Повезане локације и везе

недеља, 22. новембар 2015.

Част и слава наших предака и наслеђе у Срба


О СЛАВИ И ЧАСТИ
КАО СЛОВЕНСКОМ НАСЛЕЂУ У СРБА
Част и слава у наших Предака су били узвишени, као и Истина!
Данашње''модерно''ипак морално осакаћено друштво у наших народа прихвата лаж, нечаст и разне друге девијације система вредности као добре!!!
ПОВРАТИМО СЛАВУ И ЧАСТ НАШИХ ПРЕДАКА! НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИЗАМ ЈЕ ЈЕДИНИ ЛЕК!

Најстарији религијски култ код нашег, односно код словенских народа, је култ славе. Тај религијски пагански култ носио је континуитет у прослављању својих предака, а затим и породичних патрона и народних богова, да би био један од најјачих стубова отпора примању хришћанства које није могло да га елиминише. Оно га је делом изменило и христијанизовало. С друге стране из култа славе, касније се развијао појам славе као облик највишег друштвеног признања и поштовања оним личностима које су постигле изванредне заслуге великим делима, а чије вредности трају и остају1. Уз славу касније се јавља и част која је по овој дефиницији прва иза ње по рангу друштвеног признања и поштовања.2
Станојевић Стојан из Ниша у чланку „Тајна речи слава“ између осталог каже: „Култ „слава“ код Срба је најстарији и најјачи култ, који је још увек исти као и пре хиљаде година.“ 3
Управо овај континуитет славе у прослављању предака као сегмент словенског наслеђа, није нигде толико снажно изражен и присутан као код нашег народа, иако је хришћанска црква, како каже Др Милоје Васић: „...наметнула једно име, једног свеца, који се сматра као главно лице при прослављању славе“. Мада, каже даље: „...ми ипак видимо, да у народу та имена нису ни близу тако популарна, као што је сам назив: слава“.4
Својевремено је само кућни старешина био овлаштен да врши славске обреде, али је и данас остало обичајно правило да само син има право наслеђивања славе, по оном прастаром завету и дужности за приношење жртве својим умрлим прецима. Ово приношење жртве је изражено у јелу што подразумева кољиво и колач, и пићу које се везује за вино. Како наводи Др Милоје Васић: „Свима нама је познато, да се под кољивом разуме кувана пшеница, која се искључиво за прослављање славе и душу покојника кува.... то нас води у дубоку прошлост, када људи још нису умели пећи хлеб, него су себи справљали храну искључиво кувањем.“5
Међутим, важно је истаћи да је појам „слав“, односно „слава“ најчешћи основ имена у словенским народима. Таква имена у Срба су на пример: Мирослав, Југослав, Војислав, Првослав, Радослав, Ватрослав, Бранислав, Борислав, Верослав, Видослав, Славко, Љубислав, Братислав и друга, као и њима одговарајућа женска имена.
Вредно је напоменути, да је култ славе био пресудан у чињеници да словенски народи нису имали нити су душом могли прихватити идеје суровог робовласничког система.6 С друге стране, тај култ славе као да је био опредељујући да се менталитет и дух нашег народа по пријему хришћанства више окрене етичком – односно: узвишеном, моралном, небесном, него материјалном – односно: потрошачком, егоистичком, земаљском.
То је на најлепши начин исказао Стефан Дечански када је под своје задужбине манастира Високи Дечани урадио у типу златних орнамената. Многе војске, банде и паликуће клечећи су раскопавале и вадиле то злато, чудећи се понекад и питајући монахе због чега је ту стављено злато, а да га нема на зидовима и сводовима манастира. Монах им је одговарао, да је ту злато намерно стављено, да се по њему гази, јер изнад материјалних и личних, постоје више вредности и смисао човековог живота. По том завету од Стефана Дечанског стоји да за српски народ живот није биолошки, егоистички, потрошачки и материјалистички феномен, већ да он има етички, морални, духовни и узвишен, славни смисао.
Слава је била и остала најјачи основ, темељ и центар народних обичаја и веровања, осећања и стремљења, и неодвојива је од појма задруге. Из култа славе и око ње су се изнедрили појмови родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости. Те узвишене социјалне, моралне и духовне вредности из словенског наслеђа, проносиће и одржавати српски народ вековима. Оне ће пресудно утицати на његову свест, веру, културу, традицију и историју.
