Анатолиј Кљосов
Професор биологије Харвардског
универзитета
ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И
„ИНДОЕВРОПЉАНИ“?
ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА
Апстракт: У раду1 се разматра питање порекла Словена, или порекло пола-
зне словенске заједнице, односно тражење индоевропске прапостојбине. Одговор на
питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК-генеалогија. Помоћу
ДНК-генеалогије могуће je пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице
археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења ре-
чи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те
маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи,
како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антро-
пологије. Износи се гледиште да се хаплотипови и хаплогрупе не асимилују, омогу-
ћавају да се израчуна време када су њихови преци живели. Појам „предачка хапло-
група“, или „хаплогрупа рода“ одређују маркери, или слика мутација у мушком
полном хромозому.
Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски јези-
ци“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ је еуфемизам
настао услед несхватања шта повезује санскрит и његове варијанте и европске јези-
ке. Закључује се да аријевски језици представљају основ и европских језика, и сан-
скрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису жи-
вели „народи који су говорили на иранским језицима“. Тамо су живели Словени,
Прасловени, Аријевци и то је био њихов језик. Тај су језик донели у Индију, Иран,
Авганистан.
Кључне речи: Словени, Индоевропљани, Аријевци, ДНК-генеалогија, предач-
ка хаплогрупа, хаплогрупа рода.
УДК: 575.113.1:572.9(=16) ; 94(367)
ИД БРОЈ: 180246028
Оригинални научни рад
Примљен: 17. јануара 2010.
Прихваћен: 21. септембра 2010.
1 Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе
Међународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета. У СССР
је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања
у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна
награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону,
Масачусетс.
Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси.
Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истра-
живања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!
А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чу-
де, зар не?
Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година
и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању ру-
ку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то
није тако честа појава. А то питање је: „порекло Словена“. Или: „порекло по-
лазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапо-
стојбине“.
И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога
нису изношене. Вероватно, све је могуће. Проблем је у томе што нико није
знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор не-
ће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гла-
сова: „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска
природа. А да тај хор упитамо: па где је онда прапостојбина Словена? Ода-
кле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагања: „пи-
тање је сложено и замршено, одговора нема“.
Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.
ОДРЕДНИЦЕ И ПОЈАШЊЕЊА. ИСТОРИјА ПИТАЊА
Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Пра-
словене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво
везан за „Индоевропљане“. Последње је чудовишно незграпан термин. Реч
„Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом. Заправо посто-
ји „индоевропска група језика“ и историја тог питања је таква да је пре два
столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских
језика. Та група језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви
европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада ни-
су били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у ис-
тој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће бити речи касније,
и без Прасловена се ту није могло.
Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ по-
чели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индое-
вропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у
Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, од-
мах постаје Индоевропљанин.
Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етнич-
ку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора не-
ма. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи,
лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док
се трећи збуњују.
Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна време-
на. Ко су „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индо-
европским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндое-
вропљани“. Тај термин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне
Англосаксонце називали „Протоамериканцима“. Они Индију нису ни виде-
ли, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касни-
је преобразити и улити у групу индоевропских, а они су већ „Протоиндоевро-
пљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“.
Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непо-
средне везе с Индијом.
С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог
термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека
времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком слу-
чају, језичку везу проширили на читаву Европу.
Чекдер, како то није било? А Аријевци?
Е, о томе ћемо мало касније.
Још о терминима. Из неког разлога је допустиво да се говори о старим
Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује
– не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да
се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо
– говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама
година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају има-
ти некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индои-
ранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о то-
ме ћемо касније.
Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле
на три групе – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Ру-
си, Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни
Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај
списак није исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и дру-
гих, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким
критеријумима по којима се словенска група индоевропских језика састоји из
источне, западне и јужне подгрупе, с отприлике истом поделом по земљама.
У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укљу-
чује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI–VII века на-
ше ере. И словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око
1.300 година, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени
припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим раз-
ликују.
Зато су западни и источни Словени као „етнокултурне заједнице“ –
донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци.
Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у
оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хро-
мозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка ха-
плогрупа, најзад.
Ето, стигли смо до појма „предачка хаплогрупа“, или „хаплогрупа ро-
да“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому.
И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то
је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до
70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%.
Закључак – термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су
„Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Ха-
плогрупа, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених је-
зика није било. У том погледу је припадност роду, хаплогрупи – првобитна.
Пошто припадност хаплогрупи одређују сасвим конкретне мутације у
одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи од-
ређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он
може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих
случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај мар-
кер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има
икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље мо-
гу повезати са „сојем“. Хаплогрупе и хаплотипови никако не одређују облик
лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али
они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем
почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи,
за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.
Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре,
лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се аси-
милују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у
популацији. Хаплотипови и хаплогрупе се не „растварају“, не асимилују. Ма
коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик сте-
кли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплогру-
па, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују
приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Не-
битно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста
или многобожац.
Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Бал-
кану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења
су избили на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио пре-
дак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог члан-
ка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они Прасловени, стигли су до ју-
жног Урала, а четиристо година касније су кренули у Индију, где сада живи око
100 милиона њихових потомака, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријева-
ца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено
у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци
Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ ха-
плогрупе R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови се
лако откривају. Идентични словенским. Још један талас Аријеваца, с истим
хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем
хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.
Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и до-
про до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт,
Уједињени Арапски Емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тести-
рања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и ха-
плогрупом R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите
како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала
похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих по-
хода – пре 4.000 година.
Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању ћемо имати у виду
источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука
све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их
објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни поста-
вљано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупи-
ла, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“,
дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им
бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада је по-
стало познато да су то људи управо рода R1a1, коме припада до 70% станов-
ништва савремене Русије. А даље на запад, према Атлантику, удео аријев-
ског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва
износи свега 2-4%.
То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?
Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте
древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога дола-
зи на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења
људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивања индоевроп-
ске групе језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова на-
речја, и појављивања „иранских језика“ индоевропске групе, пошто то и је-
су аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански
језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – он-
да не „после“, већ су постали резултат доласка Аријеваца, у другом хиљаду-
лећу пре наше ере.
А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су
„Индоевропљани“ нешто попут слонопотама. „Индоевропљани“ су у савре-
меној лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који
су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели то
да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спре-
зи с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика.
И још осим туранских и семитских, који у индоевропске језике не спадају.
Како су то они, Европљани, извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ира-
ну – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“
убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе
нису имали, али су језик, изгледа, ширили. Келте, на пример. Али при томе
расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразли-
читији критеријуми, све до облика посуђа и карактера шара на њима.
Још једно компликовање – пошто и многи ирански језици спадају у ин-
доевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо „ин-
доевропски“ каже „индоирански“. Што је још горе, „Индоевропљане“ често
називају „Индоиранцима“. И допуштају се чудовишне конструкције како су,
на пример, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да
су они који су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потом-
ке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије
и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – ен-
глеском, француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су
ти древни људи који су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Ин-
доиранци“. Да полудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А
при томе су се најстарији ирански „индоевропски“ језици појавили у другом
хиљадулећу пре нове ере, док су они на Дњепру живели пре 4.000–5.000 го-
дина. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак
и хиљада година.
На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима
просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уоби-
чајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.
А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопо-
тама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних
који су хиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да…
и тако даље.
Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички
језик“, врло давно. Смештају га у прошлост између 23 хиљаде до 8 хиљада
година, неко у Индију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно
је у англофонској литератури израчунато да је у научним изворима предлага-
но 14 разних „прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“.
В.А. Сафронов их је у фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“
набројао 25 – седам у Азији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или је-
зици), на коме су говорили „Протоиндоевропљани“ се пре око 8–10 хиљада
година распао на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске,
угро-финске, туранске). И „Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У
Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индо-
европљани“.
И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили.
Они истичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније од других, то и даље представља најтежи и најпостојанији проблем исто-
ријске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручња-
ци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“.
Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина –
прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и
прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато
што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више
озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или
„Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – предња Азија или, конкретније,
турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија,
нешто јужније од границе бившег СССР, у западном Ирану, то јест западном
Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у кра-
ју такозване „курганске културе“. Трећа варијанта – источна или Средња
Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.
Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика тако-
ђе остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови
носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 го-
дина, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Приста-
лице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист пред-
ставља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији
започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година
стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте
аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.
То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за
и против сваке од три варијанте.
Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико до-
сад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим
пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Сло-
вена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра
већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Оп-
ште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку
наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Пра-
словени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште
лоше стоје.
Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области
Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ би-
ла територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре
две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште
било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпоставља-
ју да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе
на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују.
Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена
стари. Други исправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових вели-
ких група, самим тим наговештавајући како је морало бити различитих „Ин-
доевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.
Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зна
зашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога се човеку већ
почиње вртети у глави. Понекад фигуришу некакви „црноморски Индоаријев-
ци“. Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лин-
гвисти кажу да је тако уобичајено.
Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски
алпској зони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Итали-
ја, Јужна Немачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са
запада на исток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу
навести време тог кретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахра-
њивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по
хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне
Украјине везано за ширење курганске археолошке културе, што значи с исто-
ка на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске
културе било „индоиранско“ по својој језичкој припадности, да су на Јужном
Уралу, у Аркаиму, живели „Индоаријевци“, а изградили су га опет „Индои-
ранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена на путу пресељавања у Ин-
дију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда се тамо још нису пре-
селила. То јест, како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч „Аријевци“ не
користи.
Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су
„Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“,
и „од 60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца,
Норвежана, Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани
Словени, Словени-Руси“.
Ситуација је отприлике јасна. Можемо прећи на суштину мог излагања.
Тим пре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, при-
знајући да питање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје
нерешено, позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у ре-
шавање питања укључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем
баци поглед са друге стране и начини избор између основних теорија.
Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.
ДНК-ГЕНОГИЈА УОПШТЕ, И СЛОВЕНА ПОСЕБНО
Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке сам не једном рани-
је описивао напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозо -
му, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико на-
раштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација. То нема везе
са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушки полни Y-хромозом
– још мање од тога, тамо гена има ништавни део постотка.
Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи сперм-
атозоид) који се преноси са оца на сина и даље сваком наредном сину у
временском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онака-
в Y- хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је би-
ло приликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.
А колико ретко?
Ево примера. Ово је мој словенски хаплотип, род R1a1, са 25 маркера:
13 24 16 11 11 15 12 12 10 1 3 11 30
16 9 10 11 1 1 24 14 20 34 1 5 15 16 16
Свака бројка представља одређени редослед блокова нуклеотида у
Y-хромозому ДНК. Он се зове алел и показује колико пута се тај блок понавља
у мутацијама. Мутације се у таквом хаплотипу ( то јест случајна измена броја
блокова нуклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја,
то јест у просеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – ни-
ко не зна и не може се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може
говорити само о вероватноћи таквих измена.
У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере-
на такозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или
их још зову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена
потребан знатно прецизнији инструмент. Зато ћемо у овом истраживању кори-
стити хаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкар ца
има 50 милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може
по вољи настављати, ствар је само у техници одређивања редоследа
нуклеотида. Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 6 7 маркера,
премда технички границе нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представ-
љају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не раз-
матрају. Вероватно је ово први такав.
Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о гене а -
лошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фин ски
род, N3 у систему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера
изгледа овако:
14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 1 4 30
17 10 10 1 1 12 25 14 19 3 0 12 12 1 4 1 4
Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То од-
говара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски
и угро-фински предак је живео пре више од 30.000 година.
Иста слика се добија ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичан
блискоисточни хаплотип Јевреја (род J1) је овакав:
12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 1 1 30
17 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 1 6 17
Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Фи-
наца. А међусобно се разликују за 35 мутација.
Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликом
поређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различи-
те историје рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или
Јевреји! Узмимо Бугаре, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог
хаплотипа (род I2):
13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 3 1
17 8 10 11 11 2 5 15 20 3 2 12 14 15 15
Он има 21 мутацију у односу на горе наведени источнословенски
хаплотип. То јест, оба су словенска, али је род други. Род I2 води порекло од
другог прапретка, миграциони путеви рода I2 су сасвим другачији од R1a1.
Тек касније су се, већ у нашој ери или крајем претходне, сусрели и образова-
ли словенску културно-етничку заједницу, а потом су и писменост спојили,
и религију. А род је углавном други, премда 12% Бугара припада источносл-
о венском, R1 a1 роду.
Веома је важно што се по броју мутација у хаплотиповима може
израчунати када је живео заједнички предак групе људи чије хаплотипове
разматрамо. Нећу се овде задржавати на томе како се тачно врше изра -
чунавања, пошто сам то недавно објавио у научној штампи (линк је на крају
чланка). Суштина је у томе да је, што је више мутација у хаплотиповима гру-
па људи – тим је древнији њихов заједнички предак. А пошто се мутације од-
вијају сасвим статистички, несређено, с одређеном просечном брзином, онда
се прилично поуздано израчунава време када је живео заједнички предак групе
људи истог рода. Даље ће бити наведени примери.
Да би било разумљивије, навешћу просту аналогију. Дрво хаплотипова
је пирамида која стоји на врху. Врх је доле – то је хаплотип заједничког
претка рода. Основа пирамиде, на самом врху – то смо ми, савременици, то
су наши хаплотипови. Број мутација у сваком хаплотипу – то је степен расто-
јања од заједничког претка, од врха пирамиде, до нас, савременика. Кад би
пирамида била идеална – биле би довољне три тачке, то јест три хаплотипа
у основи, за израчунавање растојања до врха. Али су у стварности три тачке
недовољне. Искуство показује да је десетина хаплотипова са 25 маркера
(значи, 250 тачака) довољна за задовољавајућу процену времена до
заједничког претка.
Хаплотипови Руса и Украјинаца рода R1a1 са 25 маркера добијени су
из међународне базе података YSearch. Носиоци тих хаплотипова су наши
савременици који живе од Далеког Истока до западне Украјине, и од северних
до јужних крајина. И на тај начин је израчунато да је заједнички предак руских
и украјинских Источних Словена, рода R1 a1, живео пре 4.500 година. Та
бројка је поуздана, проверена је унакрсним израчунавањем на хапло типовима различите дужине. И, како ћемо се сада уверити, та бројка није
случајна. Опет подсећам да су појединости прорачуна, провере и преиспи -
тивања дате у чланку наведеном на крају. И ти прорачуни су рађени на
хаплотиповима са 25 маркера. То је већ врхунска пилотажа ДНК-генеалогије,
ако ствари назовемо правим именом.
