Унутрашња снага народног-социјалисте

УНУТРАШЊА СНАГА НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИСТЕ
(Capt. R. Cordon-Canning, M.C. , 1938)

Британска Унија мора у континуитету афирмисати како мистичне, тако и милитантне елементе, не само да пробуди, већ и да одржава у животу емоције и ентузијазам британског народа.

Док се лидери Конзервативаца и Лабуриста концентришу на лицемерне, регионалне и чисто политичке молбе британској јавности и тако је делећи, Британска Унија ставља акценат на духовни приступ животу и на његову економску реконструкцију, који уједињује, а не раздваја различите секторе британског живота: индустрију, трговину, пољопривреду и тако даље. Јер су обадва елемента, и мистични и милитантни, посвећени успеху Уније и обадва су примењена од стране великих светских религија Христа и Мухамеда. Јевреји никада нису били мистични, а Будисти никада нису били милитантни.

Тако, у ово декадентно и материјалистичко време, када је Црква изгубила добар део престижа због поступака њеног свештенства, у многим случајевима због богатих улизица или присталица до бољшевистичког јеванђеља које уништава душу, остаје као мистична потреба у Национал Социјализму да ревитализује и респиритуализује живот и мисли људи. Говори и резолуције који су изашли у штампи, а који су се догодили на Скупу Слободног Црквеног Савета ове године, показују колико мало разумевања Црква има за принципе Национал Социјализма и Фашизма. Управо то показује како су представници тих деноминација пали под утицај пропаганде, коју сервира окорели непријатељ Хришћанства и како су постали савезници атеиста и чобана који народ терају у бирое међународних финансија.

Данас, када је материјалистички аспект живота важнији од духовне важности и када су цркве слабо посећене на велике хришћанске празнике, јер је њихов зов тако слаб и неинспиритиван, на гласу Национал Социјализма је да, својим милитантним и мистичним снагама, отпечати уши британског народа и да скине вео са његових очију, док се основни принципи религије (служба и љубав) не врате у њихова срца; милитантна служба и мистична љубав у којима нема материјалне и себичне награде, већ само унутрашње светло које вечно сја.

Живот Национал Социјалисте би требало да буде као живот савршеног витеза Сер Филипа Сиднија, хришћанског витеза или Сала-уд-дина, муслиманског паладина. На овај начин Национал Социјализам и Црква морају сарађивати и напредовати у друштвеном животу, „Дај Цару Царево, а Богу Божје.“

Наравно, ако Национал Социјализам препознаје вредности духовне стране живота, не би требало да има пуно разлога за неслагање са Црквом која прати истинску спознају Христа. Треба да буду међусобно комплементарни, концентрисани на исте циљеве: морално и економско побољшање људи и јединство нације у заједничкој служби и другарству. Држава и Бог нису супротстављене снаге. Нити држава себе уздиже до Бога; Држава Британске Уније је само средство помоћу кога Божја деца, то јест народ, живе бољим животом и уживају дарежљивост Бога на земљи. Национал Социјализам је Хришћанство у пракси. Немогуће је ово оповргнути. Ко то покушава? Конзервативци, који, по речима Анатол Франца, „захтевају специјалну оставку сиромашних“, затим Либерални Капиталисти, који су концентрисани на стицање личног богатства под велом побожних осећања, и Марксисти, који захтевају рат између класа. Сви они су непријатељи Уније, који својим лицемерством осуђују Национал Социјализам који проповеда Унија.

За све нас је тешко да достигнемо велике врлине, посебно за велики број чланова Британске Уније, јер су ухваћени у сурову машину индустријског сиромаштва и чија је главна мисао (у већини случајева) где и како ће да нађу новац да нахране и обуку своје породице и себе. Али иза наших материјалних жеља да побољшамо стандард наших живота- жеља која је логични и легитимни циљ било ког Национал Социјалисте, док год ти материјални добици нису на рачун државе- леже мистични и милитантни елементи. Милитантна потреба за уништењем зла изазива добро у човечанству; да се искорени сиромаштво и да се створи економска сигурност за народ, мистична потреба да споји у унију народ британских острва и британских подручја; да створи у миру државно јединство, које је једном створено у борбама на пољима Француске. Уствари, Национал Социјализам мора бити милитантан у својој ревности да ослободи народ тираније финансијских диктатора, да створи праву слободу и мора бит мистичан у свом веровању да би достигао врхунско јединство нације.

Он мора бити милитантан, јер зло, као корење, ако се толерише ће уништити добро. Милитантан са одређеним варварским сјајем, презирући озлоглашен балдвинистички мото „сигурност на првом месту“; то је, као што Ortega Gasset истиче у свом есеју „Значај замкова у Шпанији“, ратнички дух који представља једно од уверења у себе и свој идеал, што је супротно дивљачком терору и сумњи „модерног“. То је ратнички дух правог крсташа, коме је потпуна супростност милитаризам индустријалиста.

