Драган Главашић
Да је којим случајем наше друштво, суштински здрава друштвена заједница: онда не би било никакве потребе образлагати значај и праву вредност филозофије, као кључне науке о стварности… Но чињеница да је и више него потребно изнети мисаону оправданост филозофије--те бављења датом науком--указује, пре свега, на то до ког степена је наше друштво посрнуло. Јер филозофија је толико обезвређена и маргинализована да су филозофи сматрани неким неважним особама које причају о небитним темама; док у исто време различите декадентне личности, спортисти, модни креатори, манекени, певачи, забављачи, политичари, криминалци и бизнисмени воде главну реч: и то тако да што би њихова стварна улога требала бити суштински безначајнија то им је у овом друштву додељена важнија позиција, те на тај начин имају више пара и већи приступ медијима а самим тим и већи утицај на широке народне масе…
Но моја мисаона одбрана интелектуалне делатности првог реда као што је филозофија ће се свести на само неколико реченица, које верујем да ће бити довољне да барем неким читаоцима укаже на огроман значај филозофије. Другим речима: наша исконска потреба да разоткријемо суштинску стварност је једна од фундаменталних сила. Као глад и жеђ, досада и жудња за знањем су основни инстинкти који су природно део нас; тако да трагање за истином није никакво губљење времена или бацање пара већ је одговор на наш примарни циљ и исконски разлог нашег самог постојања. Али док храна може окончати нашу глад, вода може утолити нашу жеђ, забава може елиминисати досаду: једино наука (нарочито филозофија) може дати одговарајуће одговоре како би успешно одрадили нашу потрагу за знањем, стога нам омогућили да уздигнемо наше постојање на један знатно виши ниво: те да остваримо физички лагоднији или пожељнији живот а ментално сврсисходније постојање. То јест, интелигенција је оно што нашу врсту издваја од свих осталих и то је она пресудна карактеристика која може највише утицати на квалитет наших живота као јединих мисаоних бића на овој планети... А ко је бољи или прикладнији да се бави интелектуалним питањима од самих филозофа: чија је то основна и превасходна делатност. Другим речима једино нас још филозофи могу спасти од ужаса који нас је снашао--а то значи да у нашем друштву [те у сваком, имало, нормално друштву] филозофи морају имати кључну, то јест водећу улогу!
МЕДИЈСКИ УТИЦАЈ
Самоубиство није зло зато што ја кажем да је зло, нити зато што било ко други каже да је зло, нити зато што пише у тамо неком статуту да је оно законски забрањено те подложно кривичном гоњењу. Самоубиство је зло зато што сви знамо да је зло; зато што је то написно у најважнијој и најзначајнијој књизи што постоји: овом свемиру те зато што све што постоји има природну тенденцију за опстанком и самоодржањем! Или другачије казано, самоубиство је погубно зло, зато што је урезано у нашим генима да морамо да живимо те да не смемо да се својевољно самоуништавамо... Но тада бисмо се морали запитати: зашто, и поред тога што је највеће зло за дати ентитет да се својевољно самоуништи: и поред тога, наш народ неумитно срља у сопствену пропаст! Како је могуће објаснити чињеницу да српски народ--као и сви истински Европљани--полако али сигурно иде ка тоталном уништењу а да притом нико ништа не предузима да се то спречи?
Моја намера је да у овом концизном тексту укатко изнесем нека запажања и констатације које ће иначе послужити као основа моје нове књиге на тему спречавања даљег и систематског пропадања наше нације, расе, културе и цивилизације. Јер нема ништа природније и нема ничег више моралног него за нас да желимо оно чему припадамо да опстане и просперира; те исто тако нема ништа горе или бизарније него да било ко и на било који начин својевољно доприноси уништењу сопственог народа!
У овом броју ћу изричито дискутовати о проблему медија и њиховог погубног утицаја. Наиме, ретко ко ће се усудити да изјави како су наши или светски медији добри. А са друге стране, многи ће указати да медији врше погубан утицај, нарочито на најмлађе генерације.
Но, иако бих се ја сложио са оваквом констатацијом те проширио дати исказ на један знатно виши ниво: казавши да су већина медија ништа друго до екстремно погубни по наш народ и нашу целокупну цивилизацију… Ипак морам приметити да се не бих сложио са већином по питању образложења дате констатације. Наиме, већина долази до негативне оцене медија тако што износе чињеницу да су медији препуни насиља и секса те да је то основни разлог њихове процене медија као веома лоших.
