Ко год данас припада
словенском стаблу народа, он пре свега припада сербиској раси и србиском
народу. Словенско име се појавило врло касно, тек у шестом веку, 552 год.н.е
као једно од имена сербиског народа. Словенско име се заснива на језику и
подразумева народ који слови истим језиком, за разлику од онофа који не слови,
па је у том случају нем као Немци. Ово име је морало настати негде на крајевима
сербиског народа где је био у додиру са другим народима различитх језика. Пре
словенског имена било је једно друго име, који се такође темељило на језику, а
то су Јазиги, односно Јазици. То је име означавало народ који говори исти
језик, баш као што словенско име подразумева народ који слови. У данашњием
времену не постоји језичко јединство народа сербиске расе, они међусобно више
не могу да слове, па је назив Словени изгубио свој смисао. Ако је језичко
јединство изгубљено, нико није могао изгубити своје порекло, своју припадност
сербиској грани народа. Нема ни једног словенског народа на чијем простору није
раније било заступљено сербиско име као народно име. Баш зато што се сербиско
име појављивало свуда, на удаљеним просторима и у свим земљама, ми имамо велики
број мање или више различито записатих сербиских имена.
Румуни Србе зову "Сарби", што је један од старијих облика србиског имена као и Серби. Никола Јорга каже: "Код Румуна "Србин" је друго име за све Словене, име које се примењује целој раси, јер Румунији, Бугари су такође Срби. У осталом, није познат начин говора шкеи, (то јест словенски) него само србиски, сарбеште." (Nicilae Iorga: Historie des Roumains, III.ст.301, L'Academie Roumaine, Bucarest,1937).
Маретић, Рачки, Шафарик, Добровски, Велтман и многи други словенски научници се слажу да је име Серб врло старо и дубоко укорењено међу свим Словенима. Тако Јосиф Добровски у своме Годишњаку за 1827 годину пише: "Истоветност Лужичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена када су се србиском именом сви Тадашњи Словени називали, пре него што је настало Словенско име." Александар Гиљфердинг сматра да су: "...на бескрајном простору постајале разне државе Серба, које је везивао само заједнички језик..." (65.I.ст.44) Шафарик је сматрао да је име Венеди туђе, а да је домаће име за Словене - Серби. У своме делу Словенске Старожитности, страна 95-98, Шафарик каже: "...можемо запазити са сигурношћу да су Венеди и Спори (Серби) два главна имена једног истог народа. Јордандесови Винди су код Прокопиа Спори и обратно..." Вацлав Мацјовски је сматрао да је Прокопије преправио реч Серби на Спори. (Срби Народ Најстарији ст.43, Олга Луковић, ИПА "Мирослав", Земун, 1994.) каже: Споре нико други није поменуо осим Прокопија. Луј Леже каже: " Сорби и Сорпи је било непријатно грчком уху и зато Прокопије каже да се име Спори раније давало Словенима и Антима." (Louis Leger: Cyrille et Methode.ст.6, A.Franck, Paris, 1868). Алфред Мори каже: "Прокопије (III.XIV) пише да Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народ звала Спорима, то јест Србима." (Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Juin 1869 ст.363) Добровски и Шафарик су чврсто уверени да је то грчки прелик имена Срби. У 9-ом и 10-ом веку Срби су били од Одре до Волге, каже Шафарик. Епископ Саломон (умро 920 године) у делу Mater Verborum каже: "Sarmatiae…Sirbi tum dicti…id est quasi Sirbutiu". - "Сармати... који су се тада звали Сирби...што је као Сирбутиу". Јован Рајић је име Сармати читао као Сарбати. Чех Вацерод, који је 1102 год., преписао Матер Верборум на многим местима је уз наведене називе дао тумачење и на чешком језику. Код назива Сармат редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује да су Толомејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат, "Sarmatae populi Zirbi". ( Олга Луковић: Срби народ најстарији ст.206) Сергеј Соловјев каже: "Писци првог века н.е. знају Словене под именом Венеда око Висле, међу племенима сарматским, финским и германским, код којих се сусреће и име Серба даље према истоку... Још је Такит истица сличност између Венеда и Сармата... Писци следећих векова (после 1-ог века н.е.) постојано помињу међу главним народима Сарматије - Венеде, а даље на исток - Сербе. Половином 6-ог века, према Јордану, многобројно племе Венеда делило се на два народа, - Словене који су живели на и од врха Висле па на исток до Дњестра, и Анте, који су били силинији од првих и живели у Црноморју од Дњестра до Дњепра... Прокопије такође зна за Словене и Анте, додајући, да су у древности оба ова народа била позната под једним општим именом - Спори, у којима новији истраживачи, не без веродостојности, виде Сербе. Прокопије говори да на обалама Азовског Мора живе Утургури, а пространства даље од њих на северу заузима безбројни народ Анта." (Сергеј Соловјев: Историја Россиј,I.ст.92. Издатељство Социаљно-Економическој Литератури, Москва, 1959).
Румуни Србе зову "Сарби", што је један од старијих облика србиског имена као и Серби. Никола Јорга каже: "Код Румуна "Србин" је друго име за све Словене, име које се примењује целој раси, јер Румунији, Бугари су такође Срби. У осталом, није познат начин говора шкеи, (то јест словенски) него само србиски, сарбеште." (Nicilae Iorga: Historie des Roumains, III.ст.301, L'Academie Roumaine, Bucarest,1937).
Маретић, Рачки, Шафарик, Добровски, Велтман и многи други словенски научници се слажу да је име Серб врло старо и дубоко укорењено међу свим Словенима. Тако Јосиф Добровски у своме Годишњаку за 1827 годину пише: "Истоветност Лужичких Срба и балканских Срба није случајна. Она потиче из прастарих времена када су се србиском именом сви Тадашњи Словени називали, пре него што је настало Словенско име." Александар Гиљфердинг сматра да су: "...на бескрајном простору постајале разне државе Серба, које је везивао само заједнички језик..." (65.I.ст.44) Шафарик је сматрао да је име Венеди туђе, а да је домаће име за Словене - Серби. У своме делу Словенске Старожитности, страна 95-98, Шафарик каже: "...можемо запазити са сигурношћу да су Венеди и Спори (Серби) два главна имена једног истог народа. Јордандесови Винди су код Прокопиа Спори и обратно..." Вацлав Мацјовски је сматрао да је Прокопије преправио реч Серби на Спори. (Срби Народ Најстарији ст.43, Олга Луковић, ИПА "Мирослав", Земун, 1994.) каже: Споре нико други није поменуо осим Прокопија. Луј Леже каже: " Сорби и Сорпи је било непријатно грчком уху и зато Прокопије каже да се име Спори раније давало Словенима и Антима." (Louis Leger: Cyrille et Methode.ст.6, A.Franck, Paris, 1868). Алфред Мори каже: "Прокопије (III.XIV) пише да Анти и Словени припадају истој раси и говоре исти језик и да су се оба ова народ звала Спорима, то јест Србима." (Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Juin 1869 ст.363) Добровски и Шафарик су чврсто уверени да је то грчки прелик имена Срби. У 9-ом и 10-ом веку Срби су били од Одре до Волге, каже Шафарик. Епископ Саломон (умро 920 године) у делу Mater Verborum каже: "Sarmatiae…Sirbi tum dicti…id est quasi Sirbutiu". - "Сармати... који су се тада звали Сирби...што је као Сирбутиу". Јован Рајић је име Сармати читао као Сарбати. Чех Вацерод, који је 1102 год., преписао Матер Верборум на многим местима је уз наведене називе дао тумачење и на чешком језику. Код назива Сармат редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује да су Толомејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат, "Sarmatae populi Zirbi". ( Олга Луковић: Срби народ најстарији ст.206) Сергеј Соловјев каже: "Писци првог века н.е. знају Словене под именом Венеда око Висле, међу племенима сарматским, финским и германским, код којих се сусреће и име Серба даље према истоку... Још је Такит истица сличност између Венеда и Сармата... Писци следећих векова (после 1-ог века н.е.) постојано помињу међу главним народима Сарматије - Венеде, а даље на исток - Сербе. Половином 6-ог века, према Јордану, многобројно племе Венеда делило се на два народа, - Словене који су живели на и од врха Висле па на исток до Дњестра, и Анте, који су били силинији од првих и живели у Црноморју од Дњестра до Дњепра... Прокопије такође зна за Словене и Анте, додајући, да су у древности оба ова народа била позната под једним општим именом - Спори, у којима новији истраживачи, не без веродостојности, виде Сербе. Прокопије говори да на обалама Азовског Мора живе Утургури, а пространства даље од њих на северу заузима безбројни народ Анта." (Сергеј Соловјев: Историја Россиј,I.ст.92. Издатељство Социаљно-Економическој Литератури, Москва, 1959).
