Историја о демо(но)кратији

О ПОГУБНОСТИ ДЕМО(Н)КРАТИЈЕ

Мала архива о демоНкратији, демократорском систему (читај тиранији – једноумљу) и њеним ''чарима'', односно демоНократским штетним утицајима по државу и друштво.

- ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ПРЕТЕЧА КОМУНИЗМА -

- ДЕМОКРАТИЈА, КАО И КОМУНИЗАМ, ЈЕВРЕЈСКA JE ТВОРЕВИНA -

О ДЕМОКРАТИЈИ

Др Живојин ПЕРИЋ

Демократија је грчка реч и значи влада народа. То је основна идеја код демократскога система државе модернога доба. Идеја стварно немогућна па стога је полазна тачка тога система и погрешна (као, н.пр., када би ко отпочео извесно резоновање са поставком да су 2 + 2 = 3). Јер владање то је управа а управа то је акција. Међутим, акција претпоставља једну вољу т. ј. једног човека (који, свакако, може да се, у погледу своје акције, претходно са другима саветује, ако, наравно, за то има времена и могућности) а не, једновремено, више воља односно више људи, пошто, док би се они споразумели, ако би уопште дошло до споразума, могло би бити доцкан за акцију (ово нарочито вреди за случај изванредних прилика). Акција захтева један центар (средиште) а то не може бити мноштво воља. Уосталом, овде има двоје: онај који управља, подмет (субјекат), и онај којим се управља, предмет (објекат), и онда како је могућно да подмет буде у исто време и предмет и vice versa? То јест да народ буде и управник и онај којим тај управник управља? И немогућно и нелогично.

Увиђајући ово, демократија је учинила и чини концесију на тај начин што поставља правило да народ истина не управља собом непосредно него посредно, преко својих представника, концесија која значи напуштање идеја да народ има сам собом да управља: место тога, народом управља само један ограничени, и врло ограничени, број појединаца. Равнодушно је за саму ствар што је тај ограничени број одређен од народа: главно је да он, народ, не управља сам собом него неко други. А овај други, сигурно, управљајући народом, неће ићи да пита народ сваки час шта и како треба да ради и управља. Уосталом, не би управљачима то много ни користило јер, несумњиво, ниво народне масе нижи је од нивоа његових избраника те, према томе, било би нелогично и излишно да културно виши тражи, од културно нижега, директиву за свој рад.

Дакле, народ је увек, па и код демократије, само објекат а субјекат, онај за ким народ иде, то је неко други, онако исто као и код осталих државних система: сва је разлика у томе како ће се одредити ко ће народом управљати, али његова је судбина, догод постоји држава, да је он само објекат; и ако га демократи уверавају да, зато што он, народ, бира оне који ће њиме да управљају, он је ипак тај који сам собом управља, то је само једна обмана односно демагоштво са сврхом да народ, доведен, на тај начин, у заблуду, пре пристане на демократију него на какав други систем. Код демократа није, овде, главно: etre (бити) него paraifre (изгледати). Колико се, пак, то слаже са политичким моралом, остављамо самим демократима да на то одговоре.

Друга једна илузија коју су демократи, неки свесно (намерно) неки несвесно (ненамерно), успели усадити у народну масу јесте она о народној суверености, то јест да, у држави, има све да се збива и креће онако како то народ хоће и да се, збиља, у демократији то и остварује. Колико је ово, такође, противно реалности, није тешко утврдити. Појам суверености је апсолутна правна власт над којом нема никакве друге правне власти (хиерархиски, надређеност) па, чак, ни поред ње (координирана власт), и онај који има такву, апсолутну, власт сматра се – и зато му се она и признаје – да представља, у људској заједници, нешто најбоље, и умно и морално, најсавршеније управо најмање несавршено у овом, земаљском, углавном несавршеноме (минус: - ) свету.

Ако сада народно представништво узмемо као израз народне суверености, онда видимо колико је мало народ суверен. И, заиста, какву моћ има тај тобожњи суверен за време једне законодавне периоде народнога представништва баш у самој демократији? Никакву: за све то време, народно представништво дела по своме разуму и нахођењу и, доносећи законе, не иде да се обавештава код тога суверена о његовим схватањима и његовој вољи. Па и сама установа распуштања Народнога Представништва пре истека његовога мандата по том основу што то Представништво не би више било израз народнога расположења показује да Народно Представништво и народ често нису исто, тј. показује да је тако звана народна сувереност само једна празна реч и она постаје још празнија, ако извршна власт, при свему том што мандатор, Народно Представништво, не би следовало интенцијама народа, њега ипак не би распустило – јер ово право је дискреционарна власт шефа државе и тада се види најјасније колико мало управо нимало не одговара стварности теорија народне суверености.

КОНТРАДИКЦИЈЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ У ДЕМОКРАТИЈИ

И какав је, према томе то суверен који, за један период од неколико година, нема утицаја ни гласа у законодавном послу, посао који је једна манифестација суверености? Најзад, слично ономе што смо горе већ приметили код акције, зашто би народни представници које је народ изабрао као најспособније из своје средине имали потребу да се саветују са својим бирачима када су их они изабрали баш зато што су много боље него они бирачи, упознати са државним пословима? Дакле, тај суверен, који, по дефиницији, као што смо видели, треба да буде изнад других он је овде испод својих представника и онда је сасвим разумљиво што ови последњи врше законодавну, суверену, власт а не бирачи тј. народна маса која за то нема квалификације или их, бар нема толико колико њени изабраници.

Дешава се често да Народно Представништво чак само себи, без припита народа, продужи мандат по његовом истеку, и то је најдрастичнији доказ колико је народ, као што тврди демократија, суверен. Код нас, Срба, то је било у ток прошлога Светскога рата (1914-1918. год.) када се је, по објави рата Србији од стране Аустро-Угарске, распуштена Народна Скупштина (нови избори били су одређени за месец август 1914. год.) понова састала и, противно Уставу, отпочела опет функционисати као народно представништво, и ако је народ није био изабрао по други пут, и тако продужила за све време тога рата, па ипак то није сметало српској демократији да такав режим окарактерише као демократски у којој је народ суверен!

Исти пример имамо данас у Енглеској: Доњем Дому истекао је био мандат у току овога рата и имало се ићи на изборе али исти Доњи Дом је – просто себи продужио мандат, на један самовластан начин, при свем том што је Енглеска "колевка демократије" где је народ "суверен". Једна група људи која је престала бити народни представник прогласила се, једним потезом пера, својом сопственом вољом, народним представништвом и тиме збацила народ са његовога суверенога престола усред "демократије"! Истина, овакав поступак не може се сматрати формално неуставним, јер Енглези немају писанога устава – овај има више карактер једног обичајног права, једна врста common law-а – али то не оповргава чињеницу да данашњи енглески Доњи Дом не сачињавају људи које је народ бирао – као што наређује уставно, па ма и обичајно, енглеско право – него људи који су произвољно себе прокламовали за представнике енглескога народа и његово законодавно тело. И опет енглеска влада изјављује како се она бори за демократију против тоталитарног државног система!

Ово и оволико одступање од демократскога начела о народној суверености не може ни најмање да извини чињеница да се Енглеска налази у рату: напротив, та чињеница иде баш против демократије. Јер, за један друштвени систем важи оно исто што и за појединца. Вредност једног човека најбоље се огледа у тешким приликама. Наш народ каже са разлогом: "На муци се познају јунаци". У мирно време, сваки државни систем је мање више добар јер мир је такво благостање да у њему избијају на површину, у главном, само позитивне и стваралачке особине како код појединаца тако и код народа и само у нередовним приликама, револуцијама, ратовима међународним, или грађанским, могу се упоређивати поједини државни системи, само тада се може показати права вредност, јачина и надмоћност једног државног реда и уређења над другим.

И ако је демократија заиста, како то демократи тврде, најбољи и најнапреднији друштвени систем, она треба да се као таква покаже баш у тешким околностима, да се покаже на "муци јунак". Међутим, сасвим обрнуто, у таквим околностима, специјално у рату, демократије прелазе, мање више, преко свих принципа својих и, правдајући то као нужну ратну меру, прибегавају средствима које оне квалификују не само као недемократске него чак и као реакционарне када их употребљавају њихови политички противници. А ако би демократи приметили да је нпр. у рату немогућно спровести све демократске принципе, онда нека нам демократи не проповедају како су њихова, демократска, начела нешто апсолутно, независно од простора и времена, нешто слично природним законима, као што то представља специјално Magna Carta демократије, Изјава права човека и грађанина Велике Француске Револуције (од год. 1789), једна врста Noli me tangere.

Ако, у овој области, има што сигурно то је да су политички системи веома релативнога карактера и значаја, и просторно и временски, па то вреди и за демократију коју би њени носиоци хтели да подигну на висину једне догме или аксиома. И баш та интересантност да се демократске владе, када воде рат, служе недемократским мерама показује да је недемократски систем супериорнији демократском, пошто он, у тешким временима, као што су ратови, много више него демократски систем обелодањава моћ и снагу државе и гарантује њен успешан отпор. Из тога би, логично, проистицало да би, у таквим моментима, демократи имали да уступе место, на управи државној, својим политичким противницима – а ови би, као надлежнији и позванији с погледом на рат и недемократске мере које он чини неизбежним – славили државу и народ, ако збиља хоће да остану доследни својој доктрини. Задржавајући при свем том власт у својим рукама, дакле и по цену одступања, ма то било само и привремено (док трају нередовне прилике односно рат) од демократских начела, они тиме очигледно дају повода сумњи да је њима останак на власти главни циљ а да су им та начела нешто споредно.

За време мира, траже власт у име демократије, као јединог по народ корисног система, а за време ненормалнога стања зато што се тиче одбране државе и нације, када се не гледа на систем! Час доктринарни разлози (у мирно доба) час родољубље (у доба немира, нереда, рата) – тек демократи су увек на власти! Отуда, како изгледа, ономе схватању и тврђењу скептика да су политички принципи, углавном, за људе који у власти виде једино користи везане за њу (било користи материјалне било сујету примитиваца, са нехришћанским менталитетом) само један инструменат да дођу на управу земље односно до утицаја на њу, највише разлога и повода пружају демократски политичари. Другим речима, највише су, изгледа, демократи компромитовали политичка начела и пароле и допринели да свет изгуби веру и у принципе и у људе.

СУВЕРЕНОСТ ДРЖАВЕ ИЛИ НАРОДНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Што не мање сигурно говори против идеје народне суверености то је и чињеница да народ никада, када се на то позове, не изражава само једну вољу него две, а то је воља већине и воља мањине. Могло би, теориски, бити речи само о суверености већине али већина то није цео народ те према томе ни воља већине не значи вољу народне суверености као целине. Суверена воља је апсолутна, она се не раздваја у више воља па ни у две воље: ту нема већине ни мањине него само једна воља чиниоца који је суверен.

Што је суверено у данашње доба културе то је само држава, а држава то је скуп три фактора: народа, територије и власти: то троје заједнички је носилац суверености а ни један од та три елемента посебно па, дакле, ни народ: народ је само један од елемената које обухвата појам државе и зато он, сам за се, није суверен, он нема чак ни један, трећи, део суверености јер, као што се зна, сувереност је недељива.

Из свега досадашњега се види колико је демократска идеја народне суверености једна велика заблуда. И да су демократи успели да ту заблуду унесу и рашире у народним масама, по оној изреци римскога права: Error communis facit ius, то је лако објаснити: тим масама је идеја да се, у држави, све дешава по њиховој вољи и како оне хоће моглa само ласкати, што је водило и одвело томе резултату да су народне масе врло радо дале и давале свој глас за демократе а ко је у самој ствари био суверен, да ли бирачи или изабрани народни представници и по чијој вољи су ствари у држави текле, видели смо већ горе. Од народне суверености изабрани су имали језгру а народ љуску и, уображавајући да поседује и језгру и љуску, народ је трпељиво сносио све дужности које су на њега као суверена наваљиване, јер, најзад, зар то не бива по његовој вољи као "суверена"?

И, збиља, ни у једном систему нису политичари били тако довитљиви као у демократском да са себе скину сваку одговорност за евентуално штетан, често несрећан, развој државних послова и да је пребаце на народ. Пошто су они, демократи, само извршиоци воље суверенога народа и ништа више, они, доследно, не могу да буду одговорни него само народ. Qui mandel ipse lecisse videtur, једно логично правило приватнога права. Разуме се да то није ништа сметало демократским политичарима да могућне успехе у држави припишу себи у заслугу. Ако се, дакле, ствари крећу рђаво, крив је суверен, народ, а ако иде добро признање припада његовим представницима! Мада, и у првом као и у другом случају, то су исти појединци чија воља је била агенс и меродавна. Колико се и овде дух и карактер демократских политичара слагао са Етиком, није потребно, мислимо, на томе се задржавати.

Није онда ни мало чудно што је један друштвени систем који је почивао на таквој једној кардиналној и основној заблуди као што је идеја народне суверености, систем који је, nec plus ultra, у своме функционисању противречно елементарним реквизитима политичкога морала, где је нарочито кобна била она мало час истакнута неодговорност вођа демократије за њихов јавни рад – морао изазвати све веће и веће потресе и поремећаје у човечанству, док се најзад није у томе достигао врхунац: прошли и садашњи Светски Рат. Оба ова сукоба народа дугујемо, у главном, демократији која је, уз горње своје негативне стране, својом антихришћанском и антикултурном идејом економскога индивидуализма, са његовим неизбежним пратиоцима капитализмом и дегенерацијом овога, специјално англоамериканском, плутократијом, друштвене и међународне односе материјализовала у једној мери која је напослетку морала довести до експлозије. Додајмо томе изборни систем демократије који је, дајући маха једној безобзирној често најнескрупулознијој демагогији и правећи од избора једну врсту индустријских предузећа са новцем као главним покретачем (Северо-Америчке Сједињене Државе и ту односе рекорд), па ћемо онда без тешкоће схватити зашто је један такав систем омогућавао долазак на власт и политички утицај несолидним елементима који су од политике и народних послова начинили једну уносну професију.