Управо те вредности родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости поштовале су се у већем делу српског народа, и то оног дела који није подлегао отуђивању, преверавању и унијаћењу било неким интересима, било милом или силом.
Своју упорност у чувању и одбрани тих племенитих вредности потврђивао је високим одрицањима, пожртвовањем, борбама и истрајношћу. Тако је слава преко наведених врлина, а посебно части, давала националној свести неисцрпну и вулканску снагу пред вековним историјским изазовима, сукобима и борбама постепено и јасно афирмишући отаџбински дуг као завештање славних и великих предака.
Код нас Срба је то посебно изражено у косовском завету који има своју вековну магнетну моћ и тајанствене покретачке силе. Тај специфичан косовски феномен као обликован ток дела словенског наслеђа заслужује посебну пажњу.
Наиме, постоји и тајна Косова и Видов-дана с једне, и мистерија њихове симбиозе с друге стране српске заветне духовно-етичке медаље. Та тајна и мистерија давале су и дају необичну и непредвидиву снагу смештену у души нашег народа.
Наше православље се не може замислити без Косова, а дубљи митски дух се не може замислити без Видов-Дана. Видов-Дан је у прехришћанском периоду био највећи паганско-религијски празник и светковина, али је Косово постао највећи национално-војнички празник у Српству.
Видовдан је носио свој јуначки култ, односно ратнички култ старе вере који је представљао митско језгро бројних прехришћанских јуначких спевова и и веру да се јуначком смрћу на бојном прелази у виши свет Бога Вида, како би се њим посветили настављајући да живе вечни живот.
Иако је Видовдански култ, као један од сачуваних култова паганских веровања старе српске вере потискиван од стране нове хришћанске, он ће у Косовској битки имати једну посредну али значајну покретачку снагу.
Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и по томе што је носила тај још увек присутан јуначки култ Видовдана. Дакле, због тога што се Косовска битка догодила на Видовдан, она има тај додатни и битан разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и трајања.
У контексту Видовдана посебно место припада Милошу Обилићу, иако се он делом у хришћанском смислу везује за светог Архангела Михаила. Наиме, у Видовданском духу Муратово убиство је усмерено на његово жртвовање Богу Виду у складу са старим култним обичајем Срба на овај њихов празник, односно светковину.7
Милош Обилић је најмаркантнија личност наше епске прозе и поезије. Он је најсјајнија звезда нашег историјског јуначког сазвежђа, па га и Његош у Горском вијенцу уздиже на ниво божанства. Обилић је идеални представник националне славе и витешке части и у њему се сједињују како ратнички видовдански култ из словенског наслеђа, тако и средњовековна витешка част хришћанског ратника српског народа из периода славних Немањића.
Са аспекта части Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Име Милош је специфично по свом узвишеном а тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на човек од миља, односно милоште је доста упрошћено. Његово узвишено значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи част душе српског народа.
Наш народ је кроз генерације и векове чувао и одржавао, поштовао и неговао етичке и националне, и витешке и духовне вредности и поруке Косовске Битке, Видовдана и духа Обилића. Тако је ова наша најпознатија битка изазивала дивљење и пијетет, инспирацију и подстицај, и поштовање и памћење, проносећи део карактеристичног духа словенског наслеђа преличеног у националном и хришћанском пожртвовању за одбрану највиших националних и државни вредности. При томе су родољубље, отачаствољубље, слободољубље, ратнички јуначки дух и витешка част определили и овековечили косовски завет који није само хришћанског духа у смислу пожртвовања и опредељења за узвишене идеале „царства небеског“, већ има ширу садржину обухватајући целину националних завета части Српства8 од личне: мушке и женске - девојачке и удувичке; преко побратимске, породичне и народне, затим службене војничке, односно витешке и ратничке, потом свештеничке и владалачке, до части отаџбине као највишег ранга части једног државотворног народа. Уједно се тешком клетвом жигоше издаја и издајник у лику Вука Бранковића, иако, што се мора истаћи, не постоје никакви историјски докази једног његовог таквог чина.
