Србско Свитање: Историја Србског народа

ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ – ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА

САДРЖАЈ

Предговор

ПРВИ ПЕРИОД

Продирање Словена на Балкан
Словени са Аварима
Словени насељавају Балкан
Балканска култура у доба Словена
Словенска племена и њихова култура
Организација словенских племена на Балкану

ДРУГИ ПЕРИОД

Бугари и балкански Словени
Први заједнички покрет Срба, Хрвата и Словенаца
Прва српска држава
Покрштавање Јужних Словена
Срби између Византије, Хрватске и Угарске
Држава маћедонских Словена
Зетска држава

ТРЕЋИ ПЕРИОД

Стеван Немања
Латинско Царство и стваранје Српске Краљевине
Српске међусобице
Западњачка оријентација у Србији
Србија као главна балканска држава
Потискивање Бугара као српских такмаца
Стварање српског царства
Дело Цара Душана
Распад Српске Царевине

10.Маричка погибија

11.Босна као краљевина

12.Босна као стожер нове српскохрватске државе

13.Бој на Косову

ЧЕТВРТИ ПЕРИОД

1. Срби између Турака и Мађара

2. Мађарска превласт у Босни и Србији

3. Босански раздори

4. Опорављена Србија

5. Деспот Ђурађ Бранковић

6. Први пад Србије

7. Разлаз између Деспота и Мађара

8. Пад Србије

9. Пад Босне

10.Стварање нове српске деспотовине

11.Пад Херцеговине

12.Пад Црне Горе

ПЕТИ ПЕРИОД

1. Турски замах

2. Српска деспотовина у Срему

3. Дубровачка република

ШЕСТИ ПЕРИОД

1. Срби под туђом влашћу

2. Турска освајања

3. Нове српске сеобе

4. Обнова Пећке Патријаршије

5. Преокрет у држању Срба

6. Верски покрети

7. Даље борбе с Турцима

8. Велика сеоба Срба у Аустрију

9. Срби у Угарској

10.Ослобођење Црне Горе

11.Нови савезнички рат против Турака

12.Руски утицај међу Србима

13.Аустријски порази

14.Руски утицај у Црној Гори и суседству

15.Кочина Крајина

16.Духовно ослобођење Срба

17.Размах Црногораца

НОВО ДОБА

1. Зачеци устанка у Србији

2. Почетак устанка у Србији

3. Развој устанка

4. Француска покитика према Србима

5. Руско-српски савез

6. Слом Србије

7. Други устанак

8. Србија као самоуправна држава

9. Устанци босанских муслимана

10.Кризе у Србији

11.Српски покрет 1848 године

12.Црна Гора као световна држава

13.Национални и књижевни романтизам код Срба

14.Политичке и духовне кризе у Србији

15.Пут на Берлински конгрес

16.Аустро-угарска превласт

17.Српско-бугарски рат и његове последице

18.Последњи Обреновић

19.Полет Србије

20.Балкански ратови

21.Нова омладина

22.Сарајевски атентат

23.Светски рат

24.Уједињење

25.Влада Краља Александра

26.Између два светска рата

Владимир Ћоровић и његово дело

Предговор

Предговор је написао В. Ћоровић припремајући дело за штампу.

Историја српског народа др Владимира Ћоровића обухватиће целокупан приказ прошлости српског народа од најстаријих времена па све до данас. У књизи се излаже најпре политичка судбина Срба кроз све мене, толико многобројне и тако разноврсне, и додир и везе Срба са осталим државама и народима на Балкану. Судбина трију великих сила, у три периода српске прошлости, везана је за Србе и српски народ: Византије, Турске и Аустрије; Млеци, Мађарска, Бугарска, Албанија имају читаве векове своје историје у додиру са нама. У књизи су сви ти моменти приказани генетички, да се од почетка добије тачна слика о карактеру тих односа и о њиховом узајамном утицају. Схваћена тако, књига је, природно, обухватила и културну историју, хотећи да прикаже и културне везе и утицаје појединих народа. Читаве главе говоре о нашој књижевности и уметности.
Тенденција је књиге, да се истакне у довољној мери улазак српског народа у европску заједницу, да се обележе тешкоће с којима се борио и напори које је уложио, и да се, указујући увек на инициативе и утицаје који су долазили са стране, нађе оно што је битно и трајно српско, и што је било позитивно и конструктивно. Историја треба да покаже, које су то унутрашње вредности и какве врсте биле, што су успеле да нас одрже кроз толике векове и кроз невероватно тешке кризе. У књизи нема националног самохвалисања, али има националне вере. Народ, који је претурио толике невоље, у најтежим приликама, нема разлога да се сада, ма у ком часу, предаје малодушности. Књига је рађена са свом научничком опрезношћу, и увек је имала пред очима само истину. Та истина је понекад непријатна за појединце или поједине скупине, али она се морала рећи: без истине нема праве историје, а сем тога за оне, којима историја треба да буде "учитељица живота", она губи свој прави значај чим хоће да извесне чињенице било прикрије, било изврне. У нашој прошлости има толико светлог, лепог и великог, да нас слабо и рђаво нема шта да узбуђује и оно чак долази као допуна великом, да га јаче истакне.
У нашој књижевности ова ће Историја бити новина. Књиге К. Јиречека приказују само стару српску државу, а Историја г. Ст. Станојевића излаже само политичку судбину српског народа. Ова нова Историја г. Ћоровића биће културно-политичка. У њој је историја свих српских области и држава, рађена синхронистички и са тежњом, да се што боље виде и обраде њихове етничке основе и развој заједница. У довољној су мери истакнуте и наше везе са Хрватима и Словенцима од најстаријих времена, кад смо несумњиво утврђени као једна велика племенска заједница, па све до нашег толико дуго очекиваног Уједињења. Покушало се нагласити, колико су које наше области утицале на дух и стварање народне целине и какав им је значај у заједничкој држави. То ће показати довољно јасно, да нема дела у нашем државном организму, који нема заслуга за њ и који не представља једну неизлучиву позитивну компоненту.
Ова књига, сем овог свог националног интереса, показује још и то, како се у нас у последње време лепо развија историска наука. Видеће се, колико је нових испитивања и резултата дошло после 1911. год., кад је објављена прва Јиречекова књига, и колико се у извесним питањима отишло даље. Поставила су се нова питања и пробудили стари проблеми. Овај велики Светски Рат, са својим променама свих врста, унео је у историска схватања извесну очигледност, каква се раније тешко дала замислити. Пред нашим очима рушиле су се старе вишевековне државе и обарали се престоли; избијале револуције; померале се географске карте из основе; пред свет се постављала небројена, сложена и дотле неслућена питања изукрштаних интереса свих континената. То омогућава дубље улажење у схватања државних проблема и релација и суд с нешто више прегледа. Српска историја у вези је са општом, и не може се ни схватити ни радити без ње. Српско питање у многом погледу и нама самим постаје јасније, кад је у рељефу велике светске политике. Исто тако, поступци наших противника и велики историски сукоби могу бити правилно цењени само кад их посматрамо у том великом оквиру и са целом позадином.

ПРВИ ПЕРИОД

Продирање Словена на Балкан

Сеоба или велико померање народа, које је почело узимати све већег маха од другог века после Христа, беше један од најзначајнијих покрета у хисторији Европе. Он је, како је то лепо примећено, значио у исто време и распадање и обнову. Стари свет, коме је политички била главни представник моћна Римска Империја, узмицао је и падао под неодољивом навалом свежих и активних племена, која су, најпре са севера а после и са истока, стремила према његовим средиштима. "Како за нашу државу настају већ последња времена", писао је још Тацит у својој Германији, "најбоље што нам још срећа може да поклони, јесте неслога међу непријатељима." Узроци и мотиви за та велика померања читавих племена и народа разноврсни су и веома сложени, али је њихов процес готово из правила морао доводити до сукоба са Римљанима. Ови су далеко истакли своје државне границе: изазивали су на доста страна својим освајачким прохтевима реакције угрожених; и држали су под својом влашћу све главне прилазе за средњу и јужну Европу и њена најплоднија и најпитомија подручја. Већ крајем другог века воде се борбе на дунавској линији између Римљана и германских племена, која су у покрету; а експанзивни и многобројни Готи допиру све до обала Црнога Мора, да се у наредном веку, с појединим одредима, пребаце пустошећи у Малу Азију и подножје Кавказа. Од средине трећег века почиње готска офанзива на Балканско острво, извођена претежно из старе Дакије а данашње Румуније. Осећајући тешкоће одржавања сувише далеких и растегнутих граница, Римљани се решавају, пред крај трећег века, да напусте извесне области, као на пример истакнуту Дакију, па да на природно повољнијим границама, са више концентрације снага, изврше бољу организацију одбране. Али Царевини није било помоћи. Иако је опасност од насртљивих варвара била очигледна, у Империји се ипак, у неколико махова и на неколико страна, воде огорчене борбе разних претендената за царски престо. Неколико таквих обрачуна свршено је и на балканском подручју, неки готово пред очима спољашњих непријатеља. У много прилика тражи се сарадња туђинаца, и за ту сарадњу жртвују се крупни државни интереси.
У четвртом веку један читав низ "илирских" царева, чију серију мало раније почиње Диоклецијан, који су потицали из разних места Илирикума и који су долазили на власт захваљујући у главном својим војничким способностима, успео је, донекле, да изведе извесне реформе и развију војничко самопоуздање, али ни он није могао да спречи процес распадања. Царевина је постала претешка, да би се могла у целини одржати. Свестан тога, а руковођен и другим разлозима, подигао је Константин Велики Цариград (330. год.) као нову престоницу, давши том нарочит значај Балканском Полуострву. Год. 395. изведена је и стварна подела Царства у источно и западно, иако то можда није била права тенденција творца те поделе, цара Теодосија.
Крајем четвртог века, око 370. год. појавише се хунске гомиле на подручју данашње Русије. Под њиховим притиском извесна се племена тога подручја повлаче према западу, док им друга, покорена, признају власт. На удару Хунима беху нарочито Готи, врло моћни, који су се још ту развили у две велике скупине, источну и западну. Док су источни добрим делом признавали хунску власт, западни су почели читав низ необичних пустоловина. Један њихов део спустио се на Балкан, потукао ту једну царску војску и у смелом залету допро до самог Цариграда; после тог првог залета, који је био сузбијен, они се прибирају поново и нешто преговорима и обећањима а нешто силом и претњама постају упола господари на Балкану. С Балкана прелазе у Италију, где 410. год. узимају и пљачкају Рим. Покоривши и потиснувши Готе, Хуни су несметано продрли до Дунава, повукавши са собом делове прегажених народа, германских и словенских. Појаве Словена у подручју око Дунава несумњиво су у вези са готским повлачењем и хунским надирањем. Мешање Гота и Хуна и са овима Бугара на том подручју померања оставило је трага у нашим старим споменицима; тим се да тумачити, што неки наши стари писци, са Стеваном Првовенчаним, називају Бугаре Готима. Досада је правац померања био у главном од севера према југу и југоисточно, а много мање према западу; с појавом Хуна почиње велико кретање маса од истока према западу и југозападу. Долине дунавске постају попришта дугих борби; панонска котлина је крајњи циљ многих сеоба, а Влашка служи за неколико столећа као нека врста подручја за прелаз. Већ германским надирањем поремећени поредак на дунавској линији претвара се сад у потпун етнички и државни хаос. Ту се сручују и мешају старинци и дошљаци, гоњени и гониоци, побеђени и победиоци, расе Европе и Азије, најразноврснији типови и језици. За времена хунског господара Атиле (433-453. год.), "бича господњег", који је задао страх целој Европи и чије су ратничке гомиле прелазиле дубоко у Француску и у Италију, страдале су много и северне балканске покрајине, нарочито подручје од Дунава до јужне Мораве. После његове нагле смрти распала се хунска држава за необично кратко време. Њеним падом користише се у главном два германска Хунима подложна племена: Готи у Панонији и Гетиди у Дакији. Готима је био господар Теодорих, јунак епске поезије германске, човек од веће вредности. Он се брзо снашао у хунском расулу и постао је, за кратко време, једно од главних лица у хисторији Балкана и Средње Европе. Он покорава и уједињује готска племена на подручју европског дела Источног Римског Царства. Његова је моћ толика, да га цар Зенон 484. год. именује конзулом, бојећи се да се од савезника не прометне у непријатеља. Кад му је готски елеменат постао и сувише сумњив, цар Теодориха упућује, као свог мандатара, у Италију, да тамо силом преузме власт од Одоакра, који је 476. срушио Западно Римско Царство. Одазивајући се царевом позиву Теодорих је 488. год. кренуо са највећим делом својих људи на Италију, оставивши панонско подручје и дунавску линију без правог господара.
На плодна подручја, која беху напустили Готи, кренуло је више варварских племена. Северна граница Царевине имала је ту доста незаштићених прелаза, јер цар Зенон није могао да место Гота њихову одбрану повери својој војсци. Као врло активни јављају се на тој страни, одмах после одласка Гота, хунски Бугари. Бугари су азиског порекла, хунско племе с нешто мешавине, што им и име каже (у турско-монголском bulgha значи "мешати"). Припадају јужно-татарској раси (чагатај), а по језику су најсроднији чувашкој групи, очуваној у источној Русији, у области Поволожја. Њих су повукли са собом Хуни; "стара Бугарска", како се у VII веку зове њихова постојбина, била је претежно у кубанској области. Већ 482. год. звао их је цар Зенон у помоћ против Гота. У борби с Готима Бугари нису имали среће; али су зато сад, после њихова одласка, желели да се богато окористе.
Продирању варвара у то доба помагале су у Источном Царству и друге прилике. У Византији је иза смрти цара Зенона, 491. настала борба за престо. Царица његова, Аријадна, успела је да протури за цара једног од својих нижих дворских чиновника, силенцијара Анастасија, који се четрдесет дана после смрти мужевљеве венчао с њом и поставио је поновно за царицу. Против њих се, са извесном сумњом за братову смрт и са много огорчења, диже брат Зенонов Лонгин са својим земљацима Изаурима. Лонгин убрзо би ухваћен у Цариграду, прогнан у Египат и тамо рукоположен за попа, али се устанак, који је он потакнуо, разбуктао по Изаурији и узо опасне размере. Три године требало је византиској војсци, док је угушила устанак и док јој је успело, да добије главе задњих и најопаснијих противника. Да би у неколико постао сигуран од евентуалних нових побуна цар Анастасије нареди, те се велик део Изаура расели с њихових огњишта и насели по Тракији. Осим тога, било је тада великих верских борби ради оштрине васељенског халкедонског сабора (од 451.) и ради интрига, које су га пратиле као и већину васељенских сабора. Јеретички назори Нестора и Еутахија нису били без својих присталица; сам је Цар на ужас опозиције симпатисао са учењем овог другог и допуштао у Цариграду његово слободно проповедање. Цариградска патријаршија, желећи да појача свој углед као патријаршија престонице и да изведе црквено јединство на истоку, беше решила да се цариградском патријарху признају исте повластице какве је имао папа у Риму за запад и да цариградски патријарх буде положајем најстарији од свих источних. Незадовољство је услед тога било почело да добија антигрчко обележје. Читаве покрајине Мале Азије и Африке устадоше против цариградских одлука и постојала је не мала опасност, да покрет са верског пређе и на чисто политичко поље. Између Рима и Цариграда дође услед тога чак до стварног раскида. Најзад, 502. год., Византија се без потребе заплела у рат са перзиским владаром Кабадом. Рат тај, који је трајао три године, без много среће за обе стране, истрошио је знатно државу и ослабио њену војну снагу, а није јој донео никаквих стварних успеха.
Све су те ствари без сумње пратили и варварски народи око Дунава. Није случајно, да оне исте године, 493., кад у Цариграду бесни буна против цара и царице у изауриском покрету, варвари прелазе Дунав и упадају у Тракију, где с успехом војују. Анастасије, немоћан за борбу на више страна, шаље Теодориху, победнику у Италији, владалачке знакове последњег римског императора, да би био сигуран бар од њега; а на дунавске варваре, међу којима су главни Бугари, шаље јаку војску. Али год. 499., код реке Цурте, би та војска, која је имала 15.000 војника и 529 ратних кола, страховито потучена, изгубивши четири вође и више од 4.000 војника. Охрабрени тим успехом Бугари наставише борбу, и 502., не наишавши ни на какав отпор византиске војске, опленише немилице Тракију. Није немогуће, да су Изаури, које је Анастасије силом колонизирао по тим крајевима, можда и намерно, да му се освете суделовали с Бугарима или им помагали за разна обавештавања. За то време Готи су из Италије проширили границе свог поседа и на источну обалу Јадранског Мора, заузевши сву Далмацију у римском опсегу, све до Колубаре, и читав Срем са Сингидунумом (данашњим Београдом). И подручје моравске долине беше несигурно. Год. 505. ту је изведен један тако силан напад Бугара и њихових помагача на Византинце код реке Мораве (Марга), да је по речима савременика, код поражене византиске војске сасвим скрхан војнички дух отпора.
Те борбе и стални унутрашњи немири, нарочито у Цариграду, где су странке у популарном циркусу стварале честе нереде, исцрпише у великој мери војне снаге у држави. Цар се озбиљно забрину о судбини неких својих области, па чак и самог Цариграда. И с тога се, из страха продирања варвара и њихових ненадних препада, одлучи да престоницу опаше јаким заштитним зидом, како би је заштитио од изненађења и да би је у случају потребе могао лакше да брани. На ту мисао чини се, да је био дошао и његов претходник, цар Зенон. "Дуги зид" његов (το μακρον τειχος), који је хватао од Грчког до Егејског Мора, у линији од Селимврије до Хераклеје, био је дугачак неких 40 римских миља, висок и дебео по 20 стопа и допуњен кулама за војнике. Имао је на 600.000 кубних метара камена. Осим тога, да би пешак више био сигуран од напада варвара, цар помаже, по свршетку дугог зида (512.), и насељавање, у доњим крајевима око Дунава, германског племена Херула, који су се потуцали по овим крајевима Европе и једним делом, у V веку, сачињавали пратњу и помагаче Атилиних Хуна у тим пределима, а у ово доба били пријатељи и савезници Источних Гота. Колонизације туђинаца за заштиту државних граница била је мера којом се Византија није само једном послужила, а колико је та мера стварно била подесна да заштити државу и колико је откривала њену слабост показују најбоље догађаји, који су дошли после тога.
Крај Анастасијеве владавине био је врло буран. Ушавши у страсне верске борбе као еутихијанац он је изазвао против себе готово сву хијерархију и огроман део народа. Ово нерасположење повећали су још и нови финансијски намети. После једне буне цар позатвара и поубија многе од бунтовника; свргну сва три патријарха: цариградског, антиохиског и јерусалимског; растера многе епископе и свештенике и изазва пометеност у црквеним одношајима свог доба. Тај метеж у држави употреби војвода Витилијан, из Залдапе с Дунава, латинског порекла који диже устанак у Тракији. Да би скупио што више војске, он позва у помоћ и варваре. Међу њима је било много Хуна и Бугара. С великом масом он разби неколике цареве војске и пљачкајући продре до самог Цариграда. Одбачен одатле, после једне неуспеле поморске битке, он се повукао у унутрашњост као стварни господар Тракије, не устручавајући се од акције у суседним областима. Успех његов долазио је добрим делом од тог, што се он није истакао као прост бунтовник, него и као верски противник царев. Против цара и еутихијанаца изјавише се на својим састанцима епископи Илирика и Грчке, и после епископи Епира помагани и од трупа тога краја. Под утисцима разних борба и завера, дочекавши 517. један огорчен упад варвара (до Термопила,) стално у трзавицама, упорни Анастасије, пресвиснуо је једне олујне ноћи 518. године.
После Анастасијеве смрти прогласи се за цара неочекивано поглавар његове телесне гарде Јустин. Неписмен и прилично прост, али подузетан, тај је човек оставио своје родно село и кренуо у свет за бољом срећом, па је, захваљујући својој упорној енергији, храбрости (у изауриском рату стекао је поверење царево) и сеоској лукавости, дошао до највећег места у држави. Као исправан православац он би од противника еутихијанских и прошлог цара поздрављен као избавилац и помаган свим ауторитетом цркве. Он се измири и са Витилијаном, домами га у двор и именова магистром војника и конзулом, да га мало после смакне и тако као јединог опасног такмаца за увек склони с пута.
Пред крај живота цар се све више ослањао на свог сестрића Јустинијана и учини га најзад у априлу 527. својим савладаром, да му иза смрти, у августу те године, преда обезбеђен и непрепоран престо. Нови цар, једна од најкрупнијих личности византиске хисторије, беше занимљива комбинација несумњиве бистрине и ширег духа са упорношћу тврде памети и неодмереношћу сурових инстиката. Образован пажљиво он је имао обимног енциклопедиског знања старих филозофа и жив интерес за многа питања савременог живота. Бавио се песништвом и богословијом (њему се приписује позната црквена песма "Јединородни сине"); био врло упућен правник и његова кодификација римског права и данас је на цени (Corpus iuris civilis); а као сјајан споменик његових високих идеја стоји славна Аја Софија, највеличанственија грађевина императорског Цариграда. Као владар он је, међутим држави донео само релативне користи. Прецењујући и своје снаге и средства он је подузимао послове, који су се изводили са много напора и жртава, а завршавали често са врло проблематичним вредностима. Увукавши Византију у сукобе готово са свим светом, да би обновио стари сјај и значај царства, он је исцрпао све њене изворе и сокове и довео је до потпуне изнурености и финансиске немоћи, што је било поразно не само за његове наследнике, него и за крај саме његове владавине.
Из нешто сувише општих вести знадемо, да је већ делимично током Јустинове, а с почетка Јустинијанове владавине настало опет живо кретање у пуној мери варварских племена у пределима око Дунава. Сваке године, казује један савремени грчки писац, проваљују Хуни, Анти и Словени, Σκλαβηνοι, у византиске покрајине и то кроз Илирик и читаву Тракију, од Јонског Мора до предграђа Цариграда. Прве прелазе покушали су Анти, и нису добро прошли; али њихов први неуспех није обесхрабрио друге. Цар је, због тих упада, био понекад у осетној неприлици. Ушавши у рат са Перзијом, који је избио пред смрт Јустинову, Јустинијан није имао довољно војске, да је баци према дунавским нападачима и да их обуздава у прохтевима.
Словени, који су живели, и ако многобројни, непознати ближе Европи и њезиним писцима, све иза карпатских гора и од Висле до Азовског Мора, јављају се у хисторији са својим именом тек у ово доба, кад су дошли на домак грчких граница, потиснути из своје постојбине од тих разних народа у општем померању тих времена. Име Словěнинъ долази од корена wleu - κλυεζω - cluere, и означава људе, који живе око река; читав низ имена извора и потока очуван је све досад с тим именом: Словац, Словиње, Словин, Славница и др. Први пут се спомиње то име у теолошким питањима и одговорима Псеудо-Цезара Назијанског, οι Σκλαυηνοι και С горње стране Дунава οι και Δανουβιοι πζοδαγοζευομενοι. Φυδωνιτοι, спомиње их у првој половини VI века савремени византиски писац Прокопије, који наводи, да Словени заједно са једнокрвним Антилима заузимају највећи део простора на другој обали реке. И сви други писци VI века познају Словене у тим крајевима У Седмоградској они су оставили много топономастичког трага, а данашња се Влашка једно време тада звала словенском земљом. Значи, дакле, да су ту они стигли током друге половине V и на почетку VI столећа, заједно са хунским и бугарским четама, које су надирале из источнијих крајева Европе и потискивале Словене имајући их више као подложнике него као савезнике. Нарочито беху на ударцу словенска племена иза карпатских кланаца, од Дњестра до мора, она која спомиње савремени Јорданес (Sclaveni, Sclavani), куда су највише и најлакше пролазили надирачи, да би се спустили у обе дунавске котлине. Ради овисности од тих завојевачких народа словенско је народно име код многих западних писаца и племена доведено у етимолошку везу са латинским називом робова: Словěнинъ- Sclavanus- Sclavus.
Против тих нових дунавских непријатеља Јустинијан, у оскудици довољне војске, постави добре заповеднике: најпре свог синовца Германа, вешта и срећна у борбама, па после Хилвуда (531. год.), пореклом Анта. Овај се храбро борио против својих саплеменика, али је после три побуне и заглавио од њих. Иза те двојице не дође нико, да их достојно замени и притисак нападача поче да бива све тежи. У то време изби у Цариграду опасна буна против цара, потекла од монофизита и присталица Анастасијевих потомака, и то још више омете организацију отпора на северној страни. После, тек што је славни царев војвода Велизар крваво угушио буну, поче нови рат са Вандалима у Африци, а три године доцније, 535. и опасно и дуготрајно војевање у Италији против Источних Гота. Заузет на толико страна цар не доспева да обрати пуну пажњу догађајима око Дунава, нити с почетка томе непријатељу придаје ону важност, коју осталима. Ради тога Словени, Анти и Бугари постају све слободнији и све насртљивији и све се више учвршћују на плодном терену, на ком су се нашли. Једна борба између Анта и Словена 533. омела је за неко време њихове акције против Царства, али за то Бугари искоришћавају талијански рат, проваљују дубоко на Балкан и имају врло љуте борбе са византиским проређеним посадама. Чак је поглавар Илирика, Хун Аскум, био заробљен од Бугара и одведен у њихову земљу.
У оскудици своје војске заузете ратове у Италији, Византинци су тражили помоћи и у тих племена, која су деломично прелазила Дунав и постајала њихови поданици. Кад је Гепид Мундо, поглавар Сирмиума, приставши уз Византинце, постао заповедник Илирика, он је ту нашао "мноштво Бугара", који сигурно нису били само четници. У борбама против Гота царевом вођи Велизару, после заузећа Понтуса, долази помоћ од 1.600 коњаника са византиским заповедницима, али са војницима састављеним "највише" од Хуна, Словена и Анта, и оних, што станују с горње стране Дунава. Њихов византиски вођа зна чак и неке навике словенског ратовања. Они су вешти, саопштава он, да се сакрију за грм или за камен и да, искочивши изненада, заробе жива непријатеља. "Око Дунава, где станују, тако су увек нападали Грке и остале варваре." У византиској војсци против Терзије било је не само словенских и антских војника, него и заповедника. То заједничко војевање знатно је доприносило, да Словени познају из ближе грчке војне обичаје и тактику и да се њима послуже; а слабост ромејска, која је требала њихове помоћи, давала им је уверење, да немају одвише опасна противника.
То сазнање могло је да се појачава сваки дан. Дуготрајни рат у Италији са сваковрсним обртима очевидно је црпао снаге царства и изазивао својим економским последицама не само незадовољство, него и нове непријатеље. У скоро покореној Африци избијали су немири и завере, ради којих се морала тамо држати и стално занављати јача посада. Око 540. поче и перзиски владар Хозроје нове нападаје на византиске области Мале Азије, на економски најразвијеније и по царство најважније. Искоришћавајући ту запосленост Византије на другим странама и Словени су, као и други народи њихова суседства, прелазили Дунав и ишли у пљачку. Хроничари бележе један страшан упад Бугара – Хуна у то време. У Илирику су била узета 32 града, а 120.000 заробљеника одведено је преко Дунава. Јустинијан је, да умири бар неке, нудио Словенима погодбу. Под условом да бране слична упадања Хунима – Бугарима, он им је давао стари град Турис, подигнут некад од цара Трајана, и земљу око њега, обећавајући им уз то сваку потпору и доста новаца. За Словене је то био доказ више о ослабелој снази моћне царевине. Најзад, 542. године, пошто се и пре јављала на махове, обухвати страховита куга европски свет косећи људске животе. Нарочито пострада од ње у улице збијени, много насељени и некад много хигијенски Цариград – сам Јустинијан једва је преболео – али не беше поштеђена ни провинциска места, заједно с војничким посадама.
Кад је решавао да почне акцију против Гота у Италији цар Јустинијан се пожурио, да им што пре одузме Далмацију, како би му ова могла послужити као једна од операционих база. Његова војска груписала се, у главном, на обалама Далмације, сузбијајући готске покушаје, да се искрцају и поврате изгубљено. Унутрашњости западног Балкана није се обраћала довољна пажња; тамо су биле огромне планине, тешко проходне, с великим шумама и са путевима недовољно погодним за веће експедиције. То су добро пратила племена са дунавске линије и према том су удешавали своје упаде. Кад се византиска војска пребацила у Италију, нагрнуше Словени преко границе у већим гомилама.
За време тог дугог рата у Италији Словени готово сваке године упадају у суседне области Византије. Почеше се већ помало и привикавати, да на десној обали реке, често дубоко у унутрашњости царства, и презимљују и да се понеки ту и настањују. Кад је Велизар успео да преотме од Гота Рим, словенске чете опленише сав Илирик, све до Епидамна (Драча), убијајући и робећи кога стигну и отимајући чак и саме градове, јер "није било никог да их брани", како бележи један савременик. Византиска војска од неких 15.000 људи није смела да се упусти у борбу с њима, што значи да су Словени бројем били знатно јачи и опаснији. Ромејске ствари уопште не иду добро. Рат у Италији не може да се води без довољних средстава и војске, и Велизар, немајући тога моли, да буде опозван. Гепиди, један готски огранак заузели су град Сирмиј 536. год. и готово сву Дакију, а Лангобардима је цар уступио град Норикум и панонске тврђаве, да би их добио као савезнике против Гота. То ове није сметало да, спустивши се до Дунава, близу Гепида, проваљују у Далмацију и Илирик и да тамо, тобоже као цареви савезници, плене и робе. Друга дачка места, с наново утврђеним Сингидуном уступио је цар Херулима, који нису били много бољи од Лангобарда, али који су бар ишли у војску, у редове федерата, у неку врсту "страних легија". Њима је цар давао и поклоне, управо најам, по који су долазили нарочити посланици, као што их је пре давао и Гепидима. Убрзо су та варварска племена почела међусобну борбу, посебно Гепиди и Лангобарди, и искрвавила су се, подбадана од цариградске дипломатије, толико, да нису за дуже времена била никаква озбиљна опасност ни за Цариград, ни за друге суседе. Цариград је и желео, да их види завађене и упућене на помоћ и зависност од њега и онеспособљене за ма какву заједничку акцију већег стила.
Та борба између Гота и Византије, између варвара с Дунава и царских чета, између Гепида, Херула, Лангобарда; то гушање с пуно крви, створило је у тим областима од Дунава до мора и на обе обале око Дунава једно стање, у коме се многима чинило да је све могуће. Ауторитет власти није се осећао много боље од зидина појединих тврђава. Кад се Царевина кретала да покаже своју снагу, то је бивало само на махове и увек у локалним акцијама на самом Балкану. У паузама, после напора, куљале би кроз многе пролазе нове чете варвара, увек спремне за харање, често са свежим придошлицама и власти су биле немоћне да их спрече. Царска војска односила је понекад победе, где се за њих дала прилика; али против ненадних упада и препада и против плављења северних граница туђим елементима, није могло бити другог лека него да се тамо образује јака и непробојна обрана.
Један страховит поход Словена у унутрашњост царства забележен је 548. године. Једна њихова чета, не већа од 3.000 људи, прешла је без запреке Дунав, па без икакве муке и Марицу, и ту се поделила у две групе. Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију оне су тукле византиске оделе, с којима би се сукобиле, иако су понекад биле слабије бројем. Једно јако оделење коњице, које је било у трачкој тврђави Цурулу под заповедништвом царског дворјанина Азбада, покуша нападај, али би разбијено "без икакве муке" и "поубијано у најсрамнијем бегу", а сам Азбад заробљен. Њему су нападачи најпре скидали ремење с коже на леђима, па га онда бацили у ватру. Словени су по том, несметано, опседали и ударали и на тврђаве, стекавши искуства и ратне вештине; а пре, говори Прокопије, "нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова". Тако заузеше и приморски трачки град Топер, дванаестак дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему, око 15.000 поубијаше, а жене и децу са свим благом поведоше у робље. Овај словенски поход описан је као језовито дело клања и мрцварења, равно хунским крволоштвима. Иза њих су као свиреп траг остајале лешине поубијаних без обзира на године, и то посмицаних не мачем или стрелом, него побијених на коље или премлаћених по глави, пошто би им руке и ноге спутали међу четири даске у процеп. Друге су, не могавши их са собом уз многу стоку повести кућама, угонили у њихове стаје и тамо их све заједно спаљивали. У своју земљу повели су робља на десетине хиљада.
После извлачења Велизарева у Италији ствари пођоше сасвим рђаво по Византинце и готски краљ Тотила имао је да савлада још само извесне слабе ромејске посаде, које су се храбро опирале, али без помоћи из отаџбине биле осуђене да пропану. Кад је била непосредно угрожена чак и Сицилија и Месана одлучи се Јустинијан, да још једном напне снагу и покуша срећу. За врховног вођу постави свог синовца Германа и даде му довољно средстава, да прикупи и организује војску. Геман је био човек јаче вредности и уживао је добар глас; нарочито су га се прибојавали Анти и Словени, против којих је раније с успехом ратовао на Дунаву. Док је он у Илирику, у Сардици, опремао војску, пређоше Словени, у броју као никад дотле, у Византију и утаборише се пред Нишем. Неке од њих, који су се расули по земљи, да би пљачкали, ухвате Византинци и испитају, па чувши да намеравају напасти чак Солун и околне градове обавесте одмах о томе цара. Овај се забрину и нареди Герману, да одустане од похода на Италију, него да свакако гледа сузбити Словене. Ови, дознавши за то, и рачунајући са Германовом војском, не усудише се да приме борбу, него прешавши илирске горе спустише се у Далмацију. Кад је минула та опасност Герман нареди да се војска спрема за Италију, али му, услед нагле смрти, не би суђено да наум изведе. Његови заменици дођоше у Солуну и одлуче да ту презиме налазећи, да би због одмакла времена било тешко предузети сувим пут за Италију (550). У то време пређе преко Дунава нова група Словена и споји се са онима, што су већ били на другој страни. Већ је онда упадало у очи то прелажење и наваљивање Словена на Византију, кадгод ова подузима јаче акције против Тотиле и Гота. Није чудо с тога, што се код Грка јављало подозрење, да то не бива случајно и да између Тотиле и Словена постоје неке везе. Они су их тумачили подмићивањем од стране Тотилине, у главном оним средством, којим су се Византинци служили изигравајући суседне народе у своје сврхе. Карактеристично је, доиста, да је Тотилино име остало запамћено код Јужних Словена и да најстарија наша хроника, Дукљанска, ставља Тотилу у словенске владаре. Што су Словени упадали у византиске покрајине обично онда, кад је ромејска војска прелазила у Италију није тешко разумети. Они су имали прилике да се обавештавају о тим кретањима од својих људи, и иначе, и знајући да им се, у оскудици војске, неће моћи ставити озбиљан отпор ишли су преко Саве и Дунава више у пљачку него у борбу. Против тих нових словенских чета цар је овог пута опремио знатну војску. Сукобили су се чак код Адријанопоља. Претоварени пленом, кад су угледали Грке, Словени се повукоше на једну главицу чекајући напад; док је царева војска с почетка оклевала, а касније, натерана нерасположењем војника због оскудице у храни, почела је борбу са помешаним осећањима. Византиски пораз био је потпун; први пут том приликом Словени су отели и њихову заставу. Несметани, они су иза тог наставили плењење и опустошили су област Астику, за коју се дотле није памтило да је била харана и која је, према том, била ретко богат плен. Овако пљачкајући словенске су чете стигле до самог Великог Зида, нешто мало више него дан хода од самог Цариграда. Нова ромејска војска, у потери, стигла је једну словенску чету тих пљачкаша и повратила један део плена и заробљеника, али су други успели да се још увек с богатом пљачком врате кућама.
Поучени искуством после тих упада и жељни да несметано приберу нове чете за дефинитиван напад против Гота, Византинци су поставили врло пажљиве и довољне страже на дунавској линији, да спречавају препаде с те стране. С тога нови словенски нападаји, 552., не иду више у Тракију, него знатно западније, преко гепидског подручја, у Илирик, у западну Србију или источну Босну. Тако су прошли готово несметано, пљачкајући и убијајући. Византиска војска, несумњиво бројем слабија, није смела уопште да се упусти у борбу с њима, него је само нападала позадину и хватала појединце. Није чак могла ни да зада теже ударце Словенима при повратку преко самог Дунава. Колики је био словенски плен тог пута види се најбоље по том, што су Гепидима, за превоз преко Дунава, плаћали по дукат на главу и успели, наравно, да одвуку и читав плен. Да би у будућности спречили везе Словена са Гепидима, у Цариграду се већ мислило о том, шта да се понуди овим другима, па да Словене оставе осамљене и тим лакше доступачне освети. Али борба, која ускоро наста између крвних непријатеља, Гепида и Лангобарда, даде цару прилике, да јевтиније дође до решења. Да би казнио словенске помагаче он се стави на страну Лангобарда и поможе им, без посебног војничког учешћа, да добију победу. У тим борбама Гепиде су помагали Бугари, а за своје услуге наплаћивали су се сем од њих још и од Византије, харањем њених покрајина.
После Тотилина пораза код Тагина и његове погибије (552.) и после тим проузроковане пропасти готске државе, престају за неко време и упади Словена и других народа с Дунава. Уплашила их је том приликом показана упорност и енергија Царевине и могућност, да се та војска победница обрати сад против њих. Престале су, можда, у исто време и све везе, које су имали са Готима и Тотилом. По свој прилици, после пада Италије, могао је Јустинијан у први мах да одвоји и нешто више војске за посаде у градовима унутрашњости и да појача страже око Дунава, ако никим другим а оно Трачанима и Илирима, које је у великом броју био покупио за задњи напад против Тотиле.
Крај Јустинијанове владавине био је иначе врло суморан. Он је остао победник на неколико страна, скршио је опасне државе и Вандала и Гота, успео чак, да закорачи и у Шпанију, мучену унутрашњим борбама, али је то све донело врло мале или готово никакве користи снажењу матице царства. Непрестано ратовање тражило је силне људске жртве, варварисало нарави и рушило општа добра и материјалне и духовне културе. Цветна Италија постала је гомила згаришта и поприште подивљалих људских чопора. Северна Африка, од рата и куге, опустела је готово сасвим и стала све наглије да пропада. Финансије државне ишле су све више на горе, и као последица дошао је с једне стране притисак на народ, да се створе нови извори прихода, а с друге опште падање вредности и поскупљивање живота. Злоупотреба код недовољно плаћене војске и чиновника постају јавна саблазан. Прве царске уредбе, да се дође до финансиске равнотеже, тичу се смањивања војске. Место 645.000 људи, колико је требало бити у логорима, остаје једва 150.000 и то расутих по свима покрајинама пространог царства, од Мале Азије до Шпаније. Па и та тако сведена војска била је бедно издржавана, неуредно плаћана и слабо храњена; долазило је чак дотле, да су војници понекад морали и просити или бежати из легија. Око 558. напуштају се многа утврђења у Мезији и око Дунава; код Лаза у Азији византиски заповедници рушили су својим рукама зидове утврђених места која су напуштали, да не би послужила после непријатељу. Заморен и остарео, цар се бави више црквеним него војничким пословима и његова клонулост осећала се и одражавала и у свим другим државним органима.
Пред крај његове владавине опасност од "варвара" запретила је непосредно самом Цариграду и очевидно показивала зло, које, поред свих далеких успеха на западу, није могло да се спречи на кућњем прагу. Година 558. била је врло тешка. Силан земљотрес у Цариграду оштетио је многе зграде у вароши, а Анастасијев зид, занемарен и иначе, развалио се на неколико места. Услед оштре зиме Дунав се био толико следио, да су преко њега могли прелазити не само људи, него и тешка кола. Ову прилику искористио је вођа кутригурских Бугара Заверган (Завер-хан), да провали у Византију. На пут му није стао нико. Чак се изрично наводи да је нашао пусте пограничне крајеве и да је без муке допро до Тракије. С једном четом он је, кроз проваљени Анастасијев зид, дошао готово до пред саму престоницу чинећи насиља сваке врсте. У Цариграду наста велик метеж добеглица и неописан страх. Јустинијан даде неке драгоцености пренети у Малу Азију, што још више појача опште запрепашћење. Што је најгоре, у самој престоници не беше довољно праве војске за борбу. Царска гарда, схоларији, беху више за параду и нимало свикли боју, а и они су једва достизали да запоседну најважније тачке на самим градским зидинама. У невољи би позван стари Велизар, да спасава град. С нешто ветерана и слободних трупа, с много сељака, који су имали да у згодан час захалачу са свих страна, искусни Велизар је успео да одбије непријатеља, искористивши грабљивост Бугара, који, раштркани ради пљачке, беху изгубили способност концентрисане акције. Клонулост царева испољила се, међутим, и том приликом. Заверган, који се после узмака испод Цариграда био прибрао, јер није било никог да га гони, тражио је од Јустинијана новчане накнаде и добио их је, пошто се цар устручавао да отеже преговоре.
У то време долази на византиске границе још једно ново азиско племе, које ће неколико векова бити једно од најважнијих у хисторији средње Европе. То су Авари или Обри. Турско-татарског порекла они су раније становали негде иза Касписког Мора. Обликом, бојом лица и обичајима они су толико блиски Хунима, да их многи од старијих писаца или потпуно мешају или свесно идентификују с њима. Један византиски писац, Теофилакт Симоката, који има најбоља обавештења о њима, тврди, да они и јесу у ствари Хуни, а да су аварско име узели од славног и чувеног племена Авара, да би тим именом створили себи већи углед. Номадско племе, они су мењали своја седишта, често од воље, а често и присиљени. У турском авар уопште означава бегунца и скитача. Овог пута (552.) њих су били потисли Турци и у бегу пред њима Авари су, иначе као и сви Хуни добри коњаници, допрли на западне обале Црног Мора. Одатле, њих око 20.000, бежећи и даље оставише и црноморске народе, који су живели онуда. Тај њихов бег запамћен је добро и Византинци су им га доцније чешће пребацивали, док су Турци сваком приликом наглашавали, да су Авари још увек њихови поданици, и да, ма где били, не могу избећи мачу њихова султана.
То бежање Авара и борбе, које су настале услед њихова надирања према западу, као и међусобна клања хунских племена изнад Дунава, изазваше општу пометеност. Заплашена племена тих подручја нису знала шта све може изићи из тог општег непријатељства и стога се, у невољи, обраћају Цариграду и нудећи тобоже своје услуге у ствари траже, да отуд буду подржани. Цар их све, усвојивши једном тактику мићења, прима усрдно и отпушта с поклонима. Као остали варвари поступају и Авари. Год. 558. они преко Алана улазе у везе с Грцима и то на овај начин. У земљи Лаза бавио се тада Јустин, син Германов, кога обавестише Алани о варварским жељама, а тај то саопшти даље цару. На Јустинијанов захтев дође у престоницу посебно аварско посланство. Оно се ту разметало снагом свога племена и његовом непобедивошћу и коришћу, коју би могло имати Царство од њихова савезништва, а тражило је као цену за то достојне дарове, сталну плату и родну земљу за становање. Доследан својој политици Јустинијан је пристао на то. Савез је био склопљен и наилазио је на одобравање, јер се Византинима чинило, да је главно да други за њих свршавају послове, па свеједно, да ли ће Авари победити или бити побеђени. И одиста, они наскоро почињу нападаје за рачун Византије и боре се са Утигурима, Залима и Сабирима и љуто нагрђују Анте. Али лукави, они се у брзо сналазе на новом подручју, разабиру односе у суседству и већ ускоро шире свој опсег. Око год. 562. шаљу посланика у Цариград и траже, да им се одреди земља за насеља. Према предлогу стратига Јустина цар им понуди бившу постојбину Херула, такозвану другу Панонију, али Авари не примише те понуде. Јустин беше, међутим, поверљиво сазнао, да је жеља Авара у ствари била сасвим друга: они нису тражили земљу као за стално насеље, него као погодан терен за пљачку и с тога су хтели да пређу на десну обалу Дунава, и то, ради лакшег успеха, са дозволом Царевине. Сазнавши за то Византија с подозрењем прати рад аварских људи, одузима им оружје, које су куповали на њеном подручју, спрема одбрану реке и одбија да испуни постављене захтеве. То изазва протесте од аварске стране и убрзо почну спремања за отворена непријатељства. Што се није могло добити лукавством требало је освојити на сабљи.
Сукоб се заоштрио још и тим, што је после смрти Јустинијанове (565.) његов наследник Јустин II из основа променио ујакову политику према варварима. Поремећене финансије државне и сувишна попустљивост довели су владу у врло тежак положај и у земљи се јављала јака струја против широке руке Јустинијанове. Јустин сматра да је мићење варвара било лоше средство за њихово смиривање; они су то сматрали више знаком слабости него неком државном мудрошћу и услед тога је осетно страдао сам углед Царевине. Кад су Авари упутили своје посланство новом цару тражећи не само дотадашње дарове, него и њихово повећавање, указујући поред своје велике снаге и на заслуге, које су учинили Царевини прекративши дотле уобичајена варварска пљачкања по Тракији, Јустин им даде одговор који је био пун императорске самосвести и нимало склон за пазар. Нису они ни потреба ни страх империје и ово све, што се чини за њих више је милост него обавеза. Одбивши, да им да оно, што су тражили он им је у једној реченици изнео програм своје политике: место новца и откупа, варваре ће одбијати од Византије страх пред њеном снагом.
Авари, који су међутим окупили око себе остатке сродних хунских племена, и у источној Европи и на десној обали Дунава, неке милом, а неке силом, као у међусобним борбама искрвављена бугарска племена, почели су били да се шире према западу и без пристанка Јустинијанова. Коњаници, у широким пољанама ових предела они, као и Хуни Атилина времена, имају пространо поприште за своје испаде. Ратници су по занату и од потребе. Доста брзо познавају Панонију, прелазе у њу и у залетима искрсавају чак на франачким границама. Уплашени донекле одлучношћу новог цара они остављају на миру византијске границе, бар за једно извесно време, и све се више обрћу према западу. Прва њихова надирања су у северозападном правцу према Тирингији, где присиљавају франачке владаре на одустајање од ратова против њих. Аварско пробијање према југозападу дошло је нешто доцније и било је изазвано борбама између Гепида и Лангобарда. Помућени одавно између себе и крвно завађени, и једно и друго од тих племена тражило је савезнике за страшан и коначан обрачун. Лангобарди се обраћају Аварима, налазећи да су им Византици, савезници Гепида, заједнички непријатељи. Бајан, поглавица аварски, пристаде на савез, али уз цену, да њему припане освојена гепидска земља, уз друге неке делове. У борби иза тога Гепиди су били потучени и у њихову земљу, у долину ушћа Драве, све до Фрушке Горе, продреше Авари. Византинци су једва успели да за себе спасу тврди град Сирмиј, као крајњу тачку и кулу на савској граници. Ушавши у гепидско подручје Авари се још више померају према југу и нарочито према западу, а као Лангобарди, осетивши непосредно незгоде аварског суседства, искористише промену управе у Италији и кренуше тамо 568. "са женама и децом и свим покућством", заузеше Авари и њихове земље. Западни извори казују, да су их Лангобарди сами уступили Аварима с погодбом, да их опет узму, ако им буде нужде да се враћају. Занимљиво је, доиста, да везе између та два племена и иза тога остају доста срдачне и ако је овде тако лако претпоставити, да су Лангобарди на свом терену више узмицали, него што су га даривали. Тако су се крајем шездесетих година VI века Авари раширили по свој Панонији и постали на том подручју главни чинилац. Долазећи као победници они су ту загосподарили и свим расутим словенским насељима, која су се овде затекла од ранијих похода, или су их доводили са собом, кад су пролазећи њиховим земљама померали словенска станишта све од долине Дњестра и Дњепра, па до дунавског ушћа.