Овакав исход демократије разочарао је праве т.ј. искрене демократске идеологе који нису очекивали да ће њихове заблуде у које су веровали као пријатељи човечанства одвести овим и таквим фаталностима. Демократија је најбоље показала да, и ако сам човек много значи, значи, можда још више, и систем: у најмању руку, човек и систем су два подједнака фактора било стварања било рушења. И ти демократи bonae fidei, принуђени да ревидирају своје принципе, морали су, као људи од уверења који се са овима дижу или падају, да се повуку из јавнога живота, на велику штету баш њихове демократске идеологије: оставили су сада ову једино онима који су је дискредитовали.

Али, има у демократској доктрини још и других, такође врло убитачних, заблуда које, нарочито данас када Англо-Американци, служећи се тим по хришћанску културу тако опасним неистинама као оружјем за постигнуће својих чисто посебних циљева, покушавају да ове последње представе као неки општи човечански идеализам, вреди изнети и продискутовати. Али, то ће бити предмет једног доцнијег чланка.

Београд, 9. августа 1943.

Др Живојин ПЕРИЋ,

професор Универзитета у пензији

О ДЕМАГОГИЈИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Дејан КРСМАНОВИЋ

Трпљење обећања У свим средствима информисања, од назови независних, од назови левих и десних, партија, удружења и покрета до представника наше и белосветске интелигенције, може да се чује и прочита колико племенитих ствари нуди ДЕМОКРАТИЈА. Пре свега да видимо шта је демократија и какву особу називамо демократом. Демократија је владавина народа и Ви као део тог народа у тој власти учествујете (или Вам се бар тако чини). Влада и представља Вас Ваш кандидат за кога сте гласали. Он не зна баш најбоље Ваше проблеме али као интелектуалац (најчешће) не може да зна баш све ситне невоље људи који ће гласати за њега. У све се разуме, из свега има лак излаз, а то ако он постане власт. Зато му је потребан Ваш глас. Гламур, плакати, спотови, обећања, обећања, обећања,... Наравно гласали сте за кандидата који је оставио на Вас највећи утисак. Нисте задовољни како заступа ваше интересе, променио се од када је дошао на власт? Ћутите и трпите јер је најбољи од лоших, а тај демократски систем је најправеднији? Пробаћемо да докажемо супротно математиком, историјом настанка либералне демократије и решењем проблема. Демократија и математика У либералној демократији не влада народ већ се за власт боре најимућнији, најмоћнији и најбезкрупулознији појединци у друштву. За почетак ставимо акценат на математику. Од 100% бирачког тела 30-40% редовно апстинира. Остаје 60% од којих више од половине мора да гласа за једног кандидата да би имао већину. То није већина ни у једној рачуници осим у либералној демократији. Тако кандидат мањине одлучује о судбини већине. Најједноставнијом математиком смо, ето доказали велику демократску превару. Све то неко плаћа Интерес који брани победнички кандидат не може се назвати народни. То је интерес кандидата (због привилегија које доноси власт), интерес странке (треба њене људе поставити на најважнија места у држави ради апсолутне контроле и припреме за следеће изборе) и интерес спонзора (вратити му уложен новац положајем или усмеравањем националне политике, како спонзор већ жели). Трошкови избора су астрономски, због нечијег опстанка или доласка на власт. Све то неко треба да плати и том неком се треба одужити, без обзира на морално и интелектуално стање финансијера. Странке се боре за власт, расписују се скупи избори, мењају се партије на власти, а у ствари све остаје исто, јер се не мења систем. Демократија ствара ПЛУТОКРАТИЈУ, богаташе, јер се све заснива на финансијској подлози, и политика и углед и права. Скривени идеолози Друштво пре Француске револуције није било сјајно; дегенерисало се све оно чиме се поносило. То друштво је морало да се сруши само од себе. Међутим, срушили су га разноразни монтањари, јакобинци и други продукти тајних друштава. Створили су грађанске државе, згазили националне, направили вештачко племство - буржоазију, и омогућили народу расутом свуда по свету да се увуче у све поре грађанског друштва Француске и да га контролише. Сама тајна друштва, која су изнедрила демократију, не држе се демократских начела: организација им је хијерархијска, најмања грешка строго се кажњава, не може им се прићи, већ сами одлучују ко ће им се прикључити. Зашто су тако тајанствени и мистични ако раде за добробит народа. Крију се лопови, шпекуланти, хохштаплери, а онај ко ради за добро нема разлога да се крије. Лишће и корење Пре свега, за разлику од странака, на духовним и материјалним интересима засноване заједнице које врше друштвено корисну функцију, су природније. Зашто онда правити вештачке поделе, које завађају народ, ако већ постоје природне поделе које људе упућују једне на друге, свесне да је интерес целине изнад интереса појединца. Свака духовно-интересна заједница, сразмерно свом броју бирала би из своје средине (изборна јединица) одређени број представника (посланика), које добро познаје, за Народну скупштину. Резултат таквих избора (ОРГАНСКА ДЕМОКРАТИЈА) био би тај да свака професионална група (струковни синдикат, сталеж) у скупштини има, сразмерно свом броју, одређени број посланика. Не би тако било професионалних политичара који "све знају и све разумеју". Сваки припадник духовно-интересне заједнице зна своје и заједничке проблеме, тако да и зна излаз из њих, али и разуме проблеме интересних заједница на које је његова упућена. Пошто зависе једне од других, монополско понашање таквих заједница је искључено. У супротном то би изгледало као када би корење узимало храну само за себе, а лишће сунчеву енергију само за себе. Зато је потребно да сељаци, радници, инжињери, занатлије и припадници свих духовно-интересних професионалних заједница узму власт у своје руке.

ДЕМОКРАТСКИ ТОТАЛИТАРИЗАМ

Тихомир МИЛИВОЈЕВИЋ

Постоjе разна тумачења демократиjе. Често се користе: толеранциjа, слобода мишљења, владавина народа, и неизбежно, поштовање људских права, као jедно од наjомиљениjих. Без обзира коjе мишљење усвоjили, опште раширено jе да jе демократиjа нешто идеално, врхунац цивилизациjског развоjа. Демократиjа jе обоготворена, она jе постала божанство савременог човека. Лепа тумачења демократиjе шире саме њене присталице да би сачували, учврстили и проширили своjе позициjе, да би њихов поглед на свет (п)остао jедини. С друге стране, све друге, ма колико то не било оправдано, називаjу присталицама тоталитарних, ауторитарних система, онима коjи нису за толеранциjу, слободу мишљења, поштовање људских права... Тврди се да jе демократиjа jедино добра, а све друго лоше. Међутим, у демократиjи су лепе и идеалне само пароле и обећања. Дела су нешто сасвим друго. Како рече Момир Николић, демократиjа само обећава а ништа не испуњава. Притом се никоме не веруjе на реч као њоj. Но, ниjе проблем само у неиспуњеним обећањима већ, пре свега, у скривеном циљу заговорника демократског виђења света а то jе стварање jедне врсте тоталитарног друштва у коме ће владати (владаjу) сасвим другачиjи обичаjи од званично прокламованих. Начелна критика Толеранциjа, слобода мишљења и право на изражавање сопственог погледа на свет у пракси не постоjе, већ се намеће само jедан поглед на свет, наjпре образовањем, а упоредо са тим, свакодневно, путем медиjа. Само jедан. За нешто другачиjе од званичног демократског схватања, коjе подразумева "људска права" (и друге демагошке фразе) нема места, образовни систем и средства информисања су затворени. Иако jе на папиру загарантовано право на другачиjе мишљење, они коjи би желели да се другачиjе изjасне, то не могу да учине. Другачиjе мишљење jе дозвољено само у оквиру демократског виђења света, (мада често ни ту нема толеранциjе) а никако против њега. Демократиjа jе прихваћена као апсолутно добро, а све што се каже против ње етикетира се непопуларним називима типа "фашизам" и ставља на стуб срама. Истина, некима се омогућава да искажу своjе другачиjе политичко уверење, али то, као и критиковање демократиjе дозвољава се само минорним политичким организациjама и личностима, или листовима коjи немаjу велики тираж, самим тим ни утицаj на масе коjе су демократиjи наjбитниjе. После свега што смо навели, а што се лако може видети свакодневно, питамо: где jе толеранциjа, ако сви морамо да размишљамо демократски? Jедна од демократских парола jе и "владавина народа", односно право народа да одлучуjе о своjоj судбини. Демократе су пронашле савезника у гордости и помоћу ње убедиле човека да jе он таj коjи бира власт. Има ли веће части? Горди човек им jе тако постао несвесни слуга. Jер, у стварном животу, народ не управља своjом судбином већ то у његово име чине политичке странке и њихови ментори, коjима jе стало до своjих, а не народних интереса. Изабрани, доласком на власт, губе сваку везу са народом, коjи никако не може да их контролише. Уместо правих народних представника на власти су представници плутократских центара, а народна воља, исказана на биралиштима, служи им само као покриће за остваривање пословних и других интереса. Чак и да су посланици независни, не постоjе никакве гаранциjе да су они и стварно компетентни да заступаjу интересе народа. Странке могу да манипулишу народом не само захваљуjући новцу и медиjима, већ и jедном од основних недостатака страначке демократиjе – некомпетентности бирачког тела. Демократска парола "владавина народа" тако остаjе само мртво слово на папиру. Прича о народу коjи управља своjом судбином служи jедино за заваравање народа. Чиста демагогиjа у служби стварања тоталитарног света, света jедноумља. Под окриљем крилатице "људска права" дозвољава се све оно што од човека ствара бесловесно биће, како би се њиме лакше могло манипулисати. Демократиjи не требаjу личности, са свешћу о своjоj верскоj и националноj припадности, са усађеним моралним начелима, већ изопачена бића коjа ће под поjмом слободе подразумевати све врсте наказности и трудити се да их доследно примењуjу у животу. Људима се намеће схватање "слободе" без моралне одговорности, "слободе" чиjе jе стварно значење робовање греху. Тако, демократиjа не само што намеће jедан поглед на свет, фаворизуjе jедан политички систем и обликуjе jедноумно мишљење маса (народ jе у демократиjи само маса) већ доноси и подстиче све врсте изопачења коjе ограничени људски мозак може да измисли, почев од атеизма и одваjања људи од Бога, идолопоклонства и секташтва, преко хомосексуализма, порнографиjе, феминизма, до ширења анационалног духа..., све у циљу стварања човека униформисаног мишљења коjи ће као наjвећу вредност имати нови светски богоотпаднички начин живота, светску поткултуру и квази-религиjу, право да чини све па и изопачења наjгоре врсте. То право свакако ниjе људско. Такав човек лако постаjе плен демократских превараната, постаjе њихов несвесни роб кога вешто користе да би остварили своj краjњи циљ – стварање jеднообразног друштва и светске државе, наjтоталитарниjе од свих до сада. Ширење демократског погледа на свет може да се врши ненасилним путем, преко медиjа и образовно-васпитног система (коjима се ипак чини своjеврсно духовно насиље). Поред тога и сила jе у рукама демократа. Ширење демократског jедноумља силом у савременом добу, врши се на разне начине. Усменим претњама, санкциjама, лажирањем избора помоћу такозваних независних ОЕБС-ових или неких других посматрача, подржавањем одређених политичких организациjа и личности у земљама коjе jесу, и у онима коjе jош нису потпуно под њиховим утицаjем; и на краjу, воjним путем коjи се употребљава као последње решење веома погодно за воjне индустриjе у рукама светских лихвара, или за заплашивање остатка света. Често се комбинуjе неколико од наведених могућности. Примери Све што смо рекли о демократском тоталитаризму остало би да виси у ваздуху као што у ваздуху висе демократске фразе, уколико не бисмо конкретним примерима доказали речено. За критику основних начела на коjима почива демократиjа и за ширење тоталитарног, jедноумног мишљења образовно-васпитним и медиjским путем пример су све земље у коjима демократиjа влада. Потребно jе само мало закопати по површини, или чак само гледати отвореним очима да би се увидела сва огољеност демократских фраза. С друге стране, да бисмо примерима доказали тврдње о насилном карактеру демократиjе можемо да се вратимо у историjу, до Француске револуциjе и насилног наметања демократиjе другим државама и народима од стране револуционара. Али нећемо ићи толико далеко. Нећемо причати ни о кризним подручjима поглавито у Азиjи и Jужноj Америци, створеним од стране водеће демократске силе, САД, актуелним у последњих пола века. Пошто "цивилизациjа напредуjе", по демократским мерилима, примере за демократски тоталитаризам можемо наћи данас, у центру Европе, у нашем блиском суседству и код нас. Демократска окупација Републике Српске Представници Међународне заjеднице у Републици Српскоj дали су себи право да уређуjу односе како желе, односно онако како одговара интересима светске политичке врхушке. Тако су почели да уводе демократиjу. Обасули су народ лепим причама о идеалном погледу на свет, коjи ће њима, грађанима, донети право да сами одлучуjу о своjоj судбини, као и другим демократским фразама. Међутим, у стварном животу се дешава нешто сасвим супротно. Разбиjањем jединства у државном врху Републике Српске, Међународна заjедница jе почела са спровођењем у дело своjе замисли о jединственоj БиХ у коjоj ће владаjући поглед на свет бити грађански, док ће све са националним предзнаком бити осуђено на ишчезавање и пропаст. Срби би, по том плану, опет живели у "тамном вилаjету", окупирани не само воjно већ и духовно. Сценарио каже да треба уништити пробуђену српску националну свест и православно осећање наметањем потрошачког начина живота и антихришћанских вредности коjе доноси материjалистичка и атеистичка западна цивилизациjа. И Срби треба да постану економске животиње, као што су постали припадници других европских народа. Jедном речjу, Христова истина и здрав национализам, као наjвећи неприjатељи Новог светског поретка, мораjу постати историjа коjу Срби треба што пре да забораве и утопе се, поново, у "босански лонац". У том циљу представници Међународне заjеднице на све начине покушаваjу да спрече победу националних снага на изборима, при чему прибегаваjу разним смицалицама као и отвореном политичком насиљу кршећи све норме демократиjе коjе су сами измислили и у коjе се заклињу. Навешћемо неколико примера: – Очигледна финансиjска и свака друга подршка марионетским политичарима као што су Плавшићева и Додик. И поред тога што нема готово никакав углед у народу, демократски окупатори и даље држе Додика на месту председника владе. – Брисање са спискова кандидата за посланике оних за коjе су сматрали да ће, уколико буду изабрани, доследно заступати националне интересе. – Смењивање Николе Поплашена са места председника Републике Српске, што представља jедно од наjозбиљниjих кршења изборне воље грађана. Надлежни међународни посматрачи су, и поред велике жеље и уложеног труда да победи други, морали да признаjу успех Поплашена, коjи jе убедљиво поразио противкандидате. Ни све махинациjе око броjања гласова нису могле да спрече да снажно испољена национална свест Срба у Републици Српскоj однесе победу. Али светске демократе нису могле да се помире са поразом. Пошто су изгубили по званичним демократским правилима, решили су да заиграjу по незваничним. Ниjе прошло много а Високи представник Међународне заjеднице за БиХ jе одлучио да Поплашен више ниjе председник. Заиста чудно. У демократиjи коjа нам се намеће то jе ипак могуће. По демократским мерилима, изабран jе погрешан човек за кога се претпостављало да ће своjу државу водити онако како му историjа и преци заповедаjу, што не сме да се допусти. Зато jе смењен. – Забрана учествовања на локалним изборима Српскоj радикалноj странци. Разлог – страх од њене победе, заснован на сазнању да ова странка са националним предзнаком ужива велики углед у народу. И поред толиких напора, светске демократе не успеваjу да остваре своj циљ у наjмлађоj српскоj држави. Срби, захваљуjући пробуђеноj националноj свести, упорно даjу своjе поверење националним снагама не обазирући се на окупациони режим. Осим политичких, на Србе се примењуjу и друге врсте притисака како би се "опаметили" и прихватили "сарадњу" са светом. Наjпре, хапшења по jавним и таjним оптужницама коjима jе на наjбруталниjи и наjкукавичкиjи начин отворен лов на Србе. Ипак, много опасниjи притисак jе онаj духовне природе, коjи значи затирање српске свести контролом образовања (избацивање из школског програма националних садржаjа), форсирањем западних вредности медиjским путем... Навели смо довољно примера насилног карактера демократиjе у Републици Српскоj. Очигледно jе да су толеранциjа, право на другачиjе мишљење и владавина народа далеко од Српске. Све jе под контролом окупационих намесника, коjи улажу велики труд да Србе дисциплинуjу и одврате од националне идеjе, супротне новом светском начину размишљања, грађанском и антихришћанском. Демократски тоталитаризам на делу. Случај Хајдер Jачање Jерга Хаjдера узнемирило jе демократске духове у Европскоj униjи и већ пословично узнемирене Jевреjе. Буру jе изазвало то што jе Хаjдерова странка као "екстремно национална", са погледима "блиским нацистичким", ушла у владу Аустриjе. И пре него што су стигли да ураде нешто, покренула се лавина демократских оптужби и демонстрациjа jер ће, тобоже, Хаjдер вратити нацизам. Нешто нам jе ту чудно. По демократским правилима, свака странка коjа добиjе право да учествуjе на изборима може да освоjи одређени броj гласова и посланичких мандата. Ако уђе у Скупштину, странка има право да буде у опозициjи, али има и право да буде заступљена у влади, односно да улази у коалициjе и учествуjе у власти, у зависности од своjе jачине и договора са другим странкама. Тако се поштуjе воља оних грађана коjи су гласали за ту странку, коjи су желели да управо њихова странка победи. Међутим, та демократска правила не важе за Хаjдерову странку. Као одговор на њен улазак у владу, Европска униjа jе увела Аустриjи санкциjе, додуше не превише оштре, али претеће, желећи да тиме дисциплинуjе непослушне Аустриjанце. Намећу нам се нека питања. Зар демократска Европа ниjе повредила jедно од основних демократских правила супротстављаjући се вољи грађана, коjа jе у демократиjи неприкосновена? Зар Хаjдерове присталице, коjих jе у Аустриjи на последњим изборима било 27% (кажу да их jе данас jош више) немаjу право да преко своjих представника буду заступљени у власти? Ако су сви грађани довољно компетентни за гласање, како тврде демократе, зашто се њихова воља не поштуjе? Чему избори, ако се унапред зна да одређене странке не смеjу да победе? Зар непоштовање изборне воље грађана ниjе класичан пример нетолеранциjе према другачиjем мишљењу, коjа, у теориjи, не би требало да jе своjствена демократама? Ми се овде нећемо изjашњавати да ли jе Хаjдерова странка добра или не, jер немамо довољно информациjа, већ нас само занима зашто jе демократска Европа прекршила сопствена правила? Заиста чудно, ако гледамо демократским очима. Али ако ствари посматрамо из угла критичара демократиjе, све jе jасно. Демократиjа се на делу показала у свом тоталитарном облику, раниjе вешто скривеном. Изговор да се жели спречити рестаурациjа нацизма не стоjи, jер jе Хаjдеру одобрено учешће на изборима. Ако jе то већ учињено, требало би да се поштуjу изборни резултати. Али они нису по вољи демократа. И ту настаjе проблем. Право народа да изабере своjе представнике поштуjе се само ако су изабрани подобни, по демократским мерилима. Ако су они грађанске, анационалне, интернационалне, левичарске ориjентациjе. Али ако се деси да грађани "погреше" и изаберу представнике националне опциjе, следи казна. У демократскоj и грађанскоj Европи не сме да буде ни Н од националног. Међутим, ту постоjи jедан проблем. Чини се да грађанизациjа ниjе потпуно уродила плодом, па се, осим код тврдоглавих Срба, и у самоj Европскоj униjи, у државама чланицама, буди извесна национална свест. То никако не сме да се допусти. Зато следе притисци и санкциjе. Демократски. Тоталитарно. Jош понешто о демократском насиљу Има jош чудних догађаjа на овим просторима режираних од стране заговорника демократског виђења света. Рецимо, на чудан начин се врши надгледање избора од стране "непристрасног" ОЕБС-а. Да ли ће њихова коначна оцена избора бити позитивна или неће, не зависи од тога да ли су избори стварно били поштени или нису, већ од тога ко jе победио. Ако су победиле политичке странке или личности коjе одобраваjу и следе политику великих сила, ОЕБС-ови посматрачи обавезно проглашаваjу изборе регуларним, без обзира да ли су они то стварно и били. Постоjе два свежа примера коjа потврђуjу изречену тезу: 1) председнички избори у Црноj Гори, на коjима су се дешавале jако чудне ствари, као што jе, рецимо, гласање на поjединим бирачким местима до касних вечерњих (ноћних) сати. Иако jе било очигледно да се ради о махинациjама, ОЕБС jе потврдио избор новог председника. 2) председнички избори у Македониjи, на коjима су становници више албанских села масовно "гласали" за Траjковског. Наравно да од слободног гласања полуписмених и неписмених шиптара ниjе било ништа, већ су у њихово име попуњавани гласачки листићи. Чак су на неким местима избори и поништени, али би се на додатном гласању поновило исто. ОЕБС-ови посматрачи су, наравно, потврдили изборне резултате. Они, као потпуно потчињени Новом поретку, мораjу да извршаваjу добиjене налоге. Да легализуjу демократско насиље. На краjу да споменемо за нас наjболниjи пример демократског тоталитаризма – дугогодишње санкциjе, воjну агресиjу на СР Jугославиjу и окупациjу Косова и Метохиjе од стране НАТО пакта. Пошто jе Нова Искра већ писала о томе, ми само констатуjемо наjочитиjи пример наметања Новог поретка насилним путем. Само да додамо да jе на окупираном Космету извршен демократски попис становништва по коме, наравно, наjвише има демократских Шиптара, као увод у демократске изборе, на коjима треба демократски да победе Шиптари, коjи све време демократски раде на отцепљењу jужне српске покраjине и затирању српских трагова у њоj. Све под покровитељством демократе Кушнера, са одобрењем демократског света. У послу наметања демократиjе српском народу светски лихвари добиjаjу обилату помоћ jугословенских и српских власти коjе свакодневно, на себи своjствен начин, доказуjу идолопоклонство демократском тоталитаризму. Суштина jе иста а тренутни сукоб између светских и наших поклоника демократиjе само jе око поделе плена.