У вези косовског завета части, мора се напоменути део нашег народа, током наредних векова од Косовског боја, а изложен тешким периодом ропства, сеоба, буна и устанака, уз сталне притиске, тероре, пљачке и унијаћења, није издржао те сурове векове преживљавања. Он се што силом, што милом, приклонио некој другој вери, да би у наредном периоду верским и туђинским интересима био злоупотребљен као повлашћени однарођени слој. Ти делови нашег поунијаћеног становништва, у већој или мањој мери, постајали најјачи, а потом и најкрволочнији непријатељи своје изворне - српско православне народне матице.
Ту злочиначку и бешчасну свест велики Његош даје у „Горском вијенцу“ стиховима:

„Похулио вјеру прађедовску,
Заробио себе у туђина,
Па је братске крви ожеднио!“


Позната је чињеница, да је највећи проценат данашњих Хрвата настао углавном кроз разне форме уцена и насилног покатоличавања Срба. Да је већина Хрвата српског корена наводи и руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године када је о својој посети Загребу написао и ово: «Дошао сам у столицу покатоличеног Српства».
Још већи проценат данашњих муслимана, односно, бошњака су српског етничког корена. Неоспорно је такође, да и данас, убедљиво највећи проценат Хрвата и Муслимана има презимена која се завршавају на српско карактеристично „ић“.
Уз ово, треба напоменути записе и податке са Косова од Бранислава Нушића који је био током прве деценије 20-ог века дипломата Краљевине Србије у Приштини док је Косово било још под турском влашћу. Нушић записује да је тада на Косову било око три четвртине Арнаута који су српског корена, те да сви они знају своје крсне славе и српска презимена, и када су им стари променили веру.
Очигледно је дакле, да су национални завети части у Српству изворно проистекли из култа славе и Видовдана, те су као такви једни од уверљивих примера словенског наслеђа које ће се проносити и у следеће векове борби за националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа.
Ови национални идеали Српства посебно су били изражени током Првог српског устанка, а нарочито током балканских и за врема Првог светског рата. Иако је Карађорђе покренуо и како се често каже: васкрснуо Српство након вишевековног ропства, коначно је националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа остварила славна српска војска у споменутим ратовима.
Када су пак у питању борбени успеси и квалитети наше војске током рата на просторима бивше Југославије и током агресије снага НАТО на СРЈ, онда се и поред различитих оцена и врло тешких друштвено политичких, економских, ратних и других околности, ипак мора се истаћи следеће.
Наш народ треба да зна да је и у овим ратовима на просторима бивше СФРЈ, односно СРЈ велики број официра погинуо борећи се за одбрану српског народа и његових вековних огњишта. Од укупног броја погинулих војних лица, сваки пети је официр. То је чак и до 15 пута више него у другим војскама и њиховим подацима из борбених дејстава вођених након Другог светског рата. И не само то, него је и процентуално већи степен пожртвовања и страдања официра него у споменутој славној српској војсци.
Не заборавимо да су високи официри НАТО одавали поштовање квалитету, пожртвовању, вештини, отпорности и борбености наше војске током тромесечне агресије из 1999. године, отворено признавајући своје заблуде да ће Војска СРЈ након неколико дана рата капитулирати. Ипак, као да су прорадили они споменути а тајанствени косовски завети части у народу и војсци, да се не постиди пред историјом и славним прецима. Супротставити се војнички најјачој светској војној алијанси 20. века од 19 земаља Европе на челу са САД, готово да делује као јуриш на небо Другог уверљивог објашњења нема осим овог којег објашњава дух и завет части.9
Поред свега наведеног овим рефератом, а у духу његовог наслова, мора се подсетити на следеће. Вишевековни напади на изворне културне, моралне, материјалне, духовне и националне вредности српског народа излажући га сталном геноциду, трају и данас. Косово је очит пример. Оно може да послужи као еталон вековног систематског бешчашћа, терора, пљачки, прогона, убијања и свакојаког сатирања Срба у својој матици и колевци од стране насилника свих врста који су своја дела и намере остваривали на том простору, а ли и не само на том делу наше територије. Што је још трагичније, такви вековни процеси чији су носиоци и починиоци били Арнаути, односно Албанци, на путу су да добију подршку већег дела света кроз државни легитимитет уз отимачину колевке средњовековне српске државе.
Напад и отимачина Косова су само један у низу директних и перфидних напада на словенско наслеђе. Они су посебно усмерени на православни руски и српски народ који до тих изворних вредности изразитије држе и њих примерено данашњем времену још баштине кроз обичаје, културу, веру, морал и традицију.
