Др. Лазар Прокић - ЖИВОТ и БОРБА

Др ЛАЗАР ПРОКИЋ
ЖИВОТ И БОРБА
2011.
2
С А Д Р Ж А Ј
Школовање ....................................................................................................... 3
Париски дани .................................................................................................... 3
Новинарска и политичка делатност ............................................................... 4
Група Сигнал ..................................................................................................... 4
Недићева Србија .............................................................................................. 6
Антимасонска изложба ...................................................................................... 6
Државни пропагандиста ..................................................................................... 7
Земља и рад ....................................................................................................... 7
Издавачка активност .......................................................................................... 8
Берлинска мисија ............................................................................................... 8
Напуштање Србије ............................................................................................. 9
Робија ............................................................................................................... 9
Суђење и затвор ................................................................................................ 9
Драгољуб Јовановић о Прокићу ......................................................................... 9
Покушај врбовања ........................................................................................... 10
Затворске активности ...................................................................................... 10
Емиграција ......................................................................................................11
3
ШКОЛОВАЊЕ
Лазар Прокић рођен је 6. јуна 1911. године у месту
Жабaри надомак Свилајнца, од оца Драгутина и мајке
Персиде. Осносну школу започету у Великом Орашју
завршава у Марковцу, шесторазредну гимназију у Свилајнцу
а у Првој мушкој гимназији у Београду матурира 1929/30.
Успешно започете студије на Београдском универзитету
прекида годину дана касније и одлази за Француску где
уписује Правни факултет у Паризу. Због финансијиских
потешкоћа око школовања и живота у туђини био је
приморан да се на „црно“ бави обућарским занатом и на тај
начин себи обезбеди потребна средства, прсти на рукама су
му готово били црни и расечени, што је била последица
коришћења обућарског алата, мада га то није спречило да
1936. године успешно приведе студије крају и дипломира. Годину дана касније на
истом факултету стиче звање доктора правних наука.
ПАРИСКИ ДАНИ
Дошавши у Париз, Лазар Прокић прикључује се Социјалистичкој партији и постаје
активан у том покрету. Један је од актера афере око крађе масонске архиве из
Југословенског посланства у Паризу. Провалу у просторије посланства где су се чувала
поверљива документа извршио је новинар Миодраг Јевремовић, који је сав материјал
копирао а оригинале неопажено вратио у посланство. Копије масонске архиве предао је
Прокићу, који је од тог тренутка заратио са масонима. У Паризу који је тада био
стециште окупљања југословенских комуниста, Прокић се уверио у њихову демагогију,
јер је својим очима гледао, како се тобожњи борци за радничку класу у скупим оделима
проводе по париским локалима разбацујући се новцем, док он поправљајући ципеле
једва зарађује за живот и школовање. То је време када се на тлу Шпаније сукобљавају
национална опција оличена у лику генерала Франка и интернационална коју предводе
комунисти. Вести које су долазиле са ратом захваћеног подручија о херојској борби
шпанског народа против међународног пролетеријата, утицале су на Лазара Прокића да
се одлучи за борбу против интернационалиста и приклони се националној струји.
Познанство са др Отом Абецом представником министарства спољних послова
Немачке, само га је још више уверило у исправност његове одлуке, поготову када се
узме у обзир да је то период у коме је национал-социјализам у Немачкој доживљавао
свој врхунац. И ако је Краљевина Југославија заузела неутралан став по питању
грађанског рата у Шпанији, отправник послова Југословенске амбасаде у Паризу
Станоје Симић очигледно на своју руку, будући да је био комунистички симпатизер,
организује прикупљање и финансирање добровољаца (интербригадиста) из фондова
амбасаде и њихово упућивање у Шпанију. Видевши шта се дешава, Лазар Прокић
самоиницијативно објављује брошуру са веродостојним документима о тим
дешавањима на француском језику, и доставља је свим водећим листовима. Епилог
свега тога било је хитно смењивање и пензионисање Симића, који је из освете ипак
успео да издејствује Прокићево протеривање из Француске. Са дипломом Сорбоне и
национал-социјалистичким убеђењима др Лазар Прокић се 1938. враћа у Србију.
