Дрину све до Вишеграда. Ненадним препадом почетком 1449. год. краљ је поправио положај на тој страни и поново освојио сребренички рудник.
Поред Мађара све већу активност показивали су на Балкану нарочито Млечани, обоји изазвани турском агресивношћу. Млечани су јасно видели немоћ балканских држава, да се одупру турској најезди, па су решили да ту њихову слабост искористе за своје учвршћивање на Приморју. Јављали су се као хришћански пријатељи, жељни да помогну. Њихове услуге нису биле велике, као ни средства која су улагали. Они нису уопште имали ни веће снаге ни смелијег замаха. Радили су намало, али истрајно, и што би уграбили ма на који начин тешко су испуштали из рука. Пошто су добили далматинско приморје и острва, затим Боку и зетску и албанску обалу, хватали су корена у Грчкој. Изгледало је једно време као да постоји извесна подела рада између њих и Мађара. Док су ови развијали своју активност у главном на дунавској линији Млечани су се хватали Приморја и врло ретко улазили дубље у његову позадину.
У Приморју, како смо видели, њихово увлачење довело је до оштрих сукоба. Са српским деспотима водио се прави рат, исто као и са војводом Степаном. Од 1445. год. против њих се дигао и Скендер-бег споразумевши се са деспотом Ђурђем. Деспот је и војнички помагао Скендер-бега. Упутио је у Зету свог војводу Алтомана са знатном војском од 12.000 људи. Тобожњи хришћански заштитници трошили су хришћанску снагу истина мање него Турци, али са истом себичношћу. Против Млечана се дигоше многа угледна братства Зете и Албаније, а међу њима чак и дотле верни Црнојевићи. Сама млетачка сињорија признаваше у мају 1448., да су им тамошњи поседи "у очигледној опасности". Бојала се нарочито, да се Ђурђу и Скендер-бегу не придружи краљ Алфонз. Ради тога беху уценили Скендер-бега. Препоручивали су свом намеснику у Скадру, да ступи чак у везе с Турцима и да са њиховом помоћу гледају "избацити Скендер-бега не само из Албаније, него и са света". Са свом вештином гледали су да придобију поново одметнута угледна племена, а нарочито Дукађине и Стевана Црнојевића. Можда та подземна ровења или неспособност деспотова војводе Алтомана изазваше пораз деспотове војске. То, наравно, из основа измени цео положај. Деспот није постигао ништа, а осамљени и од Турака угрожени Скендер-бег пристаде на мир под цену повишења годишње помоћи.
Најкрупнији догађај у балканској историји овог времена био је велики поход Јанка Хуњадија против Турака. Мађари су хтели на сваки начин поправити недаће пораза код Варне и још једном, у великој офанзиви, истргнути Турцима инициативу. Извесни хришћански владари још нису напуштали мисао, да се настави недавна хришћанска коалиција против Турака и да се, по могућности, и прошири. Деспот Константин Драгаш из Пелопонеза настојао је живо, да оспособи Грке за борбу. Одржавао је везе и са деспотом Ђурђем и да се што више приближе удао је у зиму 1446. своју синовицу Јелену, кћер деспота Томе, за најмлађег деспотова сина Лазара. Сватови су ишли преко Дубровника. Један њихов спор са једним дубровачким заповедником лађе, која је превозила сватове, оставио је трага и у нашој епској народној поезији, само што се у песми тај спор пренео на деспота Ђурђа лично и проширио се у сукоб са самим Дубровником. Нарочито су оживеле наде на обнову хришћанског савеза откад Јанко Хуњади, од јуна 1446., постаде гувернер мађарске краљевине. Он је био и сувише познат као огорчени противник Турака и као хришћански витез борац који је поставио као циљ живота да се носи с њима. Али, и поред све опасности, која је очевидно претила од Турака, стари савез није могао да се обнови. Сам папа Никола V желео је, да Угарска, пре нових авантура, среди своје односе са немачким царем Фридрихом III; Млеци су имали неприлика не само у Зети и Албанији него и у северној Италији. Да би постигли што желе они су чак улазили у везе с Турцима, као примера ради у Скендербеговом случају, и нису били поуздан друг за нове и опасне коалиције. Није се одазвао ни Алфонс V. Природна је ствар, да се под таквим условима није хтео да излаже ни деспот Ђурађ. У толико пре, што је имао несвршених послова и у Босни и у Зети. Једини који беше спреман да се придружи Хуњадију био је Скендер-бег.
Почетком септембра 1448. прешао је Хуњади с војском од 70.000 људи у Србију и позивао деспота да му се придружи. Деспот му је, преко свог "ризничког челника", т. ј. министра финансија, Дубровчанина Паскоја Соркочевића, објашњавао своје уздржавање. Хуњадијева војска била је, доиста, велика и снажна, с већим делом коњице, али је деспот ипак сумњао, јер је и турска снага била импозантна. Сем тога, он се од целог тог похода није надао некој већој непосредној користи за Србију. Ослобођење од турског притиска водило би га у све већу зависност од Мађара, који су, исто тако, били непоуздани пријатељи. Држање краља Томаша не би могло бити онако према деспоту и Србији, да су Мађари хтели показати како не желе сукоба и слабљења својих пријатеља на изложеним местима. Од похода на Варну односи између деспота и Мађара били су уопште осетно охладнели. Деспот је овог пута отишао чак тако далеко, да је преко Соркочевића обавестио султана и о преласку мађарске војске и о њеној снази. Султан Мурат, који се у то време налазио под Кројом у Албанији, напустио је одмах опсаду тог града и пошао у сусрет Мађарима.
Љут што није придобио деспота за савез Хуњади је пустио својој војсци, да се понаша у Србији као у непријатељској земљи. Огромна војска, са 2.000 кола, имала је великих потреба и њен пролазак, да су односи били и срдачнији, не би био изведен без сукоба и терета за становништво. Мађарска војска је прошла кроз Крушевац, одатле кроз Јанкову Клисуру (која отад и носи то име) и Топлицу на Косово. Кад је 17. октобра Хуњади избио на Косово затекао је већ турску војску, још већу и боље опремљену, под заповедништвом самог султана. Турци су једним делом заобишли хришћане и ударили им с леђа. У најодлучнији час битке прешао је влашки војвода Дан са 8.000 својих Влаха из мађарске у турску војску. Та издаја пренела се, после, у народном предању, на прву косовску битку између Срба и Турака. У страховитој борби, која је трајала три дана, Мађари су били потпуно потучени. Изгубили су 17.000 мртвих јунака. Међу погинулима налазио се и Хуњадијев сестрић, Јањош Секељ, у народним песмама познат као Бановић Секула, хрватско-далматински бан Фрањо Таловац, и многи други. Помен о тој погибији сачувале су многе народне песме, а нарочито далматинске бугарштице, а у народу се и до данас одржала узречица: "Страдао као Јанко на Косову".
Разбијена мађарска војска прште на разне стране. Неки доспеше у Зету, а неки чак до Дубровника. Главни део бежао је преко Србије. Деспот је издао наредбу, да се прости бегунци пропусте, а да се на сваки начин ухвати главни вођа, сам Хуњади, кога је чинио одговорним за све штете. Кад је Хуњади доиста био ухваћен спроведен је у затвор, у Смедерево. Данас није лако утврдити шта је искусног деспота могло определити на тај неполитички корак. Ма колико да су биле велике штете које су Мађари нанели Србима још су могле доћи веће, ако се стану светити и ако се прометну у отворене српске непријатеље. Овакав корак није одговарао ни дотадашњој политици деспотовој, који се трудио да се не замери ни једној ни другој страни, ни Турцима ни Мађарима. Овим поступком деспот се, ипак, није додворио Турцима, јер им није издао Јанка и јер је наставио погађања с Мађарима; а код Мађара је, као и код многих западних држава, изазвао оштру осуду. У далматинској епици остало је о том неколико трагова. Једна бугарштица назива чак деспота "невјером" и даје на уста Хуњадијеве жене овакав прекор на његов рачун:

Он је мени Угрин Јанка у тамницу поставио,
Који га је у потреби доста пута помиловао,
А он њега помилова тамницом од Смедерева.
Има поузданих података, да је то већ остарели деспот учинио под туђом сугестијом. Као виновници помињу се Соркочевић и његов земљак Дамјан Ђорђић. Сам Хуњади тужио се Републици, "да су та двојица подјаривали зле намере између њега и деспота, из чега су произашле најгоре последице и у самој битци косовској и у Хуњадијеву заробљењу".
На глас о том састаше се одмах, крајем новембра, угарски сталежи у Петроварадину, да већају како да ослободе Хуњадија. Двојица њихових изасланика, после дужих преговора, склопише у Смедереву уговор са овим главним тачкама: 1) да се забораве сва стара непријатељства, 2) да се Угарска обавеже помагати Србију против непријатеља, 3) да у будуће мађарска војска неће пролазити Србијом сем по позиву, односно Србима у помоћ, 4) за учињене штете Хуњади ће платити 100.000 дуката, и 5) да се деспоту врате сви његови поседи у Угарској сем оних, које ће као мираз добити деспотова унука Јелисавета, јединица грофа Урлиха Цељског, која би се имала удати за једног Хуњадијева сина. Тај будући зет остао би као таоц код деспота све док његов отац не изврши примљене обавезе. После тог уговора пуштен је Хуњади на слободу и на сам Бадњи Дан стигао је у Сегедин, где су били на окупу забринути мађарски великаши.
Дубровачкој Републици, као мађарском вазалу, било је веома непријатено држање Соркочевићево. Она је, с тога, да умири Мађаре, издала нередбу којом забрањује свима својим грађанима, да од 1450. год., за три године унапред, ниједан од њих не сме ићи у мисијама туђих владара, нити се придружити ма којој војсци изван деспотовине. Та мера је била рђаво примљена у Смедереву и деспот је, као одговор на њу, повисио царине дубровачким трговцима по својим рударским местима и опозвао многе своје повластице дубровачкој трговини. Соркочевића је задржао и даље и употребљавао га за поверљиве дипломатске мисије. Да покаже колико је полагао на њега дао је чак у зидине Смедерева урезати његов грб.
У Мађарској се беше, међутим, створила доста јака опозиција против Хуњадија, која је налазила да је он главни кривац за оба тешка пораза Мађара, и код Варне и на Косову, и да се њему не може даље поверавати судбина и част мађарске војске. Да би могао смирити незадовољство у Угарској и повратити посрнули углед требало је Хуњадију да се осигура од турских нападаја. С тога посла посебно посланство деспоту, да овај посредује код султана. Деспотов план био је, да се склопи мир на мало дужи рок, бар на седам година; да за то време Србија и Влашка плаћају султану половину данка, а Босна цео; и да се дозволи становништву тих Турцима вазалних земаља да одржавају с Мађарима привредне везе. Сем тога деспот је желео, да тај мир обухвати и Византију. Ако се не би хтело примити да само Босна плаћа цео данак, деспот је пристајао унапред да у тој тачци попусти, да цео данак плаћају све три поменуте државе. Мађарски сабор одбио је у лето 1449. тај план, налазећи да унизује углед њихове државе. Деспот није улазио у даља објашњавања, знајући да Турци, после победе, неће бити много попустљиви, а врло вероватно се бојао, да и не изазове њихово подозрење против себе. Тим се деспот поново замерио Мађарима, који су у својој узбуђености после тако крупних недаћа били нарочито осетљиви.
У односу према Византији, с којом је имао и породичних и привредних веза, деспот се трудио да буде не само исправан него и прави пријатељ. Цариградски бедеми носе на два места јасне помене о том, да је деспот својим средствима помагао обнављање цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио је то управо у оно време, кад је одбијао да суделује у мађарском походу, 1447/8. године. Ст. Новаковић је дао тачно објашњење за ту политику. "Не могавши наћи коначно спасење српске државе у савезима преко Дунава, који су у самом зачетку гризле свакојаке политичке болести, седи се деспот бацио на последњи бедем источног хришћанства. И он је помагао да се тај бедем утврђује без сумње не што је мислио да се може одбранити, него што је видео да је ту био почетак и да ће ту бити свршетак велике балканске драме". На византиски престо дошао је почетком 1449. год. Константин XI Драгаш, син српске племићке и са јасним српским обележјем у имену, али као штићеник султана Мурата.
Да би оправдао свој пораз Јанко је један део кривице пребацивао на деспота. Он је на њ био киван и ради оног заточења; и што му још ни крајем 1449. год. не беше вратио сина из таоштва; и ради неуспелих преговора за мир; и ради примљених финансиских обавеза. Желео је с тога, да уговор с њим раскине и да добије разрешење због положене заклетве. Мађарски сабор налазио је, с њим заједно, да је смедеревски уговор "изнуђен". Такво мишљење казао је јавно и папа Никола V у својој були од 12. априла 1450., којом је ослободио Хуњадија од заклетве. Чим је на тај начин добио слободне руке Хуњади је освојио деспотова добра по Угарској, а његове је чиновнике растерао.
Против деспота радио је и у мађарским круговима и на папској курији и босански краљ Томаш, у нади да би га могао потиснути с подручја Босне. Он је отворено устао против деспотових планова за мир с Турцима налазећи да су уперени против Босне. Израдио је код Мађара, да један посебан суд испита спор између њега и деспота, тражећи да му деспот врати што је био узео. У Добоју, 11. новембра 1449., склопио је, с тим у вези, посебан уговор с мачванским баном Јаношем од Корога, којим се обавезивао на заједничку дефанзивну борбу против Турака и на оданост Хуњадију и Мађарима. У Дубровнику се с тога очекивао рат у Босни у најскорије време. Мислило се, да ће га почети херцег Степан било непосредно против краља, као турски присталица, или посредно против његових људи у Хуму. И Папа Никола упутио је 26. јануара 1450. писмо оданим великашима, да прискоче у помоћ, ако их позове његов легат у Босни, бискуп Тома. Атмосфера рата већ је постојала. У лето 1449. беше отпочео рат између Млетачке Републике и краља Алфонза. Херцег Степан је, као савезник напуљски, ушао у борбу, коју би, вероватно, некако избегао, да су му Млечани хтели повратити нешто од раније присвојеног земљишта, што је он од њих тражио.
У марту 1450. покушали су пријатељи да посредују између деспота и босанског краља. Сам папа је овластио острогонског надбискупа да делује у том правцу. Али без правог успеха. Непријатељства су трајала и даље, само нису узимала оштрији облик.
Папа Никола V залагао се иначе искрено за Томаша. У лето 1450. он је дао опрост грехова свима онима који буду у његовој војсци "за одбрану и покоравање његових непријатеља". А као ти непријатељи означени су не само Турци, него и "манихејци", "јеретици", т.ј. православни и богумилски поданици и суседи краљеви. Краљев покушај оштрије акције против властитих поданика није му донео жељених резултата. Људи су се махом разбегли у суседне земље, а највише у Хум, под Херцегово окриље.
За то време Балкан је страдао. Турска војска коју је водио сам султан, беше притисла Албанију и довела Скендер-бега у врло тежак положај. Али се он, помаган од Млечана, Дубровчана и других хришћана с мора и приморја, овог пута одржао, иако с много жртава. Његова храброст направила га је веома чувеним у целом хришћанском свету; мало је јунака имало његов глас. Ово турско ратовање утицало је, па је у лето те исте, 1450., године дошло до мира између краља Алфонза и Млетака. Први је уговором о миру обухватио и Херцега као свог савезника, док је Томаш, као нека врста посредног саучесника, потврдио мир обема странама. Узалуд су остала и Алфонзова и Степанова настојања, да Млечани поврате Херцеговини Омиш. Наскоро после склопљеног мира, под притиском јавног мишљења, краљ Алфонз је радио на том, да се створи нов хришћански савез, у који би, поред њега, ушли и Млечани. У тај савез он је крајем 1450. позвао и Херцега.
Али је Херцег убрзо ушао у друге авантуре. Његови односи с Дубровником постајаху из дана у дан гори. Пограничне размирице развише се у праве сукобе. Степан је, уз то, водио једну економску политику, која је хтела што већу еманципацију Херцеговине од дубровачког тржишта. Отворио је чак 1449. год. у Новом и прву нашу фабрику чохе. Дубровчани су се, поводом разних Херцегових мера, потужили и мађарском краљу, па су упутили и посебног посланика на мађарски сабор. Желели су, да краљ Томаш добије посебан мандат за решавање тог питања и да Мађари упуте у Босну и једног посебног изасланика, који би показао интерес за ово питање. Радили су против Херцега и код папе, тражећи помоћ и духовну потпору. Мађарски сабор, са Јанком Хуњадијем, прихватио је дубровачке молбе. Херцег је, обавештен о том, тражио ослонца код Порте и молио од султана дозволу, да може, према потреби, напасти Дубровник.
За ово време беше умро султан Мурат II (4. фебруара 1451.), а на престо је дошао његов син даровити, борбени и веома предузимљиви Мухамед или Мехмед II, који ће из основа изменити карту Балкана. У Дубровник стиже вест, да је нови султан дао слободно руке Херцегу, пошто Република признаје врховну власт њему непријатељског мађарског двора. Уплашени Дубровчани обратише се хитно старом деспоту, да се овај заузме за њих и на Порти и код Степана. Мађарски посланик, који је био дошао Степану, није постигао много, исто као ни посланство краља Томаша. Дубровчани су се, у невољи, обратили поново и мађарском и босанском двору и далматинском бану Петру Таловцу тражећи стварну војничку помоћ или што непосредније посредовање. Позивали су Хуњадија, да он лично дође у Босну. Том приликом могао би освојити град Ходидјед, који су Турци држали, и пресећи учвршћивање Турака и турског утицаја у тој области.
Краљ Томаш није се за њих могао енергичније заложити. Њему је тај спор између Херцега и Дубровника изгледао чисто локалан. Место на југ, он је сву своју пажњу обратио на исток, стално са непријатељским ставом према деспоту. Крајем априла 1451. тражили су његови посланици у Млецима, да Република остане неутрална у рату, који ће Босна доскора имати са деспотовином. Млечани су им обећали не само то, него још и своје посредовање код султана, да се Турци за то време не би обрнули против Томаша. То обећање није било од неког значаја, пошто ни сами Млечани нису стали Бог зна како на Порти. То се, у осталом, видело врло брзо, кад су турске чете упале у Босну изненада и нанеле тамо много штете. Дубровчанима није могао помоћи ни бан Петар, који је имао пуне руке посла у Хрватској и који је уз то био у завади и са Хуњадијем и са краљем Томашем. Он је, шта више, сам молио Дубровчане, да посредују за њ код моћног мађарског намесника, а са Томашем се сам носио не без успеха. Млетачка Република, којој су се обраћали за помоћ и Херцег и Дубровник, остала је неутрална, али је штетила Дубровчанима у толико, што није давала њиховој флоти слободан размах у Боки Которској и спречавала, да се Херцег с водене стране снабдева храном и оружјем.
Формални рат између Херцега и Дубровника почео је тек крајем јуна 1451, иако су сукоби били учестали од јесени прошле године. Војнички Дубровчани нису били дорасли Степану, а знали су добро и то, да ће они, ма како се рат водио, претрпети већи део штете. За сам свој добро утврђени град они се нису бојали, али су страховали за цело подручје ван градских зидина и за своју трговину и њене везе. С тога су преклињали Хуњадија, да лично дође у Босну; "то је пут нашег спасења", говорили су скоро с очајањем. Хуњади је помишљао на то и чак обећавао. Ако он не би могао доћи Дубровчани су молили да бар пошаље своју војску, којој би се, с босанским четама, ставио на чело краљ Томаш. Али да би се то постигло требало је да дође до измирења са деспотом.
За новог султана Мехмеда II веровало се, да има извесних обзира према деспоту због деспотове ћерке, умне султаније Маре, која је васпитавала Мехмеда и коју је он веома ценио. Због сукоба са Мађарима деспот се и сам био знатно приближио Турцима, мада између њих никад није било правог узајамног поверења. Сам је Хуњади везао свој долазак у Босну за измирење с деспотом; и сам Томаш видео је, да без тог не сме да се упусти ни у какву тежу обавезу. И он је молио Дубровчане да посредују за мир. Ови су то одмах прихватили и почели рад.
Дубровачка војска претрпела је 1. јула код Томбе потпун слом. Република је одмах потом понудила Херцегу мир, али је његово тражење, да му се поврати Конавље, онемогућило непосредни споразум. Отишло се на арбитражу пред Порту. За то време Дубровчанима је пошло за руком да измире деспота и краља Томаша. Цена измирења био је повратак Сребренице, која је дошла у деспотове руке крајем јула. Дошло је потом и до споразума између деспота и Мађара. То је учинило, да су Дубровчани дигли главу и почели тражити од пријатеља, да их не само заштите, него и да им обезбеде добијање Херцегове жупе Драчевице и града Новог. Отпорност Дубровчана појачао је и раздор у Херцеговој породици. Херцег Степан био је све више него човек чврста карактера и моралне исправности. У ово време љуто је увредио своје најближе. У Херцеговину, са неким трговцима из Фиренце, беше дошла и једна лепа дама, нека дона Јелисавета, коју Херцег заволи и уведе у свој дом. Сва је породица скоро устала против те везе, и мајка, и жена Херцегова, и његов најстарији син, кнез Владислав. У Дринаљеву, 15. августа 1451., потписао је Владислав савез са Дубровчанима против свог оца и одмах отпочео борбу. Овај породични скандал прочуо се по многим странама ондашње јужне Европе, па је рано постао предмет народне поезије и народног причања. Охрабрени овим савезом и измирењима између деспота и краља Томаша Дубровчани нису више наваљивали са онаком упорношћу, да Хуњади дође у Босну. Кад је овај, по њиховој ранијој жељи, изјавио да би дошао тамо са 20.000 војника, али да пре тога желео знати колико ће Дубровчани допринети финансиски за ту експедицију, они су чак одговорили како то тражење није исправно, пошто је Дубровник део мађарског краљевства, па је мађарска дужност да га сами бране. Место да дају новац за ту војску они су дошли на другу мисао. Деспот, краљ Томаш и Дубровник имају понудити султану 150.000 дуката за Херцеговину, па да тако, лакше и брже, реше цело питање. Деспоту се нудила Херцегова област до Дрине, Дубровник би добио Драчевицу, Требиње с Површи и Лугом и жупе Врм и Врсиње, а краљ остатак Херцеговине. Република је пристајала да плаћа Порти и онај харач, који јој је давао Степан. Против Херцега они су придобили и хумског војводу Иваниша Влатковића. После дужих преговора склопљен је 18. децембра 1451. у Бобовцу савез између краља Томаша и Дубровчана. Краљ је обећао да ће одмах напасти на Херцега, а Дубровчани су му за издржавање војске дали 6.000 дуката. Он је њима признао, и теоретски уступио, Врсиње и Драчевицу, сузивши знатно њихове раније територијалне захтеве.
Али за то време стигло је и турско посредовање. Посебан изасланик, Амурат, "роб цара турског", дошао је у јануару 1452. у Дубровник с три Херцегова човека, да на лицу места извиди и реши спор. Формално се доспело до неког споразума, али чим се Турчин удаљио дошло је до нових непријатељстава. Инцијативу су дали Дубровчани, који су желели да искористе с више добити створене савезе. Помаган од њих и војводе Иваниша Влатковића кнез Владислав је био притеснио оца у великој мери. Отео му је и главни град Благај и неколико других утврђених места. У пролеће Владиславу је стигао у помоћ од стране краља Томаша и војвода Петар Војсалић. Чинило се у један мах, да је Херцега сасвим оставила срећа и да је његов слом постао неизбежан. У часу тешке депресије он се одлучио на необичан корак. Обратио се Млечићима и понудио им, да они поседну Неретванску Крајину. Стари непријатељи Дубровника, а сад љубоморни због њихових трговачких веза и успеха, Млечани су прихватили тај позив. Узалуд су били сви протести и краља Томаша и кнеза Владислава. Дубровчани су, огорчени, позивали Томаша да то млетачко уплитање спречи силом. То је, говорили су они, прва тачка са које стари мајстори мисле да продиру даље у Босну. Тако су некад, узевши само по једну тачку, освојили Далмацију, Зету и Ломбардију. Прогнати их треба чим пре, док се још нису учврстили. Краљ је доиста посредовао. Сам је лично дошао у Горицу и упутио војску према Крајини. Његови људи протерали су млетачку посаду из Дријева и скинули им заставу. После тога краљ се повукао у Босну не предузимајући ништа више, на велико изненађење Дубровчана. Чак и кад се поново вратио у Хум остао је пасиван. Имао је и разлога. Односи у земљи и у суседству били су тако заплетени и помућени, да је сваког часа могло доћи до неких непредвиђених опасности. Турци нису мировали, и Томаш је стално од њих зазирао. На Степановој страни, као његови противници, јавише се бан Петар Таловац и чак Урлих Цељски. Дипломатска вештина Херцегова није била мала, и ко зна, мислио је краљ, кога он све може кренути против њега. И с тога је налазио као најмудрије не излагати се сувише и очувати слободне руке.
Султан Мехмед II, веома образован и уман владар, са знањем неколико језика, међу којима и српског, који је научио по свој прилици од султаније Маре, био је човек веома смео и широких потеза. Ученост му није спутавала вољу; чинила га је само прилично скептичним и нимало религиозним. Није трпео дволичне односе, нити се лако задовољавао компромисима. Његова је мисао била да створи снажно, централистичко Османско Царство под турским вођством и с турским обележјем и да учини крај колебању малих и недовољно лојалних балканских господара. Од тих свих владара он је, из почетка, имао највише обзира према деспоту Ђурђу. Као посредник је служила султанија Мара, деспотова кћи, васпитачица Мехмедова, која му је отворила европски свет. Обновио је одмах уговор са деспотом и посредно, преко Маре, дао је Србима на управу Топлицу и Дубочицу. Обновио је на почетку своје владе уговоре и са осталим суседима, желећи да се понајпре потпуно снађе у пословима и учврсти личну власт.
Султанова пажња према деспоту и Мари није остала незапажена. Дубровчани су честитали Ђурђу, а босански краљ се реши да се с њим нагоди. После извесног отезања и нагађања и једне турске демонстрације он је ипак, у јулу 1454., вратио деспоту Сребреницу, иако тешка срца. На споразум су се одлучили чак и Мађари. У Смедереву 7. августа склопљен је уговор о измирењу између деспота и Хуњадија. Да би то измирење постало што трајније извршена је том приликом веридба између Матије, млађег Хуњадијева сина, и десетогодишње деспотове унуке Јелисавете Цељске. У то време деспот је био и један између понајмоћнијих магната Угарске. Имао је као своје градове Мункач, Сатмар, Дебрецин, Бечермен, Кулпин, Митровицу, Сланкамен, Земун, Бечеј, Бечкерек, Крашов и Вилагош. Деспотовим посредовањем склопљен је најпосле и мир између Турака и Мађара са трајањем од три године (објављен 7. фебруара 1452.). По том уговору и деспот и босански краљ били су обавезни да плаћају Турцима данак; али, у исто време, обојица су остала у државноправној зависности од мађарског краља.
Једино није могло да дође до смиривања између Срба и Млечана у Зети. Деспотова војска настављала је ратовање под вођом Алтоманом, помагана од извесних зетских племена и у тај мах и од Паштровића. Ови су хтели да се освете Которанима, на чији су захтев млетачке власти дале покрчити њихове винограде. Али у лето 1451. пође Млечанима за руком, да митом и обећањима придобију поново Стевана Црнојевића. Он би именован за млетачког капетана у Горњој Зети уз плату од 600 дуката. Мисли се, да је то учинио не само због награде, него и с тога, да би помоћу Млечана избавио из таоштва код Херцега свог сина Ивана. Пришавши Млечанима Стеван је дошао у сукоб не само с деспотом, него и са осталом својом браћом. Али га то није збуњивало. Напротив. Енергичан и окретан он је, с млетачком помоћу, успео да савлада не само Паштровиће, Љешевиће, Љуштичане, Грбљане и Богдашиће, него је у лето 1452. год. потпуно разбио и војводу Алтомана и домало и другу деспотову војску коју је водио Тома Кантакузен. Упоран, деспот је наставио борбу и после тога и у јесен 1453. знатно је поправио свој положај тамо. Његови људи отели су главни град Црнојевића, тврди Жабљак, и учврстили су се у њему. Запалили су и читава села Црнојевића (570 кућа) и натерали Стевана да завапи за помоћ код својих прекоморских пријатеља.
Сарадња херцега Степана са Млечанима помутила је раније добре односе између њега и деспота и с тога Ђурађ ради доста отворено против њега у спору с породицом и Дубровником. Можда је стари деспот осуђивао уопште Херцегово држање у кући и цео његов морални став. Против Херцега је био и Јанко Хуњади и покушавао је да одврати од сарадње с њим и Цељског и Таловца. Али то све није сломило Херцега. Изванредно вешт он је знао да се не само извуче из свих заплета, него и да изиђе као нека врста победника. Краљ Алфонз је чак нашао да истиче "лепоту духа и тела" његова и да се залаже за њ на две-три стране. Међутим, главни помагач Стеванов били су и остали Турци. Они су му и током 1452. год. са 2.000 људи дошли у помоћ. Како се ратовање отегло дуго, а није донело ни из близа онакве резултате какве је он очекивао; и како се на све стране осећао замор и брига, да се у спор не увуку и нежељени елементи, то је после пуне две године ратовања избила природно општа жеља за миром и кнез Владислав се почео све више колебати. Дубровник и женски чланови породице били су за наставак борбе, али са све мање присталица. Преговори о миру су отпочели, кад се сазнало да је и босански краљ упутио своје посланике у Млетке и начелно пристао да разговара о уступању Неретванске Крајине уз неку отштету. После доста сплеткарења и отезања склопљен је, најзад, 19. јула 1453. мир на планини Пишчу у Пиви између оца и сина. Дубровник њим није добио апсолутно ништа, а и кнез Владислав могао је бити задовољан што је добио обећање, да ће Херцег, још за живота, поделити своје подручје и приходе на два дела, на синове Владислава и Влатка. Мир са Дубровником потписао је Херцег, међутим, тек 10. априла 1454.