Словени са Аварима

Авари су тако, избегавши директне веће сукобе с Византијом, постигли ипак донекле оно, што су тражили: али су обухватили читаву дунавску долину и стали сад према Царевини са извесним правом на даљу експанзију и са извесном афирмацијом своје снаге. Сад се само није више радило о том, да пређу на десну обалу Дунава у горњем току, него да пређу са северне стране на јужну у његовом доњем току, односно да из основа помере стабилизовану северну границу Царевине. Та се жеља код њих јавља врло брзо и врло јасно. Они гласно траже и хоће стари Сирмиј, не само као најважнији емпориј тога краја, него више као опасно упориште византиске војске на подручју, које њима има да буде исходиште. Али вешти, и у страху од још неокушане снаге цареве војске, они желе да се нагоде и да то добију мирним путем. Цар их упорно одбија у том захтеву, но везан на другој страни, ипак покушава преговоре, али за већу сигурност шаље тамо као главног преговарача вођу дворске страже и свог доцнијег сувладара Тиберија. Овај долази до извесног споразума с њима, али се цару тај чини сувише попустљив и он стога гони на рат као на најбоље средство да се смире и упамте ти сви узбеснели дошљаци. Али рат није испунио наде цареве. Византиска војска, осећајући противничку надмоћ, узмицала је пред Аварима и држала се једино у сирмиској тврђави. Изгледа чак, да су аварске чете продрле до Тракије и да су тек, ту сузбијене, пристале на мир. Тај мир, чији садржај није потпуно познат, морао је, међутим, свакако водити рачуна о том, да су Авари постали стварни господари читава подручја од Фрушке Горе до близу ушћа Дунава, изузимајући једино две царске тврђаве, Сирмиј и Сингидунум.
За читаво то време о Словенима нема ближих вести. Византија је више забављена Аварима него њима и не обраћа им пуне пажње. Словени, вероватно, суделују с Аварима заједно, као њихови поданици на подручју данашње Војводине и с тога их грчки писци не наводе нарочито. Тек око 578. год. забележен је један опасан словенски поход против Царевине, али ни тај не беше изведен од Словена с аварског панонског подручја, него са доњег Дунава. У огромном броју, са неких 100.000 људи, провалили су они у Тракију да је плене. Византиски цар беше на невољи. Заплетен од раније у дуг и врло променљив рат са Терзијом, он сад није имао довољно расположивих чета, да их баци против Словена. С тога шаље посланство аварском поглавару Бајану, да му овај помогне тим, што ће напасти Словене у њиховој земљи и тако их одвући од Византије. Авари пристадоше и то, у главном, с тога, што су желели да и над тим делом словенских племена утврде своју власт. Још пре овог позива био је Бајан позвао словенске поглавице и вођу им Даврентија, да га признају као врховног господара и да му плаћају данак. Словени су дали кратак одговор. "Какав је то човек што се греје сунчаним зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо се научили да владамо туђом, а не други нашом земљом. А то друкчије не може бити док траје ратова и мачева." На то је дошло до свађе, у којој заглави аварско посланство. Бајан је сад нашао погодан час, да као мандатар Византије освети увреду, а и, према речима савременог Менандра Протектора, што се надао "да ће наћи земљу пуну богатства, пошто су пре Словени опљачкали ромејско подручје, а њихово није нико други од осталих народа." Авари, с грчким изаслаником, и с војском од 60.000 оклопника, пређоше на ромејско подручје и преко данашње северне Србије и Бугарске, заобилазним путем, стигоше на доњи Дунав. Прешавши реку у лађама са по две крме нападоше одмах словенско подручје и разграбише све, "а да се нигде нико од тамошњих варвара није усудио да се с њима упусти у борбу, него се беху разбегли по шипражју и у густеж шуме." Велик број византиских заробљеника, који се затекао међу Словенима, би ослобођен и враћен кућама. Саме Словене потераше Авари на обавезу плаћања данка. Али чим су се Авари одатле повукли у своје подручје, Словени брзо дигоше главу, па наставише према Грцима даље упаде у Тракију, а према Аварима пркосни став непокорности.
Осетивши Бајан са Аварима, да Византија треба њега и да је, према том, њена снага друкчија него што је он замишљао, одлучи се брзо, да сам, без имало обзира, узме утврђени Сирмиј. Послао је, истина, свог човека у Цариград да прими од цара уговорени годишњи поклон од 80.000 номизмата, што је била последица задњег мира, и сачекао његов повратак, па је онда, обавештен да рат с Перзијом још траје, дигао сву војску и пао између Сирмија и Сингидунума. Ту се спремао да почне дизати мост на Сави, не само да би лакше деловао према Сирмију, него и да би имао повољнији прелаз у византиско подручје. На грчке протесте одговарао је, да то подизање није уперено против њих, него против Словена, који не испуњавају према њему узетих обавеза; – али да ће сваког, ко би покушао да га омета у том послу, сматрати као непријатеља. Не могући му се одупрети Грци су пасивно посматрали рад. Кад је мост био готов Авари су изашли с правим захтевом тражећи предају града. Свесни да је Сирмиј ванредно важно стратешко место за ромејску војску, која се у њему може прибрати и из њега почињати акције без опасности прелаза преко реке, они желе, да то место добију у своје руке и с тим и стварно јемство за своју сигурност. Они знају византиску непоузданост према ранијим народима на овом подручју и, поучени искуством, неће да доживе њихову судбину. У Цариграду се, поред све незгоде општег положаја, није могло на то пристати. Пад Сирмија значио би много више него пад ма ког другог града у унутрашњости. Не само да се руши једна јака брана царевине, него, што је још горе, њене слабости постају очевидне, губи се страх од њене снаге и северна племена на граници почеће да иду за аварским примером. "Волео бих му дати", кажу да је рекао цар Тиберије, "једну од две моје кћери, него град Сирмиј." Немајући војске, а жељан да спасе град, посла неколико виших и мањих заповедника, да из Илирика и Далмације с тамошњим посадама покушају помоћ. Обратио се и Лангобардима. Авари су, међутим, подигли још један мост с друге стране, и варош тако потпуно отсекли. Тај други мост био је врло вероватно подигнут на каналу цара Проба, који је био спроведен од Јарка до Купинова и који је од Срема правио неку врсту острва. Град се храбро држао, све док му није почело недостајати хране; а онда, остављен без помоћи, тешко намучен глађу, мораде да се преда, 582. године. Са Сирмијем, "преславним градом", како веле савремени Византинци, пала је предња ромејска кула на северној граници, најважнији мостовни браник за прелаз Саве, и тим падом створена је прва рупа на бедему царевине.
Словенска племена, кренувши у онако великом броју у Византију, нису била много пометена аварском акцијом против њих. Њихови главни одреди чак се не хтедоше ни враћати док не сврше оно, што беху наумили. Овог пута, у унутрашњости ни од ког несметани, они пљачкају широка византиска подручја, и то, како вели савремени Јован Ефески, један јерменски писац, "читаву Хеладу, тесалске и трачке покрајине" и "заузеше многе вароши и градове". Важно је, међутим, да они не напуштају одмах земљу, у коју провале, него да ту почињу презимљавати и остајати "као у својој земљи". Исти писац изрично казује, како Словени у Византији "станују сасвим слободно и без страха, као на свом властитом подручју;" даље, да "до данашњег дана (то је година 584.) станују, седе и почивају у ромејским покрајинама, без бриге и страха, пленећи, убијајући и палећи; обогатили су се; имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су ратовати боље од Ромеја." И ако те речи не треба узети дословно, јер сам казује, да су Словени били и истеривани и да, још увек припрости, не излазе ван шумских предела и да не знају за оружје осим копаља, ипак оне казују толико, да се Словени почињу привикавати на византиске земље и да иза пљачкашких упада остају и понеки, који се ту задржавају и деломично настањују. Да је то настањивања било у приметној мери крајем VI или почетком VII века види се из једног детаља војничког стратешког списа, који се приписивао цару Маврикију. У опису Словена и Анта тамо се каже, како су та племена слободољубива и никако вољна да робују или да неко њима влада, "а нарочито у властитој земљи." У Тактици цара Лава то се место прецизира: да је њихова земља с оне стране Дунава. Значи, дакле, да је с њима било искуства и на другој страни реке, где су чували своје особине, и ако на туђем тлу.
Кад је умро цар Тиберије (582.) и наследио га његов зет и успешни војсковођа у Азији Маврикије, северна је граница царевине била веома ровита. Сва боља војска била је још увек заузета у богатим и за царство врло важним покрајинама Мале Азије. Осећајући то, варвари постају све насртљивији. Не познавајући још новог цара хаган беше послао своје људе у Цариград, да за сваки случај склопи мир. Код Маврикија то посланство с почетка наилази на леп пријем и он пристаје да призна створено стање, не желећи нових заплета. Ту предусретљивост Авари схватише као слабост и увиђајући да је мир пречи царевини него њима, хаган га је наскоро почео уцењивати и спремао се, да свој стечени посед још боље заокружи. Поклони, који му се шаљу из престонице, нису му довољно лепи и он их враћа натраг; тражи повишење годишњег дара са 80.000 на 100.000 златника. Кад му Маврикије то одбија, Бајан 584. прекида уговор и одмах почиње рат. Његов нападај на погранични Сингидунум био је толико ненадан, да је затекао грађане ван града, при пољском раду. По напред смишљеном плану Авари су напали све ромејске тврђаве на великој дунавској артерији, Сингидунум, Аугусте и Виминациј. У тој навали они продреће све до Анхијала, наишавши на отпор само код сингидумских градских врата. Изненађени и донекле уплашени тим наглим продирањем варвара, Византинци им послаше двојицу изасланика, бившег поглавара Сицилије, Елпидија и царева дворјаника из телесне страже Коментиола, да преговарају о миру. Осећајући своју снагу хаган је био охол и узимао је претећи став, и кад се један од византиских посланика, Коментиол, усудио да одговори равном мером, био је толико бесан, да их умало није оба погубио. После извесног времена преговори су ипак поново настављени и 585. дошло је до мира попуштањем Византије и примањем познатих аварских захтева.
Али стварног мира није било. Видећи немоћ царевине ни Словени не хтедоше да остану без удела у добити. Те исте године, кад Авари склапају мир с Византијом, по свој прилици само за то да се припреме за нове походе, јављају се и Словени са својим нападајима. Византиски људи су држали, да су те нападаје непосредно потакли Авари. Ствар није немогућа, и ако је мало необична иза оних упада аварских на њихово подручје за рачун Византије. Објаснити се може или тако, да су и Авари и Словени увидели, да им је много издашније заједнички нападати на ослабело царство, него се трошити у узајамној борби; или да су Словени, притешњени и заплашени од аварске силе, примили на се дужност њихових претходница. Упад Словена, после мира са Аварима, дошао је неочекивано и имао је, услед тога, с почетка успеха. Продрли су дубоко чак до Дугог Зида, и у опасности за престоницу сам је цар организовао обрану. Познати Коментиол је, међутим, с трачке стране припремао чете и онда, једног дана код реке Ергиније изненада извршио напад и знатно потукао неке пљачкашке одреде. Словени су ипак остали у земљи и Коментиол их је морао напасти по други пут код Адријанопоља, близу тврђаве Ансина, где су били под вођством неког Радогоста. Тек том другом победом била је Астика ослобођена од Словена.
У јесен исте године, 585., крену се против Византије и хаган Бајан са Аварима, можда у помоћ Словенима. Изговор или можда непосредан повод за нападај био је у повређеном поносу Бајановом. Један скитски свештеник ("боколабра") учинио је прељубу с једном од хаганових жена и на бегу у Турску био је ухваћен од Византинаца и, место Аварима, послат је у Цариград. Раздражен том непажњом према његовој части и личности Бајан је одмах отпочео непријатељства, толико нагло, да његов посланик у престоници, који беше дошао да прими годишње поклоне, није имао кад да се врати. Хаган је опустошио сву дунавску околину и заузео с нешто отпора већи део граничних тврђава. Цар повери врховно заповедништво војске Коментиолу. За тешке прилике Византије на Балкану нема можда речитијег сведочанства од тога, да је цела та војска, прибрана у Анхијалу, износила тек 6.000 правих бораца и да се са том шаком људи имала бранити читава дунавска линија и сви балкански кланци! Па ипак, извесни византиски одреди држаху се врло добро и код Томија умало не заробише самог хагана. Само, кад је размер снага био и сувише очевидан и у вође ушао страх, да при борби не прођу врло рђаво, настала је пометња и заређали порази. Авари продреше у Тракију, узеше многе градове и зауставише се пред Адријанопољем. Узбуђена престоница била је веома незадовољна читавом организацијом обране и у својим прекорима и поспрдним песмама није штедела ни војно водство, ни самог цара. Под утиском непосредне опасности брзо је спремљена нова војска, која са успехом прима борбу и после пораза Авара чисти Тракију од провалника.
Негде у то време пада и први словенски поход против Солуна, дуго запамћен и у народној и у црквеној традицији онога краја. У легенди о св. Димитрију прича се, да су једне недеље, 22. септембра 586., осванули пред солунским градом многобројни Словени (и ту се понавља број од 100.000), упућени тамо од хагана. Задржали су се најпре око тврђавице св. Матроне, а онда су свом снагом јурнули на град носећи већ спремљене лествице, да би могли ускочити на зидове. Градска посада, и ако изненађена, храбро се опирала помагана од грађана. Словени су већ били вешти ратној вештини при опсади градова; имали су све опсадне справе, огромне балисте и чак такозване корњаче, које су ради заштите биле прекривене најпре сухим кожама, а после, да се не би запалиле, превучене поново свежим кожама воловским и камилским. Бацали су камење на град, казује један очевидац, који су били као читави мали хумчићи. Ипак нису успели. Храброст бранилаца била је велика, а отпор чврст и са много довитљивости. После једног испада, чију су срећу приписивали заштитнику града св. Димитрију, Солуњани прилично потискују словенске нападаче. Не надајући се таквом отпору Словени брзо малаксавају и седми дан напуштају опсаду, да се од Солуна упуте према Грчкој, где су пљачкајући продрли врло дубоко и где се задржавају све до 589. године.
Кад је 591., услед унутрашњих криза у Перзији, Византија могла да успешно заврши послове на тој страни за један дужи период година, цар Маврикије одмах пребацује своју војску у Европу, једва дочекавши, да са довољном снагом обезбеди северне границе и са средствима достојним Царевине иступи пред варваре. Лично, као ниједан владалац пре њега, кренуо се Маврикије на дунавску линију, да прегледа стање земље и пограничних градова и да осмотри војску, која се прибирала око Анхијала. Из тог времена забележен је један врло занимљив податак. Византиски војници беху ухватили и довели пред цара тројицу Словена, који уза се нису имали ништа од оружја, него само своје музичке инструменте, неку врсту китара. На царево питање: ко су и шта раде у његовој земљи, они су одговорили врло уопштено и нимало вероватно. Они су казивали, да су пореклом Словени са неког западног океана. Њима је хаган послао људе, с богатим поклонима за поглавице, да би и међу њима могли купити народ за војску. Они су, веле, примили поклоне, али одбили понуду, изговарајући се на тегобе пута. Њих тројица су били послани, да то саопште хагану, а он их је, љут ради одговора, силом задржавао, не марећи за утврђено правило међународних односа, да су посланици неповредиви. Ради тога су они, чувши за ромејску земљу, добегли у Тракију. Носе китаре, јер су се у њиховој земљи не зна за оружје; певају само уз лире, а не уз бојне трубе. Цару су се свиделе њихове песме, а дивио се развијености њихових телеса; па их лепо угости и упути у унутрашњост. То наивно казивање с правом је већ одавно тумачено као нека врста шеретлука; пре ће бити, да су ова три Словена вршила службу ухода и унапред била спремна, да даду, на очи безопасни, такав одговор. Из саопштења политички важно било би само то, да су Авари, спремајући се за борбе, тражили да појачају своју војску и да се, у исто време, смире са осталим противницима. Са Лангобардима су се, доиста, и нагодили 591. године. Рат се, према томе, током те године, спремао на обе стране и могло се мислити, да ће бити и врло тежак и врло крвав.
Непријатељства су почела 592. год. Цар Маврикије је одбио хагану повишење годишњих плаћања, што је овај, вероватно намерно, удесио као повод за рат. Са Аварима ратују и Словени, и то, како по свему изгледа, као њихови подложници. У легенди св. Димитрија изрично се каже, да је απον). Други један грчки хагану подложан "цео народ" Словена (το ινοζ писац, Теофилакт Симоката, казује, да је хаган "наредио" Словенима, да му приправе много лађа, како би на њима прешао Дунав. Ови су почели свој посао близу ушћа Саве у Дунав. У том раду их је, међутим, много ометала сингидумска посада, која је често испадала из града и палила донесену и приправљену грађу. Ради тога аварске и словенске чете опседну град. Опсада је трајала кратко време; изненада, седми дан, позвао је хаган своје људе да напусте Сингидунум. Ови су наравно, то учинили одмах, али су наплатили од града као цену за одлазак: 2.000 златника, и један златом окићен сто и једну скупоцену хаљину. Припреме за прелаз Хаганове војске почеле су онда на другом месту, близу града Сирмија, односно испод Митровице. Хаган вели, Симоката, "припреми мноштво Словена да тешу дрво". Кад су лађе биле готове, он посла једно оделење војске да иде напред и задаје страх, а сам крену даље на исток, према Бононији. Врховну команду византиске војске имао је војвода Приск. Његове се чете добро држе, али слабије бројем морају ипак, да узмичу. Хаган осваја град по град, док најпосле не стиже и под Дризиперу. После опсаде од неколико дана, услед једног ненадног испада градске посаде, његова војска нагло узмаче и умало не прсну у бег. Лаковерни свет Средњега Века приписивао је то неком чудном привиђењу. Кад су се, причало се, отворила градска врата, учинило се Аварима да безбројне грчке фаланге силазе из града и уплашени тим варварски војници нагло устукнуше. Јака воља хаганова повратила је убрзо потребну дисциплину и обезбедила му нове победе. Хаган потискује Приска са читаве дунавске линије и прогони га и у унутрашњост; све до добро утврђеног града Цурула. Да помогне свом тешко притешњеном војводи цар Маврикије шаље једно писмо, упућено тобоже Приску, али удешено да пане у руке Аварима. Цар је као соколио Приска да издржи, док византиска флота, која је тобоже већ послата, не сврши свој нападај на аварско подручје, иза леђа хаганове војске. Добивши то писмо, аварски вођа поверује у њ, прими мали откуп од Приска, диже опсаду и крену одмах натраг, да штити угрожени домаћи крај.
С пролећа идуће године (593.) посла цар Приска поново на Дунав, да спречи словенске упаде у Тракију. Цар му је том приликом нагласио, да се непријатељ сигурно неће смирити, док се не увери да према себи има опасна противника; односно, ако се солидном обраном и утврђивањем дунавских граница не онемогуће њихови насртаји. Византиска војска дође до Доростола потпуно спремна за борбу. Ту стиже Праску хаганово посланство тражећи обавештења, чему има да служи тај нови војни поход, кад је лањске године између њих дошло до мира. Приск је одговорио, да се Византинци не спремају на Аваре него на Словене и да, према томе, нема ни говора о повреди мировног уговора. Иза тога, једне ноћи, сасвим изненада, Приск је пребацио своје чете преко Дунава и напао словенску војску, коју је водио Радагост. Напад је био тако неочекиван, да је сам Радагост једва изнео живу главу ускочивши на неоседлана коња. Дошавши после себи, у сукобу с једним византиским оделењем, он је покушао да им сузбије налет, али је и по други пут морао да се спасава једним вратоломним скоком у реку, коју је срећно препливао. Словенска земља би похарана, а људи разјурени. Добивени плен је Приск упутио у Цариград, са пратњом од 300 војника. На путу, чак на шестом конаку, дакле дубоко у унутрашњости, напала је на тај караван једна јака словенска чета и била би сигурно уграбила сав товар, да није случајно дошла једна нова грчка чета првима у помоћ и тако спасла ствар. Овај је случај веома карактеристичан за тадашње прилике на Балкану и несигурност, која је владала чак за леђима оперативне војске, у покрајини најближој престоници; исто као што је доказ о слободи словенских чета на византиском тлу и донекле можда о њихову одомаћивању.
Приск је, после првог успеха, наставио ратовање. Његове чете полазе за Словенима дубоко у њихову унутрашњост у данашњој Влашкој. Словени се повлаче у околне шуме и ритове, где су намеравали навући непријатељску војску, невешту том терену, и сасвим је сатрти. Византинцима, који су били дошли у доста тежак положај, поможе издаја једног Гепида. Он је довео Византинце до положаја једне словенске чете и учинио, да су изненађени Словени морали примити и изгубити борбу. Грчки вођа Александар беше ударио на тешке муке том приликом заробљене Словене, да би му дали потребне податке и о осталим словенским оделењима, али су мученици упорно остајали неми и несавитљиви. Гепид, врло добро обавештен о Словенима, понуди поново своје услуге. Он оде једном од словенских поглавица, неком Мужоку, обавести га о поразу Радогостовом и замоли га, да му даде људи и лађа да их спасе. Мужок му даде 150 чамаца и 300 веслача. С њима Гепид дође до реке Паспирија, па их ту издаде Византинцима; а одмах за тим спроведе Прискову војску и у Мужоков крај. Грчка војска упаде тамо онај дан, кад је Мужок давао даћу свом брату и кад све званице беху изопијане. У самом метежу многи од Словена бише поубијани, а сам Мужок заробљен.
Цар је желео, да сва та акција не остане на половним мерама и с тога нереди, да војска презими на словенском подручју, како би одмах с пролећа могла почети поново прочишћавање и леве обале Дунава. Та наредба изазва побуну у војсци. Приск је и сам мислио, да је мудрије повући се на своје подручје; једно због солидније исхране а друго ради несигурности у туђој земљи, где су препади сваки час могући. Маврикије га је, ради тих обзира Прискових према расположењу војске сменио са положаја главног заповедника, а на његово је место поставио свог брата Петра. Хагану је било необично ово повлачење византиске војске, па посла своје људе Приску, да извиде ствар. У исто време, он је стао чинити све припреме, да он са своје стране напане Византинце; а издаде наредбу и Словенима да прелазе Дунав. Приск, обавештен о том, шаље једног свог поуздана човека хагану, да га на сваки начин одврати од те акције. Хаган је, као господар овог "целог народа", изјављивао, да је Приск "ступио на моју земљу и напао на моје поданике", па је – место да брани своје поданике, затражио удео у плену. Приск је с муком наговорио своје војнике, да пристану на то. Хагану је враћено 5.000 заробљених Словена, а он је задовољан тим пристао, да византиска војска пређе преко његова подручја. Јасно је, према овоме, ма колико иначе вести биле нејасне, да су словенска насеља, и то не само она на западу, око Саве, него и она у Дакији, била у овисности од Авара; само су ова источна, због удаљености, била у многом слободнија. Приметили смо, у осталом, већ раније, да је хаган баш тим дачким Словенима слао посланства са захтевом да му плаћају данак и да их је, кад су они одбијали, присиљавао на то. Да су они, кад год су могли, избегавали да му чине по вољи и да је хаган, са своје стране њих употребљавао као монету у својим рачунима, није нимало необична појава ни у односима савремених, а камо ли оновремених народа. Цар је оштро прекорио Приска ради тог поступка. Он је добро видео, да ће ово хаганово посредовање само појачати аварски престиж код Словена. У колико су се Словени раније и опирали Аварима, они ће сад да се држе с њима нешто из страха од Византије, а нешто с тога, што непосредно осећају стварну и респектовану снагу Хаганову.
Ново ратовање на дунавској линији настављено је с пролећа 596. год. Византиска војска беше прилично поколебана у дисциплини и незадовољна с неким царевим реформама. Словени, опорављени од прошлих удараца, постају поново агресивни и њихове пљачке по Тракији бивају и опет честа појава. Занимљив је из тог времена опис једног сукоба између њих и византиске војске. Једна чета од 600 Словена, опљачкавши неке градове, гонила је богат плен и водила много заробљеника. Византиски заповедник, онај познати Александар, пожури са 1000 коњаника, да их стигне и отме плен. Кад опазише византиску војску Словени почеше убијати заробљенике, остављајући само жене и децу. У исти мах, брзо, од кола са пленом направише своје бедеме. Византинци су се устручавали да их напану, јер су словенске стреле добро гађале у њихове коње. Александар с тога нареди, да војници сјашу и да личним јунаштвом разбију непријатеља. Словени су, у јарости, стали сећи и остале заробљенике, што је веома узбудило нападаче и донело им најпосле победу. Међутим, остала ромејска војска остаде дуго неактивна. У једном лову, бежећи од вепра, војвода Петар беше се ударио о једно дрво и повредио ногу, па је дуже болестан потпуно напустио војне операције. У престоници се веровало, да он намерно избегава борбу и да његова личност не даје довољних гаранција за сигурну обрану царевине. Кад је, директно прекорен од цара, покушао нешто живљу акцију и прелаз преко Дунава имао је великих губитака и више је штетио угледу царске војске тим него својом пасивношћу.
Једна његова извидница од дваестак људи беше упућена преко Дунава, да пре Петрова прелаза реке уходи словенске положаје и кретања. Изморена и недовољно опрезна та је извидница заспала у једној шуми и пала у руке Словенима. Да би спасли главе ти људи одадоше Словенима све што су знали о Петровим намерама. Тад вођа Словена, Пиригост, дође са својим четама близу реке и спреми заседе у шумама. Кад је војвода Петар наредио својој војсци прелаз преко Дунава дочекали су Словени први одред од 1000 људи и потпуно га уништили. Видевши то војвода Петар издаде наредбу, да сва војска пређе одједном и да, у пуној снази, прими нападај. Словени изиђоше да спречавају прелаз и искрцавање. Али киша византиских стрела обасу њихов табор и кад паде Пирогост они оставише бојно поље. Немајући коња Византинци их нису прогонили, него се задовољише тим, што су том победом постали господари над обе обале Дунава. Кад су, прибравши се, пошли напред у туђу и непознату земљу, ромејски војници наиђоше на тешке неприлике. Нарочито их је мучила жеђ у неком крају Добруче, где на далеко није било текуће воде или јачег извора. Један човек, кога су нашли да их поведе до какве реке, спроведе их до неке ближе непознате Хеливакије. Кад је војска полегла да се халапљиво напије воде осуше на њих своје стреле Словени, сакривени у шумама противне обале, вероватно већ унапред спремљени за тај случај. Византинци покушаше да их потисну, али видећи се према упорну непријатељу у непознатом крају, несигурни за леђа, а у страху од какве нове издаје, они почеше брзо да се повлаче и нису се дали зауставити све док нису преградили Дунав. Читаво Петрово ратовање завршило је, према том, неуспехом и цар је с тога био присиљен, да му одузме врховно вођство.
С пролећа 598. прибрао је нови врховни заповедник, познати Приск из ранијих ратовања, изморену војску у Астици и зачудио се кад је видео колико је проређена. Обновивши је и подигавши јој дух, он пређе с њом Дунав и дође до Нова. Хаган је и опет затражио објашњење ради тог сукоба, а Приск му је одговорио са старим претварањем, да је дошао с тога, што је ту лов добар и што је место с добрим водама и згодно за јахање. Хаган је примећивао, да је то аварска земља и да Ромеји крше мир прелазећи у њу; Приск је, опет, одговарао, да је земља византиска и да он с правом долази ту. Авари су, према овом, сматрали себе као господаре подручја на ком су становали Словени и понашали су се, у овај мах, као позвани да узму на се дужност њихових заштитника. Ради тога на тај византиски упад одговорише освајањем Сингидунума, чије становништво преселише на своје подручје. Приск на то пожури да војску приближи освојеном граду и стиже с њом на дунавски оточић Сигу, око 30 миља удаљен од вароши, а сам потражи хагана у Константиоли, да говори с њим поводом тога. Хаган је седео на обали, а Приск је седео на лађи и тако су над Дунавом водили оштар разговор. До споразума није дошло; шта више, хаган је, наљућен византиским пребацивањем, прекинуо разговор и бесно довикнуо, да ће трагом Сингидунума наскоро поћи и многи други градови. После тог узалудног састанка Приск нареди свом заповеднику Гудују, да поврати изгубљени град. Овај с флотом доплови под варош и спреми нападај. Авари, у обрани, место порушених бедема поставише низ бедема од кола, као Словени у прошлогодишњој извидничкој бици, али не могаше одолети. Кад је Сингидунум поново дошао у византиске руке, они одмах почеше подизати зидове и утврде желећи да град обезбеде од каква новог препада. То утврђивање даде тобоже повод хагану, да у свој форми објави Византији рат.
Аварска војска овог пута није упала ни у Тракију ни у Илирик, него много западније, у Истру и Далмацију. Овамо је хаган имао више изгледа на плен, јер су крајеви били раније неисцрпени; а можда се устручавао и да прими борбу с Приском око тешких балканских кланаца, где су се Грци били добро припремили. Незаштићена Далмација страдала је много; спомиње се, да су Авари и Словени том приликом разорили на 40 градова и места. Приск није могао са својом малом војском да спречи ту провалу; послао је само опробаног Гудуја са 2.000 војника, да извиђа и узнемирава аварске чете. Избегавајући војнички пут, на ком би се морао сукобити са главном војском непријатеља, опрезан Гудуј се са својим војницима верао кроз кланце и с успехом изненађивао и робио аварске страже и комору. Једна таква победа над овећим једним оделењем Словена и Авара силно је обеселила папу Гргура Великог, кад га је, забринута, обавестио о њој екзарх Италије.
При борбама на западу хаган је хтео да има и савезника. Нашао их је у својим старим пријатељима Лангобардима, ради којих је упутио једно посланство франачком краљу упозоравајући га, да буде у миру колико са њим лично, толико и са њима. Са Лангобардима заједно словенске и аварске чете продиру у Истру, палећи и пустошећи све. У јулу 600. год. папа Гргур Велики пишући солунском епископу Максиму каже му, да се много брине и жалости поводом тога, што му овај јавља о опасностима од словенског племена и то тим више, "јер кроз пролаз Истре почеше већ улазити и у Италију." А тешећи га вели му са резигнацијом и са прорицањем рђаве будућности, да се ипак не смућује сасвим ради тога, "јер они, који ће живети после нас, видеће још гора времена!"
Пред зиму 599., почео је хаган акцију и на исток. Пошао је на град Томи, а Приск се пожурио одмах за њим да град брани. Али до веће борбе није дошло целе те зиме. Слабо опскрбљена, ромејска је војска почела да пати од глади и с пролећа, уз часни пост, та њихова невоља је била општепозната. Изненађује, у том часу, један ретко човекољубив поступак аварског господара. Обавештен о тој јуначкој муци, Хаган је преко Васкрса понудио Византинцима примирје од пет дана и послао је гладној војсци довољно хране, да се поткрепи. То је, наравно, знатно деловало на слабљење ратничког расположења. У то време повео је Коментиол другу војску против Авара идући према Никопољу. Код града Јатра дође до борбе, ненадне по Византинце и с тога катастрофалне. Коментиол је, изгубивши потпуно главу у изненађењу, давао сметене наредбе и знатно је допринео, да се окрене у бег и оно чета, што је било спремно да води борбу. У војсци с тога наста опште уверење, да је он учинио издају и намерно упропастио војску. У Дризипери му не дадоше ући у град, него га дочекаше погрдама и камењем, и он посрамљен побеже у Цариград. Његове усплахирене вести, и изглед бегунаца, изазваше тамо опште запрепашћење. Многи, у паници, помислише да се спасавају у Азију. Цар хитно опреми своју гарду с нешто друге војске и грађана, да чува Дуги Зид и престоницу мислећи, да ће Авари, по старој навици, допрети дотле. Они су доиста и били потерали Коментиола и прогонећи га заузели Дризиперу, кад одједном међу њима наста страшан помор. Самом хагану за један дан умре седморо деце. То омете и потпуно заустави његову војску.
Цариградски сенат одлучи да тражи мир. Царево посланство нашло је хагана у Дризипери још тешко жалосна, али склона за преговоре. Постигнут споразум гласио је да Дунав постане међа између Византије и Авара. Хаган је жртвовао источне, дачке, Словене дозвољавајући Ромејима, да у борби против њих могу прелазити Дунав. Ради чега је он тако поступио није данас познато; али је врло вероватно с тога, што ти Словени нису показивали нимало склоности да врше према њему поданичке обавезе. Они се, очевидно, нису борили са Византијом за то, да би примили аварско господство; њихова жеља била је увек да остану, колико могу, слободни на све стране.
Поред свега његова неуспеха у прошлој борби и поред свега огорчења, које је владало против њега и у војсци и у грађанству, цар и опет именова Коментиола за вођу на Дунаву. Учинио је то на своју штету, јер је сад мржња са побеђеног војсковође преношена и на сама цара. Цар је, међутим, учинио то с надом, да ће Коментиол, поучен скупим искуством, бити у новим борбама много обазривији и да ће упети све своје силе, да спере љагу с имена. Мир, који беше склопљен са хаганом, цар није хтео да поштује. Његова намера беше непоколебива, да снажном офанзивом одбије варваре што даље од Царства и да, осетно кажњени, ти народи из руских степа задуго не помисле приближити се међама моћне Царевине. У Сингидунуму сјединила се у лето 600. год. Коментиолова војска са Присковом и из тврдог Виминација почела, с озбиљним борбама, прелаз преко Дунава. Под вештим водством Присковим они у три велике битке осташе победиоци; у трећој и дефинитивној заглавило је око 15.000 варвара заједно са неким од синова хаганових. Авари узмакоше у банатске долине прикупљајући нове снаге. Приск пође и тамо за њима и разби их поново. Да их дотуче што јаче он посла једно оделење од 4.000 људи, да пређе чак и реку Тису и да их и тамо гони. Тај византиски одред наишао је на другој обали Тисе три гепидска насеља, у којима је све окренуо под нож. Упоран, хаган је скупио нове чете не само аварске, него и од других подложних и застрашених народа и племена, међу којима је било много Словена. И та нова, на брзу руку прикупљена, војска би разјурена, оставивши велик број људи као заробљеника у нападачевим рукама. У ропство паде 8.000 Словена, 3.000 Авара и 6.200 других варвара. Тек тада хаган се реши, да почне молити цариградског господара за милост према заробљеницима и за обзире према себи лично. Цар Маврикије прими аварско посланство и пусти из Томија читаво робље, а Коментиол се те јесени врати с војне старим и готово заборављеним Трајановим путем. Граница је после тога остала потпуно мирна.
За то време Цариград се спремао на страшне кризе. Цар Маврикије није био никад много вољен у својој престоници. Већ раније, при првом Коментиоловом поразу од Авара, било је јавних погрда против њега. Кад је, пред крај 601. год. настала у Цариграду глад, цар је, при једном јавном опходу, био напанут не само погрдама, него и камењем. Рат са Аварима није био нимало популаран. Цару се оштро пребацивало, да је пристрасан и тврдица. Публика је протестовала, што он штити Коментиола, крива за два тешка ромејска пораза, а сувише запоставља у ствари заслужног Приска. Кад је Маврикије, после победе у Банату, за главног заповедника војске место Приска поставио свог брата Петра, под чијим је водством онако љуто страдала војска у походу против Словена, протести почеше да узимају опасне размере. Војска се осећала увређеном и њена дисциплина поче осетно да попушта. Сем свега тога, о Маврикију се био пронео глас, како није хтео откупити из аварског ропства ромејске четнике и како је хаган, разјарен због тога, дао све поклати.
Смењивање Присково беше донекле охрабрило и утученог хагана. Чим му је дошао глас, да је опасни противник повучен, његови људи почињу да постају живљи и окупљају се у подручју око Ђердапа. До Маврикија допре глас, како хаган спрема освету и помишља чак на један поход на Цариград. Забринут, он нареди Петру, да предухитри Аваре и да их напане одмах на левој обали Дунава. Петар се не усуди да крене равно против Авара, него упути једног свог подзаповедника на аварске поданике Словене. Гудуј, одређени подзаповедник, пређе Дунав и постиже извесне успехе. У свом походу он је био помаган и од Анта, који се овог пута јављају као савезници Византинаца. И многи други аварски поданици беже од хагана, више од страха због прошле катастрофе, него због нових подвига византиских. Византиска војска, пуна неповерења према новом врховном заповеднику, није хтела сад да продире дубље у опасне словенске крајеве и да уопште остаје на левој страни Дунава. Цару се, међутим, чинило, да је преко потребно искористити прошле успехе и метеж аварских поданика и наређивао је с тога, да се офанзива никако не прекида и да се не да даха противнику. Његова је наредба гласила, да војска безуветно мора презимити на непријатељском подручју и да тим потврди успехе и буде лакше спремна на коначне борбе с пролећа. Али, поколебана у дисциплини, војска одби, да се покори тој наредби. На ту упорност војску је нагонило још и то, што због глади није могла да се шаље четама храна из престонице, него им је поручивано, да се снабдевају пленом од непријатеља. На цареве поновне и озбиљне позиве војска одговори тим, што поче отворену буну. За новог цара међу четама би извикан један од бунтовничких вођа, прости и сурови Фокас. Побуну војске поздрави незадовољна престоница и одмах се придружи царевим противницима. 23. новембра 602. Фокас би крунисан, а до мало дана погибе Маврикије и пет његових синова. С падом Маврикијевим напуштена је и његова офанзивна политика према Аварима и Словенима. Он је био последњи цар Источне Империје, који је на дунавској линији одбијао навале северних и источних племена, хотећи да државу спасе од варварске најезде.
Нови цар, један од најобичнијих војничких скоројевића, није имао своје државне политике, а добивши власт путем једног преврата сву је своју снагу трошио само на то да свој престо заштити од судбине свог претшасника. Кад су се дигли Перзијанци тобоже да свете Маврикија, а у ствари да искористе трзавице Царства, настале на све стране, "кроз читав исток, и Киликију и Азију и Палестину и све околне земље све до саме царице градова," како каже Димитријева легенда, Фокас напушта северну границу, повисује данак хагану, а сву војну снагу пребацује из Европе у Азију. Тамо ствари иду све горе и Перзијанци, у један мах, постају готово господари северног малоазиског подручја.
У пометености, која је настала у Византији приликом промене на престолу и повлачења војске у Азију, нарочито гледају да се освете и окористе суседна аварска и словенска племена. Првих година Фокасове владе помиње се један већи упад Авара у Тракију; а до мало учесташе и походи Словена. Словенске чете прелазе без напора преко незаштићених граница; силазе у поједина места, заједно са женама и децом; и негде врше пљачке и палеж, а негде се и задржавају. Авари, за то време, шире своју моћ према западу и од 603-610. год. ратују и освајају по фурланском и млетачком подручју не наилазећи нигде на отпор, који би им сломио залет. Ово продирање варвара, успеси Перзијанаца, глад, заразе и личне опачине Фокасове изазваше нове буне у Византији, које, истина, скршише новог цара, али не могоше поправити све оне зле последице, које беше изазвао протекли метеж. Почетком октобра 610. год. Фокас би срушен и измрцварен, а власт уграби главни вођа опозиције, заповедник Африке и један од бољих војвода у борбама против Перзијанаца, чувени и после много хваљени Хираклије.

