Ричард Вагнер о културном утицају Јевреја на Немачку

Ричард Вагнер о културном утицају Јевреја на Немачку

Недавно се у тексту „Neuen Zeitschriff fur Musik“ , појавио израз „хебрејски уметнички укус“; ни оспоравање, као ни одбрана те синтагме нису могли, а нису ни требали изостати. Сада ми се чини као нешто што није без важности, да се изблиза расправи предмет који лежи у основи те синтагме, а којег критика још увек прикрива, или га се, у наступу одређеног узбуђења, само дотакне. При томе се не би радило о покушају да се каже нешто ново, већ само да се разјасни онај несвесни осећај коси се у народу испољава као најдубља несклоност према јеврејском бићу, дакле да се нешто што је стварно присутно и отворено искаже, не желећи при томе нипошто, снагом ма какве имагинације уметно дати живот нечему што не одговара стварности. Њена природа нека буде подвргнута нападу критике уколико би се, било да је реч о нападу, било да се ради о одбрани, њом желело нешто друго.

С обзиром да разлог народног нерасположења према јеврејском бићу, такође и данас присутног, желимо разјаснити у вези са уметношћу, а нарочито с обзиром на музику, расветљавање тог феномена на пољу религије и политике има ће само карактере успутног. На подручју религије Јевреји већ одавно и не представљају некаквог противника који би заслуживао мржњу, и то захваљујући свима онима који су народну мржњу на себе навукли унутар само хришћанске религије! У области, зато, чисте политике, никада нисмо ни доспели до стварног конфликта са Јеврејима; сами смо им приуштили заснивање јерусалемског царства, и пре ће бити за жаљење то што је господин v. Rothschild био премудар да би себе учинио краљем Јевреја, дајући при томе, као што је познато, предност томе да остане и даље „Јевреј краљева“ . Ствари стоје другачије тамо где политика постаје друштвано питање; у том случају је за нас, посебан положај Јевреја, важио као позив на вршење људске правде, и то још од оних времемена када се у нама самима пробудила одређенија свест о тежњи за социјалним ослобођењем. Али расправљати се око еманципације Јевреја, ипак смо у ствари били веше борци за један апстрактни принцип него одређени конкретан случај; баш као што читав наш либерализам није био нека посебно видовита игра духа у којој смо се позивали на слободу народа а да при том тај народ нисмо ни познавали па чак смо осећали и одбојност према саваком стварном дотицању са њим, исто тако букнула је наша усрдност за ствар јеврејске равноправности више као подстрак од стране једне опште идеје, него због стварног осећања симпатије; јер и уз све говоре и натписе којима је био циљ еманципација Јевреја, при сваком смо стварном, радном, додиру са њима, осећали сталну спонтану одбојност.

И управо на том месту сусрећемо се са оним што нас приближава нашој намери: треба сад себи објаснити баш ту спонтану одбојност коју за нас имају личност и биће Јевреја, да сами себи пружимо оправдање за ту ћисто инстиктивну антипатију, за коју смо, пак, принуђени да увидимо како јача, надвладава наше свесно настојање да се те антипатије ослободимо. Још и сада се у вези са тим лажемо, и то намерно, када у вези са нашом природом одвратношћу према јеврејском бићу. Сматрамо, да за отворено манифестирање исте морамо веровати да је строго забрањено па чак и неморално. Тек у новије доба изгледа да смо коначно дошли до сазнања, како би ипак било разумније (vernünftiger) ослободити се принуде сваког самозаваравања, да би смо тако могли скроз трезвено бити у стању посматрати предмет наше принудне симпатије, а тиме и довести до пуног разумевања наше, упркос свим либералним опсесијама, ипак устручавајући одвратност према њему. Ми тек сада, на наше запрепашћење, запажамо да смо нашом либералном борбом у ствари лебдели у ваздуху и борили се са облацима, док је то лепо тло, за остале реална стварност, нашла пнога ко ће га присвојити и кога ти наши узлети у ваздух свакако веома забављају, али који нас уједно сматра пребудаластим да би нас за те узлете обештетио извесним препуштањима, уступцима, тог узурпираног реалног тла. Потпуно неприметно је „позамљивач краљева“ постао краљ позајмитеља, па сад молбу тог краља за еманципацијом и не можемо сматрати другачијом него необично детињастом, пошто пре ћемо се ми сами себе видимо као они који су принуђени да се боре за еманципирање од Јевреја. Јевреј је, како данас стоје ствари, овај свет већ више него еманципирао: он влада, и влада ће све дотле док новац буде имао моћ пред којом сва наша настојања и дела губе своју снагу. То да су историјске невоље Јевреја као и сировост хришћанско-германских тирана сами од себе ту моћ донели у руке синова Израиља, теза је коју не треба баш на овом месту расправљати. Али зато утолико пре треба овде нешто детаљније испитати. Разлог због којих је јавни уметнички укус наших дана такође донео Јеврејима у руке, међу њихове трговачке прсте, управо ону немоћ да се на самим темељима данашњег степена уметничког развоја, а без радикалне промене тих темеља, и надаље изграђује оно природно, нужно и истинско Лепо. Оно што је господарима Римског и средњовековног света ојађени и кињени Роб био обавезан данком, то је данас Јевреј преместио у новац: ко запажа гледајући папириће безазленог изгледа, да су облепљени крвљу безбројних нараштаја? Оно што су хероји уметности кроз два злосретна тисућљета (тисућа-је стара српска реч!) нечувеним напором који изобличава и радост и живот истргли уметности непријатељском демону, премештено је данас у уметничку Робну меницу ( Kunstwaarenwechel) : ко резгледајући извештачене уметничке предметиће примећује да су облепљеним светим знојем мука генија два тисућљета?