Пад Србије

Док се тако трошила народна снага у бесмисленом породичном рату у Херцеговини и у безизгледном грађанском рату у Зети, Турци су с планом припремали своје одлучне мере на Балкану. Наступала је "страсна недеља" хришћанских држава.
Прва на ударцу била је Византија. На царском престолу њеном налазио се од год 1449. Константин XI Драгаш, син царице Јелене, једине Српкиње владарке на царском двору. На жалост, и ту, као и у српским областима, није било слоге међу царским сродницима; у властољубљу и грабљивости поједини чланови династије увлачили су сами Турке у своје међусобице и припремали им, већ и иначе доста прокрчени, пут до цариградских бедема. Цару Констанитну није било тешко да предвиди опасност која се спремала. У тежњи, да за одлучну борбу добије што више веза, он је примио предлог свог пријатеља и ученог писца Ђорђа Францеса, да се ожени султанијом Маром. Њен глас је био врло висок; знало се, да има и јак политички утицај. Стари деспот пристајао је на ту везу, иако је с том царском кућом већ био у вези, пошто се његов син Лазар оженио царевом синовицом. Византиски посланици беху чак и дошли на смедеревски двор. Али Мара одби ту понуду (1451. год.), нешто из личних разлога, што није желела новог брака, а можда и предосећајући судбину Византије.
Од почетка 1452. год. почели су Турци припремање за систематско заузимање Цариграда, а у пролеће 1453. почеше са опсадом. Сам Мехмед II стиже 5. априла под град, да руководи нападајима. У његовој огромној војсци налазио се и помоћни одред Срба од 1.500 људи под вођством војводе Јакше. Цар Константин примио је неравну борбу. "Храбри принц", каже за њ један писац, "који је знао умрети и који би знао и бранити царство, да се то царство могло одбранити". У уторак 29. маја 1453. узели су Турци град на јуриш, после страшног крвопролића по улицама. Као победитељ ушао је султан у царски град и очитао молитву у величанственој Аја Софији, која би одмах претворена у џамију. Одмах потом постао је Цариград и турска престоница, задржавши свој народски с обликом Истанбол, Истамбол - Стамбол, који је назив ειζτηζπολιν многим необавештеним изгледао као турска реч. Највећи и најлепши грд Балканског Полуострва, најдостојнији по традицији и најважнији по географском положају, променио је само господара, али је остао и даље да влада целим југоисточним светом Европе.
Пад Цариграда изазвао је у целој средњој Европи веома тежак утисак. Нарочито се то осетило на папској курији, која је, поред све противности према цариградској цркви, видела врло добро да је срушен један јак бедем хришћанства. Исто тако осетило се и у Угарској и у Италији да је падом Цариграда настао почетак краја балканских хришћанских држава. Султан се неће зауставити у самом Цариграду. Иза Византије доћи ће на ред још преостале слободне земље Србија, Босна, Зета, а преко њих пут равно води на границе Угарске, Далмације, Хрватске, Истре. Дотадашња хришћанска сарадња против Турака није дала никакве резултате, и на папској курији се с болом признавало да је свест о потреби хришћанске солидарности помрачена себичним и уским интересима појединаца и појединих скупина. Пред расцепканом и завађеном Европом стала је јединствена воља Турске, снажне, спремне, понесена великим замахом и дисциплиноване до невероватности и у послушности и у вољи за победом. Све да су се и све народне снаге наше сабрале за дело одбране, велико је питање да ли би биле довољне да створе брану турском надирању. Овако, истрошена у узајамним борбама, с пуно неповерења једна према другима, идући за тренутним успесима, неповезане ниједном идејом која би их окупила, наше државе унезверено су гледале откуд би могла да им дође помоћ, хватале се грчевито сад за једну сад за другу комбинацију, и полагано тонуле губећи веру у себе.
Главна два турска средишта за посматрање и акцију на западном делу Балканског Полуострва беху Скопље и у мало мањој мери Врхбосна. Од 1392. год., откад је Скопље дошло под турску власт, султани су тамо за намесника упућивали људе највеће вредности и са широком моћи. Такав беше Јигит-паша, један од главних војсковођа султана Мурата I и Бајазита, који се држао у Скопљу све до 1413. год. Још више се истакао као одличан војник, организатор и дипломата његов наследник Исак-бег, који је створио праву турску странку у Босни. На Порти направио је много неприлика деспоту Ђурђу, кога није сматрао поузданим за Турке. Њега је око 1445. год. наследио његов син Иса (Еса) бег, чије се име стално срета у свим војничким и дипломатским акцијама овог времена.
После пада Цариграда дошла је на ред Србија. Турски извори говоре сасвим помућено и с много грешака о односима између деспота и султана, и из њих се прави узрок рата не може утврдити. Види се само, да је деспот стално сумњичен ради веза са Мађарима. Колико ми данас знамо, деспот није дао правог непосредног повода за нападај. Своје обавезе према султану вршио је с пажњом чак и онда, кад му је то, као при узимању Цариграда, врло тешко падало. Султан је тражио од деспота да му уступи извесне градове, као Голубац и Смедерево, да би имао више сугурности за његово држање и отворенији пут за Угарску. Деспот на то није могао пристати, а султан је потом, у лето 1454., упао у Србију и страшно је опустошио. Ударио је на Смедерево, али га није могао заузети због јаких градских бедема. Изненађен, деспот није могао да организује отпор у Србији, него је прешао у Мађарску, да тамо тражи помоћи. Мађари се брзо одазваше. Кад је султан под Смедеревом чуо, да је лично Хуњади стигао у Београд, хвалио се сам Јанко 10. августа, напустио је одмах даљу опсаду и повукао се у Софију. Са својом и деспотовом коњицом продро је Хуњади до Крушевца и ту потпуно разбио турску посадну војску (2. октобра). Главни заповедник те војске Фериз-бег би ухваћен и одведен у Смедерево. Потом је Хуњади пошао до Ниша и Пирота, а одатле се вратио преко Видина. У исто време спремиле су се на југу и две српске војске. Једну је водио Никола Скобаљић, чија се кула у развалинама очувала више села Вучја код Лесковца. Та српска војска сукобила се с Турцима у пределу Бања 24. септембра. Кад је султан добио вести о свему овом у Софији крену поново на Србе. Скобаљић се упустио у неравну борбу и са султаном. Србин јањичар Константин Константиновић, савременик догађаја, прича како су сами Турци казивали, "да од како живе није се чуло никад за такву битку од тако мало људи противу тако велике силе". Али на реци Трепањи (можда Рапања код Лесковца) његов отпор би скршен, 16. новембра. Скобаљић би ухваћен и, као страшило за друге, набијен на колац. О акцији друге српске војске, која се кретала према Косову, не зна се ништа поуздано.
С пролећа идуће године кренуо је султан поново на Србију, да настави прошлогодишњу акцију. Прво је напао Ново Брдо, као главни извор деспотових прихода. Грађани су покушали да се бране, као и пре петнаест година, али град није могао одолети тешкој турској артиљерији и предао се после четрдесет дана опсаде, 1. јуна 1455. Султан је био веома строг према становништву, нешто ради отпора, а можда више да би застрашио остала места. Градска властела би поубијана, а 320 младића одведено у јаничарско робље. Међу њима се налазио и чувени писац "Србин јаничар", Константин Константивновић, чије су успомене важан извор за овај период наше прошлости. Поштеђени остадоше само рудари, који су и Турцима требали. Турски извори, који о овом догађају имају помућено причање, сложно казују, да је у граду нађен велик плен; нарочито велике гомиле сребра. У тврђаву одмах би уведена турска посада, а чини се да се радило и на том, да становништво града добије муслиманску већину. Новобрдски младићи беху огорчени због судбине свог града; 700 њихових сестара и младих жена раздели султан међу своје војнике. Кад је султан између заробљених младића изабрао осморицу да му буду коморници, решише се они да га убију. Али нису успели. Били су потказани и изгубили су главе. Султан се после тога одлучио, да не пушта више Срба у своју близину.
Из Новог Брда султан се кренуо на запад и освојио је и друго богато рударско место Трепчу, па потом Бихор, Липљан и друга места на Косову. Преко Звечана султан је лично дошао на класично косовско разбојиште, на Муратово тулбе, и ту делио поклоне за његову душу. Три недеље после пада Новог Брда узели су Турци и Призрен. Чак и зетски прастари град Медун, који је његов заповедник био понудио Млечићима, мораде примити турску посаду. Тако је и читав преостали део Јужне Србије дошао под турску власт.
Остатак Зете одржао је Стеван Црнојевић у име Млетачке Републике. У манастиру Врањини, 6. септембра 1455., у присуству млетачког скадарског провидура Ђована Баланија, заклела су се на верност Млечанима црногорска и албанска племена: Никшићи, Бјелопавлићи, Пипери, Лужани, Кучи, Матагужи, Хоши и др. Албанска племена држала су се тад тесно са Србима. Њихове главне куће, као Кастриоте, Аријанити, Топије, Спани, Гропе и др., биле су тада православне и одржавале су везе са последњим српским династима. С млетачком влашћу и турским освајањем мења се постепено верски карактер извесних северних албанских племена и, уз политичку, долази постепено и верска подвојеност према Србима.
Стари деспот покушавао је за то време, да заинтересује поново Мађаре и запад за судбину балканских хришћана и своје државе. Пад Цариграда и напади султанови на Србију и Албанију одмах иза тога беху прилично узбудили духове у Средњој Европи. У Риму, Млецима, Напољу и целој Аустрији настала су све чешћа већања и договори, да се нешто предузме у корист хришћанске ствари. Међутим, на тим странама узбуђење није захватило дубоко шире кругове; то су били претежно кабинетски преговори. Једини су Мађари осећали опасност непосредно. И опет је међу њима понајвише деловало једно свештено лице, речити фрањевац Иван Капистран. Као раније кардинал Цезарини и он је највише потпоре налазио код још увек неуморно ратоборног Јанка Хуњадија. Мађари су били спремни да се поново супротставе Турцима. Једину дисхармонију у припремање ове нове хришћанске коалиције унео је Капистран тражећи од старог деспота да прими католичку веру. Овај је то енергично одбио. Нагласио је, да је цео свој век провео у православљу и да не жели под старост изгледати као човек који је у свој несрећи изгубио и памет. Међутим, није бранио, да се његова унука, Јелисавета Цељска, коју је он био превео у православље, поново врати вери свог оца.
На мађарском сабору држаном у Ђуру, јуна 1455., расправљало се живо о новој акцији против Турака. Капистран је позивао папу Каликста III, да се стави на чело покрета и да окупи под заставе, сем Мађара и Срба, још и своје и чете арагонског краља и бургундског војводе. Иако веома оштећен, деспот се обавезивао, да ће довести војску од 10.000 људи. Хуњади је с необичним самопоуздањем изјављивао, позивајући се на своје искуство, да ће са 100.000 правих бораца за три месеца прогнати Турке из Европе; "неће бити у Евопи места", извештавао је Капистран папу о тој изјави, "где би могао Турчин склонити главу". Он је чак обећавао, да би могао наново освојити и Јерусалим. Али, нешто из финансиских разлога, а нешто из различитих политичких интереса до те широке лиге није могло да дође и сав терет ратовања имао је да пане у главном на Мађаре. Западна Европа није имала скоро никаква интереса за балканске ствари. Управо оне године кад је пао Цариград водиле су се завршне борбе између Енглеза и Француза у страховитом Стогодишњем Рату и у тај мах они су имали стотине својих пречих брига него што би био рат против Турака.
Међутим се међу Србима почела све више јављати једна нова политичка тенденција. Људи су налазили да њихова отаџбина и сувише страда у овим мађарско-турским борбама; да се Србија налази у жрвњу између две силе, од којих једна апелује на хришћанску солидарност али делује само на махове, док друга, као неодољива велика вода, све више плави и осваја. Срби страдају од Турака понајвише за то, што се држе уз Мађаре или што Турци верују да се држе и да су им непоуздани. Зар не би било боље, да се Срби прислоне искрено и недвосмислено уз Турке, кад већ и онако не могу водити потпуно самосталну политику? Ту опортунистичку политику код Срба помагали су и сами Турци, а један од главних заточника била јој је султанија Мара. С друге стране, и извесни поступци Мађара нису били нимало подесни да изазову поверење код Срба. Срби су били кивни нарочито на Михаила Силађија, у народној традицији званог Свилојевића, заповедника Београда и Хуњадијева шурака. Кад се он једног дана извезао из Београда с братом Ладиславом нападоше га деспотови људи, па док се он бегом спасао брат му би страховито исечен. За освету нападоше Силађи и његови људи старог деспота, у Купинову, у деспотову сремском двору, 17. децембра 1455., те га после борбе заробише и засужњише у Београду. Деспот, иако у дубокој старости, са преко осамдесет година, борио се као прави витез и савладан је тек пошто су му у борби била отсечена три прста десне руке. У нашој историји ми нисмо имали другог човека, који је показивао толико животне енергије и толико издржљивости после свега што га је сналазило у животу. Да би се ослободио ропства деспот је морао да преда Силађију своје мађарске градове Бечеј и Шомљо и да му плати 10.000 дуката. Чак је морао пристати и да своју жену пошаље као таоца у Београд. Кад је млади мађарски краљ Ладислав чуо за тај случај ражљутио се много, и осуђујући Силађија и његова заштитника Хуњадија, наредио је, да се деспот одмах пусти, без тих услова. Има вести, да се ни деспотов син Лазар није држао најисправније и да се није журио да спасе родитеља.
Вест о читавој овој ствари допрла је и до султана. Он се користио њом да се тобоже сасвим измири са Ђурђем, а у ствари да, сигуран од Срба, изненади Мађаре необичним препадом. Султан је хтео и да онемогући хришћански савез, издвајајући деспота, и да преухитри његове најглавније учеснике. С деспотом се нагодио на овој основи: северна Србија од западне Мораве да остане Ђурђу, а јужна султану. Деспот је имао и даље да плаћа данак, али знатно смањен, и да даје Турцима помоћне чете. У Србији је тако победила туркофилска струја.
Одмах потом кренула је турска војска преко Србије на Мађарску. Деспот се у последњи час поново тргао. Налазио је, да Турци нису били искрени и да су хтели да га преваре. Он с тога спреми Смедерево за одбрану, а сам оде у Мађарску, да настави почете преговоре о заједничкој борби. Султан је дошао с војском на Дунав и опсео и Смедерево и Београд. Намеру његову да Смедерево узме брзо, на јуриш, осујетила је храбра градска посада, која се јуначки одупрла. Напад на Београд извршен је у садејству с флотом, која је бројала на 200 лађа. Али и ту Турци наиђоше на снажан отпор. Посади стиже у помоћ једна на брзу руку прикупљена војска добровољаца, коју је одушевљавао Капистран. Иако није била од велике војничке користи, та добровољачка војска, састављена од људи с разних страна, значила је, ипак, известан прираст снаге, јер је дизала дух. Хуњади је најпре разбио турску невешто вођену речну флотилу, а онда је с новом војском ушао у Београд. Турци се нису надали дугој опсади. Веровали су да се напад може извршити брзо. Кад су видели да се ратовање отеже и да су у војсци због београдских баруштина настале болештине нареди султан да се и ту покуша са јуришем. Борба је била врло крвава. Турци су већ били продрли у београдску варош. Али Хуњадијеви јунаци извршише неколико противнапада и одбацише Турке. Одлично се показало и српско оделење, за које се казује да је имало изврсне стрелце. Турцима није ништа помогло што је и султан сам ушао у борбу. Њихови извори приписују неуспех неслози румелиских бегова и томе, што су неки војници отишли у пљачку. После неуспелог јуриша, који је однео многе жртве, рањени султан нареди повлачење (23. јула 1456.).
Али хришћани нису могли уживати у победи. Куга, која се беше појавила међу Турцима, захвати и браниоце. Болест се прошири преко целе Србије све до Дубровника. Од те заразе умреше и Јанко Хуњади (11. августа) и Иван Капистран (23. октобра). Овај помор у хришћанској војсци био је и главни разлог, што она није могла да искористи ову несумњиву победу.
Хуњадијева смрт изазва нове метеже. Његов син Ладислав преузе заповедништво над београдском тврђавом и поче одмах да показује своје незадовољство с извесним лицима из краљеве околице. Нарочито је био киван на Цељске, и то с тога, што је гроф Улрих Цељски, као ујак младог краља, претстављао сметњу да он добије ону водећу улогу у угарској краљевини, коју је имао његов отац. Када је у зиму 1456. мађарски краљ заједно са Улрихом дошао у Београд Ладислав није хтео пустити у град и краљеву војску, која га беше допратила. У свађи око тога Хуњадијеви људи убише 9. новембра последњег грофа Цељског, деспотова зета. И ти сукоби омели су, поред куге, већи замах хришћанске војске после победе под Београдом.
Заморен, увређен, потиштен, и без вере да може нешто више добити, стари деспот покуша поново да се измири са султаном. Његов челник, Ђура Големовић, ишао је два пута у Једрене, да преговара о миру. Султан је био склон; постао је, уопште, мекши после неуспеха под Београдом. Али пре него што је могао добити коначни одговор деспот је умро на Бадњи дан 1456., искрено оплакан. Очувана је једна веома топла монашка тужбалица над његовим мртвим телом, један од врло лепих производа наше старе књижевности, коју је и деспот Ђурађ, као и деспот Стеван, с љубављу помагао. Деспот је сахрањен у цркви Криве Реке код Деспотовице. Три недеље после Ђурађеве смрти склопљен је мир између Турака и деспотова наследника Лазара. Овај је, иако најмлађи, узео власт, јер су му оба старија брата била ослепљена. Мада слепи, они, међутим, нису били без владарских претензија, само, у овај час, они или нису хтели правити Лазару никаквих тешкоћа, или им је то унапред било онемогућено. Србија је новим уговором признала врховну власт Турске и обавезала се плаћати по 40.000 дуката годишњег данка.
Од турске силе плашила се и Босна. Херцег Степан се у јесен 1453. и у пролеће 1454. год. обратио свом старом пријатељу, краљу Алфонзу V Арагонском нудећи му се. Његов син Владислав ишао је априла месеца у Лорето, да поспеши преговоре. Алфонз је Херцегу 1. јуна 1454., у име своје и свога сина, потврдио све поседе, обећао му заштиту и помоћ и примио га за свог вазала, иако је знао да Степан остаје и даље у обавези према Турцима. Дубровчани су о Херцегу, и после измирења, ширили најгоре гласове и поручивали су свакоме, да му не верују пошто је потпуно турски човек. Стварно, међутим, Херцег се држао Турака само зато што их се бојао и што није видео значајнијих успеха од хришћанске акције, а он сам већ се осетно колебао, да ли треба да наставља стару политику.
Краљ Томаш се у прво време бавио више западним питањима на својој граници, него источним. Год. 1453. беше умро бан Петар Таловац и његова баштина постаде мета многих прохтева. Његови малолетни наследници, с мајком заједно, били су свесни да се не могу одржати према грабљивим суседима, које њихов отац не беше много добром задужио. Као такмаци за њихове поседе јавише се Млечани, краљ Томаш, Херцег и гроф Улрих Цељски. Краљ Томаш се нарочито бојао Улриха, не желећи да он, који је већ држао велике области у Словенији и Славонији, дође као његов сусед и на хрватско-далматинску границу. Он се Улриха плашио и ради те његове снаге, а и с тога што је био зет деспотов, па би он, тако, добио споразумне противнике и на истоку и на западу. Једини савезник за одбрану могли су му бити Млечани, који су и сами имали разлога зазирати од тако моћног суседа. С тога им се и обратио, нудећи им или да сами узму град Книн или да наговоре Петрове наследнике да га уступе њему. Млечани су учтиво одбили прву комбинацију не хотећи да имају објашњавања с Мађарима, али су обећавали Томашу да ће радити за њ.
Не мање енергичан у том питању био је и херцег Степан. Стари љубавник упео је сву вештину, да придобије банову удовицу Хедвигу, да се уда за њега, који је у то време био удовац. Краљ Томаш је против тога радио, да Хедвига пође за његова сина Стевана. Обавештен о том, Херцег је запретио да ће упасти с војском у Хрватску и изнудити одлуку оружјем. У исто време пожурио се, да женидбама својих синова добије нове пријатеље и појача своје везе. Год. 1455. он се сам оженио Варваром, ћерком војводе де Рауго, а исте године оженио се и његов син Влатко из породице Цељских, која је, изгледа, посредовала и у Херцеговој женидби. Из истих политичких мотива Херцег је запросио и за сина Владислава Ану, синовицу деспотице Јерине, и прославио и ту свадбу у јесен 1455. Тај брак, по његовом уверењу, могао је допринети да и деспот, у питању наследства Таловаца, буде на његовој страни.
Млетачка Република већ је раније радила на том, да спречи Херцегово ширење на тој страни, па је неке од Петрових градова (Клис, Чачвину, Сињ и Петровац) била посела сама, узевши их тобоже на чување, у интересу малолетних бановића. Вешта она сад не само да није отворено радила против Херцега, него му се чак правила и као пријатељ и као могући савезник. У последњи час, баш кад је полазио за Млетке Херцегов син Влатко, они су посели и Омиш, иако је Херцег љутито поручивао, да ће цетинску област, ако устреба, освојити и оружјем.
Усред тих трзавица јавила се турска опасност у Србији. Краљ Томаш, као мађарски вазал, имао се придружити хришћанским савезницима, и он је то и обећавао. Чак му је и краљ Алфонз у пролеће 1455. честитао на тој одлуци. Папа Каликст III узео је 30. априла те године под своју заштиту и краља Томаша и његову државу, хотећи да јој тим у хришћанском свету појача значај, а и самој курији да даде једну врсту не само моралне него и стварније обавезе. Али поверљиви извештаји папиних изасланика говорили су да стање у Босни не обећава веће успехе. У земљи је недостајало потребно јединство. Постојало је неповерење не само између католика и патарена, него и између католика и православних. Капистран се 4. јула 1455. тужио папи на утицај рашког митрополита, који омета рад фрањеваца мећу патаренима и уопште на борбу тобоже агресивног православља против католика. С тога је сарадња између њих била не само тешка, него у доброј мери и невероватна. Свештена лица, као и разни изасланици папини, трудили су се, међутим, искрено, да на западу побуде већи интерес за Босну. Кардинал Карвајал писао је крајем 1455. год баварском војводи Албрехту, да би "прогонитељ Христов" преко Босне "лако" могао продрети до саме Германије. Тај се интерес створио нарочито услед догађаја из 1456. год. Краљ Томаш је, за време Мехмедове акције у Србији, упутио 3. маја из Јајца једно посланство Хуњадију, које је водио босански кустос, фратар Илија из Пожеге. Није нам познато шта су они том приликом казали великом борцу, али је вероватно да су објашњавали зашто Томаш не учествује у том походу.
Томаш је био на муци, а себичан. Краљ Ладислав беше поставио Улриха Цељског за хрватског бана. Било је јасно, да ће он у том својству посести и област Таловаца. Иако мађарски вазал, Томаш није могао да се помири с том чињеницом, па је био готов да се упусти и у борбу. Чак је и упутио своје одреде према Книну, да се супротставе бановој војсци. Уздао се, вероватно, да би Хуњади могао имати разумевања за његов став. А говорио је ни мање ни више, него да он Улриха сматра непријатељем не мањим од Турчина. Тајног помагача добио је само у Млечанима, који су противнике Цељских помагали оружјем и храном.
Међутим, од јесени 1455. беху започеле праве борбе за посед Таловаца. Херцег Степан беше почео непријатељства са војводом Иванишем Влатковићем, суседом и делимичним господарем цетинске области и пријатељем краља Томаша. Херцег је имао успеха и у пролеће 1456. год. био је знатно притеснио противника.
С друге стране, Томашу је било јасно, да и Босну чека судбина Србије. Још од 1454. год. султан је тражио од њега, да му преда четири босанска града. Један од њих био је и град бистрички код Ливна, на крајњој западној граници Босне. Краљ се обратио у Млетке питајући шта да ради. Мука је била попустити и дати сам прилике Турцима да се учврсте у земљи, а мука је била и изазвати их против себе. Краљ је молио Млечане да му даду оружја за градове и да му, у случају пораза, обезбеде уточиште на свом подручју. Султан је 1456. тражио брз одговор од Томаша и 10.000 товара жита за исхрану своје војске у Србији. Млечани су му дали нешто помоћи (100 балистара) и обећали су му да ће га срдачно прихватити у случају ако се не могне одржати у Босни.
После неуспеха под Београдом султан није напустио мисао о новој офанзиви али му је било стало до тог да покаже да је није напустио. Већ почетком 1457. год. он је упутио у Босну велики број мајстора, да му преко Саве спреме прелазе за војску, и уз те мајсторе послао је 8.000 војника да их чувају. Та је војска била уједно и опомена за краља, како би што пре испунио турске захтеве. С тога се понашала, пролазећи кроз земљу, као непријатељ.
Краљ Томаш, уплашен, обратио се у Будим краљу и папином изасланику тражећи савета и потпоре. Али у Мађарској тога времена беше настао прави раздор. Између краља и синова Јанка Хуњадија дошло је до отворене борбе. Ладислав Хуњади би чак смакнут по краљевој заповести ради свог бунтовног става и ради убиства Улриха Цељског. У грађанском рату краљ Ладислав је гледао како да одржи себе и престо, а није му било много стало, у тај мах, да се брине и о мукама босанског краља. Уз ту невољу, у кући, краљ се био заплео и у рат са царем Фридрихом због наследства Цељских, пошто иза грофа Улриха није остало мушког потомства. И на самој папској курији, иако се желео рат, налазило се људи, који су препоручивали да треба бити опрезан и сачекати догађаје, док се не среде прилике у Мађарској. Ратоборна странка, у којој се налазило много свештеника, гурала је ипак стално у рат. Сам кардинал Карвајал беше у лето дошао у Босну, да потстиче краља и да му ставља у изглед помоћ западног света. Краљ се под тим утицајем био решио на активност, али је, ипак, претходно тражио од папе крст и заставу, као посвећена знамења за борбу, а у ствари да тим папу и остале хришћане више обавеже на сарадњу и помоћ. С тога је, врло опрезан, упутио свог искусног посланика Николу Тесту папи, краљу Алфонзу, млетачком дужду и војводама миланском и бургундском, да им изложи краљев положај и да утврди шта се отуд може конкретно добити. У исто време, још с пролећа те године, Томаш је тражио извесног додира и са Скендер-бегом.
У Србији се за то време све јаче изражавала противност између две главне странке у земљи, туркофилске и мађарофилске. Прву су водили султанија Мара и брат јој Гргур, а с њима се слагала и деспотица Јерина и њен брат Тома Кантакузен. Јак ослонац имала је та странка у браћи Анђеловићима, потомцима тесалских кнежева Анђела. Њихов отац се у Новом Брду оженио Српскињом. Један од браће беше примио ислам, постао Махмуд, видно се одликовао међу Турцима и, као повереник султана Мехмеда, беше дотерао до чина румелиског беглербега. Његов брат Михаило остао је у православљу, стекао поверење деспотово, и добио је част великог челника. Он је одржавао везе с братом и у Србији живо настојао, да се политика води без икаква ослонца на Мађаре. Њиховом утицају приписује се, што је почетком 1457. год. дошло до мира између Србије и Турске. Другу, мађарофилску, странку водила је жена деспота Лазара, Јелена, и други син деспотов, Стеван. Јелена није имала мушке деце, па је желела да престо осигура својој кћерци удајом за неког од хришћанских принчева. Сам деспот Лазар, наследник Ђурђев, колебао се, исто као и његов отац, између те две струје. Данас је јасно, да је туркофилска политика била стварнија, али није јасно шта би донела Србији, да је ту била и искрено прихваћена. Политика наслона на Мађарску била је диктована интересима хришћанске солидарности, али од ње земља није видела праве користи. Напротив. Због ње је Србија тешко страдала неколико пута. Силе средње Европе, које су долазиле у обзир да помогну Србији и Босни, имале су све својих криза и врло разнородне интересе и често су се узајамно бориле толико, да нису биле способне ни за какву другу акцију. Код Турака, међутим, владала је свесна једна воља, која је своју снагу улагала с планом, и с тога је не само изгледала, него и стварно била неодољива.
У мађарски грађански рат умешао се и деспот Лазар, и то, наравно, на страни Хуњадијевих и Силађијевих противника. У априлу 1457. он беше заузео Ковин, али је наскоро био потучен на Тамишу. С тога је, вероватно, у јесен те године пустио Турке, да преко његова подручја упадну у Банат.
У јесен, 23. новембра 1457., умро је у Прагу млади мађарски краљ Ладислав. После дугих преговора и криза изабран је за краља млади Матија Корвин, син Јанка Хуњадија, тек 24. јануара 1458. За цело то време, да је и било праве воље за то, о припремама за рат с Турцима још није могло бити правог говора. Босански краљ је то видео и према томе се равнао. Убрзо, нови догађаји у Србији ставише преда њ сасвим нова питања и с тим у вези и нов курс политике. Један извештај из Босне од 21. априла 1458. каже, да се босански краљ измирио с Турцима и платио данак, "јер није могао радити друкчије". Говорило се, да се покушао измирити и са Херцегом.
У ово време, прилично ненадно, умро је у Србији деспот Лазар, још млад човек, 20. јануара 1458. Он није имао мушког потомства и с тога одмах иза његове смрти почеше борбе око власти. Српско питање услед тога постаде актуелно за све суседе. Српске странке покушаше, да би избегле туђе мешање, да образују намесништво које би могло да задовољи и Турке и Мађаре. Мађарима би давали јемство слепи Стеван и Лазарева удовица Јелена, а Турцима Михаило Анђеловић. Али, између намесника самих није било правог поверења, и то не само према Анђеловићу, него ни између Стевана и Јелене. И од њих је свако гледао да он постане стварни господар. Ту обезглављеност искористио је први босански краљ Томаш. Он је одмах посео Сребреницу са суседним местима на Дрини. Њу су Босанци, са још 11 градова, узели пре 22. фебруара.
Брзо потом Томаш је дошао на мисао, да те борбе са Србијом обустави а и да нове тековине учини трајним. Најзгоднији начин за то био би, да се његов син Стеван ожени са најстаријом кћерком деспота Лазара, која је могла тад имати нешто више од десет година, и да се тако споји Босна са остацима деспотовине. Томаш је одавно са женидбом свог сина правио политичке рачуне и надао се од ње појачавању положаја и снаге Босне. Тако је раније, чак преко папе, тражио неку краљевску принцезу или моћну кнежевску кћер из Италије. Баш у ово време вођени су, и већ били довршени преговори, да се Стеван ожени једном од кћери (по свој прилици незаконитих) миланског војводе Франческа Сфорце, која је имала да донесе богат мираз. Милански изасланик већ је, с војводиним пристанком, био дошао у Босну, кад се краљ предомислио и свршио просидбу у Србији.
Али ствари нису ишле лако. И Угарска је сама полагала много на Србију, нешто због њеног стратешког положаја, као грудобран за мађарско подручје, а нешто због њеног рудног богатства. Сам губернатор Мађарске, Михаило Силађи, водио је преговоре о том да добије Србију, а у том га је свесрдно помагао Кардинал Карвијал. Иако ти преговори нису довели до жељеног резултата, они су показивали колику важност Мађари придају српском питању и да се неће моћи лако донети неко решење коме би они били противни. Краљ Томаш је то знао и с тога је упутио краљу Матији, кад је овај био дошао у Београд, једно изасланство, да понуди споразум. Босанци су обећали Матији признавање врховне власти и сарадњу у борби с Турцима. У преговорима су пристали да Томаш лично дође у Мађарску и да краљу жељену изјаву. На тој бази дошло је до споразума. Томаш се у јануару 1459. налазио у Угарској и учествовао је на сабору у Сегедину. Мађари су потом дали пристанак, да се Босна уједини с деспотовином, пошто би обе, посредно, остале под њиховом врховном влашћу. Матија је Томашу обећао и помоћ против Турака. Саветовао му је, да одмах пожури у Србију и сврши ствар.
Томаш га је послушао, јер је и сам то желео. За тринаест дана стигао је усред зиме из Сегедина у Јајце лицем 31. јануара. Журба је била потребна и иначе. Турцима се, с обзиром на њихове добре везе у земљи, није могло сакрити о чему се ради. Кад су чули за краљев одлазак у Мађарску упале су у Босну четири њихове војводе са врхбосанског подручја и из Бихора, па су је похарали. Опсели су и сам Бобовац, у ком се налазио младожења Стеван, и град Врандук. Једва се Стеван искрао из опсађеног града и, кријући се, одјурио у Смедерево што је брже могао. Томаш је 10. фебруара послао о свему том поруку Матији молећи га да га не остави сама и стављајући му на срце да брани Босну "не мање него своју властиту земљу угарску".
Са Стеваном Томашевићем пошао је у Смедерево и његов стриц Радивој. Кад су стигли тамо примио је Стеван владу 21. марта, а свадба је обављена 1. априла. Да је до спајања босанске и српске снаге дошло раније оно би, вероватно, могло бити од извесне користи; ако ни због чега другог а оно бар ради јачања моралне снаге за отпор. Сада је тај акт био без икакве користи. Српске земље биле су потпуно ослабљене и растројене. Ни Босна сама није имала праве вере у себе, а она је требала да води. Херцеговина и Зета нису улазиле с њом заједно ни у какву тешњу сарадњу. А према њима, завађеним и у узајамним борбама обневиделим, стајала је силна Турска, вођена једном вољом, понесена успехом, неодољива.
Ако се питање Србије није могло решавати без Угарске још мање се могло решавати без Турске. А за њих је било јасно, да неће дозволити да Србију добију њихови противници или неко ко би био противничко оруђе. Још током 1458. год. они су узели читав низ градова и области у Србији и свели деспотовину на врло уску област око Смедерева. Сада, кад је на смедеревски престо дошао један мађарски штићеник, они су решили да прекрате нејасне односе и да српској самосталности учине крај.
У самој Србији долазак босанског краљевића појачао је унутрашњу кризу. Слепи деспот Стеван није се мирио са мишљу, да деспотско наслеђе своје куће уступи Босанцу. С тога је брзо дошао с њим у сукоб и већ 8. априла морао напуштати Србију. Туркофилска странка добила је услед тога и нешто легитимистичког оправдања и узела је осетног маха.
Турску злу вољу изазвао је и краљ Томаш, кад је, да олакша положај сину, почео офанзиву против турских посада у Босни. Извесног успеха имао је при нападу на Ходидјед, који је попалио и похарао, а становништво му одвео у ропство. Али се Турци у Србији нису дали збунити. Млади нови деспот дознао је за времена шта му се спрема, па је молио за помоћ и оца и Мађаре. Али му нико не прискочи у прави час. Мађари су били заузети унутрашњим борбама, а краљ Томаш није много могао. Обратио се папи, али без успеха. У једном извештају доминиканца Николе Барбућија, писаном у Јајцу 31. маја, каже се искрено и јасно како је уопште био очајан краљев положај. Томаш је признавао да му је веома тешко без помоћи са стране водити борбу против Турака. Јер он нема да се носи само са њима. У његовој земљи већина је "манихеја", која више воли Турке него католичке силе, и он се, у случају борбе, не би смео на њих ослонити. Ево и сад, устао је против њега херцег Степан као турски вазал. Херцег је једва дочекао, да због заузетости краљеве добије слободне руке, па да прошири своје границе у северној Далмацији. Тако је средином јуна заузео тврди град Чачвину.
Кад су Турци стигли пред Смедерево млади деспот нашао се сам према огромној турској сили, а у једном граду где је имао много начелних противника. Да олакша и себи и њима он се предао без борбе 20. јуна 1459. Турци су га пустили да с породицом и пратњом изиђе слободно из града, али нису хтели да ослободе и малу мађарску посаду. Овако брзи пад Смедерева деловао је у Мађарској да не може бити горе. Краљ Матија оптуживао је и Стевана и нарочито његова стрица Радивоја као издајице, или, у најмању руку, као кукавице. Али су ти прекори били неосновани. И Радивој и Стеван већ раније су објављивали да ће се морати предати, ако им не стигне за времена достојна помоћ. Без ње је сваки покушај опирања Турцима био унапред осуђен на неуспех.
Тако је у лето 1459. завршила свој политички живот средњевековна Србија. Напори који су чињени да се она спасе и дигне, од Косова до пада Смедерева, показују један огроман виталитет и много државничке вештине. Држава је била, нема сумње, тешко подрована саблажњивим сценама борбе за власт и себичним прохтевима утицајних чланова династије и веће властеле; било је, исто тако, политичке кратковидости у односима између суседа династа Србије, Босне, Херцеговине и Зете; било је, нарочито у последњим фазама, више обесхрабрујуће вере у друге него у себе сама; али, у основи и да није било свих тих грехова и већих и мањих, судбина Србије после Марице и Косова не би могла бити много друкчија. Њен је удес, као и сличан удес осталих балканских држава, био предодређен свим оним што је претходило Марици и Косову. То је цео државни склоп, који је носио феудални белег. Под утицајем Византије с истока и Мађарске са севера у нас се развио управни систем, где су, сем двора, сву власт и моћ имала два сталежа: властела и црква. У Србији црква је, поред свих себичних тежњи, била и остала увек у додиру с народом, али је зато у Босни под њеним утицајем несумњиво и настао и одржаван онај дуги страховити раздор, који је отуђио велик део народа од државне идеје. Властела је, у исто време, на свима странама вршила разорни утицај. И према двору горе, и према народу доле, она је знала само за своје интересе. Да ојача себе она, добрим делом, није зазирала ни од чега; у неким областима не чак ни од спреге са очевидним државним непријатељима. Јачање себе ишло је увек на рачун државне заједнице, а уз то и на рачун могућности сарадње са суседима. У целој првој половини XV века ми немамо ни једног јединог случаја где би се наши династи и наша водећа властела нашли на једној линији, а било их је више, где су, у одлучним часовима, једни другима забијали нож с леђа. Ауторитет централне власти, који је у извесној мери, у другој половини своје владе, био постигао деспот Стеван није могао да се одржи под његовим наследницима. Деспота Ђурђа, који је био јака личност, ломиле су многе недаће; а његови наследници страдали су на првим корацима, јер нису претстављали никакву снагу. Чедомиљ Мијатовић имао је у доброј мери право кад је једном приликом казао, да су Турци у Европи "имали да се боре управо са инвалидским државама".
Према њима тако растројеним стајала је турска снага, свежа, понесена успесима, вођена једном вољом која је знала шта хоће. Турци су прешли у Европу као војничка организација и као такви постигли су све успехе. У акцији они су учествовали сви, сви без разлике, свесни да је успех дело целине и да припада свима. Повезани у једну азијатски покорну заједницу врховној вољи, они су, у исти мах, знали, да лична вредност доноси све услове за напредак и да начелно нема никакве препреке, да се од обичног јаничара дотера до везира. Борба за веру и њено ширење доносила је награду и на земљи и на небу; постати газија и шехит то су највећи успеси које је један правоверни могао зажелети.
Кад су добро осмотрили прилике на Балкану они су с планом, који су наши касно прозрели, пошли за тим да од њега створе, како се то данас каже, свој животни простор. Преношење њихове престонице у Једрене казивало је очигледно, да су они још тада били на чисто, да ће ту, на европском терену остати, бацити корен, и почети ширити своју власт. Успеси против Грка и Бугара били су релативно лаки; са Србијом је било више тешкоћа, али је срушена и она. Од краја XIV века против њих се јавља као нови непријатељ и као организатор отпора северних и северозападних балканских народа мађарска држава Средње Европе. Осетивши мађарске тежње, потекле из самоодбране, Турци су онда, сасвим природно, пошли да најпре с тим народима изведу чист рачун, да их учине политички безопасним и да, потом, преко обезбеђеног подручја поставе своје нове мете и границе. Срби су се нашли на најважнијем месту. С њима су рачунали и Турци и Мађари; њихова земља претстављала је главно подручје одбране за Мађаре и најпогоднију базу за Турке. Са српским бедемом дала се најбоље бранити Средња Европа; без Србије није био довољно сигуран турски посед не само у моравској долини, него ни у Бугарској.
Постављени између Турака и Мађара Срби нису могли водити никакву независну политику. Могли су само да или читаво време "балансирају" између њих, или да се, у одлучним моментима, придруже било једној било другој страни. Срби су, видели смо, покушавали све. Али политику неутралности нису дали ни Турци ни Мађари. Они су хтели чисте односе. У својој политици, зазирући од турске опасности, Срби су од почетка XV века прилазили више Мађарима. Било је ту и хришћанске солидарности и уверења да их Мађари могу заштитити. На жалост, тај је рачун био скроз погрешан. И Мађарска је патила од исте унутрашње болести од које и балканске државе; од Сигисмунда до Матије Корвина сви су њени владари имали да преброде тешке кризе. Сем тога, Мађарска тога времена, мада је Турчин био скоро на прагу, није ипак у довољној мери и на време обраћала пажњу на њих и на балканску ситуацију уопште, него се била заплела и на другим странама. Своје балканске потезе Мађари су изводили на махове, али нису од тог направили доследан и трајан систем. Срби су се ослонили на силу (у колико је то Мађарска могла бити), која није била довољно чврста, и природно је да је морала настрадати. Са доласком борбеног и енергичног султана Мехмеда II, који је био прегао да Балкан направи потпуно својим, морала је престати сва политика српског лавирања. У осталом, кад је он предузео одлучни корак да учини крај самосталности српске деспотовине, српско питање било је у основи давно решено. Огромна већина српског народа налазила се већ од раније под султаном; 1459. год. угашена је само привидна власт српске деспотовине, која је била сведена на непуна два-три среза.