Словени насељавају Балкан

Главна државна брига цара Хираклија, за читаво време његове владавине беше усредсређена у битности на азиска питања. На то су га нагониле, с једне стране, тешке прилике Царевине у том крају, а с друге и лични интереси. Он је био пореклом с истока, из Кападокије; сву је младост провео у Малој Азији, где је за владе Маврикијеве војевао с Перзијанцима; свој успех против Фокаса имао је у главном да захвали афричким четама и азиским пријатељима. Сем тога, за Византиску Империју посед богатих области Мале Азије и Египта беше једно од животних питања, нарочито ради снабдевања с храном пасивних европских области. Најпосле, притисак Перзијанаца и њихово безобзирно надирање, као и освајање главних места Мале Азије и чак египатске Александрије (619.), тражили су неодољиво, да Царевина предузме енергична средства за своју обрану. Ради свега тога цар Хираклије је свој главни интерес обратио на исток и одмах, од прве године своје владе, почео тамо војничке акције. Западни део Царевине препустио је, међутим, ако не његовој судбини, а оно свакако далеко спореднијој својој бризи.
Словени су врло добро осећали, да Византиска Империја нема довољно војске, која би могла да спречи њихово надирање на Балкан. Видећи, да су границе недовољно штићене, Словени са Аварима заједно прелазе тамо праћени породицама; а како је све мање било војничких византиских покушаја, да се они силом одбију, то је тип ових прелаза постепено губио карактер војничке борбе. С почетка, Словени иду да пљачкају; а касније, кад је после честих пљачкања плена остајало све мање, они се почињу задовољавати тим, да просто отимају и заузимају туђа напуштена поља и њиве и да место покретних узимају непокретна имања. Код Словена било је вероватно пребегавања и прелажења на византиско подручје још и с тога, да би се избегло суровостима аварске власти, која је била врло тешка. Несумњиво стоји, да су првих година VII века њихови походи необично чести; да највећи део старих градова пропада тих година и да се отад о њима губе трагови. Вести из средине VII века већ јасно говоре о јаким и већ сталним словенским колонијама на Балкану. Процес преотимања и колонизација извршен је, дакле, у том времену, кад је Византија била сва заузета својим тешким и напорним кризама и борбама на истоку.
Словени су били врло експанзивни. Њихова насеља хватају у VII веку од Црног Мора па све до баварске границе, а судећи по јачини њихових чета не изгледа да су била ретка. Год. 611. Словени проваљују у Истру и силно је пљачкају, а у исто време туку се и по Баварској. Друге словенске чете харају по Византији. У Солун се збегло мноштво породица из дунавских, панонских и дачких области, а поименце се спомиње становништво из Ниша и Софије. Солунска легенда св. Димитрија казује, како се дигао огроман словенски народ разних племена, Друговића, Сагудата, Велегезита, Вајунита, Брзита и других (од којих многа, судећи по називу, нису била словенска) и како је опљачкао не само унутрашњост, него како је, на чуновима, стигао и опленио и сву Тесалију, околна острва, грчке отоке заједно са Цикладима, сву Ахају, Епир, велик део Илирика и чак један део Азије, опустошио многе градове и покрајине и напао најзад и сам Солун. Напад је био и са мора и са сува. Да то није имао бити прост пљачкашки напад закључивало се у Солуну по том, што су с нападачима биле и њихове жене са пртљагом, спремне да се настане ту одмах после пада града. Значи, очевидно, да је насељавање Словена већ вршено на тај начин и да су, пре те опсаде Солуна, сасвим доле на југу Царевине, други неки градови, севернији и ближи непријатељу, већ тако прешли у словенске руке. Словенски нападај на Солун и овог пута није успео. Словенски бродари, сувише збијени на чуновима, тако су лоше маневрисали приликом општег јуриша на град, да се велик део лађа сопственом кривицом извртао и изазвао општу забуну код флоте. Сам словенски вођа, Хацон, био је заробљен и после каменован. Словени ипак не напуштају плана да се некако дочепају Солуна и позивају хогана, да им дође у помоћ. Хоган се одазвао позиву, али тек после две године. Он је, прича легенда, покупио "сва племена варварска" са Словенима и Бугарима и онда послао коњицу, да посвршава претходне послове и изврши препад. Сам је дошао под град мало касније, са огромном војском и са потребним справама за опсаду. Али је град и овог пута успео да се спасе упорно брањен од свих слојева становништва, а помогнут и од цариградских власти.
У ово време пада и освајање Далмације. Несигурност у њој већ и раније показује понајбоље сакривање и закопавање новца и накита домаћег становништва. У Нарони нађен је закопан златни накит једне хришћанке с новцима царева од Јустина I до Тиберија II, склоњеним сигурно у страху од непријатеља; а у Грабовнику, код Љубушког, био је у једној гомили сакривен гвоздени лонац са златним новцем цара Јустинијана и Јустина II. Далматински градови, с пуно старог богаства, били су од варвара готово по правилу освајани, па рушени. Стара и угледна Салона била је узета, по причању Константина Порфирогенита, преваром (Словени и Авари пресвукли су се у одела ромејских војника), а по градској традицији, забележеној код Томе Архиђакона, после дуже опсаде (око 614. год.). Градско становништво спасавало се на суседне отоке како ту, тако и при заузећу Епидаура. Сем Салоне и Епидаура страдали су том приликом и многи други градови као Дукља, Нарона и Дамавијум (у Босни), а неоштећени остадоше једино Задар и Трогир. Место старе Салоне подигнут је после у близини Спљет; место Епидаура Дубровник; а место Дукље Бар. Чувена дунавска тврђава Сингидунум страдала је врло много тих времена и потпуно је за увек изгубила своје име. Исто тако и важни Виминацијум и Цибале у Славонији и друга места. Ово страдање градова упада у очи. Оно је, истина, обична појава код свих варварских најезда, али је на нашем подручју било и сувише велико. Сигурно је, да је градско становништво покушавало само да брани свој иметак и да је због тога, и ради пљачке, код нападача појачан бес разарања.
Византија је управо у то доба била најтежа притешњена од Перзијанаца. Год. 614. беше пао у њихове руке Јерусалим, а 619. и далека Александрија. Посед Египта, житнице царевине, беше озбиљно угрожен. Цар Хираклија одлучи с тога, да напрегне сву снагу против толико ојачаног непријатеља и да лично води војску. Да би се колико-толико обезбедио с леђа он нуди Аварима врло повољне увете, ако пристану на то, да буду лојални суседи. Преко посланика би уговорено, да се Хираклије и хоган лично састану у Хираклеји, на домак саме престонице. У свој својој царској слави, с богатим даровима, са блештећом спремом, цар је стигао на заказани састанак. Хоган, међутим, беше приправио заседу да га ухвати и Хираклију је једва успело, да се, прерушен, спасе у последњи час. Сав његов богати царски пртљаг уграбише Авари. У исти мах хаганови људи, искоришћавају општу забуну, појурише према Цариграду, да га узму препадом. Сама варош обранила се без много жртава, али су за то страдала предграђа све до такозваних Златних Врата. Пустошећи Тракију вратили су се Авари кућама водећи мноштво робља (619. год.). Поред свега тога, Хираклије није могао да прекине везе с њима. Опасност на истоку била је још већа; а да води рат на две стране Византија нити је смела, нити би могла. На муци, Хираклије обнавља преговоре с хаганом и прима увете мира, као да је тешко побеђен. Цар је имао да плаћа подвостручен првашњи данак, по 200.000 златника, и још да даде таоце као јемство за мир. Колико је цару било стало до тог да дође до споразума види се још врло добро и по том, што је међу таоцима био и један његов ванбрачни син и један сестрић.
Склопивши мир с хаганом Хираклије се свом снагом баца на Перзију. Осетивши његову нову снагу у борбама перзиски владар Козроје поче да тражи савезнике. Нашао их је, природно, у Аварима, који су били лако готови на погодбу, знајући да Перзијанци немају шта тражити у Европи. У лето 626. год. имао је бити изведен заједнички нападај на Цариград. Перзијанци су требали напасти престоницу са азиске стране, а Авари са европске. Са Аварима су ишли и Словени сачињавајући највећи део њихове флоте. На Петров-дан те године стигоше прве аварске чете пред Дуги Зид. Хаган је кренуо сва себи подложна племена, Бугаре, Гепиде и Словене и са огромном војском опседе Цариград. Словени, који су долазили Црним Морем, беху повели собом и жене, које су биле вешти бродари. Један део Словена придружио се Аварима, по позиву, као нека врста савезника, лакоме на богат цариградски плен. "И земља и море напуни се дивљих народа", каже један савременик; а други вели да стиже "бесни вихор непријатеља, бљујући, као неизмерна пучина, варварски муљ." 31. јула почео је општи јуриш. На једној страни нападали су Авари, а на другој Словени, који су имали прве редове "голих пешака", а друге у оклопима. Они су довукли и опсадне справе. На једном делу фронта подигли су дванаест кула, које су по висини биле равне градским бедемима. Словени су још били добили задатак, да на својим лађама превозе Перзијанце са азиске обале. Али словенски мали чамци нису се могли мерити са византиским бојним лађама. Сем тога, настале су за њих велике незгоде, што су Византинци приметили да се они споразумевају с Аварима помоћу давања знакова ватром, па су их варали. Таква једна превара одлучила је чак исход целог предузећа. Византиски Јермени запалили су ватре у луци код Св. Николе, а Словени, мислећи да су то Авари, кренули су тамо, запали у заседу и тешко настрадали. Хаган, бесан што је због тога онемогућен комбиновани нападај с копна и мора, приписујући пораз не превари, него невештини словенској, даде поубијати и оне који су били спашени. Словенска је погибија била страховита; "услед многе крви зацрвене се морска вода", каже један савременик. Читав залив Златног Рога, где је напанута словенска флота, био је пун мртвих телеса и празних чамаца. Словени после тога узмакоше, а због њих мораде се повући и хоган, порушивши пре куле и затрпавши ровове. Словени су прсли на све стране, "иако их," вели један извор, "нико није гонио". Било је свакако више из страха од Авара, него од Византинаца. Пораз је био завршен 8. августа 626. год.
Аварско-словенски пораз пред Цариградом створио је нову фазу у односима између њих. Поступање хаганово са Словенима, на очиглед непријатељу, деловало је силно на све који су суделовали у борби. Огорчење је, природно, појачавало и то, што се осетило да снага господара није толика, колика се њима чинила; и што је византиска победа обуставила сва богата финансиска средства, која су дотад јачала Аваре и осигуравала им превласт над осталим народима с леве обале Дунава. А своју превласт они су искоришћавали свирепо. Старе хронике говоре о том са страшним примерима. Кад су Хуни-Авари полазили против кога, пише хроничар Фредегар, они су напред слали Словене, а сами би остајали пред табором. Ако Словени победе Авари истрче да узму плен; а ако подлегну они су им давали помоћ. Зими би долазили међу Словене, да се хране, да им узму плен и да спавају с њиховим женама и кћерима. Уз то су им Словени давали и други данак. Руска, такозвана Несторова хроника изрично наглашава, да су Авари "насиље чинили" женама словенскога племена Дуљеба. Чак су словенске жене запрезали место коња. С тога је разумљиво да сад, кад се јавила прилика да се почне раскрштавање с Аварима, Словени устају против њих. На подручју данашње Јужне Чешке, Аустрије и северне Словеније побуњени Словени, под водством једног франачког трговца, Сама, успеше чак да створе своју државу, која је трајала две-три десетине година. Саму се негде иза 632. придружио и Дрван, кнез Лужичких Срба, dux gente Surbiorum, que ex genere Sclavinorum erant, који је дотле био под франачком влашћу. То је најстарији хисториски спомен српског имена уопште, које ће се после јавити и код словенских племена на југу.
Против Авара не усташе само Словени. После хаганове смрти насташе међу Аварима и Бугарима борбе око наследства. Није потпуно јасно на основу чега су Бугари тражили свој део власти, али је то свакако карактеристично за опадање аварског угледа. У тим борбама страдали су Бугари и један њихов део дошао је Словенима тражећи склоништа; па се после, не зна се зашто, упутио у Италију, у Беневент. Много озбиљнији био је покрет источних Бугара, Уногундура, који становаху на подручју од Дњестра и Азовског Мора на исток. Одметнувши се од Авара, бугарски поглавица Куврат или Курт уђе у ближе везе са Византијом и склопи с њом савез. Цар Хираклије направи чак Куврата византиским патрицијем. Царевини је добро дошао тај сукоб између Авара и Бугара, и она је новог савезника зердно помагала, да би могао истрајати и бити по њу од користи.
Иако је Хираклије, мало после аварско-словенског пораза пред Цариградом, успео да страховито потуче и Перзијанце у бици код Ниниве (627.) и да изазове грађански рат код њих, он ипак није могао да на истоку добије жељени мир. Перзија је била скршена, и никад више није постала озбиљан противник Византије. Али место ње јавља се нови и исто тако опасан противник; чак, по свом свежем замаху и великом верском одушевљењу, готово и опаснији. То су Арапи, звани Сарацени, са новим пророком Мухамедом. Од 630. год. Мухамед постаје неоспоран вођ Арапа. Те године он је у триумфу ушао у Меку, коју је раније морао напуштати, и његова вера Ислам осваја нагло све веће кругове арапских племена. Читав покрет има колико верски, толико исто и политички карактер. Наследници Мухамедови са исламском вером врше у ствари и уједињавање арапских племена. Арапи освајају Сирију, Палестину, Ирак, Западну Перзију, Мезопотамију после Египат и Триполис, и Ислам постаје вера огромне већине народа Мале Азије. Већ пре средине VII века нова арапска држава, изникла нагло као тропски цвет, постаде један од најважнијих чинилаца у Средоземном Базену. Забринут за судбину својих покрајина на истоку цар је спремао нове војске. Али, болестан, он нема више пређашње активности. Крај великих борби, које су почеле између Византије и Арапа, Хираклије није доживео; он је умро 641. год., остављајући државу пред крупним заплетима.
Ово време, од Маврикија до Хираклија, представља период словенског учвршћивања на Балкану. Источна питања беху постављена с више снаге, него западна. На истоку су према Царевини биле организоване снаге једне државе и једног покрета с вођством ретких способности; на западу и северу Балкана јављале су се, међутим, чете, које нису биле новост и које с тога не изгледаху непосредно опасне, и које своје улажење у земље Византије не извођаху под једним вођством, с јасним планом. Борбе између Авара и Словена чињаху се у Цариграду као погодан знак, да ни једна ни друга страна неће бити после њих способна за веће акције, и с тога их пуштаху да се крве чак и на свом подручју помажући једне против других, и то Словене против Авара. Упади тих чета трајали су већ читав један век, и мада непријатни, нису ипак довели Византију пред несавладиве тешкоће; у Цариграду се рачунало, да се с њима може, ако и кад затреба, с нешто напора снаге релативно лако и брзо изаћи на крај. Међутим, захваљујући својим великим масама, Словени су успели, да се распростру дубоко по целом Балкану, а да се на његовом северу и западу дубоко укорене. На том подручју они су брзо постали бројем надмоћнији од урођеника и потискивали су ове, или их временом апсорбовали, на свима линијама.
Доцнији византиски цар Константин Порфирогенит приповеда, с нешто легендарних елемената, да су за време владе цара Хираклија почеле прве сеобе Срба и Хрвата на Балканско Полуострво. Напоменувши, да су Хрвати дошли на југ пре Срба са севера, где су им били најближи суседи, на границама франачке државе, он казује, да су они били "добегли" цару Хираклију у време, кад су Авари заузели Далмацију и опустели је. С царевим одобравањем, и вероватно с нешто његове помоћи, Хрвати су потисли Аваре и настанили се у тој области. У том причању има колико се да проверити, највише истине. Покрет Словена против Авара узео је врло широке размере и борбе Хрвата с њима чине саставни елеменат опште акције. Није случајно ни оно, што се наводи, да су једна племена долазила пре других. Очевидно, ништа не би било мање стварно, него веровати, да су словенске масе у ово сто година, што смо им кретања могли пратити, долазиле само с једне стране, у једном правцу и у исто доба. Ми немамо никаквих позитивних доказа, да су Хрвати дошли на југ пре Срба, али да је то могло бити, о том нема никакве сумње.
И за Србе је слично причање. Два су брата, казује исти византиски цар, наследила у власти оца; па је један с пола народа кренуо у Византију и дошао све до Солуна. Отуд је и остало име једног тамошњег насеља Србљија, τα Σερβλια. После неког времена ти се Словени упутише натраг, али, прешавши Дунав, предомисле се и замоле цара, преко београдског заповедника, да им уступи другу земљу за настањивање. Цар им даде ове од Авара опустошене земље: Рашку, Зету, Неретљанску Крајину, Захумље, Травунију и Конавље. Словенски походи до Солуна доиста су постојали, као и њихово повлачење на Дунав и преко Дунава. За Србе се не вели, да су се борили против Авара, него да су дошли после њихова пустошења. Да ли су ти Срби били раније у вези са Аварима, можда као њихови поданици, нема података, у писаним изворима, али се то са много вероватности може закључивати на основу њихова географског смештаја. Српска насеља у Византији непосредно граниче са областима, где је била аварска власт и где су се у главном одржавали сви ови догађаји, које смо напред помињали.
Сам цар Константин Порфирогенит навео је једно причање, које је несумњиво српскохрватског порекла, а састоји се у овом: да су Хрвати дошли на југ из Беле Хрватске, а Срби из Беле Србије, Бојке, односно нека њихова племена са Висле. На основу арапских писаца путника X века дошло се до закључка, да је Бела или Велика Хрватска обухватала добрим делом источни део данашње Чехословачке; а Бела Србија Галицију и подручје око извора Дњестра и Висле. Врло је вероватно, да су и племена из тих крајева, у вези са осталим словенским насељима средње Европе, постала активнија после устанка против Авара; и да су ступила и у договоре са Византијом. Да ли је и колико је било Срба и Хрвата на Балкану и у панонској долини и пре тих борби не може се сигурно тврдити, али је вероватно. Вероватно тим више, што се и српско и хрватско име среће дубоко у Грчкој, у Тесалији и Пелопонезу, куд их је бацао талас ранијих похода, свеједно да ли у мањим или већим групама. По нашем мишљењу, словенске миграције (у колико их тако можемо назвати) ишле су током читавог једног столећа кроз цело подручје тамошње Румуније и Мађарске, и сва словенска племена из суседних области, а међу њима и Срби и Хрвати, учествовали су у њима, према приликама, са већим или мањим масама. У борби с Аварима и после њихове пропасти добили су само активни Срби и Хрвати већи замах. Међу словенским племенима на југу та су два убрзо узела водећу улогу.
На истоку, између Дунава и Балкана, Словени, у првој половини VII века, станују у толиком броју, да се читава та област назива Словенском, Σκλαβινγα. Византиски писци веле, да је тамо било седам словенских племена. Исто је тако у VII веку била у словенским рукама и Далмација. Средином VII века та је област у неколико већ била смирена; то излази бар донекле по чињеници, што је папа Иван IV око 642. год. слао свог опата Мартина, да по Истри и Далмацији откупљује робље и светачке мошти. Да су Словени у то доба имали сигурна упоришта на далматинској обали, следи одатле, што су 642. с великом флотом напали у Италији беневентско кнежевство и усудили се искрцати близу Сепонта. Тај им подвиг није успео, али је свакако карактеристичан и за сигурност њихове залеђине и за њихов нападачки дух.
Од балканских покрајина Царевине беше прилично слободна од Словена долина Мораве, главна прометна артерија, која је спајала престоницу с Дунавом и Европом. Словенска насеља туда, у колико их је било, нису долазила до већег израза. У византиској власти остадоше Ниш и Софија све до IX века. Остали делови Балканског Полуострва на истоку и западу, од Бара с једне и Балкана с друге стране, изузимајући приморске градове, беху већ претежно словенска земља. Током прве половине VII века колонизација Словена на Балкану била је већ у главном свршена ствар.