Испоставило се да је заједнички прасловенски предак, који је живео пре
4.500 година, имао ево овакав хаплотип у својој ДНК:
13 25 16 10 11 14 12 12 1 0 13 11 30
15 9 10 11 1 1 24 14 20 32 12 15 15 16
Ради поређења, ево мог хаплотипа:
13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
1 6 9 10 11 1 1 2 4 1 4 20 34 1 5 15 16 1 6
Код мене се, у поређењу са прасловенским претком, накупило 10 мута-
ција ( издвојено масним). Ако се сетимо да се мутације одигравају једном у
отприлике 550 година, онда ме од претка дели 5.500 година. Али, ми говор-
имо о статистици, и за све на један круг испада 4.500 година. Код мене се на-
купило више мутација, код неког другог мање. Другим речима, свако од нас
има своје индивидуалне мутације, али је за све хаплотип претка исти. И он,
како ћемо видети, као такав опстаје у готово читавој Европи.
Дакле, предахнимо. Наш заједнички прасловенски предак је на тер-
иторији савремене Русије – Украјине живео пре 4. 500 година. У рано бронза-
но доба или чак енеолиту, прелазу из каменог доба у бронзано. Како бисмо
замислили размере времена, то је знатно пре изласка Јевреја из Египта,
по библијским предањима. А тај излазак се, ако се држимо тумачења Торе,
одиграо пре 3.500-3.60 0 година. А ако не узимамо у обзир тумачења Торе,
што наравно није строго научни извор, онда можемо истаћи да је заједнички
предак Источних Словена, у овом случају Руса и Украјинаца, живео 1.000 го-
дина пре ерупције вулкана Санторин (Тира) која је уништила минојску циви-
лизацију на острву Крит.
Сада ћемо почети да склапамо редослед догађаја наше најстарије исто-
рије. Прасловени су се пре 4.500 година појавили на средњоруској висоравни,
и то не просто некакви Прасловени, већ управо они чији потомци у наше
време живе, и има их на десетине милиона. Пре 3.800 година су Аријевци, по-
томци тих Прасловена (и који имају истоветан предачки хаплотип, како ће
касније бити показано) саградили градину Аркаим (његов садашњи назив),
Синташту и „земљу градова“ на Јужном Уралу. Аријевци су пре 3.600 година
напустили Аркаим и прешли у Индију. Заиста, градина коју сада зову Аркаим,
постојала је, према подацима археолога, свега 200 година.
Стоп! А откуд то знамо да су то били потомци наших предака, Пра -
словени?
Како откуд? А R1a1, маркер рода? Он, тај маркер, прати све горе наве-
дене хаплотипове. Значи да се на основу њега може одредити у који род спа-
дају они који су отишли у Индију.
Узгред, ево још података. У недавном раду немачких научника је уста-
новљено девет фосилних хаплотипова из Јужног Сибира и испоставило се да
међу њима осам припада роду R1a1, а један је монголоид, рода С. Датирани
су у раздобље пре између 5.500 и 1.800 година. Хаплотипови рода R1a1 су, на
пример, овакви:
13 2 5 16 11 1 1 14 X Y Z 14 11 32
Овде су недешифровани маркери замењени словима. Јако личе на горе
наведене словенске хаплотипове, поготово ако се има у виду да ти древни
људи носе још и индивидуалне, случајне мутације.
Данас удео Словена-Аријеваца хаплогрупе R1a1 у Литванији износи
38%, у Летонији 41%, у Белорусији 40%, у Украјини од 45% до 54%. У Русији
Словена-Аријеваца има у просеку 48%, на рачун високог удела Угро-Финаца
на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-
-Аријеваца достиже 60-75%, па чак и више.
ХАПЛ ОТИПОВИ ИНДУСА И Д ОБ А КАДА Ј Е Ж ИВЕО ЊИХОВ
ЗАЈ ЕДНИЧКИ ПРЕД АК
Одмах се ограђујем – намерно пишем „Индуса“ а не „Индијаца“ зато
што Индијци већином спадају у домородце, Дравиде, поготово Индијци на
југу Индије. А Индуси су махом носиоци управо хаплогрупе R1 a1. Било би
погрешно написати „хаплотипови Индијаца“, пошто Индијци у целини
припадају најразличитијим родовима ДНК-генеалогије.
У том смислу је израз „хаплотипови Индуса“ сродан изразу „хаплотип-
ови Словена“. У њему је присутан одраз „етнокултурне“ саставнице, али то
и јесте једно од обележја рода.
У свом раном раду о хаплотиповима Словена и Индуса
(http://www.lebed.com/2007/art5034htm) већ сам писао како се испоставило
да они, Словени и Индуси, имају истог заједничког претка. И једни и други
у великом броју припадају роду R1a1, само што је код Руса таквих 50–75%,
а код Индуса – 16%. То јест, Руса из рода R1a1 има 40–60 милиона мушкара-
ца, а код Индуса – 100 милиона. Али сам у том раду описивао само врсту ха-
плотипова, и то оних кратких. Сада, годину дана касније, већ можемо одре-
дити када су то живели заједнички преци Источних Словена и Индуса.
Ево предачког хаплотипа Индуса истог тог рода, R1a1:
13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 31
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16
Практично је исти као и хаплотип прапретка Словена. Издвојене су две
мутације, али фактички тамо мутација нема. Ту је четврта бројка слева код
Словена 10.46 те је заокружена на 10, док је код Индуса 10.53, заокружено на
11. Заправо је то једно те исто. Исто је и са просечном мутацијом, делови је-
динице.
Старост заједничког претка Индуса износи 3.850 година. То је 650 го-
дина мање него код Словена. Пошто се предачки хаплотипови код Индуса и
Словена практично подударају, и словенски хаплотип је 650 година старији, ја-
сно је да су то Прасловени дошли у Индију, а не обрнуто. Строго говорећи, то
нису били Прасловени већ Праиндуси, али су они били потомци Прасловена.
Ако се саставе сви хаплотипови Словена и Индуса, чим су по свој при-
лици од истог претка, онда разлике сасвим нестају. Заједнички предачки ха-
плотип Словена и Индуса је:
13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16
Он је идентичан хаплотипу заједничког претка Словена. Заједнички
предак Словена и Индуса је живео пре 4.300 година. Предак је прасловенски,
он је старији. Кроз 500 година ће Словени саградити Аркаим, а 200 година ка-
сније ће отићи у Индију, и Индуси ће започети одбројавање од свог заједнич-
ког претка, опет прасловенског. Све се слаже.
Данас удео Индијаца рода Аријеваца, R1a1, у читавој земљи износи
16%, и заузима друго место после најраширеније индијске „домородачке“ ха-
плогрупе Н1 (20%). А у највишим кастама хаплогрупа R1a1 заузима готово
половину. На томе ћемо се мало подробније зауставити.
Као што је познато, друштво се у Индији дели на касте и племена. Че-
тири су основне касте или „варне“ – брахмана (свештеника), кшатрија (рат-
ника), вајшија (трговаца, земљорадника, сточара) и шудри (радника и слу-
гу). У научној литератури се оне деле на „индоевропске“ и „дравидске“
касте, и у свакој од њих постоје три ступња – највиша каста, средња и нај-
нижа. Племена се деле на индоевропска, дравидска, бурманско-тибетска и
аустралијско-азијска. Како је недавно установљено, читава та мушка попу-
лација у Индији се може поделити на десетак-петнаестак основних хапло-
група – монголоидну С, иранско-кавкаску G, индијске H, L и R2 (које се
осим у Индији крајње ретко срећу), блискоисточну J1, средоземну (и блиско-
источну) J2, источноазијску O, сибирску Q, источноевропску (аријевску)
R1a1, западноевропску (и азијску) R1b. Узгред, претежна већина европских
Рома, који су, као што се зна, пре 500-800 година дошли из Индије, има ха-
плогрупе H1 и R2.
Основни део обеју највиших каста, индоевропске и дравидске, састоји
се из представника аријевске хаплогрупе R1a1. Њих има 45% у највишој ин-
доевропској касти и 29% у највишој дравидској касти. Остали чланови најви-
ших каста су носиоци индијских хаплогрупа R2 (16% односно 10%), L (5%
односно 7%), H (12% односно 7%) и осталих – јединице постотака.
Насупрот томе, у племенима претежу источноазијска хаплогрупа О (53%
код аустралијско-азијских, 66% код бурманско-тибетских и 29% код „индоевроп-
ских“ племена) и „домородачка“ индијска Н (37% код дравидских племена).
То се у принципу слаже са древним токовима миграције који су опи-
сани ниже. Најстарији ток, пре 45-20 хиљада година, на исток из Северне Месопотамије – Западног Ирана, поделивши се код Памира-Хиндукуша-Тиан-
шана, довео је будуће Дравиде, источне Азијце и аустралијско-азијске наро-
де на југ, у Индију, а будуће Сибирце, западне Азијце и Европљане – на се-
вер и на запад. Тек хиљадама година касније је други ток Дравида дошао у
Индију са Блиског Истока, доневши са собом умећа пољопривреде у наста-
јању, заједно са хаплогрупом J2 које највише има у највишој касти Дравида
– 15% (у највишој касти Индоевропљана – 9%). И најзад, пре 3.500 година су
носиоци хаплогрупе R1а1 стигли у Индију са јужног Урала под називом Ари-
јеваца. Под тим називом су ушли у индијски еп. Занимљиво је да је и сам си-
стем индијских каста исто створен пре око 3.500 година.
Дакле, још једном понављамо. Словени и Индуси имају истог заједнич-
ког претка рода R1a1, који је живео пре 4.300 година, а предак самих Слове-
на, с истим хаплотипом, живео је нешто раније, пре 4.500 година. Његов по-
томак је кроз 650 година започео генеалошку линију код Индуса, с
одбројавањем од пре 3.850 година (то је доба када је живео заједнички пре-
дак Индуса, в. горе), управо од доба почетка Аркаима. R1a1 – то су и били
Аријевци који су дошли у Индију. А када су дошли и шта их је тамо довело –
испричаћу ниже, а пре тога ћемо видети када су живели заједнички преци
рода R1a1 у читавој Европи. Затим ћемо сачинити општу слику где су живе-
ли пре свих, то јест где је била њихова прапостојбина, и куда и када су се из
прапостојбине кретали. Већ их сасвим основано можемо назвати Аријевци-
ма, уместо безличног R1a1, а тим пре уместо неспретног „Индоевропљани“
или „Протоиндоевропљани“. Аријевци су они, драги читаоче. И ничега „ин-
доиранског“ у њима није било, наравно, све док нису стигли у Индију и Иран.
Језик нису добили из Индије или Ирана, већ су, напротив, свој тамо донели.
Аријевски. Прасловенски. Санскрит. Или протосанскрит, ако хоћете.
О СЛОВЕНИМА, ПРА СЛОВЕНИМА, АРИ ЈЕВЦИМА
И „ИНДО ЕВРОПЉАНИМА КОЈИ СУ ГОВОРИЛИ НА ИРАНСКИМ
ЈЕЗИЦИМА“. ЗАШТО ЈЕ РЕЧ „АРИЈЕВЦИ“ НЕКИМА ТОЛИКО
СТРАШНА
Гледамо Велику совјетску енциклопедију. Читамо:
„Једино оправдана и сада у науци прихваћена јесте примена термина
„Аријевци“ само на племена и народе који су говорили на индоиранским је-
зицима“.
Гле само – тако одважно и директивно раскрстити са сопственим прецима.
И даље – „У лингвистици се аријевским називају индоирански језици“.
А заправо су управо наши преци-Аријевци донели језик у Иран, и хи-
љадама година касније су га, већ у наше доба почели сматрати иранским. А
пошто постоји велика школа иранских језика, онда су аријевске почели сма-
трати иранским, побркавши узрок и последицу.
Ирански језици спадају у индоевропске, и датирају се овако – најстари-
ји, од другог хиљадулећа пре н.е. до 300–400. године пре н.е., средњи – од
300–400. године пре н.е. до 800–900. године н.е., и нови – од 800–900. годи-
не н.е. до данас. То јест, најстарији ирански језици се датирају тек ПОСЛЕ од-
ласка Аријеваца у Индију и Иран, и више од 1.000 година ПОСЛЕ живота
прасловенског претка (пре 4.500 година). Он, наш предак, никако није могао
да говори на иранском језику. На аријевском је говорио, аријевски језик су
његови потомци кроз 1.000–1.500 година и донели у Иран. А западноиранска
група језика се чак појавила око 500. г. пре н.е.
Тако су Аријевци и Прасловени залагањима наших научника постали
безлични „Индоевропљани“, а аријевски, старословенски језици су постали
„индоирански“. И то је политички коректно. И кренули су већ сасвим фанта-
стични пасажи, прихваћени у научној литератури, како су „на Дњепру жи-
вела племена која су говорила на иранским језицима“, како су „Скити говори-
ли на иранским језицима“, како су „житељи Аркаима говорили на иранским
језицима“.
На аријевским су говорили, драги читаоче, на аријевским. Исти су и ста-
рословенски језици. Наша прича говори и о томе.
Према индијским ведама, управо су Аријевци дошли у Индију са севе-
ра, и то њихове химне и предања леже у основу индијских веда. И, наставља-
јући даље, управо је руски језик (и њему сродни балтички језици, на пример,
литвански) најближи санскриту, а Европа је од руског и балтичких језика на
дохват руке. Значи да „балтичко-словенски језици“ и јесу основ „индоевроп-
ских језика“, зар не? То јест, исти су и аријевски језици, ако ствари назовемо
правим именом.
Тако је, то нико и не оспорава. Али, знате, некако је неправилно толи-
ку част Словенима указати. „Индоевропски језици“ – то је политички корект-
но, а извесни безлични „Индоевропљани“ је тим пре политички коректно,
Словени – није нарочито политички коректно. А тек Аријевци – то је, знате,
бременито.
А зашто је бременито?
А ево како то одређује Велика совјетска енциклопедија: „Већ од среди-
не XIX века је појам „Аријевци“ (или „Аријци“) примењиван за одређивање
народа који су припадали индоевропској језичкој заједници. Таква употреба
термина је била раширена у расистичкој литератури (поготово у фашистич-
кој Немачкој), која му је придавала тенденциозни и антинаучни значај“.