Пад Босне

Напад Турака на Србију није прошао без штете и за суседно босанско, зетско и херцеговачко подручје. Турски одреди залетали су се и у суседне области и вршили пљачке и отимачине. До папске курије пронела се вест, да је краљ Томаш дошао у везу с Турцима и да их је чак позвао у помоћ против свог таста Херцега Степана, с којим се, баш у ово критично време, носио око града Чачвине. Ова је вест узбудила самог папу и појачала је раније сумње на Боснаце ширене поводом пада Смедерева. Наређујући хварском бискупу да испита целу ствар, папа га је овластио да на краља баци проклетство ако нађе да је достава истинита, па је ту поруку, после неколико недеља, у априлу 1460., и поновио. Кардиналу Карвајалу, који је из Мађарске слао у Рим веома неповољне извештаје о Томашу, папа Пије II писао је 7. јуна исте године, да је и он о њему стекао исто мишљење.
Међутим, Турци су узимали све више маха. У њихове руке пала је Мореја, а 9. новембра 1460. заробили су у борби ујака краља Матије, Михаила Силађија, несуђеног деспота Србије. У Мађарској се дигла права буна против краља, а сам Матија заплео се у дуги рат с царем Фридрихом III и трошио снагу на више страна. Мађари сами нису крили, да без помоћи запада не могу издржати борбу против Турака и да ће бити присиљени да се нагађају с њима. То нису биле просте претње, него су они доиста и почели неке преговоре. Папа Пије предузимао је све што је могао да крене хришћански свет на неки већи подвиг против Турака. Сазвао је за то и нарочити сабор у Мантови и намењивао цару Фридриху улогу хришћанског капетана. Али је све било узалуд. Шта се могло постићи кад су цар Фридрих и краљ Матија сматрали један другога као непријатеља не много мржег од Турчина?
Папска курија посматрала је ствар више идеолошки него стварно; али и да није било тако, она је, као главна духовна сила, сматрала за своју дужност и хришћанску и политичку да утиче на све кругове да ублаже своје противности и да се уједине у борби против турског освајача. С тога је папа стално тражио од Босне да се приближи Мађарској и веже што чвршће за њу. Краљ Томаш је по целој својој дотадашњој политици био за западну ориентацију, али је имао пред очима и турску опасност. Турци су већ били закорачили у Босну и могли су прећи у напад кад год су хтели; помоћ Мађара и запада била је, међутим, "на дугу штапу". С тога је сасвим појмљиво што се колебао. Тој општој несигурности ваља још додати и домаћу. У то тако мутно време, пуно зле слутње, мржња између Томаша и Херцега Степана није попуштала. Херцегов изасланик у Млецима говорио је јавно, да би, данас заборављени град, Чачвину, око кога су се крвили, волео пре видети у рукама Турака, него у краљевим. Сав свет је видео, да та ситничарска борба, која црпе снагу, не води ничем. Млечани су им то говорили без устручавања, наглашавајући им у исти мах, да то крвављење може завршити једино катастрофом обојице, као што је био случај са Грцима у Мореји. Али та њихова борба може да буде опасна и по остали хришћански суседни свет, а нарочито за Далмацију, до које је Млечанима било много стало.
Почетком 1461. год. стигло је у Млетке Херцегово посланство доносећи једно његово изванредно важно писмо. Оснивачу Херцеговине било је сасвим јасно какава га судбина чека. Болно, и са горким искуством, он је говорио о "неверном поганину", који је сломио редом Византију, Србију, Влашку и Мореју. Није далеко време када ће и њега "прождерати". Предвиђајући ту могућност он је молио Републику, да му уступи неки град на ком острву или и неко острво, на ком би се могао склонити. Млечани су га тешили и умиривали, али су му и обећали уточиште на острву Ластову. Сем тога, Млеци су му обећали, по жељи, да ће и посредовати на Порти у његову корист. На Херцега су нарочито тешко деловали поновна свађа и сукоб са сином Владиславом, који се на њ дигао позивајући у помоћ Турке и можда не без неке везе са краљем Томашем.
Краљ Томаш је, међутим, предузимао све што је могао, да поправи свој глас у Риму. Мађари су радили стално против њега, али не само из старе мржње, него и због тога што су били чули да краљ жели добити круну од папе. Они су у том, са разлогом, гледали тежњу босанског владара да постане вазал Свете Столице, а да се ослободи непосредне везе с њима. С тога су поручивали у Рим, да би они то давање круне сматрали као акт непријатељства против себе и да би у том видели изједначење босанског краља дотадашњег свог вазала са мађарским, што не би могли примити. Краљ Томаш је доиста то желео, али у овај мах било му је прече да поправи свој положај у Риму, него да га отежава. И у том је успео. Свакако на основу распитивања и извештаја, на курији се почело увиђати да Томаш и његова акција нису били тако црни како их је претстављао Будим. Сем тога није се хтело да се краљ одбијањем отера у турски табор, јер се, очевидно, не би могао одржати неутралан између две тако опасне комбинације. Да охрабри краља и народ папа је 23. марта 1461. наредио сплитском надбискупу, да одмах објави његову булу о крсташком рату, ако би Турци напали било краља било Херцега. Краљ није сачекао све резултате ове акције и његових преговора. Умро је средином јула 1461., пошто је боловао неколико недеља. Причања о његовој насилној смрти, која су после ширена, немају никаква ослонца у изворима.
Његов наследник, бивши српски кратковремени деспот, Стеван Томашевић изменио је у неколико политику свог оца. Још истог лета дошао је у везу са Херцегом и измирио се с њим. То је био несумњиво врло важан преокрет, иако није донео већих последица. Док се измирио с њим краљ Стеван је наставио непријатељства у Хрватској, нарочито са баном Павлом Сперанчићем, кога је мрзео као и Турке. Против њега склопио је савез са Херцегом и крбавским кнезовима. Млечани су сами признавали да је Павле био напаст од човека и да је изазвао против себе све суседе, али су ипак посредовали за њ. Босанцима посебно нису дали да узму град Клис означавајући га као град њихове сфере.
Краљ Стеван се обратио и у Рим, настављајући тамо где му је отац стао. Његови посланици изнели су, како је краљ добио вести да се Турци идуће године спремају на њ и да је он већ тражио помоћи код суседа, Мађара, Млечана и Арбанаса. Природно је, да је тражи и у Риму, чији је ауторитет у хришћанском свету тако велик. Његов отац није био довољно енергичан с обзиром на турску опасност с поља и богумилску унутра, али он у односу према Риму жели ићи до краја. То уверавање Стеван је давао износећи у исти мах жељу, да му папа пошаље краљевску круну. С том круном, уверавао је он, добиће више ауторитета и према својим поданицима и према Турцима, који ће иза њега видети значајан хришћански фронт. Папин утицај помоћи ће му и код Мађара и код Млечана. Турци у његовој земљи раде с планом. Подижу нове градове, а у исто време буне сељаке обећавајући им ослобођење од поседника. С том агитацијом постижу и успехе. Босна је сад, после Србије, прва на удару Ако њу сломе они се неће ту зауставити. После Босне долазе на ред Угарска и Далмација, Крањска, па чак и Италија и сам Рим.
Папа Пије желео је истински да појача краљев положај. С тога се и решио да му испуни жељу и пошаље краљевску круну. Краљ Матија био је стављен пред готову чињеницу, коју му је папа, истина, јавио, али коју овај није више могао изменити. У новембру 1461. краљ Стеван се свечано крунисао у Јајцу, у присуству свих великаша земље и херцеговића Влатка као очеви заменика. Наљућен правећи се да нема поверења у Стевана, краљ Матија је тражио, да му овај уступи своје градове на турској граници. Стеван је ушао у преговоре, али не са намером да их изврши него да би добио времена. Надао се и помоћу курије. Тамо су већ раније били пристали да даду круну босанском краљу и још 1446. год. она је била израђена од злата и упућена у Сплит. Сад, кад је папа, најзад, испунио њихову жељу Босанци су веровали, да ће он знати наћи пута и начина да разбије неповерење Мађара. Мађари су, доиста, дошли у тежак положај. Због папе нису могли ништа предузети што би могло показати њихову злу вољу, али нису могли ни поднети без поговора, да се Босанци на неки начин ослобађају будимског туторства и привијају се уз Рим. Тако се догодило да крунисање није донело Стевану очекивану корист. Мађари су остали кивни на њ и нису му добро мислили, а код Турака то је крунисање створило уверење, да Босна прилази њиховим непријатељима и да је с тога час пре треба онеспособити.
Доследан у својој политици измирења папа је настојао да се уреде односи између Босне и Мађарске. Краљ Матија је наглашавао, да курија није могла доносити никаквих одлука у погледу Босне без претходног споразума са Мађарима, пошто је она њихова вазална земља. С тога је цена споразума морала бити само та, да се Босна и даље сматра као подручје угарске круне, а босански краљ као мађарски вазал. Тако је крајем маја 1462. дошло до измирења, које, ипак, није било сасвим искрено. Стеван је чак пристао, да и новчано помогне краљу Матији, да би могао откупити од немачког цара круну Св. Стевана. Отказао је и плаћање данка Турцима, да би само разбио све сумње о себи. У преговорима на будимском двору учествовао је и претставник херцега Степана.
У ово време, гоњен сплеткама и грабљивошћу, херцегов син Владислав, који је у борбама с оцем 1461. год. имао мало среће, отишао је султану и вероватно оптужио оца ради сарадње са Мађарима и западним силама. Са турском војском кренуо је блудни син на оца коме Турци нису више веровали. Владислав је тражио пола Херцеговине, а Турци 100.000 дуката или три града: Чачвину и код Требиња Мићевац и Клобук, и прекид свих веза са куријом и Млецима. У борби код Плеваља Херцегова војска претрпела је у лето 1462. осетан пораз. Уплашени за себе, а огорчени на Владислава, Дубровчани су потајно помагали Херцега. Касније су и они и Млечани живо настојали да дође до измирења. Херцег је уступио сину четвртину земље и тим га је некако смирио, али турску напаст није више могао отклонити. Као посредници они су се учврстили у источној Херцеговини и сад су само чекали прилику да дођу напред.
Крајем јануара 1463. стигли су у Дубровник посланици краља Стевана и Херцегови са предлогом, да заједно с претставницима Републике пођу краљу Матији и да му саопште узнемиравајуће вести о турским припремама и намерама. Босански посланици отишли су и Скендер-бегу. Опрезни Дубровчани нису хтели да учествују у том посланству извињавајући се на све начине. Краљ Стеван је током фебруара обавестио о турској опасности и Млетке и папу, молећи помоћ.
Већ у марту почели су упади турских чета у Херцеговину и извиднички залети по Босни. Босанци и Херцеговци спремали су се на све стране. Први пут у историји тих области није било ниједне значајније личности, која би јавно водила своју политику и тражила изузетног додира с непријатељем, иако се сви нису слагали с краљем. Није се издвајао чак ни толико непоуздани Владислав Херцеговић. Али сва снага Босне и Херцеговине није била дорасла Турцима. Она се с њима не би ни усудила сама ухватити у коштац. И краљ и великаши рачунали су само са помоћу са стране. Али од те помоћи не би никаква озбиљнијег гласа ни од папе, ни од Млетака, ни од Мађара. Стизале су само утехе, храбрења и обећања. Видећи то краљ Стеван се уплаши и реши да понуди Турцима споразум. Он, колико се чини, није уопште био неки борбен човек, а пред оваквом опасношћу имало се и разлога бити крајње опрезан. По причању Константина Јаничара босански посланици дошли су на Порту у пролеће и молили су примирје на петнаест година. Султан им није дао никакав одговор и отишао је у Једрене, а његове паше намерно су преварили Босанце. Пристали су тобоже на примирје, да се ови не би даље спремали, а одмах су за њима, иза четири дана, упутили војску. Константин казује, да је он сам случајно чуо тај договор паша и да је о том обавестио босанске посланике, али да му ови нису хтели веровати. Противници краљеве политике, који су хтели да Босна извуче неку корист из искуства које је имала Србија са својом политиком против Турака, нападали су га сад јавно због незгоде у коју је уплео земљу. У Босни је била стално јака антикатоличка опозиција. Сад је она добила маха, кад је видела како је краљ, под утицајем Рима, довео земљу пред ратну опасност, а како од обећаване помоћи нема ништа. Говорило се после, и то није невероватно, да их је било и који су обавештавали Турке о краљевим преговорима и који су позивали султана да посредује. Између Мађара и Рима с једне и Турака с друге стране један део Босанаца определио се за ове друге. То нису били, колико сад знамо, војводе и кнезови, него по свој прилици нижа лица.
Султан је доиста био чврсто решен, да, као у Византији и Србији, рашчисти положај и у Босни. Он је лично повео војску и кренуо преко Скопља и Косова. Али-бегу, турском заповеднику у Србији, би наређено да на Сави и Дунаву изводи разне војничке операције, како би Мађари поверовали да се спрема упад на њихово подручје. Краљ Матија је био обавештен да се султан спрема и сам је, на самом почетку 1463. год. поручивао краљу Стевану и Херцегу да се, ради бољих изгледа у борби, држе заједно. Млечани су му још у току јануара и марта препоручивали да он сам предухитри Турке. Али Матија нити је могао нити је смео то учинити. Његови посланици у Млецима говорили су још у мају 1463., да нису сигурни да у том потхвату не би прошли рђаво и тражили су од Републике помоћ не у флоти, него баш у копненој војсци. Кад се видело да се султан креће Матија је послао на југ свог рођака Јована Понграца с нешто војске, да би заштитио јужне угарске границе. Турци из Србије беху за то време продрли све до Темишвара. Ту их је Понграц сузбио. Али су Турци могли бити задовољни, јер су унели забуну међу Мађаре и лишили Босну сваке помоћи са те стране. Али-бег је и после тога, задржавајући Мађаре, вршио демонстративне испаде по Срему и Бачкој.
Султан је међутим из Сјенице ударио на Дрину. Упао је најпре у области херцега Степана и браће Павловића, војводе Петра и брата му Николе. Не знамо ништа поузданије о том, да ли су му они дали ту каква отпора и да ли су настрадали приликом тог прелаза или касније, на султанову повратку, како бележе неки не баш много сигурни хроничари. Сигурно је само то, да их је нестало у току ове године, у овом походу. Твртко Ковачевић-Диничић, господар средњег Подриња, предао се Турцима и био је погубљен. Удовица краља Томаша спасла се код свог брата херцеговића Владислава, који се био склонио у западну Херцеговину, исто као и отац му, херцег Степан с целом породицом. На херцеговачком подручју Турцима се активно није одупро нико с већом снагом, него су се неке војводе и кнезови затворили у своје тврде градове и бранили се отуда. Турци су продрли и у Херцеговину, све до иза Љубушког, и преотели су више градова. Целу земљу, и Босну и Херцеговину, обузела је страховита паника. Глас о султановој сили ишао је као планински пожар испред ње и избезумљивао и мало и велико.
Главна султанова војска ишла је право у срце Босне. Пала је најпре пред тврди Бобовац. Тамо је већ 20. маја стигао и сам султан. Добро утврђен, на тешко приступачном месту, град се сматрао као један од најсигурнијих. Ту се чувала краљевска круна и главни део државне благајне. Султан је сам, зачуђен његовим положајем, спремао ту нарочите топове, да би га што сигурније савладао. Али му је даљи посао уштедео заповедник града Радак, који је, заплашен и намамљен обећањима, предао град. Султан је, међутим, вероломног издајицу дао погубити презревши и њега и његово дело. Из Бобовца журили су Турци одмах даље. Претходницу од 20.000 људи водио је Махмуд-паша Анђеловић, добар познавалац прилика не само у Србији него и у Босни. Сам султан упутио се на босанску престоницу, на лепо и тврдо Хрвојево Јајце. На путу Турцима важно и утврђено Високо предало се само.
Краљ Степан није га смео сачекати, него је хитао према западу. Константин Јаничар, сам учесник у овом походу, прича, да је "радио и дању и ноћу о том, да би могао хитно скупити некакву војску. "На том путу краљ се задржао у тврдом граду Кључу. Чудновато је да није ишао према Сави, Мађарима, или у Далмацију, Млечанима, него је отишао баш у Крајину, на крајњу границу своје државе према Хрватима, од којих, у тај мах, није могло бити никакве самосталне помоћи. Махмут-паша, који је гонио краља, дознао је од једног издајице да се Стеван налази у Кључу и одмах је понудио преговоре краљу. Обећавао је, да ће му поштедети живот под условом да му се преда сам и да преда и своје градове. Махмуд је тако поступао раније и са грчким деспотом Димитријем. Желео је, да краљевом предајом скрати цео процес и постигне очигледан успех. Има причања да је краљ покушао и да се бори под Кључем, али оно није много поуздано. Сигурно је само да се предао. За краљева стрица Радивоја казује се, да је био заробљен у граду Звечају.
Краљ Стеван је поверовао, да ће Турци и овог пута имати обзира према њему онако, како је било и приликом пада Смедерева. Хтео је да се спасава сазнавши за општу панику, а видећи да има и издајства и пасивности. Од мађарске помоћи није било никаква гласа. Краљ Матија га је можда и намерно оставио, да се сам понесе с Турцима. У самој земљи није било примера пожртвовања, који би га опомињали да не попусти, нити је било правог страдања за неку већу идеју. Рационално је господарио над сентименталним и идеалним. У осталом, с ким је могао наставити борбу? И какви би могли бити изгледи те борбе? Видећи да је све изгубљено, краљ је повио главу и пристао на турске услове. Махмуд га је, као заробљеника, повео султану под Јајце. Турски хроничар XV века, Дурсун бег, који даје доста појединости о босанској катастрофи, у којима се легенда испреплиће са истином, прича, да је краљ Стеван био "огроман", "стаса као Хезбег", и да је много пио.
Султан је узео Јајце, пошто га је опседао неколико дана, без великих жртава. Као и други градови предало се и оно, кад се видело да је отпор узалудан. Под Јајцем он је судио и несрећном босанском краљу. Мехмед II био је љут на њега због целе његове несталне политике. Налазио је, да се краљ показао не само непоуздан, него и незахвалан на указаној милости. И с тога сад није хтео да му поштеди живот, нити је признао Махмутово обећање. Случај Стеванов има да послужи као свирепа опомена другима. Ашик-паша, турски хроничар, изрично каже, да је султан рекао: "Ако неке градове дамо овом краљу, извор за рат остаће!" И с тога је издао наредбу да отсеку главу и њему, као и краљеву стрицу Радивоју, који је с њим заједно, од Смедерева, водио политику нелојалну према султану. Предање каже, да је верски поглавица и пратилац султанов дао Мехмеду и савет и образложење за такав поступак упозоривши га, да не треба дозволити да га два пута уједе иста змија. С краљем заједно Турци су заробили и двоје Томашеве деце од друге жене, Сигисмунда и Катарину, и њих је султан одвео са собом.
Читав овај поход и све са њим у вези било је свршено за једва шест недеља. Већ крајем јуна султан се кретао натраг и 7. јула налазио се поново у Сјеници. У Босни је, у свима главнијим градовима, оставио своје мале посаде. Босанска краљевина била је уништена и обезглављена, преживевши Србију само за четири године.
Босна је пропала не баш "шапатом", како се после фигуративно говорило, али без и једне борбе достојне помена и запамћене у народној традицији. Она нема ни своје Марице, а камо ли величанственог Косова. Ниједна држава на Балкану није пала са мање отпора и брже! И у Бугарској, која је исто тако подлегла без достојнијег самопрегора, било је ипак нешто више трагике у отпору, иако је њен положај према блиским турским средиштима био тежи од босанског. Какав се отпор могао пружити у непроходним босанским прашумама и тврдим орловским градовима. Очигледна је ствар, да је земља, због унутрашње трулости, била склона паду и да у њој самој народ није био васпитан за жртве за неке велике идеале. Скендер-бег је у својој малој врлетној Албанији задивљавао свет својим прегалаштвом; чак се мали и увек рачунски Дубровник спремао на борбу до истраге. Завађена верски; лишена осећања праве државне независности због сталног мађарског притиска и угрожавања; са незадовољним сељаштвом; затрована грађанским ратовањем, коме је циљ био само лични грабеж и отимање за власт; са пољуљаним породичним и сваким другим моралом, Босна је морала тако завршити. Она, као држава, није имала никакве веће идеје водиље, а одавно је напустила своју хисториску мисију, која јој је случајно пала у део.
С Босном је 1463. год. нестало једне државе, која је не само настала него и читав свој век провела само као географска јединица. Њена прошлост заборавила се скоро потпуно у властитом народу и на сопственом подручју. У нашој тако богатој епској народној поезији њени јунаци и толики догађаји потонули су у заборав, или певач можда није ни осетио правог надахнућа да се на њима задржи.