Сведоци смо чињенице и тренда да се у свету традиционалне моралне вредности запостављају и неретко омаловажавају. Урлици савремене западне хипи и потрошаче менаџерско интересне цивилизације све више нагризају морал савременог друштва, па наравно и нашег народа.
Центрифугалне силе свеколиког порока данашњице и којима насиље, бешчашће, криминал и порнографија доминирају, као да су јаче од сила добра, моралности, части, достојанства и поштења. Етика је некако збуњена остала на ледини сама, чекајући неизвесну будућност морала од појединца, породице, професија до државе и друштва у целини. Част која ју је једина вековима бранила, смишљено је потиснута у страну, а њено место никако не могу да замене неки нови морални, социолошки или психолошко –андрагошки појмови. Јер част каква је таква је, њен култ никада није оспорен.
Дух части у Српству носи културолошки, историјски потврђен, плодоносан и трајан код изнедрен из религијског култа славе словенског наслеђа. Част управо има ону најјачу етичку основу и поуздану активну моралну снагу за препород народа и друштва. Хоћемо ли успети да је препознамо, повратимо, обновимо и афирмишемо, остаје на нама. Она ће као будан стражар и посматрач бити индиректно присутна дајући нам неме а громовите поруке и поуке које би ваљало што пре то боље, разумети и по њима поступати.
На опште питање: Колико неко вреди као човек, поуздан одговор му даје једино част. Исто питање се може односити и на народ.
Уз претходно истакнуто, а како су ратови били и остали стални чиниоци и пратиоци развоја човечанства, вредно је обрадити бар један сегмент из славног ратног словенског наслеђа. Као изузетан пример који носи јасан дух словенског наслеђа из домена ратне вештине и ратоводства служи Александар Васиљевич Суворов. Он је највећи словенски војсковођа и један од највећих војсковођа у светској историји.
Као војсковођа и командант, у периоду од око 40 година, водио је преко 60 бојева и битака. Све бојеве и битке је победоносно завршио, и то у условима када је редовно имао војску која је неколико, па и до десет пута била бројно слабија. У биткама није имао ни једног свог заробљеног војника. Напад је био основа његове тактике и стратегије.
Суворов је био човек генијалног војничког расуђивања и огромне свестране просвећености. Он је био један од најумнијих људи у царској Русији са краја XVIII века. То је била личност нарочите побожности са изузетним осећањем патриотизма. Као војника, старешину, команданта и војсковођу, карактерисала га је изузетна храброст до неустрашивости и ретка жустрина при постизању циља. У народу је био посебно поштован и вољен, а у војсци обожаван.
За Суворова се мора рећи да је као ретко ко изванредно познавао саму бит рата и суштину понашања масе војске у борбеним дејствима. Имао је посебан осећај, инстинкт и вештину владања војском у боју. Готово магијском моћи, коју је поседовао, он је владао људима потчињавајући их својој вољи. У његову вољу и намеру неизмерно су веровали његови војници, официри и јединице које је он васпитавао, обучавао и водио. Они су је извршавали са фанатичним одушевљењем, изузетном иницијативом, невероватним хероизмом, свесним самопрегоревањем и немилосрдном борбеношћу до крајњих граница издржљивости. Са таквом војском Суворов је могао учинити све што је желео. О е никада није оптерећивао питањима колико је непријатељ јак него само где је. Отуда он нема ни један пораз у својој веома богатој и дугој војничкој каријери. Знао је само да напад и победе доносе славу и част.
Оставио је пуно писаних материјала, анализа, студија, борбених инструкција и докумената. Ипак, из обиља тог списатељског дела, свакако је најпознатија његова књижица „Наука побеђивања”10 која се сматра за једно од три највећа дела која су уопште написана у области ратне вештине.
Његова креативност, промишљеност, разложност и уверљивост обуке и васпитања били су толико реалистични да и данас изазивају дивљење. Говорио је: „Обука и васпитање морају да чине једну целину чије су основе: топла љубав према својој отаџбини, осећање дужности, осећање части и национални понос.“11 Изграђивао је на свој начин специфичан ратни морал јединица. У његовим јединицама сви војници и старешине са њим на челу били су лавови, које нико никад није могао савладати ни победити. За Суворова се може рећи да је изградио храм ратног морала.