Hajduk
Од почетка н.е. име
Сармати, готово стално, замењује у Европи име Скити. Велика Русија, Мала Русија
и Пољска биле су тада обележене као Сарматија. Маркиан из Хераклеје нам каже да
се земља Сарматија простире од Бористена до Висле и Балтика, и да броји укупно
56 различитих племена. Клаудије Толомеј убраја међу Сармате: Јазиге и Роксолане,
а затим каже да су Серби такође Сармати. Мопри напомиње да су Венди или Венети
народ "истородан" са Сарматима. Њихово име их, природно, повезује са
Омировим Венетима или Хенетима о којима стари писци говоре као о народу у
Пафлагонији. Херодот поистовећује Енете и Венете као и Сармати пореклом Меди.
(Alfred Maury: Les Getes, Journal des Savants, Avril.ст.231) На другом месту
Мори пише: језик ових као онај који је морао имати доста велику сродност са
сарматским језиком; и заиста међу новим именима река, које се јављају
истовремено као оне са кореном "дан", налазимомдамсе Хипанис звао Буг
(Бог), што је чисто словенско име". (Jornal des Savanys,May.ст.304)
Луј Кузин пише: "Готи, Вандали, Визиготи и Гепиди звали су се раније Сарматима.." (Louis Cousin: Histoire de Constantinople,ст.288, Damien Faucalt, Paris, 1672) Исти писац каже за Вандале: "Неки их зову Гетима. Сви ови народи имају различита имена, али доста слични... Ја верујем да су сви истог порекла и да су узели различита имена по њиховим вођама. Сви су раније живели северно од Дунава."(ст.289) Исти писац наводи Теофилакта Симокату који, за Словене, каже: "Гети или Словени". (III.IV.4)
Стари Серби су славили бога рата, Арету, у виду мача, који побијали у земљу. Овај побијени мач је истовремно имао изглед крста. Пошто се крст налази код Серба широко заступљен као верско обележје пре хришћанског времена, а налази се и у сербском грбу, који такође потиче из тога времена, потребно је објаснити његово значење. Крст представља четири једнака дела, са којима се повезује и четири годишња доба. Расени су имали врло развијено схватање о распореду звезда у четири небеска квадрата и о њиховом утицају на живот људи.
Самуел Крос каже: "Посигурно, Словени нису почели своју историјску каријеру под овим именом, него под другим које се етимолошки односи на енглески израз Венд или немачки израз Венден, често примењене на Словене и у наше време." (Samuel Cross: Les civilisations slaves a travers les siecles, ст.13, Payot, Paris, 1955) Делује изненадђујуче то што Крос не помиње Сербе. Једноставно прскаче преко овог имена. А затим каже да се име Словени јавља први пту 550 године. (ст.17) За Сармате из Паноније Крос каже: " Ови Сармати су препознати, малом потом, да су Венди, што значи Словени." (ст.37)
Да су Словени етнички Серби то су знали и до тога закључка дошли и многи страни писци. Лавис и Рамбо кажу: "Словени су сами себе називали Сербима; чему се приближава облик имена Спори, доста чест код византиских писаца. Ова реч изражава идеју народа, нације... најстарији облици словенског имена су: Словани, Словени и Словаци." (Ernest Lavisse, Alfred Rambaud: Histoire generale, ст.691, Armand Colin, Paris, 1893.) Исти писци су дошли до убеђења да се словенско име раширило у данашњем смислу тек у деветом веку. Баш у деветом веку један баварски географ је написао у Временику следеће: "Descriptio civitatum ad septentrionalem plagam Danubii: Zeriuani, quod tantum est ragnom, ut ex eo cunstae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant."Што значи: "Серби, чије је краљевство (или држава) толико велико да су из њих произишли и пореклом су сви словенски народи, као што они сами тврде." (Hormeyersaschiv, seite 282/283, Munchen) Carl von Czoernig: "Право и опште име свих Словена било је Сербли..." (Ethnographie der Osterreichischen Monarchie, Wien, Band I, 1857) Калај, у својој "Историји Срба", пише: "По испитивањима налбољих научника сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти били су само огранци ове породице." ( Срби народ најстарији ст.42) Мало даље у истом делу Калај додаје: "Опште заједничко име Србин касније је забачено, име Анта већ у петом веку по Христу потпуно нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име: Слави, Славини." (ст.40) Сипријан Роберт: "Испочетка су сви Словени називани Венди или Срби...Срби Илирије су заиста најстарији између Словена." (ст.40) Листа страних писаца који су доказивали да су сви Словени пореклом Срби није исцрпљена. Ово је опште позната и прихваћена ствар. Неби имало ни смисла задржавати се дуже на доказивању нечег што је већ доказано и што се на разне начине само по себи доказује.
Потребно је да се још мало осврнемо на име Сармати, за које смо већ рекли да је то за једно слово изнењено име Сарбати. Већ смо напоменули да Румуни и данас Србе зову Сарби. Замена слова бука са словом мим настала је под утицајем грчких писаца. То су добро познати случајеви као Сарбигетуша - Сармигетуша, Сирбиум - Сирмиум, Сербиле - Сермиле и тд. Козма Прашки, из 12 века, наводи следеће облике имена Сармата: Сороматас, Соломатас, Фороматас, Сарматас, Сауроматас, а он лично употребљава облик Сороматас. (Cosma Pragenis: Chronicon, ст.129, J-P. Migne, Paris, 1894.) Чудно је то што Козма на једном месту пише србиско име као Зрибин, а издавач га исправља и ставља Сораб. Јосиф Добровски је писао у писму Јернеју Кпитару: "Срб пак није ништа друго него Сармат, скраћено и предругојачено." Јохан Карион је писао да је од имена Самати настало име Сораби путо замене слова. (Реља Новаковић: Срби, ст.165, ИПА "Мирослав", Земун, 1994) Тачно је да је у питању замена слова, али није од имена Сармати настало Серби, него обратно. Исто као и Карион мислио је и Давид Хитреј да су Срби добили име од Сармата. (ст.171) Вадианус каже: Постоје две Сарматије, азиска: од Дона и Азовског Мора па на исток, и европска: од Дона до Германије и од Балтичког Мора до Дунава. Јазиги и Дачани су Сармати. Гете Румљани називају Дачанима. (Vadianus Joachim: Epitome, ст.65, Christopher Froschue, Tiguri, 1534) Па баш престолница Дачана и Гета се звала Сарбигетуша. Бергман каже: "... народ сарматске гране је предак Словена, Венда и Литванаца". (Frederic-Guillaume Bergmann: Les Getes, ст.3, Treuttel et Wurtz, Strasbourg, 1859) Поново Вадианус: Скитија се уопштено зове Сарматијом. Пољска је део велике Сарматије. (ст.66) За Илире Вадианус каже да се они вулгарно називају Словенима. (ст.56) Роберт Латам каже: Под именон Сармати обухватима Литванце и Словене, назив Сармати је бољи од других назива. (Robert Gordan Latham: The Natural History of the Varieties of Man, ст.535, John Van Voorst, London, 1850) Затим Латам каже: Од свих Јафетоваца Сармати су најдуже сачували њихово старо веровање. Они говоре језик који је најближи санкритском. (ст.536) Сипријан Робер каже: Књига "Матер Верборум... стварно каже да су самородни становници Сарматије били Серби... задржаћу се на констатацији да је име Серби употребљавано, тачно као име Венеди за обележавање целокупне словенске расе. " У вези Срба које помињу Плиније и Толомеј код Азовског Мора, он каже: "Ти руски Серби, још у деветом веку по Христу, представљали су велики народ." За племена Штајерске, Крањске, Корушке и Венецијанског Залива исти писац каже да су их називали не само Венадима него и Србима, а тим именом су их особито називали немачки витезови, наследници Карла Великог..." Па затим: "Тако како смо видели, да Словени под именом Венда истовремено бораве, пре Христа, на обалама Балтичког, Јадранског и Црног Мора, тако исто географи с почетка хришћанске ере их представљају као Србе, који су запоседали Пољску, и стару Пруску, а у исто време степе јужне Русије,
Луј Кузин пише: "Готи, Вандали, Визиготи и Гепиди звали су се раније Сарматима.." (Louis Cousin: Histoire de Constantinople,ст.288, Damien Faucalt, Paris, 1672) Исти писац каже за Вандале: "Неки их зову Гетима. Сви ови народи имају различита имена, али доста слични... Ја верујем да су сви истог порекла и да су узели различита имена по њиховим вођама. Сви су раније живели северно од Дунава."(ст.289) Исти писац наводи Теофилакта Симокату који, за Словене, каже: "Гети или Словени". (III.IV.4)
Стари Серби су славили бога рата, Арету, у виду мача, који побијали у земљу. Овај побијени мач је истовремно имао изглед крста. Пошто се крст налази код Серба широко заступљен као верско обележје пре хришћанског времена, а налази се и у сербском грбу, који такође потиче из тога времена, потребно је објаснити његово значење. Крст представља четири једнака дела, са којима се повезује и четири годишња доба. Расени су имали врло развијено схватање о распореду звезда у четири небеска квадрата и о њиховом утицају на живот људи.