Са моје тачке гледишта, насиље је интегрални део стварности те учити нашу децу да насиље постоји је веома важно за њихов и наш укупни опстанак. Јер ако неко обмањује децу да живе у свету без насиља--који узгред речено не постоји и вероватно неће никад ни постојати јер је неприродна замисао и немогућа творевина--те да буду искључиво поштени, мирољубиви, добронамерни, искрени, и томе слично, он их самим тим осуђује на пропаст јер да би се успело и/или опстало у овом свету неопходно је бити спреман на адекватан начин ући у утакмицу живота: где су наивни, доброћудни и мирољубиви ништа друго до жртве оних који су лукавији или подлији. Исто тако секс је интегралан део опште стварности те самим тим не би требало скривати његово постојање, те његов значај, а зарад опстанка наше расе; то јест и пре свега, нема смисла обмањивати нашу децу да тако нешто не постоји. Те иако не бих ни на који начин прихватио или одобрио промовисање било какве перверзије или пак било шта што води ка изопаченостима које доприносе нашем уништењу--ипак не видим било какав разлог да нормалне или здраве сексуалне везе треба спутавати или забранити да се, као такве, појаве на медијима или пак буду на неки, да кажемо контролисан, начин присутне у њима.
Оно што ја замерам медијима и оно што ја лично сматрам да је њихов највећи грех је њихов погубан утицај. Наиме, медији су најмоћније оружје што тренутно постоји за наметање “морала” и јавног мишљења, те њихову контролу и манипулацију. Кад девијантне особе преузму апсолутну моћ над већином или свим водећим медијима [а нарочито над телевизијом, као најутицајнијим и најмоћнијим медијским средством] те кад остале кључне компоненте датог друштва сарађују са медијима ка остварењу заједничног, екстремно погубног циља, онда се ту ради о вансеријском виду зла против нашег целокупног народа и наше одасве свете цивилизације.
Крајње девијантан утицај медија се може приметити и у веома чудној тенденцији да изричито младе особе или боље речено интелектуално незреле особе [обично тинејџери или младићи и девојке (знатно) млађе од 30 година] имају масован и сталан приступ медијима. С обзиром на невероватно моћан утицај медија те могућност наношења огромне штете: просто нема логичног образложења давати деци толики приступ па чак и контролу над медијима. Јер нико нормалан неће дати незрелој особи пиштољ или бомбу да се игра а зашто би онда ико наметао да деца воде емисије и имају огроман утицај путем медија; нарочито кад се зна да су медији кудикамо опаснији од било ког нама познатог оружја.
Са друге стране могуће је изнети аргумент да уколико неко има злу намеру да нас уништи као народ те да систематски сатре нашу целокупну расу и цивилизацију онда би довођење деце и интелектуално незрелих или пак изопачених особа на медије у ствари представљало подмуклу злоупотребу датих ликова са циљем даљег подривања нашег друштва те стварања општих услова који погодују нашем нестанку!
Исто тако било би од користи обратити пажњу на чињеницу да “наши” медији намећу све и свашта што је пре свега декадентно или крајње перверзно. Погледајте само филмове који “наше” ТВ станице свакодневно показују, то јест подло сервирају већ жестоко слуђеним масама. У просеку, од 1000 приказаних филмова, може се наћи највише један до два који су довољно добри да се барем могу одгледати а да притом сваки имало нормалан човек не осети мучнину проузроковану болесном пропагандом! А да и не говоримо какве све особе парадирају испред наших малих екрана. Ту се једино не зна која од тих ТВ станица је гора од које; те која од датих особа носи већу дозу декадентности у себи! Јер све “наше” ТВ станице изгледа да воде међусобни рат о томе која ће више штете нанети нашем народу и нашој свеобухватној цивилизацији; а дотични ментално заостали јадници су злоупотребљени за промоцију одређених циљева ужаса… Но кад би ово било имало здраво друштво: оваква пошаст као што су “наши” медији не би била прихватљива опција а медијске личности које се по њима учестало шепуре и које су--уз помоћ медијске моћи бруталне индоктринације--уздизане у “небеса” биле би тамо ГДЕ ИМ ЈЕ И ПРАВО МЕСТО а где не би наносиле непроцењиву штету нашем народу и нашој цивилизацији.
