Владимир Велмар-Јанковић
ИСТОРИЈСКИ ИДЕАЛИЗАМ СРПСКОГ НАРОДА
(говор одржан на „Дан књиге“)
Мада је у своме ходу кроз векове доживео часове слабости и тешке поразе, и претрпео два велика општа слома најстрашније врсте, косовски и шестоаприлски, српски је народ историјски народ, то јест народ који је небројено пута пружио доказе о томе да хоће и може својом сопственом снагом да ствара своју историју и да помоћу свога духа даје обележје месту на коме живи. Ако би смо једног дана и нестали са земље, наш српски траг неизмерне човечје патње, праве мужевне борбе и лепог умирања остао би иза нас. Добили смо већ своје знамење у великој иначе општој пролазности.
И ми смо, као и други историјски народи, свој траг повукли својим упорним пристајањем уз извесне идеје-светитеље, идеје-водиље, идеје-акције, заједничке многим српским поколењима, а засноване на најдубљем поимању народа нашег о богу, човеку, народној заједници, слободи, дужностима, животу и смрти. Историја нашег народа и није ништа друго но жилаво и жртвено пристајање уз те идеје и уз њихове борбене акције, она и није ништа друго но прегарање у име тих идеја. Прави свој лик, онај који данас у тешким часовима страшне наше пометње, не успевамо, нажалост, да сагледамо, прави свој лик човештва у греху и величини, на трагичном путу унутрашњег и спољњег јунаштва и духовног уздизања, ми смо Срби извајали у тврдом камену своје историје. Длето нам се у два маха сломило. Од нас зависи да ли ћемо га опет узети у руке или не.
Шта нам је помогло да на том путу, успињући се, не изгубимо дах, повијајући сене сломимо кичму, крварећи не искрваримо? Шта нам је помогло и ко нам је помогао да се одржимо на нашем претешком историјском месту; ко нас је довео до великих наших остварења и забележио их делом или пером у спомен поколењима, шта нам је помогло да преболимо најбеднију беду својих слабости и да увек до сада ипак пронађемо често изгубљени и помрачени смисао живота народног и појединачног?
Да ли нам је помогло да се откупимо од зле судбине, богаство наших рудника злата, сребра, бакра? Да ли су нас извели на висине вешти мађионичари својим чаролијама, или смо мудрост живота нашли код искусних туђина, у науци њиховој, у установама које су нам они скројили па даровали, а од нас тражили да се, рецимо, само потурчимо или полатинимо? Не. Помогло нам је до сада увек што смо се свом чврстином народне снаге грчевито држали уз предања српска, уз наше старе животне облике, уз нашу праву духовну отаџбину, ону коју смо носили и на све невољне сеобе наше, ону коју смо изнели испод мрака робовања, ону коју смо, све до 1918, знали тако као што смо знали мајку своју. У тој отаџбини били су нам у свим вековима предводници светитељи, јунаци и просветитељи. Светитељи наши и њихови последници, који су нам обезбеђивали и осигурали духовну заједницу Срба, која су у одсутним часовима, и 1804, и 1912, и давно пре тога, сјајно показала као царство, јаче и од државне границе. Јунаци-вођи наши за то су царство умирали. Духовни вођи наши, просветитељи, књижевници, и сав њихов стваралачки род у уметности и науци, за то су царство, за ту отаџбину, живели. Три врсте људи: светитељи српски, вођи српски и просветитељи српски, три превасходно духовне категорије предводника, у Светом Сави уздигнут до највишег духовно-вођственог јединства – у Светом Сави, који је био и светитељ и вођ и књижевник – те три врсте људи показивале су нам у свима временима пут на ком ће Србин остати веран себи, свом историјском ходу и свом бољем лику. Кад год је своје светитеље напуштао, заменио јунаке са вођама из прикрајка, кад се оглушавао о реч својих духовних људи, неимара књиге, српски народ силазио је са главног друма своје савести, грешио душу и пропадао.
***
Да се подсетимо у неколико речи данас, кад су сви појмови замагљени, шта су књижевници своме народу? И која је улога књижевности у народној заједници?
Није књижевност само „главни орган просвете и духовнога живота“, ни књижевници само „извор идеја и правца у просветно-књижевном покрету“, како рече, у једној прилици, језиком XIX века, умни Стојан Новаковић. Много више од тога, књижевност је уз религију и рад можда највећа утеха људима у њиховој осамљености; књижевност је најубедљивија проноситељица широке човечје, а не догматске истине; она је најмање болан извор нашег животног сазнања; књижевност је један од најинтимнијих остваривача лепоте у нама; она је један од најпоузданијих пропагатора љубави у нама. А поврх свега тога, књижевници су најнесебичнији носиоци опште, народне свести, савести своје заједнице, њени најбољи истраживачи и најприроднији побуњеници у име те савести, у име бољег лика народног, у име дубљег смисла његових идеја-водиља.