ДЕМОКРАТИЈА - ТРОЈАНСКИ КОЊ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Душан СТОЈАНОВИЋ

Mundus vult decipi, ergo decipiatur (Свет жели да буде преварен, дакле варајте га.) На самом крају 20. века, србски народ је поново егзистенцијално угрожен. Готово све тековине ослободилачких ратова које су Срби водили и добили доведене су у питање. Са релативизирањем и маргинализовањем националног идентитета, србски етнички корпус је почео да се атомизира у масу унезверених индивидуа; пад материјалног стандарда у последњој деценији века одавно је антиципиран срозавањем етичких и духовних стандарда. Међутим, посматрајући са дистанце збирни учинак свега што се са Србима збивало током 20. века, дијагноза узрока који су довели до садашњег стања готово да се сама намеће. Већ почетком века углавном монолитна србска нација, још увек у ишчекивању коначног ослобођења и уједињења свих својих делова, почиње да осећа снажно унутрашње превирање индуковано некритичким имитирањем и усвајањем узора приспелих са Запада посредством расрбљене домаће интелигенције и политикантске псеудо-елите. Основу ове идеолошко-пропагандне инфилтрације чинили су разни "авангардни" концепти друштвених реформи који су, као услов свог испуњења, ултимативно захтевали разградњу традиционалног система вредности. Срби су се, ваљда у жељи да надокнаде векове изгубљене под туђинском окупацијом и достигну материјални развој Запада, показали политички незрелим и историјски неодговорним: брзоплети покушаји да се ускочи у тренд и постигне пропуштено отворили су врата новом виду идејне и интелектуалне потчињености србског друштва. Следећи парадигме осмишљене на Западу, србски народ је деценијама инвестирао своју енергију у апсурдне пројекте којима се није решавао ниједан суштински проблем србског опстанка и просперитета. После сваког окончаног циклуса србски народ би се затекао неколико степеника ниже на цивилизацијској лествици. Прва идеолошка странпутица је био наднационални концепт југословенства, касније прекомпонован у виду "братства и јединства". Следио је левичарски идеал социјалне уравниловке, имплементиран у виду концепта самоуправног социјализма. Онда је дошло несврставање — исполитизирана квази-неутралност у оквиру биполарне глобалне сцене. Распадом институционалног оквира у коме су ови концепти егзистирали — нестанком "авнојевске" Југославије — створен је вакуум у који се готово тренутно убацује нова парадигма: грађанска демократија у својој савременој, американизираној варијанти. И она је преко ноћи пронашла много одушевљених адвоката међу расрбљеном "елитом", оном истом самопрозваном авангардом која је колико јуче сматрала тај исти систем западне демократије за свој идеолошки антипод. Шта је, дакле, та демократија, шта су то људска права и мулти-културно друштво које Запад (овог пута нескривено) протежира и намеће? Реч демократија долази од грчких речи демос — народ, и кратеин — владати. За разлику од аристократије — "владавине најбољих", демократија је "владавина народа", то ће рећи владавина свих чланова једног друштва. Ако је тачно да аристократија није увек и у сваком погледу обухватала најбоље људе које је друштво имало да понуди, остаје чињеница да је учињен покушај да се успостави друштвени критеријум, да друштвене обавезе и њима аналогне повластице појединца буду у сразмери са његовим способностима и карактером. Другим речима, тежило се квалитету а не квантитету. Са друге стране, демократија се нигде и никада није ни приближила свом идеалу, владавини народа. Какав је уопште тај "народ"? Реч ,,демос" се у Светом Писму појављује укупно четири пута (у апостолским посланицама), сва четири пута у негативном контексту. Изворни израз за народ је ,,етнос" и означава његово расно и културно-историјско порекло. Од тог елементарног облика он може да се уздигне до "лаоса" — освештаног народа који је способан за самосталан цивилизацијски развој, пре свега у етичком и духовном, потом и у материјалном смислу; или, пак, може да се сроза до "демоса" — до руље која у материјалном благостању види једини цивилизацијски смисао и која не бира средства да га оствари. Већ најстарији, антички облици демократије богато илуструју декадентност принципа грађанске равноправности на коме ова почива. Запазимо да су старе републике, Атина и нарочито Рим, биле освајачке државе — "град" (са којим се цела република идентификовала) је представљао геополитичку метастазу, жариште које је непрестано генерирало ратне походе, пљачкање и поробљавање околног света. Бити "грађанин Рима" значило је бити међу привилегованим баштиницима глобалне моћи, саучествовати у власти над свим другим земљама и народима, макар сам "грађанин" био обичан клошар са улице, криминалац, необразован или аморалан човек. Ту откривамо законитост која објашњава релативно дуг опстанак држава са овако анахроним и неселективним политичким системом: међусобни антагонизми међу појединцима који су имали статус грађана (формално једнаких, али у стварности врло различитих по способностима, друштвеним везама и богатству) и интересним групама (касније политичким партијама) у које су се удруживали, измиривани су на једини могући начин — на рачун свих осталих који нису имали статус грађана републике. Освајање, пљачка и поробљавање су били насушна потреба републиканског система, како би очигледне несразмере унутар "грађанства" биле потиснуте у други план, а сваки његов члан стекао осећај повлашћености. На унутрашњем плану, и најбеднији и најнеобразованији "грађанин" брзо је схватио да његова политичка права представљају капитал који може да крчми до краја живота — глас на изборима је постао роба. Грађанин, суштински незаинтересован за проблеме друштва и државе, фактичку моћ у политици — моћ доношења одлука — спремно је препуштао онима који су били у стању да подмире његове личне потребе и интересе. Тако је новац, тј. богатство, постало главни лимитирајући фактор за сваког појединца и/или интересну групу (партију) на "демократској" политичкој сцени до данашњег дана. Све што је у оно време било потребно да се добије подршка припросте светине били су "panem et ludum" (хлеба и игара), тј. подмирење елементарних животних потреба без рада и ризика, и пуштање на вољу најпримитивнијим нагонима поживотињене руље. Мучеништво раних Хришћана у аренама старог Рима осведочиће за сва времена морални суноврат колективног власника "грађанских права" — демоса. Крах Рима, паразита античког света, донео је и крај друштва у коме је статус грађанства био пресудна дистинкција. Републикански систем је отада егзистирао углавном у виду плутократских олигархија, локализованих у минијатурним трговачким градовима-државама попут Венеције, Пизе или "слободних" ханзеатских градова на Балтику. То су биле само локалне аберације у односу на општеприхваћен феудални, аристократски поредак. Савремени узлет републиканизма и "грађанске" демократије зачет је много касније; цеховске асоцијације грађана, поглавито у виду масонских ложа, јавно су иступиле у првој половини 18. века широм западне Европе, демонстрирајући политичке амбиције богатијих слојева нарасле урбане популације. Док се корени занатске, еснафске масонерије са правом везују за Енглеску, њене политичке (и револуционарне) амбиције дошле су до изражаја најпре и највише у Француској; већ у другој половини 18. века одатле се шири утицај псеудо-авангардних покрета какви су били "енциклопедисти", "позитивисти" или "просветитељи". Прва практична имплементација њихових начела формалне грађанске једнакости и слободе није била позната Француска револуција из 1789. већ тзв. Америчка револуција изведена 13 година раније, која је у потпуности следила идеале и теоријску разраду франкофонских социјалних реформиста и атеизираних мислилаца попут Волтера и Жан Жак Русоа. САД су настале као трансплант њихове идеологије на тлу британских колонија у Америци. Изгубивши 1763. све своје колонијалне поседе у Северној Америци, Француска је радила на томе да изнутра минира британске позиције раскидањем свих веза између тамошњих колонија и њихове метрополе, успостављањем потпуно анационалне државе колонизатора — "грађана" која би тиме постала свачија, а убрзо (надали су се) и ничија. Француска идеологија и војна помоћ коју су послали побуњеницима нису пресудно утицали на победу револуције, већ на карактер државе и друштва који ће из њене победе произаћи. Француска је одиграла улогу трансмисије између античког римског наслеђа и обновљеног идеала грађанског друштва на супротној страни Атлантика. Тиме су ударени темељи будуће глобалистичке велесиле и одређени суштински разлози за њено понашање на садашњој међународној сцени. Сам настанак Сједињених Држава сведочи о карактеру прве републиканске творевине новог доба: британске колоније су биле обавезне да плаћају порез али нису имале право на места у британском парламенту — сукоб је избио око ултимативног захтева колониста да буду политички заступљени у складу са својом фискалном обавезом. Количина новца је имала да се усклади са количином политичког утицаја — неписана прва заповест функционисања грађанске државе. Успут, колонисти су ова права захтевали само за себе (америчке колоније и њихово већинско белачко становништво), а не за све британске колоније и поданике. Нису, дакле, била у питању никаква "људска права" ни борба против колонијалног система. Међутим, побуњеници су имали слабу подршку међу колонистима који су (типично грађански) "гледали своја посла". Па ипак, иако се само за безнадежну мањину могло рећи да је имала револуционарног ентузијазма, победа је противно свакој војној логици на крају била њихова. Објашњење, наравно, постоји: многи британски генерали послати да се боре против побуњеника били су масони, тако да су у ствари радили за ону страну која је и зачела целу револуцију. Новонастала држава је представљала асоцијацију 13 (свети број масонерије!) бивших британских колонија дуж атлантске обале, међусобно сасвим несразмерних по површини и броју становника. 1787. је донесен Устав који је остао у основи непромењен све до данашњег дана; сви револуционари пате од тога да свој поредак и идеале сматрају непогрешивим и вечитим. Човек ипак мора да се упита каква су то начела која су функционисала подједнако добро и у време када су САД биле највећа робовласничка држава света (до 1865. када је формално укинуто ропство), и данас када покушавају да целом свету наметну мултиетничко и мултикултурно друштво "равноправних грађана". Услед непостојања ма каквог већинског идентитета (осим језичког — енглеског и верског — протестантског, којих су се практично одрекли устанком против британске круне), амерички појам нације у потпуности је везан за новокомпоновану државу. У средњем веку државотворни народ је еволуирао у нацију, док су преостали етнички аутсајдери остајали локални етнос, или су се служењем страном окупатору срозавали у демос. Међутим, све што је било потребно да се успостави (непостојећи) национални идентитет у "грађанској" држави створеној на туђој, колонизованој земљи била је политичка изјава — декларација. Тако су "Американци" постали нација. Прави Американци — Индијанци нису имали апсолутно никаква грађанска права, као ни црни робови у јужним савезним државама (услов лажне, формалистичке једнакости унутар грађанског друштва јесте повлашћеност у односу на све који остају ван њега). Тамо где превратници нису уживали ни оно мало подршке, колоније ће остати лојалне британској круни - то је данашња Канада. Они, према томе, нису постали "Американци"; за утеху, када Канада 1867. буде добила статус доминиона, они ће постати "Канађани", макар сви не могли ни да се споразумеју јер је некима матерњи језик био енглески а другима француски. Тако је говорни језик по први пут престао да се сматра националном дистинкцијом. Данашња америчка "нација" је постала шири појам чак и од расе: док историјске нације можемо не само да разврстамо према боји коже већ и да их сместимо у шире етно-групе унутар расе као што су Германи или Словени, дотле америчка нација стоји као појам шири од ма које популационе класификације изузев целог човечанства. Да ли то значи да ће једног дана у целом свету живети само "Американци"? Тако је, по први пут у историји, националност могла да буде једноставно произведена декретом. У ствари, овакав систем подсећа на начин на који банкари "ни из чега" (англо-саксонска терминологија) стварају новац, одобравањем кредита преко масе постојећих депозита. Стварање држава