Стварање нове српске деспотовине

Вести о паду Босне и погибији краља Стевана изазвали су изненађење и бол у целој средњој Европи. Турске чете залетале су се и пре тога до мора и на северозапад до Љубљане и изнад ње, а кроз јужну Угарску све до Темишвара. Сад је, после заузећа Босне, опасност од њих постала непосреднија. Они су дошли не само на линију Дунава, него и на линију Саве, Сане и чак Уне. Нарочито је пукло пред очима сваком Мађару шта су изгубили падом Србије и падом Босне. Сад је њихова граница постала широм отворена. С тога је сасвим разумљиво што је папа, и иначе потресен катастрофом земље коју је сам гурао у катастрофу, са сузама у очима говорио у кардиналском колегију; "Босна је пала, краља њеног убише, дршћу Мађари и дршћу сви суседи."
Док су Турци освајали Босну краљ Матија се налазио у Бати и Бачу, а од 6. јуна до средине јула у Футогу. Он лично није ништа предузео да олакша положај Босне и спасе њеног краља. Није се чак кренуо ни онда кад је добио сигурне вести да се Турци повлаче. Зашто? На то питање могу бити два одговора. Један је, да није био довољно спреман и да се бојао упустити у борбу са самим султаном. А други је, да се није можда ни хтео залагати за босанског краља, према коме се од почетка односио хладно, и да је хтео покушати интервенцију у Босни чисто за мађарски рачун. По свој прилици у његовој политици одлучивала су у комбинованој мери, оба ова момента.
Босански слом запрепастио је и Млечане. Они су писали папи 10. јуна 1463., да је тај пораз "од таквог значаја и такве тежине за спас хришћанског имена, да се то једва даде толико проценити колико заслужује." Четири дана потом они су јављали у Рим, да је султан опустошио Босну и добио њене градове силом или предајом. Земља је потпуно растројена. Турске чете провалиле су у Крбаву и упале све до Сиња. Том приликом заробиле су и хрватског бана Павла Сперанчића. Млечани су сад тражили од папе, да на очиглед опасности покуша већ једном остварити оно што је намеравао. Они су нарочито полагали на то, да хришћанска акција почне чим пре, док још има времена за спасавање. Сами су били вољни ући у такву сарадњу, а предузимали су све да би одбранили Далмацију. Обећавали су и искрену помоћ уплашеном Дубровнику. Млечани су живо радили, да у велику хришћанску лигу уђу не само народи средње Европе, него, са папиним посредовањем, и Талијани и Французи и још ко други. Са Мађарима су сами пожуривали савез из очигледне потребе да и једни и други заштите своје подручје, које је било прво на ударцу. И склопили су га 12. септембра 1463. У исто време они су живо радили на том, да у тај савез увуку и преостале балканске државе Херцеговину, Зету и Албанију.
Херцег Степан је одмах по одласку Турака пошао у источну Херцеговину, да прибере људе и поврати предате или отете градове. Средином јула добио је поново град Кључ код Гацка, а у западној херцеговини Љубушки. Али брзо потом избила је поново распра у Херцеговој породици. Његов син Владислав устао је поново на оца тражећи трећину земље за себе, пошто је Херцег имао три сина. Млетачка Република, желећи да се пред тако очигледном опасношћу страсти смире и да се већ и иначе оштећена земља не упропашћује даље, решила је била да сама посредује између њих. На то их је потицала и прилично многобројна босанска емиграција, која се била спасла на млетачко подручје и од које су извесна угледнија лица била отишла и у саме Млетке. И Херцегу и свима другим требало је ставити у изглед преотимање Босне од Турака и тим повратак и личног угледа, и имања, и утицаја. Поручивало се, да не треба чекати док се Турци учврсте у Босни, него да треба живо радити, а успех не изгледа ни мало неостварљив.
У Зети Млечани су помагали свог човека Стевана Црнојевића и помогли су му, да преотме тврди Медун. Код Скендер-бега су деловали исто тако и он је био сасвим ушао у њихове идеје.
После склопљеног савеза између Мађара и Млечана кренута је одмах, почетком јесени 1463., комбинована офанзива против Турака. Млечани су с флотом почели акцију у Мореји, а Мађари су кренули на Босну. Мађарска војска прешла је Саву код Градишке почетком октобра. Одатле се, у две колоне, кретала према Јајцу. Једну је водио Имбро Запоља, а другу, која је ударила преко Кључа, сам краљ. Краљу Матији придружио се са хрватским четама и Мартин Франкопан. Око 10. октобра почели су први хришћански јуриши против Јајца, али је турска посада град јуначки бранила преко два пуна месеца, све до Божића, кад је била принуђена да се преда.
За то време почела је акција Владислава Херцеговића, која је уносила у земљу нову смутњу. Он је био понудио Млечанима, да они, а не Мађари, обнове босанско краљевство и премда су му они понуду примили с пуно резерве и оставили је без правог одговора, он је, ипак, ушао с војском у Босну и почео да заузима извесна места, изјављујући да то чини у име Млетачке Републике. То је, природно, довело до објашњавања између Мађара и Млечана. Млечани су одбијали, да су одговорни за ту акцију, за коју нису дали пристанак. Владислава је само помогао сплитски кнез, који му је дао три заставе Св. Марка, али не да ради против Мађара, него да само поврати оно, што је сам био изгубио. Кад је увидео, да би то могло имати непријатних последица по њега Владислав је пришао Мађарима. Његова војска држала је линију од Прозора до Доњег Вакуфа и спречавала је Турцима прилазак Јајцу с те стране. То је било корисно и с моралне стране, јер је уједињавало све хришћане земље у борби против Турака. Други син Херцегов, Влатко, повратио је за то време на истоку Херцеговине један део подручја Павловића и Ковачевића са девет градова. Краљ Матија је с пуно пажње прихватио сарадњу са Херцегом и Владиславом. Овог другог је, за награду, учврстио у ред мађарских барона и уступио му жупе Ускопље, Раму и Лијевно са свима границама које је преотео од Турака. Владислав се опет обавезао Мађарима на верну службу и савезништво и уступио им је буковачки град са неретванском облашћу.
Пошто је заузео Јајце крајем 1463. год. Краљ Матија је прекинуо даље ратовање те зиме. То годишње доба доиста није било погодно ни за какве акције у босанским планинама. За "губернатора" Босне би именован Имбро Запоља, далеки потомак старог босанског бана Борића. У исто време краљ му је дао и част бана Хрватске, Далмације и Славоније, да би што тешње везао освојени део Босне са суседним областима, како би се што боље могла организовати заједничка одбрана.
Идуће године Краљ Матија није могао да настави почето дело ослобаћања, иако су га Млечани стално пожуривали и нудили му своје услуге и политичке и финансиске. Изгледа да су му сметале и политичке прилике у земљи и оскудица средстава. Млечани су, скоро с очајањем гледали како узалуд пролази време. Већ 1. јуна 1464. они су јављали у Рим, да Турци спремају нову војску и да ће је упутити на Мађаре. Млечани нису крили своју бојазан, да Мађари, остављени сами, неће моћи издржати турски налет. Средином јуна стигле су у Босну прве турске извидничке чете, свега око 3.000 коњаника, које су пустошиле све ослобођене крајеве, ширећи страх и ужас. Допрле су у свом залету све до Сплита.
Видећи турске припреме и несумњиву опасност за хришћанство решио се, најзад, сам папа да лично крене неку врсту крсташког похода. Веровао је, да ће његов пример потстаћи и друге да се одлуче на енергичније мере. Прешао је с тога из Рима у Јакин, да се стави на чело савезничке флоте. У Јакин се за њим спремао и млетачки дужд. Али усред тих припрема већ остарели и узбуђењима изморени папа Пијо II, велики непријатељ Турака и главни проповедник хришћанске солидарности, умире 15. августа 1464. С његовом смрћу падоше у воду и сви велики офанзивни планови. Млечани и Мађари остадоше сами, да се носе са Мухамедовом Турском.
За то време турска војска је 12. јула поново приспела под Јајце. Том граду, као бившој босанској престоници, која се налазила скоро усред земље, давали су нарочит значај и Турци и Мађари, већи можда него је место само по себи и заслуживало. Турска претходница, коју је водио Махмуд паша, бројала је око 20.000 војника. Али овог пута узалудни су били сви турски напори да заузму град. Мађарска посада у њему борила се храбро и пожртвовано и сасвим друкчије него босанска војска прошле године. И кад је опсадној војсци дошао у помоћ сам султан, бодрећи је на све нове јурише, ситуација се није много променила.
Док се султан бавио под Јајцем стигоше му вести, да се мађарска војска спрема на нападај и да су одељења Имбра Запоље прешла Саву и да оперишу око Бање Луке. На глас о том султан је 22. августа наредио општи јуриш на Јајце, а кад тај није успео султан је наредио опште и брзо повлачење. Значи, да је заморена војска претрпела осетне губитке и да се султан није усуђивао примити с њом борбу са Мађарима. Вест о турском повлачењу добио је краљ Матија у Горјанима, на Дунаву, и одмах је наредио да и остала војска пређе Саву и пође за Турцима. Он сам пошао је за њом тек почетком октобра, и то уз Дрину, према граду Зворнику, преносећи ратиште и у источни део Босне. Успех Мађара под Јајцем дигао је њихов углед и сад су се извесни босански великаши сами враћали под њихову власт.
Турски намесник у Босни Мухамед Минетовић није имао довољно војске на расположењу, али је ипак одлучио да брани турске положаје колико год може. Сву је пажњу обратио на то, да очува градове на Дрини, како Мађари не би пресекли везе Босне са осталим деловима нове турске империје. С тога је снабдео Зворник храном и муницијом и додао му једно одељење мале али одабране војске. Мађари беху, под Запољиним вођством, у једном смелом залету допрли све до Сребренице и опљачкали је, али Зворника нису могли освојити. Кад је Запоља сам био рањен под тим градом и кад је и њему и другима постало јасно, да га не могу заузети, они су средином новембра журно кренули натраг, гоњени од охрабрених Турака, који су им нанели доста губитака. Тим је завршена ова експедиција и сваки даљи мађарски покушај, да великом и систематском офанзивом протерају Турке из Босне. Од тада, за дужи низ година, источну половину и средишњи део Босне држе Турци, а западни и северни Мађари. У тим деловима са средиштима у Јајцу и граду Сребренику, Мађари су основали две бановине са потпуно војничком организацијом, да им послуже као нека врста мртве страже.
За то време у Херцеговини се настављала стара породична свађа. Оба суседа, и Млечани и Дубровчани, употребљавали су све начине да измире оца и сина, међу којима је однос био не само пун неповерења, него и дубоке мржње. Њихову распру искористили су Турци који упадоше у Херцеговину, али не више да тобоже посредују за једну или другу страну, него да је освајају за себе. Уплашено становништво склањало се куд је знало не показујући много воље да се залаже за толико очигледно себичне интересе својих господара. Сам Владислав Херцеговић морао је да бежи из земље и склањао се на дубровачка острва Шипан и Колочеп, јер му Дубровчани нису дозвољавали да се задржава у самом њиховом граду. Год. 1465. Турци су били заузели Благај и допрли до Требиња. Други херцегов син Влатко отишао је да тражи помоћи код краљ Матије. Кад су чули за могућност да Турци узму и Херцег Нови наредили су Млечани у Котор, да се тамо упути једна њихова ратна лађа, која би узела град у заштиту. То је довело до објашњавања између Матије и Млечана, који им је пребацивао што се мешају у његове послове "босанског краљевства". Међутим је сплитски кнез посео подручје око ушћа Неретве и Макарску Крајину, немајући времена да тражи претходно одобрење своје Републике. То показује како је процес распадања Херцеговине ишао брзо и скоро неодољиво. Млечанима поступак сплитског кнеза није био непријатан, а тумачили су га тако, да им се предао народ тих области сам од своје воље.
Краљ Матија налазио се од октобра 1465. код Градишке на Сави и пратио је догађаје у Херцеговини. За одбрану Лијевна и његове жупе упутио је Јана Витовца "кнеза загорског", далматинско-хрватског бана Степана Франкопана, и Јаноша Розгоњија. Витковцу и Розгоњију дао је Матија 3. новембра и пуномоћ, да могу у његово име преговарати са Херцегом, очевидно о односу Херцеговине према Угарској. Исто тако, да могу војнички помагати и угрожени Дубровник. Стари Херцег, видеши очевидни слом земље, гледао је да нађе помоћи гдегод може. Преговарао је и с Млечанима и са Мађарима, али није веровао ни једним, ни другима. Издајства и у рођеној породици, и у земљи, пропасти Византије, Босне и Србије, које је сам доживео беху га учиниле потпуно утученим, али и неповерљивим. Он је осећао како се гаврани грабе око његове лешине. Али шта је могао? Ваљало је гледати да се спасе што се може. Између Мађара и Млечана било је не само неслагања, него и праве свађе око Херцеговине. Млечани нису могли пристати, да им се Мађари увуку у Боку Которску, а Мађари су због далматинског залеђа и западне Босне нерадо гледали Млечане у Неретванској Крајини.
У преговорима с Мађарима, вођеним тајно у Дубровнику, Херцег је пристао да они поседну Почитељ на Неретви. Томе су много допринели и Дубровчани, који су зазирали од Млечана у том крају. Они су пристали, да о свом трошку подигну и велики мост преко Неретве код тог места и почели су с радовима одмах од почетка 1466. год. Владислав Херцеговић држао се, међутим, сад с Млечанима и 4. фебруара именован је од њих, по својој жељи, за "генералног капетана" са годишњом платом од 500 дуката. Он је тражио од њих помоћ од 2.000 људи, или бар новац да би их могао сам набавити, јер, како је наглашавао, дошло је дотле, да "сад нико неће да служи него само за плаћу." И стари Херцег определио се пред крај живота за Млечане. Од толиких преговора с краљем Матијом није, на крају крајева било ништа; он је сам упутио краљу 12.000 дуката да добије помоћ у војсци, па је и то отишло узалуд. Млечанима је понудио оба своја града у Боки, Нови и Рисан, а ови су му 10. марта 1466. у замену за то, обећали дати острво Брач и једну кућу у Сплиту или у ком другом граду и слободно становање у Млецима. Херцег им је, сем тога, дао пристанак, да се могу, поред Мађара, учврстити и у Неретванској Крајини. Али, у исто време, Херцег је настављао преговоре и са Мађарима. Међутим, није дочекао да види даљи развој ствари. Сломљен дугим борбама и интензивним животом пуним сталних узбуђења он је умро у Новом 22. маја 1466., после дуже болести.
Турци од 1464. год. нису предузимали у Босни никаквих већих акција; ове борбе у Херцеговини извођене су са малим бројем снага и имале су за Турке чисто локалан карактер. Да би Босну придобио више за себе и сузбијао у њој мађарски утицај султан се решио, да земљи даде новог краља. За краља је поставио Матију Шабанчића, сина несуђеног краља Радивоја, брата Томашева. То је први такав потез у политици султана Мехмеда II, који није примењивао ни у Византији, ни у Бугарској, ни у Србији. То је учинио очевидно због изузетног положаја Босне, која се налазила на крајњој западној тачци његове државе, изложена агитацији и Мађара и Млечана, и у којој он, и поред личног залагања, није успео да у целини васпостави своју власт. Сем тога, он је у Босни, више него и у једној другој земљи, нашао доста утицајних људи, који су, из опозиције према Мађарима и њиховом сталном вршљању међу њима, били вољни да прихвате турску власт, нарочито ако би она показивала извесне добре воље према њима. Шабанчић је именован за краља крајем 1465. год.
У вези са овом политиком Турака у Босни морали су и Мађари мењати своју политику према Србима. Морали су то чинити и у свом сопственом интересу, да би Србе добили као пријатеље. Дотле и двор и извесни њихови магнати дозвољавали су себи понекад грубе испаде. Знамо поступке Силађијеве према деспоту Ђурђу и његовима, видели смо држање краља Матије према несрећном Стевану Томашевићу. Имања породице Бранковића у Угарској делио је краљ Матија као пустоловину. Али, кад је турска опасност постала очигледна за све, после пада Србије и Босне, краљ се труди да што више бољих Срба придобије за себе и да тако делује и на остале. Кад су синови војводе Јакше прешли из Јагодине у Угарску, краљ им је 1464. год. поклонио у чанадској жупанији нађлачко властелинство, а после су добили и друга имања и у жупанијама клушкој и арадској. Идуће године он је успео да задобије и сјајног јунака Вука Бранковића, сина слепог Гргура, кога је народна песма опевала са пуно симпатије и дала му необично име Змај Огњеног Вука. Он је био дотле у турској служби, следећи политику своје тетке, султаније Маре, па је као такав ушао и у састав турског посланства, које је са Мађарима имало у Београду да преговара о условима мира. Ти преговори, о којима се и тад и после дуго дискутовало и у Будиму и у Млецима, нису довели до резултата. Међутим је краљу Матији пошло за руком да Вука привуче на хришћанску страну. Узео га је као свог човека, поклонио му градове Сланкамен и Купиник код Саве, и именовао га за заповедника српских ратника. Вук се брзо рашчуо као редак јунак, па је то и његово породично име прикупило око њега добар број вредних и одлучних српских ратника. Њега и српске борце употребио је Матија у први мах не против Турака, него против чешког краља Јурја Подјебрада, с којим је водио дуг рат. Како се у том рату Вук истакао у великој мери стекао је поверење краљево и овај га је потом обасипао знацима своје пажње.
Султану Мехмеду боло је очи пркосно држање албанског Скендер-бега, исто као и његово наслањање на напуљски двор и везе с Млецима и Мађарском. С тога је он лично повео 1466. год. војску на њ хотећи да га сатре. Скендер-бег, чија је сестра била удата за Стевана Црнојевића, добио је нешто помоћи из Зете и од Млечана, и одржао се са крајњим напором снаге и те и идуће године, али је, одмах из његове смрти (1468.), наступио слом и албанске државе.
Владислав Херцеговић, превртљив и без икаквог моралног упоришта, видећи незаустављиво напредовање Турака и сасвим јалову такозвану хришћанску политику, обратио се султану и ставио се у лето 1466. год под његову заштиту. Султан га је примио и као свог харачара препоручио пажњи Дубровника. Његов млађи брат Влатко, који се сматрао очевим наследником и узео титулу херцега, наставио је везе са Мађарима. Између браће није било никакве љубави. Сем у политици они су се разилазили и у другим питањима, а у последње време још и нарочито због поделе очеве оставштине. Та их је подела завадила потпуно и отерала чак и у нове таборе. Да би постигао у Дубровнику, у месту где је Херцег оставио своје благо, своја материјалне циљеве Владислав се обратио краљу Матији као дубровачком заштитнику, што је Влатка отерало у крило Млечића и напуљског двора. Слом Албаније изазвао је живљу политичку активност Млечића и погоршање њихових односа са Турцима, али је то у извесној мери деловало и на несрећне Херцеговиће. Они су обојица повили главе и прихватили се султанова скута. На султаново посредовање извршена је у Дубровнику и подела њихова наследства. Њихова сестра Мара удала се 1469. год. за Ивана Црнојевића, али од те везе није било никаквих значајнијих политичких последица. Пошто се разделио с браћом, сит борбе, и са тежњом да се уклони из непосредне турске близине, Владислав Херцеговић је напустио Херцеговину и отишао у Славонију. Тамо му је краљ Матија дао градове Велики и Мали Калник, који су штитили подручје реке Лоње. Те градове с њиховим имањима добио је Владислав пре пролећа 1470.; тада је, вероватно, и преселио.
За то време Босна је изненада добила још једног новог краља. Угледни мађарски великаш Никола Илочки, који се од 1438. год. јавља као мачвански бан и који је важио као један од најутицајнијих и најбогатијих магната краљевства, беше 1471. год. отворено приступио великој опозицији против краља Матије. Опозиција се та носила мишљу, да Матију просто свргне с престола, а да доведе једног пољског принца. Да разбије ту опасну дружину Матија је понудио амбициозном Николи босанску краљевску круну, за којом је овај одавно жудео. Мађарски сабор, сазван у септембру 1471., примио је ту понуду. С босанском "круном" Илочки је добио на управу и хрватску и славонску бановину и градове вранског приората. Дотле он се звао "вечни кнез" Теочака и мачвански бан. Али Илочки је стварно добио више титулу него власт. Као своју област имао је Теочак са зворничким крајем, док су у Јајцу и даље управљали банови, које је постављао краљ Матија. Задовољивши се том високом чашћу Илочки се, наравно, издвојио из опозиције и постао је један од стубова Матијиних, све до смрти (1477.).
Исте ове године обновио је Матија и српску деспотовину у Срему. Још од лета 1471. Турци су се, с великим бројем радника, утврђивали на Дунаву и против Београда. Тад су подигли и град Заслон, а доцнији Шабац. Мађарима је било јасно, да се против Турака, поред градова и утврда, мора стварати и жив бедем одане људске снаге, који ће им штитити границу. Погоднијег и бољег бедема од борбених Срба тешко да се могло добити, а без великих финансиских издатака. Њих су могли задовољити обновом њихове деспотовине, која би опет окупила око себе све народне снаге и која би им давала наде, да могу поново доћи до своје старе државе. За српског деспота би постављен Вук Бранковић, човек међу Србима тада највећег гласа и од прве куће. Њему је народ дао надимак Змај Огњеног Вука, можда по том што је био носилац и витез мађарског ордена Змаја, а можда и због изузетне личне храбрости. Има и врло вероватно тумачење, да је он то име могао добити и по једној војничкој справи XV века, коју су јунаци носили на глави у облику змаја, да би њом, сипајући ватру и дим, застрашивали непријатељске војнике и коње.
У Зети Стевана Црнојевића наследио је 1465. год. његов син Иван. Дошао је на управу Зете у часу кад је Херцег Степан, дуго времена непријатељ њихове куће, преживљавао своју пуну тегоба последњу годину, и кад се султан био окомио и на његова другог суседа Скендер-бега. Иван је, млад и неодмерен, своју владавину почео одмах нападом на млетачко подручје у зетском приморју око Бара и Котора. Њему су се придружили и Паштровићи и нека друга суседна племена. Млечани су против њега радили преко свог човека Леке Дукађина, а 22. априла 1465. оглашавали су га као свог "перфидног непријатеља" и уценили га са 10.000 либара. У лето Котор је био тако притешњен од Црногораца, да је тражио помоћи од Млетака. Међутим, било је јасно, да ће се Зета моћи тешко одржати измећу Турака и Млечана, ако се завади са обојима. Како су и Албанија и Херцеговина држале тада са хришћанима, односно са Млечанима, решио се и Иван да се измири с Републиком. У пролеће 1466. затражио је преко Херцега Степана споразум и до њега је, после дужих преговора, и дошло. На Ивана је свакако утицао упад Турака у Албанију, изведен почетком лета те године, и извесна солидарност са јуначким Скендер-бегом. Ипак потпун споразум између Ивана и Републике склопљен је тек у новембру 1466. Иван је, као и отац му Стеван, постао плаћени млетачки "капетан" у Зети. Уплашио се био, вероватно, да би могао, као и Скендер-бег, остати без земље, гоњен од Турака, а неприхваћен од Млечана. Скендер-бег је бар код ових налазио извесне подршке и макар не много обилате помоћи, а он би био потпуно осамљен. После Скендер-бегове смрти он се потпуно придружио Млечанима и постао је поуздан хришћански бранилац на тој угроженој страни. Из свог Жабљака он је будно пратио ствари и одржавао везе и са суседним албанским главарима. Као награду за такво своје држање добио је Иван 24. фебруара 1473. са својим законитим наследницима млетачко племство, "као најодабранији и најисправнији пријатељ".
Турци су за то време вршили у главном мање препаде на целом подручју од северне Далмације до Албаније. Ако би наишли на јачи отпор они би се повлачили, а где су могли да што освоје ту би се одмах учвршћивали и остајали. У свим тим случајним и ненадним акцијама било је с турске стране несумњивог система. Поштеђен није био нико, ни пријатељ ни непријатељ. Год. 1471. било је напануто дубровачко подручје у Жупи, иако је Република дотле уредно плаћала свој харач од 5.000 дуката. Од 1472. год. тај је данак удвостручен. Те године преотели су Турци од Мађара и град Почитељ на Неретви, а Дубровчани су сами, по захтеву султанову, порушили свој град Посредњицу. Из страха од заплета на тој страни Дубровчани су почели напуштати и своју стару трговачку колонију у Дријеву на Неретви и повлачити се на Пељешац и у Стон, и од тада је то старо насеље, раније од великог прометног и трговачког значаја, почело осетно да пада.
Између преостале браће Херцеговића, ни после Владислављева одласка, није било праве слоге. Млади Стеван, најмлађи Херцегов син, разишао се с братом Влатком ради поделе очева наследства. Год. 1473. или почетком 1474. год., са седамнаест година, он је љутит отишао на Порту и од 24. септембра 1474. јавља се као муслиман Ахмет. Сам султан се потом заинтересовао за његов део наслеђа и слао свог посебног човека у Дубровник да извиди ствар. Ахмет је међу Турцима стекао високе положаје и у Цариграду је вршио известан утицај, али га Турци, ипак, нису никад слали у Херцеговину, да би им и тамо био од користи. Његов брат Влатко оженио се, међутим, по други пут унуком краља Алфонза V, која је потекла из једне његове незаконите везе. Тим браком он је ухватио доста веза са неколико угледних талијанских породица, а нашао је заштите и на папској курији. Преко њих Влатко је поново покушао да заинтересује страни свет за судбину хришћанских народа на Балкану. Нарочито му је за то дала прилике огорчена борба око Скадра, који су бранили Млечићи, Срби Ивана Црнојевића и нека суседна албанска племена. Турци су се тад спремали да обнове Подгорицу и да у њој населе 5.000 турских кућа. Исто су тако хтели да обнове и Балеч између Скадра и Дриваста, очевидно с намером да би разбили везе између Зећана и Арбанаса. Млечани су, наравно, помагали Ивана Црнојевића да то спречи.
Кад су Мађари 1474. год. завршили с успехом своје борбе с Чесима и Пољацима обратили су поново пажњу на балканска питања. Млечани су још 1473. год. опомињали херцега Влатка, да се споразуме с босанским краљем и деспотом Вуком, па да раде против Турака заједнички. Кад су Мађари 1475. год. отпочели нови рат с Турцима дало му се довољно прилике за то. Краљ Матија је с јесени те године дошао лично под Шабац и заузео га, после неколико недеља опсаде, 15. фебруара 1476. Наша народна епска поезија запамтила је све до XIX века тај догађај и доводила га тачно у везу са Змај Огњеним Вуком. Одатле је деспот Вук кренуо долином Дрине до Сребренице, да оскудном краљу прибави плен. Пут је изводио авантуристички, ноћу и кришом, да би изненадио и запрепастио противника. Од својих људи изабрао је њих 150, преобукао их у турска одела, и упутио их у град, у ком се тога дана држао вашар. Њихов препад унео је невероватан метеж међу Турке и потпуно их онеспособио за одбрану. Плен је био велик; уграбљено је пет товара сребра и 127.000 аспри, сем других ствари. Одатле је деспот провалио до Кучлата, па, пошто га је похарао, удари на повратку и на Зворник. Ту је био рањен у ногу, па с тога прекиде даљу борбу. Уз пут је све опленио, попалио и опустио. Обавештен да се у мађарској војсци налази лично краљ Матија султан му је био понудио мир за дужи низ година, тражећи за Турке само слободан пролаз кроз Хрватску и Далмацију против Млечана. Али Матија није пристао на те услове. У то време и турски краљ у Босни, Матија Шабанчић, био се понудио Мађарима, верујући да ова њихова офанзива има веће смерове. Мађари су га доиста прихватили и упутили су једну своју војску у Босну, која је спасла Матију од Турака, али која није иначе постигла никаквих других одлучних успеха.
Мађарима је било много стало до тога, да у овом рату поврате и Смедерево. Испред Смедерева Мађари су на Годоминском Пољу подигли три утврђења или "бастије", од којих се једна звала Витешка Трпеза. Одатле су опседали Смедерево и проваљивали у Србију. У лето 1476., беше упао смедеревски санџак Али-бег са 5-6.000 људи у Банат. За њим се одмах натиснуо деспот Вук и сломио му је код Пожежене војску, иако је имао много мање људи са собом. Самог брата Али-бегова Скендера натерао је у Дунав. Уз Вука се истакао и чувени јунак Дмитар Јакшић и Петар Доци, у песмама популарисани Дојчин Петар "варадински бан". Мађарска и српска војска затворила је потом Турке у смедеревском граду. Кад је Мухамед II добио вести о том, он се, пошто је сјајно победио молдавског војводу Стевана Великог, обрнуо одмах према Србији. По љутој зими 1476. стигла је његова војска на Дунав и Мађаре са Србима делом потиснула, а делом побила.
У Мађарској се тада налазило неколико угледних српских војвода и великаша, који су краљу Матији са својим људима направили лепих услуга и који их је зато обасипао признањем и наградама. Чувена су била два брата Јакшића, Стеван и Дмитар. Дмитар Јакшић је знатно допринео да се горња Угарска очисти од Пољака, а иначе се прославио у више борби с Турцима. Уз њих јавља се у Угарској од прилике од 1470. год. и чувени стари војвода деспота Ђурђа Милош Белмужевић, који је добио град Шашвар и коме је краљ Матија 1483. год. поклонио Мајшу и Познад у темишварском крају.
Кад се краљ Матија 1477. год. упустио у дуги рат с царем Фридрихом III напустио је даљу акцију у Србији, а своје српске помагаче упутио је на северозапад и запад. Српска снага трошила се немилосрдно за туђ рачун. Данас је јасно, да је цела политика краља Матије значила стварно расипање и мађарске снаге и да је била, поред свих тобожњих великих линија, кратковида. Краљ је водио Угре на Чехе, Пољаке и Немце, док су Турци подривали његове положаје на југу и стезали све јачи ланац против њега. Тако је обнова српске деспотовине донела Србима врло мало стварне користи; она је постала једна врста војне границе, у којој је Србима постепено давана улога добровољних најамника. Мађарима самим српска деспотовина је могла бити драгоцена, да су пустили Србе да се ту учврсте и развију, јер јаки Срби били су у исто време и извесна гарантија за Мађаре. Овако растрзани, гинући по аустриским лединама, Срби су, истина, односили победе за Матију, али су се топили и губили, а од свих тих победа, на крају крајева, испао је и за њих и за Мађаре негативан обрачун. Мало више од четврт века иза Матијине смрти цела Мађарска постала је турски плен, и Срби са њом заједно.