Самуел Крос каже: "Посигурно, Словени нису почели своју историјску каријеру под овим именом, него под другим које се етимолошки односи на енглески израз Венд или немачки израз Венден, често примењене на Словене и у наше време." (Samuel Cross: Les civilisations slaves a travers les siecles, ст.13, Payot, Paris, 1955) Делује изненадђујуче то што Крос не помиње Сербе. Једноставно прскаче преко овог имена. А затим каже да се име Словени јавља први пту 550 године. (ст.17) За Сармате из Паноније Крос каже: " Ови Сармати су препознати, малом потом, да су Венди, што значи Словени." (ст.37)
Да су Словени етнички Серби то су знали и до тога закључка дошли и многи страни писци. Лавис и Рамбо кажу: "Словени су сами себе називали Сербима; чему се приближава облик имена Спори, доста чест код византиских писаца. Ова реч изражава идеју народа, нације... најстарији облици словенског имена су: Словани, Словени и Словаци." (Ernest Lavisse, Alfred Rambaud: Histoire generale, ст.691, Armand Colin, Paris, 1893.) Исти писци су дошли до убеђења да се словенско име раширило у данашњем смислу тек у деветом веку. Баш у деветом веку један баварски географ је написао у Временику следеће: "Descriptio civitatum ad septentrionalem plagam Danubii: Zeriuani, quod tantum est ragnom, ut ex eo cunstae gentes Sclavorum exortae sint et originem, sicut affirmant, ducant."Што значи: "Серби, чије је краљевство (или држава) толико велико да су из њих произишли и пореклом су сви словенски народи, као што они сами тврде." (Hormeyersaschiv, seite 282/283, Munchen) Carl von Czoernig: "Право и опште име свих Словена било је Сербли..." (Ethnographie der Osterreichischen Monarchie, Wien, Band I, 1857) Калај, у својој "Историји Срба", пише: "По испитивањима налбољих научника сви словенски народи су се у прастаро доба називали Србима, а Словени и Анти били су само огранци ове породице." ( Срби народ најстарији ст.42) Мало даље у истом делу Калај додаје: "Опште заједничко име Србин касније је забачено, име Анта већ у петом веку по Христу потпуно нестаје, а од шестог века појављује се у хроникама име: Слави, Славини." (ст.40) Сипријан Роберт: "Испочетка су сви Словени називани Венди или Срби...Срби Илирије су заиста најстарији између Словена." (ст.40) Листа страних писаца који су доказивали да су сви Словени пореклом Срби није исцрпљена. Ово је опште позната и прихваћена ствар. Неби имало ни смисла задржавати се дуже на доказивању нечег што је већ доказано и што се на разне начине само по себи доказује.
Потребно је да се још мало осврнемо на име Сармати, за које смо већ рекли да је то за једно слово изнењено име Сарбати. Већ смо напоменули да Румуни и данас Србе зову Сарби. Замена слова бука са словом мим настала је под утицајем грчких писаца. То су добро познати случајеви као Сарбигетуша - Сармигетуша, Сирбиум - Сирмиум, Сербиле - Сермиле и тд. Козма Прашки, из 12 века, наводи следеће облике имена Сармата: Сороматас, Соломатас, Фороматас, Сарматас, Сауроматас, а он лично употребљава облик Сороматас. (Cosma Pragenis: Chronicon, ст.129, J-P. Migne, Paris, 1894.) Чудно је то што Козма на једном месту пише србиско име као Зрибин, а издавач га исправља и ставља Сораб. Јосиф Добровски је писао у писму Јернеју Кпитару: "Срб пак није ништа друго него Сармат, скраћено и предругојачено." Јохан Карион је писао да је од имена Самати настало име Сораби путо замене слова. (Реља Новаковић: Срби, ст.165, ИПА "Мирослав", Земун, 1994) Тачно је да је у питању замена слова, али није од имена Сармати настало Серби, него обратно. Исто као и Карион мислио је и Давид Хитреј да су Срби добили име од Сармата. (ст.171) Вадианус каже: Постоје две Сарматије, азиска: од Дона и Азовског Мора па на исток, и европска: од Дона до Германије и од Балтичког Мора до Дунава. Јазиги и Дачани су Сармати. Гете Румљани називају Дачанима. (Vadianus Joachim: Epitome, ст.65, Christopher Froschue, Tiguri, 1534) Па баш престолница Дачана и Гета се звала Сарбигетуша. Бергман каже: "... народ сарматске гране је предак Словена, Венда и Литванаца". (Frederic-Guillaume Bergmann: Les Getes, ст.3, Treuttel et Wurtz, Strasbourg, 1859) Поново Вадианус: Скитија се уопштено зове Сарматијом. Пољска је део велике Сарматије. (ст.66) За Илире Вадианус каже да се они вулгарно називају Словенима. (ст.56) Роберт Латам каже: Под именон Сармати обухватима Литванце и Словене, назив Сармати је бољи од других назива. (Robert Gordan Latham: The Natural History of the Varieties of Man, ст.535, John Van Voorst, London, 1850) Затим Латам каже: Од свих Јафетоваца Сармати су најдуже сачували њихово старо веровање. Они говоре језик који је најближи санкритском. (ст.536) Сипријан Робер каже: Књига "Матер Верборум... стварно каже да су самородни становници Сарматије били Серби... задржаћу се на констатацији да је име Серби употребљавано, тачно као име Венеди за обележавање целокупне словенске расе. " У вези Срба које помињу Плиније и Толомеј код Азовског Мора, он каже: "Ти руски Серби, још у деветом веку по Христу, представљали су велики народ." За племена Штајерске, Крањске, Корушке и Венецијанског Залива исти писац каже да су их називали не само Венадима него и Србима, а тим именом су их особито називали немачки витезови, наследници Карла Великог..." Па затим: "Тако како смо видели, да Словени под именом Венда истовремено бораве, пре Христа, на обалама Балтичког, Јадранског и Црног Мора, тако исто географи с почетка хришћанске ере их представљају као Србе, који су запоседали Пољску, и стару Пруску, а у исто време степе јужне Русије,
Hajduk
Луковић овде напомиње да у
то доба није још постојало име ни Пољске, ни Чешке, ни Русије!) и област око
Јадранског Мора, где су Словено-Срби сачували до данашњих дана њихово првобитно
име." (ст.135) Сипријан Робер је такође рекао и ово: "Прото-Серби са
Доњег Дунава и од Црног Мора су предци свих Словена." Робер изводио
порекло имена Венети, Венеди, Винди, од имена сунчаног божанства Вид - у смислу
светлости сунчеве, које се налазило раширено код Словена.
Соловјев каже да се код древних писаца сачувало предање да су Сармати пореклом од Меда, то предање и наука потврђује. Сармати су се клањали мачу и огњу као божанствима. (ст.87) Ми смо већ опширно објаснили порекло и случај Меда. Поред свега што смо већ напред изнели, тврдња да су Сармати пореклом од Меда говори нам само да се ту ради о једном истом народу. Међутим, правилније је рећи да су Меди пореклом од Сармата. То што Соловјев наводи да су се Сармати клањали мачу и огњу, па то је била општа појава код свих сербиских племена. Мач је био обележје бога рата Арете, а огањ бога сунца. Стари писци су говорили да је код Скита бог рата представљен мачем. Ми смо већ навели Ванианусову напомену да се Скитија уопштено назива Сарматијом. Још једно широко раширено верско обележје кад старих Серба била је свуда присутна улога "Дрвета Живота". То није једноставно гледање на друидски дуб, него много савршеније схватање улоге дрвета као обележја плодности природе. Хратс је често узиман за Дрво Живота, али није само он. У Баковом обреду то је бршљан. Често је то једно неодређено дрво у виду украса. Соловјев даље каже да су од Сармата најпознатија племена били Јазиги на западу и Роксолани на истоку, а затим и Бастрани, који су се делили на три поколења: Атманово, Сидоново и Певциново. Цар Хадријан је морао плаћати данак Јазигима и Роксоланима. (ст.87) Име Јазиги односи се обично на сербиска племена између Дунава и Тисе. Име је настало по језику, Језики, и имало је исто значење као касније Словени.