Балканска култура у доба сеобе Словена

Моћна Римска Империја, која је још 229. год. пре Христа почела своја освајања Илирика и која је већ од цара Августа господар Балканског Полуострва, оставила је овде, као и на другим странама у току од неколико векова, дубоке трагове своје државне културе.
Римско-латинска култура померила је, пре свега, дотадашњи утицај грчког језика. Тачније, тај се утицај осећао и на најзападнијим тачкама Балканског Полуострва. Грчку културу одржавале су старе њихове колоније: Аполонија (Појани код Валоне), Епидамнос – Дирахијум (Драч) Лисос (Љеш), Коркира Црна (Корчула), Иса (Вис), Фарос (Хвар), Трагуријон (Трогир), Епетијон (Стобреч). У Сиску је чак остало грчких натписа, и много помена о култу Херакловом. Новац у нашим крајевима био је понајвише грчки; драхме и хемидрахме из Аполоније и Дирахија ишле су не само дубоко у унутрашњост, у средишњу Босну, него чак и преко Дунава у Ердељ. Илирски краљеви кују новце с грчким натписима. У религији продире култ Хермеса, Пана, Артемиде и Нимфе. После римског освајања грчки је језик потиснут и у вековима после Христа било га је у тим крајевима готово сасвим нестало.
Освојивши ове области Римљани су се одмах дали на то, да их што боље обезбеде за себе. Уводе се наскоро на свим стратешки важнијим местима градови и гарнизони и стварају се добре комуникације. С римским гарнизонима иде употреба и колонизација земље, која бива трајнија, кад војничка служба у овим крајевима постаје наследна. Први низ тврђава почиње с далматинске стране, одакле је настало и прво продирање. С друге стране, у касније време, ширио се римски елеменат и дуж Дунава, стигавши тамо деломично из Јадранског Приморја, а деломично из Маћедоније. Уз активне војнике у тим логорима и око њих било је много ветерана, који су, отслуживши војску, остајали у земљи, као трговци, занатлије, посредници итд. и који су, нарочито, ширили римски утицај.
Врло су брзо, још за првих царева, изграђени војнички путеви. Једна цеста, настављајући се на талијанске, ишла је од Истре све до Скадра, одвајајући један крак за Сисак, други од Салоне на Саву и трећи од Нароне на Дрину. Поред Саве ишао је велики пут од Љубљане и Сиска на Сирмиј и даље до мора, хватајући споредним путевима главна места појединих области. Поред тих главнијих линија било је много краћих и споредних, које су служиле локалним интересима, као линија Нарона – Невесиње или Епидаур – Травунија. Посебно важан пут беше чувени Игњатијев пут (,via Egnatia’), који је спајао Илирик с Маћедонијом и Тракијом. Почињући из Драча, тај је пут водио преко Охрида и Битоља на Солун и служио корисно све до Новог Века. Главни војнички пут, "прастара артерија" од Дунава до Цариграда, био је израђен већ 69. год. Водио је моравском долином и Нишавом на Софију, а одатле, преко такозваних Трајанових врата, долином Марице. Тај пут, (широк око шест метара), поплочан великим полигонима камењем или набијен песком (отуд назив калдрма – καλοζ δρομοζ), ишао је обично у правој линији. Ознаке су обележавале миље (mille passuum), с дужином од 1482 метра. Уз пут су биле станице за преноћишта (mansio) и за измену коња (mutatio), какве се још увек спомињу по Русији. За чување путева и јавну безбедност подизана су мала утврђења (castella, praesidia) или куле (turres). Од Београда до Цариграда била је 31 станица, 43 места за измену коња, и око 670 миља. На такозваним Трајановим вратима, на том путу, била је административна подела Истока и Запада. Тракија је потпадала под префектуру Истока, а читав остали Балкански Полуоток под префектуру Илирика.
Главно место на западном делу Полуострва била је Салона (Солин). За време цара Диоклецијана, који је почео ту у близини да подиже свој величанствени двор, град постаје једно од првих места читаве државе. Порфирогенит каже, да је велик готово као пола Цариграда. Спомен на Диоклецијана (цара Дукљана), који је и умро ту (313.) и био сахрањен у свом маузолеју, претвореном после у стону цркву, очуван је у народу овог краја све до данас. Салона је била административно средиште целе простране Далмације, која је хватала до Колубаре, и једно од главних трговачких места. Читава обала Јадранског Приморја беше густо засијана мањим и већим колонијама и градовима, од којих су многи, иако настали пре Римљана, добили постепено латински карактер. Почињући од границе провинције Далмације, од Албоне (Лабина) и Фланоне, и од Тарсатика (Трсата), на раскршћу путева за Далмацију и Сисак, већа насеља се у главном држе; тако: Сениа (Сењ), Енона (Нин), Јадер, Јадера (Задар), Трагуријум (Трогир), Нарона (Вид код Метковића), која је била на пловној Неретви као и Онеум (Омиш) на Цетини. У унутрашњости, на реци Крки, развио се главни град Либурније Скардона (Скрадин), у коме је било седиште једног од три далматинска округа и у ком се одржавао сабор (concilium) северне Далмације. Сем тога важна места у унутрашњости беху: Асерија (Подграђе код Бенковца), Нединум (Надин), Бурнум (Шупљаја Црква), Варвариа Еквум (Читлук код Сиња), Промона (Тепљу), Нове (Руновић), Municipium Magnum (Баљина Главица) Сикули (Бихаћ, код Каштел Новог), Pons Tiluri (Триљ), Municipium Salvium (Грковци код Ливна), Bistue vetus (Варвара код Прозора), Bistue nova (Зеница). Стари град Далмата, Страбонов "велики град" Делмијон, Делминијум, сачувао је своје име до данас, Дльмьно – Думно, Дувно. На југу од Нароне стајао је Епидаур (Цавтат), средиште јужног далматинског округа. У источној Херцеговини постојао је неки стари град у Потоцима код Мостара и значајан град код Стоца. Велико римско утврђење беше Могорјело код Чапљине. У источној Босни зна се да је нека колонија – colonia Ris... – идентична са Рогатицом и да је била једна још ближе неодређена колонија у Сарајевском Пољу. Домавија, Домавијум код Сребренице беше једно од најважнијих рударских места целе римске државе у овим странама. У Боки Которској најважнији град и понекад седиште илирских краљева беше Ризон, Рисиниум (Рисан); а онда Агрувијум – Грбаљ, Батуа, Будуа (Будва). У Дукљанском Приморју важан је Улциниум (Улцињ) и најјужнија тачка провинције Далмације Елисос, Лисос, Лисум (Љеш). Отуда је један пут водио до унутрашњости према Нишу.
У Покрајини Превалитани беше главно средиште старе Илирске државе, Скодра, до које се долазило воденим путем уз Бојану. Према Ливију, то је била "arx munitissima" и ванредно цењена по свом стратешком значају. Друго важно место била је Доклеа код Подгорице, по којој је читава област добила назив Дукља. Ту је живело илирско племе Доклеата, "Princeps civitatis Doclatium". Неки Кајо Епикадијес сахрањен је у Салтуи, у данашњим Вилусама на Грахову. Стари илирски град је и Метеон, Медеон (Медун). На југу је све време био од великог значаја Епидамнос-Дирахијум (Драч).
Лика и Крбава имају исто тако много старих насеља. И само име Лике старог је порекла. Град ’Αλονψοι биће вероватно приморска Лопсика, а ’ Ορτοπελγτωι - Ortoplinia, Ортопула биће идентична са Стиницом. Друга важнија места су ова: Вегиа (Карлобаг), Монетиум (Бриње), Арупиум (Прозор код Оточца). Преко подручја Јапода у овој области римска насеља нису била јаче развијена. Главни град Јапода Метулум (Муњава код Огулина) пропао је приликом римског освајања. На извору Привилице код Бихаћа било је народно светилиште Јапода. Од свих места унутрашњости најзначајнија је била Сисциа (Сисак), средиште покрајине Савије. Ту је било стециште многих путева и важна тачка бродарства на Сави. Тип старих савских чамаца очуван је у јединственом прехисториском примерку сарајевског музеја. Ради великог трговачког значаја Сисак је имао и своју ковницу новца. Остала су важнија места ова: Андаутонија (Шчитарјево), Сервициум (код Градишке), Aqua Viva (Вараждин), Aquas Jasac (Вараждинске Топлице), Марсонија (Брод), Цибале (Винковци), из кога беху родом два цара, Валентијан I (364-375.) и његов брат и сувладар Валенс (364-378.), затим Мурса (Осек). Од других мањих места на Дунаву и око њега важнија су: Корнакум (Сотин), Кукнум (Илок), Титобургум (Даљ), Бониниа (Баноштор), Рициум (Сурдук), Акуминкум (Стари Сланкамен), Басиане (Петровци код Руме), које је добило име по Басијану, сину Септимија Севера.
Главно место источне Паноније беше Сирмиум, Сирмиј (Митровица), по ком је читава суседна област добила своје име Срем. Поставши колонија већ од времена Флавијеваца он се током III-VI века развио у световну и црквену метрополу. Ту се налазио леп царски двор, амфитеатар, ковница новца и фабрика оружја. У Сирмију је 282. заглавио у војничкој побуни цар Проб, који је, да би запослио војнике, наредио да се саде виногради по Фрушкој Гори и даље ниже око Смедерева. Према Сингидунуму, на утоку Саве у Дунав, беше Таурунум (Земун).
Одавно, у свој хисторији Балкана, место данашњег Београда беше од великог значаја, ради свог стратешког и привредно важног положаја. Његови први оснивачи, келтски Скордисци, стварали су од њега тврђаву, а Римљани су га после развили удесивши ту главни логор једне легије. У Сингидунуму се родио цар Јовијан (+364.); овде је било седиште аријанског епископа и једног аријанског сабора (366.). Код Ритопека беше Трикорниум, град племена истог имена; даље на исток Винцеја (Смедерево), према ком се налазила Константиола, Констанциола (Ковин). Врло важан беше Виминациум (Костолац), са својом ковницом новца и пристаништем за речну флоту. Ту је 196. год. Каракала био проглашен за цезара. Одатле је скретао дунавски пут за Цариград. Остала места око Дунава беху: Ледерата (код Рама), Пинкум (Велико Градиште), богати рудник, Егета (Брза Паланка), Акве (Прахово), у византиско доба владичанско средиште с већим опсегом, Маргум (Орашје код Дубравице). Horreum Margi (Ћуприја) био је највећи град у унутрашњости Мезије, управ на граници Дарданије. Арсена је Ражањ, а Praesidium Pompei Нерићев Хан код Алексинца. Наисус (Ниш), родно место цара Костантина Великог, стециште шест разних важних путева, имао је одавно врло велик прометни значај, и с тога је одувек, све до наших дана, био тражен и нападан. Од Ратиарије (Арчера) према Нишу, и од Прахова према Ћуприји водили су путеви с Дунава у унутрашњост и њих су Словени при својим упадима често употребљавали. С тога је тамо цар Јустинијан подигао и обновио 27 градова и тврђава, бранећи линију Тимока. У западном делу Србије римских места од већег значаја није било. Далматинско-мезиска погранична област беше у главном око Губеревца и Рудника; извесни рудници (Мајдан и Парлози, Рудник, Стојник) припадали су Далмацији. Спомиње се неки римски municipij Mal... (Malavicus?) у Висибаби код Пожеге. Римско насеље било је, чини се, и у Плевљима.
Од Ниша према југоистоку и југу беху Скупи (Злокућани код Скопља). Цар Јустинијан, који се родио у близини те вароши, у селу Таурисију, подигао је Скупи на ранг маћедонске метрополе, давши јој латински назив Justiniana Prima. Јустинијан је поделио Источни Илирик у две црквене области, Дакију и Маћедонију. Овој другој одређено је средиште, заједно с политичким, у Скупима (535. године), а у област су јој спадале: горња и доња Мезија, обе Дакије, Превалитана, Дарданија најсевернија покрајина Македоније такозвана Macedonia salutaris и један део Паноније. После 602. год. нема више никаквих вести о тој архиепископији, а "политичко тежиште из Јустинијане Приме поново се премешта у Солун". Очевидно је, да је то било у вези са надирањем Словена. Прокопије је казивао за тај град, да је био ванредно украшен храмовима, дворовима, тржиштима, И стару варош Улпијану (Липљан) Јустинијан је удостојио своје пажње, обновио је и дао јој име Justiniana Secunda. Оба су та имена остала само у званичној црквеној литератури, а у народу самом остала су старија имена до наших дана: Скопинe , арнаутски Шкуп, турски Ускуп и Ушћуп. Од Скупи према југу нема нарочито великих римских насеља. Већ је Момзен приметио да "никад није свуда кроз маћедонску унутрашњост кренуо енергичан покрет градског развоја; удаљенији предели једва су, бар стварно, изишли из сеоског реда." Од интереса је важно гранично место Стоби (код Грацког), где се сад врше систематска ископавања, Хераклеја Линкестис (Битољ), звани понекад и Пелагонија, и Лихнис, прозван после Ахрис (Охрид). Охрид је био порушен у борбама за сеобе народа и до већег значаја дошао је тек у словенско доба. Јужније беху Едеса (Воден), некад престоница маћедонских владалаца и Бероја (Верија, Караферија, Бер), једна од првих хришћанских епископија Балкана, где је проповедао сам апостол Павле. Једно време тај је град био такмац Солуну, најважнијем граду византске државе после престонице. На путу између Скопља и Градског била је и граница између латинске и грчке домене.
Немајући увек довољно војске на расположењу, да би спречавао све навале варвара преко Дунава, Јустинијан је био почео да подиже и обнавља старе римске градове и тврђаве, да место живе људске снаге постави тврђавне бранике и да разређеним посадама да бољу заштиту и више могућности за отпор. Римска насеља ишла су, у главном, понајвише уз морску обалу и дуж великих пловних река, а насеља у унутрашњости или су се развијала на главним стециштима путева или су потицала од старог домаћег становништва. Средиште Балкана нема ни у пола онолико насеља колико периферија; систем градског развоја био је, војнички схваћен, као повезани лимес, који је с периферије с мора, и природних комуникација продирао према Дунаву и у унутрашњост. Тај систем је добрим делом задржао и Јустинијан, само је место офанзивног имао код њега дефанзивни карактер. Иза римске линије дунавских тврђава Јустинијан подиже још један низ утврђења, слабијих, али корисних и осигурава пажљиво и бокове, да противнику учини што тежим продирање према престоници.
Прокопије, савременик и хисторичар Јустинијанов, у свом делу О грађевинама подробно наводи то подизање градова. Оно је почето већ првих година Јустинијанове владе, али се осећа тек средином VI века, кад Хуни и Словени не могу да продиру с трачке стране, него из Паноније. Уз свој родни крај Јустинијан је нарочито утврдио главна места унутрашњости, Ниш и Софију, где су се стицали многи путеви. Уз дунавску линију подигоше се стражаре и утврде; сва су места имала бити ограђена рововима и насипима, у колико се не би доспела обновити стара утврђења с кулама и зидовима. Те грађевине нису биле увек солидне; подизане су журно, с материјалом који је био при руци, и без икаквих других сем стратешких обзира. "Мањи замкови имају на угловима четири округле куле, веће вароши четворо-шесторо- или осмоугаоне куле од три боја. Тај се тип лако распознаје у хемским земљама. Северни зид Сердике (Софије) са округлим кулама скрпљен је од старога материјала, са грчким натписима из ранијега доба царства, олтарима трачких божанстава и надгробним каменовима. Замак (Кулина) Равна у долини Тимока са округлим кулама поправљен је од темеља из материјала римских каменитих грађевина и натписа. Исто тако и велика већина споменика из Виминација није нађена у првобитном положају, него су узидани у стенама великог замка, који је подигнут од камења старе вароши". Од Сингидунума (Београд), који је био прилично запустео, Јустинијан поново направи град "славним и достојним причања". У близини Београда подигао је и град Октавон, а уз Дунав подиже и обнови читав низ градова, међу којима Ледерату код Рама и Пинкум (Велико Градиште). Број мањих градова и стражара пео се на стотине, а служили су колико за обрану, толико и за збегове сеоског и незаштићеног света. У самом тимочком крају, у подручју тврђаве Акве (Прахова) било је 37 таквих градова и стражара; сам чувени Гамзиград изгледа да је из тог времена; од Сингидунума до илирске границе било их је 39, а до ушћа Дунава 80. Чак у Маћедонији и Дарданији било их је 127. Страх од провале ширио се по свој царевини, а ради рђавог искуства и потребе да се не веже оперативна војска утврђивао се не само север, него и средина Царства, па чак и југ са Епиром и Тесалијом све до класичних Термопила.
Према Словенима служиле су за одбрану нарочито утврде око Силистрије. Словени, који се "стално прикрадају и потајно нападају оне што туда иду, учинили су тамошња места несигурним" казује за њих Прокопије, описујући градње у тим пределима. Због словенских провала и пљачкања сасвим је била запустела тврђава Улмита, коју Јустинијан подиже из темеља, да би, како се вели, онај крај "био слободан од словенског насртања и заседе." Тај систем Јустинијанових тврђава у Добручи хватао је до Тулче и Дунавеца (Халмириса).
Али те тврђаве нису биле од веће користи. Њихов велики број ишао је на штету солидности. При навалама Словена, Бугара и Авара видело се, да су падале без много отпорне снаге. Ни изглед им није био од јачег утиска и врло је добро примећено, да се ниједан од тих градова није одржао у народној успомени с Јустинијановим именом онако, како је случај с грађевинама цара Трајана, Филипа или Константина. "У рушевинама градова и тврђава није још нађен ни један једини натпис, који би овековечио славу великог градитеља Јустинијана". При подизању тих градова учествовали су сви они народи, што су живели око Дунава; њихових трагова има доста у топономастици VI века, где се иначе у то доба не би могли очекивати. Такав је, на пример, назив Долебин (Δολεβιν), који је очевидно у вези са словенским племеном Дуљеба, Долеба. У Бугарској би можда могле бити словенског порекла Стене (Στενεζ). Чисто словенски карактер има Скапљица, Скопљице (Σκαπλιζω), за које се изрично каже, да је "ново". Исто је тако нашег типа у подручју Ниша назив Врачишта (Βρατζιδτα), "нов град". Ти називи могли су потицати било од војничких најамника у византиској војсци, било од словенских досељеника, који су ту остали са пристанком византиских власти.
Многа од старих места страдала су за време свих ових најезда током VI-VII века. Највећи је део, ипак, пропао у VI и почетком VII века, кад су Словени сами, или у заједници с другим народима, упадали у Византију, да се користе пљачком из тих старих и богатих места. Доклена, Епидаур, Нарона, Сарона, Агрувијум, Мурса, Сингидунум, Виминациум и други знатни градови пропали су за увек баш при упадима Словена. Њихово разбегло становништво није се више враћало на стара огњишта, сем у стратегиски важни Сингидунум, него су избеглице, после, у близини старих места подизали нова: Подгорицу, Дубровник, Котор, Сплит, Осек. Ипак било је доста старих градова, који су се и одржали; нарочито то беху они, који су се налазили на мање изложеним местима. Значајна је чињеница, да је добра половина ових насеља задржала своје старо име. Упада, даље, у очи да главне реке на нашем подручју нису славизиране: Дунав, Сава, Дрина, Неретва, Лим, Сана, Босна, Тара, Вардар, Тимок и др. задржавају своја стара несловенска имена. Предсловенска су имена Промина, Динара, Мосор, Лапад, Бргат, Клисура, Дурмитор, Вележ, Родопа, Балкан, Комови, Чакор и др. Међутим, доста планина има ипак словенске називе, као Проклетије, Хум, Рудник, Бјелашица, Буковица, Вучја Планина, Мокра Гора, Медведник и др. Називи отока у Јадранском Мору готово су сви наслеђе старине: од Куриком – Крк, Фарос – Хвар, Братиа – Брач, Паг, Постумиана – Пашман, Арба – Раб, Мелита – Мљет и сл. У земљама Балканског Полуострва, чак и далеко на западу, очувано је све до данас романско име. Чувена планина Романија у Босни најбољи је пример за то. Имамо и села Романе, Романовце и сл. Чак и име манастира Риња дериват је од Романа.
Највише непосредно примљених имена места има у Приморју, и око Дунава, где је романска култура била најинтензивнија; понегде су стари облици славизирани наставцима или аналогијом на неку сличну народну реч, и то обично из вулгаризованих и дијалектских облика. Од племена Јадесина постали су и Јадери и Јадер, и имена Јадран и Задар на западу и Јадар на истоку; од племена Делмата и Далмата настала је с чистим вокалом Далмација и с вокалним Дльмно-Думно, Дувно, а с нешто сложенијим процесом Гламоч од Дламоч. Има извесних метатеза у примању имена места, као Скардона – Скрадин, Сирмиум – Срем или Тилур – Трилур – Триљ. Иначе је преузимање било доста непосредно: од Сениа – Сењ, Трагуриум – Трогир, Доклеа – Дукља, Медеон – Медун, Скодра – Скадар, и сл. Понекад се име старих места очувало у неком малом споредном локалитету, као од Нароне – Норин или од Марсоније бара Мрсуњ. Има и примера, да су имена извесних места узимана не по номинативу, него по другим падежима. Цеље је дошло не од Целеја, него од Целеје; Ad musculum, дало је Омишаљ. Од вулгарног Σιο Παλατι дошло је вероватно Ασπαλαυον = Aspalato = С-плěть, Сплит. Тако је од вулгарно-грчког τιρ την ποηιν дошло Истанпол и Стамбол. Од саме ознаке старе градске општине civitas, очувано је цьвьтать – Цавтат. Од Castra romana имамо у Срему име Костроман.
Стара романска култура очувала се најсвесније у Приморју, где је читаво време одржаван непосредан додир са Италијом као матицом те цивилизације. Унутрашње романске колоније, ма колико да су имале утицаја на општу културу околног становништва, нису могле да читавој земљи даду потпуно своје обележје, као оне приморске и као донекле дунавске. У унутрашњости је, сем тога, било и више утицаја источне грчке културе и грчког језика, који су спречавали апсолутну превласт латинског. Граница између та два језика ишла је, од прилике, од Љеша, испод пута Скадар – Призрен на Липљан и Скопље, па одатле према Софији. Линија око ових места била је са помешаним утицајима. Латински је понегде ишао и преко те зоне, али није био јаче интензивности. Иначе, утицај латинског био је врло велики. То је био званични језик државе и као такав уведен поготово у сву администрацију. Сами цареви византиски подржавали су га у свечаним актима својим ауторитетом. Оснивајући Скупи Јустинијан га назива "Јустинијана прима" и Прокопије мора да тумачи својој публици, како то има да значи "прва". Латински је, исто тако, био и језик војске, у којој су служили разни народи Царства и на њему се споразумевали, као недавно немачким у Аустрији. Преко војске и логора продирао је латински језик у народ. Латинска команда остала је првих векова чак и у византиској војсци. У Далмацији се у латинској култури био развио чист романски језик, с много аркаичких елемената, очуван готово до наших времена. Румунски, у источном делу, с нешто млађим типом, исто је тако продукат латинске културе. Чак и арнаутски, једна врста лингвистичких петрефаката, готово је у доброј половини романског порекла. За људе, који су говорили латински, употребљаван је у читавој Средњој Европи назив Влаха, добро познат свим словенским народима. Потекао од келтског племена Volcae, то име су примили Германи као Walhaz, Walh, и означавали су њим своје поромањене суседе. Од Германа су преузели то име и Словени. Код нас су тако себе звали стари Дубровчани још у XIII веку, свесни своје романске културе, и име Влаха истицали су као разликујући се од својих српских суседа. У унутрашњости, романски елеменат није увек представник више културе као на Приморју. Његови припадници повлаче се испред Словена у планине али се овде-онде групишу у веће целине, као у Јужној Маћедонији или у карпатским пределима. У планинама они се претежно баве сточарством, тако да су код нас временом појмови Влах и сточар постали готово синоними. Њихове сточарске организације са катунима, и њихова сточарска терминологија освајају извесна подручја наших динарских крајева. У источној Босни и западној Србији цела се једна област зове Стари Влах, у Херцеговини се Столац и његово подручје звало раније Доњи Власи; извесна наша племена зову се Власи Дробњаци, Власи Мириловићи, Власи Бањани. У Црној Гори читав се један крај назива Катунска Нахија. У старој српској држави Влаха је било доста и помињу се често. За разлику од приморских Влаха ове брђанске, по оделу и мрком лицу, зову "црногуњцима", "Црнима Власима" – "Мауро-Власима", "Мор-Власима", "Морлацима". Занимљиво је, да један добар део наших планина, где је сточарство и млекарство нарочито развијено, носи назив Влашић, Влаховићи, Влахиња, Влашка, Влашковци и сл.
Што романски елеменат Балканског Полуострва није могао да асимилује словенске досељенике, као што је раније чинио са Илирима и Трачанима, са Германима у Италији, или са Галима у Француској, има више разлога. У оно раније доба римска је снага била у напону; сад, после IV и V века, државни организам био је истрошен. У држави се све више осећа утицај туђих народа, који је Империји опасан и онда кад је у његовој служби, а не само кад је у борби с њим. Метежи сеобе народа знатно су померили и ослабили романско становништво, Словени су дошли на Балкан у већим масама и имали су за собом богате резерве; за њихове упаде има неколико пута вести, да се врше с гомилама од више десетина хиљада. Романи су, према њима, све више губили терен; остављени сами себи, са слабом или недовољном државном помоћу, они су губили и дух и стару активност. Романи су некад долазили као освајачи, свесни своје снаге, били господари; док су сад били потискивани, побеђени, предмет пљачке.
Пре доласка Словена, на Балкану се већ била прилично развила хришћанска вера. У IV веку било је у балканским областима неколико активних епископија. Један епископ у Сирмију с поносом је хвалио своје место, "главу Илирика", у ком је хришћанство за време Диоклецијанових прогона дало довољно доказа о чврстини својих верника. По цркви св. Димитрија, коју је у том граду подигао префект Леонтије (око 412.), Сирмиј се прозвао ,civitas s. Demetrii’, односно Митровица (Димитровица). У овом крају било се нарочито раширило Аријево тумачење Христове природе и с тога су у Сирмију држана четири црквена синода (348., 351., 357-8., и 378.). На подручју данашње Србије било је неколико епископија (Виминациум, Сингидунум, Хореум Марги, Акве, Ниш, Рамезиана, Пауталија, Улпијана, Стоби), од којих је она у Виминацију од V века постала митрополија. У Скупи Јустинијан је 14. априла 535. установио архиепископију, као средиште нове самосталне црквене области, која је обухватала пет покрајина (данашњу Бугарску, већим делом; Србију, северну и јужну, са Сремом; и северну Албанију с Црном Гором). Оснивање ове архиепископије, која је обухватала највећи део балканске унутрашњости, где се дотле признавала компетенција папина, изазвало је протесте у Риму. Цар је из политичких разлога морао да попусти и 545. издао је новелу, којом је архиепископији одузео самосталност и признао папино право на њену област. Последњи податак о овој архиепископији датира из 602. год.; вероватно је напуштена у вези са провалама Словена на почетку VII века. У римској покрајини Мезији, негде у Бугарској, деловао је у IV веку готски епископ, аријевац Улфила (Вулфила), који је за своју паству спремио превод Новог Завета и први готски алфабет. Још у IX веку, око Томија, одржавала се готска литургија. У Далмацији Салона беше како световна тако и црквена метропола, по оснивању ранија од свих северних и источних. У њој је у V веку подигнута једна базилика, чије размере нема готово ниједан други црквени споменик старог и словенског века (58.20 х 28.50 м). Ту су, по једном не сасвим сигурном извору, била држана два покрајинска црквена сабора, 530. и 533. године. Као подручне Салони наводе се ове далматинске и босанске епископије: Арба, Јадар, Скрадона, Нарона, Епидаур, Бистуе; па Мартаритана и Барое, чија је локализација несигурна. На другом сабору од 533. било је закључено, да се оснују још три епископије, али папа је, незадовољан, осудио поступке и с тога не изгледа вероватно, да су оне остварене. Кад се образовала покрајина Превалитана, онда је црквена метропола за ту област постала Скадра (Скадар). Око те и драчке митрополије помињу се као епископије Дукља, Сарда, Љеш и вероватно Улцињ.
Суревњивост између верских поглавица у Риму и Цариграду старог је датума. Иако је административна власт између Рима и Цариграда дељена у двоје, Рим није био склон да то до краја прими и у црквеном погледу. Папа Иноћентије I овластио је 412. год. солунског епископа да води бригу о цркви и решава све спорове у областима Ахаје, Епира, Крита, Дакије, Мезије, Дарданије, Превалитане и Маћедоније, дакле готово целог Балканског Полуострва сем Тракије. Солунски епископ постао је папин викар. Да то није било радо гледано у Цариграду разуме се само по себи; исто као и то, да је због тога долазило до сукоба, јавних и тајних. Несумњиво је, међутим, да је до VII века римски утицај на подручју западног и средишњег Балкана био претежнији од цариградског. Црквена организација допуњавала је, дакле, утицај организације административне и војничке. У нашим земљама епископи су били у огромној већини романског порекла. Од 98 очуваних имена из источних и средишњих области, 59 је несумњиво латинских као Амантиус, Сатурнинус, Секундианус, Гајус, Гојце, Бонозус, Феликс, Бененатус, Коруалиус и сл. Романског је порекла у осталом, била и породица цара Јустина I, чији чланови носе латинска имена.
Тек од VII века, доласком источњака Хираклија, улази у војску и државне службе више грчког и источњачког елемента; и тек од његова времена Византија са својим балканским покрајинама постаје више носилац грчке културе. Али, место да потискује латински, она је имала да са ужасом осети како све више Балканско Полуострво плави словенски елеменат и словенски језик. Место латинског који је изумирао долазио је словенски елеменат, свеж, неодољив, многобројан, који је хтео да живи.
Кад смо дошли на Балканско Полуострво ми смо Срби доспели потпуно у сферу утицаја латинске културе. Преко ње смо добили сва прва обавештења и у њој нашли основе првог хришћанског васпитања. Назив Грка, господара Балкана, дошао нам је не од њих самих, као Турцима и Арапима, који их по службеном имену Ρωματοι називају Рум и Урум, него по латинском Graecus, Гръкъ – Грк. Владара Византије нисмо, исто тако, звали по службеном имену βαδιλευζ, већ по латинском caesar – цěсарь, цесар, цар. У нашем старом језику романског порекла су речи: altare – олтар, arca – рака, cerrus – цер, compater – кмотр – кум, maturus – матор, oleum – олај, sanctus – сант, vesica – бешика, missa – миса, crux-crusi-krus – крст. Неке романске речи остале су и у средњегрчком и словенском, тако calendae – коледа, cominus – камина, комин, castellum – кастел, Костолац, castrum – костур, cisterna – цистерна, clausura – клисура, commercium – кумер, cursus-cursarius – курсар, хусар, гусар, magister – мајстор, palatium – палата, porta – порта итд. Примери су, као што се види, разноврсни и потичу не само од утицаја цркве и администрације него и од материјалне културе, коју су Словени нашли и примали на Балкану.
Везе између Романа и Словена на Балкану постојале су временом све тешње. Многобројнији, Словени су највећи део романског становништва на западном делу Балкана претопили у својим редовима. Власи сточари, измешали су се потпуно са Србима. То је дошло понајвише с тога, што су се обоји бавили претежно сточарством и што их није делила вера. Кад су Турци почели подвлашћивати српске државе они више нису могли да праве велике етничке разлике између Срба и Влаха, него су брђанско православно сточарско становништво звали уопште Власима; а касније су они, и многи други народи, чисто у погрдном смислу, звали све православне уопште Власима. Романи су се дуго држали одвојено у својим затвореним градским општинама на Приморју, али је и тамо од X века почео све јачи прилив Словена, који су, после, тим градовима дали мање-више претежан словенски карактер; Дубровник и Спљет, који су још XII века били романски, у XV и XVI веку постају носиоци нове словенске културе и књижевности.
"Не може бити сумње" пише Ј. Ердељановић једном приликом, "да су староседеоци, који су много векова пре доласка Срба живели на овом земљишту и прилагодили се његовим приликама, имали и таквих културних тековина, које су Срби морали од њих примити, јер су им биле најподесније за живот у новој постојбини или су обележавале појмове и предмете, који су Србима дотле били непознати. У такве тековине спада нпр. камена кућа и колиба, по који део одела, неки сточарски термини и вероватно по која пракса у сточарењу... Ја сам, приликом својих проучавања у племенима Брда и старе Црне Горе могао запазити неке интересантне појаве као последицу етничког стапања Срба са старим Власима и с Арбанасима... Запазио сам нпр. интересантне комбинације од српске и влашке топографске номенклатуре и могао сам утврдити, да су Срби попримали од Влаха оне географске термине специјалног карактера, који су подешени особитој природи карсног терена... Овај процес примања и стапања између нашег народа и балканских старинаца вршио се наравно само у високим планинским пределима, у којима су били заостали Власи и Арбанаси у нешто већем броју. И примљене особине би остале ограничене само на те пределе, да није било познатих миграција из динарских крајева у Посавину, Подриње и Поморавље са Шумадијом. Али су тим миграцијама динарски насељеници преплавили ове области на северу и североистоку и предали старијем становништву готово све своје особине, тако да су и оне од њих што су биле позајмљене од балканских староседелаца постале мање или више општим особинама свих или великих делова Срба и Хрвата од Јадранског Мора па далеко на исток до у слив реке Тимока".
Унутрашњост Балканског Полуострва, нарочито источна Босна и Херцеговина, Рашка и западна Србија беху врло мало и неједнако засијане римским колонијама. Од старих римских места најмање их је до VII века очуваних на том подручју. Томе није исти разлог, који је и за ишчезавање старих колонија у Срему. У Срему се то збило услед силног мешања народа од IV-VII века и тешких борби и пертурбација на том подручју. У овој области то је дошло с тога, што је римска пенетрација била мање интензивна због удаљености од исходишних средишта и због географске одвојености и теже приступачности. Ова област опасана је на целом западу и југу читавим планинским низовима динарског система, преко којих се прелазило тешко и само у дужим етапама; с истока је заклањао масив Шаре; док су рудничке планине и моравске шуме штитиле ту област са севера. И из Салоне и из Цариграда у ове се крајеве стизало тешко, с много напора, а без праве користи. Природно је с тога, да је тај крај остао као један од најконзервативнијих на целом Балкану; чудним стицајем прилика и, можда, наклоности, догодило се, да смо се у тај најконзервативнији предео населили баш ми Срби.