Пад Херцеговине

Несметан ни од кога, незаморен годинама и толиким подвизима, султан Мухамед II беше решио, да 1478. год. сврши коначно са Албанијом и да узме упорно брањени Скадар, који је био средиште млетачке власти и утицаја у том крају и у суседној Зети. Год. 1478. пала је Скендер-бегова Кроја и сам султан примио је градске кључеве. Годину дана потом клонуо је и Скадар, пред којим је султан, као пример застрашивања, дао посећи 300 грађана из освојеног Дриваста. Иван Црнојевић је поштено помагао Млечанима, али им није могао помоћи. Шта више, навукао је на се гнев неумољивог Мухамеда. Иза Албаније дошла је одмах на ред и Зета. Турци су без велике муке заузели његов Жабљак, а после и његову земљу. Да не пане у ропство Иван је, као и много његових албанских суседа, пребегао у Италију, да, жељан отаџбине, једе емигрантски хлеб.
У тај мах изгледало је, да је дошао судњи час и Дубровнику и Херцеговини. Султан беше издао и заповест, да се дубровачка област подвргне његовим суседним санџак-беговима. Херцеговачки намесник и провали потом у Конавље и оплени га. Уплашени Дубровчани послаше посебне људе на Порту, који измолише поштеду признавајући султана и повисивши му данак. Султан им је на то 30. новембра 1480. признао "државу коју држите и владање и људе". Херцеговима је овог пута, у колико је још постојала на приморју, остављена на миру.
Док се краљ Матија носио с царем Фридрихом Турци су, званично, били неутрални, али су суседне паше искоришћавале сваку прилику да уграбе штогод у својој близини или да и иначе постигну штогод за себе и своје. Да би што више нашкодио цару Фридриху Матија је чак пристајао, да Турци преко Хрватске нападају цареве земље, да би му паралисале снаге и изазивале пометњу међу поданицима. Да такви турски походи нису могли проћи с миром и за Матијине земље разуме се само по себи. Такав је један од тежих случајева био и 1480. год., кад је босански паша Дауд, по повратку из Штајерске, опустошио и суседне угарске области. Кад су преговори о накнади штете остали јалови нареди Матија брзу казнену експедицију против Босне. Почетком новембра прешла је његова војска Саву и стигла без тешкоћа до близу Јајца. Пре тога је један одред коњице од 3-4.000 људи, под вођством деспота Вука, јајачког бана Петра Доција и хрватско-славонског бана Ладислава Егервариа, у брзим маршевима јурнуо према Сарајеву. Упао је у изненађени град несметано и харао га три дана. Турци су били збуњени целом том акцијом и повукли су се у врхбосанске планине. Пошто су се прибрали од првог страха организовали су отпор и стали су нападати Матијину војску кад се с пленом враћала према Јајцу. Доста оштре борбе водиле су се око Лашве. Краљ Матија је сам о њима јављао папи претстављајући их као велику хришћанску победу. О тој авантури, која није ништа променила у стању земље, сачувала се и једна занимљива песма, прва уметничка песма једног муслимана на српском језику, која се приписује у Босни још увек веома популарном Ајваз-деди. У Италији на такве се радосне вести у овај мах чекало с нарочитом чежњом, јер је тамо, после турског искрцавања у Отранту, у августу, био завладао велик страх. Сав је свет са зебњом чекао каква даља судбина чека јужну Италију и можда сам Рим.
Хришћански страх смирила је ненадна вест о смрти силног и опасног Мехмеда II, који је завршио живот од колере, 3. маја 1481., управо у време кад је спремао напад на Родос и његове јоханитске витезове. Одмах иза његове смрти почела је дуга борба између два му сина, Бајазита и Џема, која је у прво време спречила Турке да предузимљу нове подвиге. Једно време се међу хришћанима чак веровало, да би та борба могла изазвати крупне поремећаје у тобоже још неконсолидованом Турском Царству. Међутим, све су те наде остале празне. Турска војничка снага чврсто је држала власт и осигурала престо Бајазиту. Против ње нису смели ништа да покушају заплашени и скрхани хришћански поданици, а растројени суседи више су рачунали с турским међусобицама, него са сопственом снагом.
Колико Турци нису били озбиљно поколебани тим сукобом између браће види се најбоље по том, што су несметано настављали своје акције на Балкану. Хтели су, да коначно реше и питање Херцеговине. Херцег Влатко је можда поверовао, да су мађарски упад у срце Босне и међусобне борбе међу Турцима, и њихово повлачење из Отронта, били знак да турска звезда тамни. Он је у пролеће, 1481., упао у Босну, у исто време кад је и Никола Дукађин почео акцију у Албанији, очевидно с потицајем напуљског владара краља Фердинанда, који је хтео да одбије турски интерес од јужне Италије. Али за свој покрет Влатко није нашао никаква одзива. Није га помогао нико, ни у земљи ни са стране. Даут-паша босански намесник, оборио се на њ свом снагом и разбио га потпуно. Влатко се једва, с нешто војске, спасао у Нови. Тамо му је тек стигла у помоћ једна чета мађарских војника, које му беше упутио краљ Матија.
На тужбу херцеговачког намесника Ајаз-паше, да Дубровчани снабдевају храном и другим потребама Влатка и Мађаре у Новом, запретио је нови султан Бајазит II Републици врло озбиљно. То је допринело да се она тргне и да град, опкољен од Турака, морадне попустити можда и пре него што је мислио. Крајем јануара 1482. његова је судбина била решена. Изасланик Ајаз-пашин, војвода Ферхат, тражио је од Републике три барке, да би се у њима превезли они Мађари који су предали град. Херцег Влатко склонио се раније. Град се предао по споразуму, пошто су Турци пристали да мађарска посада слободно изиђе и пошто су се они сами побринули за превоз. Ти Мађари дошли су 31. јануара у Дубровник, а одатле су отпремљени даље.
Од целе Херцеговине остала су само још два-три мала утврђења на ушћу Неретве, које су држали Мађари. Међу њима је било понајважније данас скоро сасвим заборављени Кош. Сва остала Херцеговина дошла је у турске руке. Њено административно средиште било је најпре у Хочи (Фочи), која је пала под Турке вероватно 1471/2. год., а онда се постепено померало према западу, односно са Дрине на Неретву.
Народно предање очувало је много помена о Херцегу Степану, далеко више него о његовим немирним синовима. Његова крупна личност, сасвим природно, обузела је скоро цео народни интерес. У тим поменима он не изгледа увек лепо; много недела, и материалних и моралних, везано је за његово име; у извесним његовим поступцима наслућује се и види извор целе доцније несреће. Али је он, нема сумње, једна од најкрупнијих личности наше хисторије из друге половине XV века, неморалан не само по личним склоностима, него као производ времена и средине у којој се развио. Он је типичан претставник времена, кад је лично и себично владало над општим, у једној земљи где је идеалног и идеалисаног у породичном и државном животу бивало све мање, и где примери личног пожртвовања за нешто Велико и Светло нису могли да засијају и крену људе на епске подвиге. И с тога је Херцеговина пала више као тежак и кужан болесник, него као јунак чија погибија значи у исто време и нови живот.

Пад Црне Горе

Док је Иван Црнојевић лутао по Италији тражећи помоћи Млечани су преговарали с Турцима о границама његове државе гледајући да спасу бар Грбаљ и Паштровиће које је султан хтео да присвоји. Иванови људи, међу њима и један његов рођак, покушали су да изведу неку побуну у Црној Гори, али је турска снага била и сувише јака, да би они могли постићи каква успеха. Гласови које је Иван добијао из отаџбине и суседства нису били много утешни; напротив, доживео је да види чак како се султанова војска искрцава и у Италији. Скрушен, он се у Лорету, пред чувеном Богородичном сликом, заветовао да ће подићи храм у својој држави Мајци Божијој, ако се бар она смилује на њ и помогне му да се врати у отаџбину.
На глас о смрти султана Мехмеда и о нередима у Турској пожурили су у своје земље и Скендер-бегов син, Лека Дукађин и Иван Црнојевић. Прошли су кроз Дубровник средином јуна. То је онај час, кад су многи поверовали да ће се моћи нанети осетни ударци турској сили, која се трошила у грађанском рату. Иван Црнојевић био је боље среће него Влатко Херцеговић. Турци нису против њега употребили никакве веће снаге и он се, после нешто борбе, могао учврстити у земљи. Али не више у зетској равници нити у Жабљаку, него у врлетном и тешко приступачном Кршу под Ловћеном, одакле му је била старина и где је, у непосредној близини, имао млетачку границу. Само, да би могао несметано оправдати земљу и обезбедити се за нешто дужи период, Иван је признао турску врховну власт. Отуд му вероватно и народни назив Иван-бег. На Цетињу он је искупио свој учињени завет и подигао је манастир Богородичин, који ће, као ниједан други у нашој прошлости, имати током више векова изузетан и културни и политички значај. Манастир је био готов током 1484. год., а посвећен је рођењу Богородичином. Иван му је 4. јануара 1485. доделио посебном ктиторском повељом извесне поседе од ловћенске планине до Обода и одредио је, да ту у будуће буде седиште зетске митрополије.
Али је за то време покварио Иван своје односе са Млечанима. Он је био љут на њих не само с тога, што га, по његову нахођењу, нису довољно помагали, него и с тога, што су били присвојили неке области на које је он полагао право (Паштровиће, Чимпицу и Грбаљ). После извесне борбе споразум је постигнут на основи, да му Млечићи у име најма за те земље плаћају 600 дуката годишње. Али је сукоба бивало и после тога, понајвише због солила на Приморју, важних за Иванову сточарску земљу, и због личних зађевица и крвних освета. Млечани су се 1489. год. тужили на Порти против Ивана као турског подложника, али нису постигли много, јер султан није правио никаква притиска. Односи су се поправили тек у лето 1490., кад је Иван затражио дозволу да његови људи дођу у Млетке као сватови, који би повели Јелисавету Ерицо, њихову племићку, за његова најстаријег сина Ђурђа. Тај брак имао се извршити тек пошто је Иван добио за њ претходно одобрење од Порте. Република је пристала на ту везу у жељи да њом поправи своје суседске односе са Иваном, а и ради будућности. Али Иван није дочекао да поздрави своју снаху на Цетињу. Умро је док су сватови били на путу, изненада, крајем јула 1490.
Иван Црнојевић је био један од последњих наших династа, који је умро у извесној средњевековној традицији. Он помиње свој "двор" на Цетињу, има свог дворског војводу, и придворице, и чак и кефалију. Уза њ се помиње његова "властела", која је била претставник разних црногорских племена, а чијих потомака има још и данас. Сем свог двора на Цетињу Иван је имао свој двор и на Ријеци, у Ободу, са малим манастиром Св. Николе. У традицији средњевековних владара подигао је и своју задужбину и помагао, врло скромно, убогу писменост у свом крају.
Ђурађ Црнојевић је, као млетачки зет, поправио донекле односе са Републиком, али је до локалних граничних сукоба, и то доста оштрих, долазило и за његова времена. Република је чак 1493. год. била присиљавана да употреби и врло опоре претње. Ђурђева жена није оставила у Црној Гори добар глас. Налазило се да није била подесна за тамошње прилике и да је доста допринела раздору међу Црнојевићима. У својој званичној титули Ђурађ се зове само "благоверни и богом храними војвода Зети", а за своје поданике био је "господин" и ништа више.
У нашој културној историји Ђурађ се овековечио тим, што је први донео у наше земље једну ћирилску штампарију из Млетака. Кад је, каже он сам, видео како су наше цркве остале празне због агаренског грабежа и како нас тешко сатире измаилска "железна палица", решио се да помогне књижевној обнови. "Саставих форме", вели, на којима је осам људи за годину дана свршило октоих. На челу тих радника налазио се као интелектуални претставник монах Макарије, доста учени писац књишких поговора. Штампарија је радила на Цетињу при тамошњем манастиру. Да је била смештена на Ободу, како тврде извесни црногорски писци на основу врло несигурних предања, нема потврде нигде, ни у једном извору. У тој штампарији штампано је од 1493-5. год. неколико црквених књига: цео октоих, псалтир, један молитвеник и можда једно еванђеље. Од тих књига очуване су у целини прве две (од октоиха само прва половина), а за последњу се зна само по једном препису из XVI века. Цетињска издања са крупним и лепо резаним словима и млетачким вињетама била су у употреби по многим нашим странама и била су на високој цени и тада и много година доцније.
Када је француски краљ Карло VIII, освојивши напуљску краљевину 1495. год., стао радити на спремању једног антитурског савеза, он је, међу осталима, помишљао и на сарадњу са Ђурђем Црнојевићем, последњим нашим, макар и полуслободним, династом. Везе између Карла и Ђурђа створио је Ђорђев ујак Константин Аријанит, који је живео у Италији. Међутим, против тог савеза били су одлучно Млечани, који су зазирали од француског учвршћивања у Италији, па су тога ради склопили савез против Француза, у који су ушли још и Шпанија, Аустрија, Милан и сам папа. Тој коалицији успе да не само потисне Карла из Напуља него и да конпромитује све његове планове на Балкану. Рођени брат Ђурђев Стеван одао је на Порти братове преговоре и донео му крајем 1496. од султана поруку: да дође у Цариград да се оправда или да иде из земље. Ђурађ, осећајући се кривим, напустио је са женом и децом Црну Гору и преко Будве отишао за Млетке. Био је, гласи један савремени извештај, "веома леп човек и висок, с хаљином од злата по грчком". Власт у Зети примио је његов брат Стеван, везан потпуно за Турке. Покушај Млечана да посредују код Турака за Ђурђа остао је безуспешан.
У Млецима Ђурађ је добио 400 дуката годишње плате, и то као вођа најамника, па је упућен на дужност у Равену. Да он није могао бити задовољан ни том улогом ни тим местом разуме се само по себи. Он се надао да би помоћу Млечана могао поново доћи у Црну Гору и бити једна врста господара, а сад је требало да врши дужност кондотјера. Тужио се с тога на млетачку владу и грдио је јавно. Влада га је с тога у јулу 1498. дала затоврити и пустила га је тек на посредовање француског краља.
Крајем 1498. год. Стеван Црнојевић беше онемогућен код Турака. Скадарски заповедник, енергични Фериз-бег, даде га чак затворити у свом граду, не знамо тачно због кога узрока. Биће, по свој прилици, да су Турци добили какве вести с његовим везама са Млечанима, са којима су те године ушли поново у рат. Од новембра 1498. спомиње се турски субаша ,governador di statofo di Zernovich’, а од јануара 1499. налазио се Стеван у Албанији. У марту се већ знало, да је Црна Гора припојена скадарском санџаку и да је престала да постоји као држава. Крај XV века донео је слом и последње балканске хришћанске државе сем мале Дубровачке Републике, које, по турским схватањима, зато што није имала свог владара и што није водила никакве отворене спољашње политике, и није била сматрана за праву државу.
Како је мирно примљена турска управа у Црној Гори, наглашава Јован Томић, који је посебно испитивао овај период, "види се из факта да за време млетачко турског рата од 1499-1502. год. у Црној Гори није било ни једног озбиљног покушаја млетачког противу Турака, јер су ови тамо имали више присталица него Млечићи. Да су о томе знали Млечићи, поред сенатског необраћања пажње предлогу да се у Црној Гори отпочне акција противу Турака за доказ служи и појав, што нека села, која су била под млетачком влашћу, приђоше Турцима. Которска властела својим понашањем према становништву тих села допринела су, да је ово претпостављало турско господство њиховом, а омразе с Приморцима и бољи изглед на плен од млетачких поданика него од султанових, одржаше Црногорце у већој наклоности према Турцима него према Млечићима".
Ђурађ је покушао израдити код Млечана да га помогну у његовој експедицији против Турака у Црној Гори. Али сенат није био за то. Нешто из разлога које је горе поменуо Томић, а нешто и због тога што није веровао Ђурђу. Ђурађ се тад решио да предузме нешто на своју руку. Пред полазак написао је врло занимљив тестамент, упућен жени. У њему јој је он препоручивао, да, у случају ако би је Млечићи гонили или напустили, старијег сина Константина упути мађарском краљу, а млађег сина Соломона Ђурђеву брату Станиши у Стамбол, који се тамо потурчио и постао Скендер-бег. Тај пример осветљава, у необичној мери, морал и психу једног дела наше средњевековне династичке властеле. Да би се спасла могућност власти и бољег живота, жртвовало се начелно и доследност, цепала се рођена породица и упућивала да служи на два сасвим противна фронта, крсту и полумесецу, злу или добру. Из овог случаја, и све чешћег примања ислама од наших великаша види се у исто време како се у њиховим редовима губи вера у победу хришћанске ствари и како се, ради личне користи, тражи наслон на победнике. Народну свест, и веру, и морал јуначке патње, остао је да чува, поред дубоко националног свештенства, само убоги пук, који је свикао да све сноси и подноси, као зле године и све ћуди времена, а да дубоко поштује своје наслеђе старине и образа.
Из Италије, преобучен као фратар, Ђурађ је у фебруару 1500. год. прошао за Црну Гору кроз Трасте код Котора. Одатле се јавио Млечанима, а онда отишао Фериз-бегу. Овај га је примио врло љубазно, па потом послао у Цариград. Већ 17. марта био је Ђурађ на Порти, дочекан лепо и од самог султана. Међутим, није могло бити ни говора о том, да га султан врати као владара у Црну Гору. Место тога он му је дао једну област у Анадолу са 25.000 аспри годишњег прихода, пошто се Ђурађ и формално одрекао својих права на Црну Гору. Ђурђева жена, која је једно време живела тамо с њим, вратила се, још за његова живота, крајем 1503. год. у Млетке. После тога о Ђурђу нема више вести. Помиње се, али није сигурно, да је у Цариграду примио чак и ислам.