Но, шта би се могло урадити да се наш народ ипак спасе од тих представника мождано осакаћених, тих поборника дегенерика уздигнутих на пиедестал “идола” за слуђене масе. Како би смо се још могли извући из оваквог бескрајног понора: кад ниједан писац о томе не пише, кад ни једна ТВ станица о томе не прича, кад нам непрестано сервирају арапску музку и још је зову српском народном музиком, кад велики број радио станица пушта црначку народну музику (џез) коју још прогласише уметничком; а нити једна, од тих станица, не пушта нашу праву народну музику, нити нашу класичну музику… Шта друго до да се почне отворено и непрестано причати да ћемо кроз неколико генерација нестати са лица земље: да се врши геноцид над нама а да—на медијима или у сферама моћи—нема никог нормалног, никог ко би барем покушао, да то спречи!
Није неопходно да неко буде филозоф па да упита: какви смо ми то људи—и где ће нам душе—кад плач и жртве наше браће са Косова не може да нас покрене из овог летаргичног ужаса, да нас пробуди и уједини… А шта тек да се каже кад схватимо да ће то бити и плач наше деце, овде у Београду (као и у Загребу, Љубљани, Москви, Амстердаму, Паризу, Лондону и по целој Европи), кроз две генерације; или пак, како смемо да окренемо главу у страну—као да се то нас уопште не тиче—док се нашој властитој деци, на један тихи начин, спрема погром! Те зашто на нашим медијима нема никог ко ће отворено казати истину и спречити судбину гору од смрти која ће задесити наше још нерођене потомке! Е па управо зато се на нашим медијима појављују скоро искључиво деца или духовно незреле личности, то јест, сад тек видимо прави разлог зашто истинским филозофима тамо нема места те зашто преостале патриоте и највећи интелектуалци—и поред свих импозантних препрека—морају изнаћи снаге и начина да се и њихов глас чује у иначе узбурканом мору безначајних глупости и изопачености.
Због наших одасве храбрих и светих предака и наших будућих покољења, као нечег нама најсветлијег и најдражег; због овог свемира који је милијардама година стрпљиво радио на стварању живота и уздизању датог живота на ниво интелигенције те даљњем усавршавању те интелигенције: наша је морална и неприкосновена обавеза да изнађемо начин и спречимо паразитске хорде ментално осакаћених, да нас одведу у сигурну пропаст, да сатру сваки траг нашег постојања, да нашу децу подвргну ужасу највећем, да пониште милијарде година космичке еволуције!
[Овај чланак претходно је већ био објављен у једном књижевном часопису,
на дан 10. јула 2004. године у Београду
Србско Свитање
Да је којим случајем наше друштво, суштински здрава друштвена заједница: онда не би било никакве потребе образлагати значај и праву вредност филозофије, као кључне науке о стварности… Но чињеница да је и више него потребно изнети мисаону оправданост филозофије--те бављења датом науком--указује, пре свега, на то до ког степена је наше друштво посрнуло. Јер филозофија је толико обезвређена и маргинализована да су филозофи сматрани неким неважним особама које причају о небитним темама; док у исто време различите декадентне личности, спортисти, модни креатори, манекени, певачи, забављачи, политичари, криминалци и бизнисмени воде главну реч: и то тако да што би њихова стварна улога требала бити суштински безначајнија то им је у овом друштву додељена важнија позиција, те на тај начин имају више пара и већи приступ медијима а самим тим и већи утицај на широке народне масе…
Но моја мисаона одбрана интелектуалне делатности првог реда као што је филозофија ће се свести на само неколико реченица, које верујем да ће бити довољне да барем неким читаоцима укаже на огроман значај филозофије. Другим речима: наша исконска потреба да разоткријемо суштинску стварност је једна од фундаменталних сила. Као глад и жеђ, досада и жудња за знањем су основни инстинкти који су природно део нас; тако да трагање за истином није никакво губљење времена или бацање пара већ је одговор на наш примарни циљ и исконски разлог нашег самог постојања. Али док храна може окончати нашу глад, вода може утолити нашу жеђ, забава може елиминисати досаду: једино наука (нарочито филозофија) може дати одговарајуће одговоре како би успешно одрадили нашу потрагу за знањем, стога нам омогућили да уздигнемо наше постојање на један знатно виши ниво: те да остваримо физички лагоднији или пожељнији живот а ментално сврсисходније постојање. То јест, интелигенција је оно што нашу врсту издваја од свих осталих и то је она пресудна карактеристика која може највише утицати на квалитет наших живота као јединих мисаоних бића на овој планети... А ко је бољи или прикладнији да се бави интелектуалним питањима од самих филозофа: чија је то основна и превасходна делатност. Другим речима једино нас још филозофи могу спасти од ужаса који нас је снашао--а то значи да у нашем друштву [те у сваком, имало, нормално друштву] филозофи морају имати кључну, то јест водећу улогу!