Словенска племена и њихова култура

Словени, чија су најстарија седишта била у подручју данашње источне и јужне Пољске и југозападне Русије, припадају индоевропској заједници. Они представљају крајњу североисточну групу народа те припадности. Њихова источна граница прелази у подручје татарско-монголских народа. С тога у старој словенској култури, поред индоевропских наслеђа и веза наилазимо на јак утицај и тих источних суседа. Да то словенску културу чини необичнијом и више сложеном разуме се само по себи; али то је оно, што је чини занимљивом и важном и за општу европску заједницу.
Словенски језик писмено је утврђен на једном дијалекту тек у IX веку после Христа, а све сигурне вести, које имамо о њему као и о Словенима уопште, нису старије од VI столећа. Са језицима Истока и Југоистока, јерменским, албанским и балтиским, словенски припада групи сатем – језика. По сродности с тим групама да се одредити и његово територијално распростирање. Словенски се на истоку додиривао са ариским или тачније иранским, јер с њим заједно има процес првобитног с после и – и у – вокала и гласова к, р. Лексикално је иранско бага сигурно у вези са нашим богъ. С друге стране, словенски има врло много сродних црта са балтиским језицима, литванским, летским и изумрлим пруским. Из прасловенског језика развиле су се у главном три велике словенске језичке скупине, према географском ширењу појединих племена, према гласовно-физиолошким особинама својих носилаца, и према културном утицају суседних племена. Западна је група чешко-пољска, са кашупским, лужичко-српским и готово изумрлим полапским; источна је руска; трећа је група југословенска.
У самим јужнословенским дијалектима ни данас, ни у прошлости, није било оштрих граница између појединих дијалеката, између словенских, српскохрватских и бугарских, него су сви прелазили једни у друге. Што се нарочито тиче словеначких и српскохрватских говора, за њихову старину А. Белић даје овакво тумачење: "Пре доласка њихових претставника на Балканско Полуострво – они су говорили једним, заједничким језиком. У границама тадашње њихове друштвене заједнице добиване су три диалекатске ниансе: кајкавска, чакавска и штокавска, од којих су и после тога чакавски и кајкавски дијалекат развијали заједничке црте. Када су њихови претставници дошли на Балканско Полуострво, однос се међу њима променио у толико што су сада чакавски и штокавски диалекти почели да живе општим животом, а један је део кајкавског диалекта – хрватски кајкавски почео да потпада под све јаче утицаје штокавског и чакавског диалекта, и да се развија засебно од словеначког кајкавског."
Сродност и сличност словенских језика врло је велика; много већа него сродност између романских и германских. Разлога за то има више. Први је и најодлучнији, што су Словени дуго живели у једној непрекинутој маси, груписани на терену недељеном великим морима и све до X века неуклинченом од других, туђих народа. Други, врло важан је разлог тај, што словенски елеменат није ушао у онакве "амалгамирајуће процесе" са туђим елементима, у какве су улазили на југу Илири-Арбанаси, или Дако-Романи, или Англо-Саси-Нормани, него је, изузевши донекле Бугаре, одржао у главном свој етничко-лингвистички карактер чист, у колико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. Најзад, трећи је разлог, што је свест о словенској заједници била доста жива и што су веза између појединих племена и народа трајале дуго са уверењем о етничкој припадности. "Сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто досада стари заједничко-словенски језички тип, истина са различним губицима или модификацијама", наглашавао је В. Јагић.
Доласком Мађара и стварањем њихове државе растргнута је непосредна веза између северних и јужних Словена, а надирањем Немаца путем низ Дунав губила се веза између Чеха и западних Јужних Словена. Али трагови пређашње заједнице још су очевидни. Чакавска акцентација, која је код нас најизразитији представник старог типа, има доста додирних тачака са најзападнијим руским диалектима, као и словеначка са источним чешким. Подударања има, исто тако, и у фонетици. Посредници су били понајвише словачки и малоруски диалекти, који су дуго били у непосредном додиру с јужнословенским.
Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља, природно, и једну заједничку језичку и општу културу. Она се могла развити само на једном заједничком подручју, на ком су словенска племена живела у непосредном узајамном додиру.
Спомена о старим Словенима нема ни у једног писца до VI века. Крајеви Источне Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном Мору, били су за старе писце нека полумитска насеља и све вести о њима биле су или врло опште, кад су дошле по непосреднијем сазнању, или врло легендарне, кад су се препричавале. Од неких општих имена народа, која се тамо помињу, као Скита и Сармата, не може се поуздано утврдити, да ли се и у колико се односе на Словене. С нешто више сигурности можемо пратити, како се за Словене јавља понекад име Венета (Veneti, Venedi, Winden, Wender); још у XIX веку нека словенска племена називају се Вендима и Виндима. Али и при том треба бити врло опрезан, јер је венетско име раширено по свој Европи и јер је постојало врло старо италско племе Венета, које је имало своје подручје Венетију, после Венецију. Под венетским именом изрично подразумева Словене латински писац VI века, Гот Јорданис. Он казује: "Многобројни народ Венета станује од извора река Вистуле преко огромних подручја... Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се у главном ипак називају Склавени и Анти." Њихово се подручје, вели тај писац, простире "од града Новијетуненског и језера које се зове Мурзијанско све до Дњестра и на север све до Висле; они имају за насеља мочваре и шуме. А Анти, који су од њих најхрабрији, тамо где се савије Понтиско Море, протежу се од Дњестра све до Дњепра. На том подручју, под истим именом, постоје и ранији спомени може бити баш наших племена, али се ни код једног писца не да овако утврдити, на кога се непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле, уз Сармате и Сцире, и Венеце; а Тацит, нешто опредељеније, одбија да доведе у заједницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, држи, ближи првима. На Пајтингеровој карти смештени су Венди међу Дунавом и Дњестром. Од Висле до Дњестра цео простор припада, у главном, Словенима; на том подручју они остају кроз читаво доба хисторије, ширећи се одатле на југ, исток, и на запад. Код већине писаца они су приказани као "врло велик народ" или "као безбројна племена".
Карактер и тип једног насеља најбоље обележавају његови народни топографски називи. Арапи и Перзијанци, упозорава добро К. Јиречек, имају безброј имена за све врсте степа и равница; Шпањолци за планине, а код Словена "пада у очи богаство назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баруштине и мочвари, за шуме, жбуње и гајеве. Противно томе ретки су заједнички словенски називи за облик планина, те је локална терминологија у Карпатима, источним Алпима, у Карсту на Адрији и на Балкану врло различита." Значи, дакле, да су Словени живели у неком крају пуном шума и вода. И само име Словен, видели смо напред, у вези је с тим и долази од корена kleu- cluere. Позната народна фраза "ославило је пролеће" означава покрет дотле замрзлих вода и буђење новог живота под сунцем. Арапски стари писци наводе, да је "земља Словена равница покривена шумом", а Словени да "живе у шумама". Пут за Кијев "води кроз степе, беспутицом, кроз потоке и велике шуме". Пољски научењак Ростафински упозорио је на чињеницу, да су Словени реч буква добили од Германа; из тог излази, да у првој постојбини Словена није било тога дрвета. Такво подручје постоји, доиста, око средњег Дњепра, у данашњем Полесју; он је с тога склон веровати, да је баш на том подручју и била првобитна отаџбина словенских племена.
Словени су, доиста, били врло вешти у животу на води. Они мајсторски граде лађе; сами су одлични бродари, и то и мушки и женске. У једном стратешком спису, који се приписивао цару Маврикију, казује се, да насеља Словена и Анта "леже уз реке... око њих су понајобичније непосредно шуме, или баре, или ритови." "У прелажењу река вештији су од свих људи. Одлично издржавају у води, па често неки од њих изненађени каквом опасношћу у својим насељима загњуре се у дубину, држе у устима трске удешене за такву прилику, дуге и потпуно изврћене, које допиру до површине воде, па лежећи наузначке у дубини дишу кроз њих и издржавају много сати тако." На својим лађама Словени се отискују врло далеко и допиру чак до Кикладских Острва.
За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит у свом важном спису О управљању државом, да Срби "потичу од некрштених Срба, прозваних и белих, што станују с оне стране Турске (тј. Мађарске) на подручју, које они зову Бојки (Βοϊκι), где граничи Франачка као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела". Бели Хрвати станују "уз Франачку", а "подложни су Отону, великом краљу франачком и саском, и некрштени су, а с Турцима се орођавају и пријатељују". Балкански Хрвати потичу од тих белих Хрвата, који беху "суседи Словенима, непокрштеним Србима". Овде се очевидно мисли на Лужичке Србе, чија локализација тачно одговара даним границама. Један источни писац помиње Србе као становнике "који се пружају према истоку, а далеко су од запада". Један анонимни географ баварски IX века наводи опет, да су "Сервиани толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и да, као што тврде, отуд воде порекло".
Да ли од тих Срба у ствари потичу и наши јужни преци? Језична веза између Срба на југу и Лужичких Срба није таква, да показује непосредну ближу сродност, нарочито не сродност за овако доста касно доба растанка. По природи свог места лужички говор је прелаз од пољских до чешких особина и далеко је од карактеристика српскохрватског језика. Српско племе од Чешке (Бојка – terra Boiorum, Bohemia) до "истока", или хрватско од Полабја до Дњепра, у толикој распрострањености, тешко да је било јединственог типа. Исто је тако мало вероватно, да су цео тај широки простор насељавали само припадници једног племена. Пре ће бити истина, да су на том простору живела и друга словенска племена, измешана, услед померања с истока према западу. Племенска имена тога времена веома су померена. Има Дуљеба, на пример, јавља се на Бугу и у Чешкој; име Анта налази се од Кавказа до Алпа. Име Хрвата није уопште словенског него иранско-сарматског порекла, а јавља се као лично име у натписима II и III века у Танаису, и није извесно да је с почетка имало етничку ознаку. Ф. Рамоуш га изводи од речи haurvatar "чувар стоке" или huurvatha "пријатељ". Име Франака, на пример, које долази од francus означавало је најпре "само чињеницу политичке слободе кретања за владајуће класе". Српско и хрватско племе било је, по свој прилици господареће племе, односно то су организованије племенске скупине, које су као такве дошле до јачег израза. Има једна вест код Константина Порфирогенита, у којој се каже, да су за један нападај у Италију Дубровчани на својим лађама превели: τουζχ� ρωβατουζ και τουζ lolmoυζ Σκλαβαρхονταζ, т.ј. "Хрвате и остале словенске господаре". На подручју Словенаца, западно од Целовца, око Мосбурга, било је средиште једне старије жупе, где су кроз Средњи Век постојали "касази" као једна врста племена и слободних људи, чије се име још увек чува у многим месним називима. На том истом подручју, нешто проширеном, очувано је у монографији и хрватско име на више места и Љ. Хауптман је са разлогом могао извести закључак, "да је касаз и Хрват исто". Важно је утврдити, да се град српског краља Чимислава звао Кесигесбург, т. ј. град Кесига, односно Касага. Порфирегенит прича, да се један од петоро браће, који је Хрвате довео на југ, звао Косенцис, а други Хрват. Хрватин је и код нас у Средњем Веку често употребљавано као лично име. Српско име, међутим, није било много у обичају као лично име. Народски, оно је у најстарије време гласило Срьблинь; облик Србин доцнијег је порекла. У туђим споменицима зову нас Surbi, Sorabi, Σερβlοι. Етимологија имена још није утврђена; али је, чини се, сличног културног порекла као и назив Словена (сръбати, sorbere), по нашем животу близу воде.
Занимљиво је и врло важно, да је Порфирогенит забележио хумско предање, по ком род њихових владара Вушевића или Вишевића потиче "од некрштених становника око реке Висле". По том би веза једног српског племена са северним Словенима данашњег пољског подручја била утврђена на начин, којим се и сада служе испитивачи насеља. Ми не видимо никаква оправданог разлога зашто се тим предањима не би могло потпуно веровати. Језичке разлике, у диалекту, не могу бити довољан разлог против тога. У непосредном додиру с другим, врло сродним словенским елементима, разлике су се постепено губиле; а мешавине је било и код наших саплеменика на југу, као и код оних на северу. Ради оскудице докумената све до X века нама је данас готово немогуће апсолутно утврдити све мене тих процеса, а да су постојала несумњива претапања и изједначавања да се закључити из појаве, да је много словенских племена, с разних страна, учествовало у колонизацији Балкана и претрпело, несумњиво, много измена свог првобитног типа. Шта је остало у данашњем нашем језику од диалекта Абодрата, Дуљеба или Смољана?
За порекло наших старих насеља доста говоре и топономастичке паралеле. Позната је појава, да се код одсељеника често јављају имена њихових пређашњих области. С тога, по свој прилици, није случајно што имамо Млаву код нас и у Пољској; Дунајец у Херцеговини и Дунајец у Галицији; Одру и код нас и у Шлеској; Свитаву у Босни и Моравској, Пшињу у Јужној Србији и Шлеској; Мораву по целом нашем подручју од севера до југа и сл. У краковској области, поред других примера, вреди сравнити: Броновице и хрватски Брановец, Његосавице – Негославце, Прзибиславице – Прибиславец и сл. Карактеристично је и име Галич у Галицији и наш Галич у јужној Србији. У Карпатима, међу Словацима, сретамо називе: Ситница, Сливник, Брусница, Теплица, Љуботиња, Плавница, Стројна, Тврдошин и др.; а у Зволешком Лесу, у Словачкој: Слатина, Каменица, Штавнице, Крупиница, Страхора и сл. На неколико се само словенских страна срета назив Кијев!
Словенска племена, која долажаху на Балкан, нису била увек истог ужег рода. То се види одмах већ по том, што она нису силазила на Дунав једним путем и из једне области. Сељења Словена имала су, у главном, два правца. Једни су силазили уз обале Црнога Мора, преко Дњестра и Серета, у данашњу Румунију, а одатле на Дунав. То су источна племена, којих је било више; по речима грчког хроничара Теофана, седам-осам. Мојсој Хоренски, јерменски географ VII века, казује да је у Дакији живело чак двадесет и пет словенских племена и да су она отуд, потиснута Готима, прешла Дунав и посела не само Тракију и Маћедонију, него и Ахају и Далмацију. Други су силазили у панонску долину преко Карпата, вероватно кренути најпре од Хуна и услед тога дуго времена туђи подложници. Један њихов део прелазио је Дунав и Саву понекад из властите иницијативе, а понекад у служби Авара. Прва, не знамо кад и у ком обиму вршена кретања изазвала су, после, нова, или из невоље, ради потискивања; или из жеље за пљачком; или по примеру првих; или на позив у савезништво.
Нека од тих племена позната су нам по имену. Теофан изрично помиње Северце (Σεβερειζ), које су Бугари преместили из насеља око Варне. У такозваној Несторовој Хроници има помена о племену Северјана "по Десни, по Сами и по Сули", далеко на северу, које је 883. покорио кнез Олег. Један део овог племена допро је до Грчке, где у Епиру још увек постоји успомена на њих у имену Севрани (Σεβρανη) – Северјани. Постоји мишљење, да су они становали и између Тамиша и Чарне и да је по њима добио име Северински Банат, док ми држимо да је ово име дошло од града Северина и имена цара Септимија Севера. Седам других племена, која су била у њиховој околици, померише Бугари према југу и према западу до граница аварских. Теофан не помиње њихова имена, него за нека од њих дознајемо с друге стране. Једни су се, изгледа, звали Моравци, по реци Морави, којој су дали нов словенски облик, место старог Маргуса. Име Мораваца (Μωραβων) јавља се тек око IX века, а Порфирогенит помиње област Мораве (Μωραβιαζ). Племе Тимочана, за које франачки хроничар Ајнхард бележи да се 818. год. одвојило од Бугарске, добило је тај назив по Тимоку, у "чијем се подручју беше населило. Са севера су и Абодрити, насељени у Дацији, по којима је остао назив "бодрошке жупаније". У Чешкој је постојало племе Дечана. Можда се у нашем називу Дечани очувао траг једног племенског назива. За Србе (Sorabi) кажу Ајнхардови Анали 822., да заузимају "велик део Далмације". Њих Порфирогенит, један век доцније, описује као господаре и становнике подручја од Раса све до Пливе и Цетине. Кад је цар Константин III 649. год. напао вардарске Словене и један део њихов силом преселио у Малу Азију, они су тамо, по свом имену, основали град Гордосервон. Српских колониста било је и по грчким областима, судећи по именима Сурпи и Сербохија у Тесалији, Сербијаника у Коринау, Сербон у Аркадији и др. У Маћедонији је очувано повише имена словенских племена. Племе Друговића, у јужном делу Маћедоније и око Полога, имало је своју посебну епископију. Оно се, као и нека друга племена помиње у солунској легенди Св. Димитрија, VII и VIII века. Племе "Дреговића" наводи, међутим, Кијевска Хроника и у Русији међу Припјатом и Двином, а име "Драговића" помиње се X-XII века и у Алтмарку. Овде је можда име не само племенски назив, него и ознака заједнице. Сагудати су становали између Солуна и Верије, вероватно источно од Вардара, и нису, у суштини, чисти Словени. Њихово име потсећа на мађарско-хунске Сакуле, Сакулате, Szekoly. Назив места Сакулево (у леринској области), чији староседеоци имају предање да су ту "од ветко време" и речица Сакулева могу бити остаци њихових насеља. Велегезити су се населили у Тесалији, где се око залива Вола створила, provincia Belegezitiae. Вајунити су се из Маћедоније померили према Епиру, где од XIV века постоји област Вагенеција. Да су Вајуни – Бабуни, како неки мисле, није сигурно. Брзити, Брсјаци становали су око Охридског и Преспанског Језера, допирући све до Велеса; и од свих словенских племена на југу показивали су највише активности. Без ближе ознаке назива у Димитријевој легенди наводе се словенска племена с Ригхина и са Струме. Ови с Ригхина, помешани с влашким елементима, продрли су у VIII веку и у Свету Гору и ширили се по тим крајевима. Поред њих извори од VIII-XIII века спомињу и једно племе Смољана и "смољанску тему", заједно с њиховом епископијом. Били су се населили на средњој и горњој Мести и допирали су до Арде. Кијевска Хроника казује, да је велико племе Кривића подигло град Смоленск; а зна и за руско племе Смољане. У Херцеговини, на десној обали Неретве, постоји врло јако браство Смољана. Околина Солуна била је пуна словенских насеља. Сами Грци називају тај крај једно време "Словенском" (Σκλαβινια). Домало у том важном трговачком граду словенски језик долази знатно до израза. У старом Житију Св. Методија чак се прича, како је византиски цар Михајло наговарао Св. Ћирила да се прими тешке дужности покрштавања Словена, пошто зна њихов језик. "Ви сте Солуњани", вели се да је он говорио, "а Солуњани сви чисто словенски говоре".
На југу Балканскога Полуострва допрли су Словени са својим већим насељима чак до Пелопонеза. Порфирогенит с уздахом бележи да је сва земља изгубила грчки карактер и постала варварска. У IX веку они су ту чак основали слободну своју област. Од тих словенских племена изрично се помињу на југу, у Лакадемонији и на Хелосу, Милинци и Језерци. У области Цакона словенски је елеменат био толико јак, да се у једном споменику из 1485. говори о "крајевима Цаконије или Славоније". У тим словенским групама, које су силазиле тако далеко на југ, било је много Срба и Хрвата и у топономастици целе Грчке очувано је доста трагова њихових све до данас. Српска имена споменусмо мало раније, а име Хорвата налази се у Атици, Тесалији и Арголиди. На Балкану се налази и нешто трагова великог племена Дуљеба, које је имало својих саплеменика око реке Буга. Њих су Хуни и Авари развејали на више страна, а велик део њихов довели су као робље у Панонију, где су их страшно мучили. На Балкану, у Епиру, поменули смо Јустинијанову тврђаву Долебин. Име Дуљеби срећемо у Сопоћанском Поменику, Дулиби у Босни, а Дулибиће у Далмацији.
Велико словенско племе беху и Хрвати. Они су населили западни део Балканског Полуострва до Пливе и Ливна и постепено до Неретве, а на северу су далеко премашили Саву и преко њеног извора. Врло блиски Србима, они су код старих писаца замењивани у више махова; код грчких писаца XI и XII века налазе се изрично овакве реченице: "Народ Срба, које зову и Хрватима" (Скилица) или "Народ Хрвата, које неки зову и Србима" (Зонара). Стара хрватска насеља налазе се у топономастици по Крањској, Штајерској и у јужној Аустрији.
Словенску расутост тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте, повезане унутрашње организације они су живели племенски подељени, не признавајући власт једне врховне управе. Ова су племена, иако захваћена једном општом бујицом, ипак настављала да живе својим засебним животом, везујући се за сродне суседе по нужди. "Овим племенима, Склавинима и Антима", вели Прокопије, "не влада један човек, него од старине живе у демократији." "Живе без власти", говори Псеудо-Маврикије, "у међусобној мржњи, и не познају реда... Код њих влада разлика схватања, па или се не сложе или ако се и сложе ипак други прекорачују брзо оно, што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи другом". Таква племенска подвојеност и отсуство врховне власти и дисциплине имали су као последицу немоћ иначе многобројних Словена да за дуго не створе праве организоване државе и њихову оскудицу способности за организован отпор. Устанак и борбу против Авара спрема тек франачки трговац Само. Мало наивно, али вероватно тачно казује Кијевска Хроника, како су Словени, после међусобних борби, сами пристали да у Русији од Варега приме господара. "Земља је наша велика и обимна, а нема у њој народа, него дођите да кнезујете и владате нама". Тако је, веле, гласила њихова порука. Само оскудицом способности за организацију да се тумачити и појава, да су и Хуни, и Авари, и Бугари, бројем несумњиво слабији од њих, могли да им се натуре као господари, и то не само у првим годинама препада, него за читава десет столећа.
С друге стране, такав начин живота и управе, са личним изражајем појединаца и брастава у свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту Словена запажају многи стари писци, несумњиво по примерима личног прегалаштва, а што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог у том, у чем је био и узрок те љубави. Познат је поносни словенски одговор хагановим посланицима: "Какав је то човек кога греју сунчани зраци, који ће учинити да се ми покоримо?" Псеудо-Маврикијев спис изрично наводи како се Словени "никако не дају у ропство или подаништво, а нарочито у својој земљи".
Демократске особине уређења примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената, док се код сточара лакше развија разлика поседа и по том лични утицај у њиховој средини. Како је то тачно истакао Х. Хирт, нема сталежа који је толико упућен на узајамну помоћ као земљорадник. Сточари, међутим, нису у тој мери зависни једни од других; они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом и отуд код њих психолошке склоности да присвоје туђе боље. Код земљорадника је разумљива и љубав за земљу хранитељку. Земљорадник је везан за земљу коју обрађује и годинама припрема за бољи род; док сточар, ради потреба паше, која се мења по временима године, има више номадских склоности. Отуд је лакше покретан и мање спреман да за одбрану земље, односно њеног слободног поседа и с тим у вези појма слободе уопште, жртвује живот.