Па, у томе како смо горе израчунавали податке о раздобљима живота
Аријеваца није било ничег расистичког. Зато нећемо нацистичку Немачку
увлачити овамо. А зашто је још бременито?
Видите, Аријевци, то је страшњикаво. То су још грађани у доба ГУГБ
НКВД СССР знали, а поготово службеници те организације. У то време је
постојало упутство Тајног политичког одељења под називом „Аријевци“ ко-
је је ту реч повезивало с оптужбама за формирање и пропаганду фашистичких организација у СССР. Како пишу извори из тог времена, оптужбе су ве-
ћином изношене против представника совјетске интелигенције – предавача
средњошколских и високошколских установа, књижевних радника издавач-
ких кућа. Тако је у „аријевском случају“ ухапшена и осуђена група сарадни-
ка који су се бавили издавањем речника страних језика. Све у свему, о томе
се може много говорити. Како истиче доктор историјских наука А. Буровски,
„покушајте да заустите о Аријевцима у стручним заједницама – и уважене
колеге ће се сместа напети, стегнути… Сумњива тема, лоша. Боље је да се том
темом уопште не бавите, мирније је. А ако се већ бавите, онда не треба извла-
чити никакве закључке“.
Али ћемо ми извући, и то не један.
Дакле, постало је јасно да род R1a1 у ДНК-генеалогији представља Ари-
јевце, који су и наши преци, Прасловени, исти су и „Индоевропљани“. Свој
аријевски језик, исти је и прасловенски, донели су у Индију и Иран пре 3.500–
3.400 година, то јест 1.400–1.500 година пре наше ере. У Индији је напорима
великог Панинија углачан у санскрит пре отприлике 2.400 година, близу по-
четка наше ере, а у Персији – Ирану су аријевски језици постали основ гру-
пе иранских језика, од којих се најстарији датирају у друго хиљадулеће пре
наше ере. Све се слаже.
Ето шта значи када лингвисти немају у рукама датуме живота и мигра-
ције Аријеваца, између осталог, на територији савремене Индије и Ирана.
Отуда је њима, Аријевцима, а потом и свим другим – житељима руске равни-
це, Придњепровља, области уз Црно и Каспијско море додељено звање „Ин-
доевропљана“, и тим пре да су „говорили на иранским језицима“, сасвим обр-
нуто од истине.
Ето откуд се ти неспретни „Индоевропљани“ појавише. Заправо су и
без икакве тамо Индије или Ирана имали аријевске језике, по читавој руској
равници и све до Балкана. Они су, Аријевци, језик донели у Европу, они су га
донели и у Иран и Индију. Од Индије све до Европе се пружа једна иста гру-
па језика – аријевских. А њу узеше и назваше „индоевропска“, „индоиран-
ска“, „иранска“. И што је сасвим несхватљиво, наши људи, наши преци, Пра-
словени, постадоше „Индоевропљани“, па чак и „Иранци“. „Житељи Дњепра
који су говорили на иранским језицима“. Како вам то звучи?
Време је да филолози-лингвисти заведу код себе ред. Ми ћемо им,
стручњаци за ДНК-генеалогију, помоћи.
ПРА СЛО ВЕ НИ, ИЛИ АРИ ЈЕВ ЦИ У ЕВРО ПИ И ИЗ ВАН ЊЕ НИХ
ГРА НИ ЦА. ПРА ПО СТОЈ БИ НА СЛО ВЕ НА, АРИ ЈЕ ВА ЦА,
„ИН ДО Е ВРО ПЉА НА“
Па, у ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у
Европу, или обрнуто, на исток? По регионима – пре више или мање од 4.500
година? У Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи
да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.
А западно?
И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс.
Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе,
и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне
популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово чи-
тавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био
исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преноси-
ли сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог исто-
ријског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“,
прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не про-
сто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих
хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују нај-
старији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније,
пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не
знају за такве прецизности у толикој давнини.
ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 го-
дина наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда
се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хапло-
типовима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни оста-
ли. Али пре око 6.000 година је започела Велика сеоба народа – изгледа, у ве-
зи са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових
територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију ис-
точне Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је
по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала.
А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов за-
једнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и
припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка нам је сада познат.
Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.
И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све
стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине
(трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, тре-
ће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Немачка – исти хаплотип са 25 маркера као код Источних Словена, пре
4.800 година.
13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16
Сада оних који га поседују (већ с мутацијама) у Немачкој има у просе-
ку 18%, али у појединим областима достиже трећину. Већина осталог ста-
новништва Немачке има „балтичку“ хаплогрупу I1 (24%) и „западноевроп-
ску“ R1b (39%).Норвешка – исти хаплотип, предак је на територији савремене Норве-
шке живео пре 4.300 година. У Норвешкој сада удео R1a1 у просеку износи
од 18 до 25% становништва. Углавном су балтичке I1 (41%) и западноевроп-
ске R1b (28%) хаплогрупе.
Пошто је код осталих Европљана рода R1a1 хаплотип прапретка исти,
то више нећу спомињати. Само ћу наводити када је прапредак (исти је пото-
мак балканских R1a1) живео.
Шведска – пре 4.250 година. Изгледа да је за освајање северних тери-
торија – Норвешке, Шведске – било потребно време, неколико векова, 500-600
година. Укупно међу савременим Швеђанима има 17% потомака Прасловена,
рода R1a1. Углавном су балтичке I1 (48%) и западноевропске R1b (22%) ха-
плогрупе.
Пређимо на Атлантик, на британска острва. Ту је читава група тери-
торија на којима одвајкада живе потомци Аријеваца, R1a1. Они по броју ни-
пошто не доминирају у односу на други род, R1b, чији су типични представ-
ници Келти и који су ту дошли пре 3.500–4.000 година. Али на острвима има
и доста потомака Аријеваца.
У Енглеској је заједнички предак савремених носилаца R1a1 живео пре
4.800 година, као и у Немачкој. Али је у Енглеској и на британским острви-
ма уопште релативно мало потомака Словена, од 2% до 9% за сва острва. Та-
мо сасвим доминирају западноевропска R1b (71%) и балтичка I1 (16%) хапло-
група.
У Ирској – пре 5.200 година. Из неког разлога су ирски хаплотипови
најстарији у Западној Европи и на Британским острвима. Или је насељавање
заиста било рано, или су стари Ирци срећније но други опстали. Али сада у
Ирској нема много представника хаплогрупе R1a1, највише 2-4% становни-
штва. Тамо има три четвртине западноевропске хаплогрупе R1b.
За освајање северне, хладне и планинске Шкотске затребало је време.
Заједнички предак тамошње подружнице рода R1a1 живео је пре 4.300 годи-
на. Број потомака Прасловена у Шкотској опада са севера на југ. На северу,
на Шетлендским острвима, има их 27%, и та бројност опада до 2–5% на југу
земље. У просеку их је око 6% у читавој земљи. Остали – од две трећине до
три четвртине – имају западноевропску хаплогрупу R1b.
Почнимо да се крећемо на исток.
Пољска – заједнички предак R1a1 је живео пре 4.600 година. Код руско-
украјинског становништва – пре 4.500 година, што се практично поклапа у
границама прецизности резултата. Чак ни четири поколења за такве рокове не
представља разлику. У савременој Пољској има у просеку 57% потомака Пра-
словена, а у појединим областима до 64%. Остали имају углавном западное-
вропску R1b (12%) и балтичку I1 (17%) хаплогрупу.
У Чешкој и Словачкој је заједнички прасловенски предак живео пре
4.200 година. Нешто касније него код Руса и Украјинаца. То јест, ради се о ра-
сељавању на територију савремене Пољске, Чешке, Словачке, Украјине, Белорусије, Русије – све у границама буквално неколиких поколења, али пре
више од четири хиљаде година. У археологији је таква прецизност датирања
сасвим незамислива.
У Чешкој и Словачкој има око 40% потомака Прасловена рода R1a1.
Остали имају углавном западноевропску R1b (22–28%), балтичку I1 и бал-
канску I2 (укупно 18%) хаплогрупу.
На територији савремене Мађарске је заједнички предак R1a1 живео
пре 5.000 година. Тамо сада има до четвртине потомака Прасловена-R1a1.
Остали имају углавном западноевропску R1b (20%) и укупну балтичку I1 и
балканску I2 (збирно 26%) хаплогрупу.
Све у свему, ситуација је јасна. Додаћу само да је у европским земља-
ма – Исланду, Холандији, Данској, Швајцарској, Белгији, Литванији, Францу-
ској, Италији, Румунији, Албанији, Црној Гори, Словенији, Хрватској, Шпа-
нији, Грчкој, Бугарској, Молдавији – заједнички предак живео пре 4.500
година. Ако ћемо сасвим тачно – онда пре 4.525 година, али толиком преци-
зношћу овде намерно не оперишем. То је заједнички предак рода R1a1 за све
побројане земље. Заједнички европски предак, такорећи, не рачунајући горе
приказани балкански регион, прапостојбину Прасловена, Аријеваца, „Индо-
европљана“.
Удео потомака Словена-Аријеваца у тим земљама варира од 4% у Хо-
ландији и Италији (до 19% у Венецији и на Калабрији), 10% у Албанији, 8-
11% у Грчкој (до 25% у Солуну), 12–15% у Бугарској и Херцеговини, 14–17% у
Данској и Србији, 15–25% у Босни, Македонији и Швајцарској, 20% у Руму-
нији и Мађарској, 23% на Исланду, 22–39% у Молдавији, 29-34% у Хрватској,
30–37% у Словенији (16% за Балкан у целини), али истовремено и – 32–37%
у Естонији, 34-38% у Литванији, 41% у Летонији, 40% у Белорусији, 45–54%
у Украјини. У Русији, како сам већ споменуо, Словена-Аријеваца има у просе-
ку 45%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у
средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60-75%.
Хаплотипови предака су свугде исти. А и зашто би били другачији? По-
што је то исти род. R1a1. Није значајно то што је предачки хаплотип исти,
значајно је то што из хаплотипова савременика ИСПАДА да је исти. То зна-
чи да је методологија анализе и обраде хаплотипова исправна, статистика до-
вољна, подаци су поновљиви и поуздани. Ето шта је крајње важно.
Пређимо на Северне Карпате у суседству Мађарске. О њима сам већ
писао. Али вреди поновити да је заједнички предак рода R1a1 у Буковини
живео пре 6.000 година. Касно камено доба, са прелазом у енеолит.
Подсетићу да је Буковина – стари назив предела на североистоку Кар-
пата, на додиру Украјине и Румуније, са стране Украјине – Черновицка
област. Град Черновци и јесте историјско средиште Буковине. У оквиру архе-
ологије – део територије трипољске културе. То и јесте енеолит.
Ето, пронашли смо оне који су тамо живели у доба енеолита. Научни
радови саопштавају – порекло трипољске културе није одређено, у њеном
основу су била неолитска племена, то јест племена епохе касног каменог до-
ба које је трајало до пре око 5.000 година.
А ДНК-генеалогија је одредила. Прасловени су тамо живели. Аријев-
ци. „Индоевропљани“. Наши преци. Род R1a1 коме припада до три четврти-
не Руса.
У научним књигама пише да су рани житељи трипољске културе, који
су тамо живели пре најмање 5.000 година, били „истиснути одатле миграци-
јом „Индоевропљана“ пре око 4.000 година. Али ми видимо да то није тако.
Прасловени и јесу ти најранији житељи, две хиљаде година пре рока који ува-
жени научници наводе. Исти су и „Индоевропљани“, само што тада није би-
ло ни трага ни гласа од било каквих „Индоевропљана“, потомци тих Прасло-
вена су отишли у Индију тек две и по хиљаде година после описиваног
раздобља њиховог живота у трипољској култури.
И ето, пронашли смо прапостојбину Прасловена, исти су и Аријевци.
То је Балкан. Динарски Алпи.
А шта је онда са Кавказом, Анатолијом, Блиским Истоком, полуостр-
вом Арабија као могућим прапостојбинама Аријеваца рода R1a1, Праслове-
на? Да, хајде да погледамо.
Јерменија. Заједнички предак рода R1a1 је живео пре 4.400 година.
Мала Азија, полуострво Анатолија. Историјска раскрсница путева из-
међу Блиског Истока, Европе и Азије. То је био први или други кандидат за
„индоевропску прапостојбину“. Међутим, заједнички предак R1a1 је тамо
живео исто пре 4.500 година. Јасно је да та прапостојбина, судећи по хапло-
типовима, не може бити у Анатолији.
Дакле, и Источни Словени, и Јермени, и Анатолијци – сви имају или
истог заједничког претка, или су им преци временски међусобно врло близу,
у границама неколиких поколења.
Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Ана-
толији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој че-
твртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли
устанак против Нарамсина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208
година).
ХАПЛО ТИПОВИ РОДА R1А1 НА ПОЛУ ОСТРВУ АРАБИјА
(ЗЕМЉЕ ОМАНСКОГ ЗАЛИВА – КА ТАР, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ
ЕМИРАТИ). И ЈОШ НА КРИТУ
Називи тих земаља неуобичајено звуче у погледу рода R1a1, али су на-
ши преци, или потомци наших предака, и тамо били у давна времена, и савре-
мени носиоци R1a1 у тим крајевима носе њихове Y-хромозоме.
Заједнички предак на полуострву Арабија је живео пре 4.000 година,
како је одређено по хаплотиповима. Тај датум се добро слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну при-
хватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средишње Руске равнице преко
планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас
се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и
у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба
живота заједничког претка за 400–500 година.
Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није
у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.
Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робо-
ви, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да
на то питање одговоре.
У литератури је објављена серија хаплотипова са острва Крит. Узети
су од житеља висоравни Ласити, на којој су се по легендама њихови преци
спасли у време ерупције и експлозије вулкана Санторин пре 3.600 година, а
остали хаплотипови су прикупљени на суседној територији префектуре Хе-
раклион. Време живота заједничког претка на Криту смо израчунали на не-
колико различитих начина, али је резултат исти – пре 4.400 година. Пошто-
вања вредних 800 година пре експлозије вулкана Санторин.
Та бројка одговара просечном времену европског расељавања рода
R1a1.
Али, вратимо се јужном Уралу и зауставимо се подробније. Тамо су вр-
ло загонетне странице историје.