4
НОВИНАРСКА И ПОЛИТИЧКА ДЕЛАТНОСТ
Као човека кога је већ пратила фама да је близак Хитлеровој политици, изразити
противник масонерије и чињеница да је скромног социјалног порекла, др Лазару
Прокићу ни његово академско звање није било много од користи да продре до
Универзитета или дипломатске службе. Радно ангажовање налази као сарадник у
Самоуправи, партијском листу Милана Сојадиновића који је као Председник владе већ
бројао последње дане на тој функцији. Поред Самоуправе пише и за Време, Словенски
Југ, Балканску ревију, Независну трибуну итд. Осим политичких текстова, као доктор
права и експерт за комунална и социјална питања, своје стручне радове објављује у
часописима Савремена општина, Железнички гласник, Социјална архива итд., аутор је и
неколико стручних брошура Административни синдикализам, Појам и смисао
професионалног удруживања. Од стране предсеника Београдске општине, поверено му
је писање елабората о реформи градске социјалне службе. После пада Милана
Стојадиновића са власти, Прокић наставња исти посао у Самоуправи која је сада под
патронатом Драгише Цветковића а коју је какао сам каже два пута невољно напуштао,
али јој се ипак изнова враћао. Друговао је са Карлом Краусом за кога је знао да је
немачки обавештајац, иначе званичним сарадником Немачког саобраћајног бироа у
Београду. Заједно су се проводили по Београду и Будимпешти, јурили курве и
лумповали по кафанама. Краус је у себи имао словенске крви и по Прокићевим речима
исказивао велике симпатије према Србима, „Био је толики србофил да му се нисмо
згадили, ни што смо толико једни друге пријављивали Гестапоу“ у моменту када се он
током 1941. налазио на челу Гестапо-а за Србију.
Када му се 1940. године Живојин Павловић (комуниста-покајник) кога је познавао
још из Париза као Горкићевог блиског сарадника, обратио за помоћ ради штампања
његове књиге под насловом Биланс совјетског термидора, која у основи представља
оптужницу против Стаљина и његовог режима, Прокић се ни у једном тернутку није
двоумио (баш као ни десетак година касније, када ће са задовољством као робијаш у
Сремској Митровици по налогу тадашњих власти са осталим осуђеницима писати
антисовјетске чланке и реферате након разлаза између Тита и Стаљина) да ли да као
осведочени антикомуниста помогне у разоткривању бољшевичке немани. Преко својих
веза у Југорас-у успео је да избегне цензуру и омогући штампање ове књиге која је
буквално разграбљена од стране читалаца. Живојин Павловић је свој Биланс совјетског
термидора на крају платио главом, јер су га његови дојучерашњи истомишљеници,
сада оличени у партизанима стерљали 1941. у Ужицу.
Група Сигнал
Др. Прокић око себе окупља групу својих политичких истомишљеника, њихово
место састајања биле су просторије листа Балканске земље, групу су поред осталих
сачињавали и: Момчило Стаменковић, Љубисав Милановаић секретар Савеза
трамвајских радника, Љубомир Лукатела адвокат, Жика Филиповић шеф затворске
цензуре у Сремској Митровици, Шпиро Наранџић, Милан Кокотовић благајник
Дирекције трамваја, Душан Филиповић и други. Након почетних усаглашавања
идеолошких ставова и дефинисање политичких циљева, група прелази на конкретан
вид политичког ангажовања и 17. августа 1940. године покреће лист Сигнал. У листу су
промовисане идеје сталешког уређења, неопходности очувања расног и националног
индетитета, прихватање национал-социјализма као иделогије коју треба да следи и наш
народ, такође незобилазна је била и критика демократије као најнижег ступња модерне
5
државе, комунизма, масонерије и јеврејства који су сматрани главним кривцима за
лоше стање у којима је запало читаво друштво. Сигнал је рекламиран као лист који
позива на борбу против марксизма, масонства, јеврејства и демократије, јер трују расну
чистоћу српске народне душе. Након само неколико бројева лист је одлуком суда
забрањен. Упоран да истраје до краја у својим напорима на ширењу својих идеолошких
ставова, Прокић са сарадницима покреће нови лист у којима наставља исту уређивачку
политику. Нова Зора како је назван лист доживљава судбину Сигнала, и после пар
бројева престаје са радом на основу судске забране.