Важан историјски докуменат је Несторов Временик из Печарске Лавре, написан у 11-ом веку. Велики недостатак тога документа јесте тај што Нестор, његов писац, није познавао старију историју, па он чак и не помиње Роксолане. Словенско име примењује на сва сербиска племена, према стању из 11-ог века, а та иста племена назива именима тога времена, именима каква нису постојала хиљаду година раније. Нестор каже да су сви Словени пореклом из Илирика и почиње стварну историју Словена од Трајановог освајања Дакије. Он каже да су се, због најезде непријатеља, Влаха, под којим именом подразумева Румљане, словенске племена винула из Подунавља на северо исток. Од овог сербиског народа што је отипао из Подунавља настало је пет главних племена и то су: Пљани, Древљани, Драговићи, Словени Новгороски и Полочани. Једно племе из Подунављу се звало Лешани, по лесу, односно шумовитом пределу где су живели. Тскво име се налази у Црној Гори - Љешани, а и у србским народним песмама у имена Љеђана града. Од ових Лешана су Пољани који су се населили у пољима око реке Дњестра. Од ових Пољана су настали каснији Пољаци, Љутићи, Мазовшани и Поморјани. Древљани су били суседи Пољана на Дњестру, насељени у шумовитим пределима и по томе су, како се мисли, добили име Древљани наспрам Пољана. Марин Дринов сматра да су Древљани од Тривала, заправо да су Тривали Древљани. Драговићима су се населили између река Припјата и Двине. Делови племена Драговића налазили су се још у Македонији, код Солуна и у Бугарској на реци Драговици притоки Марице, затим у северној Сербији, данас у Немачкој. Словени Новгордски су посебан случај. Они су били једини који су се називали Словенима. Нестор каже да су они који су се населили око језера Иљмена узели име Словени, он дословно каже да су се "прозвали именом Словени". То је прва појава тога имена. Они су саградили град Новгород који је постао стони град Русије. Поводом овога Соловјев каже: Ногородски Словени су се, највероватније, назвали тако да би се разликовали од Финаца који су их окружовали. (ст.95) Ово се разуме просто само по себи, јер је на томе простору било оних који слове и оних који не слове. Како се ширио утицај Новгорода, тако се ширило и име Словени по Русији, да би се у шестом веку појавило као једно од имена за сербиски народ. Полочанима су се називали они који су се населили на реци Полоти, притоки Двуне. Они који су се населили на Десни, Семи и Сули, назвали су се Северни или Северјани. Од Полочана су Кривићи, који се налазе на врх Волге, Двине и Дњестра и имају град Смоленск. Марин Дринов налази племе Смољана на реци Мести у Тракији. Од њих су Северјани. (ст.93) Кривићи су били ближе Кијеву, а Северјани на источној обали Дњестра, на Десни, Семи и Сули. Од Кривића на југу, по Дњестру и његовим притокама појављују се Северјани. Значи да су Северјани били прво на западној страни Дњестра, на северу, па затим прешли на југ, на источну страну исте реке. Шафарик назива Северјане Сербима. Пољани, Древљани, Драговићи, Словени Новгоредски и Полочани су имали своја кнежевства. Код Лешана су била два брата: Родим на Сожи, а Влатко на Оки. По њима су се назвала племена Радимићи и Вјатићи. Сеоба под вођством ова два поменута брата није се десила у време освајања Дакије, него раније. Из неке раније сеобе су такође Бужани на реци Бугу, који су после прозвани Вољанима, Дуљеби, такође на Бугу, Углићи и Триверци на Дњестру и бројна племена до мора и Дунава. За Углиће и Тиверце Соловјев каже да су били врло бројни и да њих Прокопије и Јорнадес називају Антима. (ст.96) Један део Лешана из подунавља се населио на Висли. Од ранијих сербских племена у савременој Уктајини и ових придошлих по освајању Дакије, 107 године н.е., настали су Великоруси, Малорусим (Украјинци) Бјелоруси, Пољаци, Литванци, Летонци и Поморјани (Померанија).
Име Руси је новијег датума, старији облик овога имена је Раси и Рашани. Сами Руси себе називају Расима. На истоку Европе и нарочито у Азији Раси се зову Роси, што је дало старо име Росолани или Роксолани. Раси је једно од имена за Србе и оно се налази као веран пратилац србиског имена на многим местима. У Роданију, као Пиринеја, у земљи сербиској, главни град се звао Расион, који је познат из каснијих времена као Русијон и по њему је тако назват и тај предео. Досељеници из Људеје у Италији називају се Расени, Раши или Рашна, а које делује као неко друго племеско име унутар сербиског. У Србији се налази значајна покрајина под именом Рашка са главним градом Расом. Име Рас и Раси потиче од имена богиње земље Расе или Реасе која је била нарочито на части код земљорадничког дела становништва. За разлику од земљоделаца поклоника богиње Реасе, поклоници бога Сербона били су у првом реду ратнички сталеж, владари и свештенство, то јест они који су се називали заједничком именом Гети. Остатке овога стања из античког времена налазимо у средњевековној Русији. Руски историчар Велтман, у делу Атила и Рус, каже: "Име Сербин се од старина односи на војничке ратничке сталеже у Русији, те то име означава војника, храбра човека, који се вечно бори и од којих су постали сви данашњи Козаци у Русији." (Олга Луковић: Срби народ најстарији ст.38) Код Бјероруса реч Сјарб или Сарб значи силу, множину и мноштво великог народа ите крви и истог језика. Код Великоруса значи здрав, јуначан и силан слој људи. Код Малоруса име Сербин указује на господарење. (ст.39) Турци обично Србе зову Раш, а у неким деловима Турске србиско име има сасвим слично значење као у Бјелорусији. Сипријан Робер сматра да је име Серби првобитно обележавало, међу Словенима, наоуражане људе. Са овим се слаже и изјава Франкиска Апендинија, кога наводи Луковић: "Према Хирканском Мору (Каспииско Језеро) налазе се Киркаси, најратоборнији народ који је дуго времена владао над Мисиром и Сиријом под имена Серба." Апендини додаје да су ове Киркасе стари писци сматрали Сарматима и да они говоре илирским језиком.
Руско име се раширило као име народа прво на југу, у савременој Украјини, то јест у изразито земљорадничким пределима. Три млађа брата србиског цара Селимира, Лех, Чех и Растко, владали су у три зрмље половином шестог века. Они су оставили своја имена тим земљама. За Леха се поуздана меже речи да је владао у земљи познатој касније као Пољска, јер су се Пољавци и Лехима звали. Чех је владао у земљи бојенској и они су по њему добили име Чеси. Растково земља је моралаљ бити савремена Украјина, где се расиско име најпре устројило. Друкчије није могло бити, пошто расиско име није нигде постигло превагу над сербиском именом, без обзира на изразито земљорадничко становништво ових предела. Расиско име је постало опште име по Растку и од њега. Стварајући нову државу Рурик је узео име, за ту државу, која је већ постојало као државно име. Он се тиме појављује као Растков наследник и продужитељ. У противном Рурик не би узео руско име за своју државу, име које је било познато далеко на југу, него би узео име Новгородских Словена или чаљк назвао је варешком државом. Што се тиче имена Раси оно је у ствари суиме имена гејак или геџа. Ово име је такође настало по једном од имена богиње земље, Гаје, коју Грци изговарају Геа. Стари Румљани су сачували чисто србиску изреку у познатом слогану: "Где си Диве, ја сам Гаја". Руско име, као име народа и државе, коначно ће се устанити у 9-ом веку, у време Рурика. Пре доласка на положај владара у Русији Рурик је био варег. Варези нису били неки посебни народ, него професионални војници организовани у ратне дружине. Они су служили као посада градова и тврђава, по чему су и добили име, вар-варези. Било их је у служби Византије, а можда понајвише у градовима Балтичком Мору. Ово море се раније звало Сарматским Морем, а у деветом веку звали су га чак и Варешким Морем. Било варега Руса, Швеђана, Норвежана, Гота и Енглеза. Организовани у ратничке дружине, варези су тражили плату, нудећи своје услуге, а можда и данак од појединих градова, међу којима и од Новгород, који је тај захтев одбио. Код Новгородских Словена је дошло до неке свађе и трвења, нису могли да се нагоде по питању личности владара. Зато 862 године позвали руске вареге, на челу Руриком, који су били негде у Померанији, да дођу и заведу ред. Варези су дошли у Новгород, завели ред и поставили Рурика за владара. Ови варези су дали новој држави име Русија. Дринов каже да се Рурик и његови вареги нису називали Словенима као они из новгород, него Русима. То би требало да значи да су они били пореклом са јужних предела, из Украјине. Соловјев каже да руска историја почиње са Руриком. (ст.130) Када је већ тако, онда можемо рећи да све оно што се догађало у Русији до 862 године припада србиској историји. Једаљн руски летопис каже да је Рурик градио градове и бирао људе од Словена, од Чуда и од Вјатића. Самуел Крос пише за Украјинце да су они као племе Украјинци или Рутени. Ми налазимо племе Рутена и у старој Роданији. А Украјинци нису били племе, пошто је Крајина или Украјина чисто географски назив за пограничну земљу.