ЈУ ЖНИ УРАЛ – ИН ДИ ЈА, ИРАН
Дакле, рано бронзано доба. Аријевци стижу на јужни Урал. Пре 3.800
година подижу градине Синашту, Аркаим (савремени називи) и читаву „зе-
мљу градова“. О тим градинама и погребним курганима у њиховој околини,
о архитектури и занимањима њихових житеља је много писано, нећемо пона-
вљати. Истакнимо само да су на крхотинама посуђа у Аркаиму пронађени
знаци свастике – традиционалног „сунчевог знака“ Аријеваца. И у андронов-
ској области су пронађени гробови, а посмртни остаци у њима показују ха-
плогрупу R1a1, род Аријеваца, Прасловена. У том смислу што Словени и они
у гробовима имају заједничког претка, рода R1a1.
Главна загонетка је у томе што је Аркаим постојао свега двеста годи-
на. Отприлике на размеђу XVI–XVII века пре наше ере, пре 3.600 година, жи-
тељи га напуштају, покупивши имовину и животне потрепштине и оставив-
ши мало предмета, за ред величина мање него што археолози обично
проналазе, и одлазе незнано куда. Крај историје.
Заправо се зна куда. О томе необориво сведочи ДНК-аналогија.
СЕВЕРНА ИНДИЈА (КАШМИР)
На северу Индије су све саме хаплогрупе R1a1. То је сто милиона му-
шкараца. Половина највиших каста Индије су носиоци хаплогрупе R1a1. Пре-
дачка хаплогрупа Индуса је иста као и код Источних Словена. Предак те ха-
плогрупе у Индији живео је пре 3.650 година, у Русији-Украјини – пре 4.500
година. Аријевци су Аркаим напустили пре око 3.600 година.
Је ли то довољно?
У реду, ево још. Аријевци су имали моно хаплогрупу, само R1a1. Зато
је у Индију и донета само R1a1. У самој Индији је мноштво других хаплогру-
па којих изван Индије скоро да и нема. Напред је већ описано како се пре
35.000 година миграциони ток код планина Памира, Тианшана, Хиндукуша
поделио, и они који су у Индију дошли са југа, кренули су својим путем. Е па,
на том путу и даље у Индији били су изоловани и створили доста сопствених,
изразито индијских хаплогрупа. Међу њима су H, L и R2. Да су то Индијци
пренели своје R1a1 ван граница Индије, о Европи да и не говоримо, R1a1 би
неизоставно пратиле те изразито индијске, локалне хаплогрупе. А њих нема
ни у Русији у целини, ни у Источној Европи, ни у Западној Европи, изузев је-
дино код Рома. Јасно је да је то хаплогрупа R1a1 дошла у Индију, а не да је
изашла одатле. Узгред, приликом кретања на југ Индије узраст хаплогрупе
R1a1 опада. Предак R1a1 јужноиндијског племена Ченчу живео је пре 2.900
година – 600 година после доласка Аријеваца у Индију.
Овде треба споменути да је Индија од Јужног Урала – директни најкра-
ћи прелазак на југ. Кашмир је практично испод Јужног Урала, треба само пре-
валити Киргизију и Таџикистан. Прелази постоје, само што су на висини од
километар-два. Тамо дуж прелаза и дан-данас стоје рушевине древних тврђа-
ва, остаци огранака Великог свиленог пута који је тамо настао 1.500 година
после аријевског похода у Индију. Узгред, на једном од тих прелаза се и на-
лазе насеља малобројне народности Ишкашим, а две трећине њених пред-
ставника припада R1a1. То наводи на размишљање.
Дакле, Аријевци су из Аркаима отишли у Индију пре око 3.600 година.
Зашто су то учинили? Зашто им је то требало?
Одговор на то постаје јасан ако погледамо историју глобалних ката-
строфа. Пре 3.600 година је дошло до једне од највећих ерупција у историји чо-
вечанства – ерупције вулкана Санторин, исти је Тера, у Егејском мору. Та
експлозија је збрисала са лица земље минојску цивилизацију на острву Крит.
Експлозија вулкана је у атмосферу избацила 60 кубних километара (!) пепе-
ла, што је довело до наглог и дуготрајног пада температуре на читавој Зе-
мљи. О томе сведоче годови на дрвећу у Европи и Северној Америци. То је
четири пута више пепела него у чудовишној експлозији вулкана Кракатау
1883. године.
Сунце се дуго времена практично није видело. Ту експлозију су прати-
ла снажна тектонска померања која су се осетила на читавој планети.
Максимално прецизно датирање ерупције, одређено методом угљени-
ковог изотопа С-14, дало је време од пре 3.615+15 година, по годовима дрве-
ћа – пре 3.628–3.629 година, по главним састојцима леда – пре 3.644+20 го-
дина. Ако узмемо просек свега тога, испада пре 3.630 година.
Највероватније то и јесте управо оно време када су Аријевци напу-
стили Аркаим.
Постаје јасно зашто су Аријевци у индијским ведама толико пажње по-
свећивали одсуству излазака сунца и дугим ноћима. Управо то је почетком
прошлог века и довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио
да ти описи Аријеваца наводно представљају услове живота на Арктику. Ода-
тле и потиче позната али погрешна „арктичка“ теорија појављивања како
Аријеваца тако и читавог човечанства.
Аријевцима који су толико пажње посвећивали одмереном животу, за-
датом од вишњих сила, толико пажње ритуалима, што се види из њихових
гробова, постало је нелагодно. Та крајња нелагодност је приказана у „Ма-
хабхарати“, у Аријевцима толико својственом приповедачком, алегоријском
облику.
Такви су узроци и историја преласка Аријеваца у Индију. По мишљењу
неких стручњака, део Аријеваца је већ из Индије кренуо на запад, у Источни
Иран, и зато су управо источноирански језици ближи „индоевропским“. Али
је већина Аријеваца највероватније прешла у Иран непосредно из Средње
Азије, где су живели најмање 500 година и отишли у Источни Иран почетком
другог хиљадулећа пре наше ере, пре 3.900–3.800 година. То се сасвим укла-
па у концепцију аријевских језика, како се она разматра у овом истраживању.
Уклапа се и то да се главнина аријевске хаплогрупе R1a1 налази у Источном
Ирану и чини око 20% становништва Ирана, које претежно има блискоисточ-
ну хаплогрупу I2. На западу Ирана је удео аријевске хаплогрупе R1a1 мини-
малан и износи свега 3%. Тако да су све приче о Старим Словенима „који су
говорили на иранским језицима“ лишене сваког основа. Није било знатне не-
посредне везе Старих Словена са западним Ираном. Само с источним, и с
Индијом. Зато су западноирански језици толико млади, датирају од средине
првог хиљадулећа пре наше ере.
Ето тако ДНК-генеалогија ставља на своја места и спаја у јединствен
систем неусклађене и сукобљене одломке сазнања из историје, антропологи-
је, лингвистике, који су наизглед чинили систем.
ЗАКЉУ ЧАК
Ово истраживање је омогућило решавање читавог низа загонетки које
су остајале загонетке десетинама а понекад и стотинама година. И то ника-
ко не зато што аутор има толика знања, већ зато што је њему – и нама – сада
на располагању нови инструмент, ДНК-генеалогија. Испоставило се да је могуће пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или
мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у жи-
вим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те
маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или
народи, како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лин-
гвистике, антропологије. Хаплотипови и хаплогрупе се не асимилују. Њих је
могуће само физички истребити, али се тако нешто за читав народ не деша-
ва често. Хаплогрупе и хаплотипови тврдоглаво продиру кроз било какве
асимилације, кроз хиљадулећа, и не само што продиру, пружајући нам знак
свог постојања, већ и омогућавају да се израчуна време када су њихови пре-
ци живели.
Аутор би желео да посебно истакне како он никако не умањује значај
археологије, лингвистике, антропологије, нити покушава да их замени. Аутор
се ослања на гиганте у тим и другим областима знања.
Јасно је да се раздобље живота древних предака рода R1a1 отприлике
подудара и са датирањем одговарајућих археолошких култура на путу мигра-
ција рода R1a1, и са датирањем насеобина методом угљениковог изотопа С-
14, а ако су та датирања унеколико ранија, то је лако објаснити тиме што ни
издалека сви могући преци нису преживели.
Наравно, јавља се искушење да се истакне или чак подвуче како дату-
ми живота заједничких предака у читавој Европи, пронађени у овом истра-
живању помоћу ДНК-генеалогије, већином спадају у време пре 4.200-4.800
година, то јест у III хиљадулеће пре н.е., и то се запањујуће поклапа са пода-
цима историчара. Како они пишу, управо у то време се „завршила индоевро-
пеизација Средње Европе од стране земљорадничких племена Индоевропља-
на“. Истина, не „Индоевропљана“, већ Аријеваца, хаплогрупе R1a1. Они који
су кренули на исток постали су Прасловени, они који су кренули на запад –
постали су… све у свему, они немају заједнички назив. Неко их зове збирним
именом Келти, неко – Баски. Удео R1a1 је на Британским острвима минима-
лан, често од нуле до 4%. На северу Шкотске – до четвртине. На северу, у
Скандинавији – око 20%, с порастом градијента ка истоку, све до три четвр-
тине у Русији, до две трећине у појединим областима средње Азије.
Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевроп-
ски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“
– тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује
санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада
је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европ-
ских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру,
Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским јези-
цима“. Словени су тамо живели, Прасловени, Аријевци, и то је био њихов је-
зик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан.
То су наши непосредни преци. И ево сада можемо рећи да их нисмо за-
боравили.
Са руског превела Сава Росић
Србско Свитање
Професор биологије Харвардског
универзитета
ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И
„ИНДОЕВРОПЉАНИ“?
ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА
Апстракт: У раду1 се разматра питање порекла Словена, или порекло пола-
зне словенске заједнице, односно тражење индоевропске прапостојбине. Одговор на
питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК-генеалогија. Помоћу
ДНК-генеалогије могуће je пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице
археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења ре-
чи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те
маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи,
како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антро-
пологије. Износи се гледиште да се хаплотипови и хаплогрупе не асимилују, омогу-
ћавају да се израчуна време када су њихови преци живели. Појам „предачка хапло-
група“, или „хаплогрупа рода“ одређују маркери, или слика мутација у мушком
полном хромозому.
Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски јези-
ци“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ је еуфемизам
настао услед несхватања шта повезује санскрит и његове варијанте и европске јези-
ке. Закључује се да аријевски језици представљају основ и европских језика, и сан-
скрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису жи-
вели „народи који су говорили на иранским језицима“. Тамо су живели Словени,
Прасловени, Аријевци и то је био њихов језик. Тај су језик донели у Индију, Иран,
Авганистан.
Кључне речи: Словени, Индоевропљани, Аријевци, ДНК-генеалогија, предач-
ка хаплогрупа, хаплогрупа рода.
УДК: 575.113.1:572.9(=16) ; 94(367)
ИД БРОЈ: 180246028
Оригинални научни рад
Примљен: 17. јануара 2010.
Прихваћен: 21. септембра 2010.
1 Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе
Међународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета. У СССР
је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања
у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна
награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону,
Масачусетс.
Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси.
Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истра-
живања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!
А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чу-
де, зар не?
Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година
и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању ру-
ку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то
није тако честа појава. А то питање је: „порекло Словена“. Или: „порекло по-
лазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапо-
стојбине“.
И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога
нису изношене. Вероватно, све је могуће. Проблем је у томе што нико није
знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор не-
ће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гла-
сова: „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска
природа. А да тај хор упитамо: па где је онда прапостојбина Словена? Ода-
кле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагања: „пи-
тање је сложено и замршено, одговора нема“.
Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.
ОДРЕДНИЦЕ И ПОЈАШЊЕЊА. ИСТОРИјА ПИТАЊА
Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Пра-
словене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво
везан за „Индоевропљане“. Последње је чудовишно незграпан термин. Реч
„Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом. Заправо посто-
ји „индоевропска група језика“ и историја тог питања је таква да је пре два
столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских
језика. Та група језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви
европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада ни-
су били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у ис-
тој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће бити речи касније,
и без Прасловена се ту није могло.
Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ по-
чели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индое-
вропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у
Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, од-
мах постаје Индоевропљанин.
Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етнич-
ку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора не-
ма. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи,
лингвистички термини и, говорећи једно, лингвисти подразумевају друго, док
се трећи збуњују.
Испада да ништа мање збрке нема ни када се враћамо у древна време-
на. Ко су „Индоевропљани“? То су они који су у давнини говорили на „индо-
европским“ језицима. А још пре тога, ко су били? Па били су „Протоиндое-
вропљани“. Тај термин је још неспретнији: то је као кад бисмо древне
Англосаксонце називали „Протоамериканцима“. Они Индију нису ни виде-
ли, и тај језик се још није ни образовао, и тек ће се хиљадама година касни-
је преобразити и улити у групу индоевропских, а они су већ „Протоиндоевро-
пљани“. То је као кад бисмо кнеза Владимира називали „протосовјетским“.
Премда је и „индо“ такође лингвистички термин и код филолога нема непо-
средне везе с Индијом.
С друге стране – да се схвати и саосећа, то може. Па, није било другог
термина за „Индоевропљане“. Није било назива за људе који су у та далека
времена образовали културну везу с Индијом и ту културну и, у сваком слу-
чају, језичку везу проширили на читаву Европу.
Чекдер, како то није било? А Аријевци?
Е, о томе ћемо мало касније.
Још о терминима. Из неког разлога је допустиво да се говори о старим
Германима или Скандинавцима, а о старим Словенима није. Сместа се чује
– не, не, старих Словена није било. Премда би свима требало бити јасно да
се ради о Прасловенима. Какво је то двојно мерило? Хајде да се договоримо
– говорећи о Словенима, имам у виду наше претке који су живели хиљадама
година пре нас, а не савремену „етнокултурну заједницу“. Ваљда морају има-
ти некакво име? Ваљда не незграпно „Праиндоевропљани“? Нити „Индои-
ранци“, је л` да? Нек онда буду Словени, Прасловени. И Аријевци, али и о то-
ме ћемо касније.
Сада – о којим се то Словенима ради? Словени се традиционално деле
на три групе – Источне Словене, Западне и Јужне. Источни Словени – то су Ру-
си, Украјинци, Белоруси. Западни Словени – Пољаци, Чеси, Словаци. Јужни
Словени – то су Срби, Хрвати, Босанци, Македонци, Бугари, Словенци. Овај
списак није исцрпан, можемо се присетити Сорба (Лужичких Словена) и дру-
гих, али је идеја јасна. Та подела је у суштини заснована на лингвистичким
критеријумима по којима се словенска група индоевропских језика састоји из
источне, западне и јужне подгрупе, с отприлике истом поделом по земљама.