Исте године заједно са др Данилом Грегорићем директором Времена, др Заријом
Поповићем директором Југорас-а (потоњим замеником старешине Српске заједнице
рада) и другима учествује у оснивању и раду Антимасонског комитета. Прокићеви
сарадници на политичком плану из тог периода били су поред осталих и Душан Пантић
(некадашњи генерални конзул у Диселдорфу, Цветковићев министар за физичко
васпитање и Аћимовићев комесар поште и телеграфа) као и др Стеван Клуић (аташе
Централног пресбироа у иностранству, писац књиге Путеви немачког препорода
објављене у Берлину 1936. на српском језику, која је касније преведена на немачки, а
аутор је исту лично поклонио Хитлеру приликом једне аудијенције). За своју политичку
активност као покриће користи Југословенски савез радничких синдиката (Југорас), у
којем на основу својих познанстава са водећим људима Југорас-а има утицаја на рад
ове организације. Због политичке активности његове групе, пропагандног деловања
кроз писање у Синалу и Новој Зори као и веза и блискости са К. Краусом, Лазар Прокић
је октобра 1940. године ухапшен. Наредна три месеца провешће у затвору Главњача, у
коме се у то време налази већи број комуниста и припадника Збора (након његове
забране).
По изласку из затвора почетком 1941. Драгиша Цветковић га поставња за главног
уредника Самоуправе. Са места уредника листа пропагндно покрива активности и
напоре владе Крањевине Југославије у приближавању Немачкој. Лазар Прокић важио је
за добро обавештеног човека што због широког круга својих познаника, што због
чињенице да је као новинар често био на извору информација. На дан када је Драгиша
Цветковић отпутовао у Беч на потписивање протокола о приступању Тројном пакту, др
Лазар Прокић подноси оставку на место главог уредника Самоуправе, из разлога што је
био упознат са чињеницом да се спрема пуч. Склањајући се пред осветом Симовићевих
превратника Прокић као ретко који Србин налази уточиште у Загребу, где је био сведок
успостављања НДХ. Мада се новоформирана усташка власт, ни у једном тренутку није
усудила да му науди, из разлога што усташе нису знале по којем је задатку и чијем
наређењу дошао у Загреб, с обзиром да су имали сазнања о његовој повезаности са
Краусом, Прокић се крајем априла 1941. године тачније двадестосмог враћа за Србију.
6
НЕДИЋЕВА СРБИЈА
Београд затиче у рушевинама као последице Априлског рата и напора одговорних
појединаца, да се стање нормализује и омогући нормално функционисање неопходних
установа. Др Лазар Прокић узима активно учешће у успостављању српске цивилне
управе. Упоредо са тим група окупљена око Прокића, која је још из предратног периода
названа Сигнал по истоименом часопису, а која је у политичким круговима словила као
Српски национал-социјалистички покрет, покушава да својим људима обезбеди што
боље позиције у новоформираним институцијама, какао би са тих места доносили и
утицали на одлуке које би биле у складу са њиховим идеолошким опредељењима. С
тим у вези Прокић упућује допис СС мајору Карлу Краусу шефу Гестапо-а и његовим
старом познанику, у коме истиче: „ да је именовање Милана Дивјака (члана групе
Сигнал) на место комесара Државне штампарије, у највишем интересу национал-
социјалистичког покрета и ширењу његове идеологије у најширим српским народним
масама“. Поред наведених активности Прокић обајвљује своје чланке у Општинским
новинама и Новом времену у којима износи своје виђење пропасти бивше државе и
нечасне улоге појединаца и група у дешавањима од 27. марта, као и текстове
антисемитске садржине. Један од значајнијих догађаја у приватном животу Лзара
Прокића одиграо се 12. маја 1941. када се венчао са Зором Живановић (1912) из
Београда.