Ми баш и не сматрамо нужним тражити потврду за „појеврејисање“ модерне уметности; упадљива је и сама се од себе намеће савести. Такође, изискивало би то исувише далекосежан захват, ако би се подухватили да доказним путем разјаснимо тај феномен из самог карактера наше историјске уметности. Међутим пошто као нешто најнеопходније сматрамо ослобођење од притиска јеврејства, као најважније се намеће предузимање испитаивање наших снага за ту ослободилачку борбу. Али те снаге нећемо стећи напросто апстрактним дефинисањем феномену о којем је реч, већ управо упознавањем природе онога у нама стално настањеног спонтаног осећаја, који се испољава као инстиктивна одбојност према јеврејском бићу; на том несавладивом, ако га признамо на потпуно неувијен начин, мора нам коначно постати јасно шта ми то мрзимо у том бићу; тада ћемо према ономе што смо упознали на поуздан начин, моћи и пружити отпор. Па већ и само његово потпуно разоткривање, може нам пружити наду да ћемо демона истерати са оног места где се он под заштитом сумрачног полумрака једино и могао одржати, мрака којим смо га ми сами, доброћудни хуманисти обавили, како би нам се његов изглед чинио мање одвратним.

Јевреј, који, као што је познато, има једног Бога потпуно за самога себе, упадљив нам је у обичним животним приликама пре свега својом спољашношћу, која независно према томе којој европској нацији припадамо, за ту нацију има неку непријатну необичност; са човеком таквог изгледа, скроз спонтано не желимо имати ништа заједничко. Све до сад морало је то важити Јевреје као несрећа; али у новије доба почињемо увиђати да се они уз ту несрећу скроз добро осећају- након свих својих успеха, смеју они своју одударност од нас сматрати одликом. Прелазећи преко моралне стране деловања те по себи неугодне игре природе, желимо само са уметношћу у вези приметити, да ту спољашност никада нисмо могли замислити предметом визуализирајућих уметности; када се Јевреја у сликарству жели представити, његов се модел узима углавном из уобразиље, уз вешта оплемењивања па чак и потпуна отклањања свега оног што нам јеврејску појаву у свакодневном животу управо и карактеризира. Али на позоришну позорницу, Јевреј не залута никада; одступања од тога су, како по броју, тако и у погледу своје изузетности, таква, да само потврђују ту општу констатацију. Ми не можемо замишљати једног Јевреја како на позорници представља неки антикни или модеран карактер, рецимо хероја или љубавника, а да такву концепцију аутоматски не доживимо као нешто што је упаво до комичности нескладно. И управо то је веома важно: човека чија нас појава присиљава да је сматрамо неприкладном за уметничке поруке, не циљамо притом на ову или ону личност већ опште на читаву врсту, не смемо такође, опште узевши, сматрати способном за уметничко очитавање свог властитог бића.