МЕДИЈСКИ УТИЦАЈ
Самоубиство није зло зато што ја кажем да је зло, нити зато што било ко други каже да је зло, нити зато што пише у тамо неком статуту да је оно законски забрањено те подложно кривичном гоњењу. Самоубиство је зло зато што сви знамо да је зло; зато што је то написно у најважнијој и најзначајнијој књизи што постоји: овом свемиру те зато што све што постоји има природну тенденцију за опстанком и самоодржањем! Или другачије казано, самоубиство је погубно зло, зато што је урезано у нашим генима да морамо да живимо те да не смемо да се својевољно самоуништавамо... Но тада бисмо се морали запитати: зашто, и поред тога што је највеће зло за дати ентитет да се својевољно самоуништи: и поред тога, наш народ неумитно срља у сопствену пропаст! Како је могуће објаснити чињеницу да српски народ--као и сви истински Европљани--полако али сигурно иде ка тоталном уништењу а да притом нико ништа не предузима да се то спречи?
Моја намера је да у овом концизном тексту укатко изнесем нека запажања и констатације које ће иначе послужити као основа моје нове књиге на тему спречавања даљег и систематског пропадања наше нације, расе, културе и цивилизације. Јер нема ништа природније и нема ничег више моралног него за нас да желимо оно чему припадамо да опстане и просперира; те исто тако нема ништа горе или бизарније него да било ко и на било који начин својевољно доприноси уништењу сопственог народа!
У овом броју ћу изричито дискутовати о проблему медија и њиховог погубног утицаја. Наиме, ретко ко ће се усудити да изјави како су наши или светски медији добри. А са друге стране, многи ће указати да медији врше погубан утицај, нарочито на најмлађе генерације.
Но, иако бих се ја сложио са оваквом констатацијом те проширио дати исказ на један знатно виши ниво: казавши да су већина медија ништа друго до екстремно погубни по наш народ и нашу целокупну цивилизацију… Ипак морам приметити да се не бих сложио са већином по питању образложења дате констатације. Наиме, већина долази до негативне оцене медија тако што износе чињеницу да су медији препуни насиља и секса те да је то основни разлог њихове процене медија као веома лоших.
Са моје тачке гледишта, насиље је интегрални део стварности те учити нашу децу да насиље постоји је веома важно за њихов и наш укупни опстанак. Јер ако неко обмањује децу да живе у свету без насиља--који узгред речено не постоји и вероватно неће никад ни постојати јер је неприродна замисао и немогућа творевина--те да буду искључиво поштени, мирољубиви, добронамерни, искрени, и томе слично, он их самим тим осуђује на пропаст јер да би се успело и/или опстало у овом свету неопходно је бити спреман на адекватан начин ући у утакмицу живота: где су наивни, доброћудни и мирољубиви ништа друго до жртве оних који су лукавији или подлији. Исто тако секс је интегралан део опште стварности те самим тим не би требало скривати његово постојање, те његов значај, а зарад опстанка наше расе; то јест и пре свега, нема смисла обмањивати нашу децу да тако нешто не постоји. Те иако не бих ни на који начин прихватио или одобрио промовисање било какве перверзије или пак било шта што води ка изопаченостима које доприносе нашем уништењу--ипак не видим било какав разлог да нормалне или здраве сексуалне везе треба спутавати или забранити да се, као такве, појаве на медијима или пак буду на неки, да кажемо контролисан, начин присутне у њима.
Оно што ја замерам медијима и оно што ја лично сматрам да је њихов највећи грех је њихов погубан утицај. Наиме, медији су најмоћније оружје што тренутно постоји за наметање “морала” и јавног мишљења, те њихову контролу и манипулацију. Кад девијантне особе преузму апсолутну моћ над већином или свим водећим медијима [а нарочито над телевизијом, као најутицајнијим и најмоћнијим медијским средством] те кад остале кључне компоненте датог друштва сарађују са медијима ка остварењу заједничног, екстремно погубног циља, онда се ту ради о вансеријском виду зла против нашег целокупног народа и наше одасве свете цивилизације.
Крајње девијантан утицај медија се може приметити и у веома чудној тенденцији да изричито младе особе или боље речено интелектуално незреле особе [обично тинејџери или младићи и девојке (знатно) млађе од 30 година] имају масован и сталан приступ медијима. С обзиром на невероватно моћан утицај медија те могућност наношења огромне штете: просто нема логичног образложења давати деци толики приступ па чак и контролу над медијима. Јер нико нормалан неће дати незрелој особи пиштољ или бомбу да се игра а зашто би онда ико наметао да деца воде емисије и имају огроман утицај путем медија; нарочито кад се зна да су медији кудикамо опаснији од било ког нама познатог оружја.