Нема књижевника који то име иоле заслужује, а да није непрекидно у тајанственом дослуху са савешћу свога народа. Нека пише песме, приче, драме или науку, нека пише историју, типике, приповеди или филозофију, увек он мора, по закону свога стварања, свесно или подсвесно, ослушкивати ход свога народа, покрет заједнице за коју је везан. То је један од неопходних а најдубљих извора његовог сазнања, његовог стваралачког доживљавања, његових животних синтеза. Нема књижевности – сем ако није чист забављач. А тај и не заслужује то име – нема књижевника који није стално у куцавици сраме свога народа, нема књижевника који непрестано доживљава покрете и догађаје јавног живота свога народа, који не осећа неправду друштвену, законску, политичку, нема књижевника који најдубље што човек може, не осећа односе свога народа са светом око себе, и све побуде нагона самоодржања, борбу са непријатељем, и све друго што представља вољу за животом његовог народа. Истина, он све то не гледа толико под дневном светлошћу. Он у стварима дневног живота гледа њихову наддневну суштину, и речи које ће се родити из тога везивања свакодневног са суштинама, биће изречене у некој песми, драми или роману, кроз уста неког лица тако да ће се дневно по суштинско познати, и због тога дуго и дуго кроз дело остати. Зато је живот књижевника махом тежак, јер је тешка и дужност да остане веран доживљају своје савести и свога стваралаштва, а то је тако често у опреци са сујетом, грешном и прљавом површином јавног живота. Књижевник има дужност да мисли о прошлости, данашњици и сутрашњици уједно, и да свој суд и свој доживљај о животу, свој став, своје стваралаштво стално усклађује са духовним ликом свога народа, оним који народ носи кроз векове. Књижевник је у том смислу најодговорнији тип друштва. И баш зато што је такав, могу на делима књижевника поколења да се огледају, да се везују, да остану забележена, да остану жива, спасена од страшног заборава људског.
***
Стојимо данас пред књигом наше књижевности, старом 800 година, и листамо по њеним листовима, тражимо одговор на многа питања. Време је данас такво да од својих предводника морамо тражити савете, не радити по својој лудој глави. Дубоко у себе загњурени, брижно над повест своју нагнути, морамо да успоставимо изгубљену везу са нашим предводницима и од њих да затражимо реч окрепљења, правац пута и правило вере.
Шта ће нам рећи књижевници, просветитељи наши, чији спомен данас славимо, јер је, ето, у невољи нашој и њихов, иначе заборављени ред дошао? С правом тражимо да нам књижевност наша дâ ту реч утехе и правде, јер је то књижевност која се по старини и по квалитету појединих радова или представника њених може мерити са многима око нас, књижевност која по народној поезији чини део светске књижевности. И наћи ћемо у њој одговор на многа питања, па и на то зашто смо сада доживели слом, и зашто смо такав слом доживели. На све је одговор дат, треба само листати и умети читати. Одговори на основна, суштинска питања која наша књижевност даје, једнодушни су. Један пример ћу вам за то дати, један пример који спада у најважније одговоре наше данашње мучне оријентације.
Сви писци, сви научници српски, сви ствараоци лепоте и смисла, једнодушно ћу вам рећи кроз своја дела, са сигурношћу, поуздано: никад дело Србина није у историји било материјалистичко, ни у смислу згртања добара, ни у смислу материјалистичког схватања света. Никaда до сада. Никада његова борба до сада није изашла из материјалистичких побуда, никада смисао живота овога народа није био у материјалистичком схватању.
С чим су Срби после Косова пошли на своје драматичне северне сеобе? Јесу ли пошли са товарима хајдучког злата, драгог камења и свиле? Не. Нису дошли голоруки ни просјаци, али најважније што су понели са собом од ствари непролазних, били су животи њихових светитеља, национално срце њихових вођа и неколико њихових књига староставних. Понели су веру у бога, верност Православљу; испод мрака ропства изнели су ликове немањићке, лазаревићеске и многе друге, понели их са собом, не као златне идоле него као духовне ликове, кроз предање и кроз нашу народну песму. И када су се у новој домовини сукобили са непријатељством света, они су име тих духовних вредности давали свој отпор и с њиме се одржавали и одржали.