Ипак, неупоредиво је важније, па чак и од пресудне важности, обратити пажњу на деловање које у намаЈевреј изазива својим језиком; управо тај ефекат представља битну упоришну тачку при истраживању узрока за јеврејски уплив у музику.- Јевреј говори језиком оне нације унутар које живи од покољења до покољења, међутим говори га увек као странац. Пошто отпада могућност да се овде бавимо узроцима те појаве, свакако сме изостати и сваљивање кривице за то, на хришћанску цивилизацију која Јевреје одржава у сталној принудној издвојености, тим више, што контактирајући са Јеврејима никако не можемо имати на уму окривљавање и успешности тог одвајања Јевреја. Напротив, овде је наша обавеза да расветлимо естетски карактер те појаве. – Пре свега околност да Јевреј говори модерне европске језике само као научене а не као матерње, одузима му уопште сваку могућност да њима искаже своје властито биће на одговарајући аутентичан и самосталан начин. Језик, његове изражајне могућности и усавршавање истог, није дело појединца већ историјског заједништва; само онај који је несвесно стасао у том језичком заједништву, суделује такође и у његовом стварању. Али Јевреј стоји сам са својим Јеховом изван једног таквог заједништва, у једном раштрканом племену без свог властитог тла, коме сваки продор ван самога себе мора бити сузбијен, баш као што му је и његов аутентичан језик (хебрејски), језик његовог рода, одржао само као мртав језик. Стварање истинског песништва на неком страном језику, још увек није пошло за руком чак ни највећим песничким генијима. Али страним језиком за Јевреје остаје и читава наша европска цивилизација и њена уметност; јер, ојађен и без завичајан, није узимао учешћа ни у изградњи једне, ни у развоју друге, већ је у најбољем случају све то, дакако непријатељски, само посматрао. У том језику, у тој уметности, осуђен је Јевреј на опонашани говор, на опонашану уметност, па се заиста не може ваљано песнички изразити, односно није у стањуу говорном медију стварати уметничка дела.


Наставиће се......

...Међутим, оно што нам је посебно одбојно, јесте чисто чулна манифестација јеврејског језика. Када су у питању специфичности семитског изговора, култури није пошло за руком да сломи изванредну упорност јеврејске природе, чак ни након њихова два миленијума саобраћања са европским нацијама. Нашим ушима је пре свега упадљива шуштава, зујава и гунђава гласовна артикулација јеврејског начина говора; тој гласовној артикулацији додаје један, нашем националном језику скроз несвојствен, начин употребе речи као и својевољно искривљавање и речи и реченичних конструкција, још и карактер неподношљиво збркано брбљања ( eines unertraglich verwirrten Geplappers), при чијем се слушању наша пажња се нехотице задржава више на том одвратном како јеврејског начина говора, него на ономе шта се њиме жели исказати. Све ово треба бити и сваћено и утврђено као што је пре свега од изузетне важности за расветљавање појма којег на нас остављају савремени Јевреји, и то нарочито када се ради о музичким пословима. Слушамо ли Јевреја како говори, бивамо несвесно повређени запањујућом оскудицом људске топлине у том говору; у њему се хладна равнодушност аутентичног „јецања“ (Gelabber“) успиње потпуно безразложно до узбуђености велике срцепарајуће страсти. Ако, напротив узмемо да смо ми приликом разговора са неким Јеврејом били приморани на таква испољавања узбуђености, он ће нам стално узицати јер није у стању да нам истим начином узврати. Јевреј се никада не узбуђује када са нама размењује осећаје, ваћ само, нама насупрот, ако се ради потпуно егоистичким интересима своје уображености или користи, а то онда са таквом узбуђености, уз опште изопачен начин изговарања својствен његовом говору, придаје црте комичног, те тако ни код кога од нас није у стању пробудити благонаклон став према интересима саговорника. Нама већ мора изгледати као нешто што се може замислити, да у међусобном контакту, у стварима до којих им је заједнички стало, а нарочито онда када у оквиру породице, долази до избијања чистих људских осећаја. И Јевреји сигурно могу својим емоцијама дати израз који за њих има узајамно одговарајуће деловање, али то се ипак не може укључити у разматрање ситуација у којима треба слушати Јевреја који у свакодневном и уметничком саобраћању говоре баш управо нама.

Чине ли она овде константирана својства њиховог језика, Јевреје неподобним за уметничко уобличавање својих осећаја и виђења помоћу говора, онда за таква уобличавања помоћу певања мора њихова подобност бити још знатно недостатнија. Певање и јесте говор, али говор веће страствене побуђености; музика је језик страсти. Пређе ли Јевреј са говора на певање, дакле са онога говора који нам и иначе једино може омогућити препознавање страсти комичног учинка а никада и оне која погађа суосећање, постаће нам тад напросто неподношљив. Све оно што нас је у његовој појави и језику само одбијало, сада ће у његовом певању деловати тако да ће нас од себе терати, уколико нас, наравно, на месту не приказује савршена комичност појаве. Потпуно је за очекивати да ће за нас одбојна посебност Јеврејске природе управо у песми, као најживотнијем и непобитно најверодостојнијем изразу интимног осећајног бића, доспети до свог врхунца, али би се у складу са здраворазумским расуђивањем можда ипак могла појава Јевреја у свим осталим областима уметности, изузев у онима којима је баш певање основ, макар понекад смела прихватити као уметнички оправдана.