Са друге стране могуће је изнети аргумент да уколико неко има злу намеру да нас уништи као народ те да систематски сатре нашу целокупну расу и цивилизацију онда би довођење деце и интелектуално незрелих или пак изопачених особа на медије у ствари представљало подмуклу злоупотребу датих ликова са циљем даљег подривања нашег друштва те стварања општих услова који погодују нашем нестанку!
Исто тако било би од користи обратити пажњу на чињеницу да “наши” медији намећу све и свашта што је пре свега декадентно или крајње перверзно. Погледајте само филмове који “наше” ТВ станице свакодневно показују, то јест подло сервирају већ жестоко слуђеним масама. У просеку, од 1000 приказаних филмова, може се наћи највише један до два који су довољно добри да се барем могу одгледати а да притом сваки имало нормалан човек не осети мучнину проузроковану болесном пропагандом! А да и не говоримо какве све особе парадирају испред наших малих екрана. Ту се једино не зна која од тих ТВ станица је гора од које; те која од датих особа носи већу дозу декадентности у себи! Јер све “наше” ТВ станице изгледа да воде међусобни рат о томе која ће више штете нанети нашем народу и нашој свеобухватној цивилизацији; а дотични ментално заостали јадници су злоупотребљени за промоцију одређених циљева ужаса… Но кад би ово било имало здраво друштво: оваква пошаст као што су “наши” медији не би била прихватљива опција а медијске личности које се по њима учестало шепуре и које су--уз помоћ медијске моћи бруталне индоктринације--уздизане у “небеса” биле би тамо ГДЕ ИМ ЈЕ И ПРАВО МЕСТО а где не би наносиле непроцењиву штету нашем народу и нашој цивилизацији.
Но, шта би се могло урадити да се наш народ ипак спасе од тих представника мождано осакаћених, тих поборника дегенерика уздигнутих на пиедестал “идола” за слуђене масе. Како би смо се још могли извући из оваквог бескрајног понора: кад ниједан писац о томе не пише, кад ни једна ТВ станица о томе не прича, кад нам непрестано сервирају арапску музку и још је зову српском народном музиком, кад велики број радио станица пушта црначку народну музику (џез) коју још прогласише уметничком; а нити једна, од тих станица, не пушта нашу праву народну музику, нити нашу класичну музику… Шта друго до да се почне отворено и непрестано причати да ћемо кроз неколико генерација нестати са лица земље: да се врши геноцид над нама а да—на медијима или у сферама моћи—нема никог нормалног, никог ко би барем покушао, да то спречи!
Није неопходно да неко буде филозоф па да упита: какви смо ми то људи—и где ће нам душе—кад плач и жртве наше браће са Косова не може да нас покрене из овог летаргичног ужаса, да нас пробуди и уједини… А шта тек да се каже кад схватимо да ће то бити и плач наше деце, овде у Београду (као и у Загребу, Љубљани, Москви, Амстердаму, Паризу, Лондону и по целој Европи), кроз две генерације; или пак, како смемо да окренемо главу у страну—као да се то нас уопште не тиче—док се нашој властитој деци, на један тихи начин, спрема погром! Те зашто на нашим медијима нема никог ко ће отворено казати истину и спречити судбину гору од смрти која ће задесити наше још нерођене потомке! Е па управо зато се на нашим медијима појављују скоро искључиво деца или духовно незреле личности, то јест, сад тек видимо прави разлог зашто истинским филозофима тамо нема места те зашто преостале патриоте и највећи интелектуалци—и поред свих импозантних препрека—морају изнаћи снаге и начина да се и њихов глас чује у иначе узбурканом мору безначајних глупости и изопачености.
Због наших одасве храбрих и светих предака и наших будућих покољења, као нечег нама најсветлијег и најдражег; због овог свемира који је милијардама година стрпљиво радио на стварању живота и уздизању датог живота на ниво интелигенције те даљњем усавршавању те интелигенције: наша је морална и неприкосновена обавеза да изнађемо начин и спречимо паразитске хорде ментално осакаћених, да нас одведу у сигурну пропаст, да сатру сваки траг нашег постојања, да нашу децу подвргну ужасу највећем, да пониште милијарде година космичке еволуције!
[Овај чланак претходно је већ био објављен у једном књижевном часопису,
на дан 10. јула 2004. године у Београду
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.