и кореспондирајућих нација обавља се још лакше — и кудикамо неодговорније! У новије време исти рецепт је, под притиском САД и НАТО-пакта, аплициран на простору бивше Југославије: република која изјави независност, уз услов да стекне међународно признање (тј. благослов САД и њихових трабаната), аутоматски постаје нова "нација". Та држава и нација можда никада пре нису ни постојале, но то није битно. Декларација о суверенитету и њено признање у централи НСП јесу све што је потребно да се произведе национални идентитет и, ако треба, национална историја. Аналогно претходном, народ који јесте еволуирао у нацију успоставивши сопствену државу и уобличивши свој национални, књижевни језик (поуздано мерило за утврђивање националне припадности и цивилизацијског идентитета) сада не мора да буде нација — случај са Србима чије су две државе западно од Дрине саботиране и угушене док се матична територија и даље води као Југославија. Државе Србије нема, тако да Срби нису нација него тек етнос (односно "ентитет" у жаргону НСП). Можда су, по томе, Југословени нација? Држава формално још постоји, иако је подвргнута санкцијама "демократског" света, са око 10% своје територије под окупацијом САД и НАТО и претњом даљег комадања услед нових сецесија, али јој недостаје други (пресудни) елемент: признање од стране политичког врха НСП — "произвођача" нових нација и држава. У своје време југословенство је било авангардни концепт, по први пут тестиран уживо са ове стране Атлантика: оно је налагало (једино) Србима да пониште свој национални (и духовни) идентитет одбацивањем националне државе (по западњачком кључу по коме је држава=нација) и постану "једно" са геноцидним слугерањама тек поражене Аустро-Угарске. У том смислу југословенство је било (и остало) директни прототип онога чему сада присуствујемо, оно је било дословце — Нови Балкански Поредак. Са имплементирањем идентичног концепта на глобалном плану стара лабораторија из 1919. више није била потребна, одрадила је своје. Исте године када је синтагма Нови Светски Поредак први пут поменута (од стране америчког државног секретара Џејмса Бејкера августа 1990.), започето је и распадање Југославије. Вратимо се још једном раној историји САД. Ако је веза новца и политике била полуга за збацивање колонијалне власти и стварање "грађанске" државе, природно је да новац послужи и за остварење све већих претензија нове републике ван њених првобитних граница. САД су се у првих 25 година увећале око 5 пута! Метод који је при том коришћен најчешће је био — куповина. Огромна територија између Мисисипија и Стеновитих планина звана Луизијана (далеко већа од истоимене савезне државе) откупљена је од Француске 1803. године; да ствар буде апсурдна, Француска је добила новац у замену за своје фиктивно "право" на ту територију, пошто је све поседе у Северној Америци изгубила у корист Енглеза још 1763. То је, у ствари, био само изговор за америчку финансијску помоћ Наполеону. Касније су купљене Флорида од Шпаније (1809.) и Аљаска од Русије (1867.). Међутим, америчким новцем нису експроприсане само европске колонијалне метрополе које су полагале једино формално право на земљу која је била предмет купопродаје; њиме су експроприсани и они који су тамо живели као староседеоци — Индијанци нису добили ни пребијене паре из Вашингтона, нити је тражен њихов пристанак. Држава, каква год била, уважава једино друге државе; из тога јасно произилази да ефикасан отпор НСП може да пружи једино суверена и добро организована држава, и да је сходно томе један од примарних циљева НСП да релативизира појам и границе надлежности државног суверенитета на глобалном плану. Утицај масонерије и њеног геополитичког првенца није се ограничавао само на Северну Америку. Они су "инспирисали" и највећег латино-америчког револуционара Симона Боливара (такође масона) да 1812-19. разори шпанско колонијално царство и омогући стварање пар десетина нових грађанских република јужно од Рио Гранде. Прави разлози су постали нешто јаснији већ 1823. када је тадашњи амерички председник Џејмс Монро прокламовао своју познату Монроову доктрину под девизом "Америка Американцима". Грађанска демократија нема обичај да игра отвореним картама: тако САД нису никада изјавиле да овом доктрином праве од обе Америке своју ексклузивну интересну сферу, већ су се појавиле у улози "заштитника" гомиле исфабрикованих република од могућих насртаја европског колонијализма; исту улогу играју и сада, када таква "опасност" више ни теоријски не постоји. Од тада, развој Латинске Америке у потпуности је потчињен потребама и интересима САД; земље овог континента су претуриле преко главе безброј пучева и војних хунти, светски су шампиони у социјалним разликама, политичком терору и организованом криминалу, на њих отпада око 2/5 спољног дуга читавог света (процењених 817 милијарди долара у 2001.) а да се ни једна од њих ни издалека није приближила америчком изобиљу. Савремени НСП није ништа друго до транспоновање Монроове доктрине на глобални план — цео свет би, уз делимичан изузетак америчких трабаната који дају чланство врховног органа НСП — Трилатералне комисије (чланице НАТО и Јапан), требао да доживи судбину "ослобођене" Латинске Америке, тј. да опслужује повлашћену мањину глобалне хијерархије. У складу са претходним, САД никада нису јавно изнеле мотив за улазак у ма који рат у својој историји, напротив, највећи ратни хушкачи међу америчким председницима као Вудро Вилсон и Френк Д. Рузвелт добили су изборе обећањима да неће увући Америку у светске ратове који су већ били у току. Тако је грађански рат 1861-65. тобоже вођен ради ослобађања црних робова у јужним државама (они су преко 80 година од оснивања САД и даље диринчили као робови), рат са Шпанијом за Кубу 1898. започет је под изговором да је амерички брод "Кејн" потопила мина постављена у луци Хаване (када је брод извађен показало се да се експлозија одиграла унутар брода), улазак у Први Светски рат 1917. образложен је "злочиначким" торпедовањем путничког брода "Лузитанија" (који је, зачудо, превозио и велики товар муниције); чак је и јапански напад на Перл Харбур крајем 1941. био практично изнуђен америчким блокирањем испорука нафте Јапану. Овдашњим србским помиритељима ипак све ово није сметало да се из петних жила упињу да објасне САД и НАТО-пакту шта се заиста дешава у Крајини, Босни и на Косову. Заблуде или дезинформације никада нису увукле САД у рат мимо воље њиховог политичког естаблишмента. Агресије које су извели против Срба 1995. и 1999. нису никакав изузетак, напротив. Када оваква држава и њен "демократски" систем постану глобална велесила, нико више не може бити сигуран ни у шта. САД су улазиле у ратове искључиво када им је то одговарало; официјелна историја је након тога, по диктату победника, бележила искључиво изговоре, а никада праве разлоге и калкулације Вашингтона. Отуда су и оптужбе апологета грађанске демократије на рачун србске спољне политике хрпа циничних бесмислица: Срби нису предмет иживљавања америчке и НАТО војно-политичке машине последњих 8 година зато што нису били довољно "кооперативни", још мање зато што су неки Срби негде (можда) починили ратне злочине. Шта би, по тој логици, САД и НАТО требали да ураде Хрватској? Или шиптарским терористима? Несхватљиво је да демократска утопија уопште има присталица у Србији чије је бомбардовање 1999. наредио председник САД који је шеф управо највеће и најутицајније Демократске странке у целом свету; у Србији која је привредно и социјално руинирана спољним санкцијама наметнутим баш од стране "демократског" Запада; међу Србима за које, изгледа, не важи правило да су невини све док им се не докаже кривица, како видимо по киднаповању босанских Срба који су на тајном списку (!?) лакрдијашког трибунала у Хагу — правосудног органа НСП. Као последњу одступницу у одбрани својих патетичних илузија скројених по увозном моделу, овдашњи идолопоклоници демократије истичу да западна (американизирана) демократија добро функционише макар гледано из угла њихових грађана, који уживају материјалне благодети и "заштиту својих грађанских права" (ваљда од оних истих које су изабрали). Може ли уопште један систем са приказаним учинком на међународној сцени да буде хуман и прогресиван на унутрашњем плану? Одговор је сувише очигледан да би био даље елабориран. Уместо тога., размотрићемо технологију америчких избора, метод помоћу кога Америка манипулише сама собом. Да би један политички систем био (формално) демократски, он мора да нуди избор, што значи да мора бити више од једног кандидата (партије). Са друге стране, манипулативност налаже минималан број учесника — отуда је двопартијски систем најповољнији могући избор. Но, претња овом систему се појавила иза грађанског рата у САД, када је током скоро 50 година на власт стално долазила Републиканска партија. Решење је понудио извесни пуковник Хаус, контроверзни Тексашанин, који је постао најутицајнија политичка личност у време председника Вилсона. Захваљујући његовом систему, први пут употребљеном 1912. године, Демократска странка је добила већину избора у 20. веку. Ево, дакле, како се игра по правилима. "куће" (игра речи: хаус на енглеском значи кућа). Прво се елиминишу све савезне државе у којима се очекује сигурна победа једне од странака (то је англо-саксонски изборни систем у коме свака јединица бира "свог" председника тј. странку). Затим се концентрише на неких 12 савезних држава где је избор неодлучан и чији ће гласови да "претегну". Ове државе дели на јединице од по 5 хиљада гласача, рачунајући да ће око 4 хиљаде (према подацима са претходних избора) гласати пола-пола. Тако издваја по хиљаду неодлучних гласача у свакој јединици и на њих фокусира пажњу: изборни штаб настоји да придобије ОВУ ГРУПУ по сваку цену; за сваког од њих се понаособ распитују, истражују њихове навике и жеље, засипају их пропагандним материјалом. На овај начин се кадровски и финансијски ресурси странке каналишу на најефектнији начин како би пребацили 50% гласова управо у јединицама у којима је избор неизвестан. Запазите три суштинске одлике овог система, од којих би макар и једна била довољна да га потпуно дисквалификује у ма ком (заиста) демократском друштву: 1. Цео систем је манипулативан: фактички "бирач" је боље организован изборни штаб, док је бирачко тело само покриће да су избори били валидни и да је на њима исказана "воља народа". 2. Најутицајнији, пресуђујући део бирачког корпуса су политички неписмени људи и колебљивци без икаквих политичких принципа и ставова; они дају одлучујућу превагу а то се постиже баналним улагивањем и бесмисленим, неодрживим обећањима. Праве чињенице о кандидатима и људима који стоје иза њих нико не зна, нити кога интересују, тако да избори имају лаички, могло би се чак рећи опсенарски карактер. 3. Добро организоване групе бирача, хомогенизоване по етничком или верском основу а присутне у већини изборних јединица (бар по 1/5 бирачког тела или више) могу пресудно да утичу на изборе у целој земљи. Заиста, Френк Д. Рузвелт је добио на изборима 1932. у последњем часу, захваљујући тајном споразуму са "синдикатом" у Чикагу, Илиноис (то ће рећи са италијанском мафијом) - сви тамошњи католички гласови отишли су њему. Тако овај "демократски" изборни систем у ствари награђује најнедемократскије фракције унутар бирачког тела; то значи да оваквим изборима могу свесно да манипулишу не само штабови две водеће партије, већ и централистички организоване верске и/или етничке групе. Западна демократија се свела на безочан флерт са привидно хомогенизованом грађанском масом. Већина у "демократском" систему количином гласова одлучује на бази сервираних чињеница; филтер који врши селекцију чињеница, односно производи прихватљиву "истину" јесу медији односно пропагандна машина, а ова се успоставља и одржава новцем. Плутократија је скривена иза демократског паравана — о свему се пита гласач, али тако да његова реакција буде предвидљива. Већина привидно одлучује — квантитетом; закулисна финансијска елита заиста одлучује — руковођена сопственим, себичним интересом. Демократија је, отуда, диктатура квантитета. Исполитизирана "већина" је њен инструмент а не субјект; од ње се ни не очекује схватање већ изјашњавање, тражи се и добија став а не смисао. Наметање оваквог политичког модела је примарни циљ НСП. "Грађанска" демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта. Тренд је све  врли нови свет гази оне који одбијају да каскају за њим.