У таквом контексту су Словени – „етнокултурне заједнице“, што укљу-
чује и језике. У таквом виду су се, сматра се, формирали до VI–VII века на-
ше ере. И словенски су се језици, према подацима лингвиста, разишли пре око
1.300 година, опет отприлике у VII веку. Али генеалошки побројани Словени
припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим раз-
ликују.
Зато су западни и источни Словени као „етнокултурне заједнице“ –
донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци.
Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у
оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хро-
мозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка ха-
плогрупа, најзад.
Ето, стигли смо до појма „предачка хаплогрупа“, или „хаплогрупа ро-
да“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому.
И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то
је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до
70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%.
Закључак – термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су
„Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Ха-
плогрупа, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених је-
зика није било. У том погледу је припадност роду, хаплогрупи – првобитна.
Пошто припадност хаплогрупи одређују сасвим конкретне мутације у
одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи од-
ређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он
може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих
случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај мар-
кер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има
икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље мо-
гу повезати са „сојем“. Хаплогрупе и хаплотипови никако не одређују облик
лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али
они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем
почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи,
за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.
Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре,
лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се аси-
милују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у
популацији. Хаплотипови и хаплогрупе се не „растварају“, не асимилују. Ма
коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик сте-
кли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплогру-
па, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују
приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Не-
битно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста
или многобожац.
Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Бал-
кану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења
су избили на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио пре-
дак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог члан-
ка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они Прасловени, стигли су до ју-
жног Урала, а четиристо година касније су кренули у Индију, где сада живи око
100 милиона њихових потомака, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријева-
ца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено
у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци
Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ ха-
плогрупе R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови се
лако откривају. Идентични словенским. Још један талас Аријеваца, с истим
хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем
хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.
Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и до-
про до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт,
Уједињени Арапски Емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тести-
рања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и ха-
плогрупом R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите
како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала
похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих по-
хода – пре 4.000 година.
Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању ћемо имати у виду
источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука
све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их
објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни поста-
вљано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупи-
ла, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“,
дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им
бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада је по-
стало познато да су то људи управо рода R1a1, коме припада до 70% станов-
ништва савремене Русије. А даље на запад, према Атлантику, удео аријев-
ског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва
износи свега 2-4%.
То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?
Из горе наведеног неминовно следи да „Индоевропљани“ – то и јесте
древни род R1a1. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога дола-
зи на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења
људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивања индоевроп-
ске групе језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова на-
речја, и појављивања „иранских језика“ индоевропске групе, пошто то и је-
су аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански
језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – он-
да не „после“, већ су постали резултат доласка Аријеваца, у другом хиљаду-
лећу пре наше ере.
А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су
„Индоевропљани“ нешто попут слонопотама. „Индоевропљани“ су у савре-
меној лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који
су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели то
да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спре-
зи с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика.
И још осим туранских и семитских, који у индоевропске језике не спадају.
Како су то они, Европљани, извели, како су се и откуд обрели у Индији и Ира-
ну – лингвисти и археолози не објашњавају. Штавише, у „Индоевропљане“
убрајају и оне који у Индију нису ни долазили и канда са санскритом везе
нису имали, али су језик, изгледа, ширили. Келте, на пример. Али при томе
расправљају ко су били Индоевропљани, а ко – нису. Примењују се најразли-
читији критеријуми, све до облика посуђа и карактера шара на њима.
Још једно компликовање – пошто и многи ирански језици спадају у ин-
доевропске, исто из многима непознатих разлога, онда се често уместо „ин-
доевропски“ каже „индоирански“. Што је још горе, „Индоевропљане“ често
називају „Индоиранцима“. И допуштају се чудовишне конструкције како су,
на пример, „на Дњепру у давнини живели Индоиранци“. То треба да значи да
су они који су живели на Дњепру хиљадама година касније произвели потом-
ке који су дошли у Индију и Иран и некако извели тако да су језици Индије
и Ирана у одређеној мери постали блиски многим европским језицима – ен-
глеском, француском, шпанском, руском, грчком и многим другим. Зато су
ти древни људи који су хиљадама година пре тога живели на Дњепру – „Ин-
доиранци“. Да полудиш! Штавише, говорили су „на иранским језицима“! А
при томе су се најстарији ирански „индоевропски“ језици појавили у другом
хиљадулећу пре нове ере, док су они на Дњепру живели пре 4.000–5.000 го-
дина. И говорили на језику који ће се тек појавити кроз више стотина, па чак
и хиљада година.
На аријевском су говорили, драги читаоче. Али је међу лингвистима
просто страшно да се то спомиње. Те се и не спомиње. Код њих то није уоби-
чајено. Биће да нису добили наредбу. А сами се не усуђују.
А ко су „Протоиндоевропљани“? Па то је нешто попут протослонопо-
тама. Биће да су то они који су били преци ових који су били преци ено оних
који су хиљадама година касније дошли у Индију и Иран и извели тако да…
и тако даље.
Ево како то лингвисти замишљају. Постојао је известан „ностратички
језик“, врло давно. Смештају га у прошлост између 23 хиљаде до 8 хиљада
година, неко у Индију, неко у Средњу Европу, неко на Балкан. Не тако давно
је у англофонској литератури израчунато да је у научним изворима предлага-
но 14 разних „прапостојбина“ „Индоевропљана“ и „Протоиндоевропљана“.
В.А. Сафронов их је у фундаменталној књизи „Индоевропске прапостојбине“
набројао 25 – седам у Азији и 18 у Европи. Тај „ностратички“ језик (или је-
зици), на коме су говорили „Протоиндоевропљани“ се пре око 8–10 хиљада
година распао на „индоевропске“ језике и друге, неиндоевропске (семитске,
угро-финске, туранске). И „Индоевропљани“ су тако понели своје језике. У
Индију су, истина, доспели хиљадама година касније, али су свеједно „Индо-
европљани“.
И то смо расправили. Истина, лингвисти још увек нису расправили.
Они истичу – „премда се порекло индоевропских језика проучава интензивније од других, то и даље представља најтежи и најпостојанији проблем исто-
ријске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручња-
ци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“.
Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина –
прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и
прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато
што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више
озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или
„Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – предња Азија или, конкретније,
турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија,
нешто јужније од границе бившег СССР, у западном Ирану, то јест западном
Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у кра-
ју такозване „курганске културе“. Трећа варијанта – источна или Средња
Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.
Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика тако-
ђе остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови
носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 го-
дина, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Приста-
лице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист пред-
ставља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији
започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година
стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте
аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.
То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за
и против сваке од три варијанте.
Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико до-
сад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим
пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Сло-
вена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра
већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Оп-
ште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку
наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Пра-
словени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште
лоше стоје.
Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области
Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ би-
ла територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре
две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште
било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпоставља-
ју да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе
на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују.
Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена
стари. Други исправљају: не „Индоевропљана“, већ једне од њихових вели-
ких група, самим тим наговештавајући како је морало бити различитих „Ин-
доевропљана“. А каквих то – обично се не објашњава.
Повремено се спомиње извесна „индоиранска заједница“ која је, ко зна
зашто, говорила на „балтичко-словенском прајезику“. Од тога се човеку већ
почиње вртети у глави. Понекад фигуришу некакви „црноморски Индоаријев-
ци“. Откуд одједном да су „индо“ а уз Црно море, то се не објашњава. Лин-
гвисти кажу да је тако уобичајено.
Укључују антропологију и кажу да су Словени у том погледу блиски
алпској зони – савремена Мађарска, Аустрија, Швајцарска, Северна Итали-
ја, Јужна Немачка, северни Балкан, што значи да су се Прасловени кретали са
запада на исток, а не обрнуто. Међутим, антрополози и археолози не могу
навести време тог кретања, пошто Словени своје мртве обично нису сахра-
њивали већ спаљивали, што је научнике лишило материјала током две и по
хиљаде година. Појединци мисле да је расељавање дуж територије Источне
Украјине везано за ширење курганске археолошке културе, што значи с исто-
ка на запад. Готово једнодушно се мисли да је становништво андроновске
културе било „индоиранско“ по својој језичкој припадности, да су на Јужном
Уралу, у Аркаиму, живели „Индоаријевци“, а изградили су га опет „Индои-
ранци“. Сусрећу се изрази „индоиранска племена на путу пресељавања у Ин-
дију“. То јест, она су већ била „индоиранска“, премда се тамо још нису пре-
селила. То јест, како год хоћете, чак до апсурда, само да се реч „Аријевци“ не
користи.
Најзад, „паранаучна“ литература запада у другу крајност и тврди да су
„Словени-Руси били праоци малтене свих европских и дела азијских народа“,
и „од 60% до 80% Енглеза, северних и источних Немаца, Швеђана, Данаца,
Норвежана, Исланђана, 80% Аустријанаца, Литванаца – то су асимиловани
Словени, Словени-Руси“.
Ситуација је отприлике јасна. Можемо прећи на суштину мог излагања.
Тим пре што „најнапреднији“ историјско-лингвистички научни чланци, при-
знајући да питање места и времена настанка „индоевропског“ језика остаје
нерешено, позивају да се изађе изван међа археологије и лингвистике и у ре-
шавање питања укључе „независни подаци“ који ће помоћи да се на проблем
баци поглед са друге стране и начини избор између основних теорија.
Што ја и чиним у овде представљеном истраживању.
ДНК-ГЕНОГИЈА УОПШТЕ, И СЛОВЕНА ПОСЕБНО
Суштину ДНК-генеалогије и њене основне поставке сам не једном рани-
је описивао напоменути да у ДНК сваког мушкарца, и то у његовом Y-хромозо -
му, постоје одређени одсечци у којима се постепено, једном у неколико на-
раштаја, у нуклеотидима нагомилава једна по једна мутација. То нема везе
са генима. И уопште, ДНК садржи свега 2% гена, а мушки полни Y-хромозом
– још мање од тога, тамо гена има ништавни део постотка.
Y-хромозом је једини од свих 46 хромозома (тачније 23, које носи сперм-
атозоид) који се преноси са оца на сина и даље сваком наредном сину у
временском низу од десетина хиљада година. Син добија од оца исти онака-
в Y- хромозом какав је он добио од свог оца, плус нове мутације, ако их је би-
ло приликом преношења са оца на сина. А то се ретко дешава.
А колико ретко?
Ево примера. Ово је мој словенски хаплотип, род R1a1, са 25 маркера:
13 24 16 11 11 15 12 12 10 1 3 11 30
16 9 10 11 1 1 24 14 20 34 1 5 15 16 16
Свака бројка представља одређени редослед блокова нуклеотида у
Y-хромозому ДНК. Он се зове алел и показује колико пута се тај блок понавља
у мутацијама. Мутације се у таквом хаплотипу ( то јест случајна измена броја
блокова нуклеотида) одвијају брзином од једне мутације на око 22 нараштаја,
то јест у просеку једном у 550 година. Који ће се алел следећи изменити – ни-
ко не зна и не може се предвидети. Статистика. Другим речима, ту се може
говорити само о вероватноћи таквих измена.
У својим ранијим причама о ДНК-генеалогији наводио сам примере-
на такозваним хаплотиповима са 6 маркера – малим, поједностављено. Или
их још зову „бикини-хаплотипови“. Али је за тражење прапостојбине Словена
потребан знатно прецизнији инструмент. Зато ћемо у овом истраживању кори-
стити хаплотипове са 25 маркера. Пошто у Y-хромозому сваког мушкар ца
има 50 милиона нуклеотида, хаплотип с његовим бројкама се у принципу може
по вољи настављати, ствар је само у техници одређивања редоследа
нуклеотида. Хаплотипови се одређују са највећом дужином од 6 7 маркера,
премда технички границе нема. Али и хаплотипови са 25 маркера представ-
љају врло велику резолуцију, такве хаплотипове чак ни научни чланци не раз-
матрају. Вероватно је ово први такав.
Хаплотипови су изузетно осетљиви на порекло, говорећи о гене а -
лошким родовима. Уместо словенског R1a1 узмимо, рецимо, угро-фин ски
род, N3 у систему ДНК-генеалогије. Типичан хаплотип тог рода са 25 маркера
изгледа овако:
14 24 14 11 11 13 11 12 10 14 1 4 30
17 10 10 1 1 12 25 14 19 3 0 12 12 1 4 1 4
Он има 29 мутација у поређењу са горе наведеним словенским! То од-
говара разлици од преко две хиљаде нараштаја, то јест заједнички словенски
и угро-фински предак је живео пре више од 30.000 година.
Иста слика се добија ако се упореди, на пример, са Јеврејима. Типичан
блискоисточни хаплотип Јевреја (род J1) је овакав:
12 23 14 10 13 15 11 16 12 13 1 1 30
17 8 9 11 11 26 14 21 27 12 14 1 6 17
Он има 32 мутације у односу на словенски. Још је даљи од Угро-Фи-
наца. А међусобно се разликују за 35 мутација.
Све у свему, идеја је јасна. Хаплотипови су врло осетљиви приликом
поређења са представницима разних родова. Они одражавају сасвим различи-
те историје рода, порекло, миграцију родова. Ма какви тамо Угро-Финци или
Јевреји! Узмимо Бугаре, браћу. До половине њих има варијације ево оваквог
хаплотипа (род I2):
13 24 16 11 14 15 11 13 13 13 11 3 1
17 8 10 11 11 2 5 15 20 3 2 12 14 15 15
Он има 21 мутацију у односу на горе наведени источнословенски
хаплотип. То јест, оба су словенска, али је род други. Род I2 води порекло од
другог прапретка, миграциони путеви рода I2 су сасвим другачији од R1a1.
Тек касније су се, већ у нашој ери или крајем претходне, сусрели и образова-
ли словенску културно-етничку заједницу, а потом су и писменост спојили,
и религију. А род је углавном други, премда 12% Бугара припада источносл-
о венском, R1 a1 роду.