РИЗИК је ништа, већ се ИНИЦИЈАТИВА рачуна. „Варваризам“ двадесетог века је персонизован у акцији, у елизабетанском начину живота, као супротности летаргији цивилизације двадесетог века. Свакодневно се мора водити борба против снага корупције и самозадовољства и против лењог прихватања економских зала; борба се поноси у узвишеном духу мистичног другарства и мрзи материјалистичку сензуалност плутократске демократије. Дух Евереста супротстављен духу ноћног клуба.

Тај дух који никада није задовољан постигнутим успесима, у супротности са духом који прожима ову земљу, може се сабрати у речи, које су често изговорене „ова земља је далеко боља него било која друга на свету.“ Требало би да ова земља буде боља од свих других, са својим територијама и могућностима, и разматрајући шта су наши преци постигли за Британију. Али да ли би требало да останемо задовољни зато што смо мало бољи од других земаља, које не поседују наше ресурсе? Да неко само буде задовољан због тога што је бољи, је бескичмено и то је оно што ће на крају довести ову велику земљу до декаденције и пропадања, ако то већ није учињено.

Национал Социјалиста је крсташ- ратник у најбољем смислу; он се не боји СМРТИ. Ако је неопходно, он ће јој трчати у сусрет. Јер то је његова вредност: за њега, смрт није нешто што треба избегнути, она је испуњење и симбол победе, а не пораза, симбол уније, а не разједињења.

Када капи кише падају низ страну планине, сакупљају се и стварају поточиће. Многи поточићи се удружују и праве реку, а неколико река се удружују и праве једну велику реку, која руши све препреке, док не стигне на своје одредиште и стапа се у океан. Тако и индивидуални члан Британске Уније се сједињује у велики фундаментални политичко-друштвени елемент Национал Социјализма. Његов индивидуални пут је завршен, али је његова индивидуална снага још увек активна и више но икад интензивирана и појачана у редовима Британске Уније.

Милитантан да нападне превару; милитантан да разбије камуфлажну фасаду са лицемера; милитантан да разоткрије корупцију; милитантан да разбије стечене финансијске интересе свим својим динамичним силама од којих је најјача продирање истином. Јер меци разума и истине испаљени искром вере, несумњиво морају да у одређеном тренутку натерају на предају чисто материјалне и идолопоклоничке силе финансијске демократије, да униште једном за свагда свет зеленаштва, свет јудејских капиталиста. Милитантан не да уништи као Сатана, већ да открије и зацели као Христ. То је милитантност конструктивног идеализма у супротности са деструктивним нихилизмом. Јер се Национал Социјализам концентрише на стварање, а не на уништавање. Он захтева простор да би градио, а тиме би клице болести и корова аутоматски ишчезле.

Ако си милитантан не треба да навучеш на себе мржњу зато што си насилан. Последња реч подразумева неконтролисану физичку акцију, чак и хаос, док милитантан подразумева ред и дисциплину ума на маршу ка коначном циљу. Милитантност би требало да подразумева нешто трајно, док је насиље нешто привремено. Бити милитантан значи водити крсташки поход за идеал- бити насилан значи задовољити неку тернутну „бубицу“ или неопходност. Али када Madariaga пише „напредак се једино може постићи без насиља“, он нам преноси идеју да рат мора бити вођен увек, да се закон и ред морају чувати не само споразумима људи, већ и самим људима без силе иза страха од моралне казне и без насиља, које се налази у полицијским пендрецима.

Заправо да се светом може управљати само споразумом и да је сила непотребна како споља, тако и унутра. Ова теза је тешко одржива у погледу људске еволуције и миленијумске дуге борбе. А борба подразумева силу против силе. Како другачије је човек покорио и надвладао толико много непријатељских снага, од сићушног инсекта до моћног слона?

Све док се самозадовољство неколицине и материјализам многих могу истребити и заменити идеализмом многих и духовних вођством малобројних, Национал Социјализам и Фашизам, иако мрзећи рат, а посебно оне ратове у име интернационалних финансија и Бољшевизма, не могу прихватити рат као нешто сасвим беспотребно и непрофитно. Распад британске империје би донео хаос и штету масама људи, који живе у краљевству. Да би очували краљевство, јер је оно првенствено корисно за масе људи, морамо бити спремни да се боримо.

Само кроз искушење и борбу се напредак може остварити, само кроз бол је дете рођено, само кроз акцију се унија може постићи. Не може се остварити сан о будућем миру и пријатељству међу људима, без људи од акције, који су спремни да примене силу, верујући у овај сан. Чак су и Бог и Црква милитантни, а Хришћанство никад није имало своје краљевство без подршке римског владара.