Антрополошки тип старих Словена није сасвим поуздано утврђен. Сигурно је само, да смо у већини раније били долихокефали и да смо имали претежне особине нордиске расе. За тачније податке недостаје поуздан материјал старих словенских гробова и ископавања уопште. Дунавске Словене описују византиски писци као високе и јаке људе; сам цар Маврикије чудио се једном приликом величини њихових телеса и развијености удова. Прокопије вели за њих, да им је боја косе била риђа. То потврђују и неки арапски писци, који Словене уопште приказују као румене и са русом косом. Један арапски писац био је чак и сам прозван Словеном, што је био израстао, светле косе и модрих очију. Плави тип људи, међутим, није само карактеристика Словена, него северних народа уопште. Занимљиво је, да Илијада извесне грчке јунаке, као Ахила и Менелаја, приказује исто као плаве људе. Мешања с другим народима, који су прелазили као мање или више стални елеменат преко Балкана, изменила су знатно антрополошка обележја старијих раса и учинила и њих , као и у осталом и све друге народе у Европи, занимљивом смесом њихова физичког промета. Наши крајеви нису довољно и систематски испитивани у погледу антрополошких особина, али се на основу досадашњих проучавања даде несумњиво утврдити, да је данас у многим областима код нас плави, односно светли, тип мање заступљен од тамног. За Херцеговину, на пример, долази само 6.11% са светлом бојом лица, а 42.22% са светлом бојом очију; у Боки 5.99% са светлом бојом косе, а 32.71% са очима угасите боје. Међутим, на основу проучавања у Антрополошкој секцији загребачког Социолошког Друштва (истина, на малом броју лица) налази Б. Зарник, да међу децом словеначког порекла "сасвим тамне пигментације уопће нема, а свјетлокосих и модрооких има 48% (Хрвати 33.7%). Локални утицаји и везе са становништвом непосредних суседних области учинили су да се ранији наш тип асимиловао новим на Балкану специјално динарско-јабланским. Словеначке лобање, опет, с обзиром на њихов потиљак, ближе су тиролским алпско-германским него чешким, исто као и с обзиром на њихову брахикефалију (53.4% код Словенаца, 53.5% код Тиролаца). По проучавањима В. Лебцелтера светле очи међу Словенцима уопште превлађују; проценат њихов износи 52-58%. У Србији је проценат 48.5%, у Хрватској 49.2%. Тамна комплексија превлађује у западној Босни и Херцеговини са 52-55%, а у далматинском Загорју износи чак 63%. К. Дрончилов тврди за маћедонске Словене, да су 54.8% тамних очију, 55.6% тамно-кестењаве боје, а да је људи риђе косе само 0.6%. Ј. Ердељановић налази, да је код Јужних Словена најмногобројније заступљена источно-европска раса, са плавом комплексијом, данас брахикефалним обликом главе, округлим лицем, подебелим (често мало угнутим) носом и са осредњим растом. "Има код Јужних Словена целих оаза, у којима је становништво још већином одржало плаву и отворено-смеђу комплексију и припада највише источно-европској а мањим делом нордоидној и нордиској раси. Такве сам оазе налазио у североисточној Србији, у Повардарју и код Хрвата у Загорју и у Туропољу." Друга, веома многобројна раса код Јужних Словена јесте динарска или јадранска. Њени припадници имају црномањасту боју, високу лубању "са готово стрмим потиљком", брахикефали су; карактерише их још дуго, уско или овално, лице, повијен, орловски нос, окоштост и висок стас. "Поменути јако издужени облици главе и тела чисто нам нехотично изазивају утисак, да је ова раса постала у неким врло високим планинским пределима, где је вековно напорно пењање и силажење по стрмим странама приморавало мишиће на јаке покрете. Она је заиста и данас у Европи распрострањена поглавито по планинским пределима. Сматра се да је најчистија у Босни са Херцеговином, у Црној Гори, у Далмацији и у Хрватској, и да је има и међу Словенцима." Монголоидни елементи унесени су у наш народ преко многих хунско-монголских племена, која су живела међу Словенима, као што беху Хуни, Обри, Бугари, Мађари, Кумани, Печењези, Татари и Турци.
У својим привременим стаништима око Дунава, у она несигурна времена, при честим померањима и угрожавањима, Словени су понекад давали утисак као да су номадска племена. Прокопије казује за њих да "станују у бедним колибама, удаљени знатно једни од других, а мењајући сви често место насеља". Али, чим се мало смире, Словени се добрим делом одају земљорадњи, којом су се бавили и у старој постојбини. Стратегикон истиче богатство њихових амбара, нарочито у житу и просу, у Дунавској долини. Ибрахим ибн Јакуб је говорио за просо да је главни продукт словенског житарства. Менандер, у VI веку, спомиње византијско паљење словенских поља, несумњиво обрађених или са жетвом. Уосталом, да су стари Словени, као добри земљорадници, познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи: жито, влат, клас, зрно, пшеница, овас, јечам, просо, раж и назив гумно. Њихово рало преузели су Немци (у немачком Arl), а можда и реч плуг. "Изузевши опће ријечи, као орати итд.", наглашава П. Скок, "читава пољопривредна терминологија румунска словенскога је поријекла. Исто тако и арбанаска. Арбанаси као горштаци немају, на примјер, свога израза за косити. Они говоре за овај појам словенски израз (ме косит). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. Козја вуна зове се ту, на примјер, словенским адјективом козна".
Словенска спољашњост није увек била много похвална. Казује се, вероватно за оне који станују око воде, да на себи од одела немају ништа сем гаћа. Гаће су заиста општа словенска реч. Иначе је облачење у словенским језицима и култури позната ствар, (одěти, обълěти). Истина, за главне делове одела имају туђе називе: кошуља долази од латинског casula, гуњ од gunna и капа од cappa. Сај, саја, шајак, долази од латинског sagum. Словенске речи су, међутим, за одела од кожа, као кожух и шуба (шубара), шапка. Крзно се на западу уопште звало "sclavina", француски "esclavine".
"Живе тешко и убого као Масагети", пише Прокопије, "и као и они пуни су увек нечистоће." Овај његов податак изгледа мало чудноват и, по свој прилици, тиче се неког планинског словенског племена, јер знамо сигурно да су Словени радо и често ишли у воду и да су, при једној опсади Солуна, неки од њих били изненађени при купању. Да су се бријали види се по томе, што је глагол брити општесловенски; не зна се само да ли су бријали главу или само браду.
Нарочито се хвали њихова издржљивост. Несвикли на неко нарочито благостање они, по Стратегикону, "лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела и оскудицу намирница". Као сви варвари, нарочито као њихови трачки суседи, воле да пију и пијући без мере често се опијају и страдају због тога. Свима Словенима добро је позната реч пир.
Моралне њихове особине показују, да је код њих било, поред суровости примитиваца, доста често и особина вишег степена. Прокопије с тога и казује за њих, да нису, "рђави ни зликовци ни најмање", него само да су прости. И Менандер их описује, исто тако, као варварски просте и напрасите, који у срџби убијају чак и иначе неповредиве туђе посланике. Јован Ефески пише, како су "прости људи, који се не усуђују изићи ван шума у пределе без дрвета; не знају шта је оружје, осим две три лонкадије, т.ј. копља." Псеудо Маврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима "Чувајући проводе их из места у место где им устреба, па, ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада, напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном обичају да освети странца". Прадеда хисторичара Павла Закона, негде у VI веку, на бегу у отаџбину спасла је милостива једна старица Словенка сакривши га од потере, а хранећи га, потпуно изгладнелог, постепеним повећавањем оброка, "да не би, кад би му дала хране да се засити, одмах и умро". Ни заробљенике не држе цело време као робље. После извесног времена, казује један војни грчки писац, они остављају на вољу тим заробљеницима да се одлуче "да ли се хоће вратити у своју земљу, уз неки откуп, или остати онде слободни и као пријатељи".
Као варвари, нису много поуздани и не цене увек уговоре, али је занимљиво, да им се тај недостатак приписује више страху него грамжљивости. То је дошло можда делимично и из искуства, јер су, из лаковерности, понекад пуно страдали. Било је, наравно, и похлепе. Као сви примитивни људи, воле да присвоје туђе и с тога, пише Стратегикон "своје нужне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере". У друштву и ропству азиских народа, а и сами још сирови, они су понекад били врло свирепи; набијање на колац, бацање живих људи у ватру, и дерање коже с леђа нису ретки случајеви, који се приписују пљачкашким словенским четама.
И у породичном животу њиховом било је доста примитивности. Као старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, тако се и за старе словенске кнезове зна, да су живели у полигамији. Владар Само имао је дванаест жена "винидског порекла"; у полигамији је живео и руски кнез Владимир. Кијевска Хроника нарочито истиче неваљалство руских племена Радимираца, Вјатича и Севера, који се разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било, и ми знамо да је Св. Сава још у XIII веку међу Србима нарочито деловао, да их приведе "законитом благослову". За време Ћирила и Методија било је по Моравској много "женидаба бешчасних". У Русији прост свет за дуго је избегавао црквени брак, а све до XVII века налази се осуда оних, који имају по неколико жена. Муж је био онај, који је имао више права; он је жене куповао, отимао, узимао и пуштао; жене су биле пасивне и готово бесправне. "Жена је била нешто, што се је мало разликовало од једног предмета мужевље својине". За словенске жене казује Псеудо Маврикије, да су честите "преко сваког људског начина" и да често пута иду добровољно у смрт за својим мужем, "не хотећи проводити живот "као удовице". К. Кадлец лепо примећава, да је за то било и других разлога. "Словени су веровали у живот после смрти и због тога су покојницима полагали у гроб све, што им је требало за живот. Као такву ствар су сматрали и жену".
Унутрашње уређење Словена било је племенско; и то, како смо видели, без јаче организације. "Живе без власти, у међусобној мржњи, и не познају реда, казује за њих Стратегикон. "Словени су неустрашиви и ратоборни", пише Ибрахим Ибн Јакуб, "и кад међусобно не би били несложни ради многоструког разграњивања њихових племена и расцепканости њихових брастава, не би се ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази". У опису Псеудо-Цезарија каже се за Словене око Дунава, да су "дрски, самовласни и без вођа". Међутим, није тачно да су Словени били без икаквих вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вође или поглавара над више племена, а да су поједина мања племена имала своје поглавице о том нема сумње. Исти војни спис изрично бележи: "како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом, није неумесно неке од њих премамити или речима или поклонима". И Менандер спомиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође с њим. Код Теофилакта Симокате ухваћени Словени изјављују, да је хаган послао људе с богатим даровима да часте њихове поглавице. У тог писца наводи се, с оне стране Дунава, неки словенски поглавар Мужок чак с неком већом влашћу. Занимљиво је, да арапски писац X века, Масуди, помиње велики углед словенског племена Волињана и њихова поглавара, који се зове Мажак, а који беше уједно и врховни поглавар осталих владара. Народно име за те поглавице није познато у то доба, али се доста рано јавља реч жупан, као поглавар жупе. Реч је по свој прилици хунског порекла, јер се јавља око IV века у написима у Нађи Сент Муклошу, по трагу Атилином. Реч је рано ушла у општи словенски промет; од ње је чешко и пољско хпан и пан и после мађарско ispan. И други називи за поглавице страног су порекла; бан је дошло од аварског хагана Бајана, а кнез (кънÓ зь) је од германске речи Kuningiaz. Реч краљ постала је метатезом од Карл, по Карлу Великом.
Словени нису били нарочита ратничка раса. Иницијатива за борбе и нападе у већем стилу долазила је стално од других, Хуна, Гота, Бугара и Авара; они сами имали су стално нечег пасивног. Њихово оружје било је оскудно, а начин ратовања врло примитиван. Нису били коњаници као Хуни и Авари, него у главном пешаци и поморци. Тек у заједници с Хунима они су се свикли на коње. Као пешаци нису имали оклопа, него су ишли у борбу са копљима и малим штитовима. Као такве познају их Прокопије и Јован Ефески, који после додаје, да су се Словени у борбама по Византији знатно извештили. "Обогатили су се", вели овај други, "и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су се ратовати више него Ромеји". Војни списи грчки доста подробно описују бојну тактику Словена. Несвикли на борбе с добро увежбаном редовном војском, они у главном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично кушају да навуку противника у густеж својих шума, у кланце и опасна места, где ови не знају да се снађу и где не могу да се развију. "Служе се вешто заседама, препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине". Немају ножева, него носе "по два мала копља", а "понеки од њих" иду "и са штитовима добрим али тешким". Служе се уз то дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама, натопљеним јаким отровом. "Кад се догоди да се усуде упустити у праву битку, заједно вичући крену се мало напред, па ако се противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. А ако не, беже натраг, не журећи да се из близа сукобе са снагом свог непријатеља". Византиски тактичар препоручује ради свега тога, да походи против Словена бивају у зимско доба, кад се замрзну реке и постану згодне за прелаз, кад оголи шума и кад настану тегобе за исхрану и снабдевање код словенских породица. Те своје особине вешта препада Словени су изводили и у византиској војсци, у коју, заједно са Антима, почињу да ступају већ у првој половини VI века. У походима на Балкан понајвише су се држали горских коса, намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је, да су у пљачкашким четама и на већим експедицијама са Словенима ишле и њихове жене, негде ради плена, негде да одмах присвоје туђе куће, а негде и са планом, да помажу мушке у борби, као, на пример, при нападу на Цариград 626. год.
Словенски упади у Византију били су разнога типа. Понекад, кад су ишли у већем броју и кад су били с вођама од поуздања, или можда у заједници с искуснијима у борби, они су употребљавали старе римске путеве с Дунава на Ниш, или низ Вардар до Солуна. Држећи се у заједници, они су тад имали и неке своје "таборе". Али, грчки писци истичу и то, како су они понекад зазирали од путева и долина и држали се гора и кланаца. Но и тамо су имали неке таборе, у којима су се збирали. Њихови одреди немају довољно издржљивости, вештине и дисциплине да се боре с правом војском; у горама они су слободнији, јер тамо редовне чете, нарочито коњаничке, теже маневришу, а и иницијатива за борбу условљена је више од присебности појединаца.
У бојној вештини Словени су се током борби знатно увежбали. Већ у другој половини VI века они знају за убојне справе, при опсади градова, носе "корњаче" и справе за бацање камена и служе се лествицама да се испну на градске бедеме. У Димитријевој легенди истиче се чак и њихова довитљивост после извесног ратног искуства. Да би сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи у исти мах своје људе од ватре, која је бацана на њих. У борбе нису ишли сасвим растурени, него су имали своје војводе.
Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Мач, меч (мьчь) долази од готског mekja, шлем од старонемачког helma; чак је и стрěла у вези са старонемачким Strala. Из немачког је и реч витез (витÓ зь) од Vithungi. Из иранског је, међутим, топор – секира, а само име секира је у вези са скитским сагарис. Тесла, трећи назив за исто оружје, јесте немачка dehsala. Оклоп брьних, брња, брње, за који се знало да код Словена дуго није био у употреби, узет је од готског brunjo. Словенско је коyих – копље и штит. Нож је после дошао у војничку употребу.
И иначе су биле врло тесне везе између Германа и Словена на читавој западној граници старих и нових насеља. Германског су порекла код Словена многе речи Западне културе. Изба – истъба дошла је од латинске речи stuba германским посредовањем; хижа, хьізъ потиче од готског hus; кухиња од старонемачког kuchina. Чак и реч црькьі – црква долази од старонемачког chirihha, односно kyrko, а крьсть од старонемачког krist. Нарочито је велик утицај нордиских елемената у погледу кућне културе код Руса. Речи као палата, трпеза, бања и сл., као израз високе културе, потичу из грчког(παιατιον, παιατα, τροπεζα, βανεια). И друге неке речи материјалног промета дошле су Словенима преко Германа и у вези са њима. Реч купити, на пример, германског је порекла (kaupian); Словени су дотле вршили трговину обично заменом. Германске су ознаке и за новац: пěнÓ зъ – пењез од phenningos и стялазь од skillings. Реч мято, плата, царина у вези је са старонемачким mьta. Од Словена примали су опет Немци нарочито многе речи за ознаку крзна, којима су Словени били богати. Од Словена они дознају и за азиску, односно византиску свилу: selecho – silcho – шелкъ. Име великог словенског племена Руса дошло је од нордиског Rus, које је узето из финске ознаке Шведа. За ознаку тих германских странаца, туђина, узели су стари Словени чак њихов назив Iзinda као чоуждв и тоуждв. Чак и појам писмености дошао је делимично отуд. Реч боукьі потиче од bцka, bцv, одакле је дошла реч bouch и Buch.
Неке од страних народа познали су Словени још за време своје заједнице. Тако Хуне, за које је најстарији облик Хянъ, па Готе (Гъгинъ). Сась, Сасинь означава Саксе у свима словенским језицима. Народ Спала, који је живео негде око Висле, остао је у словенском предању као неко силније људско биће у појму Сполин, Исполин. Исто је тако као неко силније створење запамћен и Обрун, који је извесним словенским језицима означава дива (чеш. obr, пољски obrzym). Код нас остао је помен Обара (Абара, Авара) доста жив у топономастици, нарочито у западном делу нашег подручја. Од Блатног Језера до бечке шуме цело подручје звало се у VII-VIII веку ,Авариа’ и ,terra Avarorum’; једно време, њихова оделења беху се груписала у данашњој Лици. Између Врбаса и Нина, Зрмање и Капеле има седам места с називом Обровац и Обарска. Реч обарски означава тачно нешто плаховито и сурово (н. пр. "викати обарски"). По тој живљој успомени на Аваре и по извесним њиховим традицијама (н. пр. назив бана од Бајана) може се рећи, да је утицај Авара био претежнији на западу, међу Словенцима и Хрватима, него на истоку. Тек после примања хришћанства постао је за старе Словене назив Јелини идентичан са ,пагани’ и неверници. Име Шеремет, често код Руса и код нас, означава вероватно Сармате.
У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьсь, очувана у топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само у појму несталног или појединачног насеља. Кућа је била у употреби код свих Словена, а посебно је у њој названо огњиште. Реч дом је исто тако општепозната. Град је било првобитно само ограђено место за склониште; после се развио у средиште жупе. Има доста у Словена Вишеграда, тј. градова на брежуљцима; затим Београда и Биограда са бељеним градским платнима; неки градови се зову Земљен (Земун) и Црни Град, јер су прављени од земље. Занимљиви су градови у мочварним пределима као Блатоград, Блатно на Блатном Језеру и Мозабург у Корушкој. Саставни делови куће, тј. кров, стреха, слеме, клет, стена, праг, двери, врата, па чак и окно, опште су словенске ознаке, иако неке од њих (н. пр. кров према старонор. hrof и стěна гот. stains) нису домаћег порекла. Сви су Словени знали и за пећ. Један, нешто доцнији, извор казује зашто су старе словенске куће биле убоге, подизане простим лепом на плетер или обичне свима познате земунице. Кад дође непријатељ, објашњава се тамо, губитак таквих кућица могао се лака срца прежалити, а сем тога такве куће нису могле бити ни мамац за плен.
Да је међу њима било и других занимања осим сточарства и земљорадње сведоче појмови за занатлију ремесло. Жене су радиле кућне послове, а знале су све: плести, прести (с тим у вези опште су словенске речи вретено, нит, повесмо, кудеља) и ткати. Опште су словенске речи платно, сукно, тканица. Знали су и за лан. Од обуће, Константин Порфирогенит спомиње код Срба њихове цревље, по свој прилици једну врсту опанака, напомињући да су "бедне и јефтине". Живећи у шумама, они су знали не само за просту сечу дрвета, него и за тесање. Видели смо, да су они служили Аварима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је код нас велик број ознака за разне врсте лађа, као брод, плав, лађа, прам, чун, и из грчког рано позајмљени корабљ (καραβοζ).
Од домаћих животиња стари Словени знали су говеда, чак и бика и бивола; овцу, барана, брава (који је најпре означавао ушкопљену животињу), козу, свињу, коња, орла, пса. Франачки хроничар Фредегар прича, да су Словени били "бифулци" Аварима. К. Кадлец лепо тумачи, да је ,bifulcus’ "модификација класичне речи bubulcus, која је првобитно значила: волар, тј. човек, који чува и пасе волове, дакле пастир, уопште момак у газдинству; доцније је добила свој значај: ратар, земљорадник". Појам скотъ означавао је стоку, али у исто време и новац као њену вредност. Под азиским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко, односно кумис. Псеудо-Цезар спомиње чак, како Словени радо једу не само женске дојке "јер су пуне млека", него, шта више, и лисице и дивље мачке и свиње. Овај навод не потврђује ниједно друго врело; он је, поред толиког обиља домаће стоке и богаства риба у њиховим водама, и иначе мало вероватан. Као доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима.
Храна словенска била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње или на водени млин, да добију брашно, муку. Хлеб (у вези с готским hlaiba) је био познат свим словенским племенима. Од поврћа знали су сви за репу, сочиво, грах, лећу, боб, лук, па чак и за мак. Служили су се и сољу. Млеко и од њега сир опште су позната ствар. Од воћа су познавали јабуку, крушку, вишњу, трешњу (чрěшьнх), сливу, праску и орах. Знали су, сем тога, и за дињу и тикву. Чела је била пажена код свих наших племена и њен мед цењен је и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски челари као највештији. Од меда се правило као опојно пиће и данас вољена медовина. Вино је рано ушло у обичај код свих Словена, а биће и да се производило у јужним деловима старе постојбине. У новој га је отаџбини, на Балкану, било доста.
Код Словена се доста пута спомиње љубав за музику. Знамо од Симокате за ону тројицу Словена, што су били ухваћени са самим китарама, а без икаква оружја, и за њихове речи, да им је "рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања у музици". Једном приликом, кад је поопијане Словене имао да превари, у некој заседи, један Гепид им се приближавао на пријатељску "певајући аварске песме", њима сигурно познате. Арапски писци спомињу, како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување. Заједнички је израз свима пěти и одатле пěснь, а опште је позната свирала. Грчка реч κιθαρα преводи се у нас са гусле, па после и ψαλτβριον, а глагол κιθαριζειν са гÓ сти – густи. Та врста инструмента и сва традиција уз њ постали су најбитнији елеменат духовне културе нашег народа.
У религиозном погледу живот старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства мита и живописности не само грчке, него и полумрачне германске митологије. И ту, као и у општим обавештењима о нама, недостају епови теогониских особина, какве имају Инди, Грци или Германи. Народ је био у основи монотеистичан; две врло важне вести приказују га апсолутно у тим схватањима. "Верују да постоји само један бог, творац муње", казује Прокопије, "и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Усуда нити познају нити иначе признају да има каква утицаја на људе, али кад им је већ смрт на домак, или их свлада болест или су у рату, заветују се, ако избегну, да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Штују уз то и реке и нимфе и друга нека божанства и жртвују им свима и врачају по тим жртвама". Хелмолд, један хроничар северних Словена, казује, да и они верују у једног бога, који је на небу, господар и Творац свега. То схватање, настало према патриархалној породично-племенској организацији, није потпуно монотеистичко као у Старом Завету, али му је у многом врло блиско; ближе него схватање старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, "отац људи и богова", али понекад и зависан од њих.
Божанства, која се помињу код северних Словена, нису увек утврђена и код јужних. Несумњиво је општепознат Перун, бог силног удара и грома. Њега су сматрали стари да одговара Зевсу и у једном преводу XII-XIII века превели га тако. Заклетве у старој руској држави чињене су у име Бога и Перуна. Код Јужних Словена име Перуново очувано је нарочито у топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда у ватреном цвету перуници, који у Дубровнику зову још и богиша. Бог Сварог, за кога један извор полапских Словена каже да се "части и штује мимо друге" и да је први међу боговима, познат и под именом Сварожић, заменио је у једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефаиста. Он је, према том, бог огња, а његов син Дажбог бог је сунца. Ово божанство иначе није познато код Јужних Словена по другим изворима. Дабог се спомиње само у две народне приповетке код Срба, и то као противник хришћанског бога.
Од нижих божанстава одржале су се у народном веровању све до данас виле. Народне песме знају за виле бродарице, неку врсту русаљки, и за виле нагоркиње. Прве се налазе уз воде и језера и врло су опаке; друге су виле горске, необично лепе и ванредне певачице. Оне потсећају на музе на Хеликону, које по ведрој слици у Хезиодовој Теогонији, играју и певају у планини око извора. Оне су видовите, имају пророчки дар; знају сва горска врела и све траве. Често помажу добрим јунацима и сестриме се с њима; понекад се и удају за јунаке, али на силу. Међутим, суровњиве су, ћудљиве, и врло опасне, кад човек нагази на њихово коло, или кад је сувише индискретан. Изрично је забележено народно веровање, да "није сваком дато да их мора видети. Понекад је вила замишљана и уопштено као нека демонска сила, коју треба ублажити посебним жртвама (н. пр. у народној песми Зидање Скадра). Бродарице су још горе, оне код вода траже бродарину:

Од јунака оба ока црна

А од коња двије ноге прве,

А од тице из рамена крила.

У јужној Србији и у Бугарској чест је спомен самовила, и то и у једној и у другој вези. Поред тих вила народ још верује у рођенице и суђаје, суђенице, које одређују људску судбину.
Као ови старији народи, и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот, у опису Скитије, прича за једно, вероватно словенско, племе Нуре-Неуре, како се код њих "сваке године један пут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје". Одатле је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка то је λυκανξωηοζ, у Римљана versipellis, код Германа Werewolf. Данас се код нас вукодлак изједначио с појмом вампира, а замена је дошла услед тога, што се, као у старим германским скаскама, веровало, да умрли људи узимају вучји облик. Исто је тако опште веровање свих старијих народа и увештице. У народу се понекад и вукодлак и вештица називају лепир. То долази из општег народног веровања, да се душа често појављује у облику лепира (у грчком, на пример Ψυγη означава и душу и лепира). Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или здухаћ. То је, по народном веровању, човек чији дух, оставивши тело, лута у облику тице, па или сам или у друштву с другима води борбу "о царство над морем и над земљом". Веровање то врло је живо у Албанији и Црној Гори, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига, да ли ће превладати приморска непогода са планинскима, или њихова добра срећа. Борбе се између тих здухаћа воде свачим; камењем, гредама, лишћем, млинским колима, воденијем капима, дрвљем, кладама, коријењем и Бог те пита чим ли не још". Исто је тако веома раширено веровање у домаће заштитнике духове, сјене или сјеновике, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то штовање кућне змије била је готово општа појава; убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу, него и саму смрт домаћинову. Мој дед, Сима Милутиновић у Мостару, умро је, кажу, на пречац с тога, што је убио домаћу змију. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и стога се понекад догађа, да извесни људи, од страха пред њима, не смеју да дирају и њихова подручја.
Као природни народи Словени су штовали нарочито небеска тела. Још из XV века постоје црквена забрана против оних, који би се клањали сунцу и месецу. Трагове обожавања огња остало је још и сад; и прескакање преко ивањданских ватара, што треба да понесе здравље, непосредан је доказ за то.
Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су у обичају код свега нашег народа, поред несвесних жртава одржаваних из предања. Исто су тако у обичају "заветовања" за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе у невољи или опасности. Видели смо из напред наведених Прокопијевих речи, да је та црта код Словена врло стара; хришћанство је доцније појачало, али је задржало код њих веровања основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога, које спашени морнари приносе свецима, нарочито Св. Николи, које су зазвали у невољи и код којих су се као обавезали. Познати су у Херцеговини и Црној Гори заветовања Св. Василију Острошком, у источној Босни Чајничкој Красници, а у Хрватској Марији Бистричкој. Непосредни пример старих празничних жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. С. Тројановић, који је описивао српске жртвене обичаје, наглашава, да се за људске и сточне болести "увек жртвује животиња, а никад биљка или што од ње". Док се за Северне Словене казује, да су једно време приносили и људске жртве, за Јужне Словене нема о том нигде правог спомена. У народним песмама само причају се случајеви, да се не може подићи неки град или мост без људске жртве. У народу постоји и веровање, да се у неку већу грађевину мора узидати бар нечија сенка, ако грађевина треба да се одржи, кад већ није могуће узидати човека. На теменима грађевина готово је обавезна још увек животињска жртва.
Један извор за Северне Словене, епископ Титмар, наводи, да они нису веровали у загробни живот. "Словени држе да се са временском смрћу све завршава". Тврдња та изгледа, међутим, претерана, бар с обзиром на обичај да се мртвима носи храна и да се они јављају ма и у наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена понекад спаљивани, нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литаваца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени под Цариградом 626. године. Сахрањивање је ушло у обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније, судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свима Словенима. Шта је бивало с душом после смрти није јасно, али је њено постојање било ван сумње, судећи по извесним чарањима с њом у вези.
Мртвима су се давале даће. Теофилакт Симоката наводи, како је словенски кнез Мужок давао даћу свом покојном брату и како су се сви том приликом поопијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под именом тризна. Један источни писац спомиње, да се том приликом дели све имање умрлог на три дела; један од њих иде на то, да се за њ пије за душу умрлог. То потсећа на народну традицију о смрти Краљевића Марка, који исто тако, своје имање дели на троје, а један део даје "кљасту и слијепу", "да пјевају и спомињу Марка". Уз мртваца се често сахрањивало и његово оружје. Тризни слична је и страва, која се помиње код Хуна у V веку, а која је готског порекла. Реч је данас позната код свих северних Словена, а занимљиво је, да је нема код јужних, где би се могла очекивати најприродније.
Најважније светковине код нашег народа, крсно име или слава, Божић и хришћанске задушнице у вези су са култом мртвих. На те празнике спрема се кољиво или пшеница и пале се свеће. На слави се употребљава вино, које се зове пуње (романско-умбриско: pune, pone) а означава само сакрално пиће. Примање убогих, божјака и прокажених тих дана у свој дом и њихово гошћење у вези је с народним веровањем, да су та лица у ствари њихови преци. "Пољска реч uboze значи исто што и manes". "С обзиром на висок значај који култ предака има у религији свих Словена", каже В. Чајкановић, "ни најмање нас не чуди што они претке сматрају за божанства par excellence, и што у просјаку, који треба да буде прерушено божанство, гледају баш олицетвореног претка".
Известан низ народних обичаја донели су наши преци вероватно из старе постојбине, као н. пр. светковање пролећа о Ђурђев-дану, али су добар део примили и развили и овде на Балкану. Русаље су романске светковине Rosaria, одн. Rosalia, као и коледање што одговара римским Calendae. Обичај додола познат је и Арнаутима под именом dordoletse; и Х. Барић тврди, да је реч из арбанашког ушла у српски. Исто тако сви балкански народи знаду и за прпоруше. Међутим, економски обичаји, као моба, молба, заманица, спрега, позајмица и сл. чисто су народног имена и народног порекла. Старија реч бедба за мобу изгледа да је у вези са немачком Bede.
У бољевачком срезу у Србији и у једном делу Бугарске постоји обичај, да се на дан Св. Јована или Богојављење иконе и крстови носе на реку или кладенац и да се ту перу. В. Чајкановић са разлогом види у том остатак старог обичаја купања идола, познат под латинским називом lavatio, пошто се то врши одређеног дана и на одређеном месту. Рок купања је врло карактеристичан. О Богојављењу се завршава низ "некрштених дана", после кога је потребно ритуалско чишћење. Такав обичај, очевидно, Срби нису могли примити из хришћанства; он речито говори за то, да су иконе замениле раније идоле, који су се звали балвани, пошто то значење ова реч има и данас у руском и у неким српским крајевима. Добро познати обичај "ношења крста" није хришћанског порекла; неко је, из свештеничких кругова урадио, да са крстовима замени стари обичај ношења идола – балвана.
Језичка култура и општи степен словенске цивилизације у доба око VIII века беху већ прилично развијени. Постојале су речи и изрази за доста суптилне појмове. Најбољи доказ је за то тај, да је превод Светог Писма у IX веку био потпуно могућ на том језику и да се, изузимајући извесне тананости којима је обиловао најкултурнији језик тога времена, дао готово сав грчки лексикални, па чак и фразеолошки, изразити словенски. Словенски дошљаци били су културно активнији и индивидуалнији од извесних племена која су затекли на Балкану, на пример Албанеза, и показали већ тим да су елеменат који ће новој средини и хтети и моћи дати извесна обележја својих особина.