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

Димитрије В. Љотић

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

БРАНИОЦИМА ДЕМОКРАТИJЕ

Димитрије В. Љотић

Многи букачи, ухрањени погрешкама прошлих шест година, а ослобођени политичком jуговином коjа jе сад задувала, нападаjу нас као противнике демократиjе.
Jедни су наивни, а искрени обожаваоци парламентарне и либералне демократиjе, коjи не виде да ову ниjе могуће одхранити.
Други су несавесни демагози, коjи знаjу тачно шта хоће и коjи знаjу да нападаjући нас и нашу тезу управо руше jедину брану људског достоjанства, слободе и права.
Обоjима да одговоримо.

Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.
А оваj jе поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе.
У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Север. Амер. државе – земљу наjнеограничениjег либералног капитализма – да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2 августа 1933 год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сев. Америке, коjа jе либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Нека се нико на нас не љути што ми овако говоримо. Не чинимо ми то да би кога љутили. Читамо ми ове ретке из велике књиге Живота, – не сисамо их из прстиjу.

Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, – већ, независно од тога, као политички систем, он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва.
Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзирава рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у Скупштини, већ се интересуjу за рад управне власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада, – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламенат способан и самосталан, а влада одлучна и снажна.
Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правних и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље. То може бити пак само тако ако буде у целини изведено онакво друштвено и државно уређење, какво ми у своjим Основним Начелима и Смерницама проповедамо.

* * *
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни. Она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту, – и отуда њена заблуда и њене погрешке.
И ми знамо, и сваки то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан, – а колико има, заиста,
стварно таквих?
Отуда jе либерална демократиjа у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења (1791 године), као противна слободи и jеднакости људи, – осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по њеном мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов.
Ту може да буде само сметње у овим удружењима.
И отуда се, и данас, – ако се то претерано гледиште из 1791 год. одбацило, – остало само при народном телу, као jедином сретству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису, истина, сви људи ни слободни, ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, – већ ово мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа народних (место либерално-политичких странака) у народном одлучивању.

Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима, онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу.
И ако jе велика њихова наивност, морамо признати да jе и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима, коjи све ово што смо рекли знаjу исто тако као и ми, и коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свога пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато, да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода.
Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, – и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину, – а они то неће.
Поучени примерима ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, – буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.

Да резимирамо:
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности;
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни.
Молимо их нека размисле о овоме што смо навели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
Ништа нам не користи да се ухватимо као пиjан плота за реч демократиjа, – кад jе jасно да jе таква демократиjа шимера, самообмана.
Хаjте сви искрени и добронамерни да видимо шта ће да замени оно што мора да иде. Даjте да остваримо такав систем, у коме ће интерес народне целине бити наjвиши закон, а у коме ће максимум људског достоjанства, слободе и права бити ипак очуван.
Не урадите ли, искрени и добронамерни, то – онда сте управо слепи помоћници оних других наших противника, циничних и неискрених бранилаца демократиjе, коjи у ствари о демократиjи знаjу исто тако као и ми, да се она одржати не може и коjи употребљаваjу баш слободу и демократиjу да би их што пре срушили и заменили системом, у коме ће саме исконске основе људског друштва имати да страдаjу, а с њима и оне вредности: достоjанство, слобода и право, коjе бисмо у неминовним променама хтели да очувамо.
Мислимо да нам jе реч и гласна и jасна.

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА (Шта је још о демократији, тј. "народовлашћу", говорио пре стотину година чувени руски државни посленик и правник К.П. Побједоносцев?)

Константин Петрович ПОБЕДОНОСЦЕВ

Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику. Кандидат се не налази у непосредном односу са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самоустановљено тело, чија је главна снага - бахата безобзирност. Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице, тј. у локалној аристократији траже богате а памећу не много јаке житеље и успевају да их убеде да је њихова ствар и њихово право и привилегија да постану усмеритељи јавног мнења. Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на ту удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом. Ето на који се начин бира изборни штаб, комитет који управља и овладава изборима - то је својеврсно деоничарско друштво, које оживотворују оснивачи. Састав комитета бира се са промишљеном умешношћу; у њему једни служе као покретачка снага, то су људи који по сваку цену иду за остварењем свога материјалног циља или наума; други, наивни и лакомислени статисти, представљају пуки баласт. Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; или, пак, под повољнијим за њ околностима, на крају и сам истура као кандидат, потискујући онога за кога је у почетку дошао да агитује језиком својих фраза. Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе. На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно. Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време. Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали. Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању. Како год, међугим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред. Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже. Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! А како их употребљава, како се њима користи? Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост. Човек може да буде дубок мислилац, искусан војсковођа, способан правник, умешни законодавац а да, истовремено, буде лишен учинковите речи. И обрнуто, могуће је да, уз сасвим осредње умне способности и знања, поседује нарочит дар речитости. Спој такве надарености са пуноћом духовних снага ретка је и изузетна појава у парламентарном животу. Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема таквог дара, он, слично режисеру, стоји иза кулиса и отуда диригује целим хором у парламентарној представи, расподјељујући улоге, прeпуштајући говорнике који говоре у његово име, и користећи се притом, по сопственом нахођењу, способним али неодлучним умовима своје партије, који за њега мисле. Ако је природе енергичне, он хоће да делује и подухвата се да створи партију; ако је по природи просечан, сам се прибија уз ову или ону партију. Од вође партије тражи се, пре свега, јака воља. Та особина је органска, и поред крајње ограничености ума и разобручености егоизма и злобе, и поред подлости и нечовечних побуда, човек са јаком вољом може постати вођа партије и тад постаје руководилац, челни човек скупине, иако овој могу припадати и људи који га надмашују умним и моралним квалитетима. Шта је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину. На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити. Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу. Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари. Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање. Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време. По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа. По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи. По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља. По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најчастољубивији и најбезобзирнији грађани. По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа. По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост. Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства. Бол и горчину изазива мисао да је у руској земљи било и још увек има људи који маштају о насађивању те лажи и код нас; да наши професори својим младим слушаоцима о представничкој управи још увек проповедају као о идеалној државној установи; да наше новине и часописи у ударним чланцима и фељтонима стално говоре о парламентаризму као о правичном поретку, и то нимало се не трудећи да се пажљивије загледају у парламентарну машину. Али, већ и тамо где она одавно функционише, вера у њу слаби; велича је још тврдоглаво само либерална интелигенција, али народ, њоме угњетаван, стење и препознаје у њој утајену лаж. Ми тешко да ћемо, али наша деца и унуци наши без сумње ће дочекати рушење тога идола, коме разум савременог човека у својој самообмани наставља да се клања. Систем партијског заступништва сам себе дезавуише Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих познатих у историји човјечанства... Државна власт је позвана да делује и организује; њена дејства су, у суштини, очитовања једне воље, без тога је немогуће замислити иједну власт. Али, у коме то смислу мноштво људи и народна скупштина могу -очитовати једну вољу. Демократска се фразеологија не зауставља на решавању тога питања, одговарајући иа њега познатим фразама и изрекама, у стилу "воља народа", "јавно мнење", "врховне националне одлуке", "глас народа - глас Божији", итд. Све те фразе, наравно, треба да значе да велико мноштво људи по великој множини питања може да дође до једнаког закључка и да, у складу са њима, донесе једнаку одлуку. Можда је то и могуће, али само по најједноставнијим питањима. Али, чим је са питањем скопчана ма и најмања сложеност, његово решење на многољудном скупу могуће је само, уз посредство људи кадрих да га просуде у свој његовој сложености а затим и да убеде масу да донесе жељену одлуку. У најсложенија спадају, на пример, политичка питања, која изискују крајње напрезање умних снага код најспособнијих и најискуснијих мужева у држави; у таквим питањима, очигледно, нема ни најмање могућности да се рачуна на обједињавање мисли и воља на многољудном народном скупу - одлуке масе по таквим питањима могу да за државу буду само погубне. Ентузијасти демократије уверавају себе да народ може да очитује своју вољу у државним стварима - то је пуста теорија, на делу видимо, да је народна скупштина способна да прихвати - у заносу -мишљење које изрази само један човек или мањи број људи, на пример, мишљење познатог партијског вође, познатог локалног јавног посленика, или организованог удружења, или, на крају, слично мишљење једног или другога утицајног органа штампе. На тај начин, поступак одлучивања претвара се у игру, која се одиграва на огромној арени са мноштвом глава и гласова и што се више ових узима у обзир, игра постаје замршенија, и њен исход тим више зависи од побуда диктираних случајем и беспоретком. За избегавање и заобилажење свих тих тешкоћа пронађено је средство - управљати преко представничког тела, средство које је пре свега организовано и оправдало себе са успехом у Енглеској. Одатле се, по установљеној моди, пренело и у друге земље Европе, али се успешно, сходно правој традицији у праву, примила једино у САД. Међутим, и у својој отаџбини, Енглеској, представничке установе ступају у критичну епоху своје историје. Сама суштина идеје тога представничког управљања претрпела је већ промену, која је извитоперила његов првобитни смисао. Ствар је у томе што је од самог почетка бирачко тело, уско ограничено, слало са своје стране у парламент известан број лица, која су била дужна да у њему представљају његово мишљење, али која нису била обавезана никаквом одређеном инструкцијом од масе својих бирача. Претпостављало се да су изабрани људи који схватају истинске потребе своје земље и који су способни да тачно одређују правац државној политици. Задатак се решавао једноставно и јасно: требало је да се што је могуће више смањи тежина народне управе, ограничивши је на мали број способних људи и на скупштину, позвану да решава државна питања. Ти људи би наступали у својству слободних представника народа а не овог или оног мишљења, ове или оне партије, не будући везани инструкцијом. Али током времена тај се систем мало-помало изменио под утицајем исте оне кобне предрасуде о великој важности јавног мнења, које се тобоже просвећује (боље рећи, фризира) периодичном штампом, која маси народној наводно даје способност да непосредно учествује у решавању политичких питања. Појам заступања народне воље потпуно се изменио, претварајући се у појам мандата или одређеног налога. У томе смислу, сваки изабраник у било којој средини рачуна се већ представником владајућег мишљења у тој средини или партије која је у знаку тога мишљења однела победу на изборима - то више није представник државе или народа већ посланик везан инструкцијама своје партије. Том променом у самој суштини идеје народног заступништва отворена је рана, која је даље разједала цели систем представничког управљања. Избори су уситњавањем партија добили карактер личне борбе и борбе локалних интереса и мишљења, која је раскинула везу са основном идејом државне користи. При повећању броја чланова скупштине до крајности, већина њих бива заражена равнодушношћу према друштвеној ствари и губи навику да присуствује свим седницама и да учествује непосредно у разматрању и решавању свих послова. На тај начин, послови законодавства и општег усмеравања политике, који су за државу од највећег значаја - претварају се у игру, која се састоји из конвенционалних формалности, погодаба, фикција. Систем заступништва на делу сам себе дезавуише. Такви јадни резултати најочигледније се испољавају тамо где становништво које насељава државну територију нема јединствен састав, већ обједињује у себи разнородне националности. Национализам се у наше време може назвати пробним каменом, на коме се откривају лажљивост и непрактичност парламентарне управе. Уочљиво је да је национални принцип избио у први план и постао покретачки и реметилачки фактор у светским збивањима, управо од онога времена када је дошао у додир са најновијим облицима демократије. Доста је тешко одредити суштину те нове снаге и циљева којима она тежи, али је несумњиво да је управо у њој извор велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства, и за коју се не зна до каквог ће исхода довести. Данас видимо да сваким племеном, које улази у састав разноплемене државе, овладава ватрено осећање нетрпељивости према државном уређењу која га сједињује у општи склоп са другим племенима, као и жеља да има своју самосталну управу, са својом, често умишљеном културом. А то се не дешава само са оним народима, који су имали своју историју и у прошлости свој самосталан политички живот и културу, него и са онима, која никада нису живела сопственим политичким животом. Неограничена монархија успевала је да отклони или измири све сличне захтеве и пориве и не само пуком силом, већ и изједначавањем права и односа под једном влашћу. Али демократија не може са њима да изађе на крај и њихов национализам постаје нагризајући елемент; свако племе из своје средине шаље заступнике - не државне и народне идеје, но заступнике племенских нагона, племенске раздражености, племенске мржње - и према владајућем и према другим племенима, и према устројству које повезује све делове државе. Какав дисхармонични вид задобија у таквом разнородном саставу народно заступништво и парламентарна управа - очигледно показује у наше време пример аустријског парламента. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне беде, при њеном разноплеменом саставу. Страшно је и помислити, када би нам судбина послала кобни поклон-сверусијски парламент! Далеко било. Највеће зло уставног поретка састоји се у образовању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија обузета је тежњом да узме управну власт и ка томе крчи себи пут. Глава (челник) државе уступа политичкој партији, која чини већину у парламенту; у таквом случају министарство се образује од чланова те партије и они ради задржавања власти, почињу борбу са опозицијом, која се труди да збаци дотичну партију и да заузме њено мјесто. А ако се глава државе приклања не већини већ мањини и из ње бира своје министре, у таквом случају нова влада распушта парламент и усмерава све снаге на то да обезбеди себи већину на новим изборима и тако води борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; оне у сваком случају морају да стоје иза ње - не ради подржавања власти, не због унутрашњег сагласја у мишљењима, већ зато што та влада сама држи своје чланове партије на власти, обезбеђујући им све привилегије, користи и добити. Уопште - битан је мотив чланова сваке партије - да стоје у свему иза својих или због узајамних интереса или једноставно по инстинкту гомиле који побуђује људе да се деле на скупине или улазе у бој у збијеним редовима. Очигледно је да сагласност у мишљењима има у томе случају, веома слаб значај, а брига о друштвеној срећи служи само као покриће за њој сасвим стране побуде и пориве. И то се назива идеалом парламентарне управе. Људи обмањују себе мислећи да је та управа у служби обезбеђивања слободе. Уместо неограничене власти монарха, добијамо, дакле, неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство разумне воље; а у парламенту њега нема, јер ту све зависи од случајности, будући да се воља парламента одређује већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увек воља целог парламента - а тим се још мање може да сматра вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћиван јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Политичка слобода постаје фикција, подржавана на папиру, параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти сасвим пропада; либерална демократија тријумфује, расађујући беспоредак (анархију) и насиље у друштву заједно са семеном безверја и материјализма, проглашавајући слободу, једнакост и братство тамо где нема више места ни слободи, ни једнакости. Такво стање води незадрживо у анархију од које се друштво спасава само диктатуром, тј. (наопаким) успостављањем једне воље и једне власти у управљању.

ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Рене ГЕНОН

Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина интелектуално способна и с довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења  службене одлуке.

Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност  која је потпуно несхватљива.

Имамо различите примере бесмислености "демократског" темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца  супериорно у односу на друго које брани, на пример,  квалификована мањина.

Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике?

У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима-материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу.

Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње  крајем Средњег века, прецизније 1313.године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе.

Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање?

ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА

Жорж ВАЛОА

(Жорж Валоа, из књиге: ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА, Париз, 1906.године)

1. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ПОЛИТИЧКОЈ АНАРХИЈИ Ако ниједна организација, чак и изузетно добра, не може од слабог народа начинити снажан, супротно томе једна лоша организација може од једног енергичног народа створити слаб народ. То је случај са организацијом коју је XIX век назвао демократијом, а посебно случај републиканске демократије која краља замењује неким грађанином изабраним од стране неке врсте парламента. Краљ без народа не би био ништа друго до сиромашан човек као и сви ми, који гребе земљу како би преживео, али један народ без краља није почетак баш ничега, то је анархично врење у којем појединци, и велики и мали, губе мало по мало осећај за заједнички интерес, борећи се један против другог радом, уништавајући се међусобно све до потпуног распада или покоравања закону неке стране силе. Нема горег апсурда, опаснијег за нацију до демократске доктрине: избор вођа од стране народа; то може деловати привлачно и праведно али престаје то да буде ако се размисли да се то, у животу, примењује кроз "избор способних од стране неспособних"; а како хоћемо да најмање способни изаберу најспособније? По којим законима ће ти најмање способни препознати оне најдостојније, будући да им њихов дух мање способних не дозвољава да себи предоче неку способност већу од њихове? Апсурдност једне такве доктрине је више него очигледна. Исто тако, није ли то још једна од обмана коју су моћници нације измислили како би се ослободили краљеве контроле, домогли богатства, користи и привилегија државе и како би искоришћавали раднике. Свака демократија је увек само олигархија моћних предузетника удружених како би остварили своје појединачне интересе на рачун интереса нације, и тај скуп интереса се брзо дегенерише у скуп прохтева, жеља за јавном имовином која се може стећи најмањим напором, без много труда око организације посла, пошто се власт освоји "изборним смицалицама". Прва опасност је у овоме: државни трезор је ван сваке контроле; ниједан човек, ниједна група нема сталан интерес у томе да се тим трезором управља за добробит свих и он нужно постаје плен оних који се смењују на власти, који у њему уживају без да су за њега одговорни и чија је лакомост непосредно везана за употребу трезора не зарад добра нације него зарад њиховог личног интереса. Демократски систем је у правом смислу организовано, систематско расуло нације. Он у себи носи сопствену пропаст. Али опасно је то што његова пропаст доводи и до пропасти нације. Шта се у ствари дешава чим демократски систем постане систем једне нације? Најпре се моћни руководиоци предузећа, пошто су предходно оборили краљевску власт, уједињују како би подједнако искористили привилегије које себи могу приуштити сада када представљају државу. Они умањују напор који су до сада улагали у тражење послова. Уместо да пораст својих прихода траже у бољем коришћењу тла, што за њих представља највећи напор, они траже заштиту од државе, у виду новчане помоћи, принудних куповина или пак у виду заштите њихових појединачних индустрија и закона који дају предност њиховим интересима у односу на друге индустријалце - што за њих представља најмањи напор; уместо да тај успон траже у бољем коришћењу радне снаге људи које запошљавају, они га траже у смањењу плата које им дају. То је почетак расула и смањења заједничког учинка и ево како се то рушилачко дело наставља. Тражећи увек профит за најмањи напор, сваком од тих моћника се временом дешава да помисле да су они који са њим деле државне почасти сувише бројни и почињу да траже да један другог искључе из поделе. То је почетак онога што називамо "политичким борбама"; јер да би искључили једни друге, ови моћници се деле у групе, формиране на основу сличних нарави, групе које се народу представљају као оствариоцу бољих политичких организација и које су утолико више "демократске" колико њихови чланови мање имају осећај за колективни интерес. Ове групе представљају партије које се међусобно боре за освајање власти и улазе у праве ратове као некада, у време феудализма, принчеви и барони када би ауторитет краља почео да губи на снази, с том разликом што борбе партија ретко када односе животе и што се служе оружјем нације, које је везано за државу, како би се једни другима супроставили. Али ови ратови се за нацију једнако кобни као некада феудални, јер се енергија народа удаљава од рада и усмерава ка исцрпљујућим и јаловим борбама за друштвени положај. Што у ствари чине ови моћници подељени у партије како би савладали једни друге? Они траже своје присталице, а могу их пронаћи само међу народом који су претходно заинтересовали за своја предузећа општим правом гласа, називали га "сувереним" како би га навели да прихвати њихову власт. Али како прикупљају присталице у народу? То постижу обећањем да ће народ учествовати у добити од њихове власти. Тако сву енергију државе одвраћају од рада, мамећи народ да учествује у њиховим испразним политичким борбама и уводећи у државу уместо акције - агитацију. Тај позив упућен народу је још само једно од лукавстава моћника јер ови добро знају да своје обећање не могу испунити без да притом не изложе опасности своје интересе; такође када се једна група домогне власти у сарадњи са народом, то задовољава само неколицину појединаца из народа које власт запошљава и даје им неке ситне користи; остали се задовољавају речима, давањем бескорисних слобода или пак новим обећањима. Од тог тренутка, расуло се наглашава, јер енергични појединци дошли из народа који би у неком другом систему успон потражили у трговини или индустрији, крећу тим путем мањег напора какав је политика, која постаје каријера и предузетништво, и која може да задовољи све прохтеве. Узнемиреност, која креће од горе, од моћника, захвата ниже слојеве и све те енергичне људе који би своју способност проналажења и организације употребили у циљу јачања своје нације а који ће сада све своје снаге употребити да ту исту нацију ослабе тако што се придружују партијама и шире политичке борбе на још већи део нације. Све те рушилачке обмане моћника се једног дана морају окренути против њих. Није без последица то што су њима вабили народ и прокламовали општу демократију. Доћи ће дан када ће тај народ, поласкан тиме што га називају "сувереним" заиста поверовати у своју сувереност и пожелети да то заиста оствари. Тада је читава нација изложена опасности; сви појединци очекују успон али не сопственим радом него политичком борбом. Народ захтева да његов политички труд буде плаћен реалним користима а не више слободом коју не може да употреби. Народ међу собом бира своје представнике, бедне појединце који, будући да немају стварних интереса у нацији и према томе су сигурни да не могу изгубити ништа што им припада, не оклевају да народу обећају те реалне користи које овај захтева. Осим тога, ови појединци који уопште нису пронашли начин да употребе своје снаге, сада у том заступању народа проналазе свој успон јер једина корист коју они виде у тој позицији представника јесте материјални успон. То је уједно и продор гладних (побеснелих) паса у парламент у којем лове моћне вукове који су, пак, некада и сами уловили вука. У том тренутку парламент престаје да постоји као место заступања остварених интереса да би постао скуп прохтева, а корупција, која се до тада држала нижих слојева нације, захвата сада и оне који се баве јавним пословима и представљају нацију пред иностранством. Шта се у ствари дешава када гладни пси почну да располажу једним делом власти? Сви моћници удаљени од јавних послова и одбачени у своја приватна предузећа настоје да уз помоћ тих гладних паса добију привилегије које су некада сами себи давали и због тога их корумпирају плаћајући у новцу њихову сарадњу. Тако долази до продора корупције. Потом се она одржава и проширује јер се гладни пси, који у њој откривају средство сопственог опстанка, форсирају претећи моћницима законодавним мерама које би им нашкодиле. Али оно што је још озбиљније је то што корупција дозвољава чак и странцу да дође на власт. Али не могу ли, у ствари, сви ти мршави пси користити странцу на штету нације пошто они у њој немају никакав стваран интерес и уопште нису упозорени да њихова делатност штети колективном интересу? Дакле, и сам опстанак нације је угрожен јер странац охрабрује све оно што може да поремети њен индустријски успон и војну одбрану. И само функционисање демократских институција доприноси лакшем обављању тог посла. Једна од првих видљивих користи коју народу могу дати његови представници јесте смањење војних обавеза, умањивање ратничког напора који је постао највећи напор за појединца. А пошто представници објављују да тај напор може бити умањен без опасности, сваки "бирач" то енергично тражи. На тај начин демократе, и то све демократе, одвлаче народ ка најмањем напору што их ставља у инфериоран положај у односу на друге народе. А сам народ, преварен од стране својих демократских представника који га убеђују да ће сав приход од смањења војних обавеза послужити порасту народног опстанка, одвлачи све што помаже њихово изгласавање на тај пут најмањег напора. То је то расуло које демагози називају "силовитим демократским покретом".

2. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ И МОРАЛНОЈ АНАРХИЈИ Све у једном демократском систему доприноси расулу. И саме књижевне снаге које у једној монархији раде на томе да националне везе учине што јачим, да изражавају национално осећање и учвршћују за генерације које долазе обичаје националног духа, омогућавајући на тај начин нацији да пронађе сопствене правце у трајању - управо те снаге су погодне за распад групе. Јер зависне, какве су одувек, од власти која им омогућава живот и којој треба да се допадну, те снаге морају да следе промене националног живота и да служе онима који располажу влашћу. И док онда када служе краљевској власти, која од њих тражи израз осећања корисних за мир и рад, оне служе успону нације, - када служе моћне шефове предузећа или народне масе, оне раде на разједињавању. Јер док се краљу могу свидети тек пошто нацију повуку ка највећем напору, моћницима се могу допасти само правдајући коришћење богатства кроз задовољство а народу представаљају живот могућим уз улагање најмањег напора и уз најмању принуду. У једној добро организованој нацији, где су сви погледи упрти у краља који заступа највећи национални интерес, писци проналазе свој успон, односно своју највећу популарност, у похвали краљу којом се благосиља његова екселенција у очима гомиле. У демократији, где ниједан глас није довољно овлашћен да говори у име националног интереса, где је свако судија са својим појединачним интересом, писци проналазе свој успон у одобравању највећег броја појединачних интереса; теже ка томе да им се допадну и претерано се одушевљавају што највише заводи појединачни интерес; другим речима смањење напора и укидање принуда, које појединачни интерес сматра препрекама за своју енергију, су у стварности ланци којима се звер у човеку држи заробљеном. Уметност престаје да буде приказ енергије и борби енергије да би била тек један од начина приказивања ужитка настојећи да у животу покаже само задовољство које представља као саму сврху постојања. Писци, под притиском демократије, чине демагоге својим саучесницима; нападају све што представља препреку задовољству: религиозне везе, националне везе, друштвене и породичне везе, све што је успостављено како би приморало човека да очува своју енергију је разорено њиховим интелектуалним деловањем. Несмотрен, народ их поздравља и они удвостручују своју жестину пред тим охрабрењима верујући да су постали вође, аристократија. Они најплеменитији писци, стидећи се да подлегну том демократском улагивању, се повлаче из јавности и траже у себи самима, у својим индивидуалним сензибилитетима, начело које више не пружа онај национални сензибилитет. Племенитошћу они само наглашавају распад јер ускоро и не изражавају више ништа до своје посебности, својих фантазија и личних различитости. Анархија се тада дешава у духовима јер све литерарне снаге су тако нагнане да крену у појединачним правцима; снаге моћних, снаге оних средњих, снаге слабих као и оних искључених из јавног живота, расипају се и губе сву кохезију међу собом. Књижевност је још само хаос осећања, тежњи и противуречних идеја у којима појединац не може више да открије правац колективном напору и чија целина потхрањује скептицизам и песимизам, заустављајући тако узлет његове енергије. 3. ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ САМА НЕГАЦИЈА НАЦИЈЕ Демократска доктрина и њена примена дакле, свим средствима слабе нацију. Уосталом, демократска доктрина и мора водити ка нестајању нације јер у себи носи њену пропаст. Да би народ навели да прихвати нестајање краљевске власти, моћници су морали прокламовати догму слободе и изјавити да су све друштвене институције резултат слободног удруживања појединаца, да и сам друштвени живот постоји услед "друштвеног уговора" склопљеног међу појединцима. На тај начин су припремили негацију нације. Демократска логика неизбежно мора одвести појединца, уморног од напора који му се намеће националним животом, да раскине тај уговор и да потврди своје право на то да га раскине. Демократска нација је у основи немоћна пред појединцем који хоће да се врати на стадијум звери, на старо, неорганизовано стање друштва када појединац није познавао други закон до сопствени, индивидуални, а за легитимни рат признавао само онај који предузима за свој рачун. И сви појединци који ништа не поседују, који не схватају да је за успон неопходно стварати и радити у миру а који при том хоће да уживају у свим богатствима стеченим захваљујући индустрији, сви они раскидају такозвани уговор и оснажени слободом коју им признаје демократска доктрина, истичу сопствену слободу у односу на нацију и опиру се припремању сваког другог рата сем грађанског. Тако се прва обмана моћника окреће против њих самих, а они који су својевремено давали пример непослушности краљу сада се налазе пред претњом од непослушности народа. Али, заједно са њима су угрожени како нација и мир који је остварила, тако и цивилизација. Грађански рат, предвођен онима који се одвајају од нације, све ће то уништити. И док је мећународни рат успон за цивилизацију јер остварује ширење мира и победу најбоље организоване нације, грађански рат је уништавање цивилизације јер ограничава мир на мале групе и ризикује победу оних који су организовани само за пљачку. Тако завршава демократија, после чега још има места само за напад неког са стране или пак за дугу и мучну обнову под чврстим законом диктатора.                           

ДЕМОКРАТИЈА ПРОТИВ НАРОДА

Корнелије Зелеа КОДРЕАНУ

(Делови из књиге ''Мојим легионарима'')

 

 

ПРИМЕДБЕ НА ТЕМУ:  ДЕМОКРАТИЈА ПРОТИВ НАРОДА У ПАРЛАМЕНТУ

После ових избора, постао сам посланик у Парламенту. Био сам сам у непријатељском окружењу. Нисам имао никаквог искуства у том свету, нити сам био надарен за демократско говорништво, које је пуно празне, али помпезне фразеологије и намештених покрета, све то праћено великом дозом дрскости. Бог ме није обдарио тим особинама, које помажу човеку да успе, вероватно да би спречио моје уздизање на политичарске висине.

За све то време, које сам провео у Парламенту, ни једном нисам прекршио правила лепог понашања и поштовања старијих, макар они били и моји највећи непријатељи. Никога нисам исмевао, псовао нити вређао, што је значило да не могу да се уклопим у тај свет. Остао сам изолован, не само у смислу да сам био сам против свих, већ сам све укупно био издвојен из таквог начина живота.

Једне вечери, прилично касно, када су се расправе већ ближиле крају, а посланичка места била већином празна, ја сам добио прилику да говорим. Покушао сам да покажем како су нашу земљу окупирали Јевреји; да тамо где је њихова најезда највећа, људска беда је најужаснија: у Марамурешу; да њихово насељавање на нашем тлу наговештава пропаст румунског народа; да ми све више нестајемо како њихов број расте; и коначно да су вође румунског народа, ти људи демократског времена и ере политичких партија, издали свој народ стављајући се у службу великих домаћих или страних финансијера.

Показао сам да се у документацији Марморош Банке, том јудејском леглу завере и корупције, налази велики број политичара, којима је та банка ''позајмљивала'' новац; нпр. господин Брандш, државни подсекретар 111,000 леја; Банка Таранеаска господина Давилла, 4,677,000 леја; господин Јуниан 407,000 леја; господин Мадгеару 401,000 леја; г-дин Филипеску 1,265,000 леја; г-дин Радукану 3,450,000 леја; Радукану Банка 10,000,000 леја; г-дин Пангал (вођа Шкотског Масонског Реда у Румунији) 3,800,000 леја; г-дин Титулеску 19,000,000 леја - сви они су били на челним позицијама државне управе у Румунији. Осим њих, има ту и много других, али до њихових имена нисам могао да дођем.

Неко ме је прекинуо речима:

''То је позајмљен новац, биће враћен.''

Одговорио сам: ''Да ли ће бити враћен или не, ја то не знам. Али рећи ћу вам оно што знам: када неко позајми паре из таквог финансијског извора, има обавезу када дође на власт да задовољи тај извор или чак ако није на власти да га подржава, али у сваком случају не сме да га окринка када то треба да се учини.''

Затим сам прочитао списак којим сам показао, тако да нико није могао да ме оповргне, како је од рата румунска власт проневерила државу за неких 50 билиона леја за владавине демократије, најпоштенијег и најсавршенијег облика владавине народом од стране народа. ''Демократска'' власт, која за своју основну идеју има пре свега контролисање народа, је као велики контролор током 15 година своје владавине опљачкала фамозну цифру од 50 билиона леја.

Онда сам изнео пар критичких опажања на рачун демократије. И на крају сам поставио седам захтева:

1.Захтевамо увођење смртне казне за манипулаторе и пљачкаше државне касе. Ту ме је прекинуо г-дин Испир, професор на Богословском Факултету:

''Г-дине Кодреану, ви називате себе Хришћанином, проповедником хришћанског учења. Подсећам вас да је идеја, коју управо износите, анти-хришћанска.''

Одговорио сам му: ''Професоре, када је у питању избор између смрти моје земље и смрти лопова, увек бих изабрао ово друго и мислим да сам бољи Хришћанин уколико не дозволим да лопови упропасте моју земљу и униште је.

2.Захтевамо истрагу и отуђивање богатства онима, који су опустошили нашу јадну земљу.

3.Захтевамо да сви политичари, за које може да се докаже да су криви због деловања против интереса своје земље тако што су спроводили разне приватне проневере или на било који други начин, буду изведени пред лице правде.

4.Захтевамо да се у будуће политичари клоне водећих места у руководствима разних банака и финансијских предузећа.

5.Захтевамо истеривање гомиле немилосрдних експлоататора, који су дошли овде да опустоше богатства наше земље и да искористе наших руку дела.

6.Захтевамо да се територија Румуније прогласи неотуђивом и неповредивом својином румунског народа.

7.Захтевамо да учесници у кампањи буду послати на посао и да се установи једна једина управа, која ће надахнути целу румунску нацију једним срцем и једним умом.

[.]

Ово су били први напори да се јавно формулишу неке политичке мере, које сам сматрао најхитнијим. Оне нису биле резултат неког дугог размишљања или идеолошког трагања, већ тренутне рефлексије онога што је румунском народу у том тренутку било потребно, без одлагања.

Шест месеци касније, појавило се пар доста популарних покрета, који су у свом програму имали три малопре наведене тачке: 1. Смртну казну, 2. Испитивање порекла имовине и 3. Спречавање политичара да уђу у управне одборе великих предузећа и банака - што је значило да су и други увидели неопходност решавања тих проблема.

ПАР ЗАПАЖАЊА О ДЕМОКРАТИЈИ

На страницама, које следе, желим да изнесем неколико закључака из свог свакодневног искуства, на начин разумљив сваком младом легионару или раднику.

Ми живимо у демократском систему. Питам се, да ли је он добар? То још увек не знамо. Али једну ствар видимо: ми тачно знамо да један део већих и развијенијих европских народа одбацујетај систем и поставља неки нови. Зар су га они одбацили зато што им је одговарао? И други народи такође, чине снажне напоре да скину тај систем и замене га другим. Зашто? Зар је могуће да су сви они полудели? И да су само румунски политичари остали најмудрији људи на целом свету? У то баш и не могу да поверујем.

Наравно, они који су заменили демократију другим системом, имају за то своје разлоге. Али зашто ми да се замарамо туђим проблемима? Боље да се позабавимо својим евентуалним разлозима, који би нас приморали да одбацимо демократију као облик владавине. Ако за нас такви разлози не постоје, ако нама демократија одговара, онда треба да је задржимо, чак и ако је цела Европа одбаци.

Ипак, она није добра за нас из следећих разлога:

1.Демократија разбија јединство румунског народа, тако што га дели и подрива мржњу између подељених страна, а затим тако разједињен народ излаже нападима уједињеног блока јудејске моћи у тешком тренутку његове историје. Сам тај аргумент је толико озбиљан да би био довољан разлог за замену демократског система било којим другим, који би могао да гарантује наше јединство: што значи, наш живот; јер неслога подразумева  пропаст.

2.Демократија претвара милионе Јевреја у румунске држављане, тако што их чини једнаким са Румунима и даје им једнака права у румунској држави. Једнакост? На основу чега? Ми овде живимо хиљадама година; обрађујемо ову земљу и бранимо је својом крвљу вековима. Зашто онда да будемо једнаки са онима, који су ту једва 100, 10 или 5 година? Када се погледа у прошлост, ми смо били ти који смо створили ову државу. Када се погледа у будућност, ми Румуни сносимо сву историјску одговорност за опстанак Велике Румуније; они немају никакве везе са тим. Како Јевреји да буду одговорни пред историјом за нестанак румунске државе? И да сумирамо: они нису једнаки са нама у погледу рада, жртвовања и борбе, која је створила ову државу, нити смо изједначени што се тиче одговорности за њену будућност. Једнакост? Према старој пословици, једнакост значи третирање неједнаких ствари неједнако. На основу чега Јевреји траже једнаки третман и једнака политичка права са Румунима?

3.Демокрарија не може одржи континуитет. Подељена на странке, које владају једну, две или три године, она не може да оствари никакав дугорочни план. Једна странка поништава планове и напоре друге. Оно што је једна странка данас замислила и изградила, сутра ће бити уништено доласком друге на власт. У земљи, којој је потребно изграђивање и стварање, такав недостатак демократије представља опасност. То је као да се на некој фарми власници мењају сваке године и сваки долази са својим плановима, уништавајући све што су његови претходници створили.

4.Демократија не дозвољава политичарима да испуне своју обавезу према отаџбини и свом народу. Чак и политичар са најбољим намерама, у демократији постаје роб својих присталица; он ће или задовољити њихове личне прохтеве или изгубити њихову подршку. Политичар живи под њиховим терором и сталном претњом. Он је стављен у позицију да се одрекне свега што је у животу стварао и да задовољи услове, које му постављају његове присталице. Затим он почиње да испуњава њихове прохтеве; не из свог џепа, већ из џепа државе. Он ствара послове, задатке, комисије, синекуре, и тиме празни државни буџет, а све се то одражава на живот све сиромашнијег народа.

5.Демократија не може да успостави ауторитет. Она никога не кажњава. У страху да ће изгубити своје присталице, ни једна политичка партија неће применити никакве казнене мере против оних, који су упетљани у скандалозне пословне сплетке помоћу којих пљачком или проневером стижу до милиона; нити ће на било који начин  казнити своје политичке противнике, уколико они сами не открију своје прљаве послове и грешке.

6.Демократија је у служби моћних финансијера. Због свог скупог система и такмичења између разних група, демократија захтева много пара. По природи ствари, она тако постаје роб огромног јеврејског капитала из иностранства, који својом потпором овладава тим системом.

На тај начин, судбина народа предата је у руке светским банкарима.

 

ИЗБОР, СЕЛЕКЦИЈА, НАСЛЕЂЕ

Државом се не влада у складу са вољом народа: по демократској формули; нити у складу са вољом појединца: по диктаторској формули; него у складу са законима. Али овде не мислим на законе, које су људи створили. Постоје норме или природни закони живота, а постоје и норме или природни закони смрти. Дакле, закони живота и закони смрти. Народ се креће ка животу или ка смрти у зависности од тога који од ових закона поштује.

[.]