Још једном нека разлике буду наглашене између безосећајног насиља приказаног од стране дивљег бика у арени и мирне и уредне употребе моћи упрегнуте од стране вере и померане од стране љубави.

Мистицизам Национал Социјализма је базиран на истој сили, као и мистицизам Суфија и Хришћана, а то је љубав. Љубав која претвара срца. Thornten Wilder је написао у својој књизи „Bridge of San Luis Rey“:

„Постоји земља живих и мртвих, а мост је Љубав, једини опстанак, једини смисао.“

Код религиозних мистика, инспирација је љубав према Богу и циљу крајњег јединства са њим. Код Национал Социјалиста је то љубав према људима (акцији) и циљу крајњег јединства нације. Јер, изнад свега, Национал Социјалиста верује у принцип: „Да ли волиш свог Творца? Прво воли припаднике своје врсте.“ У овој фрази је концентрисана сва акција вере Британске Уније, која је у супротности ћутљивости религиозних мистика: неопходности акције су супротстављени повученост и пасивно прихватање. Даље, у складу са принципом у овој фрази: „Бог не мења стање једне нације, док га она сама не промени.“

Ово је дух Британске Уније која жели да види ове храмове очишћене од цвиљења, а људско срце загрејано другарством, пре него да се умота у вуну самозадовољства и хиљаде мртвих облика парламентарне процедуре, као старе партије. Британска Унија је веома спремна да крене напред у сарадњи са Хришћанством, да донесе хармонију тамо где је данас неред и да од религије направи чињеницу, а од Британије рај на земљи.

Милосрђе финансијске демократије је једно од тренутних ублажавања, те је стога површно и нехришћански. Милосрђе Национал Социјализма се огледа у милитантности и мистицизму, захтевајући и борећи се за лек против фундаменталних зала, која изазивају таква стања. Ово је истинско и активно Хришћанство. Док су националне новине активни помагачи за фондове милосрђа, оне посвећују већи део својих страна у подршци режиму и систему, који је произвео овакво стање у коме су милиони неухрањени и у коме су деца малобројнија од златних полуга на вагама енглеске Банке.

Хришћанска црква није успела да излечи то болесно стање, али то није разлог да Национал Социјализам то не покуша, нити да, када је супротстављен опскурантизму, трба да буде оптужен да је против религије. Национал Социјализам захтева примену решења, које уклања сам узрок проблема, за разлику од прихватања узрока и примену решења које само ублажава последице. Народ не тражи сажаљење, већ РАДОСТ.

Национал Социјализам је афирмација мистика, а не сумња агностика. Али, док религиозни мистик верује у повлачење са овог света и размишљање до Бога, Национал Социјалиста верује у активно учешће у животу; док религиозни мистик верује да је медитација пут до Бога, Национал Социјалиста верује да је акција са његовим друговима-људима истинска стаза ка достизању Раја. Добро обављен задатак је бољи од седамдесет година молитве.

Како у персијској мистичкој доктрини Лепота жели да се покаже и манифестује, тако и крв Национал Социјалисте, која пулсира кроз његове вене жели да покаже да је жива и да се манифестује у људском достигнућу.

Мистицизам у Национал Социјалисти је то што би га расплакало. Плакао би као умирући војник на бојном пољу, док гледа свој живот како истиче у црвеној реци, „Овом крвљу те служим: нека мој живот буде моја жртва, О моја земљо.“ Национал Социјалиста је милитантан, јер има веру у људски род и у крајњу победу добра. Он је мистичан, јер верује у унију свог народа и верује у себе у том народу.

Тако, у шестој години нашег рада, са годинама које су пред нама, хајде да у овом тренутку оставимо по страни, колико је то могуће, наше људске слабости, личне и ситне љубоморе, интриге и себичне амбиције, и да се још једном закунемо на верност нашем Лидеру и нашем Циљу.

За оне који су радили са нама током година у штампи и на платформи, и који су на прво одбијање њиховом „достојанству“ и њиховим џеповима били способни да у ситном инату одбаце верност Национал Социјалистичким принципима и сву своју част у Британској Унији, можемо имати само жаљење због њиховог понижења и срамоте. Они нам дају лекцију из деградације, због које ми никада нећемо бити криви.

Хајде да, бар међу собом, постигнемо то милитантно и мистичко другарство које желимо да видимо постигнуто од народа као целине, док победа не крунише наше напоре, док вредност не превлада, а не новац, док смех не почне да одзвања кроз скромне домове Британије и Радост не засија у очима људи, док Британија у Унији поново не постигне срећу и величину, док Краљевство не буде само слава прошлости и извор богатства за неколицину, већ сјај садашњице у којој ће се све делити.