Али дар сензорног запажања код Јевреја, није им никада омогућило да се међу њима појави уметник на пољу сликарства; њихово око је одувек било заокупљено нечим практичнијим него што је то лепота и духовни садржај обликовано манифестацијом света. А колико је мени познато, у данашње време се није чуло ни за једног јеврејског архитекту или вајара. То, да ли дела новијих сликара јеврејског порекла имају заиста стваралачки карактер (wirklich geschaffen haben), морам препустити стручној оцени. Али врло је вероватно да они не би смели према ликовоној уметности заузети другачији став од онога којег имају јеврејски композитори у односу на музику, и тај став, сада управо и желимо расветлети.

Јевреј, који је сам по себи неприкладан, било то са својом спољашношћу, било то са својим језиком, и притом нам се још понајмање уметнички исказује својим певањем, је ипак, упркос свему томе, био у стању да се у најраспростањенијој од свих модерних уметности, музици, докопа власти над јавним уметничким укусом. – Да би себи то могли објаснити, морамо пре свега размотрити шта је то Јеврејима омогућило да уопште и постану музичари.

Почевши од последица у нашем друштвеном животу, када је стално и неприкривено одобравање признања новцу уздигнуто до статуса својеврсног племства са стварним поседовањем моћи. Јеврејима, којима је било допуштено стицање новца без властитог рада као јединог начина зарађивања, тј зеленашење, племићка диплома новог још увек новцем оскудног друштва, не само да им није била више ускраћивана већ им је потпуно сама од себе пристизала. А што се тиче нашег савременог образовања које је доступно само имућнима, отајало је управо баш због тога за њих утолико мање доступним, уколико су више снизавали цене неким луксузним трговачким артиклима. Од тада дакле, ступа у наше друштво образовани Јевреј, а на разлику од обичног необразованог Јевреја управо и треба обратити пажњу. Образовани Јевреј је себи задавао незамисливе муке не би ли се са себе скинуо све оне упадљиве знакове који обележавају њихове ниже рангиране другове по вери; у многим случајевима је чак сматрао сврсисходним да преласком на хришћанство избрише све трагове свог порекла. Али такав труд није никада образованом Јевреју донео жељене плодове; он га је једино водио до потпуне усамљености и учинио га је у извесном смислу најбездушнијим међу свим људима, па смо и ми сами морали изгубити иначе раније постојеће симпатије за трагичну судбину његовог рода. Ипак због нераскидиве крвне везе са својим некадашњим друговима у невољи са којима је охоло раскинуо, остало му је и надаље немогуће да оствари једну нову повезаност са друштвом до којег се хтео винути. Ту везу је могао успоставити једино са онима којима је био потребан његов новац; али никада се посредством новца није могла учврстити права и успешна веза међу људима. Ту и не учествовати стоји Јевреј усред једног друштва које не разуме, са чијим склоностима и тежњама не симпатизира, према чијој је историји и развоју остао равнодушан. У том контексту управо и треба сагледати појављивање мислилаца међу Јеврејима; мислилац је уназад једнак песнику; али истински песник је пророк. За такав профетски позив оспособљава само најдубље духом прожето саосећање са једним великим истим тежњама покретаним заједништвом, несвесни израз кога управо и тумачи песник њему својственим садржајем. Природом свог положаја потпуно искључен из таквог заједништва, отргнут од спона са својим родом, могле је за отменог Јевреја његово стечено и плаћено образовање имати вредност искључиво као луксуз, пошто ни сам није знао шта би са њим започео. И модерне уметности постале су такође део тог образовања, а међу њима понаособно она која се најлакше учи, музика, и то управо она музика која је одвојена од осталих сестринских уметности поривом и снагом највећих генија била уздигнута до највећег степена апстрактне моћи изражавања, на коме би сада унутар новог заједништва са осталим уметностима могла бити исказана као нешто најузвишеније, или пак, настављајући пут одвајања од њих, бити нешто произвољно, према свему равнодушно, па и тривијално. Оно што је образовани Јевреј, у већ описаном положају имао рећи, уколико се желео уметнички изразити, могло је бити само произвољно, неутрално и тривијално, пошто је читав његов нагон ка уметности био само ствар луксуза и није потицао из стварне потребе. У зависности од свог расположења односно надахнућу којег добија од интереса који леже ван подручја уметности, може се он изразити на један, али исто тако и на скроз други начин; никада он није притиснут жељом да искаже нешто скроз одређено, нужно и конкретно већ му је драже напросто само говорити и то потпуно свеједно што, па му зато као нешто о чему једино и треба бринути преостаје, наравно, само оно како. У тако расцветаном обиљу као што је то музика, способност да се прича и при томе ништа одређеног да се каже, и не представља више некакву нарочиту вештину, с обзиром да су највећи генији већ изрекли све што се у њој као апсолутној, потпуно за себе издвојеној уметности имало рећи. А ако нешто већ једном речено, могуће је то само брбљиво понављати са са мучном постизаном тачношћу и заваравајућом сличношћу, баш управо онако како папагај опонаша људске речи и говор, али све ће то бити, опет као код те луцкасте птице, и безизражајно и лишшен правих осећаја. Али у томе подражавалачком језику наших јеврејских произвођача музике, додатно је приметно још једно посебно својство, а то је заправо баш оно које смо поближе разматрали говорећи о оштим својствима јеврејског начина говора.

