Срби и Турци - Историјат

ИСТОРИЈА СРБА И ТУРАКА

Немачки географ-етнограф половине прошлог века Ф. Унгевитер писао је у свом великом делу о Турском царству пре нешто више од 100 година (14, стр. 178): „Срби су били вековима ишчезли из реда самосталних народа, а није било мора у њиховој близини које би их довело у везу са страним народима...“ Да наведемо и неколико француских писаца. Француски дипломат и књижевник Огист Дозон, који је 30 година био конзул на Балкану, пише у својој „Српској епопеји“: „Турска доминација је, заиста, имала ту корист спрам других страних доминација да је она била тако паметно изведена као једна суперструктура, и није ни најмање тражила асимилацију, као што данас чине напр. Немци, методом исто толико непаметном колико и опресивном према потчињеним нацијама, терајући их да приме њихов језик, увлачећи систематски међу њих идеје које претставља овај језик... Турска држава се није ни на какав начин мешала у васпитање раје... која је... искључена од јавних служба као што је војна служба, остала изолирана, заштићена од муслиманске апсорбције језиком и вером, којима је остала одана без колебања... Под тим режимом, који га је сувише ниподаштавао да би се постарао да га однарођује, побеђени, Србин, Грк или Бугарин, увек се осећао као један народ и умео је да сачува једну магловиту наду на ослобођење, која је своје корене пружала у успоменама старе независности...“ Француски писац Едмонд Плоши писао је у париској ревији „Оба Света“ 1881. године и ово: „Непродорне шуме, независност стално обезбеђена у планинама неприступачним за непријатеља, мрачни манастири при којима се преносио са генерације на генерацију најчистији патриотизам, спасише, срећом, Србе од политичке и од моралне смрти. Страшна Косовска несрећа оста урезана у њиховој успомени; она се пренесе у народне стихове, и ова поезија која се гудила(„псалмовала“) на тајним састанцима, далеко од Турака тлачитеља, много је допринела да овековечи код овог несрећног народа успомену на његову стару моћ“. Француски историк Ернст Дени писао је овога века (17, стр. 11): „Турско завојевање била је најчувенија епизода ових страних инвазија, али можда не и најопаснија. Доминација муслимана, дивља и крвава, била је мање продорна и мање наједајућа (нагризајућа) него подмукла предусретљивост осталих непријатеља, који, нападајући народну душу неумољивом инфилтрацијом, угрожаваху расу апсорбовањем и уништењем. Изолираност и искључива концентрација херојске Србије учиниле су од овог малог народа брђана страшног овна против угњетавајућег апсолутизма Ислама. Његова снага отпора дозволила му је да први зазвони алали (ловачки позив, ЛМК) народних устанака, поред свих препрека које су изгледале непремостиве и комплијкација најтеже врсте. И два италијанска писца можемо овде додати, оба одлична познаваоца наших прилика. Далматински писац Ђакомо Ћудина, познат и као први преводилац „Горског вијенца“ и историчар Црне Горе, одличан познавалац Балкана, писао је у предговору својих превода народних песама (20, стр. 49): „Осуђен на врло тежак ниво, угрожен у својој личности и личности своје деце, Србин се повукао из градова где га је очекивала окрутност, неправда и, ако би се противио, чекали су га страшне тамнице (Ћудина сад описује изглед тих тамница према народним песмама); због тога је побегао у планине. Тамо, у неприступачним шумама, он је изабрао себи боравиште; усамљен у пустињи, он тражи слободу коју му одузимају; тамо он очекује тлачитеља. На тај начин је извршена подела становништва. Док су стари становници напустили градове, освајачи су се на неки начин тамо ушанчили. Бојећи се са своје стране усамљености коју су сами одабрали и очајања непријатеља, препустили су земљу побеђенима, задовољавајући се тиранским наметима (харачима); они су ове напустили, не мислећи много на који начин ће се изводити управа ове бедне заједнице“.
Србско Свитање