Веома је важно што се по броју мутација у хаплотиповима може
израчунати када је живео заједнички предак групе људи чије хаплотипове
разматрамо. Нећу се овде задржавати на томе како се тачно врше изра -
чунавања, пошто сам то недавно објавио у научној штампи (линк је на крају
чланка). Суштина је у томе да је, што је више мутација у хаплотиповима гру-
па људи – тим је древнији њихов заједнички предак. А пошто се мутације од-
вијају сасвим статистички, несређено, с одређеном просечном брзином, онда
се прилично поуздано израчунава време када је живео заједнички предак групе
људи истог рода. Даље ће бити наведени примери.
Да би било разумљивије, навешћу просту аналогију. Дрво хаплотипова
је пирамида која стоји на врху. Врх је доле – то је хаплотип заједничког
претка рода. Основа пирамиде, на самом врху – то смо ми, савременици, то
су наши хаплотипови. Број мутација у сваком хаплотипу – то је степен расто-
јања од заједничког претка, од врха пирамиде, до нас, савременика. Кад би
пирамида била идеална – биле би довољне три тачке, то јест три хаплотипа
у основи, за израчунавање растојања до врха. Али су у стварности три тачке
недовољне. Искуство показује да је десетина хаплотипова са 25 маркера
(значи, 250 тачака) довољна за задовољавајућу процену времена до
заједничког претка.
Хаплотипови Руса и Украјинаца рода R1a1 са 25 маркера добијени су
из међународне базе података YSearch. Носиоци тих хаплотипова су наши
савременици који живе од Далеког Истока до западне Украјине, и од северних
до јужних крајина. И на тај начин је израчунато да је заједнички предак руских
и украјинских Источних Словена, рода R1 a1, живео пре 4.500 година. Та
бројка је поуздана, проверена је унакрсним израчунавањем на хапло типовима различите дужине. И, како ћемо се сада уверити, та бројка није
случајна. Опет подсећам да су појединости прорачуна, провере и преиспи -
тивања дате у чланку наведеном на крају. И ти прорачуни су рађени на
хаплотиповима са 25 маркера. То је већ врхунска пилотажа ДНК-генеалогије,
ако ствари назовемо правим именом.
Испоставило се да је заједнички прасловенски предак, који је живео пре
4.500 година, имао ево овакав хаплотип у својој ДНК:
13 25 16 10 11 14 12 12 1 0 13 11 30
15 9 10 11 1 1 24 14 20 32 12 15 15 16
Ради поређења, ево мог хаплотипа:
13 24 16 11 11 15 12 12 10 13 11 30
1 6 9 10 11 1 1 2 4 1 4 20 34 1 5 15 16 1 6
Код мене се, у поређењу са прасловенским претком, накупило 10 мута-
ција ( издвојено масним). Ако се сетимо да се мутације одигравају једном у
отприлике 550 година, онда ме од претка дели 5.500 година. Али, ми говор-
имо о статистици, и за све на један круг испада 4.500 година. Код мене се на-
купило више мутација, код неког другог мање. Другим речима, свако од нас
има своје индивидуалне мутације, али је за све хаплотип претка исти. И он,
како ћемо видети, као такав опстаје у готово читавој Европи.
Дакле, предахнимо. Наш заједнички прасловенски предак је на тер-
иторији савремене Русије – Украјине живео пре 4. 500 година. У рано бронза-
но доба или чак енеолиту, прелазу из каменог доба у бронзано. Како бисмо
замислили размере времена, то је знатно пре изласка Јевреја из Египта,
по библијским предањима. А тај излазак се, ако се држимо тумачења Торе,
одиграо пре 3.500-3.60 0 година. А ако не узимамо у обзир тумачења Торе,
што наравно није строго научни извор, онда можемо истаћи да је заједнички
предак Источних Словена, у овом случају Руса и Украјинаца, живео 1.000 го-
дина пре ерупције вулкана Санторин (Тира) која је уништила минојску циви-
лизацију на острву Крит.
Сада ћемо почети да склапамо редослед догађаја наше најстарије исто-
рије. Прасловени су се пре 4.500 година појавили на средњоруској висоравни,
и то не просто некакви Прасловени, већ управо они чији потомци у наше
време живе, и има их на десетине милиона. Пре 3.800 година су Аријевци, по-
томци тих Прасловена (и који имају истоветан предачки хаплотип, како ће
касније бити показано) саградили градину Аркаим (његов садашњи назив),
Синташту и „земљу градова“ на Јужном Уралу. Аријевци су пре 3.600 година
напустили Аркаим и прешли у Индију. Заиста, градина коју сада зову Аркаим,
постојала је, према подацима археолога, свега 200 година.
Стоп! А откуд то знамо да су то били потомци наших предака, Пра -
словени?
Како откуд? А R1a1, маркер рода? Он, тај маркер, прати све горе наве-
дене хаплотипове. Значи да се на основу њега може одредити у који род спа-
дају они који су отишли у Индију.
Узгред, ево још података. У недавном раду немачких научника је уста-
новљено девет фосилних хаплотипова из Јужног Сибира и испоставило се да
међу њима осам припада роду R1a1, а један је монголоид, рода С. Датирани
су у раздобље пре између 5.500 и 1.800 година. Хаплотипови рода R1a1 су, на
пример, овакви:
13 2 5 16 11 1 1 14 X Y Z 14 11 32
Овде су недешифровани маркери замењени словима. Јако личе на горе
наведене словенске хаплотипове, поготово ако се има у виду да ти древни
људи носе још и индивидуалне, случајне мутације.
Данас удео Словена-Аријеваца хаплогрупе R1a1 у Литванији износи
38%, у Летонији 41%, у Белорусији 40%, у Украјини од 45% до 54%. У Русији
Словена-Аријеваца има у просеку 48%, на рачун високог удела Угро-Финаца
на северу Русије, али на југу и у средишту Русије удео Источних Словена-
-Аријеваца достиже 60-75%, па чак и више.
ХАПЛ ОТИПОВИ ИНДУСА И Д ОБ А КАДА Ј Е Ж ИВЕО ЊИХОВ
ЗАЈ ЕДНИЧКИ ПРЕД АК
Одмах се ограђујем – намерно пишем „Индуса“ а не „Индијаца“ зато
што Индијци већином спадају у домородце, Дравиде, поготово Индијци на
југу Индије. А Индуси су махом носиоци управо хаплогрупе R1 a1. Било би
погрешно написати „хаплотипови Индијаца“, пошто Индијци у целини
припадају најразличитијим родовима ДНК-генеалогије.
У том смислу је израз „хаплотипови Индуса“ сродан изразу „хаплотип-
ови Словена“. У њему је присутан одраз „етнокултурне“ саставнице, али то
и јесте једно од обележја рода.
У свом раном раду о хаплотиповима Словена и Индуса
(http://www.lebed.com/2007/art5034htm) већ сам писао како се испоставило
да они, Словени и Индуси, имају истог заједничког претка. И једни и други
у великом броју припадају роду R1a1, само што је код Руса таквих 50–75%,
а код Индуса – 16%. То јест, Руса из рода R1a1 има 40–60 милиона мушкара-
ца, а код Индуса – 100 милиона. Али сам у том раду описивао само врсту ха-
плотипова, и то оних кратких. Сада, годину дана касније, већ можемо одре-
дити када су то живели заједнички преци Источних Словена и Индуса.
Ево предачког хаплотипа Индуса истог тог рода, R1a1:
13 25 16 11 11 14 12 12 10 13 11 31
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16
Практично је исти као и хаплотип прапретка Словена. Издвојене су две
мутације, али фактички тамо мутација нема. Ту је четврта бројка слева код
Словена 10.46 те је заокружена на 10, док је код Индуса 10.53, заокружено на
11. Заправо је то једно те исто. Исто је и са просечном мутацијом, делови је-
динице.
Старост заједничког претка Индуса износи 3.850 година. То је 650 го-
дина мање него код Словена. Пошто се предачки хаплотипови код Индуса и
Словена практично подударају, и словенски хаплотип је 650 година старији, ја-
сно је да су то Прасловени дошли у Индију, а не обрнуто. Строго говорећи, то
нису били Прасловени већ Праиндуси, али су они били потомци Прасловена.
Ако се саставе сви хаплотипови Словена и Индуса, чим су по свој при-
лици од истог претка, онда разлике сасвим нестају. Заједнички предачки ха-
плотип Словена и Индуса је:
13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16
Он је идентичан хаплотипу заједничког претка Словена. Заједнички
предак Словена и Индуса је живео пре 4.300 година. Предак је прасловенски,
он је старији. Кроз 500 година ће Словени саградити Аркаим, а 200 година ка-
сније ће отићи у Индију, и Индуси ће започети одбројавање од свог заједнич-
ког претка, опет прасловенског. Све се слаже.
Данас удео Индијаца рода Аријеваца, R1a1, у читавој земљи износи
16%, и заузима друго место после најраширеније индијске „домородачке“ ха-
плогрупе Н1 (20%). А у највишим кастама хаплогрупа R1a1 заузима готово
половину. На томе ћемо се мало подробније зауставити.
Као што је познато, друштво се у Индији дели на касте и племена. Че-
тири су основне касте или „варне“ – брахмана (свештеника), кшатрија (рат-
ника), вајшија (трговаца, земљорадника, сточара) и шудри (радника и слу-
гу). У научној литератури се оне деле на „индоевропске“ и „дравидске“
касте, и у свакој од њих постоје три ступња – највиша каста, средња и нај-
нижа. Племена се деле на индоевропска, дравидска, бурманско-тибетска и
аустралијско-азијска. Како је недавно установљено, читава та мушка попу-
лација у Индији се може поделити на десетак-петнаестак основних хапло-
група – монголоидну С, иранско-кавкаску G, индијске H, L и R2 (које се
осим у Индији крајње ретко срећу), блискоисточну J1, средоземну (и блиско-
источну) J2, источноазијску O, сибирску Q, источноевропску (аријевску)
R1a1, западноевропску (и азијску) R1b. Узгред, претежна већина европских
Рома, који су, као што се зна, пре 500-800 година дошли из Индије, има ха-
плогрупе H1 и R2.
Основни део обеју највиших каста, индоевропске и дравидске, састоји
се из представника аријевске хаплогрупе R1a1. Њих има 45% у највишој ин-
доевропској касти и 29% у највишој дравидској касти. Остали чланови најви-
ших каста су носиоци индијских хаплогрупа R2 (16% односно 10%), L (5%
односно 7%), H (12% односно 7%) и осталих – јединице постотака.
Насупрот томе, у племенима претежу источноазијска хаплогрупа О (53%
код аустралијско-азијских, 66% код бурманско-тибетских и 29% код „индоевроп-
ских“ племена) и „домородачка“ индијска Н (37% код дравидских племена).
То се у принципу слаже са древним токовима миграције који су опи-
сани ниже. Најстарији ток, пре 45-20 хиљада година, на исток из Северне Месопотамије – Западног Ирана, поделивши се код Памира-Хиндукуша-Тиан-
шана, довео је будуће Дравиде, источне Азијце и аустралијско-азијске наро-
де на југ, у Индију, а будуће Сибирце, западне Азијце и Европљане – на се-
вер и на запад. Тек хиљадама година касније је други ток Дравида дошао у
Индију са Блиског Истока, доневши са собом умећа пољопривреде у наста-
јању, заједно са хаплогрупом J2 које највише има у највишој касти Дравида
– 15% (у највишој касти Индоевропљана – 9%). И најзад, пре 3.500 година су
носиоци хаплогрупе R1а1 стигли у Индију са јужног Урала под називом Ари-
јеваца. Под тим називом су ушли у индијски еп. Занимљиво је да је и сам си-
стем индијских каста исто створен пре око 3.500 година.
Дакле, још једном понављамо. Словени и Индуси имају истог заједнич-
ког претка рода R1a1, који је живео пре 4.300 година, а предак самих Слове-
на, с истим хаплотипом, живео је нешто раније, пре 4.500 година. Његов по-
томак је кроз 650 година започео генеалошку линију код Индуса, с
одбројавањем од пре 3.850 година (то је доба када је живео заједнички пре-
дак Индуса, в. горе), управо од доба почетка Аркаима. R1a1 – то су и били
Аријевци који су дошли у Индију. А када су дошли и шта их је тамо довело –
испричаћу ниже, а пре тога ћемо видети када су живели заједнички преци
рода R1a1 у читавој Европи. Затим ћемо сачинити општу слику где су живе-
ли пре свих, то јест где је била њихова прапостојбина, и куда и када су се из
прапостојбине кретали. Већ их сасвим основано можемо назвати Аријевци-
ма, уместо безличног R1a1, а тим пре уместо неспретног „Индоевропљани“
или „Протоиндоевропљани“. Аријевци су они, драги читаоче. И ничега „ин-
доиранског“ у њима није било, наравно, све док нису стигли у Индију и Иран.
Језик нису добили из Индије или Ирана, већ су, напротив, свој тамо донели.
Аријевски. Прасловенски. Санскрит. Или протосанскрит, ако хоћете.
О СЛОВЕНИМА, ПРА СЛОВЕНИМА, АРИ ЈЕВЦИМА
И „ИНДО ЕВРОПЉАНИМА КОЈИ СУ ГОВОРИЛИ НА ИРАНСКИМ
ЈЕЗИЦИМА“. ЗАШТО ЈЕ РЕЧ „АРИЈЕВЦИ“ НЕКИМА ТОЛИКО
СТРАШНА
Гледамо Велику совјетску енциклопедију. Читамо:
„Једино оправдана и сада у науци прихваћена јесте примена термина
„Аријевци“ само на племена и народе који су говорили на индоиранским је-
зицима“.
Гле само – тако одважно и директивно раскрстити са сопственим прецима.
И даље – „У лингвистици се аријевским називају индоирански језици“.
А заправо су управо наши преци-Аријевци донели језик у Иран, и хи-
љадама година касније су га, већ у наше доба почели сматрати иранским. А
пошто постоји велика школа иранских језика, онда су аријевске почели сма-
трати иранским, побркавши узрок и последицу.
Ирански језици спадају у индоевропске, и датирају се овако – најстари-
ји, од другог хиљадулећа пре н.е. до 300–400. године пре н.е., средњи – од
300–400. године пре н.е. до 800–900. године н.е., и нови – од 800–900. годи-
не н.е. до данас. То јест, најстарији ирански језици се датирају тек ПОСЛЕ од-
ласка Аријеваца у Индију и Иран, и више од 1.000 година ПОСЛЕ живота
прасловенског претка (пре 4.500 година). Он, наш предак, никако није могао
да говори на иранском језику. На аријевском је говорио, аријевски језик су
његови потомци кроз 1.000–1.500 година и донели у Иран. А западноиранска
група језика се чак појавила око 500. г. пре н.е.