Остаје да се одговори на једно питање: Ко у народу може да разуме и интуитивно да препозна ове норме? Народ? Масе? Ако мислите да је тако, онда од обичног народа очекујете превише. Широке народне масе не разумеју ни много једноставније законе. Они морају да им се понављају уз стално инсистирање како би их усвојили - па чак и уз кажњавање, ако је то неопходно.

Ево неколико закона, који су преко потребни за свакодневни живот, а за широке народне масе су тешко схватљиви: да је у случају заразне болести потребно оболеле изоловати и извршити општу дезинфекцију; да сунце мора да улази у куће, и због тога би свака кућа требало да има велике прозоре; да ће стока бити од веће користи за људску исхрану ако се боље храни и узгаја, итд. Ако широке народне масе не разумеју или веома тешко разумеју пар правила неопходних директно за њихов свакодневни живот, како онда неко замишља да народ - који у демокрарији треба сам да управља - може да схвати најсложеније природне законе; или да интуитивно препозна најсуптилније и најнеприметније норме људског владања, норме које превазилазе обичног човека из народа, његов живот и свакодневне потребе или које се чак и не односе на њега, већ на узвишенију јединицу, на нацију?

За прављење хлеба или ципела, за орање, земљорадњу или управљање колима, човек мора бити специјализован. Па зар онда није потребна специјализованост и за најзахтевнији посао, а то је управљање народом? Зар онај ко води народ не би требало да има одређене квалитете?

Закључак: Народ није способан да сам себе води. Њиме би требало да влада елита. Односно, категорија људи, која је потекла из тог народа, а поседује одређене способности и нарочите особине. Баш као што и пчеле подижу своју ''краљицу'', тако и народ треба да однегује своју елиту. Исто тако, народ у свакој невољи треба да се обрати својој елити, мудрацу државе.

[.]

Ко бира ту елиту - народне масе?

За сваку ''идеју'' се могу наћи присталице и њихови гласови, али то не значи да народ разуме те идеје, законе или кандидате, већ нешто сасвим друго: да одређени појединци поседују вештину задобијања поверења и симпатија широких народних маса. Нема ничег хировитијег и нестабилнијег од народа, када је реч о њиховим ставовима. Од рата, овај народ је био уз Аверескуа, Либерале, Националисте, Сељачку Народну странке, Јоргана итд. поздрављао је сваку од тих странака, да би годину дана касније пљувао по њој, схвативши своју грешку, дезоријентисаност и неспособност. За народне масе, при избору, важи критеријум: ''Да испробамо неку другу власт.''Дакле, избор није извршен на основу здравог разума и знања, већ случајно и ослањањем на срећу.

Узмимо две супротне идеје, једна је истинита, а друга лажна. Тражи се истинита идеја и питање се ставља на гласање. Једна идеја добија 10,000 гласова, а друга 10,050. Зар је могуће да 50 гласова више или мање одлучује о истинитости? Истина не зависи ни од већине ни од мањине; она има своје властите законе и побеђује упркос већини, макар та већина била и поражавајуће велика.

Проналажење истине не може бити поверено народним масама, као што ни у геометрији не можемо Питагорину теорему ставити на гласање како бисмо одредили или негирали њену валидност; или као што се ни хемичар, који синтетише амонијак не обраћа народним масама да ставе количине азота и водоника на гласање; или агроном, који годинама проучава агрономију и њена правила, не мора да се обраћа народним масама покушавајући да убеди себе у њихову истинитост на основу гласања.

[.]

Да ли народ може да изабере своју елиту?

Зашто онда војници не бирају најбољег генерала? Да би бирала, та колективна порота мора добро да зна следеће:

1Законе стратегије, тактике, организације итд. и

2До које мере се тај појединац својим способностима и знањем покорава законима.

Нико не може мудро да изабере без тог знања. Ако народ жели да изабере своју елиту, неопходно је да зна националне законе вођства и меру до које се кандидати за то вођство својим квалификацијама и знањем повинују поменутим законима. Међутим, народ не може да зна ни те законе као ни кандидате. Зато ми сматрамо да водећу елиту земље не могу изабрати широке народне масе. Покушај одабирања те елите је исто као да се већинским гласањем одређује ко треба да буде песник, писац, механичар, пилот или спортиста у једној земљи. А на тај начин, демократија која је заснована на принципу избора, чини фундаменталну грешку из које проистиче стање нереда, беде и неправде у нашим селима. Овде смо дотакли главну тачку јер из те грешке демократске концепције потичу и све остале. Када масе добију задатак да изаберу своју елиту, они не само да су неспособни да је открију и изаберу, већ, штавише, бирају најгоре људе из народа, са ретким изузецима. Демократија не само да уклања националну елиту већ је и замењује најлошијим појединцима из народа. Демократија бира људе који немају скрупула нити морала; бира онај који ће више да плате, дакле оне који су у бољој могућности да подмите; бира мађионичаре, шарлатане, демагоге који ће се истицати у својим занимањима током изборне кампање. Између њих може да се провуче само пар добронамерних политичара, али они ће бити само марионете претходних. Права елита те нације биће поражена јер одбија таква средства борбе; она ће се повући и остаће скривена.

Из тога произилазе фаталне последице за државу. Када државу води тзв. ''елита'' састављена од најлошијих, најподмитљивијих и најизопаченијих људи, онда човеку није дозвољено да пита зашто држава пропада?

Ево онда узрока свих других несрећа: неморал, корупција и похлепа широм државе; лоповлук и пљачкање државмог богатства; немолисрдно искоришћавање народа; беда и сиромаштво; недостатак осећаја дужности у свим професијама; неред и дезорганизованост унутар државе; инвазија богатих странаца са свих страна који су дошли да покупују пропале фирме које се продају у бесцење. Држава је на лицитацији: ''Ко плати више''. Све у свему, до тога ће нас довести демократија.

Нарочито од рата, у Румунији је демократија, својим системом избора, створила ''националну елиту'' Романо-Јевреја, која није заснована на храбрости, родољубљу нити пожртвованости већ на издаји, задовољавању личних интереса, миту, паду под разне утицаје, на богаћењу путем експлоатације и проневера, на пљачки, кукавичлуку и прљавој борби са противницима. Та национална елита, ако настави да води нашу земљу, изазваће пропаст румунске државе.

Дакле, данашњи проблем румунског народа од кога зависе и сви остали проблеми, јесте замена те лажне елите правом националном, заснованом на врлини, љубави и пожртвованости, на части, раду, реду и дисциплини.

[.]

Ко треба да изврши ту замену? Ко да постави ту праву елиту на власт? Мој одговор је: Било ко, само не народне масе. Признајем сваки систем осим демократије, која уништава румунски народ. Нова румунска елита, као и свака друга елита у свету, мора бити заснована на принципу друштвене селекције. Другим речима, из националног тела се бира категорија људи, обдарена одређеним квалитетима, које се затим негују. Тачније, она се бира из здраве сељачке радничке средине, која је пре свега везана за земљу. Та категорија људи постаје национална елита која треба да води наш народ.

[.]

Када народ може и мора да одлучује? Народ би требало да се консултује пре доношења неке велике одлуке која ће утицати на његову будућност. Тада он треба да се изјасни да ли може или не може и да ли је духовно спреман или није да следи одређени пут. Народ треба да се пита о стварима које утичу на његову судбину. То се подразумева под консултовањем народа; то не значи да народ треба да бира своју елиту.

[.]

Али ја понављам своје питање: ''Ко одређује и процењује чланове елите? Ко установљава селекцију и освештава чланове нове елите?'' Одговор гласи: ''Претходна елита''.

Она не бира и не именује, већ освештава свакога на своје место до кога се уздигао својим способностима и моралним вредностима. То освештање обавља вођа елите у консултацији са осталим члановима. Зато национална елита треба да има у виду да иза себе остави елиту која ће је наследити али која није заснована на принципу наслеђа, већ само на принципу друштвене селекције примењене на најстрожи начин. Принцип наслеђа сам по себи није довољан. Принцип друштвене селекције окрепљује елиту доводећи стално нове чланове. Главна историјска грешка је направљена када је елита заснована на принципу селекције, а одмах затим је одбацила тај принцип замењујући га принципом наслеђа и тиме створила неправедни систем привилегованости по рођењу. Као протест против те грешке; ради отклањања дегенерисане елите и ради укидања привилегија по рођењу, створена је демократија. Напуштање принципа селекције довело је до лоше и дегенерисане елите којој се затим супротставила демократија.

[.]

Принцип селекције такође отклања и принципе избора и наслеђа. Они се међусобно искључују. Између њих постоји сукоб; јер, или постоји принцип селекције и у том случају мишљење и гласови масе нису важни, или та маса бира одређене кандидате и у том случају више не делује селекција. Исто тако, ако је прихваћен принцип друштвене селекције; наслеђе не игра никакву улогу. Та два принципа могу заједно да опстану једино ако наследник одговара законима селекције.

[.]

А ако народ нема праву елиту, која би именовала своје наследнике? Одговорићу на то питање само једном реченицом, која садржи неоспорну истину: У том случају права елита се рађа из рата са лажном, дегенерисаном елитом, и то такође по принципу селекције.

[.]

Дакле, када се све то сабере, улога елите је следећа:

- Да воде народ у складу са животним правилима.

- Да оставе за собом елиту која ће их наследити, али не на основу принципа наслеђа, него селекције, јер само елита познаје животна правила и може да процени до које мере се, својим способностима и знањем, људи прилагођавају тим правилима.

То је као кад баштован, који годинама гаји своју башту, води рачуна о томе да пре него што умре пронађе свог наследника, своју замену, јер једино он зна, ко је од његових помоћника најбољи и ко би могао да га замени и настави његов рад.

На којим квалитетима треба да се темељи елита?

а) Духовној чистоти. б) Радној способности и креативности. ц) Храбрости. д) Скромном начину живота и бризи пре свега о томе како решити проблеме који тиште народ. е) На сиромаштву, тачније добровољном одрицању од нагомилавања богатства. ф) На вери у Бога. г) И на љубави.

[.]

Често су ме питали да ли је наша досадашња активност следила учење хришћанске цркве. Одговор је следећи:

Ми правимо велику разлику између пута којим ми идемо и оног којим иде хришћанска црква. Црква доминира над нама. Она достиже савршенство и узвишеност. Ми не можемо да спустимо ту раван како бисмо објаснили своје деловање. Ми се, кроз свој рад, кроз све своје поступке и размишљања, трудимо да следимо пут хришћанске цркве онолико колико нам то дозвољава тежина нашег телесног греха и наш пад, који потиче од првобитног греха. Остаје да се види колико смо ми способни да се уздигнемо до тих висина својим овоземаљским трудом.

ПОЈЕДИНАЦ, НАРОДНИ КОЛЕКТИВ, НАРОД

''Људска права'' нису ограничена само правима других људи, већ такође и другим правима. Постоје три дистинктивна ентитета:

1.Појединац.

2.Тренутни народни колектив, то јест, скуп свих појединаца из истог народа, који у датом моменту живе у држави.

3.Народ, тај историјски ентитет, чији живот превазилази временску ограниченост; он има своје корене у неким давним временима, а његовој будућности се не види крај.

Још једна велика грешка демократије, засноване на ''људским правима'' јесте заинтересованост само за један од ова три ентитета, за појединца; она занемарује други ентитет и исмева га, а трећи потпуно негира. Сваки од њих има своја права и своје дужности, право на живот и дужност да не угрожава живот остала два ентитета. Демократија настоји да обезбеди само права појединца. Зато смо у демократији сведоци великог нереда. Пошто има неограничена права, појединац сматра да може да повреди права целог колектива, да погази та права и одузме их; зато у демократији имамо једну анархију, у којој сваки појединац гледа само свој лични интерес. Самим тим, народни колектив показује склоност да жртвује своју будућност - права народа - зарад тренутних интереса. Због тога смо сведоци немилосрдне експлоатације и отуђивања наших шума, рудника, нафтних резерви, заборављајући да постоји на стотине румунских генерација, које ће доћи иза нас и које  треба да наставе живот нашег народа.

Тај нагли преокрет, то нарушавање односа, које нам је демократија донела, чине праву анархију, ремећење природног поретка, и представља један од главних узрока немирног стања у данашњем друштву. Хармонија може поново да се успостави само повратком природног поретка ствари. Појединац се мора потчинити вишем ентитету, тј. народном колективу, који опет мора да се подреди народу. ''Људска права'' онда више нису неограничена, већ ограничена правима народног колектива, која су даље ограничена правима народа.

Коначно, могло би се закључити да у демократији барем појединац, који ужива толика права, живи савршено. Али у стварности,  што је крајње трагично у демократији, појединац уопште није слободан, јер где је слобода окупљања у нашој земљи, слобода писања или слобода свести? Појединац живи под терором у опсадном стању, контролисан цензуром; на хиљаде људи је ухапшено, а неки су и поубијани због свог начина размишљања, као у најокрутнијим диктаторским режимима. Где је право ''суверене масе'' да одлучи о својој судбини када су окупљања забрањена, када је на хиљаде људи спречено да гласа, када народ доживљава разна малтретирања, претње смрћу, а дешавају се чак и убиства? Ви ћете рећи: ''Да, али ти људи желе да промене Устав, да ограниче наше слободе и да поставе нови систем владавине!'' Питам вас: ''Може ли демократија да ускрати народу слободу да сам одлучи своју судбину, да промени свој Устав и свој режим, онако како он хоће; да живи са више или мање права по свом избору?''

То је права трагедија. У стварности, човек у демократији нема никаква права. И он их није изгубио у корист народног колектива или народа, већ у корист политичко-финансијске касте банкара и изборних агената. И коначно, ту је и последња добробит за појединца - масонска демократија, која се нечувеном перфидношћу маскира у апостола мира док у исто време проглашава рат између човека и Бога.

Мир међу људима и ратовање против Бога. Перфидно је то што они користе речи нашег Спаситеља ''Мир међу људима'' како би се показали као апостоли ''мира'' док Га са друге стране осуђују и проглашавају  непријатељем човечанства. Штавише, они се претварају да желе да спасу људске животе, а у ствари их воде у смрт; правећи се да спашавају њихове животе од рата, у ствари их осуђују на вечно проклетство.

Ново Свитање