Руски кнез Свјатослав, 964 - 972 год., столовао је у Кијеву и када је дошао за кнеза имао је 25 година. На предлог његове мајке Олге да прими хришћанство, Свјатослав је одговорио: "Ако то урадим моји људи ће се ругати самном." Дошао је са једном темом (10.000) својих "варега" и заузео Бугарску и њену престолницу Преслав 967 године. Морао је да се враће у Кијев, следеће године, због напада Печенега. Поново се спремао на повратак у Мезију и својој мајци рекао: "Не свиђа ми се у Кијеву, хоћу да живим у Перејаславец (Преслав) на Дунаву, јер је ту центар мојих земаља."
Соловјев каже да се код древних писаца сачувало предање да су Сармати пореклом од Меда, то предање и наука потврђује. Сармати су се клањали мачу и огњу као божанствима. (ст.87) Ми смо већ опширно објаснили порекло и случај Меда. Поред свега што смо већ напред изнели, тврдња да су Сармати пореклом од Меда говори нам само да се ту ради о једном истом народу. Међутим, правилније је рећи да су Меди пореклом од Сармата. То што Соловјев наводи да су се Сармати клањали мачу и огњу, па то је била општа појава код свих сербиских племена. Мач је био обележје бога рата Арете, а огањ бога сунца. Стари писци су говорили да је код Скита бог рата представљен мачем. Ми смо већ навели Ванианусову напомену да се Скитија уопштено назива Сарматијом. Још једно широко раширено верско обележје кад старих Серба била је свуда присутна улога "Дрвета Живота". То није једноставно гледање на друидски дуб, него много савршеније схватање улоге дрвета као обележја плодности природе. Хратс је често узиман за Дрво Живота, али није само он. У Баковом обреду то је бршљан. Често је то једно неодређено дрво у виду украса. Соловјев даље каже да су од Сармата најпознатија племена били Јазиги на западу и Роксолани на истоку, а затим и Бастрани, који су се делили на три поколења: Атманово, Сидоново и Певциново. Цар Хадријан је морао плаћати данак Јазигима и Роксоланима. (ст.87) Име Јазиги односи се обично на сербиска племена између Дунава и Тисе. Име је настало по језику, Језики, и имало је исто значење као касније Словени.
Важан историјски докуменат је Несторов Временик из Печарске Лавре, написан у 11-ом веку. Велики недостатак тога документа јесте тај што Нестор, његов писац, није познавао старију историју, па он чак и не помиње Роксолане. Словенско име примењује на сва сербиска племена, према стању из 11-ог века, а та иста племена назива именима тога времена, именима каква нису постојала хиљаду година раније. Нестор каже да су сви Словени пореклом из Илирика и почиње стварну историју Словена од Трајановог освајања Дакије. Он каже да су се, због најезде непријатеља, Влаха, под којим именом подразумева Румљане, словенске племена винула из Подунавља на северо исток. Од овог сербиског народа што је отипао из Подунавља настало је пет главних племена и то су: Пљани, Древљани, Драговићи, Словени Новгороски и Полочани. Једно племе из Подунављу се звало Лешани, по лесу, односно шумовитом пределу где су живели. Тскво име се налази у Црној Гори - Љешани, а и у србским народним песмама у имена Љеђана града. Од ових Лешана су Пољани који су се населили у пољима око реке Дњестра. Од ових Пољана су настали каснији Пољаци, Љутићи, Мазовшани и Поморјани. Древљани су били суседи Пољана на Дњестру, насељени у шумовитим пределима и по томе су, како се мисли, добили име Древљани наспрам Пољана. Марин Дринов сматра да су Древљани од Тривала, заправо да су Тривали Древљани. Драговићима су се населили између река Припјата и Двине. Делови племена Драговића налазили су се још у Македонији, код Солуна и у Бугарској на реци Драговици притоки Марице, затим у северној Сербији, данас у Немачкој. Словени Новгордски су посебан случај. Они су били једини који су се називали Словенима. Нестор каже да су они који су се населили око језера Иљмена узели име Словени, он дословно каже да су се "прозвали именом Словени". То је прва појава тога имена. Они су саградили град Новгород који је постао стони град Русије. Поводом овога Соловјев каже: Ногородски Словени су се, највероватније, назвали тако да би се разликовали од Финаца који су их окружовали. (ст.95) Ово се разуме просто само по себи, јер је на томе простору било оних који слове и оних који не слове. Како се ширио утицај Новгорода, тако се ширило и име Словени по Русији, да би се у шестом веку појавило као једно од имена за сербиски народ. Полочанима су се називали они који су се населили на реци Полоти, притоки Двуне. Они који су се населили на Десни, Семи и Сули, назвали су се Северни или Северјани. Од Полочана су Кривићи, који се налазе на врх Волге, Двине и Дњестра и имају град Смоленск. Марин Дринов налази племе Смољана на реци Мести у Тракији. Од њих су Северјани. (ст.93) Кривићи су били ближе Кијеву, а Северјани на источној обали Дњестра, на Десни, Семи и Сули. Од Кривића на југу, по Дњестру и његовим притокама појављују се Северјани. Значи да су Северјани били прво на западној страни Дњестра, на северу, па затим прешли на југ, на источну страну исте реке. Шафарик назива Северјане Сербима. Пољани, Древљани, Драговићи, Словени Новгоредски и Полочани су имали своја кнежевства. Код Лешана су била два брата: Родим на Сожи, а Влатко на Оки. По њима су се назвала племена Радимићи и Вјатићи. Сеоба под вођством ова два поменута брата није се десила у време освајања Дакије, него раније. Из неке раније сеобе су такође Бужани на реци Бугу, који су после прозвани Вољанима, Дуљеби, такође на Бугу, Углићи и Триверци на Дњестру и бројна племена до мора и Дунава. За Углиће и Тиверце Соловјев каже да су били врло бројни и да њих Прокопије и Јорнадес називају Антима. (ст.96) Један део Лешана из подунавља се населио на Висли. Од ранијих сербских племена у савременој Уктајини и ових придошлих по освајању Дакије, 107 године н.е., настали су Великоруси, Малорусим (Украјинци) Бјелоруси, Пољаци, Литванци, Летонци и Поморјани (Померанија).
Име Руси је новијег датума, старији облик овога имена је Раси и Рашани. Сами Руси себе називају Расима. На истоку Европе и нарочито у Азији Раси се зову Роси, што је дало старо име Росолани или Роксолани. Раси је једно од имена за Србе и оно се налази као веран пратилац србиског имена на многим местима. У Роданију, као Пиринеја, у земљи сербиској, главни град се звао Расион, који је познат из каснијих времена као Русијон и по њему је тако назват и тај предео. Досељеници из Људеје у Италији називају се Расени, Раши или Рашна, а које делује као неко друго племеско име унутар сербиског. У Србији се налази значајна покрајина под именом Рашка са главним градом Расом. Име Рас и Раси потиче од имена богиње земље Расе или Реасе која је била нарочито на части код земљорадничког дела становништва. За разлику од земљоделаца поклоника богиње Реасе, поклоници бога Сербона били су у првом реду ратнички сталеж, владари и свештенство, то јест они који су се називали заједничком именом Гети. Остатке овога стања из античког времена налазимо у средњевековној Русији. Руски историчар Велтман, у делу Атила и Рус, каже: "Име Сербин се од старина односи на војничке ратничке сталеже у Русији, те то име означава војника, храбра човека, који се вечно бори и од којих су постали сви данашњи Козаци у Русији." (Олга Луковић: Срби народ најстарији ст.38) Код Бјероруса реч Сјарб или Сарб значи силу, множину и мноштво великог народа ите крви и истог језика. Код Великоруса значи здрав, јуначан и силан слој људи. Код Малоруса име Сербин указује на господарење. (ст.39) Турци обично Србе зову Раш, а у неким деловима Турске србиско име има сасвим слично значење као у Бјелорусији. Сипријан Робер сматра да је име Серби првобитно обележавало, међу Словенима, наоуражане људе. Са овим се слаже и изјава Франкиска Апендинија, кога наводи Луковић: "Према Хирканском Мору (Каспииско Језеро) налазе се Киркаси, најратоборнији народ који је дуго времена владао над Мисиром и Сиријом под имена Серба." Апендини додаје да су ове Киркасе стари писци сматрали Сарматима и да они говоре илирским језиком.