Суворов је био веома цењен у свештенству Руске православне цркве. Они су га често називали „Свети Архангел Михаил на Земљи”. Обуком и васпитањем је стварао „Божије војнике”, војнике Божије правде који никада не смеју изгубити битку. Такав императив су имали руски војници под командом Суворова.
Побожност Суворова као команданта и војсковође, преко свих официра и подофиоцира до последњег војника је била задивљујућа. Често је своје потчињене позивао на верност највишим идеалима. „Умри за дом Богородице! За цара! За пресветли дом! Ко остане жив, њему част и слава!“12 , а његов Суворовљев поклич: „Ми смо Руси  с нама је Бог!“ покретао је његову војску на немогуће.13
Синтеза православне духовности као основе са: отачаствољубљем као љубави према Отаџбини; части као сржи и окосници морала војске; реалистичном обуком као моћи знања и војничке праксе; пожртвовањем у име Бога и за славу Матушке Русије, уз генијалност Суворовљевог војничког ума; морали су дати такве успехе и величину којима се руски народ а посебно Руска војска диче и поносе.
Суворов је имао јасан идеал војника у коме је видео носиоца највишег државног интереса, извршиоца најважнијих задатака, хероја који мора да поседује најплеменитије моралне вредности и на крају, фактор од чијих врлина и развијене части, зависи не само судбина конкретног друштва већ понекад, и само постојање државе.
Његовом славном походу преко Алпа у Швајцарској, нема равна у историји ратова с обзиром на сурове услове и тежину борбених дејстава које је успешно изводио. Суворова и његове генерале, дивне и скромне официре, неустрашиве подофицире и војнике, прожимала је само једна идеја светог војничког братства: „Спасти част Русије, образ Отаџбине и не посрамити Руску војску.“ За њих ништа узвишеније на земљи није могло бити.
Суворов је необично волео личну славу, част коју је уживао и частољубље које је поседовао. Све је то са великом љубављу делио са својом војском до последњег војника. Његови војници су знали да имају удела у грандиозном Суворовљевом делу. Зато су га следили са фанатичним пожртвовањем и издржљивошћу, заборављајући на властите животе. Суворов је стварао и имао непобедиву, одушевљену, часну и славну војску.
Њево дело како сегмент грандиозног војног словенског наслеђа, је веома поучно и нама по много чему блиско. То се прилично добро уочавало током Првог српског устанка. Наиме, Карађорђе је био савременик великог Суворова. Наш Вожд је основе његових нападних дејстава примењивао током устанка. Лично је учествовао у преко тридесет борби, битака и бојева, а да ни једну није изгубио. Треба напоменути да је устанак почео да слаби оног момента када се одступило од Вождове идеје одбране устаничке Србије.
Поред тога, оснивањем и радом Војне академије и стварањем официрског кора српска војске, изучавана су страна искуства и ратна вештине страних војски и њихових војсковођа. Суворов је био посебно инспиративан. То су свакако ценили и наше високе старешине из Српске војске. Они су веома добро били упућени у његова тактичка начела нападних дејстава и систем обуке војника и јединица. Може се рећи да су наше старешине, поред наших јуначких примера, увелико били подстицани делом овог највећег словенског војсковође.
Интересантно би било поређење Напоелона Првог са Суворовим. Кроз њих и њихова дела и упоређења јасно се уочава јаснија, специфична и свестранија величина Александра Суворова. Коначно, Наполео је после Ватрелоа протеран ван цивилизације на острво Света Јелена где је пред крај живота морао да промени име у Никола, а тешка камена плоча над његовим гробом је био тежак поклопац да се такав лик више не појави на светској сцени.
С друге стране, Александар Суворов је величанственом сахраном испраћен у вољеној Москви ожаљен од војске и целог руског народа. Сахрањен је уз велике почасти у крипти манастирске цркве Александра Невског где стоји по његовој жељи једноставан натпис „Овде почива Суворов“.
Руски народ у души и одавно верује да Суворов није умро, већ да спава и једној тајновитој пећини у којој гори тиха ватра. Он ће се пробудити онда када Матушки Русији буде потребан да јој помогне и пројавиће се у лику неког новог СУВОРОВА да васкрсне моћ, победе и славу руске војске и свега славјанства.

На крају као мото реферата - порука: у име славе и части,
и етичких вредности словенског наслеђа - напред!

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.