ПЕТИ ПЕРИОД

Турски замах

Од свог преласка на Балкан, од средине XIV века, Турци су стално напредовали, поред свих повремених криза које су избијале код њих. Они су срушили редом све балканске државе: Бугарску, Византију, Србију, Босну, Албанију, Херцеговину и Зету. Крајем XV века они су држали целу дунавску линију од Београда до мора, допирали до Врбаса и Цетине и господарили добрим делом јадранске обале. У чем је била њихова снага? Који су све услови њихових успеха?
Прва и основна је чињеница ово. Турска снага је долазила добрим делом од слабости балканских држава и њихових суседа. Турци нису дошли на Балкан најпре као освајачи, него као нека врста најамничких византиских савезника. Тек на Балкану њима је постало јасно шта све могу постићи при стању које су ту затекли. Грађански ратови Византије и Србије отворили су им пут, а поцепаност у свима осталим земљама појачавала прохтеве. У свима својим борбама Турци никад нису имали против себе удружену целу снагу ма које балканске државе, а врло су често улазили у акцију као помагачи једне њихове стране или рачунајући са пасивношћу и издајом једног дела.
У балканским државама, где пре а где доцније, од друге половине XIV века почиње период разбијања централне снаге и јасна тежња за издвајањем посебних области, које су то издвајање изводиле не само са теоретским него и са стварним слабљењем снаге. Према том процесу декомпозиције код њих стајала је азијатски безобзирна концентрација воље и снаге код Турака, где је све лично имало да се безуветно покори општем интересу. Балканске државе, па чак и Византија са својом хиљадугодишњом традицијом, биле су почеле да све више осетно губе осећање државе као целине; код Турака, међутим, као војничке касте, појам јединствене државе се сматрао као једини природни облик праве кохезивне организације.
До тог распарчавања државне целине доводио је у нас у главном феудални систем. Великаши, потекли из динстиских редова или из војничке хијерархије, са наследним правима, сматрали су својим природним правом да свој углед и своје поседе јачају на све могуће начине. У доба слабих владара, или владара којима је требала њихова помоћ, то се јачање изводило обично на рачун државе. У целој Европи, а не само код нас, чести су примери, да су владари или у сукобу са једним делом своје властеле или да постају њихова играчка. Одвојена правима и васпитањем од широког пука, та властела живи, у исто време, и без правог додира са народом, који стење под тешким притиском разних обавеза и дажбина. Код Турака у први мах није било тога. Они никад, као Азијати, нису имали праве демократије, него су њихови владари били апсолутни господари, али међу њима није било ни наслеђених кастинских предрасуда. Сваки човек који је имао способности могао је избити у прве редове, од обичног војника до везира. Тако су се међу њима јављала такмичења добрих и тако је било истинског полета. Иначе, султанова воља имала је да одлучи све. Монотеизам верски налазио је као сасвим природан монархистички систем. Алах је у неку руку пренео власт на земљи на султана, који од Селима I узима и титулу калифа, као врховног верског поглавице. Као у породици, у којој је апсолутни господар домаћин, коме нико није раван, тако и у држави нема поделе ауторитета и кад долази до дегенерације власти. Држава и земља султанска је својина, а сви су људи, ма кога чина, само оруђе његове воље. Да су султани били свесни тог свог преимућства над осталим европским владарима сведоче врло речито савети султана Бајазита Стевану Лазаревићу, како их наводи Константин Филозоф: "Потруди се и скрши своје моћне и приведи их у своју вољу." Да би онемогућили династичке кризе, од којих су и они патили, султани понекад просто даве своју браћу, полубраћу и рођаке; против једне воље треба онемогућити другу. Строгост је била, с тим у вези, чисто војничка; без ње, у осталом, нигде нема правог реда. Поједини намесници и паше били су свесни тога и пазили су будно на сваки султанов миг. У Цариград су биле упрте све очи, то је град који царује и чији је престиж, кроз старије и турске векове, постао и остао код нашег народа задуго неприкосновен. Са Цариградом султан Мехмед је постао природан наследник не само једне бивше царевине, него и целе њене царске традиције.
На широки народ деструктивно је деловао цео политички живот и друштвени поредак наше средине. У својим племенским установама народ је узимао извесног учешћа у управи и бирању власти; у државном животу он је, међутим био одгурнут. Државну власт држала су властела и свештенство. Тако је било, истина, мање-више у целој савременој Европи, али су код нас постојала два момента, који су то стање отежавала. Један је сувише одржани племенски систем, са јаком племенском свешћу, који је сам по себи тешко улазио у систем централизације. Зета кроз цело време наше средњевековне историје остаје мање-више одвојена јединица, са локалним племенским господарима. Тај систем је, у напону српске снаге, био појачан увођењем у српску државу читавих туђинских области са истим центрифугалним тежњама, какве беху Албанија или Епир, или друге грчке земље. Други је моменат био што смо ми с таквим системом дошли у сукоб с једном силом која се развила на сасвим другој основи, и то дошли у Европи први, без искуства, и без политичког плана.
Наша средина није имала, као Византија, дуге државне традиције, одржаване у једном духу и у једном основном облику вековима. Кроз цео Средњи Век ми смо били стално у неком превирању, стално тражећи нове оквире и нове облике, али никад у прилици, да бар један цео век проведемо у једној стабилизираној ситуацији. Ширење државних међа није доносило увек и стварно јачање народне снаге. Напротив. Сам народ је само добијао нове дужности и нове кулучарске намете. Освајајући туђе земље Турци су добијали нов поданички елеменат, који је имао да ради за њих. Они су знали да им победа значи и добитак, и с тога су у борбу уносили не само полет, него и интерес. Наш човек по правилу није добијао ништа. Турци су добро знали да нашег сељака тешко притиска цео систем феудалних обавеза према властели и према цркви, која је исто имала своја властелинства, и они су с планом агитовали међу њима. Видели смо, како се краљ Томаш изрично тужи на турску агитацију међу босанским сељацима. Сељак је подлегао тој агитацији. Тражио је, природно, лакши живот. Шта га је могло одушевити за државу? Да гледа борбу и отимање за власт, у којима устају брат на брата, отац на сина, и у којима ништа не изгледа свето? Кад може његов господар да доводи Турке против суседа и својих рођених, зашто да и он не прими те господаре? За стање духова у Херцеговини XV века нема речитијег доказа од оне тужбе Владислава Херцеговића да он не може добити друкчије војску за борбу него само за новац. У име које државне идеје или традиције могу ти и такви људи позивати народ на пожртвовање? Зато што је осетио да је на Косову била доиста борба за нешто веће и светлије народ јој и дао изузетан значај и унео у њу сву своју љубав, док је толике друге безбројне борбе с Турцима или просто епски регистровао или схватао само као епизоде великог хрвања.
Живот нашег сељака у Средњем Веку био је доста тежак. Сточари су имали посебан начин живота, који је од прастарих времена имао своје наслеђе и који се с тога није осећао нарочито неугодно. Земљорадник је међутим, био у тежем положају. Велик део њих били су као парици или меропси везани за земљу властелинску или манастирску. Порез царски на сеоску кући износио је по перпер на годину, што сељака не би много теретило, али су били тешки обавезни радови господару. Сељак је у XIV веку морао 104 дана годишње бесплатно радити за свог власника као редован посао, а било је уз то и изузетних работа. Власт господара према меропху била је велика и могућности казне врло строге. Себри, сељаци, слободни и неслободни, нису уопште били равноправни с повлашћеним сталежима. А они су претстављали стварно српско становништво земље, јер су Власи-сточари били мешани, а у градовима је становништво махом било или туђинско или туђинског порекла. Свог српског грађанског сталежа ми Срби у Средњем Веку скоро нисмо имали. Сељаци су код нас одавна гледали да се бегањем спасу од својих тешких дужности, али је српско државно законодавство још од краја XII века забрањивало ту праксу. Сељаци су обично бегали на већа властелинства, где је било више радне снаге, а за њих и више могућности да мало одахну, а бегали су, у колико су могли, и ван државних граница. Цар Душан је својим Закоником желео у неколико олакшати положај меропха и дао му је право тужбе против господара, али прилике које су настале иза Душанове смрти нису допустиле да ти прописи добију дубљу моралну вредност. Шта више, борбе с Турцима и грађански ратови у земљи појачали су терете, изазвали општу несигурност, личну и правну, и омогућили стварање расположења које је тражило мир и олакшање, ма с које стране они долазили.
Снага Турака била је у њиховој одличној војној организацији. Своје успехе и у Малој Азији и у Европи они су постигли захваљујући својој храбрости и чврстој дисциплини. Султани су врло често сами водили своје војске, или су у њих упућивали своје најближе сроднике. Хтели су да им тим улију поверење и појачају борбени дух, и да својим очима виде све што је за једну борбену војску од користи и од штете. Свеједно што су тим учествовањем стављали на коцку не само своје животе, него и цело своје дело. Тог владарског учествовања било је, истина, и на нашој страни; византиски цар Манојло Комнин и наш Душан захваљују само томе своје главне победе; али код нас није било онакве повезаности и апсолутне покорности какву су имали Турци XIV-XVI века. Један млетачки извештај из 1534., који наводи Ч. Мијатовић, објашњавао је турске војничке успехе овако: "Врлина султанове војске лежи у томе, што она није састављена од најамничара и странаца, већ што су султанови војници још у детињству пробрани из свију крајева царства, што стојећи непрекидно под платом и дисциплином постају срцем и душом његова сопствена војска; отуда после долази и велика корист од покорности и верности". Као ратници Турци су израдили свој систем тимара. Освојена земља, по правилу султанска, делила се као награда на зијамете и тимаре, имања већег и мањег обима, чији су власници, спахије, били дужни да, према величини тимара, дају одређен број војске. Спахије и његови људи били су ратници, повлашћени сталеж "правоверних", док су обрађивачи земље, скоро искључиво хришћани, били раја и подложници, који су имали да омогућују живот новим господарима. Један папин извештач из 1623/4. год. истиче нарочито Приштину као средиште тимар-спахија, који су ,molto armigeri’. Власници тимара били су војнички организовани под влашћу алај-бега, заповедника једне уже области, а ови под влашћу санџак-бега. Тим системом Турци су постизали двоје: са великим тимарима добијали су једну врсту гарнизона у земљи, невезаних за градове, а сем тога осигуравали су, бар за прво време, и доста мобилну милицију. Међутим, главну своју снагу, оно што тада није имала ниједна друга држава у Европи, Турци су израдили стварањем јаничарског реда. Јаничари су узимани махом од хришћанске мушке деце и васпитавани су по строго прописаном реду. Они се нису женили, него су, као права стајаћа војска, имали своје касарне и живели са нарочитим повластицама, али у строгом запту. Јаничари су били најбоља пешадија Европе, увежбана, борбена, фанатизована, која се тукла без поштеде. Спахије су давале коњицу, са добрим коњима, од којих многи беху одличне арапске пасмине. Они нису носили тешке оклопе и коњске панцире и били су с тога много покретнији и бржи од савремених хришћанских коњаника, који су, с коњима заједно, били укрућени у свом челику.
У турској држави муслимани су били повлашћени као владајућа вера, али нису били гоњени ни хришћани. Напротив. Султан је признао самоуправу Свете Горе и није дирао тамошње манастире. Кад су освојили Маћедонију и јужне хришћанске земље Турци су, истина, посели манастирске метохе и предали их султану, али их је овај, са своје стране, "даровао" византиском цару. Чак се прича, да је Селим I показивао нарочиту милост према манастиру Ксиропотаму, јер да су му манастирски заштитници, Четрдесет Мученика, помагали при освајању Египта. Задржана је и Васељенска Патријаршија у Цариграду. Сам је султан лично дао инвеституру патриарху Генадију II, позивајући се том приликом, у присуству својих великодостојника, на Свету Тројицу и обећавајући пуну заштиту вере. Босански фрањевци показивали су тобожњу ахтнаму султана Мехмеда II дату фра Анђелу Звиздовићу, којом да је и њима била обезбеђена верска слобода одмах по паду Босне. Ахтнама није аутентична, али је сигурно да су фрањевци доиста остали верски несметани, у колико се нису политички замерали. До данас још није рашчишћено питање зашто је била укинута српска патриаршија после пропасти деспотовине, али да српска црква није била угрожена то се сигурно зна. Султанија Мара, за коју један наш летопис бележи, да је султан Мехмед "љубљаше и поштоваше" као "присну своју мајку", била је помагач свих балканских православаца, Срба, Бугара и Светогораца. За њену помоћ и савет обраћали су се и католички Дубровчани. Она је била и остала православна и као жена Мурата II и као маћеха Мехмеда II. Њеним заузимањем пренесене су мошти Св. Јована Рилског из Трнова у Рилу 1469. год. Њен утицај у самом Цариграду био је веома велик. За њеног времена, и свакако под њеним утицајем, дошла су, први и последњи пут, за весељенске патриархе два Србина, Рафаило (1475.) и Нифон (1486.), а на то место она је довела и свог исповедника, пловдивског митрополита Дионисија (1467.). У Јежеву, код Сера, имала је свој прави двор, у ком је и умрла (+1487.). Велико је питање зашто ни она, с тим толиким утицајем, није успела да обнови пећку патриаршију.
Турци из почетка нису много нагонили наш свет да прима ислам. Остављали су људима да се, с обзиром на предности које даје нова вера, сами определе. За Ахмет-пашу Херцеговића и Скендер-пашу Црнојевића нема никаквих доказа, да су силом примили ислам; пре изгледа, да су то учинили из пркоса и рачуна. Један наш писар из 1509. год. поштено признаје, како "многи, немучени ни од ког, отступише од православља и присташе њиховој вери... гледајући њихово множење и великославље." У XV-XVI веку тих је преверавања било нарочито много у Босни код тамошње властеле, а и код пука. Противници Мађара и политике наслањања на њих, који су их годинама гонили у име вере, а стварно ради својих политичких интереса; вековима натеривани да силом мењају веру и да у њој гледају не ствар уверења, него политичку тактику, многи људи у Босни нису у преверавању гледали ништа необично. Сматрали су то као потребу момента и као једну врсту политичког опредељења. У толико више, што су их и сами Турци подржавали донекле у том уверењу, остављајући им њихове поседе и показујући према њима извесна обзира. Као ни према једној другој области Турци су према Босни водили посебну политику, и то очевидно с намером да у земљи појачају опозицију против Мађара и да у домаћем становништву добију искрене сараднике против њих. У Србији се већина није могла задобити за туркофилску политику; у Босни, међутим, то се чинило могуће. С тога султани и постављају у XV и почетком XVI века за тамошње намеснике све наше људе: Скендер-бега Михаиловића, Синан-пашу Боровинића, Мехмед-бега Обреновића, Скендер-бега Вранешевића, Мустафа-бега Боројевића и др. Велик део босанског племства примио је ислам, а мањи се део иселио. У рогатичком срезу постоји и данас муслиманско село Бранковићи, чији је један предак, Махмут Бранковић у XV веку погинуо "на боју деспотову" и био сахрањен на Петрову Пољу. На његовом ћирилицом писаном гробном нишану налази се лав у грбу, познат и у православној линији деспотске куће Бранковића. Љубовићи, Предојевићи, Филиповићи, Соколовићи, Сијерчићи и др. казују јасно именом своје порекло. Многе од поисламљених породица знају своје породичне везе, као н. пр. Опијачи у Дубравама који потичу од Милорадовића-Храбрена, Башагићи од Вукомановића, Ризванбеговићи од Вукасовића, али понеки се хвале и оним што не могу доказати, као, на пр., Куленовићи који тврде да су од лозе баш Кулина бана.
Турци се не само нису трудили да тај наш свет турцизирају, него су столећима пуштали да живе по свом старом начину. У много наших крајева чак ни исламско верске власти нису ометале светковање и култ извесних хришћанских, а у Босни нарочито православних празника. Ђурђев-дан светкују муслимани понегде још и сада (ја сам, на пр., гледао 1911 и 12. год. врло жив Ђурђевдански муслимански уранак у Сарајеву), Св. Илију, Св. Прокопија, Митров-дан. У Брези код Високог на дан Св. Илије саме су хоџе с народом пре подне изводиле традиционалну дову. За тог свеца они кажу, да је до подне Илија, а по подне Алија. Жив је још увек култ извесних светитеља, с посећивањем њихових култних места, као Св. Ане у Призрену, или Чајничке Краснице или Госпе од Олова. Одржавају се обичаји шишаног кумства и чак побратимства између хришћана и муслимана. Језик је остао код свих поисламљених Срба потпуно наш, само је у речнику добио известан број турцизама као природно наслеђе вековних културних, привредних, административних и других веза и односа.
Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века. Извесни научници давали су том писму назив босанчица, а један се трудио доказивати да је оно настало без везе са ћирилицом осталог српског подручја, што је скроз погрешно. То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима, него чак и са млетачким и мађарским властима. Знали су добро да је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари, и то, у ово време, претежно у српској редакцији. Прво султанско писмо, са царском титулом, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима. Таквих султанских писама Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву. Српски и ћирилицом писан је и мировни уговор између султана Бајазита II и мађарског краља Ладислава 1498. год. као продужење уговора од 1495., који је изгледа био исто тако писан. И што је врло важно, таква писма слали су понекад султани и својим намесницима у Босни и Херцеговини. Сам султан Бајазит II пише тако три-четири пута херцеговачком санџак-бегу. Турске паше, капетани и пословни људи воде сву преписку са суседним властелама само тако; тако им и те власти обично одговарају. Јован Запоља писао је тако 1537. год. санџак-бегу у Србији Мехмеду Јахијапашићу. Очувана су српска писма муслиманских великодостојника чак и цару Фердинанду Аустриском. Српски језик употребљавао се и на Порти, где је много паша и дворских људи било пореклом са наших страна. За Мехмеда II прича се, да је научио српски од султаније Маре, а говорило се, да је и Сулејман Величанствени разумевао тај језик. "Павле Јавијус у своме мемоару о Турској, који је написао за Карла V (год. 1531) вели да у Турској Царевини, после турскога, као језика којим султан говори, и арапскога на којем је Куран писан, највеће важности има језик словенски, којим и јаничари говоре".
Не треба, међутим, мислити ни то, да је турска толеранција била увек широкогруда и тих првих година. Напротив, њихове власти, а то понекад и врло високе, изводиле су извесне поступке који су могли да дубоко увреде. Турци су неколико најлепших цркава претворили у џамије, тако, на пр., сјајну Св. Софију у Цариграду, цркву Св. Димитрија у Солуну, нашу лепу Бањску, Богородицу Левишку у Призрену, саску цркву у Новом Брду и др. Старог Јању Кантакузенова из Новог Брда цар је дао немилосрдно побити с целом породицом, са два брата и осам синова. Било је насилног расељавања извесних градова српских и арбанаских. Управни систем није био начелно антихришћански, али како су хришћани били борци против Турака, то се, у бесу и освети, нису штеделе понекад ни хришћанске светиње. То је, природно, остављало злу крв, нарочито код и иначе униженог свештенства, које је међутим било најобразованији део народа и у њему вршио најачи утицај.
Константин Јаничар, који није волео Турке и који пише против њихова империализма, признавао је њихову добру управу XV века. За хришћане каже, да је цар водио бригу о њима и да је тачно познавао њихово стање. "Они дају цару телос или данак на сваку годину од сваке главе по 40 аспри. Поред тога ти исти христијани дају још и својој господи којих су поданици, и који се зову тимерлер, и то од сваке главе половину царскога данка и десетак од свега жита и кулук. Али, ванредне порезе на дају никад цару ни својој господи. Кад пак царева војска пролази не сме нико ићи кроз усеве, нити какву штету чинити, нити од кога што против његове воље узимати." Посебни надзорници, харшориди, са врло великим пуномоћствима, четворица на број, обилазили су стално цареве земље и надгледали државне послове и вршење власти, желећи да се ником не учини ни најмања неправда. Становништво европских покрајина држало је земљу, која је била султанска односно државна на основу тапија као закуп, плаћајући одређене намете. Црквена имања, као вакуфи, била су ослобођена дуго времена од намета, а и касније порези на њих били су релативно мали. Света Гора плаћала је, на пр., сва 2.000 талира.
Само то стање није могло дуго трајати. Огромна териториална раширеност Царевине онемогућавала је надзор и давала маха ћудима и прохтевима појединаца. Дуга ратовања црпла су финансиску снагу државе и изазивала нове намете и терете. У финансиским стварима Турци као војници нису имали много искуства и доста рано су почели да се муче с тражењима нових извора. Богате руднике у нашим земљама нису умели да одрже, иако су показивали разумевања за њихов значај и издавали посебне канунаме са повластицама за рударе. Из рударских главних места, као што беху Ново Брдо, Сребреница, Трепча, Рудник и др., повукао се брзо млетачки капитал, а постепено и дубровачки, а Турци нити су знали нити могли да га замене другим. Главни терет нових намета сносила је у главном хришћанска раја као главни радни елеменат и произвођач, пошто су приходи од царина, услед честих ратовања, подбацивали у великој мери. Већ моћни Сулејман Велики морао је да подиже порезе. Баш 1530. год. забележио је један угледни путник, Бенедикт Курипечић, како се свет у Босни тужио да се увођењем нових намета погоршало раније стање. Чувени Бартоломеј Георгијевић, који је провео више година у Турској као заробљеник, прича доста подробно, како су Турци ценили занате и занатлије, али да су тешко пролазили код њих свештеници, учени људи и племићи, који се нису бавили ручним радом. Турчин је био практичан и ценио је хришћанина у колико му је био користан; за непродуктивне елементе имао је и он сам довољно кандидата. Од друге половине XVI века дажбине и терети постају све тежи. Њих су утеривали харачлије, који су временом постајали све безобзирнији, јер је осиромашени народ све мање могао да плаћа. И та безобзирност и њихова лична обест и себичост начинили су од њих скоро најозлоглашенија лица у народу.
Тешко стање хришћана, а Срба нарочито било је посебно у оним крајевима, куда су пролазиле велике турске ордије које су се кретале према Угарској и Аустрији. Нарочито је био на муци свет дуж великог друма, који је водио долином Мораве на Београд и Осек и преко Приштине на Дрину и одатле долином Босне и Врбаса према западу. Овај други од средине XVI века није имао посебног значаја, док је моравски био главна војна артерија кроз све векове. Становништво у тим областима било је на ударцу и морало је војсци и разним војничким и грађанским лицима која су туда пролазила правити различите и не мале уступе. С тога се свет, колико је могао, склањао са тих места у оближње шуме, које су биле теже приступачне. На путнике, који су туда пролазили, остављала је земља неповољнији утисак него што је у унутрашњости у ствари било; људи сами као да су хтели, дуж тога пута, да више изазову сажаљење него различите прохтеве. Није, у осталом, народ без тешког искуства створио пословицу "Тешко земљи куда војска прође". Од Паланке до Јагодине, према опису Ханса Держивама из 1553-55. год., све је било мање-више "пусто и необрађено", "с обеју страна (пута) све је било пусто, забатаљено и зарасло ситногорицом." Исто тако и око Ниша "све је било пусто и зарасло". Домаћин и његова деца у једном српском селу крај пута дали су му разумети да су од даљих људи, чак од племства; "имали су још и боље одеће и мало сребрнога посуђа, али их нису смели употребљавати".
Међутим у унутрашњости, у скровитијим местима, стање није било тако неповољно. Напротив. Турци су постепено изградили читав низ вароши, у којима је било извесног промета. Трговаца и занатлија било је и хришћана и муслимана, а од XVI века и добар део јевреја. Главни наши манастири, Пећ, Дечани, Милешево, Грачаница, Лесново и др. нису били оштећени. За Раваницу један путник из 1567. год. прича, да је Турци никад нису дирали и да су ту калуђери, и мимо забране, ипак понекад тихо звонили. Бенедето Рамберти у свом путопису објављеном 1539. саопштава, да у Милешеву "већу милостињу дају Турци и Жидови" него хришћани. За Скопље, дуго поштеђено од узнемиравања, пише Јаков Соранца 1575. год., да има око 3.000 кућа, са становништвом муслиманским, хришћанским и јеврејским. "Ту све живи о трговини и промету што није војник и духовник". Сарајево се дигло већ у XV веку захваљујући Турцима; а Турци су развили и неколико других наших градова као Пећ, раније само црквено седиште, Фочу, Мостар, Травник, Бању Луку. Неколико наших старих градова и вароши добили су турске називе, јер су их Турци у великој мери насељавали и изграђивали: Тако Калканделен - Тетово, Јењи - Пазар - Рас, Челеби - Пазар - Рогатицу, Ћуприли - Велес, Егри Паланку - Криву Паланку, Алаџа - Хисар -Крушевац, Ђол - Хисар - Јајце, Таслиџе - Пљевље, Спахи - Кеј - Алексинац, Шаркеј - Пирот и др. Друга места добила су имена по њима, као Скендер-пашина Паланка, Феризовић, Качаник, Фетислам, Хасан-пашина Паланка, Дервента, Тузла, Кулен-вакуф и сл. Наши су летописи забележили, да је Хасан-паша 1476. год. "сазидао" Подгорицу. У тим градовима Турци су стварали један тип нових грађевина, неоригиналних али типичних. Куће су подвојене са селамлуком за мушке и харемом за жене; зидане су обично од слабијег материјала (ћерпича и дрвета, са чатмом), а изузетно од камена. Имају много избочина ("ћошкова") и прозора, тражећи светлости, али су, због сакривања жена, прозори снабдевени дрвеним доста густим решеткама ("мушебацима"). Уз куће су простране башче и авлије; где је могуће проведени су мали водени канали ("ђерици"). Куће су обично опкољене великим зидом и повучене. Махале за становање нису мешане са чаршијом, јер се хтело да се избегне радозналости и оних с поља и оних изнутра, и јер се желело да кућа остане дом одмора и задовољства. Код муслимана је она то и била, у великој мери. Ту је општио женски свет искључиво и с тога се трудио да у кући створи што више удобности. У нашој средини они су одомаћили ћилиме и развили ту врсту домаће радиности; шиљтета, душеци, јастуци, јоргани њихови су изрази. Од њих потичу и извесне врсте танког тканог свиленог веза. У нашим старим кућама, у колико се налазило ствари од свите, свиле, велура и скупих тканина, остајало је скоро само на дворовима и у домовима великаша. С Турцима се код нас одомаћила кафа и све што је с њом у вези. За њихове владе, иако не њиховом заслугом, уведен је и духан.
Кад нису ратовали Турци и многи од наших муслимана, који су примили њихове навике, проводили су живот са разумевањем за уживање. Из сопствених интереса и ради својих породица пазили су, да у њиховим срединама не буде потреса и тешких нереда. С тога су и заштићивали радни хришћански елеменат, који им је омогућавао такав живот. У много градских махала однос између муслимана и хришћана био је с пуно поверења. Нарочито су се поштовале комшиске везе. У многим муслиманским кућама послуга је скоро по правилу била хришћанска. Рајетин, истина, није имао иста права као муслиман; није чак смео да носи и исте врсте одела; али се у њему ипак гледао човек. Односи су се заоштрили и помутили тек доцније, кад су, изазване жељом за слободом или потицане с поља, учестале устаничке акције хришћана и турски порези.
Од свих терета и обавеза које је наш народ имао у Турској најтеже је свету падао данак у крви. Њега су морали давати сви немуслимани сем Јевреја и Јермена и сем оних који би за нарочите заслуге били од тог ослобођени. Од њега су биле изузете и оне у нас ретке области, које су саме признале турску власт. Тај данак се купио обично сваке године између мушке деце од 8-12 година, али не увек у истим покрајинама, него у разним, али тако да се турнус обнављао сваке пете године. Укупан број једног годишњег купљења износио би до 3.000 деце. У временима кад је требало бржег занављања војске тај би се рок смањивао, а мењао би се и турнус покрајина. "Најстрожије и најнечовечније казне очекивале су сваког оца, који би попустивши родитељском срцу сакрио које своје дете". Да би спасли децу понеки су их сакатили, а у варошима су се трудили да их митом откупе. Сва покупљена деца била би потурчена. Узимали су их за аџами-оглане и васпитавали за јаничаре. Бољи од њих, имоглани, одгајани су у серају, у посебном интернату. Понајбољи су превођени у султанову гарду, и њих је очекивала лепа каријера. Тако се хришћанском, у главном словенском крвљу заснивала главна турска војска, она која је решавала све победе XVI века. Овим путем је и на турски двор и у турску војску дошао велик број нашега елемента, који је понекад, свестан свога порекла, као чувени Мехмед Соколовић, бивао од користи своме братству и своме завичају. Али највећи се број сасвим однародио и понекад био према хришћанима чак ревноснији од самих Турака.
Сасвим је погрешно мишљење, да у Турској војсци није било и Срба. Њих нису пуштали само међу јаничарске јединице, нити су им давали виша заповедничка места. Али зна се добро, да је било и Срба спахија (истакли су се и одржавали у XVI-XVII веку Рашковићи и Милорадовићи); да су, као у Рудинама и Бањанима, постојале српске нахиске војводе; да су Србима поверавани чак и неки градови да их чувају или да им буду заповедници. Да су служили као делије и мартолоци познато је у довољној мери. За извесне заслуге, или у знак поверења због дотадашњег држања, турске власти су чак извесним областима давале право, да у њима не буде муслиманског становништва. Такве повластице имали су, по В. Скарићу, неки крајеви око Влашића и између Врбаса и Сане.
Снагу Турске омогућили смо ми. Наш расцеп и наша неувиђавност дали су им услове за победу; наш земљорадник их је хранио и снабдевао; наша крв их је обнављала и давала им своје најбоље делове да би се развили и одржали.