Руско име се раширило као име народа прво на југу, у савременој Украјини, то јест у изразито земљорадничким пределима. Три млађа брата србиског цара Селимира, Лех, Чех и Растко, владали су у три зрмље половином шестог века. Они су оставили своја имена тим земљама. За Леха се поуздана меже речи да је владао у земљи познатој касније као Пољска, јер су се Пољавци и Лехима звали. Чех је владао у земљи бојенској и они су по њему добили име Чеси. Растково земља је моралаљ бити савремена Украјина, где се расиско име најпре устројило. Друкчије није могло бити, пошто расиско име није нигде постигло превагу над сербиском именом, без обзира на изразито земљорадничко становништво ових предела. Расиско име је постало опште име по Растку и од њега. Стварајући нову државу Рурик је узео име, за ту државу, која је већ постојало као државно име. Он се тиме појављује као Растков наследник и продужитељ. У противном Рурик не би узео руско име за своју државу, име које је било познато далеко на југу, него би узео име Новгородских Словена или чаљк назвао је варешком државом. Што се тиче имена Раси оно је у ствари суиме имена гејак или геџа. Ово име је такође настало по једном од имена богиње земље, Гаје, коју Грци изговарају Геа. Стари Румљани су сачували чисто србиску изреку у познатом слогану: "Где си Диве, ја сам Гаја". Руско име, као име народа и државе, коначно ће се устанити у 9-ом веку, у време Рурика. Пре доласка на положај владара у Русији Рурик је био варег. Варези нису били неки посебни народ, него професионални војници организовани у ратне дружине. Они су служили као посада градова и тврђава, по чему су и добили име, вар-варези. Било их је у служби Византије, а можда понајвише у градовима Балтичком Мору. Ово море се раније звало Сарматским Морем, а у деветом веку звали су га чак и Варешким Морем. Било варега Руса, Швеђана, Норвежана, Гота и Енглеза. Организовани у ратничке дружине, варези су тражили плату, нудећи своје услуге, а можда и данак од појединих градова, међу којима и од Новгород, који је тај захтев одбио. Код Новгородских Словена је дошло до неке свађе и трвења, нису могли да се нагоде по питању личности владара. Зато 862 године позвали руске вареге, на челу Руриком, који су били негде у Померанији, да дођу и заведу ред. Варези су дошли у Новгород, завели ред и поставили Рурика за владара. Ови варези су дали новој држави име Русија. Дринов каже да се Рурик и његови вареги нису називали Словенима као они из новгород, него Русима. То би требало да значи да су они били пореклом са јужних предела, из Украјине. Соловјев каже да руска историја почиње са Руриком. (ст.130) Када је већ тако, онда можемо рећи да све оно што се догађало у Русији до 862 године припада србиској историји. Једаљн руски летопис каже да је Рурик градио градове и бирао људе од Словена, од Чуда и од Вјатића. Самуел Крос пише за Украјинце да су они као племе Украјинци или Рутени. Ми налазимо племе Рутена и у старој Роданији. А Украјинци нису били племе, пошто је Крајина или Украјина чисто географски назив за пограничну земљу.
Руски кнез Свјатослав, 964 - 972 год., столовао је у Кијеву и када је дошао за кнеза имао је 25 година. На предлог његове мајке Олге да прими хришћанство, Свјатослав је одговорио: "Ако то урадим моји људи ће се ругати самном." Дошао је са једном темом (10.000) својих "варега" и заузео Бугарску и њену престолницу Преслав 967 године. Морао је да се враће у Кијев, следеће године, због напада Печенега. Поново се спремао на повратак у Мезију и својој мајци рекао: "Не свиђа ми се у Кијеву, хоћу да живим у Перејаславец (Преслав) на Дунаву, јер је ту центар мојих земаља."
Hajduk
Историја Пољске почиње у
исто време када и историја Русије, од око 860 године, од када је Семовит постао
кнез. Средиште његове државе било је на реци Варти, око Гнезна. Стварање пољске
државе биће један век касније. Пољски историк Бјеловски у своме делу "Критички
увод у историју Пољске", објављеном у Лавову 1857 године, тврди да су
Пољаци пореклом од србиских племена са Дунава, од Тривала и Дачана, који су се
померили на север пред румејским освајањем. Он каже да се сва стара предања код
Пољака налазе и код Срба на Дунаву. Пољски временици такође пишу да је Илирија
била колевка словенског народа, као Хроника Mierzwa и Vincent. (Louis Leger:
Cyrilli et Methode, ст.8) У шестом веку помињу се на Одри и Висли, као племена:
Пољани, Вислани и Поморјани (Померани) и од ова три племена је створена пољска
држава, која ће окупити Велику Пољску, Малу Пољску, Мазовију, Силезију и
Померанију. То су све старе сербиске покрајине и сербиска племена од којих је
створена пољска нација.
Чешка историја почиње од прве четврти осмога века, од времена Пршемисла. Соловјев каже да народна предања код Чеха знају за пресељавање њиховог племена из јужних крајева. (ст.131) Са Чехом, сином Свевладовим, морала је доћи и одређена пратња, јер је немогуће схватили да је он дошао тамо само или са малом дружином. Племе Боји, по којима је названа земља Бојка, налазили су се у савременој западној Мађарској и источној Аустрији. Са овога простора је део тога племена отишао у Роданију, а затим и у Италију. Дачани су потисли племе Бојена на север у данашњу Бојемију, односно Чешку. Краљ Само, постао је краљ 627 године, пошто је поразио Аваре и створио велику своју државу, не улази у историју Чеха, јер се његова држава звала Сербија. Самуел Крос каже да се Самова држава састојала од Чеха и Сораба, северно од Дунава. (ст.62) Свакако да је у тој држави било оних који су се звали Чеси, као и оних који су се звали Моравци, али су они ипак сви "Сораби" па се та држава тако и звала. Моравска је названа по реци Морави и њен главни град је био Вишеград на Влатви. Словаци су се појавили из рушевина Моравске. Оснивач Моравске, као државе, био је у другој четврти деветог века кнез Мојимир, који је тада примио хришћанство. Тада је и чешко племство, њих 40, примило хришћанство. Непознати песник из 1310 године у тако званој Далимиловој Хроници, написаној у стиховима, означава Чехе као Србе који су дошли из Велике Србије. За њега Словени су Срби и словенски језик је србски језик.
У овој Хроници дословно стоји ово: "Серби, што значи Словени, населили су се после Потопа на граници грчких земаља, уз море, и проширили се све до Руме. "Сви чешки писци су увек и свуда име Венд замењивали са Србин.
Бугари су један хунски народ који је 677 године покорио сербиска племена у Доњој Мезији, између планине Хелма и Дунава и ту се учврстио. Дринов каже да је бугарски хан Аспарух прешао Дунав 679 године и покорио, поред Северјана који су били северно од Дунава, седам словенских племена на простору између Дунава, Хелма и Црног Мора. "Сами Бугари, (то јест они Аспаухови), она мала хорда или дружина која унесе политичко јединство међу издробљена словенска племена, убрзо нестаде међу многобројним Словенима, уједињујући се у један елеменат не остављајући никаквог трага од своје инородне народности." (Jules Michelet: Histoire romaine, ст.33, Calmann Levy, Paris, 1883.) Будући малобројни, мешањем са Сербима Бугари су се србизирали, примивши од Срба језик, установе и веру. Самуел Крос каже: "Очито је да су Словени били бројнији од Бугара у Мезији". (ст.42) Идући за Моравску, Методије је крстио хана Бориса у Плиски, где је он столовао, 862 године, и дао му име Михаило. Од Бугара остало је у ствари само име, па и томе је у десетом веку означавало Србе, као једно од србиских имена.
Хрвати су слично Бугарима, србизирани Хуни, остаци Авара у Србији. Савремени Хрвати су више од половине етнички Срби. Значајан постотак међу њима чине још Немци и Мађари. Сви Срби католици су насилно проглашени Хрватима, па чак и они где Хрвати није никада било, као у Херцеговини, јужној Далмацији и у Дубровнику. У Далимиловој Хроници се налази стих: "У Срба се налази област, која се зове Хрватска." Сонжеон пише у својој Историји Бугарске за време у 12-ом веку следеће:"...на западу била је србиска нација, и Хрватска, Босна, Рашка, Херцеговина, Црна Гора и Далмација, нису биле друго до њене покрајине." (R.P. Guerin Songeon: Histoire de la Bulgarie, ст.226, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.) Што се тиче самог града Загреба ми сада знамо да је то античко Сербиново, "Сербинон" код Толомеја. У Рерум Хунгарикарук се налази податак да је мађарски краљ Бела IV саградио бедем око града, око 1245 године, и да је од тада град познат под новим именом, а који су у стара времена називао "Сорога". (Rerum Hungaricarum, ст.787, Ioannis Pauli Kravs, Vindobona, 1748) Од овога времена град је био позбат под именом Аграм. Сорога је преличено Сербиново, које су Мађари називали Сорба, Сороба и Сорога.
Словенци се састоје, у главном, иза два племена: Штајерци и Крањци. Први су потомци старих Норилана, а други од племена Карна из Трансилваније. Оба ова племена су сербиска. Вандианус каже: Карнис се данас називају Кранос. (Vadianus Joachim: Epitome ст.78) Карнос су Крањци. Словенац Грегор Крек је писао: "Име Србин је некада означавало словенски народ уопште... У далекој прошлости на реци Бугу су живели Бужани, једно словенско племе, које се раније звало Србима." (Олга Луковић, ст.43)
Још један хунски народ се настанио међу србима и на србиској земљи, а то су Мађари. Они су се појавили у Молдавији око 860 године. После бројних напада по околини коначно су се населили у земљи панонских Срба око пола века касније. Пре њиховог упада у тој земљи је познат као владар кнез Прибина, који је био фрушки маркогроф. Прва црква у његовој држави била је посвећена од стране салцбуршког архиепископа у Мосабургу не језеру Балатон 850-те године. Прибину је свргао моравски кнез Растислав 860 године и довео на престо његовог сина Коцеља. У доњој Панонији владао је краљ Владислав, који је погинуо приликом напада на Срем 865 године. Срби Паноније су се одржали под Мађарима све до деветнаестог века. Њихов главни град је био Будим, наспрам кога су Мађари саградили њихову Пешту.