...Иако за својственост јеврејског начина говора и певања са свом својом упадљивом посебношћу, пре свега припада обичним Јеврејима који су остали верни свом пореклу, а они образовани су свим силама настојали да је се ослободе, ипак су, поред свега тога, и ти образовани Јевреји са дрском упорношћу остали са њом срасли. Премда је та неприлика објашњива и чисто психолошки. Њен се корен може расветлети такође и помоћу већ спомињаног друштвеног положаја образованог Јевреја. Може сва наша раскошна уметност лебдети у ваздуху наше самовољне фантазије, па ипак че је чврсто према доле вући нит заједништва са њеним природним тлом и истинским народним духом. Прави песник без обзира на врсту уметности којом се баве, увек добија подстрек за стварањем само оданим и љубави пуним погледом на спонтани живот, онај живот који му се објављује само у његовом народу. Али где тај народ може наћи Јевреј? То њему није могуће на тлу друштва у коме игра своју улогу уметника. Уколико и има неку везу са тим друштвом, њу остварује само преко оних који су, баш као и он, само израслина потпуно одвојена од свог правог, здравог, дебла; али таква веза је потпуно без љубави, и то одсуство љубави мора ће му постајати све очигледнија када се буде, тражећи храну за своје уметничко стварање, спуштао према самом тлу тога друштва; ту на самом тлу, не само да ће му постајати све још више туђе и неразумљиво, већ ће му још и она спонтана одбојност коју према њему гаји народ прићи сада у свој својој повређујућој разоткривености, јер та одбојност није ту, као код богатије класе, калкулацијама око профита односно вођењем рачуна о извесним интересима заједнице, нити ослабљена, нити нарушена. При додиру са тим народом осећајно одбијен и свакако без могућности да изрази дух тог народа, осећа се образовани Јевреј одгурнутим ка корену свог властитог племенског стабла где ће, ако ништа друго, бар несумњиво лакше долазити до разумевања. Хтео то или не, мора се он напајати на том извору; па ипак, чак и тада му остаје расположиво оно како а не и што. Наиме, Јевреј никада није имао своју властиту уметност, а то значи ни за уметност прикладана животни садржај (ein Leben von kunstfähigem Gehalte); Садржај, један опште људски садржај не може он ни овде међу својима распознати у ономе за чим трага, него, напротив, уочава само један лични начин изражавања, и то је управо онај којег смо детаљније оцртали. Као једини музички израз његовог народа, нуди се сада јеврејском композитору музичко светковање унутар службе Јехова; Синагога је једини извор из кога Јевреј може црпети њему схватљив народски мотив. Још би и могли бити склони да себи то слављење Бога у његовој изворној чистоћи и представимо као нешто што је бар колико толико племенито и узвишено, али утолико са већом сигурношћу морамо уведити да је та чистота до нас допрла само као свима непријатна каљужа; ту није ништа даље развијано на основу унутрашњег осећаја живота, већ је као што је то у јеврејству општи случај, све и у погледу садржаја и у погледу облика остало закочено. Али облик који није никада оживљаван обнављањем садржаја, распада се; израз чији садржај већ одавно не представља живи осећај, постаје бесмислен и изобличен. Ко није имао прилку уверити се у накарадност обредних песама у некој аутетичној народној синагоги? Ко није при слушању оних разумом и духом грогтања, врискања и брбљања баи захваћен непријатним осећајем, неком мешавином згражавања и побуђивања на смех, као и дојам да никакво намерно карикатурање не би био у стању одвратније изобличити него што то чини оно што му се нуди са наивном озбиљношћу? Додуше у новије време испољио је такође иницијативу и реформаторски дух, покушавајући поново успоставити некадашњу чистоћу тог певања; али оно што је тим поводом уследио од стране високе, мислеће, јеврејске интелигенције, био је у својој бити само један бесплодан напор одозго који се даље није никада могао ухватити корена у некој значајнијо, мери, да би се образованом Јевреју који за своје уметничке потребе управо и тражи аутентичне изворе народног живота, у својству тог извора могло пред њега ставити огледало његових властитих интелектуалних напора. Он тражи спонтанитет и објављује онај већ деформисани израз.

