ДРАГОШ Сликарска дела великог србског уметника и интелектуалца Драгоша Калајића
 |
ДРАГОШ
Момо
КАПОР
Пет минута после поноћи, у петак, 22.
јула, у својој родној кући у тихој и сеновитој чубурској улици, сликар и писац
Драгош Калајић затворио је круг дуг шездесет две године. Овде је у дугим и
досадним летњим поподневима испод гранатих липа као дечак сањао о обећаној
земљи Италији и Риму у коме су живели уметници којима се дивио; одавде је, као
младић, са оскурним пртљагом и имагинарним музејем у глави, попут оног
Малроовог, отпутовао у град својих снова и разапео прва италијанска платна. Он
није дошао у Вечни град да учи (већ је готово све знао о сликарству) него да
понуди свој свет који је од отпадака сакупљаних из случајних часописа, репродукција
из књига, одломака филмова и текстова сажимао лепећи их као један велики колаж
у своју стару дечачку идеју о мулти-слици. Њему није било довољно једно платно
и једна визуелна ситуација на њему, желео је да ликовно дело споји са филмским
кретањем којим се заразио као један од заточеника београдске Кинотеке. Ту
чаробну мулти-слику остварио је пре Ендија Ворхола и та чињеница забележена је
у италијанским историјама модерне уметности.
Миљеник најексклузивнијих римских
галерија вратио се на врхунцу италијанског успеха поново на Чубуру, одакле је
већ почетком седамдесетих година у узбудљивој телевизијској серији сниманој у
Њујорку објавио да је “цар го, а да су кројачи царевог новог одела у стилу
поп-арта обичне варалице”.
Као један од ретких европских интелектуалаца
и рођени џентлмен, оставио је и галерије и салоне у којима је бриљирао својом
виспреношћу и многобројним страним језицима и у изрешетаним “пуховима” кренуо
на ратишта Крајине и Херцеговине, по друмовима изровашеним гранатама, спокојно
читајући у вожњи списе Марка Аурелија на латинском. На првим линијама ратишта
нисам видео храбријег човека од њега. Правио је интервјуе са борцима док су
ројеви метака зујали око њега. Изгледа да је са смрћу био на ти. Метак га није
хтео. “Читавог живота мислио сам да учим како живети – записао је Леонардо да
Винчи – а у ствари, учио сам како умрети!” Са истим миром гледао сам га како
спава огрнут шаторским крилом по рововима Малог Алана на Велебиту и у дворцу
своје супруге Верице у Риму. Није правио разлику између најелитнијег ресторана
на Трастевереу или бриселском гастрономском дварту и војничке кантине у
билећкој касарни или тањира чорбе у Дивоселу у Медачком џепу.
Патриотизам за њега није било занимање
нити политички програм; то је био део нормалног кућног васпитања у породици
чији су преци били угледни народни трибуни из Равних котара и куле Јанковић
Стојана. Била је права привилегија гледати га како се брине о грофици Џини
Маранцани-Висконти док смо је водили, између два окршаја, по крајишким врлетима
да напише своје сјајне репортаже за “Ил Манифесто” и књигу коју је касније
објавила. Следио је свој велики узор Курција Малапартеа, који је у своје време
такође био ратни репортер и написао две књучне књиге за Калајића: “Кожу” и “Kapput”.
И најзад, овог врелог јула 2005. тај
велики круг спојио је са својом почетном тачком: Драгош Калајић се вратио из
свог римског сна да умре у родној кући на Чубури одбијајући да га његови ближњи
пренесу у болницу. Заједно са њим отишла је и једна огромна, готово
Александријска библиотека коју је имао у глави и један пребогат музеј слика
које је волео и о којима је сањао, али остао је траг који су означиле његове
књиге, репортаже и платна, а изнад свега једна ренесансна личност, тако ретка у
нашим крајевима.
Драгош Калајић има времена да чека своје
заслужено место у нашој историји савремене уметности.
Србско Свитање 
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.