Организација словенских племена на Балкану

За племенску организацију, која се данас очувала само у неким брдским динарским областима (источна Херцеговина, Црна Гора, Бока, и у Арбанаса), има неколико значајних архаистичних карактеристика. Свако племе има своју одређену територију. "Свуд је седиште племена са његовим сталним насељима у средини племенске територије", казује Ј. Ердељановић, који је та питања посебно проучавао, "а одасвуда унаоколо је широк појас или зона ненасељеног, делом неутралног земљишта. Негде је та зона тако широка, да се по њој може ићи по цео дан и више, а да се не наиђе ни на какво стално насеље. У њој су само планине са шумама и пасиштима, око којих су се суседна племена редовно борила и отимала". Тај појас земљишта својина је целог племена и зове се племенска заједница.
Племена су састављена из брастава, а браства из родова. Браства су "увек настањена у групи, у засебним селима или у групама од села". Веза између њих је: исто крсно име и традиција о заједничком пореклу. Тих појава, без крсног имена наравно, има и код муслимана, и то чак и у областима даљим од ових брдских предела. У општини Брези, на пример, у височком срезу, у сред Босне, имају неколика насеља муслимана старинаца, где једно или два браства сачињавају читава села. Вук Караџић забележио је 1837. за Црногорце, да и немају правих села. "Тамо се зна само за племена, па и ако поједина браства или породице, које чине племе и граде (понајвише од камена) куће на једном мјесту, то се таква гомила кућа не може назвати селом, јер нема ни свога имена ни атара". Сва већа браства хришћанска имају обично и своју цркву. Та појава лепо се да пратити још и сада у требињској области. Браственици се, наравно, узајамно помажу у сваком погледу; увреда, невоља или погибија једног члана преноси се одмах на читаво браство. То се нарочито манифестује у крвној освети, које још и данас има по Црној Гори, Боки и међу Арнаутима. На челу брастава стоји главар или кнез, у задње доба готово с наследним правом за извесне породице, исто као и војвода, који је био најпре војнички представник племена. У Семберији породица Иве Кнежевића (име казује традицију) била је дуго на челу кнежине, главар је од старине био наследан. У Дробњаку, међутим, војводе су се бирале. Као у старо време, племена су живела чисто демократски. Имала су своје освештано обичајно право (н. пр. Грбаљски Законик, или Пољички Статут, или Васојевички Закон). Скупљали су се браственици или представници родова на своје редовне или ванредне зборове за решавање разних питања; а задржавали су за се, понекад чисто формално, право избора својих старешина.
Нека од наших племена дошла су у везе са староседелачким и можда се, судећи по њиховим називима, као Кучи, Матаруге, Букумири, Цуце итд., и стопила с њима. Том стапању несумњиво је много допринео и њихов географски положај у планинама динарског система, где посебна конфигурација земљишта уветују извесну подвојеност и ограниченост према другима, а ужу узајамну везу. С тим су у вези и јаке конзервативне склоности код њих.
Племенске територије биле су, у главном, поједине релативно мале жупе, формиране у малим природним јединицама око појединих река (Топлица, Врхбосна, Рама, Коморица, Морача и др.) у њиховим долинама и на обалама, или у карсним пољима (Фатница, Љубомир, Чево и др.) или на згодним комбинацијама долина и пасишта (Рудине, Драчевица, Подлужје и др.). Занимљиво је, да данас жупа или "жупно место" означава, по В. Богишићу, само "предио гдје је питомо, т.ј. гдје снијега нема и гдје рађа виноград." Име Жупе за извесне области очувало се све досад (код Крушевца, Дубровника, у Грбљу). Родови и браства живели су у тим жупама у несумњивој кохезији, али да су имали нарочито развијен живот у задрузи, са врло разгранатим породицама у једном ужем кругу, није сигурна ствар. Ма колико да је индивидуално осећање било подвргнуто племенском, ипак није вероватно, да би се рашчлањавање породице у нешто слободније јединице спречавало неком општом дисциплином. И народна традиција и извесна хисторијска казивања доносе често пута вести о том, како су нека браћа или чак и синови за жива оца кретали својим путевима, да нађу повољније увете за живот. Једино, што се гледало да очува била су имања у земљи и с тим у вези положај и углед, који долази из њеног поседа. С племенским животом уветован је култ традиционализма и у личним и у духовним стварима. Код првих он се изражава посебно у поштовању коленовића и у незгодном положају оних који су инокосни или дошљаци; а у другим у општем развијању племенских предања. Реч племенит и племић, као ознака нечег бољег, дошле су као израз тог патријархалног морала и култа племена. У средини жупе био је обично град, уточиште у случају напада. Као у Француској и у нас је временом име град постало исто и за ville и chateau, јер се у тој првобитној утврди временом развило и градско насеље. У нашем језику градови за одбрану, односно, у случају потребе и као бојни објекти, имају и своје посебне називе, као Добој, Самобор, Котор и Которац. "По овоме значењу и град Подзвизд у Босанској Крајини садржи у имену неку фортификатирну карактеристику. Има је, нешто искварен, стари апелатив подзвиздъ , који значи подземни ходник, водени ров, зидани канал." Испод града обично се развијало Подграђе као насеље; тако, на пример, код Благаја. В. Скарић упозорио је на доста често име Самоград. Он је приметио, да на местима с тим именом "нема солидније грађе и конструкције, што упућује на неко давно вријеме, када наши претци, ваљда, још нијесу били доста вјешти подизању већих и солиднијих градова".
На челу жупе били су жупани, и то као наследна господа. Порфирогенит наводи за требињску област четири рода наследних жупана, а у једном натпису из времена око 1180. год. иза требињског жупана Грда, ваљда до пунолетства његових синова, спомиње се као жупан његов брат , чија власт обухватаn w c r a oРадомир. Над жупанима био је владар, неколико суседних жупа, али чији народни назив чина није познат. Тих владара у српским земљама у IX веку беше више. Поред Властимира спомиње се требињски жупан Крајина коме Властимир даје кћер за жену и титулу владара, "хотећи га одликовати" и дајући му том приликом самосталност. Централизација власти не постоји; у том Властимировом акту има нечег што потсећа на поступке наших задружних обичаја. У Захумљу је наследна династија Вишевића водила своју државну политику. Жупан који је успео да савлада већину суседних и да се истакне изнад њих постао је велики жупан. Та титула одржала се у Србији све до 1217. године, односно до прогласа Краљевства. Граничне жупе звале су се крај и крајина, и то име одржало се у многим областима све до данас, иако су се у некима границе већ одавно измениле. Због несигурности у њима и честих сукоба њихов назив постао је синоним за четничко ратовање ("закрајинити", "Кочина Крајина"). Јачањем централне власти опадала је власт жупана, али се одржавала све до пред крај XIV века, истина толико ограничена, да се код Дубровчана јављала замена жупана и судије.
И жупан и владари били су у својој власти ограничавани донекле старом установом народних сабора. Од жупских скупштина, проширивањем територија, развијали су се државни сабори, једна установа која је била потпуно туђа савременој Византији. Власт тих сабора и њихов углед били су доста велики. Немања је на сабору, после дуге дискусије и отпора сабраних, доносио одлуке о гоњењу јеретика; на сабору се одрекао престола и утврдио наслеђе; Душанов законик објављиван је на сабору. На Немањин сабор били су позвати: приставници, кнезови, војводе и војини. На сабору пред смрт краља Драгутина били су присутни сви епископи и игумани и сва властела његове државе. У слично састављеним саборима вршени су и избори архиепископа. Сељацима саборисање без учешћа власти није било дозвољено од времена Душанова Законика; с учешћем власти, да саслушају извесне наредбе или да помогну при разграничавањима или у другим локалним питањима, сеоски се зборови јављају и доцније. Облик и изглед малих племенских сабора познат нам је из описа пољичких скупштина код Спљета. Пољичани су пореклом из Босне. Њихове скупштине, одржаване под ведрим небом, под Грацом код Гате, сачињавала су само племенита господа тога краја, која су се скупљала на одређено место, "зборишће", где су расправљала о уређењу и законима своје области и вршила судску власт. У нарочитим случајевима и ту се доцније сазивао "збор подимски", т. ј. са преставницима сваке куће, у којој има живих људи ("по диму"). Помен о таквим племенским скупштинама у Паштровићима има и Љубиша у свом Кањошу Мацедоновићу: "На сред приморја општине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем Пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке... Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на порође изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима". Без ближе ознаке ко у њима учествује наводе се чести зборови у старој требињској области. Како се једном приликом, у једној поруци (1463. год., porte nobilium et sbori de Trebigne), растављају племићи од збора изгледа да је овај био састављен од простог пука. Скупштина у Кучима бивала је обично на Марков Дан, на висоравни Рогама. На њу су долазили сви војници из племена, наоружани. Од XVI века, после турских освајања, таквих зборова бива све мање. У старом опсегу и значају јављају се само пред неке велике акције или од невоље. Али се установа памти. У Дробњацима још се и сад зна "Зборна Главица". Код Гацка постоји "Зборна Гомила", "на коју се састајао народни сабор у прастаро време". Кроз све време робовања под Турцима сабором се стално звао народни скуп код цркве у извесне празнике. Народни сабор обележио је 1804. у Орашцу и почетак Првог Устанка и датум стварања обновљене Србије.
Већ за старе Словене забележио је Јорданис у VI веку, да им се "имена мењају према различитим породицама и местима". Та особина племенског уређења јавља се још увек код Јужних Словена. Већ је К. Јиричек истакао, како су извесна племена потиснула својим називима имена ранијих области; тако се место жупа Врсиње, Оногошт или Папратна јављају Зупци, Никшићи, Мркојевићи. И међу самим браствима доста су честе измене назива појединих родова. Народно предање памти донекле те везе, али их доста често меша и претвара у легенду. Ипак, даду се на више страна пратити читави низови родова из једне старе породице. У неретванској Крајини живело је чувено племе Качића – Грци га зову чак ), – чије племе иде врло далеко. Од њега потичуz o n u e"народ" ( многа браства, хисторијски потпуно аутентична: Миошићи, Жарковићи, Андријашевићи, Стипићи, Петковићи, Бартуловићи и др. У требињској области моћно беше браство Љубибратића, које се под тим именом помиње од XIV века. Већ 1432. наводи се пет линија тога рода: Љубишићи као најважнији, затим Медвједовићи, Дабиживовићи, Добрушковићи. У Попову се од 1342. помињу Николићи, чија презимена после налазимо као Вукосалиће, Богишиће, Гргуревиће. Црногорска династија Петровића изводила је своје порекло од неке босанске лозе, која да је преко Никшића и Бањана стигла под Ловћен. Као родоначелници њихова браства означавана су два брата: Рајич, од кога су Радонићи, Жутковићи и др., и Херака, од кога су сами Петровићи, Поповићи, Кустудије и још неки.
Племенске организације сличне нашима имају још и данас од балканских народа само Арнаути са својим фисовима. Нема сумње, да је у обе организације, на тако блиском и географски истоветном терену, било доста узајамних утицаја. Кучи се, у осталом, и сматрају као неки прелаз од Срба Арнаутима, као и Клименте прелаз од Арнаута Србима.
Од наших покрајина никаква трага развијенијој племенској организацији нема у источној Србији и Маћедонији, као ни у Славонији и савској долини. Главни услов за то биће најпре и понајвише у самом терену, где је, у богатим и широким долинама, просто немогуће провести онако природно разграничење племена и жупа, какво су давали кланци и увале динарског система. Други је, исто тако важан, разлог и тај, што је померање становништва у тим долинама, као главним прометним путевима и као због богаства нарочито привлачним тачкама, било много интензивније, него у споредним и теже приступачним западним горама. Разбијени тип тамошње групације словенске документује се, међу осталим, нарочито и тим, што су постали апсолутно пасивна подлога бугарских освајача и што не могоше да створе нигде националне државне организације са својим натуреним племенским карактером. Државе Срба и Хрвата настале су у подручју динарске и племенске системе.
Читаво балканско подручје које су населили Словени звало се, према нашем општем називу, "словенска земља", "Словенска", Σκλαβινια, Sclavenia и Sclavonia, у арбанашком Љk’enija, или Љk’inikea. У млетачким, дубровачким и которским латинским документима читаво словенско подручје од Приморја до Вардара, чак и за време кад су се у унутрашњости јасно разазнавале државне диференцијације Срба и Хрвата, звало се Sclavonia. То је подручје словенског насеља за разлику од романског. У Котору и Дубровнику од краја XIII века ознака Sclavonia сужава се често на ознаку Србије. Иначе, траг тог старог назива очуван је и данас у имену покрајине Славоније.
На основу вести код цара Константина Порфирогенита иза средине X и вести Дукљанске Хронике из XII века може се дати доста сигуран преглед о географској подели наших области X-XII века. Граница између српског и хрватског подручја у средини X века била је на рекама Цетини и Пливи; Хрватској припадале су области од Ливна до Јајца. Од Цетине почињало је подручје Неретљана, чувених гусара, које Порфирогенит помиње као потомке непокрштених Срба. Њихово подручје обухватало је три жупаније: макарску, расточку (од Имотског до Љубушког) и "даленску" (можда "далменску" = Dalmisium, Dalmesium – Омиш). У њиховој власти беху острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Главни неретљански градови били су: Вруља (данас Горња Брела), Макарска, Острог и Лавћен врг Граца; али од свих је најзнатнији тврди Омиш. На Неретви, докле је допирала неретљанска граница, почињала је архонтија захумска. Име је добила по Хуму изнад Боке (Благаја), испод кога је извирала река Буна. На том Хуму постојала су два града: Бона и Хум, од којих су остали трагови све до данас. У тој области владао је род Вишевића, који своје порекло изводе из старе постојбине око Висле. Главна места ове области беху: Стон, Ошље, Добар; градови Мокриски (можда Мокро код Мостара) и Глумаиник (можда Глумине) нису још сигурно утврђени. Источна граница Захумља ишла је вероватно до планина око Калиновика (можда је и то назив за грчко Галуманик) или Гатачког Поља, где се додиривала с границом Травуније.
Тачне границе између Травуније и Захумља не могу се данас повући; сигурно је, да су Попово, Љубиње и Дабар припадали Захумљу и да се требињско-захумска граница рачвала код самог Дубровника. Дукљанин наводи девет захумских жупанија: стонску, поповску, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке, Жапску, горичку и непознате Веченике, Веченик негде око Неретве. То су границе Захумља из друге половине XII века, када се оно почело ширити на рачун неретљанског поседа. Требињска архонтија, која је почињала од Котора, имала је целу леву обалу Боке и Конавље; допирала је до пред сам Дубровник, а на север до Гацка, а на истоку јој је граница ишла Требишњицом и планинама бањанским. Од увек су, казује византински цар, требињски управљачи били вазали архонту Србије, односно Рашке. На овом подручју спомињу се градови: Требиње, Рисан, Врм, Луковац и можда Сливје (старо Зетливи- Сетливи, Стиливи). Дукљанин зна за девет требињских жупанија: Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица, Конавље и Жрновица. Дубровник, стешњен у својим зидинама, ширио се у главном на рачун требињских и захумских суседа; његова пољска добра, посебно виногради, лежали су у главном на њиховом земљишту и ради тога су Дубровчани плаћали суседним владарима по 36 златника годишње кирије, зване могориш. Дукља, која се од XII века све чешће зове Зета, хватала је од византиског драчког темата, од Бара до Травуније. На западу је, од Скадарског Језера и самог Скадра ишла Зетом до Пиве. У њој се спомињу само три стара места: Градац (Стари Град – Будва), Нови Град (можда Превлака) и још неутврђена Лонтодокла (Л8 та – љута, у вези с Дукља). Најважнији град била је свакако стара Диоклеа, Доклеа, по којој је цела област добила име; али је тај град у X веку већ био у рушевинама. И овде се код Дукљанина јавља карактеристични број од девет жупанија и градова: Луска – љешка, Подлужје, Кучево – Кчево – Чево с Будвом, Коплик, Облик, Папратна (између Бара и Улциња), Црмница, Грбаљ. Дукљанин спомиње и област подгорје са жупанијама: Оногошт, Морача, Комарница, Пива, Језеро, Тушина, Гусиње, Ком, Дабар, Неретва, и Рама. Ова последња жупа суседна хрватском подручју, ушла је од 1138. год у службену титулу мађарских краљева. Ова област Подгорја обухватала је такозвану стару, северну Херцеговину од Раме до Мораче. Босна, која је у X веку била мала област око извора реке истог имена, имала је свега два града: Которац и непознати Десник (можда Сутеска). Она је била у вези са Србијом и сматрана као српско подручје. Крај Соли (североисточна Босна око Тузле) Порфирогенит изрично наводи као српски. Уз Сол, Соли помиње се после и Усора са облашћу око те реке; од XIV века Со са Усором иду обично заједно и област им допире све до Дрине. Доњи Краји беху северозападно од Усоре, с градовима Кључем и врбањским Котором. У једној повељи мађарског краља Беле из 1244. год. помињу се обе жупе босанске: Врхбосна, око извора реке Босне, у сарајевском пољу, Лепеница у фојничком, Видоши с Љубинчићем, Миле (код Зенице), Лашва, Ускопље – Скопље, а на истоку Борач с градом Прачом и жупа Боред (можда Бирач). Жупе западне, од Ускопља до Ливна, јављају се и под општим именом Завршја. Ту су се границе Босне мешале с хрватским и врло су често те жупе биле и у саставу хрватске државе. У самој Србији, коју од Босне дели Дрина, настањени су ови градови: Дестиник или Достиник, који није идентификован, исто као ни град црнобушки или црновршки, затим Међуречје, по свој прилици читава област с градом (можда Самобор код Горажда или Соко над спојем Пиве и Таре), Дрежник (можда данашњи ужички Дрежник или, мање вероватно, стари Брезник, Брезница – Плевље), Лесник – Лешница и Соли. Старе области српске из средине XII века, подељене међу Немањину браћу, беху Бијело Поље на доњем Лиму, Будимље на горњем Лиму, Градац на Морави (сад Чачак) и Рас с ибарском и расинском долином, која се везала уз Топлицу. Источна граница Србије средином IX века беше код Новог Пазара, а у XI веку око Звечана. До Немањине акције Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. Главна снага српског народа беше, према том, у планинском подручју источне Херцеговине, средишње и источне Босне, Новог Пазара, југозападне Србије и Зете. Ниједна од богатих долина, ни Косово, ни Морава, ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Српска племена, недовољно повезана међусобно, и без поуздања у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку, који беху постали плен Бугара и Византинаца, остају у својим планинама читавих пет векова; а кад се крајем XII века јави набујала снага за експанзију њен пут је био унапред одређен. Као планинске лавине спустиће се тад та племена у суседне долине и већ за два века она ће постати господари њихови у највећем делу и одржаће се на том подручју кроз све векове своје хисторије.
Добар део тих жупа и области има, као што се види, нова имена. Чак је и стару Дукљу заменила Зета, а један део Далмације добио је називе Неретљанска Област и Црвена Хрватска. У Боки и у Приморју жупе имају називе Драчевица и Жрновница. Очувани називи у вези су понајвише са старим именима река, али и ти су знатно славизирани (Врх-босна, Подриње). Значи, дакле, да се нова подела жупа није много ослањала на старе традиције те врсте. Али је ипак несумњиво, да је подржавана и делом развијана у вези са старим романским катунима. Многа племена означавана су просто тим именом (Катун Дробњаци, Катун Мириловићи). У једној турској канунами, која је одређивала по старом начину уређај Влаха око Тимока, вели се, да један катун чини педесет кућа; то је, дакле, постао неки технички израз за врсту и обим једне уже организације. У XIV веку, у Крбави, за "Влахе" се изрично каже, да се узајамно боре "са својим катуном". Вероватно је назив катуна, пре само једне пастирске заједнице, ушао у народ као ознака уже организације једног краја и једне племенске групе.
Посед земље, који је дуго бивао у заједници, добио је по племену назив племеншћина и племенита земља. Индивидуалније ознаке, настале несумњиво по личној својини, зову се дедина, очина или очевина и најобичније баштина (од башта – отац; отуд баштинити – наследити од оца). Дедина у чешком праву означава "непокретна добра, која су сачињавала колективну својину целе породице и прелазила су од предака (дедова) на потомке". Владари су доцније ограничили право наслеђа, нарочито у поседу шума. У Дечанској Повељи, на пример, изрично се каже: "у планинама нема нико баштине осим краља и цркава којима су краљеви дали". Кад је владарска моћ ојачала, они често поклањају не само поједина добра, него и читаве жупе, и то са наследним правом, исто као што им их и одузимљу у случају немилости. Касније се јавља и пронија, као развијена установа римског граничарског права (limitanei). То су поседи, које је владар давао појединцима за извесне услуге уз право личног уживања, али не као сталне баштине. К. Кадлец мисли, да се "паше и шуме нису уопште делиле, него су остајале у заједничком уживању свију породица. Учешће у уживању те општинске земље сачињавало је принадлежност појединих господарских имања и у чешком се праву називало vola, доцније zvole, у руском праву угодье, код Хрвата – pristojanje, код Срба и Бугара правини... Њиве и ливаде су одређивале само на извесни рок. Кад је он истекао, земља се је опет поново одређивала појединим породицама, евентуално у другим размерама, јер у току времена неке су се породице услед умирања смањивале, а друге су се напротив због обилног рађања повећавале. Такво периодично одређивање земље још данас долази под називом "передěль" у руским селима, где се је одржао т.з. "миръ", т.ј. земљишна општина". У нас је ово поново одређивање земљишног поседа вршила Дубровачка Република; у унутрашњости немамо за то довољних примера.
У старим нашим споменицима, у рано време, има доста спомена о извесној диференцијацији међу појединим људима, до које је дошло услед њихова изузетног положаја у племену. Ма колико да је народ био сав једнак и демократских схватања, у њему се врло рано јављају разне старешине и поглавице. Има више примера о том да се у раном Средњем Веку спомињу словенске поглавице, свакако у првом реду племенске. У нашим земљама, у најранијим временима, господари или владари појединих области помињу се као наследна господа. А чим се до власти долази по праву наследства – а у нас су, с почетка, сви синови наслеђивали оца и делили област на своје делове – одмах се издваја и једно повлашћено браство, које, после, својим споредним линијама женидбама и удадбама, ствара свој виши круг. Племенске организације уветују и саме собом извесно поштовање своје снаге и традиција и врло су кочоперне према скоројевићима и приселицама. Реч бојар, бојарин, у нас бољар долази од турско-монголско бајар, што је најпре значило "богат", па онда "одличан"; она показује и код нас, као свуда на свету, да се утицај и углед стицао и богатством. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске бољаре, који с његовом браћом и свештенством иду у сусрет моштима Немањиним, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, помиње старце и велможе. Етимологија ове речи је јасна вели моужь је моћни, ,угледни господин’. Општи обичнији назив за те истакнутије људе био је властелин, властела; име казује и њихову прву функцију (Стеван Првовенчани изрично помиње "кнезе земли своје иже над власт’ми"). Војници "војини", беху мање племство, после звано и властеличићи. Остали свет, сеоски и грађански, били су себри; тек доцније постао је "себар" синоним за сељачки, простачки. Реч је позната и Русима и Литавцима и означавала је заједничара и судеоника. Закупци или најамници звали су се меропси (назив је дошао од родопске провинције Меропе). Кмет од comes-comitis-comet и није имао своје данашње значење у нашим западним областима. То су најпре, у Босни, били племићи, а у Зети сеоски старци и судије. Тек од XV века јавља се реч у смислу ,закупника’. У Дубровнику је кмет одавно означавао сељака. У Србији, међутим, од новијег времена реч се употребљава за представнике општинске власти. Робови су отроци и иду као "вечна баштина" господара, док их не ослободи.
Грађански сталеж постојао је само у Приморју и управљао се, са племићским водством, по својим прописаним законима или статутима. Сви важнији градови, Дубровник, Котор, Бар, Дриваст, Улцињ и др. имали су своје статуте, од којих су нам неки до данас очувани. У унутрашњости грађана је било врло мало. Још у XIV веку писао је један западни путник, како Србија готово и нема тврдих градова, а и што их има они су без ровова и зидова. "Зграде и дворови како краљевски тако и осталих племића саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима на приморју". Наше градске колоније у унутрашњости развиле су се уз рударска места, као Брсково, Сребреница, Фојница, Рудник, Ново Брдо, Јањево, Кратово итд., где су била насеља саских рудара и приморских трговаца. То су с почетка били тргови и тек су се временом развили у градове. Од краја XII века под српску власт почињу долазити стари градови Маћедоније Скопље, Прилеп, Охрид, Сер и др., а на северу одавно изграђени Београд. Добар део старих римских насеља остао је напуштен и неискоришћен, у рушевинама.
Народ се у главном вратио свом старом занимању: сточарству и земљорадњи. Сточарством се бавио, истина посредно, и сам краљ, као у XIX веку кнез Милош. Његова стока имала је на тргу предност пред сваком другом. Босански краљеви су у масама извозили свој сир преко Дубровника. Као у старој домовини, гајила се у главном овца и свиња, а у мањој мери говеда, козе и коњи. Хранили су их на ливадама и сеном, које је познато свима Словенима. Да је између наших досељеника и старих балканских сточара било жива додира и тесних узајамних веза види се најбоље по том, што је све до данас за сточарске предмете и производе остало у нашем језику врло много романско-влашких и арнаутских назива. Вуна се зове: каба, реја и руда; пастири се купе у катуне; сир се назива: урда, качкаваљ, кунуздра, бучалина, шулина; сухо месо зове се пршут; сир се доноси у бронзину. Повици и усклици за животиње готово су истоветни код нас и код Арнаута, а исто тако и називи за поједине животиње. Из тих старих времена је и обичај бачија и назив балија за једну врсту муслиманских сточара. Сточари су се кретали по целом Балкану, лети у планине, а зими у хумнине; због њихових испаша, солила и планина долазило је од памтивека до тешких сукоба. Пастирских заједница, које случај тако занесе, има понекад и у местима где се не би очекивале. У столачком крају, у сред Херцеговине, налазимо у XIV веку Бурмазе, очевидно пастире албанског порекла. У арбанаском зот значи ,господин’, а у Херцеговини постоји угледно браство Зотовића. Током Дрине, све до иза Сребренице, продрло је неколико арбанаских речи и одржало се тамо у такозваном "баналачком" тајном говору. Од сточарских арбанаског су порекла: каљац, каљче – коњ (kal’, рум. cal < caballus), миш – месо, ћем – пас; а од других: буке – хлеб, руша – вино, вајза – девојка, виза – вода. Врло је важна појава, коју је забележио Ј. Цвијић, да све сточаре при њиховим важнијим кретањима "зову Арнаутима, па и кад су српскога порекла". У Солунско Поље, питомо и погодно за зимовник, силазили су сточари не само из мађедонских и албанских страна, него чак и из Пештери. "Шкријељи из села Боровштице", казује Бор. Милојевић, "спуштали су се са својим стадима преко Новог Пазара, Митровице и Скопља низ Вардар и почетком зиме стизали у околину Лугадинског Језера". Богаство у стоци било је у нашим странама врло велико; број се, наравно, не зна, али од стоке су живели читави крајеви и области.
Сем сточарством, приморски наши крајеви и људи око великих маћедонских језера бавили су се још и риболовом. У народне песме ушла је "риба од Охрида". Неретљани су том занимању придодали још и гусарство, које је дуго угрожавало трговину на Јадранском Мору.
Рано се помиње и лов на многобројну дивљач у великим и тешко проходним шумама. Синови жупана Властимира послали су бугарском кнезу Борису два пса и два сокола као "гостинско уздарје", а за лов са соколовима прича се већ у биографији Св. Ћирила Солунског, да је то "обичај богатима". Млади Немањин Раско изговорио се оцу, пред бег у Свету Гору, да иде у лов на јелене. Као у старој постојбини, коже збијених животиња служиле су не само за домаћу употребу и зимско одело, него и за извоз и за плаћање дажбина. У Хрватској је за то највише служила куна и отуд је дошла не само на бански новац, него и у земаљски грб.
Гоњен и гонећи, у борби и пљачки, спустио се словенски елеменат са разних страна истока и севера у дунавску долину и одатле у унутрашњост Балкана. Још примитиван и усплахирен читавим вртлогом Сеобе Народа он је запао у балканске шуме и кланце, с почетка врло мало сигуран да ће ту и остати. С неповерењем су пратили нови дошљаци не само сваки покрет византиских власти, него и кретање својих саплеменика и брзо су, у грабљивости примитиваца, стали сртати једни на друге, да би, узајамно истрти, били сигурнији за плен. Хисторија балканских Словена, у првим вековима њихова живота на Балкану, то је низ сукоба са суседима и властима, који их потискују или покушавају подјармити, узајамно вребање и неповерење, и постепено привикавање на ново земљиште и културу нове средине.

Србско Свитање

Повезане локације и везе

недеља, 22. април 2018.

Историја Србског народа - Први период

Предговор

Предговор је написао В. Ћоровић припремајући дело за штампу.

Нема коментара:

Постави коментар