Румунија се данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејској освајања на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани се једно сербиско племе чије је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште. После освајања једног дела Дакије и њене престолнице, Трајан је успоставио румску Провинкију Дакију 107 године н.е. У тој новој покрајини Трајан је населио сеобаре из источног дела Царевине, не из Италије. Серби у тој Провинкији Дакији морали су да говоре румејски, осносно латински језик. Што значи да су били постали Власи. Цар Аурелијан је повукао, између 271 и 276 године, све романско становништво из Дакије, па и један део сербиских Влаха, и напустио Дакију, коју је било много тешко бранити. На простору бивше Провинкије Дакије остало је само нешто мало сербиских влаха. Други део тих истих Влаха пресељен је у земље јужно од Дунава, све до Тесалије. Од десетог до тринаестог века настају у Дакији кнежевине са становништвом које је говорило сербиски и један диалект латинског језика. Потом се појављују као веће кнежевине Влашка и Молдавија. У тим кнежевинама је преовлађивао сербиски језик, који је уједно био и црквени језик, све до краја османаестог века. Тада су у Влашкој дошли на власт Грци Фанариоти и они су укинули сербиски језик у влашкој Цркви. Употреба србице као писма задржала се у Влашкој и Молдавији све до доласка нове немачке династије Хохенцолерна 1866 године. Румунизација и наводна латинизација Влашке и Молдавије почиње од 1833 године под утицајем Фрушке и њу су водили влашки париски студенти.
Позната сербиска племена на северу била су још: Пруси, Боруси, Љутићи, Вагриани, Вилци и Бодрићи. Део пруског племена се налазио у Малој Азији, где је постојао чувени град Пруса. Бодрића је било и у Подунављу. Један део племена Вилца се преселио у Енглеску, где јо по њима остало име Валцшаир. Луј Леже каже да је Валцшаир успомена на Вилце за које Беда Венерабилис, у својој "Хисториа Еклесиастика I. XII, каже да су они врло рано били допрли до Холандије. (ст.14) Главни град покрајине Вилцшаира, Salisbury, је ранији "Серериам". Вагриани су посигурно Вардиани. Пошто се тамо помињу још ова имена: Варнов, Варнахи, Варни, Варини, Варуни и Веруни, који су у уводу Leges Anglorum et Werinorum Туринги. Ту су још Полаби, то је они који су живели по реци Лаби и свуда присутни Серби, нарочито у Саксонији. Руска царица Катарина II била је велики љубитељ историје и у њеним Делима, XI, ст. 642/643, оставила је овај запис: "Ја држим да је краљ Алфред или било који други англо-саксонске расе, био Словен, и још се плаћа порез у Енглеској који се зове "от сохи", и Енглези знају да је тај порез успостављен од Саксонаца који су једно словенско племе". (Andre Mazon: Catherine II, histrienne de la Russie medievale, ст.466, Compte rendus de l'Academie des Inscriptions, Henri Didier, Paris, 1944.) Тешко би било поверовати да је Катарина тако нешто написала без ширег познавања порекла Саксонаца. Да је она знала нешто више из историје сведочи ова њена изјава: "...Словени су три пута освојили читави свет, морали су имати оружја.." Земље ових племена су освојене од стране Немаца, од 9-ог до 13-ог века, а наметањем католичанства све су расрбљене осим једног малог броја Срба у Лужицама. Остала су сећања на њих у титулама владара, као: краљ Пруске је војвода Венда: велики војвода од Макленбурга-Шверина је принц вендске земље; краљ Данске је краљ Венда. Самуел Крос каже за Кашубе да су остали као неко острво међу Немцима, северозападно од Гданска, свега око двесто хиљада душа. Ворлаб пише: Сораби су Венди. (Реља Новаковић: Срби, ст.168) И обратно излази опет на исто - Венди су Сораби. Латам каже да су Словени живели у Макленбургу, Бранденбургу, Укерману, Алтмарку, Лунебургу, Холштајну и тд. Латам убраја у Словене: Сколоте (Ските), Гете, Дачане, Трачане, Панонце, првобитне становнике Норика и Далмације, Кробице, Јазиге, Лимигенте, Кваде, Лиге, Силинге, Бастране, Суардоне, Руге, Буре, Скире, Туркилинге, Венеде и тд. (Robert Gordan Latham: The Natural History of the Varities of Man, ст.538) У његовом времену, међу Србе Латам убраја: Србију, Славонију, Трансилванију, Нова Србија на Дњестру насељена 1754 године, Босанце и Херцеговце, Далматинце, Дубровчане и Црногорце. (ст.539) Код Равенског стоји да источно од реке Лина, дуж Балтичког Мора, живе "Сирдифини". (Ово је прелик сербиског имена.) Источно од њих и од мора до Паноније је Сарматија. На Висли, до мора, су Роксолани. Од реке Висле до Црног Мора, јужно од Роксолана, је Дарданија. Северно од Кавказа, између овог и Азовског Мора налзи се река Вардано која се улива у Азовско море текући од истока према западу. На овај реци је град Серака и све ово се налази у азиској Сарматији. Северно од Кавказа налазе се "Серавни Монти". Са њихове источне стране су Оринеи па према југу Вали, Серби, Туски и Дидури до реке Вуон која се улива у Касписко Језеро. Волга је Ра. (Claudius Ptolemaeus: Geographia, Francesco Berlinghieri, Florence, 1482)
Велеј Петркула (Velleius Peterculus: Lib. II. cap.CX) каже да су Панонци, односно становници Панонске Низије, говорили истим језиком као и Илири. Ти Панонци су за време румејске владавине научили латински језик, али нису никада прихватили румејске обичаје, јер су имали своје. Никола из Дамаска (први век с.е.) назива становнике Паноније и Дачке - Илирима. Долчи се пита: "... да ли да изведемо Сармате
Србско СвитањеЧешка историја почиње од прве четврти осмога века, од времена Пршемисла. Соловјев каже да народна предања код Чеха знају за пресељавање њиховог племена из јужних крајева. (ст.131) Са Чехом, сином Свевладовим, морала је доћи и одређена пратња, јер је немогуће схватили да је он дошао тамо само или са малом дружином. Племе Боји, по којима је названа земља Бојка, налазили су се у савременој западној Мађарској и источној Аустрији. Са овога простора је део тога племена отишао у Роданију, а затим и у Италију. Дачани су потисли племе Бојена на север у данашњу Бојемију, односно Чешку. Краљ Само, постао је краљ 627 године, пошто је поразио Аваре и створио велику своју државу, не улази у историју Чеха, јер се његова држава звала Сербија. Самуел Крос каже да се Самова држава састојала од Чеха и Сораба, северно од Дунава. (ст.62) Свакако да је у тој држави било оних који су се звали Чеси, као и оних који су се звали Моравци, али су они ипак сви "Сораби" па се та држава тако и звала. Моравска је названа по реци Морави и њен главни град је био Вишеград на Влатви. Словаци су се појавили из рушевина Моравске. Оснивач Моравске, као државе, био је у другој четврти деветог века кнез Мојимир, који је тада примио хришћанство. Тада је и чешко племство, њих 40, примило хришћанство. Непознати песник из 1310 године у тако званој Далимиловој Хроници, написаној у стиховима, означава Чехе као Србе који су дошли из Велике Србије. За њега Словени су Срби и словенски језик је србски језик.
У овој Хроници дословно стоји ово: "Серби, што значи Словени, населили су се после Потопа на граници грчких земаља, уз море, и проширили се све до Руме. "Сви чешки писци су увек и свуда име Венд замењивали са Србин.
Бугари су један хунски народ који је 677 године покорио сербиска племена у Доњој Мезији, између планине Хелма и Дунава и ту се учврстио. Дринов каже да је бугарски хан Аспарух прешао Дунав 679 године и покорио, поред Северјана који су били северно од Дунава, седам словенских племена на простору између Дунава, Хелма и Црног Мора. "Сами Бугари, (то јест они Аспаухови), она мала хорда или дружина која унесе политичко јединство међу издробљена словенска племена, убрзо нестаде међу многобројним Словенима, уједињујући се у један елеменат не остављајући никаквог трага од своје инородне народности." (Jules Michelet: Histoire romaine, ст.33, Calmann Levy, Paris, 1883.) Будући малобројни, мешањем са Сербима Бугари су се србизирали, примивши од Срба језик, установе и веру. Самуел Крос каже: "Очито је да су Словени били бројнији од Бугара у Мезији". (ст.42) Идући за Моравску, Методије је крстио хана Бориса у Плиски, где је он столовао, 862 године, и дао му име Михаило. Од Бугара остало је у ствари само име, па и томе је у десетом веку означавало Србе, као једно од србиских имена.