Српска деспотовина у Срему

Иако су сломили наше средњевековне државе све сем малог и политички потпуно безопасног Дубровника Турци ипак нису сломили и отпор нашег народа. Овај је настављао борбу на новим границама, понекад и на туђем подручју, са упорном тежњом не само да му српечи даље продирање, него и да, у колико може, поврати старо изгубљено подручје. У српској деспотовини у Срему, око неустрашивог и неуморног деспота Вука био се скупио леп број српских јунака који су с њим заједно водили честе борбе против Турака у нади да ће их с мађарском помоћу моћи потиснути.
Краљ Матија био је тад једина нада и Срба и Хрвата, који су хтели да настављају борбу. Он је први створио у Угарској стајаћу војску, да би могао бити активан у свакој потреби. Његова мисао је била да од Угарске створи јаку средњеевропску државу обухвативши у њу и Чешку и Аустрију. У тежњи да то постигне он је имао извесних успеха, али је у ствари тим ослабио и саму Угарску и њену мисију. Истрошен у борбама на западу и северозападу он није могао да прикупи, са доста резерви свих врста, мађарске снаге на југу, одакле ће једног дана круни Св. Стевана запретити главна опасност. Он је веровао да се довољно заштитио на тај начин, што је од Београда до Јајца створио једну врсту будне и снажне војне границе, која се наслањала на неколика веома јака и добро брањена града (Београд, Шабац, Сребеник, Јајце). Истина је, да за његова времена тај бедем није био пробијен, али је истина исто тако да је постао најозбиљније угрожен. Његови успеси на северу били су привремени, а опасност на југу остала је стална. Краљ Матија је ослабио земљу и својим унутрашњим реформама, иако су оне биле начелно корисне. Његова је тежња била да сломије моћ племства осионог и врло самовољног, и у том правцу извео је неколико мера, али не ипак толико да стварно постигне што је желео. Напротив, резултат није изостао. Племство се, одмах иза његове смрти, отело још више и својим држањем допринело је знатно да снага Угарске попусти у најодсуднијем часу. Као многим крупним личностима у историји догодило се и Матији, да је предузимао велике потезе у неподесно доба и да је идући за бољим и већим у ствари помогао негативном.
Осамдесетих година XV века било је више борби на јужним границама Угарске и у Босни. Инициативу су давали скоро подједнако српски погранични заповедници колико и Турци. Деспот Вук истицао се необично. Тако у јесен 1481., кад је разбио војску смедеревског заповедника Скендер-бега, па провалио у Србију све до Крушевца. Српски летописи бележе, како деспот Вук тада "расипа" Крушевац. Одвео је из његове околине преко 60.000 српских душа, а целу област је опустошио.
Те пресељене Србе краљ је дао настанити у околини Темишвара, недалеко од границе. Он је уопште желео да доста пусте јужне области насели, а и да Србе на тој страни ојача како би били способнији на отпор. Од 1478-1482. у Угарску је, по једном његовом саопштењу, било пресељено до 200.000 Срба. "Да би што јаче привезао досељене Србе и да би нове придобио на сеобу, донесе угарски сабор 1481. године један законски чланак, којим се Срби ослобађају од плаћања десетка католичком свештенству." Тим сеобама осетно је повећан српски елеменат у Банату, кога је тамо било и од раније, а нарочито од времена деспота Стевана. Читав западни Банат, с Бечејем и Бечкереком, држао је као свој посед у својству мађарског вазала и магната умни српски господар, вршећи тамо преко својих чиновника и административну власт. После је те поседе знатно проширио и његов наследник, деспот Ђурађ, добивши торонталску жупанију и добар део тамишке са Вршцем. У његово власништво допала је и у Бачкој цела долина Тисе од Чаруга до иза Сенте. У Срему краљ Сигисмунд дао је био деспотовом великом челнику Радичу град Купиник, потоњу "престоницу" Змаја Вука, а сем њега Срби су имали, као деспотове градове, Земун, Митровицу, Сланкамен. Деспотових имања било је и по осталој Угарској, али она нису била овако згруписана, нити се у њих, у приметнијем броју, усељавао српски живаљ. После пропасти српске деспотовине ти су огромни поседи прешли у друге руке, али је остао српски елеменат. Кад је обновљена деспотска власт са Змај Огњеним Вуком ти изгубљени велики поседи нису били враћени у целини породици Бранковића. Њима је запао у главном Срем. Међутим, нешто женидбом са Барбаром Франкопановом, племићком из познате хрватске породице а нешто поклонима краља Матије, Вук је знатно проширио своју границу према западу. Матија је радо гледао да му јужна граница буде што чвршће повезана у власти једног поузданог господара. Деспотових поседа било је и у пожешкој, крижевачкој и загребачкој жупанији, а допирали су све до Сиска. Главна му је била богата Тотушевина. На западу се налазио и његов тврди град Бела Стена (Feyerkenj).
Али српским људима није било суђено да остану само на тим угроженим јужним границама и да их бране својим прсима. Краљ Матија се баш у то време био заплео у поновни рат са Аустријом. Кад је његова војска у лето 1482. претрпела тамо осетан пораз морао је Матија лично да пође тамо, да би дигао дух. За тај поход њему су требали поуздани српски ратници и он их је добио у приличном броју (око 4.000 људи). Турци су, наравно, искористили ту запосленост Мађара на другој страни, па су у септембру упали у Банат, али су их код Бечеја, 9. септембра, пресрели деспот Вук, Петар Доци и Павле Кањижи и нанели им тежак пораз. Деспот се исто тако показао јунак и на другој страни. Кад су Турци у јесен 1483. из Босанске Крајине провалили до Крањске и Корушке сачекали су их на повратку, на Уни, "код брода Зринскога", деспот и хрватски бан Матија Гереб, па су их 30. октобра потпуно потукли и одузели им сав плен.
То је био и последњи подвиг деспота Вука. Још релативно млад, са каквих четрдесет година, умро је 16. априла 1485. немајући мушког потомства. Њега је прославила наша епска поезија, и бугарштичка и десетерачка, као мало кога јунака после Марка и Косова.
Није много прошло иза смрти деспота Вука кад је умро и други вођа Срба у Угарској, војвода Дмитар Јакшић. Враћајући се из Турске, где је био као посланик краљев код султана, он је у близини Смедерева био напанут и тешко рањен. Од те ране је и умро 8. новембра 1486. Доста бројни потомци његови и његова брата Стевана (+1489.) имали су своја главна имања у арадској жупанији. Народна епика запамтила је Јакшиће сем по њиховом јунаштву још по њиховим женидбеним авантурама и по деоби. Синови Стевана и Дмитра, Марко и Петар, делили су доиста имање своје породице и дуго су се парничили око деобе мезехеђешког спахилука, који су им очеви добили 1464. год., па су то парничење наставили и њихови потомци, нарочито женски.
Краљ Матија ценио је вредност и сарадњу Срба и одлучио је с тога, да њихову деспотовину продужи и даље. Решио се, исто тако, да продужи у династији Бранковића као законитој и најугледнијој међу Србима. Избор је пао на Вукова брата од стрица Ђорђа, сина слепога Стевана. Стеван сам није више био жив. Као избеглица провео је најпре кратко време у Угарској, а затим, помаган од Дубровчана, у Зети и Албанији, где се и оженио Ангелином из чувене албанске породице Аријанита. Пред крај живота отишао је, по позиву своје сестре Катарине, удовице Улриха Цељског, на њена добра у Фриаулу, у тамошњи град Белград, који их је опомињао на отаџбину. Животарио је доста тешко. Пред смрт, 1. октобра 1476., упутио је једно дирљиво писмо Дубровачкој Републици, препоручујући јој своју породицу, јер, како вели, "ничим нисам имао у мом убогом дому учинити тестаменат". "Властело, молим вам се, немојте оставити моју Ангелину и моју дечицу да погину по мени, и да вас бог научи да имате к њима љубав како сте имали к нашим првим и с нама, и да их не оставите у њихово невољно време". Наскоро потом, 1477., Стеван је умро. За чудо је, да није ступио у везе са својим синовцем Вуком. Његова удовица Ангелина није се исто тако обратила ни Вуку, ни краљу Матији, него је крајем 1478. пришла цару Фридриху. Овај је примио лепо и уступио јој је град Вајтерсфелд у Крањској. Њени синови, Ђорђе и Јован, с њом заједно, заклели су се потом 9. октобра 1479. цару Фридриху на верност. Цар је према њима указивао велику пажњу и присуствовао је 1485. год. у Инзбруку удаји Стеванове ћерке Марке за грофа Бонифација Палеолога.
Кад је Краљ Матија као победник ушао у Беч 1. јуна 1485. стигла му је ту вест о смрти верног деспота Вука. Колико му је било стало до тога да за Вукова наследника доведе баш једног Бранковића види се најбоље по том, што је повео преговоре са Ангелином и њеним сином, иако је знао да су присталице цара Фридриха. Ови су прихватили понуду и из материалних и из моралних разлога. Цар Фридрих им није правио тешкоћа. Из Беча, преко Будима, дошла је деспотска породица у Срем 15. фебруара 1486. носећи са собом и мошти слепог Стевана. Краљ Матија дао је новом деспоту Ђорђу Купиник и Сланкамен, а заложио им је и Беркасово са његовом облашћу. Да покаже добру вољу према младом двадесетпетогодишњем деспоту краљ га је оженио рођаком своје жене, Изабелом, принцезом из арогонске куће, већ 1487. године.
После смрти краља Матије (6. априла 1490.) у Мађарској насташе велике унутрашње кризе. За престо се отимаху краљев незаконити син Јанош Корвин, затим чешки краљ Владислав, аустријски надвојвода Максимилијан и пољски краљевић Алберт. Скоро цело дотад створено Матијино дело дошло је брзо у питање. Деспот Ђорђе и славонски великаши били су за Матијина сина, и на Ракошко Поље, где се имао вршити избор краља, стигли су 13. јула са 7.000 коњаника. Корвин није прошао. Већина магната није могла да прими за владара човека који је носио жиг незаконитости. То је брзо схватио и он сам, па се нагодио са изабраним чешким кандидатом. Кад су видели да су пропали на избору аустриски надвојвода и пољски краљевић, сваки за свој рачун окренуше војску на Мађаре. Деспот Ђорђе је лојално помагао Матијина сина, а кад је он сам дигао руке од даље борбе, Ђорђе је, као стари пријатељ Хабзбурга, пришао уз Максимилијана. Остале српске вође, Јакшићи и Милош Белмужевић, не хтедоше да га следе, него се определише за изабраног краља Владислава. Они, шта више, уђоше и у борбу за његова права. Белмужевић је чак и допринео знатно, да су Максимилијанове чете крајем 1490. год. биле разбијене код Стоног Београда и потиснуте из Угарске. После тог аустриског неуспеха и после пораза Пољака на северу Владислав је остао господар ситуације. Мудро се, већ почетком 1491. год., измирио са својим противницима, не хотећи да их прогони. Међу њима био је и деспот Ђорђе. Као краљев пријатељ он је са осталим Србима суделовао при коначном обрачуну са Пољацима у битци код Кошица, 24. децембра 1491.
Како је централна власт у Мађарској после Матијине смрти почела нагло да попушта, то су сукоби између појединих великаша бивали све чешћи. Тако су учестале свађе и разбојништва између деспота Ђурђа и његова суседа Ловре Илочког, сина босанског "краља" Николе. Колико су односи били затровани и пуни неповерења види се најбоље из овог случаја. Кад су Турци 1491. год. кренули акцију против Јајца деспот није хтео да се одазове ни позиву краља ни калочког архиепископа да прискочи граду у помоћ све док не пође на војну и његов противник. Током 1493/4. год. у Славонији је између великаша вођен без мало прави рат, са пленењем и рушењем поседа и градова. Ђорђе и његов млађи брат Јован, који од 1492. год. носи исто титулу херцега, отимали су се нарочито за градове Берово и Костајницу. Кад је Ловро Илочки изазвао срџбу краља Владислава српски деспоти су, по краљевом позиву, напали и заузели Ловрине градове Митровицу и Ораховицу, крајем 1494. год. Страшна крбавска погибија од 1493. год., која је, по речима једног хрватског хроничара, претстављала "прави расап краљевства хрватскога" није, ето, послужила као опомена ни најближим суседима, ни самом двору, а камо ли осталом свету. Процес феудалистичког расипања снага у узајамној борби узимао је све више маха и није се скоро више дао ни зауставити.
Неочекивано, борбени и дотле врло активни деспот Ђорђе згадио се, изгледа, на све, одрекао се части и чина, и отишао у калуђере. Све је досад остала тајна шта га је могло определити на тај корак. Очевидно је само то, да је по среди било неко велико разочарање. Знамо да је био несрећан у браку и да се растао са женом. Кријући од мајке и брата постригао се за монаха у цркви Св. Луке у Купинову, једне ноћи 1496. год., а софиски митрополит Калевит произвео га је у Купинову за јеромонаха Максима.
Власт је примио његов млађи брат Јован, који је био мање сентиментална природа. Овај се оженио Јеленом, ћерком Стевана Јакшића, и тако се приближио својим сународницима, с којима до доласка у Срем није имао много непосредних веза. Био је веома борбен и свој кратки век провео је скоро стално под оружјем. А и прилике, у којима је живео, биле су сасвим помућене. Фрањо Бериславић, муж удовице деспота Вука, заједно са женом и децом одметнуо се у Турке и краљ им је зато 15. јануара 1496. одузео поклоњена имања. Калочки надбискуп и његови људи тражили су од православних деспотових поданика прописану десетину, иако су Срби од ње били законом ослобођени и нису хтели да одустану од тога поред свих Јованових претставки. Краљ је чак наређивао да се десетина покупи силом. Сам надбискуп је поручивао да мора бранити права своје цркве; "Бог је створио Угарску хришћанском, а не шизматичком земљом и деспот нема ту власт, да од ње начини српску државу." У исто време су Турци, с времена на време, упадали у суседне области, и поред тога што је између владара био склопљен формални мир, и вршили покоље и пљачкања. Тако је, приликом једног мучног препада, погинуо јединац син војводе Милоша Белмужевића, храбри Вук. У таквим приликама од српског деспота тражило се много. И да буде добар чувар границе, и енергичан борац, и вешт дипломата; да се брани и десно и лево; и да сузбија непријатеље и оне с поља и оне око куће.
На југу последњих година XV века није било неких већих кретања. Мађари су се држали још на целој линији од Београда до Јајца. Највише им је брига задавало то, што у оскудици финансиских средстава, нису могли да уредно исплаћују војнике и врше потребне набавке и да оправљају градове, ради чега је систем одбране временом постајао све лабавији. Наши људи, који су били обавезни да дају одређене контингенте војске (деспот је, на пр., сам имао да доводи 1.000 коњаника), муку су мучили са оскудице новца. Несигурна граница није било подручје где би избеглице могле створити услове за неку интезивнију привреду; за њих је, у осталом, било доста и то, што су давале најтежи принос у крви.
Од почетка XVI века ратна активност постаје много живља. Турци су из Босне 1499. год. почели да продиру у Далмацију, потискујући млетачки, а у доброј мери, иако у први мах посредно, и угарски утицај. Млечани су, у заједници са Шпанијом, почели потом прави рат с Турском, али су га водили у главном помоћу флоте. За ситуацију у Далмацији ништа није могло користити њихово много слављено освајање тврђаве Св. Ђорђа на Кефалонији. Сем тога, млетачку је активност много спутавало француско продирање у северну Италију и њихово заузимање миланског војводства. У нашим областима према Турцима хришћанска солидарност није била празна реч. Суседи далматински били су свесни да и њих може, кроз кратко време, стићи турска крива сабља и сасвим је разумљиво што су сматрали за своју дужност да им помажу. Јанош Корвин, који је по споразуму с краљем Владиславом имао добити наслов босанског краља и уз то част славонског херцега и бана Хрватске и Далмације, није имао среће у тим таштим плановима. Али је од 1498. год., као славонски и хрватски бан, спојио под својом влашћу цело подручје од Јајца до Сења. Он се брзо придружио Млечанима у борби против Турака, али није успео. На то су онда и Турци прешли у нападај. Први циљ им је био тврди јајачки град. У том граду власт су имали претежно мађарски банови (обично по двојица) и понекад суседни хрватско-славонски великаши. Од њих се истичу нарочито чланови породице Бериславића, потомци старог босанског бана Борића, који су веровали да је њихова старина из Босне, и то Иван и после Фрањо, који је поново стекао краљево поверење. Посредовањем папске курије дошло је до млетачко-мађарског савеза, а потом и до мађарске објаве рата Турцима (1501. год.). Турски нападај на Јајце 1501. год. завршио је са потпуним неуспехом; град је, у последњи час, спасао Корвин са хрватским и мађарским четама. Борба се око њега продужила, истина, и даље. Турци нису успели да заузму сам град, али су постепено продирали на западу до Лијевна и Цетине, а на северу до Маглаја. Њихове линије биле су се знатно примакле и самом Јајцу; сви важнији гребени, градићи, и клисуре око града с југа и истока налазили су се већ у њиховим рукама.
У овом рату истакао се и деспот Јован. Као Корвин и он је био "активиста" и пре службене објаве рата и водио је преговоре с Млечанима да дигне војску у њихову корист. Знао је свакако, да су на мађарском двору постојали врло моћни утицаји за солиднарну хришћанску акцију, па се није морао бојати никакве веће одговорности због својих поступака. Деспот је оперисао у Србији. С београдским баном Ђорђем Кањижијем дао је опсести Смедерево, а са другом војском крстарио је по околини. Пред сам Божић извршио је један врло смео, скоро дрзак, авантуристички подвиг. Са хиљаду коњаника он је преко области око Колубаре прешао у Босну, палећи и убијајући, па се одатле здраве главе вратио у Срем. Други упад у Босну извео је после месец дана, доносећи са собом велик плен. Заузети на другој страни Турци нису желели наставак овог рата са Мађарима, а међу мађарским борцима нарочито им је сметао овај борбени српски деспот. У два маха они су преко њега нудили мир, а њему лично обећавали су велике поклоне. Као посредник јавио се Ахмед-паша Херцеговић као Србин и као пријатељ Бранковића породице. Али се деспот није дао преломити. У лето 1502. он је с повећом војском, од 10.000 људи, као врховни заповедник на јужној граници, продро поново у Босну и код Зворника потукао Турке. После тог успеха Јован је упутио у Млетке свог брата Максима, да поведе преговоре с Републиком о даљој борби против Турака, тражећи помоћ с њихове стране, која је вероватно могла бити чисто материјална. То је и занимљив и важан корак, који казује да се Јован одлучује на извесне поступке, који имају тенденцију нечег самосталног. Млечани су се извинили Максиму, који је 19. новембра изишао пред дужда, да им је незгодно због зиме улазити у ближе преговоре о рату. У ствари, они су већ били ушли у преговоре с Турцима да се мире забринути за развој догађаја у свом непосредном суседству. Јер Шпанија и Француска, које 1500. год. беху склопиле уговор да деле Италију, дођоше у сукоб и током лета 1502. почеше са међусобним непријатељствима, која су се све више заоштравала.
Деспот Јован није сачекао даљи исход рата. Разболео се изненада и већ 10. децембра 1502. био је покојник. Како није имао мушке деце ни он, то је с њим изумрла мушка линија деспотске куће Бранковића. Цело његово животно дело, изведено у кратком року, било је само низ авантура, достојних епске песме, али безначајних за општу народну судбину. Мађари су се само бранили, али нису били више способни да предузму ма какву већу и организовану акцију за проширење својих јужних бедема. Срби сами могли су то извести још мање. А осећали су, међутим, и видели добро како турска сила стално подрива и то ново подручје на ком су се нашли.
Мађарска главна активност, за време овог рата, била је упућена према југоистоку, у источну Србију и западну Бугарску. У тој мађарској војсци налазили су се, као заповедници српских одреда, браћа Јакшићи, Марко и Дмитар, и војвода Радич Божић, који је мало пре тога прешао из Србије у Угарску. Мађари су прешли на старом историском терену око Храма. Заузели су Кладово и Видин, али никопољске тврђаве нису могли заузети. Њихова експедиција носила је од почетка карактер привремености. Била је кратка, састојала се у рушењу и пљачкању, и у превођењу тамошњег живља. Каже се, да је број пресељених Срба и овог пута био велик. Заповедник мађарске границе, Павле Томори, писао је мало касније, да се могла извршити "сва" Рашка, Србија, Босна и Бугарска, да је краљ хтео показати више слободоумности према њима, "који у својим душама имају љубав за веру и смисао за своју слободу."
После смрти Јованове краљ Владислав је понудио поново деспотско достојанство његовом брату Максиму. Али Максим није хтео да се прими, желећи да остане у својој свештеничкој улози. Полажући на углед Бранковића куће Владислав је деспотску титулу дао славонском племићу Иванишу Бериславићу, 1504. год., који се пре тога оженио Јовановом удовицом. Бериславићи су били суседи Бранковића и с њима већ у ближим везама, пошто се и удовица деспота Вука била удала за једног њихова члана, Фрању. Тако су они, као по неком праву, добили деспотску част међу Србима. Иваниш је добио и поседе Бранковића у Срему. Однос између њега и мајке Јованове и брата Максима није био добар. Безимени стари биограф Максимов пише: "уви, дође иноплеменик у дом њихов и отачаством и тај их иноплеменик изагна." С мајком и са моштима очевим и братовим Максим је отишао у Румунију, влашком господару Јовану Радулу, где је био лепо примљен.
Везе између Срба и Румуна постајале су од друге половине XIV века све срдачније и све непосредније. После пада бугарске државе они су се, пред заједничком опасношћу од Турака, као две хришћанске и православне државе, приближавале у знатној мери. Утицај српске писмености осећа се на влашком подручју кроз цео XV и XVI век, док је утицај српске уметности почео и раније. Лепи румунски манастир Козја, подигнут 1386. год., очигледна је имитација наше Раванице; а српских утицаја моравске школе има и више. На двору службена канцеларија је словенска, а таква је и сва црквена књижевност. Стеван Велики овако почиње многе своје повеље: "Милостих бож? ех мя Стефан Воевода, господарь земли молдавскои"; а слично и други. "Српска струја", пише Н. Јорга, "прошири се на штету византиске јерархије." Он нарочито истиче значај Никодима Грчића, ученог српског монаха родом из Маћедоније, који је подигао више манастира у данашњој Румунији и увео у њих словенски дух. Сузбијајући утицај присталица фирентинске уније молдавско свештенство упутило је средином XV века свог митрополита Теоктиста у Србију, да га ту посвети пећски патриарх. Србин, цариградски патриарх Нифор с краја XV века, нашао је своје уточиште у Влашкој и тамо је извршио канонску конституцију њихове цркве.
Румунске хронике бележе, да је Максим вршио осетан утицај на влашком двору. Њему се приписује у велику заслугу, што је измирио Јована Радула са молдавским војводом Богданом, и то пред саму борбу између њих. Можда је било и његове сарадње у раду патриарха Нифона, кога је, мисли се, он препоручио војводи Радулу. За његова времена почела је рад славенска црквена штампарија у Румунији са штампарем Макаријем, који ће по свој прилици бити онај црногорски штампар Црнојевићевих издања. У Влашкој Максим је примио епископски чин и постао је митрополит њихове новоорганизоване цркве. Вероватно је због његова угледа дошло до брака између младога Његоја Басараба и Деспине, Бранковића, који ће после бити помагачи наших манастира. Владика Максим остао је у Влашкој све до Радулове смрти (у јесен 1507.). Наследник Радулов, војвода Михња, није био човек са којим би Максим могао радити. Максимов стари српски биограф наводи, да је Михња ушао у сумњиве везе с Турцима, док друге вести говоре да је Михња имао католичких тенденција. Не слажући се са њим, Максим удеси, да му се повери једна мисија на мађарском двору. Кад је свршио поверени му посао он не хтеде више да се враћа у Влашку, него сиђе поново у Срем, а за њим доскора стиже и његова мајка. У отаџбини је Максим постао београдски митрополит, имајући под својом духовном влашћу све Србе у Угарској. Год. 1512. дошао је на влашки престо Јован Његоје Басараба, пријатељ Максимов, "величанствени заштитник уметности". У главном његовом помоћу довршио је Максим манастир Крушедол, као задужбину последњих Бранковића. У богатој ризници и данас се чувају његове ствари, као и рукописи његове библиотеке. За подизање манастира, првог већег културног средишта сремских Срба, дао је, на молбу "мајке Анђелије", свој прилог и руски велики кнез Василије Јовановић. Сем Крушедола, Максим је подигао старо Хопово, а можда и Прибину Главу. Њему и брату му Јовану приписује се подизање и још неких манастира, али се то не да поуздано утврдити. Међу манастирским радницима, који су наставили традиције наше старе књижевности, јављају се у Сланкамену и по манастирима понеки украјински писари, који су се, не знамо откуда и како, окупили око српских деспота. Тада се, мимо све друге градове, као мало кулутрно средиште истицао Сланкамен. У Крушедолу Максим је завршио свој живот, 18. јануара 1516. Многи српски поменици тим датумом завршавају списак наше старе "господе", а ту је завршна тачка и код доброг броја летописа.
Међутим, српска деспотовина постојала је и даље. Иваниш Бериславић (латински Johannes Berislo) потписивао се с поносом ,regni Rascie despotus’. Становао је у граду Купинику (или Купинову) и трудио се да добије поверење Срба. Са београдским заповедником није био у најсрдачнијим односима, јер им је недостајало узајамног поверења, а са хрватским баном имао је објашњавања због сукоба и грабежа на границама. Иначе, у нашем народном животу није оставио никаква дубљег трага.
Време извесног затишја, кад Турци за неколико година нису предузимали никакве веће иницијативе против средњеевропских држава, као да беше мало успавало савест Европе, па и саме папске курије. Заплети у Италији обузеше општи интерес. Борбе Француске и Шпаније о посед Италије створише тешке кризе. Папа Јулије II изгледао је у политици много друкчије него по познатом Рафаеловом портрету, где би човек поверовао у његову смиреност. Он је сав ушао у локалну талијанску политику, која је, истина, имала за Средоземно Море и шири значај, али која није обухватала и остале католичке земље и друге теже и за веру опасније проблеме. Једно време био се окомио на Млетачку Републику, која је својом перфидном политиком изазвала против себе не само њега, него и Француску и цара Максимилијана. У Камбреу су те три силе створиле и формалан савез против ње. Цар Максимилијан ишао је чак тако далеко, да је у јуну 1510. слао једног посебног повереника босанском санџаку Фериз-бегу са позивом да нападне Млетке. Турци су и без тога били обавештени о ситуацији код хришћана. Међу осталима извештавали су их о том и Дубровчани, којима је султан Бајазит II захваљивао на добрим и довољним вестима.
И Мађари су хтели да искористе ову млетачку невољу и тражили су повратак Далмације. Међу оним великашима који су били рђаво расположени против Републике налазио се и деспот Иваниш, за разлику од већине хрватских великаша који су јој остали пријатељи. Кад се 1509. год., с тим у вези, одметнуо бивши бан Андрија Бот, деспот је са 200 коњаника учествовао у његовом прогоњењу, али није успео да га савлада. Штитили су га хрватски и други пријатељи на све начине. За награду краљ га је 1511. год. поставио још и за бана у Јајцу и поверио му тај угарски део Босне. Да би лакше водио послове у Босни и у Срему Иваниш је као своје седиште изабрао Брод, који се налазио као у средини. Али на тој тешкој и одговорној дужности није могао остати дуго; у толико пре што га је и здравље почело издавати. Замолио је с тога краља да за јајачког бана нађе друго лице и краљ му је ту жељу испунио 25. маја 1513. Иако Иваниш није крив лично, ипак су се догађаји развијали и на његову и на општу штету. Од доласка на престо ратоборног и крвавог султана Селима I (1512. год.) Турци су постали много живљи и агресивнији. У Босни они смелим залетом још исте године узеше тврди град Сребреник са Тешњем и Соколом. То је свакако допринело да краљ прими оставку Иванишеву. Један важан бедем на одбранбеном јужном систему био је пробијен; Босна више није имала непосредне везе са Србијом. Деспот Иваниш није много преживео овај губитак. Умро је на почетку 1514. год., остављајући доста многобројну породицу.
И пре пада Сребреника, који је после био привремено и наново освајан, могло се наслућивати да катастрофе могу наступити сваки час. Граница је била недовољно заштићена. Сам краљ Владислав писао је у лето 1511. год. за Београд, "који је бедем скоро целог нашег краљевства," да је у очајном стању (,ruina muri pene esse desolatum’ његове су сопствене речи). У Јајцу су људи понекад гладовали, а хране је, скоро по правилу, било увек у малој мери. Многи од именованих високих чиновника нису хтели просто ићи на дужност, јер им се нису исплаћивале надлежности не само у реду, него понекад никако. Магнати су радили скоро сваки по својој вољи; краљев ауторитет падао је очигледно. Финансиске тешкоће створиле су у целој земљи тешко стање. Има поузданих вести, да су Млечани за новац придобијали извесне магнате за своју ствар. Да би се дошло до средстава правио се огроман притисак на народ и из њега се цедило све, док су многи магнати избегавали своје дужности према држави.
Да би отклонили пажњу од млетачког питања њихови пријатељи у Угарској тражили су покрет према Турцима. Правдали су га сталним турским повредама граница. У том правцу помагала их је и папска курија, да би ућуткала и своју савест и прекоре Европе ради учешћа у борбама по Италији. У Угарској се од 1513. год. проповедао и спремао крсташки рат. Извесне борбе на граници вођене су већ те године с променљивом срећом. Али место акције према Турцима цео овај покрет донесе једно велико и опасно изненађење за саму Угарску. Крсташи (мађарски "куруци"), међу које је ушло и доста великашких кметова или "јобађа", нису задуго морали да се крену на границу. Недостајало је свега. И хране, и одела, и оружја. У таквим приликама није било тешко изазвати протесте не само против тих недостатака, него против целог поретка уопште. Великаши, место да им бар донекле изађу у сусрет, одговорише притиском и забраном примања јобађа у војску. Али кад су се ови дочепали оружја нису више хтели да одустају. Изби бесан устанак против великаша, који се убрзо рашири у неочекиваној мери. На чело устаника стави се један племић, Ђорђе Дожа, кога наши летописи зову Ђурађ Секула. Од маја 1514. поче паљење и рушење спахиских чардака и дворова и немилосрдно гоњење и убијање племића. Устанак се ширио по великом делу јужне Угарске, кроз Банат и Бачку до Срема. Захватио је и један део Срба. Страдала су имања браће Јакшића у Нађлаку и један део имања бивших деспота. Али већи део Срба устао је против тих крсташа и помагао је племићску војску у борбама против њих. Дожин устанак добио је смртни ударац, кад је богати племић Јован Запоља стигао у помоћ опседнутом Темишвару и ту разбио његову невешту војску и кад је сам Дожа заглавио у бегу. Остатке устаника, од којих је међу Србима најактивније деловао неки поп Борбаш (ако му то име није надимак), разбиле су чете деспотице Јелене и помоћни одреди београдске посаде. У том устаничком покрету нарочито се бележи учешће шајкаша на страни крсташа. Устанак је у главном угушен већ у јуну 1514. год. Наши га свештенички хроничари бележе са осудом. Невоља је доиста била у томе, што су ти крајеви страдали не само од турских провала, него и у међусобној борби.
После угушеног устанка прешло се с новчаном помоћу курије на рат против Турака. Вођа мађарске војске био је победитељ крсташа, Јован Запоља, тада несумњиво један од најмоћнијих људи Угарске. Акција је предузета у Србији, с ослоном на Београд. Али, под Авалом, 6. маја 1515. год., Мађаре изненади смедеревски санџак Бали-бег и зададе им тежак пораз. Међутим, на западу, сви турски покушаји да узму Јајце и Клис остали су те године без успеха.
Деспотица Јелена, чији су људи учествовали у борби против крсташа, била је доста активна и енергична. Она је владала у име свог малолетног сина Стевана, коме је на дан очеве смрти могло бити десет година. Млади српски деспот растао је у време сталних борби и криза, кад се крхала цела зграда једне старе краљевине, и с тога није чудо што се у њему развио авантуриста са извесном храброшћу, али без правог моралног упоришта. У Мађарској, куд је год погледао, осећала се атмосфера расула. Краљ Владислав, који сам није имао никакве личне снаге, умро је 1516. год., и оставио је иза себе малолетног сина Лајоша. Угарска је, тужи се један њихов историчар, имала краља који није био господар. Магнати су се просто отели, а код свих суседа развили се прохтеви. Цар Максимилијан нудио се за тутора младом краљу и обећавао, ако треба, да брани младог краља од унутрашњих непријатеља. Запоља је оглашаван за непријатеља династије. Залажу се поједини градови и вароши; краљевска канцеларија се распада. Иван Борнемиса, један од краљевих тутора, писао је пољском краљу, да краљ сам једва може живети, "више пута нема ни у кухињи ништа". Краљевски печат иде од руке до руке. "Нема никога, који би се усудио јавно иступити или се заузети за свога слабога краља."
Такво је стање у Угарској у часу, кад на турски престо 1520. год. долази један од најактивнијих и понајвећих њихових владара, Сулејман Величанствени. Млад, са двадесет година, пун високих амбиција, тај даровити владар обраћа целог живота главну пажњу на европске догађаје. Његов отац Селим II оставио му је и сувише велике тековине у источном делу Средоземног Мора. Млади Сулејман смерао је с почетка да тамо, у извесној мери, настави очево дело и да одржава мир на западу. Али су сами Мађари, са невероватном лакомисленошћу, изазивали сукоб. Они су, као да су располагали не знамо каквом снагом, отезали да обнове уговор о миру, који им је Сулејман преко нарочитог посланства био понудио. Хтели су да натерају Турке на уступке. Бунила их је њихова активност око Јајца и око Шапца. У свом негативном ставу отишли су тако далеко да су турске посланике затворили и побили. На такво понашање дошла је као одговор турска објава рата и велика Сулејманова офанзива на дунавској и савској линији.
Турци су најпре заузели Шабац, око кога су већ од фебруара 1521. припремали јаку војску. Савладали су најпре њега, 7. јула, да би могли прећи у Срем и пресећи с те стране везе са Београдом. Ради тога су одмах на Сави подигли велики војнички мост, под непосредном пажњом султановом. Деспотица Јелена, уплашена као први и непосредни сусед, понудила је султану преговоре. Сулејман је био вољан да јој изиђе у сусрет и поштеди њено подручје, па је послао једног свог човека да утврде услове. Међутим, деспотица није смела да сачека Турке, или су јој можда дошле какве поруке с хришћанске стране, јер су се Мађари спремали на отпор. С тога покупи своје драгоцености и побеже с породицом својој браћи Јакшићима. Желећи да се покаже исправном према мађарској круни она упути турског изасланика на мађарски двор као роба. То, наравно, раздражи Сулејмана и он с тога нареди да се деспотица ухвати. Страдала су том приликом, природно, српска насеља у Срему, али деспотица се за времена спасла. Сам султан лично дошао је 30. јула у Купиник, мали троугаони град на Сави, да осмотри и њега и српски деспотски двор у њему. После те посете град је био разрушен, 9. септембра. Од двора данас више нема ни трага, док су се градске зидине очувале у приличној мери. Наш један летопис описује тај поход овако: Турци "прелажаху реку Саву као по суху, то јест по мосту, на ону полу Срема, а и други у лађама препловише, тако да није било могуће ни тим силним рекама задржати Измаилћане, иако се Мађар уздао у те силне реке, Саву и Дунав. И опколише одасвуд славни Београд и друге суседне градове и летијаху као крилате змије палећи села и градове." Иза Шапца пао је Земун, који су храбро бранили Михаило и Марко Скоблићи са 400 шајкаша, па потом и Београд. Мађарски заповедници Београда, уплашени и остављени без помоћи, побегоше из града раније, а одбрану препустише нижим командантима. Међу овима се нарочито истицао храбри вођа српских шајкаша Петар Овчаревић. Мађарска војска прикупљала се код Сенте и Толне, али се налазила у приличном нереду и била је малобројна. С њом се апсолутно није могло ништа покушати против силне султанове ордије. Изморена и невелика градска посада предала се на то 29. августа.
Пошто је освојио Београд султан је један део његова српског становништва дао преселити у околину Цариграда. Између Златних и Силивриских Врата основана је нова Белиград-махала, а иза Бујукдера створено је и ново село Београд. Ово је село било ослобођено од плаћања пореза под условом, да се брину о пијаћој води за град и за босфорска села. Из Београда су однесене мошти Св. Петке и Св. Теофане и још нешто црквених утвари. Цркве су, каже један извештај, биле све опљачкане. Док су временом ти становници старог Београда изгубили своје традиције и језик, очувана су у једном другом нашем насељу доста жива сећања на стару отаџбину. У селу Барјачићу на Дарданелима постојала је до Светског Рата једна српска колонија од близу 500 душа, која је чувала предање да потиче из Србије "султана" Лазара, од места Јагодице или Јагоднице. Српског насеља било је и у близини Барјачића, у селу Карађолу, све до почетка овог века. У оба села говорило се српски.
Пошто су освојили Београд Турци су га одмах утврдили и добро посели, хотећи да та важна тврђава остане у њиховим рукама. Домало су ту пренели и средиште војне и управне власти за Србију и границу, које се дотле налазило у Смедереву. За турског заповедника би постављен Бали-бег, одличан војсковођа, који се истакао у последњим операцијама и који је пре тога заузимао важна места смедеревског и босанског санџак-бега. Наши летописи бележе, како султан "расипа по Срему градове", и како по Срему "дивна места и села запустеше", а цркве и градове "Турци разорише." Настрадали су сви важнији градови од Митровице до Петроварадина и Сланкамена.
Извештај Јаноша Бебека од 7. октобра 1521. приказивао је стање у целој земљи да не може бити горе. Међу магнатима нема слоге; већају по читаве дане, па ништа не могу да сврше. До тог дана већ су се и разишли, "један горе, други доле." Војници живе без плате и не знају како да се прехране. "Бојати се", вели он изречно, "да ово наше краљевство не изгубимо." И други се већ прибојавају за њ. Имали су, у осталом, и зашто. Неактивна скупљена војска расипала се на очиглед свету; војници су бежали "тајно и срамно". И без тог речитог Бебековог извештаја видело се јасно, да је Угарска у немогућности да се сама одупре Турцима. Задати јој је падом Београда такав удар, пробијена је најглавнија јужна капија државе, а они нису стигли ни да покушају да тај залет бар на једној страни обуздају. Турци су свршили што су хтели и почетком јесени повукли су се према југу.
Млади српски деспот Стеван Бериславић дошао је можда већ крајем 1521. или почетком 1522. у опустошени Купиник и ступио је одатле у везу са Стеваном Баторијем, мађарским палатином. Али се у празном граду није могао дуго задржавати, него је прешао у Брод, у раније очево седиште.
Пад Београда и слабост Угарске отворили су многа питања. Шта сад? Ако подлегне Угарска угрожена је и цела средња Европа. Али, ако и не подлегне сасвим, може ли она сама, оваква каква је, спречавати турска продирања у више праваца? То се питање нарочито наметало Аустрији, у чије су јужне земље већ проваљивале турске чете из Босне. С тога је надвојвода Фердинанд почео преговоре са Мађарима о сарадњи, и то на тај начин што би његова војска могла деловати по Хрватској и што би аустриске посаде ушле у извесна места да их бране. Његовим тежњама ишли су у прилог и даљи војнички догађаји. Султан Сулејман поставио је за новог заповедника у Босни Хусреф-бега, дотадашњег санџак-бега у Смедереву, сина зета Бајазита II, који се истакао у последњим борбама око Београда. Добио је нови положај да на њему покаже своју пуну вредност. Свестан тога, он је већ с пролећа 1522. год са херцеговачким санџак-бегом предузео војне операције у Далмацији и заузео је Книн и Скрадин, док се Клис јуначки одржао. Идуће године Хусреф је заузео Островицу, али је био одбијен од Крупе. Али је главну пажњу посвећивао Јајцу, као тада најважнијем граду нетурске Босне. Оба бана у том граду, Петар Кеплевић и Иван Тахи, беху напустили рђаво снабдевани град, не хотећи да сносе одговорност за његову судбину. Кад су сазнали за то Турци су опсели и стегли град као у клешта. Једва и с муком дошла је у њ мала помоћ надвојводе Фердинанда, која је спасла ситуацију. Али она није могла да је измени. Радило се на мало, са ситним средствима, и без много поверења. И велика помоћ, и чак један велики покрет, тешко би у ово време могли зауставити турски замах, јер се процес у Угарској развијао потпуно онако као и у балканским државама. Са малим средствима само се продужавало животарење једног организма, за који више није било никакве наде да би могао оздравити.
Срби су се, на граници, углавном, држали са Мађарима, док су они у унутрашњости остајали мирни. Било је случајева, да су понеки и на границама прилазили Турцима гледајући њихову снагу и успехе. Такав је случај био, на пример, са поменутим браниоцем Београда, Петром Овчаревићем. Један наш летопис, писан свакако од неког калуђера, бранио је поступак Ђурђа Црнојевића, што је од Млечана "видећи њихову превласт и њихову скврну веру" пришао Турцима. Други наши људи, из хришћанске солидарности, делили су судбину Мађара, иако је све више постајало јасно да неће ништа бити од раније очекиване обнове српске државе њиховом помоћу. Кад је краљ Лајош 1522. год. поверио одбрану тешко угрожене јужне Угарске калочком надбискупу Павлу Томориу, који је показивао пуно добре воље да доиста буде од користи, овај је обратио нарочиту пажњу Србима. Нашао је одлична сарадника у дотле мало познатом војводи Радичу Божићу, човеку већ у годинама. С њим је обновио српску шајкашку војску, која је врло брзо показала своју вредност. Већ у јуну 1522. год. "дели" Радич Божић, како га назива једна наша белешка, разбио је код Петроварадина један повећи турски пљачкашки одред. А идуће године нанео је, заједно с Томорием, осетан пораз босанском Феркат-паши код Манђелоса, у Срему. Знатан успех постигао је Томори нарочито крајем 1525. год., када му је пошло за руком да придобије чувеног властелина Павла Бакића са Венчаца из Шумадије, да пређе на мађарску страну. Овај угледни српски племић прешао је у Угарску са петоро браће и 50 коњаника и са великим имањем. Њему за љубав ушао је поново у везе са Мађарима и одметнути Овчаревић, желећи да не остане нека врста одреда. Краљ Ладислав, ценећи значај Бакићев, поклонио му је град Шољмош мало пред своју погибију, 18. јула 1526.
Турци нису после освајања Београда оперисали са великим војскама од више десетина хиљада људи. Султан је за то време освојио Родос и спремао већу акцију према Египту. Његови санџак-бези вршили су нападе у суседству истина са жељом не само да узнемиравају него и да освајају, али за те своје акције кретале су само оне снаге с којима су располагале на свом подручју. Мађари су имали два-три већа локална успеха, па су се почели заваравати као да опасност није онако непосредна и озбиљна како им се учинила три-четири године раније. И с тога су наставили старе методе феудалне самовоље. О краљевом лакомисленом животу причале су се необично тешке ствари, и то основане. Државне касе биле су очајно празне. На молбе и преклињања појединих заповедника с границе краљ је, као просјацима милостињу делио по неколико форинта. Српском деспоту краљ је на четири молбе дао свега 33 форинта, Радич Божић је добио 185, а Марко Јакшић само 4 форинта! И с тога је у земљи настало запрепашћење, кад је Павле Бакић донео глас да Турци врше велике припреме и да је у њиховом плану чак поход на Будим, и кад је тај глас од почетка 1526. год. добио нове потврде.
У Мађарској су, истина, почеле одмах одлуке, наредбе и већања, али све више у теоретском него у практичном погледу. Краљ је слао поруке на све стране, али их је мало ко слушао. Његова нада беху аустриски надвојвода Фердинанд, његов шурак, и папа, који га је уверавао о могућностима новог хришћанског савеза. По рачунању мађарских одговорних лица цела земља могла је дићи на ноге до 60.000. Према турској сили, која је била четири пута већа, и то би претстављало малу снагу. А какви су тек изгледи могли бити, кад Мађари нису успели да саберу ни половину тога броја! Сиромах Бакић, који је сад чувао границу у Срему, доживео је тешко разочарање. У својој Шумадији он није могао добити права обавештења о приликама у суседној краљевини, о којој се причало као о неком снажном бедему хришћанства и за коју су Срби више од једног века везивали своју судбину. Сад је имао довољно прилике да види како иду ствари и да зажали што је и себе и своје Србе излагао узалудним жртвама. Мађарска више није могла да спасава ни себе, а камо ли њих.
Почетком лета 1526. год. почела је турска офанзива. Први је на реду био Петроварадин, који је пао 29. јула после тронедељне опсаде. Иза њега Турци су брзо и са мало отпора освојили суседне градове у Срему и код Осека направили мост за прелаз у срце Угарске. Краљ Владислав је прикупљао војску у Толни, али је до одсудног дана једва скупио до 20.000 војника. Многи магнати нису просто хтели доћи, а многи су закаснили, случајно или намерно. У тој војсци налазио се и добар део Срба под заповедништвом Бакића и Радича Божића. Деспот Стеван је, по краљевој наредби, остао да чува Славонију од евентуалних напада Турака с босанске стране. До битке је дошло на Мохачком Пољу. Она је била брзо готова, за два сата, 19. августа 1526. Мађарска војска била је брзо растројена и потпуно поражена; сам краљ заглавио је, на бегу, у једном набујалом потоку. Победник султан ушао је без даље борбе у мађарску престоницу 11. септембра. Овог пута он није у њој и остао и побио на будимске бедеме турски барјак, него се, по обичају почетком јесени вратио у своје земље.
Сломивши балканске државе, скрхавши сад и Мађарску, Турци су загазили у средњу Европу и учврстили се у њој. Судбина српског народа била је запечаћена за векове. Они су читав један век и по давали отпор Турцима, од Марице до Драве, да би их зауставили и спасли бар последње остатке своје државе и свог националног поседа. С тога су се били придружили и Мађарима и крварили за њих. Спаса није било. Турска снага била је већа, бујнија, и мудрије организована. Отада Срби постају раја, у ствари робље, поданици другог реда, осуђени да раде за друге. Њихова цивилизација, која је тако лепо и видно напредовала, пресечена је грубо. Пресахли су богати приходи дарежљивих владарских ктитора, разбила се инициатива културних великаша, престала активност изузетно лепо васпитаног женског дела нашег средњевековног друштва. Од XVI века наши манастири таворе живећи од старог капитала, књижевност замире, уметност прелази у занатство. Почетак Новог Века отварао је целој Европи нове видике; наш свет враћао се, међутим, на старе патриархалне обичаје, лишавао се многих благодети нове културе, и то што даље све више. Слој вишег друштва, који је био главни носилац наше средњевековне културе, ишчезао је под Турцима скоро потпуно, или се однародио, или посељачио; грађански сталеж стварао се, истина, и под Турцима, али са ограниченим средствима; а сеоски свет, који ће постати главна народна снага, туђио се од додира са властима и повлачио се сам у себе. Свештенство је све више добијало значај као учитељ и вођа народа, али је његово образовање, лишено ранијих могућности, све очевидније опадало. Било је доста примера да је једва знало читати и писати. Али је ипак било активно, жељно покрета, и пуно жудње за слободом. Оно је успевало да наш мали свет и у то доба робовања диже цркве и манастире, мале и скромне, али ипак корисне; да ствара школе, макар примитивне и врло оскудне; и да чак покушава подизање штампарија. Све је ишло тешко, с напором, понекад са зазирањем за живот. Неколика века таквог живота било је страховито искушење и није чудо ако је оставило доста трага.