Тако су Аријевци и Прасловени залагањима наших научника постали
безлични „Индоевропљани“, а аријевски, старословенски језици су постали
„индоирански“. И то је политички коректно. И кренули су већ сасвим фанта-
стични пасажи, прихваћени у научној литератури, како су „на Дњепру жи-
вела племена која су говорила на иранским језицима“, како су „Скити говори-
ли на иранским језицима“, како су „житељи Аркаима говорили на иранским
језицима“.
На аријевским су говорили, драги читаоче, на аријевским. Исти су и ста-
рословенски језици. Наша прича говори и о томе.
Према индијским ведама, управо су Аријевци дошли у Индију са севе-
ра, и то њихове химне и предања леже у основу индијских веда. И, наставља-
јући даље, управо је руски језик (и њему сродни балтички језици, на пример,
литвански) најближи санскриту, а Европа је од руског и балтичких језика на
дохват руке. Значи да „балтичко-словенски језици“ и јесу основ „индоевроп-
ских језика“, зар не? То јест, исти су и аријевски језици, ако ствари назовемо
правим именом.
Тако је, то нико и не оспорава. Али, знате, некако је неправилно толи-
ку част Словенима указати. „Индоевропски језици“ – то је политички корект-
но, а извесни безлични „Индоевропљани“ је тим пре политички коректно,
Словени – није нарочито политички коректно. А тек Аријевци – то је, знате,
бременито.
А зашто је бременито?
А ево како то одређује Велика совјетска енциклопедија: „Већ од среди-
не XIX века је појам „Аријевци“ (или „Аријци“) примењиван за одређивање
народа који су припадали индоевропској језичкој заједници. Таква употреба
термина је била раширена у расистичкој литератури (поготово у фашистич-
кој Немачкој), која му је придавала тенденциозни и антинаучни значај“.
Па, у томе како смо горе израчунавали податке о раздобљима живота
Аријеваца није било ничег расистичког. Зато нећемо нацистичку Немачку
увлачити овамо. А зашто је још бременито?
Видите, Аријевци, то је страшњикаво. То су још грађани у доба ГУГБ
НКВД СССР знали, а поготово службеници те организације. У то време је
постојало упутство Тајног политичког одељења под називом „Аријевци“ ко-
је је ту реч повезивало с оптужбама за формирање и пропаганду фашистичких организација у СССР. Како пишу извори из тог времена, оптужбе су ве-
ћином изношене против представника совјетске интелигенције – предавача
средњошколских и високошколских установа, књижевних радника издавач-
ких кућа. Тако је у „аријевском случају“ ухапшена и осуђена група сарадни-
ка који су се бавили издавањем речника страних језика. Све у свему, о томе
се може много говорити. Како истиче доктор историјских наука А. Буровски,
„покушајте да заустите о Аријевцима у стручним заједницама – и уважене
колеге ће се сместа напети, стегнути… Сумњива тема, лоша. Боље је да се том
темом уопште не бавите, мирније је. А ако се већ бавите, онда не треба извла-
чити никакве закључке“.
Али ћемо ми извући, и то не један.
Дакле, постало је јасно да род R1a1 у ДНК-генеалогији представља Ари-
јевце, који су и наши преци, Прасловени, исти су и „Индоевропљани“. Свој
аријевски језик, исти је и прасловенски, донели су у Индију и Иран пре 3.500–
3.400 година, то јест 1.400–1.500 година пре наше ере. У Индији је напорима
великог Панинија углачан у санскрит пре отприлике 2.400 година, близу по-
четка наше ере, а у Персији – Ирану су аријевски језици постали основ гру-
пе иранских језика, од којих се најстарији датирају у друго хиљадулеће пре
наше ере. Све се слаже.
Ето шта значи када лингвисти немају у рукама датуме живота и мигра-
ције Аријеваца, између осталог, на територији савремене Индије и Ирана.
Отуда је њима, Аријевцима, а потом и свим другим – житељима руске равни-
це, Придњепровља, области уз Црно и Каспијско море додељено звање „Ин-
доевропљана“, и тим пре да су „говорили на иранским језицима“, сасвим обр-
нуто од истине.
Ето откуд се ти неспретни „Индоевропљани“ појавише. Заправо су и
без икакве тамо Индије или Ирана имали аријевске језике, по читавој руској
равници и све до Балкана. Они су, Аријевци, језик донели у Европу, они су га
донели и у Иран и Индију. Од Индије све до Европе се пружа једна иста гру-
па језика – аријевских. А њу узеше и назваше „индоевропска“, „индоиран-
ска“, „иранска“. И што је сасвим несхватљиво, наши људи, наши преци, Пра-
словени, постадоше „Индоевропљани“, па чак и „Иранци“. „Житељи Дњепра
који су говорили на иранским језицима“. Како вам то звучи?
Време је да филолози-лингвисти заведу код себе ред. Ми ћемо им,
стручњаци за ДНК-генеалогију, помоћи.
ПРА СЛО ВЕ НИ, ИЛИ АРИ ЈЕВ ЦИ У ЕВРО ПИ И ИЗ ВАН ЊЕ НИХ
ГРА НИ ЦА. ПРА ПО СТОЈ БИ НА СЛО ВЕ НА, АРИ ЈЕ ВА ЦА,
„ИН ДО Е ВРО ПЉА НА“
Па, у ком смеру се кретао аријевски, прасловенски ток – на запад, у
Европу, или обрнуто, на исток? По регионима – пре више или мање од 4.500
година? У Индију, како смо видели – мање, од 4.500 до 3.850 година. Значи
да се ток са територије садашње Русије кретао на исток.
А западно?
И ево ту наша прича излази у сасвим неочекивани, такорећи, ракурс.
Прикупио сам хаплотипове од 25 маркера рода R1a1 из свих земаља Европе,
и за сваку земљу или регион одредио хаплотип заједничког претка дотичне
популације, и када је тај предак живео. И испоставило се да је у готово чи-
тавој Европи, од Исланда на северу па до Грчке на југу, заједнички предак био
исти! Другим речима, потомци су своје хаплотипове као штафету преноси-
ли сопственим потомцима по поколењима, разилазећи се из једног истог исто-
ријског места, прапостојбине Прасловена, прапостојбине „Индоевропљана“,
прапостојбине Аријеваца – за коју се испоставило да је Балкан. И то не про-
сто Балкан, већ Србија, Косово, Босна, Македонија. То је ареал најстаријих
хаплотипова рода R1a1. И доба када је живео прапредак, на које указују нај-
старији, највише мутирани хаплотипови – то је пре 12.000 година. Тачније,
пре 12.200 година, али то је већ претерано. У археологији и лингвистици не
знају за такве прецизности у толикој давнини.
ДНК-генеалогија сасвим одређено указује да су током готово 6.000 го-
дина наши прасловенски балкански преци живели у тим крајевима, никуда
се нарочито не крећући. Ако су се и кретали – трагови тих активиста у хапло-
типовима наших савременика засад нису пронађени. Могуће да нису ни оста-
ли. Али пре око 6.000 година је започела Велика сеоба народа – изгледа, у ве-
зи са преласком на нове облике привређивања и потребом за освајањем нових
територија. Прво померање је било на северне Карпате, на територију ис-
точне Буковине. Тамо где је пронађена загонетна Трипољска култура, која је
по мишљењу археолога исто тако загонетно и нестала.
А она није нестала. Потомци Трипољаца исто тамо и живе. Њихов за-
једнички предак је, по локалним хаплотиповима, живео пре 6.000 година и
припадао роду R1a1. Прасловен. И хаплотип тога претка нам је сада познат.
Он је исти као и хаплотип претка Источних Словена. Иста породица.
И даље су кренули да се разилазе таласи миграција рода R1a1 на све
стране, са Балкана (археолошка култура Винча и њој сродне) и из Буковине
(трипољска култура). Практично на све стране – пре 4.000–5.000 година, тре-
ће-четврто хиљадулеће пре наше ере.
Немачка – исти хаплотип са 25 маркера као код Источних Словена, пре
4.800 година.
13 25 16 10 11 14 12 12 10 13 11 30
15 9 10 11 11 24 14 20 32 12 15 15 16
Сада оних који га поседују (већ с мутацијама) у Немачкој има у просе-
ку 18%, али у појединим областима достиже трећину. Већина осталог ста-
новништва Немачке има „балтичку“ хаплогрупу I1 (24%) и „западноевроп-
ску“ R1b (39%).Норвешка – исти хаплотип, предак је на територији савремене Норве-
шке живео пре 4.300 година. У Норвешкој сада удео R1a1 у просеку износи
од 18 до 25% становништва. Углавном су балтичке I1 (41%) и западноевроп-
ске R1b (28%) хаплогрупе.
Пошто је код осталих Европљана рода R1a1 хаплотип прапретка исти,
то више нећу спомињати. Само ћу наводити када је прапредак (исти је пото-
мак балканских R1a1) живео.
Шведска – пре 4.250 година. Изгледа да је за освајање северних тери-
торија – Норвешке, Шведске – било потребно време, неколико векова, 500-600
година. Укупно међу савременим Швеђанима има 17% потомака Прасловена,
рода R1a1. Углавном су балтичке I1 (48%) и западноевропске R1b (22%) ха-
плогрупе.
Пређимо на Атлантик, на британска острва. Ту је читава група тери-
торија на којима одвајкада живе потомци Аријеваца, R1a1. Они по броју ни-
пошто не доминирају у односу на други род, R1b, чији су типични представ-
ници Келти и који су ту дошли пре 3.500–4.000 година. Али на острвима има
и доста потомака Аријеваца.
У Енглеској је заједнички предак савремених носилаца R1a1 живео пре
4.800 година, као и у Немачкој. Али је у Енглеској и на британским острви-
ма уопште релативно мало потомака Словена, од 2% до 9% за сва острва. Та-
мо сасвим доминирају западноевропска R1b (71%) и балтичка I1 (16%) хапло-
група.
У Ирској – пре 5.200 година. Из неког разлога су ирски хаплотипови
најстарији у Западној Европи и на Британским острвима. Или је насељавање
заиста било рано, или су стари Ирци срећније но други опстали. Али сада у
Ирској нема много представника хаплогрупе R1a1, највише 2-4% становни-
штва. Тамо има три четвртине западноевропске хаплогрупе R1b.
За освајање северне, хладне и планинске Шкотске затребало је време.
Заједнички предак тамошње подружнице рода R1a1 живео је пре 4.300 годи-
на. Број потомака Прасловена у Шкотској опада са севера на југ. На северу,
на Шетлендским острвима, има их 27%, и та бројност опада до 2–5% на југу
земље. У просеку их је око 6% у читавој земљи. Остали – од две трећине до
три четвртине – имају западноевропску хаплогрупу R1b.
Почнимо да се крећемо на исток.
Пољска – заједнички предак R1a1 је живео пре 4.600 година. Код руско-
украјинског становништва – пре 4.500 година, што се практично поклапа у
границама прецизности резултата. Чак ни четири поколења за такве рокове не
представља разлику. У савременој Пољској има у просеку 57% потомака Пра-
словена, а у појединим областима до 64%. Остали имају углавном западное-
вропску R1b (12%) и балтичку I1 (17%) хаплогрупу.
У Чешкој и Словачкој је заједнички прасловенски предак живео пре
4.200 година. Нешто касније него код Руса и Украјинаца. То јест, ради се о ра-
сељавању на територију савремене Пољске, Чешке, Словачке, Украјине, Белорусије, Русије – све у границама буквално неколиких поколења, али пре
више од четири хиљаде година. У археологији је таква прецизност датирања
сасвим незамислива.
У Чешкој и Словачкој има око 40% потомака Прасловена рода R1a1.
Остали имају углавном западноевропску R1b (22–28%), балтичку I1 и бал-
канску I2 (укупно 18%) хаплогрупу.
На територији савремене Мађарске је заједнички предак R1a1 живео
пре 5.000 година. Тамо сада има до четвртине потомака Прасловена-R1a1.
Остали имају углавном западноевропску R1b (20%) и укупну балтичку I1 и
балканску I2 (збирно 26%) хаплогрупу.
Све у свему, ситуација је јасна. Додаћу само да је у европским земља-
ма – Исланду, Холандији, Данској, Швајцарској, Белгији, Литванији, Францу-
ској, Италији, Румунији, Албанији, Црној Гори, Словенији, Хрватској, Шпа-
нији, Грчкој, Бугарској, Молдавији – заједнички предак живео пре 4.500
година. Ако ћемо сасвим тачно – онда пре 4.525 година, али толиком преци-
зношћу овде намерно не оперишем. То је заједнички предак рода R1a1 за све
побројане земље. Заједнички европски предак, такорећи, не рачунајући горе
приказани балкански регион, прапостојбину Прасловена, Аријеваца, „Индо-
европљана“.
Удео потомака Словена-Аријеваца у тим земљама варира од 4% у Хо-
ландији и Италији (до 19% у Венецији и на Калабрији), 10% у Албанији, 8-
11% у Грчкој (до 25% у Солуну), 12–15% у Бугарској и Херцеговини, 14–17% у
Данској и Србији, 15–25% у Босни, Македонији и Швајцарској, 20% у Руму-
нији и Мађарској, 23% на Исланду, 22–39% у Молдавији, 29-34% у Хрватској,
30–37% у Словенији (16% за Балкан у целини), али истовремено и – 32–37%
у Естонији, 34-38% у Литванији, 41% у Летонији, 40% у Белорусији, 45–54%
у Украјини. У Русији, како сам већ споменуо, Словена-Аријеваца има у просе-
ку 45%, на рачун високог удела Угро-Финаца на северу Русије, али на југу и у
средишту Русије удео Источних Словена-Аријеваца достиже 60-75%.
Хаплотипови предака су свугде исти. А и зашто би били другачији? По-
што је то исти род. R1a1. Није значајно то што је предачки хаплотип исти,
значајно је то што из хаплотипова савременика ИСПАДА да је исти. То зна-
чи да је методологија анализе и обраде хаплотипова исправна, статистика до-
вољна, подаци су поновљиви и поуздани. Ето шта је крајње важно.
Пређимо на Северне Карпате у суседству Мађарске. О њима сам већ
писао. Али вреди поновити да је заједнички предак рода R1a1 у Буковини
живео пре 6.000 година. Касно камено доба, са прелазом у енеолит.