Антимасонска изложба
Када је јула 1941. формиран Радни комитет антимасонске изложбе логично је било
да се његовом раду прикључи и Прокић као добар познавалац и осведочени борац
против масонерије, Комитет је своје активност на припреми изложбе обављао у згради
Аеро клуба у улици Узун Миркова бр.4. Један од начина прибављања потребног
материјала било је и саслушање похапшених масона у виду упитника који је садржао
150 питања везаних за рад и активности масонске организације. Као продукт
тромесечног рада Антимасонског комитета настала је Антимасонска иложба отворена
за посетиоце 22.10.1941. у Гарашаниновој улици број 8 у Београду. Изложба за чијег је
директора постављен Стеван Клуић, имала је за циљ да упозна најширу јавност са
погубним деловањем масонерије, јеврејства и комунизма по наш народ и државау као и
да укаже на повезаност масонерије и водећих личности усташког покрета. Према
наводима самог Прокића, предлог за одржавање изложбе потекао је од Розенберговог
института из Берлина, који је за ту прилику уступио сав материјал заплењен по
масонским ложама широм Европе Улога Лазара Прокића у припреми и одржавању
саме изложбе огледала се у организацији и комплетном пропагандном покривању ове
манифестације, на основу материјала који су добијени од Немаца прављени су
транспаренти, плакати, цртане карикатуре итд., сам Прокић обучио је неколицину
Љотићевих омладинаца који су имали задатак стручних водичиа. У пратеће активности
изложе спада и објављивање публикација садржине која одговара датом тернутку.
Изложбу је у периоду од 22.10.1941 до 19.1.1942. посетило 80.800 грађана из читаве
Србије, било је планирано да изложба обиђе све балканске престонице укључујући и
Загреб, али је усташки режим условио одржавање изложбе брисањем дела који говори о
везама масона са усташким главешинама.
7
Државни пропагандиста
Након успотављања Владе нацционалног спаса Милана Недића, при
Председништву владе формиран је Централни пресбиро, који убрзо прераста у
Одељење за државну пропаганду које предводи др Ђорђе Перић.. Српска државна
пропаганда како је још називана ова служба имала је два одсека и то први: Одсек за
штампу и други, Одсек за општу пропаганду, на чијем је челу постављен др Лазар
Прокић. Са манирима врсног пропагандисте обилази градове по унутрашњости земље,
где држи предавања и зборове на којима упознаје грађанство са тернутом војно-
политичком ситуацијом код нас и у свету, о потреби да се подрже напори Милана
Недића о изградњи Нове Србије, која се има придружити осталим европским народима
у борби за нови поредак. Окупљеним Шапчанима Лазар Прокић одржао је предавање
које је носило назив Услови стварања новог српског човека, у дворани Гранд Хотела у
Ваљеву 23.05.1942. др Прокић одржао је предвање на тему Три рата Србије, истим
поводом посетио је и Крагујевац 17. јуна, па затим Марковац, Богатић и Лозницу где је
такоће говорио о актуелним збивањима. У Београду је из Берлина, 1943. године довео
блиског сарадника сер Освалда Мослија, Џона Емерија писца књиге Енглеска и Еврпа,
који је из Енглеске најпре избегао у Француску, па затим у Немечку где је у Берлину
водио пропаганду против Черчила међу британским заробњеницима (на крају рата
Американци су га предали Енглезима а ови обесили). Тим поводом је у организацији
Српске државне пропаганде приређено предавање на Коларчевом универзитету, на
коме је Емери говорио о погубности Черчилове политике (овај догађај био је један од
главних повода Прокићевог изручења од стране Енглеза, Титовим властима крајем
1945.године). Као један од својих најдражих успеха у пропагандној делатности, Прокић
истиче растурање и промовисање чувеног плаката „Мајко Србијо, помози“ . Овај
плакат је дистрибуиран по целој земљи путем Одсека опште пропаганде, а његова сврха
била је да се српски домаћини одазову позиву Милана Недића у збрињавању избеглица
које су долазиле из угрожени подручија. Плакат је иначе дело новинара и
карикатуристе Драгослава Стојановића, урађен на основу фотографије Милоша
Војиновића-Лаутнера команданта Десетог добровољачког одреда, који је са својим
војницима прихватао избеглице на Дрини, и једном таквом приликом је и настала
чувена фотографија.