Хрвати су слично Бугарима, србизирани Хуни, остаци Авара у Србији. Савремени Хрвати су више од половине етнички Срби. Значајан постотак међу њима чине још Немци и Мађари. Сви Срби католици су насилно проглашени Хрватима, па чак и они где Хрвати није никада било, као у Херцеговини, јужној Далмацији и у Дубровнику. У Далимиловој Хроници се налази стих: "У Срба се налази област, која се зове Хрватска." Сонжеон пише у својој Историји Бугарске за време у 12-ом веку следеће:"...на западу била је србиска нација, и Хрватска, Босна, Рашка, Херцеговина, Црна Гора и Далмација, нису биле друго до њене покрајине." (R.P. Guerin Songeon: Histoire de la Bulgarie, ст.226, Nouvelle Librairie Nationale, Paris, 1913.) Што се тиче самог града Загреба ми сада знамо да је то античко Сербиново, "Сербинон" код Толомеја. У Рерум Хунгарикарук се налази податак да је мађарски краљ Бела IV саградио бедем око града, око 1245 године, и да је од тада град познат под новим именом, а који су у стара времена називао "Сорога". (Rerum Hungaricarum, ст.787, Ioannis Pauli Kravs, Vindobona, 1748) Од овога времена град је био позбат под именом Аграм. Сорога је преличено Сербиново, које су Мађари називали Сорба, Сороба и Сорога.
Словенци се састоје, у главном, иза два племена: Штајерци и Крањци. Први су потомци старих Норилана, а други од племена Карна из Трансилваније. Оба ова племена су сербиска. Вандианус каже: Карнис се данас називају Кранос. (Vadianus Joachim: Epitome ст.78) Карнос су Крањци. Словенац Грегор Крек је писао: "Име Србин је некада означавало словенски народ уопште... У далекој прошлости на реци Бугу су живели Бужани, једно словенско племе, које се раније звало Србима." (Олга Луковић, ст.43)
Још један хунски народ се настанио међу србима и на србиској земљи, а то су Мађари. Они су се појавили у Молдавији око 860 године. После бројних напада по околини коначно су се населили у земљи панонских Срба око пола века касније. Пре њиховог упада у тој земљи је познат као владар кнез Прибина, који је био фрушки маркогроф. Прва црква у његовој држави била је посвећена од стране салцбуршког архиепископа у Мосабургу не језеру Балатон 850-те године. Прибину је свргао моравски кнез Растислав 860 године и довео на престо његовог сина Коцеља. У доњој Панонији владао је краљ Владислав, који је погинуо приликом напада на Срем 865 године. Срби Паноније су се одржали под Мађарима све до деветнаестог века. Њихов главни град је био Будим, наспрам кога су Мађари саградили њихову Пешту.
Румунија се данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејској освајања на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани се једно сербиско племе чије је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште. После освајања једног дела Дакије и њене престолнице, Трајан је успоставио румску Провинкију Дакију 107 године н.е. У тој новој покрајини Трајан је населио сеобаре из источног дела Царевине, не из Италије. Серби у тој Провинкији Дакији морали су да говоре румејски, осносно латински језик. Што значи да су били постали Власи. Цар Аурелијан је повукао, између 271 и 276 године, све романско становништво из Дакије, па и један део сербиских Влаха, и напустио Дакију, коју је било много тешко бранити. На простору бивше Провинкије Дакије остало је само нешто мало сербиских влаха. Други део тих истих Влаха пресељен је у земље јужно од Дунава, све до Тесалије. Од десетог до тринаестог века настају у Дакији кнежевине са становништвом које је говорило сербиски и један диалект латинског језика. Потом се појављују као веће кнежевине Влашка и Молдавија. У тим кнежевинама је преовлађивао сербиски језик, који је уједно био и црквени језик, све до краја османаестог века. Тада су у Влашкој дошли на власт Грци Фанариоти и они су укинули сербиски језик у влашкој Цркви. Употреба србице као писма задржала се у Влашкој и Молдавији све до доласка нове немачке династије Хохенцолерна 1866 године. Румунизација и наводна латинизација Влашке и Молдавије почиње од 1833 године под утицајем Фрушке и њу су водили влашки париски студенти.
Позната сербиска племена на северу била су још: Пруси, Боруси, Љутићи, Вагриани, Вилци и Бодрићи. Део пруског племена се налазио у Малој Азији, где је постојао чувени град Пруса. Бодрића је било и у Подунављу. Један део племена Вилца се преселио у Енглеску, где јо по њима остало име Валцшаир. Луј Леже каже да је Валцшаир успомена на Вилце за које Беда Венерабилис, у својој "Хисториа Еклесиастика I. XII, каже да су они врло рано били допрли до Холандије. (ст.14) Главни град покрајине Вилцшаира, Salisbury, је ранији "Серериам". Вагриани су посигурно Вардиани. Пошто се тамо помињу још ова имена: Варнов, Варнахи, Варни, Варини, Варуни и Веруни, који су у уводу Leges Anglorum et Werinorum Туринги. Ту су још Полаби, то је они који су живели по реци Лаби и свуда присутни Серби, нарочито у Саксонији. Руска царица Катарина II била је велики љубитељ историје и у њеним Делима, XI, ст. 642/643, оставила је овај запис: "Ја држим да је краљ Алфред или било који други англо-саксонске расе, био Словен, и још се плаћа порез у Енглеској који се зове "от сохи", и Енглези знају да је тај порез успостављен од Саксонаца који су једно словенско племе". (Andre Mazon: Catherine II, histrienne de la Russie medievale, ст.466, Compte rendus de l'Academie des Inscriptions, Henri Didier, Paris, 1944.) Тешко би било поверовати да је Катарина тако нешто написала без ширег познавања порекла Саксонаца. Да је она знала нешто више из историје сведочи ова њена изјава: "...Словени су три пута освојили читави свет, морали су имати оружја.." Земље ових племена су освојене од стране Немаца, од 9-ог до 13-ог века, а наметањем католичанства све су расрбљене осим једног малог броја Срба у Лужицама. Остала су сећања на њих у титулама владара, као: краљ Пруске је војвода Венда: велики војвода од Макленбурга-Шверина је принц вендске земље; краљ Данске је краљ Венда. Самуел Крос каже за Кашубе да су остали као неко острво међу Немцима, северозападно од Гданска, свега око двесто хиљада душа. Ворлаб пише: Сораби су Венди. (Реља Новаковић: Срби, ст.168) И обратно излази опет на исто - Венди су Сораби. Латам каже да су Словени живели у Макленбургу, Бранденбургу, Укерману, Алтмарку, Лунебургу, Холштајну и тд. Латам убраја у Словене: Сколоте (Ските), Гете, Дачане, Трачане, Панонце, првобитне становнике Норика и Далмације, Кробице, Јазиге, Лимигенте, Кваде, Лиге, Силинге, Бастране, Суардоне, Руге, Буре, Скире, Туркилинге, Венеде и тд. (Robert Gordan Latham: The Natural History of the Varities of Man, ст.538) У његовом времену, међу Србе Латам убраја: Србију, Славонију, Трансилванију, Нова Србија на Дњестру насељена 1754 године, Босанце и Херцеговце, Далматинце, Дубровчане и Црногорце. (ст.539) Код Равенског стоји да источно од реке Лина, дуж Балтичког Мора, живе "Сирдифини". (Ово је прелик сербиског имена.) Источно од њих и од мора до Паноније је Сарматија. На Висли, до мора, су Роксолани. Од реке Висле до Црног Мора, јужно од Роксолана, је Дарданија. Северно од Кавказа, између овог и Азовског Мора налзи се река Вардано која се улива у Азовско море текући од истока према западу. На овај реци је град Серака и све ово се налази у азиској Сарматији. Северно од Кавказа налазе се "Серавни Монти". Са њихове источне стране су Оринеи па према југу Вали, Серби, Туски и Дидури до реке Вуон која се улива у Касписко Језеро. Волга је Ра. (Claudius Ptolemaeus: Geographia, Francesco Berlinghieri, Florence, 1482)
Велеј Петркула (Velleius Peterculus: Lib. II. cap.CX) каже да су Панонци, односно становници Панонске Низије, говорили истим језиком као и Илири. Ти Панонци су за време румејске владавине научили латински језик, али нису никада прихватили румејске обичаје, јер су имали своје. Никола из Дамаска (први век с.е.) назива становнике Паноније и Дачке - Илирима. Долчи се пита: "... да ли да изведемо Сармате
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.