Подсетићу да је Буковина – стари назив предела на североистоку Кар-
пата, на додиру Украјине и Румуније, са стране Украјине – Черновицка
област. Град Черновци и јесте историјско средиште Буковине. У оквиру архе-
ологије – део територије трипољске културе. То и јесте енеолит.
Ето, пронашли смо оне који су тамо живели у доба енеолита. Научни
радови саопштавају – порекло трипољске културе није одређено, у њеном
основу су била неолитска племена, то јест племена епохе касног каменог до-
ба које је трајало до пре око 5.000 година.
А ДНК-генеалогија је одредила. Прасловени су тамо живели. Аријев-
ци. „Индоевропљани“. Наши преци. Род R1a1 коме припада до три четврти-
не Руса.
У научним књигама пише да су рани житељи трипољске културе, који
су тамо живели пре најмање 5.000 година, били „истиснути одатле миграци-
јом „Индоевропљана“ пре око 4.000 година. Али ми видимо да то није тако.
Прасловени и јесу ти најранији житељи, две хиљаде година пре рока који ува-
жени научници наводе. Исти су и „Индоевропљани“, само што тада није би-
ло ни трага ни гласа од било каквих „Индоевропљана“, потомци тих Прасло-
вена су отишли у Индију тек две и по хиљаде година после описиваног
раздобља њиховог живота у трипољској култури.
И ето, пронашли смо прапостојбину Прасловена, исти су и Аријевци.
То је Балкан. Динарски Алпи.
А шта је онда са Кавказом, Анатолијом, Блиским Истоком, полуостр-
вом Арабија као могућим прапостојбинама Аријеваца рода R1a1, Праслове-
на? Да, хајде да погледамо.
Јерменија. Заједнички предак рода R1a1 је живео пре 4.400 година.
Мала Азија, полуострво Анатолија. Историјска раскрсница путева из-
међу Блиског Истока, Европе и Азије. То је био први или други кандидат за
„индоевропску прапостојбину“. Међутим, заједнички предак R1a1 је тамо
живео исто пре 4.500 година. Јасно је да та прапостојбина, судећи по хапло-
типовима, не може бити у Анатолији.
Дакле, и Источни Словени, и Јермени, и Анатолијци – сви имају или
истог заједничког претка, или су им преци временски међусобно врло близу,
у границама неколиких поколења.
Треба истаћи да се 4.500 година до заједничког претка Аријеваца у Ана-
толији добро слаже са временом појаве Хетита у Малој Азији у последњој че-
твртини III хиљадулећа пре н.е., пошто има података да су Хетити подигли
устанак против Нарамсина (2.236–2.200 г. пре н.е., то јест пре 4.244–4.208
година).
ХАПЛО ТИПОВИ РОДА R1А1 НА ПОЛУ ОСТРВУ АРАБИјА
(ЗЕМЉЕ ОМАНСКОГ ЗАЛИВА – КА ТАР, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ
ЕМИРАТИ). И ЈОШ НА КРИТУ
Називи тих земаља неуобичајено звуче у погледу рода R1a1, али су на-
ши преци, или потомци наших предака, и тамо били у давна времена, и савре-
мени носиоци R1a1 у тим крајевима носе њихове Y-хромозоме.
Заједнички предак на полуострву Арабија је живео пре 4.000 година,
како је одређено по хаплотиповима. Тај датум се добро слаже са 4.400–4.500 година до заједничког претка у Јерменији и Анатолији, ако као разумну при-
хватимо варијанту смера тока Аријеваца из Средишње Руске равнице преко
планина Кавказа и даље на југ, у Арабију. Другим речима, миграциони талас
се кретао из Европе, сачувао доба живота заједничког претка на Кавказу и
у Малој Азији и већ на измаку домета стигао до Арабије, померивши доба
живота заједничког претка за 400–500 година.
Тако да прапостојбина Аријеваца, Прасловена, „Индоевропљана“ није
у Арабији нити у Малој Азији. То је Европа, Балкан.
Хаплотипове рода R1a1 су у Арабију у принципу могли донети робо-
ви, допремљени у те крајеве пре 4.000 година. Али је већ на историчарима да
на то питање одговоре.
У литератури је објављена серија хаплотипова са острва Крит. Узети
су од житеља висоравни Ласити, на којој су се по легендама њихови преци
спасли у време ерупције и експлозије вулкана Санторин пре 3.600 година, а
остали хаплотипови су прикупљени на суседној територији префектуре Хе-
раклион. Време живота заједничког претка на Криту смо израчунали на не-
колико различитих начина, али је резултат исти – пре 4.400 година. Пошто-
вања вредних 800 година пре експлозије вулкана Санторин.
Та бројка одговара просечном времену европског расељавања рода
R1a1.
Али, вратимо се јужном Уралу и зауставимо се подробније. Тамо су вр-
ло загонетне странице историје.
ЈУ ЖНИ УРАЛ – ИН ДИ ЈА, ИРАН
Дакле, рано бронзано доба. Аријевци стижу на јужни Урал. Пре 3.800
година подижу градине Синашту, Аркаим (савремени називи) и читаву „зе-
мљу градова“. О тим градинама и погребним курганима у њиховој околини,
о архитектури и занимањима њихових житеља је много писано, нећемо пона-
вљати. Истакнимо само да су на крхотинама посуђа у Аркаиму пронађени
знаци свастике – традиционалног „сунчевог знака“ Аријеваца. И у андронов-
ској области су пронађени гробови, а посмртни остаци у њима показују ха-
плогрупу R1a1, род Аријеваца, Прасловена. У том смислу што Словени и они
у гробовима имају заједничког претка, рода R1a1.
Главна загонетка је у томе што је Аркаим постојао свега двеста годи-
на. Отприлике на размеђу XVI–XVII века пре наше ере, пре 3.600 година, жи-
тељи га напуштају, покупивши имовину и животне потрепштине и оставив-
ши мало предмета, за ред величина мање него што археолози обично
проналазе, и одлазе незнано куда. Крај историје.
Заправо се зна куда. О томе необориво сведочи ДНК-аналогија.
СЕВЕРНА ИНДИЈА (КАШМИР)
На северу Индије су све саме хаплогрупе R1a1. То је сто милиона му-
шкараца. Половина највиших каста Индије су носиоци хаплогрупе R1a1. Пре-
дачка хаплогрупа Индуса је иста као и код Источних Словена. Предак те ха-
плогрупе у Индији живео је пре 3.650 година, у Русији-Украјини – пре 4.500
година. Аријевци су Аркаим напустили пре око 3.600 година.
Је ли то довољно?
У реду, ево још. Аријевци су имали моно хаплогрупу, само R1a1. Зато
је у Индију и донета само R1a1. У самој Индији је мноштво других хаплогру-
па којих изван Индије скоро да и нема. Напред је већ описано како се пре
35.000 година миграциони ток код планина Памира, Тианшана, Хиндукуша
поделио, и они који су у Индију дошли са југа, кренули су својим путем. Е па,
на том путу и даље у Индији били су изоловани и створили доста сопствених,
изразито индијских хаплогрупа. Међу њима су H, L и R2. Да су то Индијци
пренели своје R1a1 ван граница Индије, о Европи да и не говоримо, R1a1 би
неизоставно пратиле те изразито индијске, локалне хаплогрупе. А њих нема
ни у Русији у целини, ни у Источној Европи, ни у Западној Европи, изузев је-
дино код Рома. Јасно је да је то хаплогрупа R1a1 дошла у Индију, а не да је
изашла одатле. Узгред, приликом кретања на југ Индије узраст хаплогрупе
R1a1 опада. Предак R1a1 јужноиндијског племена Ченчу живео је пре 2.900
година – 600 година после доласка Аријеваца у Индију.
Овде треба споменути да је Индија од Јужног Урала – директни најкра-
ћи прелазак на југ. Кашмир је практично испод Јужног Урала, треба само пре-
валити Киргизију и Таџикистан. Прелази постоје, само што су на висини од
километар-два. Тамо дуж прелаза и дан-данас стоје рушевине древних тврђа-
ва, остаци огранака Великог свиленог пута који је тамо настао 1.500 година
после аријевског похода у Индију. Узгред, на једном од тих прелаза се и на-
лазе насеља малобројне народности Ишкашим, а две трећине њених пред-
ставника припада R1a1. То наводи на размишљање.
Дакле, Аријевци су из Аркаима отишли у Индију пре око 3.600 година.
Зашто су то учинили? Зашто им је то требало?
Одговор на то постаје јасан ако погледамо историју глобалних ката-
строфа. Пре 3.600 година је дошло до једне од највећих ерупција у историји чо-
вечанства – ерупције вулкана Санторин, исти је Тера, у Егејском мору. Та
експлозија је збрисала са лица земље минојску цивилизацију на острву Крит.
Експлозија вулкана је у атмосферу избацила 60 кубних километара (!) пепе-
ла, што је довело до наглог и дуготрајног пада температуре на читавој Зе-
мљи. О томе сведоче годови на дрвећу у Европи и Северној Америци. То је
четири пута више пепела него у чудовишној експлозији вулкана Кракатау
1883. године.
Сунце се дуго времена практично није видело. Ту експлозију су прати-
ла снажна тектонска померања која су се осетила на читавој планети.
Максимално прецизно датирање ерупције, одређено методом угљени-
ковог изотопа С-14, дало је време од пре 3.615+15 година, по годовима дрве-
ћа – пре 3.628–3.629 година, по главним састојцима леда – пре 3.644+20 го-
дина. Ако узмемо просек свега тога, испада пре 3.630 година.
Највероватније то и јесте управо оно време када су Аријевци напу-
стили Аркаим.
Постаје јасно зашто су Аријевци у индијским ведама толико пажње по-
свећивали одсуству излазака сунца и дугим ноћима. Управо то је почетком
прошлог века и довело у заблуду индијског научника Тилака, који је мислио
да ти описи Аријеваца наводно представљају услове живота на Арктику. Ода-
тле и потиче позната али погрешна „арктичка“ теорија појављивања како
Аријеваца тако и читавог човечанства.
Аријевцима који су толико пажње посвећивали одмереном животу, за-
датом од вишњих сила, толико пажње ритуалима, што се види из њихових
гробова, постало је нелагодно. Та крајња нелагодност је приказана у „Ма-
хабхарати“, у Аријевцима толико својственом приповедачком, алегоријском
облику.
Такви су узроци и историја преласка Аријеваца у Индију. По мишљењу
неких стручњака, део Аријеваца је већ из Индије кренуо на запад, у Источни
Иран, и зато су управо источноирански језици ближи „индоевропским“. Али
је већина Аријеваца највероватније прешла у Иран непосредно из Средње
Азије, где су живели најмање 500 година и отишли у Источни Иран почетком
другог хиљадулећа пре наше ере, пре 3.900–3.800 година. То се сасвим укла-
па у концепцију аријевских језика, како се она разматра у овом истраживању.
Уклапа се и то да се главнина аријевске хаплогрупе R1a1 налази у Источном
Ирану и чини око 20% становништва Ирана, које претежно има блискоисточ-
ну хаплогрупу I2. На западу Ирана је удео аријевске хаплогрупе R1a1 мини-
малан и износи свега 3%. Тако да су све приче о Старим Словенима „који су
говорили на иранским језицима“ лишене сваког основа. Није било знатне не-
посредне везе Старих Словена са западним Ираном. Само с источним, и с
Индијом. Зато су западноирански језици толико млади, датирају од средине
првог хиљадулећа пре наше ере.
Ето тако ДНК-генеалогија ставља на своја места и спаја у јединствен
систем неусклађене и сукобљене одломке сазнања из историје, антропологи-
је, лингвистике, који су наизглед чинили систем.
ЗАКЉУ ЧАК
Ово истраживање је омогућило решавање читавог низа загонетки које
су остајале загонетке десетинама а понекад и стотинама година. И то ника-
ко не зато што аутор има толика знања, већ зато што је њему – и нама – сада
на располагању нови инструмент, ДНК-генеалогија. Испоставило се да је могуће пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице археолога, или
мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења речи у жи-
вим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те
маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или
народи, како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лин-
гвистике, антропологије. Хаплотипови и хаплогрупе се не асимилују. Њих је
могуће само физички истребити, али се тако нешто за читав народ не деша-
ва често. Хаплогрупе и хаплотипови тврдоглаво продиру кроз било какве
асимилације, кроз хиљадулећа, и не само што продиру, пружајући нам знак
свог постојања, већ и омогућавају да се израчуна време када су њихови пре-
ци живели.
Аутор би желео да посебно истакне како он никако не умањује значај
археологије, лингвистике, антропологије, нити покушава да их замени. Аутор
се ослања на гиганте у тим и другим областима знања.
Јасно је да се раздобље живота древних предака рода R1a1 отприлике
подудара и са датирањем одговарајућих археолошких култура на путу мигра-
ција рода R1a1, и са датирањем насеобина методом угљениковог изотопа С-
14, а ако су та датирања унеколико ранија, то је лако објаснити тиме што ни
издалека сви могући преци нису преживели.
Наравно, јавља се искушење да се истакне или чак подвуче како дату-
ми живота заједничких предака у читавој Европи, пронађени у овом истра-
живању помоћу ДНК-генеалогије, већином спадају у време пре 4.200-4.800
година, то јест у III хиљадулеће пре н.е., и то се запањујуће поклапа са пода-
цима историчара. Како они пишу, управо у то време се „завршила индоевро-
пеизација Средње Европе од стране земљорадничких племена Индоевропља-
на“. Истина, не „Индоевропљана“, већ Аријеваца, хаплогрупе R1a1. Они који
су кренули на исток постали су Прасловени, они који су кренули на запад –
постали су… све у свему, они немају заједнички назив. Неко их зове збирним
именом Келти, неко – Баски. Удео R1a1 је на Британским острвима минима-
лан, често од нуле до 4%. На северу Шкотске – до четвртине. На северу, у
Скандинавији – око 20%, с порастом градијента ка истоку, све до три четвр-
тине у Русији, до две трећине у појединим областима средње Азије.
Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевроп-
ски језици“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“
– тај еуфемизам је својевремено настао услед несхватања шта то повезује
санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада
је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европ-
ских језика, и санскрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру,
Дону и реци Урал нису живели „народи који су говорили на иранским јези-
цима“. Словени су тамо живели, Прасловени, Аријевци, и то је био њихов је-
зик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан.
То су наши непосредни преци. И ево сада можемо рећи да их нисмо за-
боравили.
Са руског превела Сава Росић
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.