Ако се тај повратак на народни извор код образованог Јевреја, као уопште код сваког уметника, одиграва на нехотичан начин и природом саме ствари, по налогу несвесне потребе, онда ће он такође и утиске стечене на том извору исто тако нехотично, те стога и под несаломљивом влашћу читавог свог начина посматрања, пренети у своју уметничку продукцију. Они мелодијски украси и ритмови песама у синагогама преузимају своје музичке фантазије потпуно из народних мелодија, баш као што је спонтано овладавање мелодија и ритмова нашег народног певања и плеса управо и пружило својствено обликовану снагу и нашем уметничком певању и уметничкој инструменталној музици. То и јесте разлог због кога је музичка моћ запажања образованог Јевреја унутар опсежне уметничке обраде народних мотива у нашој музици, уопште узевши доступна само оно што му пружа привид разумљивости; а разумљиво, и то тако разумљиво да би се могло уметнички применити, њему је само оно што га због било какве приближности подсећа на ону јеврејско-музичку специфичност. Када би се Јевреј при преслушавању наше музичке наиве, у форми свесно уобличеног бића, потрудио да докучи срце и животни нерв тог бића, морао би постати свестан чињенице да његова музичка природа са тим заиста нема никакве сличности, па би га потпуна отуђеност тог феномена требала у тој мери запањити, да му потпуно одузме храброст за суделовање у нашем музичком стварању. Ипак, општи положај Јевреја међу нама није такав да би га подстакнуло на тако интиман продор у наше биће; зато, било намерно (чим спозна свој положај у односу на нас), било ненамерно (чим увиди да нас не може никако разумети), он ослушкује скроз површно наше уметничко биће и његов животни унутрашњи организам, те на основу таквих одсутних слушања могу неке спољашње сличностим које су његовом зрењу оно једино разумљиво, представљати то његово лично биће управо оно што би требало бити својствено. Баш зато, нека скроз небитна спољашња појава у подручјима нашег музичког и уопште уметничког живота, постаје њему оно што мора важити као бит тих појава, па нам његова рефлексија тих појава, када их као уметник одражава, делује страно, хладно, чудно, индиферентно, неприродно и извитоперено, а јеврејско музичко дело нам често оставља дојам какав би имали када би нам, нпр. Гетеову оесму, рецитовали на jüdisch-у.

И баш као што су у том јеврејском наречју чудесне безизражајности међусобно испревртане и речи конструкције, исто тако јеврејски музичар међусобно меша разноразне форме и стилове свих мајистора и уметничких раздобља. Одмах једно до другог, ту у шареном хаосу срећемо нагомилане формалне специфичности свих уметничких праваца. Пошто се, уопште узевши, у тим продукцијама увек ради само о томе да треба причати, али при томе не и причати о неком предмету ради кога би то причање истом и било оправдано, мора се и то празно брбљање специфичности да подстиче на слушање, а то је могуће само на тај начин што се променама спољњих начина изражавања сваког тренутка пружа нова побуда за пажњу. Што се пак тиче унутрашњег узбуђења, њему истинска страст у трен ока налази аутентичан језик унутар кога то узбуђује, тежећи ка разумљевању, слично поруци; Јевреј, кога смо већ у вези са тим окарактерисали, нема истинске страсти (Leidenschaft) , а понајмање ону страст која би га гонила на уметничко стварање. А где та страст није присутна, такође се не сусреће на мир (Ruhe): истински, племенити мир није ништа друго до резигнацијом стишана страст. Тамо где миру не претходи страст, препознајемо само тромост (Trägheit): али супротност тој тромости није страст, већ само онај дршкајући немир кога од почетка до краја примећујемо у јеврејским музичким делима, изузев тамо где иступа место баш тој тупој и безосећајној тромости. Зато и све оно што никне из подухвата Јевреја да прави уметност, мора нужно, по себи имати својства хладноће, равнодушности и све тако до тривијалности и комичности, што нас приморава да раздобље јеврејства у музици историјски означимо као раздобље савршене непродуктивности, изгубљене стабилности.