С чим су Срби изашли пред свој васкрсни XIX век, ако не с тим духовним оружјем? Србинова намучена глава помолила се 1804. године само зато што се у српском човеку сачувало духовно предање о мрком чојству и светлом јунаштву. Појавили смо се поново у Европи као људи који су били заборављени, али који су одржали везу са својом прошлошћу, зато јер је она имала своје за многа поколења јединствено духовно значење и духовни смисао. Материјално, ми смо били бескрајна сиротиња и према Европи и према Азији, и остали смо сиромашни по стању материјалног оруђа и оружја све до данас. Наша се повест није везала за старе величанствене градове, центре раскоши и моћи. Ми нисмо много познати у историји по сјајним пратњама својих владара, ни по њиховим империјалним походима. Наше су престонице биле вечито рушене, наше куле нису могле да се одрже ни у каквом затишју великог разарања, наши домови, у непредаху ратова и страдања, нису стигли да сачувају предмете за наше будуће музејско благо. Исувише често ми смо у својој историји морали са собом да носим све што имамо, а то је оно што се носи у срцу, у души, у схватањима, а не у ковчезима и ћемерима. То је духовно, и лик који се тако носи духовни је лик. Тај лик наш није никада на виделу историје сјајио сјајем материјалног живота.
А кад год је тај сјај покушао да позајми, лик наш и судбина наша од тога су потамнели.
Зар није то би случај и последње две деценије живота нашег? Све нам из наше историје, и кроз писану и кроз усмену књижевност нашу, кроз све споменике и памјатнике, кроз дела свих наших писаца казује да смо се у животу одржали због тога што духовно оружје својих предака нисмо до сада никад испуштали из руку.
Да ли смо га данас испустили? Да ли је страшни час за нас дошао, час кад треба да дођемо у сукоб са читавом писаном и неписаном књигом наше историје и нашег живота?
***
Било је, нажалост, људи који су послушали сатанске гласове. Једни су почели да пашују и да грабе, други да заборављају и Светога Саву и Карађорђа, а једни и други мислили су на себе, а не на отаџбину. И када је дошла пропаст, слом унутрашњи, брзо је се под заставом преврата појавио представник нове науке на делу: звер-човек са камом у руци, да је забоде у леђа нацији и отаџбини, и улична девојка, да прљавим својим ноктима разграбе нашу породицу.
Да. Покушали су да нам докажу, и нарочито омладину да заразе тим доказивањем да смо 800 година живели у лажи, ми Срби, и да треба да пљунемо своју историју и на српски народни живот. И то нама, који имамо књижевност изаткану само из те историје, само из тог живота. Ми који немамо ни до данас ниједног књижевника ни научника који би се ма и са дна свога највећега огорчења тако бацио блато на отаџбину и на хиљаде, стотине хиљада, милионе наших српских мртваца, који се нису ваљда сви, од Немање до 1918. године, борили за лаж?
Нико од твојих предводника, омладино српска, није био за материјалистичку мисао. Нико од књижевника твојих није своје дело саздао на њој. Ма колико критиковали наш јавни живот и ма с коликом правом то чинили, наши су, књижевници увек живели, радили и умирали за српску отаџбину, за њен бољи лик, за духовни лик српства, за историјски ход свога народа.
Највећа слава наше књижевности је у том што су њени носиоци од Светог Саве до данас остали верни отаџбини својој. Ма који лист наше књижевности историје да отворите, наћи ћете ту слику непоколебљиве верности која озарава и очеличава поколења.
Да ли је дошло време да пођемо у раскорак са целом прошлости нашом? Опредељујемо ли се за смрт која нема смисла, место радног живота за отаџбину како нам саветују и уче нас сви вођи наши, светитељи, јунаци, књижевници?
Време је, последње време, да приступите олтару отаџбине и да одбаците демонију материјализма, те туђе и туђинске мисли, те несрпске мисли и пристанете уз радну Србију која својим трудом иде својој обнови.
(Просветни гласник, Београд, 1942, бр. 3-5, год. LVIII, стр. 101-106)
О аутору:
Владимир Велмар-Јанковић
Драмски писац, приповедач, есејист, критичар, психолог. Рођен у Славонији 1895. године. Између два рата радио као виши чиновник Министарства просвете. Током Другог светског рата од септембра 1941. године до септембра 1944. године радио као помоћник Министра просвете Велимира Јонића. Од 1944. године живи у емиграцији, највише у Шпанији где је и сахрањен у Барселони 1976. године. Објавио је велики број књига, чланака и прилога, књижевних текстова и слично. Поред националних текстова који су сада скупљени у књигу „Огледи о књижевности и националном духу“ (Задужбина Хиландар Београд 2006), написао и чувену књигу „Поглед с Калемегдана – Оглед о београдском човеку“ (1938) у којој се бавио карактерологијом и менталитетом нашег поднебља.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.