Дубровачка Република

Пред очима Дубровника попадале су редом, у кратком размаку од неких четрдесет година, све наше слободне државе Србија, Босна, Херцеговина, Црна Гора. Четврт века само иза њих била је срушена и мађарска краљевина. Једина је у том општем бродолому остала поштеђена мала Дубровачка Република. А остала је поштеђена не само зато, што је била малецна и политички потпуно безопасна, него што је, пратећи будно догађаје, пажљиво избегавала да даде повода за сукобе. Њезини непријатељи пребацивали су јој, да, иако је Република строго католичка држава, у њезиној политици нема нимало праве хришћанске солидарности и да се она ставља у службу Турске и преко обавеза, које се траже од једне вазалне државе. У Дубровнику је, несумњиво, у државним пословима разум увек владао над осећањем. Толико проповедана потреба хришћанске солидарности гурнула је последњег босанског краља у рат с Турцима, али се у судбоносном часу не нађе нико са стране, да страдалнику прискочи у помоћ. Мађарска, мезимац папске курије, пала је исто тако остављена сама себи. Кроз Рим су 1527. год. пустошиле хришћанске чете горе него да су били Турци. Домало моћне хришћанске државе, као Француска, тражиће савез с Турцима. Шта се онда могло замерити малом Дубровнику, што се неком авантуристичком подухватом није изложио сигурној и бескорисној пропасти?
Дубровчани нису били никакав политички чинилац, нити су имали политичких амбиција. Били су, у главном, добри трговци, који су у тежњи да добију више могућности за рад тражили стално наслона на ону силу, која је у извесном периоду претстављала главну снагу на Балкану. Тако су до 1205. год., с малим прекидима, признавали врховну власт Византије; од 1205-1358. били су подложници млетачки, који су им слали своје племиће за кнезове; од 1358-1526. стајали су под заштитом Угарске. Српским владарима давали су за слободну трговину по њиховој земљи поклоне у новцу и свити, а од времена Уроша I уведен је стални годишњи данак од 2.000 перпер, који се од Драгутинова времена плаћао о Митров-дану и с тога се звао "светодимитарски доходак". С Турцима су Дубровчани ступили у везе од 1430. год. шаљући им своја посланства, а 1442. су дали заклетву верности султану и послали му први годишњи поклон у вредности од 1.000 дуката.
По старој локалној легенди, која је ушла у књижевност, Дубровник је подигао млади словенски Краљевић Павлимир, чији су претци због домаћих смутња морали да беже у туђину и да се стане у Риму. Отуд се вратио, на позив, млади краљевић да савлада противнике, поврати ред и као круну рада подигне Дубровник. Као што је некад Енеја, бежећи из Троје, дошао у Италију да његови потомци дигну Рим и изведу синтезу Истока и Запада, тако је, по овој легендарној комбинацији, стигао и Павлимир из Рима, да створи симбиозу романско-словенског елемента и његове културе, толико карактеристичне за цело наше Приморје.
У ствари, Дубровник је настао из два насеља: словенског брдског Дубровника и романског Рагузиума, који се дигао на малом острву и који су населиле избеглице из блиског Епидаура. Додир између Словена и Романа био је на том подручју жив и непосредан, што јасно показује велики број очуваних романских назива места, као Цавтат, Конавле, Бргат, Рожат, Шумет, Булет и сл. Словени и Романи засули су, после извесног времена уски морски канал између гребена, званих Пенатура, код данашњих Пила и после цео Страдун, и тако су створили заједнички град Дубровник-Рагузиум, Рагуза. И данас је још очувано име старог словенског Граца, који је штитио некадашње словенско насеље. Дубровник се ширио постепено на рачун суседног хумског и требињског подручја и плаћао је за земљиште и винограде годишњи најам, зван могориш (margarisium), од по 60 златника хумским и требињским владарима. Као лука Дубровник и његов Груж имају свој развој да захвале једино трговини и извозу из његова залеђа, Хума, Травуније и Рашке, који су се проширили на већи део Србије и добар део Босне. У старо време главна средишта далматинског приморја у административном и трговачком погледу беху Салона и Нарона; Епидаур, колико се зна, није имао већег значаја. С тога је и разумљиво, што је легенда стварање Дубровника везана за једног суседног словенског племића, који господари Требињем.
Дубровник се развио нарочито од XII века, после трговачких уговора са Немањом и баном Кулином. Од XIII века у њему почиње превлађивати словенски елеменат. Чиновништво и понеки трговци и занатлије долазили су у Дубровник из разних места Италије, а нарочито из Млетака; градска аристократија осећала се као романска и неговала је ту културу; али је широки пук био претежно словенски и у граду и у његову подручју. Већ у XIV веку и код аристократије има приметне славизације, а од XV века град у огромној већини носи словенско обележје. Велико Веће Републике донело је 26. октобра 1395. овај изванредно важни закључак: "Унапред нико из крајева горње или доње Далмације нити из иједнога странога краја не може се учинити нити постати грађанин Дубровника, нити се учинити нити потврдити у Великом Вијећу Дубровника, него је једино Мало Вијеће слободно да именује за грађане Дубровника оне или између оних које град Дубровник држи и сматра за Словене, на начине и по обичајима којима су и досад Словени прављени и примани у грађанство Дубровника."
У граду се нарочито ценила слобода. Њој је Дубровник захваљивао, мимо све друге градове Приморја, свој привредни и свој културни процват. Млечани су извесно време с љубомором пратили његове трговачке везе, али нису успели да их спрече, иако су то чешће пута покушавали. Истина, Дубровник се трговачки дигао са млетачким капиталом. Експлоатацију рудника у Србији и Босни, која им је донела главно богатство, Дубровчани су могли почети у већој мери тек са кредитима из Млетака. Штитећи се од препада и са копна и са мора Дубровчани су опасали свој град са у оно доба неосвојивим, одлично грађеним бедемима, који су и до данас очувани. Те градске утврде одржавали су увек у најбољем раду и бдили су у њима са строгошћу која није знала ни за какве изузетке. Кад је у питању била слобода грађани су се решавали и на веома велике жртве. И трговац је добро разумевао да цена за слободу никад није плаћена скупо. С тога је слобода - libertas истицана као главни циљ целе државне политике. "Она се не продаје ни за све злато", писало је на градским бедемима; њој су испеване и најодушевљеније песме дубровачке књижевности.
Као и Млетачка Република, према којој је изградила своје уређење, и Дубровник је био аристократска република. На њеном челу налазили су се до 1358. год. млетачки племићи, из понајбољих кућа, са мандатом од две године дана. Остале власти биле су дубровачке. Сви пунолетни племићи сачињавали су Велико Веће; њихов највећи број износио је 1319. год. 241 члана. Извршну власт имало је Мало Веће, које је с кнезом заједно бројало 12 чланова. Веће Умољених (Consilium Rogatorum) с неједнаким бројем чланова (од 45-60), у ствари Сенат, стварало је "по правилу законе и све важније одредбе у унутрашњим и спољашњим пословима". Велик углед имало је свештенство, које је на подручју Дубровачке Републике било искључиво католичко. Најстарији ред били су бенедиктинци, који су основали свој велики манастир на Локруму. Фрањевци и доминиканци подигли су своје манастире близу два једина излаза из града; први на Пилама, а други на Плочама. Они су тако симболички били нека врста градске страже, духовне и физичке. Кроз те две капије није све до XIX века прошла никад ниједна туђинска војска као освајач.
Имајући потпуну своју самоуправу, не пострадавши никад и ни од кога у свом граду, Дубровчани су се осетно дизали. У граду се постепено гомилало богатство, које је доносила трговина по Балкану и са лепом трговачком флотом по целом Средоземном Мору. Може се сасвим добро пратити по трговачким обрачунима, по миразима и тестаментима у градским књигама како се у дубровачким породицама множе предмети од сребра, скупих тканина и богатије покућство. Са Србијом су односи од XIV века врло срдачни, јер највећи део тамошњих рудника држе дубровачки трговци било сами, било као ортаци. У Брскову, Руднику, Трепчи, Новом Брду и по другим местима њихове су колоније биле врло јаке. Од 1325. год. имали су Дубровчани у српском краљевству и свој прави конзулат, а конзула је, с ужим делокругом, било већ од краја XIII века. После се конзули јављају и у другим земљама суседства, с којима је трговачки промет постајао све интензивнији.
С материалним благостањем дизало се и духовно. Млади племићи добијали су васпитање не само у свом граду, него многи и у Италији. Град, истина, није имао неких виших школа, али се трудио да добавља добре учитеље. Позивани су учитељи и за словенску писменост, и то не само за Дубровник, него и за Стон. Црквена уметност развијала се лепо. Градитељство, у романској традицији, има неколико објеката несумњиве вредности. Дивона, очувана до данас, са лепом лођом романског стила и врло укусим прозорима подигнута је XIV века. У то време, нарочито у првој половини XIV века, били су у граду у моди прозори "сараценски", уобичајени по обалама јужне Италије и Шпаније. Лепи кнежев двор, рађен с пуно укуса и пажљиво, довршен је 1425. год. У данашњем свом облику потиче, с прерадама, из 1462. Немамо, на жалост, ближих података о две главне дубровачке цркве, оној Госпе и Св. Влаха, пошто су обе страдале за време великог земљотреса од 1667. год., па су обновљене тек почетком XVIII века. Црква Св. Спаса довршена је 1520. год., али се није рачунала међу најрепрезентативније грађевине. Много се полагало и на црквено сликарство. Сама влада је већ крајем XIV века помагала уметнике са стране стављајући им у дужност, да поучавају и по неког Дубровчанина. Тако је, на пр., 1389. год. дата плата "грчком сликару" мајстору Јовану из Драча; 1390. склопљен је уговор са сликарем Стојком Друшковићем, очевидно неким нашим човеком; а било је сликара и из Италије и Угарске. Зграде појединих племића биле су пуне уметничких предмета, али понајвише туђих. Лепо се развила код нас златарска уметност и њени предмети су служили често и за извоз, али првенствено на Балкан.
Данашњи изглед дубровачких зграда и улица потиче махом из XVII века, после поменутог страшног земљотреса. Куће су камене, солидне, са по три-четири спрата, али без нарочитих украса. Улице су типично талијанско-приморске, уске и мрачне. Све мање-више воде са степеницама према брегу, јер је простор Страдуна и пијаце врло тескобан за прави развој града. Куће изван градских зидина дизане су високо на подножју суседних брегова и до њих се иде уз многобројне и прилично стрме степенице (у граду за то постоји израз "чини скале"). У самом граду, где се искоришћавало свако слободно место, има врло мало башта и зеленила, него је све густо и збијено. Мало даха дају кућама терасе и понеко врло уско двориште.
Извесни наши људи из унутрашњости долазили су преко Дубровника и његових људи у додир са западном културом. Неки су се ту и васпитавали, као Балша син Ђурђа Страцимировића, или као неки босански племићи (н. пр. Браило Тезаловић). Из Дубровника су се, у приличним количинама, извозиле у наше земље разне врсте свите, броката, кадифе, и других скупоцених материја, које су се свиђале нашој средњевековној властели. Дубровчани су учили нашу унутрашњост и раскошнијој храни и пићу, малвасији, јужном воћу и разним мирођијама. Богат је био извоз бољег оружја, посуђа и лепшег накита. Да су наши људи већ XV века познавали материал и да се нису дали лако преварити сведочи најбоље случај Херцега Степана, који је изазвао спор са дубровачким трговцима због лажних каменова место диаманата на једном плашту. Из унутрашњости се извозила стока, сточни производи, восак и од краја XIII века нарочито руде: олово, бакар и сребро.
Дубровник је имао велику и добру трговачку флоту и на њу је био нарочито поносит. Њена активност датира из IX века и била је већа него иједног другог града Далмације. Тада су њихове лађе превозиле словенске ратнике у јужну Италију и чиниле и тад и после не малих услуга Византиској Царевини. Док се налазио под млетачком врховном влашћу Млечани нису спречавали развој дубровачке трговачке морнарице, али су им постали опасни противници, кад је мали град под Св. Срђем пришао Мађарима, њиховом главном и вековном противнику о посед Далмације. У свом напону Дубровник је имао преко 300 великих лађа. Као нека поморска "сила" Дубровчани су као с правом тежили да прошире своју власт и на суседна острва, па су постепено придобили сем суседних малих отока, још Ластово, Мљет и Корчулу, а жива им је жеља била да се дочепају Брача и Хвара. Кад су 1333. год. добили Стон, а 1426. год. Конавље јавила се у Републици тежња да своју "државу" прошире и новим добитцима. Једно време много су радили да добију Требиње. Турска освајања разбила су све те жеље и освестила су их, да не иду преко граница своје моћи. Од четрдесетих година XV века Дубровчани се предају само развоју своје трговине и своје флоте, и то им је донело, без много потреса, врло крупне резултате. Дубровачки песници с поносом су у XVI веку говорили, да је њихова морнарица "госпоја и краљица свијех мрнара на сем свијети"

И честит се свак находи
И час му је превелика
Вјеран живот тко проводи
Под бандијером Дубровника.
Везе са светом, благостање, развој духовног живота изазвали су у Дубровнику и стварање књижевности. Известан део наших људи, које су жеља за наукама или разни случајеви одвели у туђину, истакли су се доста рано својим успесима, па су неки посредно и непосредно утицали и на људе у отаџбини. Међу њима су били чувени теолози, као, н. пр., Серафим Бунић или Гргур Натали Будиславић, или правници као Рагузио де Рагузенс, или економисти као Бенко Котруљић. Још више су деловали примери тада већ развијене талијанске књижевности, која је имала Дантеа и Петрарку и читав низ других песника великог талента. Сем тога, Дубровчани су били у живим везама и са осталим градским срединама по Далмацији и острвима, где су се, исто тако, под западним утицајима стварале књижевне школе. Из северне Далмације дошао је тако у књижевну употребу дубровачку чакавски диалекат, иако су цео град и његова околица били чисти штокавци. Први дубровачки писци почели су свој рад на латинском језику. Први дубровачки "овенчани песник" (poeta laureatus) био је Петар Менчетић, а најистакнутији песник латиниста беше Илија Лампридије Церва, прави претставник савременог хуманистичког покрета. Први песници на народном језику беху прилично необуздани Шишко Менчетић и Ђоре Држић, обојица чисти лиричари и обојица последници Петраркине песничке школе. Код Држића је, мимо обичаја тих времена, било и нешто утицаја наше народне лирске поезије, која се с њим први пут јавља као уметнички чинилац у нашој књижевности. Популаран је постао са својом Јеђутком, занимљивом лирском песмом Андрија Чубрановић, који је створио образац за више сличних покушаја. Побожну, политичку и "реметску" поезију неговао је чудњак Мавро Ветрановић, који је певао и црквене драме, све са извесним песничким осећањем, али без имало уметничке мере. Међу свим тим књижевницима, који су рођени у другој половини XV века, а радили у првој половини XVI, највећи таленат показао је Марин Држић, књижевник од ређе вредности. Он се огледао у више књижевних родова, али главна му је снага у комедији, у којој је показао и инвенције, и духа, и добар посматрачки дар, и у којој је дао неколико добро погођених типова и сцена из савременог дубровачког друштва. Од средине XVI века дубровачка књижевност развија се све више и обилатије; ствара одличну лирику, драму с нарочито успелом локалном комедијом, и широк еп. Једино што није успела да развије до већег степена била је уметничка проза. У целој нашој средини, међу Србима и Хрватима, ниједан други град није могао да се мери по књижевном стварању са Дубровником, ни у погледу количине стварања, ни по његовој вредности.
Кад је 1526. год. пала мађарска држава пред Дубровником је стајао само избор између Млетака и Турске као врховних господара. Иако хришћани, Млечани им нису били ближи срцу. Дубровник је био трговачки толико развијен, да би Млеци, у сопственом интересу, као конкуренти, морали да му шкоде. Турско суседство и турска врховна власт, знало се, неће бити лаки. Али им Турци, који никад нису били добри трговци, нису ни могли ни хтели пословно сметати. Напротив. Они су дали Дубровчанима, као својим харачарима, повлашћен положај у целом свом пространом царству, отворили им све своје пијаце, и оставили им потпуно слободне руке у унутрашњим пословима и свима другим везама. Годишњи данак који су плаћали султану устаљен је био од 1481. год. на 12.500 дуката и Републици, која се развијала у пуној мери, та обавеза све до краја XVI века није падала тешко. Када се имала да одлучи коме да приступи Република се није много колебала и већ исте, 1526. год., признала је султана као врховног господара. Није какав световни државник или трговац, него је баш један свештеник, и то песник, Мавро Ветрановић, сматрао за патриотску дужност да свом граду саветује овакву политику:
С богом се ти здружи и мимо све ино
И двори и служи отманско колино!
Да није донео такву одлуку Дубровник би, врло вероватно, или био покорен или би, опкољен Турцима са свих копнених страна, имао врло много да страда. Град је имао хришћанског саосећања; у њему се и кроз књижевност и иначе давало понекад, иако опрезно, израза болу због тешке хришћанске судбине, али се чувала своја кожа. Турској сили није било бране. Завађани и љуто међусобно закрвављени хришћани, које је већ почео да раздваја протестантски покрет и нове кризе с њим у вези, није је могао да створи. Млечани понајмање.
И откле сте постали ви нијесте досада
Оружјем пријали ни села ни града,
Поручује им дубровачки песник и љутито и недвосмислено. Напротив. На њих "уздише поглавје крстјанско", јер њихова невера
вај, многу господу
У расап растјера да изгубе слободу.
Уосталом, ако већ Млечани осећају да имају снаге да неког спасавају и штите, нек се обрну према истоку, нек бране Кипар и поврате Цариград, а Дубровник нек оставе његовом удесу. Он је нашао свој пут и не само у ондашњим приликама, него све до краја XVIII века, он се никад није покајао што је тако учинио.

Србско Свитање

Повезане локације и везе

недеља, 22. април 2018.

Историја Србског народа - Четврти и Пети период

Нема коментара:

Постави коментар