Који је то феномен на коме нам све то постаје јасније, на коме смо све то могли чак готово савршено уочити, ако не на делима једног музичара јеврејског порекла, толико природно обдареног специфичним музичким талентом као, уопште узевши, мало који музичар пре њега? Све што се при истраживању наше аверзије према Јеврејима нудило да буде размотрено, сва противречност тога бића које стоји изван нашег тла а ипак на њему са нама саобраћа, па чак ако би се желело ићи и до оних од тог бића пониклих појава, све се то успиње ка једном трагичном конфликту природе, живота и уметничком делу рано преминулог FELIXA MENDELSSOHNA-BAR-THOLDY-a. Тај нам је показао да Јевреј богате специфичне надарености, најрафинираније и најсвестраније образованости, може такође поседовати до оног највише подигнути профињени осећај часне дужности, да без помоћи свих тих предности произведе у нама, па макар само један једини пут, онај дубоки учинак који захвата нашу душу и срце, а који ми од уметности не само да очекујемо већ смо у стању и препознати оно чиме се тај учинак изазива јер небројено смо пута тај ефекат доживели чим је неки херој наше уметности, да тако кажемо, тек заустио да би нам се обратио. Критичарима од струке, који би у овоме погледу требало да буду са нама на истом нивоу свести, могло би се препустити да тај несумњиво извесни феномени дубоког уметничког учинка, утврде на доказани начин помоћу анализе Мелденсонове уметничке продукције; што се пак нас самих тиче, нама ће недостајати да се у сврхе разјашњења нашег укупног дојма подсетимо како се при слушању неке композиције тог аутора можемо само онда осећати том музиком обузети, када се нашој фантазији, нанели више разоноде жељеној, понуди не више од перформансе, низања и преплитања финих, глатких и спретних фигура, што нас подсећа на промене колористичких и обликованих ефеката калеидоскопа,- али никада се нећемо тако осећати када те фигуре буду намењене обликовању дубоких и снаге пуних осећаја срца. Управо у овом задњем случају престају за Менделсона све могућности чисто формалне продукције, јер због чега би баш он тамо где као у ораторијуму асоцира на драму, морао скроз отворено посегнути за формалним појединостима, од којих је свака, овом или оном предходнику изабраном за стилски узорак, била као индивидуално карактеристично обележје, нарочито својствена. При таквом поступку још је од значаја, да је композитор као узор кога ће опонашати својим модерним неподесним језиком одабирао нарочито нашег старог мајстора Баха. Бахов музички језик се изгрђивао у оном раздобљу наше музичке историје у коме се општи музички језик управо још увек борио за поузданост прикладног индивидуалног израза; онај педантни формални елемент био је за њега још увек толико јако причвршћен, да је онај чисто људски израз (Ausdruck) код Баха само захваљујући његовом чудовишном генију тек почео долазити до свог продора. Бахов језик односи се према Моцартовом, и у крајњој линији према Бетовеновом, као што се египатска Сфинга односи према грчкој статуи човека; као што код Сфинге људско лице тек што избија из животињског тела, тако се и Бахова племенита глава настоји пробити ван перике. Управо несватљиво и непромишљено створена је пометња у луксузном музичком укусу нашег времена, баш тиме што се допушта да нам се Бах са својим језиком ораћа истовремено кад и Бетовен својим, што доводи до заблуде по којој је разлика у њиховим језицима у основи само ствар индивидуалног начина изражавања, а никако она права која је условљена историско-културним околностима. Темеље те разлике лако је сагледати; Бетовеновим језиком може говорити само довршени, целовити, топлокрвни човек, јер то и јесте био језик једног таквог музичког човека којим би нас иначе могао неизбежним продором ван апсолутне музике, чије границе је иначе Бетовен у потпуности и проценио и предосетио, послати на путоплодње свих уметности музиком, као уједно и јединог успешног начина за проширивање ње саме. Напротив Бахов језик може, ако већ не и у Баховом духу, сасвим пристојно опонашати и неки врло спретни музичар, и то зато јер у Баховом музичком језику још увек превладава оно формално над не баш скроз одређеним и чистим изражајем оног људског, тако да се и није могло очекивати да се њиме безусловно може, или чак мора, моћи исказати оно шта кад је, ипак, још увек претежно заокупљен обликовањем оним како. Менделсонов напор да омогући тако интересантно, духом испричано, исказивање нејасног, скоро ништавног садржаја, ако већ и није проузроковао онда је бар до врхунца довео положај и произвољност нашег музичког стила. Са великом чежњом и чудотворном моћиборио се задњи у ланцу наших истинских хероја, Бетовен, својим одсеченим пластичним обликовањем тонских слика, за чисто и поуздано изражавање неискажљивих садржаја, те је насупрот Менделсону тим унутар свог стваралаштва уобичајеним облицима дао глаткоћу разливених фантастичних сенки, помоћу које самовољно подстиче у нашој ћудљивој машти неодређено треперење боја, па ипак, уз све то, наша чисто људска чежња за разговетним уметничким зрењем једва да је била дотакнута надом за испуњење. Само тамо где се чини да је депресиван осећај те музичке неподобности овладао расположњем композитора и нагнуо га да изрази нежну и тужну резигнацију, може се у потпуности испољити Мелдесонова посебност. Индивидуална посебност једне танкоћутне личности која је себи самој признала немоћ пред својом нејакости. То је, као што смо већ рекли, трагична црта Менделсонове појаве; и ако у подручју уметности желимо подарити саосећање нечијој чистој посебности, онда га управо Менделсону не би смели у већој мери ускратити, па чак ако би и снага тог саосећања била смањена уважавањем чињенице да је том трагичном осећају Менделсон више нагињао него што му је оно допрло до просветљене, стварне и болне освештености.

Сажета разматрања двеју управо изложених феномена, са разумевањем којих смо се већ раније уpознали тражењем урока и оправдања за нашу несавладиву одбојност према јеврејском бићу, индивидуално нам сад напросто пружају у руке објашњења неподобности наше уметничке епохе. Да су оба споменута јеврејска композитора одређеније успела да се домогну до пуног цвата наше музичке истине, били би приморани признати како наше заостајање за њима почива на једној, нама овладаној, органској немодобности; али то није случај; напротив чисто индивидуална музичка потентност приказује нам се у односу на протекле уметничке епохе пре као повишена него као смањена. Неподобност лежи у самом духу наше уметности која стално чезне за једним новим животом, тако да је то исхитрено што се она ипак још увек мукотрпно очувава. Што се пак тиче неприкладности самог музичког уметничког поступка, он нам се разјашњава на уметничком деловању иначе необично специфично надареног музичара Менделсона, а у вези са ништавилом наше целокупне музичке јавности, њеног скроз на скроз неуметничког духа и прохтева, може се слободно рећи да нам она на успесима оног чувеног јеврејског оперног композитора постаје јасна до степена потпуне очигледности. И то су баш они најважнији моменти који би требали сад привући искључиву пажњу сваког ко се поштено односи према музици; у вези са њима треба се запитати, истраживати их, и довести до скроз јасног разумевања. Они који се плаше тог напора, они који се клоне тог истраживања, било због тога што за њим не осећају потребу, било то због тога што би открили истину, они који би се морали истерати са инертног колосека мишљу и осећајем празне немарности, све њих сада обухватамо под категоријом „Јеврејство у музици“.

Јевреји се ове уметности нису могли докопати све док није у њој било тек да толико да се утврди оно што је њима у њој већ било као на длану јасно; њихова унутрашња неспособност за живот. Све док је, до времена Моцарта и Бетовена, за себе издвојена музичка уметност имала у себи стварну органску потребу за животом, нигде се није могао наћи неки јеврејски композитор; немогуће је било да једном том животном организму потпуно страни елемент, узме учешћа у творби тог живота. Тек када постане очевидна унутрашња смрт неког тела, тада спољашњи елемент стиче снагу да га приграби за себе, али само зато да би га расточио; тада ће неминовно месо тога тела бити растворено у пузајући много-животном црву; али ко би био вољан да, при погледу на њих, још увек сматра то тело живим? Дух да, он јесте жив; Живот излеће из тог тела ка опет сродном, а то је једино сам живот; само истинском животу можемо ми такође поново наћи дух уметности, а никако уз њен црвоточни леш.

Већ раније сам рекао да из јеврејских редова не би могао проистећи ниједан истински песник. Сада се ту треба присетити Heinricha Heinea. У временима када су код нас певали Гете и Шилер нисмо, свакако, знали ни за једног јеврејског стихотворца; али у раздобљу кад је код нас песништво све више постајало лажно, када је нашем непоетском елементу постало све могуће изузев што више није хтео изникнути ни један прави песник, пало је у надлежност једном веома обдареном јеврејском творцу стихова да те лажи, ту високопарност, ту језуитску претворностнашег нашег дотераног надри-песништва које се још увек претварало као да је песништво, разоткрије у заносном ругању. Њега су такође, уз изговор да желе бити уметници, немилосрдно шибали и чувени музичари његове племенске припадности; њему нико није могао пребацити било какво обмањивање; Почевши од неумољувог друштвеног демона који га је, а чинило се то друштвено корисним, неуморно прогањао, па преко свих илузија модерног самолагања и тако све до оног момента када се он опет почео заваравати о себи као песник, и тиме још задобио од стране наших композитора своје стихове лажи у музичкој постави. – Он је био савест Јеврејства, као што је јеврејство лоша савест наше модерне цивилизације.

Треба споменути још једног Јевреја који се међу нама појавио као писац. Из свог специјално положаја као Јевреја, ступио је међи нас тражећи искупљење; није га нашао, па је морао постати свестан да би до њега могао доћи само заједно са нашим искупљењем ка истинским људима. Али постати човек заједно са нама, за јевреје значи ништа мање него: престати бити ЈЕВРЕЈ. BÖRNE је тако и поступио. Али управо BÖRNE такође учи да се то искупљење не може достићи у лагодности и хладној равнодшној удобности, већ да их баш као и нас мора стајати зноја, мука, страхова и претрпети патњу и бол. Учествовати без икаквог устручавања све до самоуништења у обликовању тог искупљења које нам удељује поновно рођење, па ћемо бити и сложни и неподељени! Али размислите при томе, како ваше искупљење, од на вас бачене клетве, може бити само једно: Ahasuerus-ово искупљење- пропаст! (Ahasuerus- Лутајући Јеврејин!)