Земља и рад
Др Лазар Прокић један је од главих иницијатора за оснивање установе „Земља и
рад“ која је успостављена уредбом министарског савета априла 1942. а на њеном челу
налазио се др Стеван Клуић. Ова установа имала је за циљ упознавање села са градом,
нарочито са битним државним институцијама. Сваке недеље довођена је група од
осамдесетак људи са села, која би по утврђеном програму обилазила престоницу, на
8
Коларчевом универзитету том приликом одржавана су пригодна предавања, обично су
говорници били представници министарстава просвете и пољопривреде, на крају сваке
посете приређиван је свачани пријем код председника владе Милана Недића. Једна од
група је посетила и Виницу, а циљ ове посете је био да наши људи виде масовне
гробнице у којима је било закопано 15.000 Пољских војника, побијених од стране
припадника Црвене армије у пролеће 1940. године.
Издавачка активност
У периоду 1941-1944 објављено је неколико публикација чији је аутор др Лазар
Прокић. Поред осталих то су брошуре: Јевреји у Србији; Краљ Александар и Марсељски
атент; Јевреји у Француској, Енглаској и СССР; Ко су они?; Да ли сељачка држава?;
написао је и књигу под насловом Питање наше стварности – прилог савременој
социологији Србије, али овај спис никад није публикован. Своје текстове објављивао је
у Новом времену, Обнови, Српском народу, а током свог боравка у Берлину и у
Заробљениким новинама и Српском раду, који су намењени нашим заробљеницима и
радницима у Немачкој.
Берлинска мисија
По наређењу и инструкцијама Милана Недића (уз предходно инсцениран скандал)
средином 1943. године др Лазар Прокић одлази за Берлин. Његово званично ангажовае
било је везано за рад у Антикоминтерни, док су се незваничне активности одвијале у
правцу лобирања за „српску ствар“ у највишим политичким и обавештајним
круговаима Трећег Рајха, а посебна пажња посвећена је припреми терена за сусрет
између Хитлера и Недића. До тог сусрета је и дошло 19.септебра у седишту немачке
Врховне команде, ево шта о том догађају каже лично Лазар Прокић у једном свом
интервју: „Тај сусрет са Хитлером испао је права катастрофа, пошто Недић није
практично стигао ни да дође до речи. А пре него што је пошао, замолио је свог брата
Милутина да направи један меморандум са прецизним српским територијалним
захтевима, који би у Берлин стигао пре њега. Рибентроп га није ни читао, већ га је
одмах дао својим референтима, да направе краћи резиме за Фирера. А пошто су они
били прохрватски орјентисани, то је Хитлера навало да Недића с врата дочека са
правим рафалаом – „Да, да, знам шта би сте ви хтели. Источну Босну, Срем, Црну
Гору… Знам Павелић је овакав, усташе су онакве. Слушајте ви, немојте да ми ви
причате ко је Анте Павелић! То је највећи разбојник нашег доба, други је Стаљин а тек
терћи Черчил. Јесте ли разумели? То ја знам боље од вас! Видећете шта ће остати од
Хрватске. Она још постоји само зато што сам дао реч и нећу да до краја рата кварим
оно што сам започео. Али, упамтите, једини народ на Балкану који зна шта је држава и
који ће је имати – јачу, већу и бољу од свих осталих – то су Срби. Казнио сам их, јер су
ме за сису ујели!“… И разговор је на томе завршен“.
Поред организације поменутог сусрета, Прокић је током свог боравка у Берлину,
успео да преко својих француских пријатеља спречи признвање усташке државе од
стране Петенове владе, те је за ту прилику морао да отпутује за Париз како би на лицу
места руководио целом акцијом.
9
Напуштање Србије
По повратку из Берлина наставља своју пропагандну делатност. Београд напушта
пошто су комунисти као ослободиоци већ били ушли у главни град. Његово одредиште
поново је био Берлин, а задатак да покуша да наплати седам милјарди динара, колико је
Немачка остала дужна Недићевој Србији, делимично од тих пара финансиран је и
боравак Српског добровољачког корпуса у Словенији. Успева да се некако пребаци до
Швајцарске, где остаје до јуна 1945. када прелази за Италију и борави по избегличким
камповима, на основу пријаве да је то „највећи сарадник Немаца“ која је стигла из
српске кухиње, англоамериканци децембра 1945. хапсе Прокића и после саслушања
изручују га новим властима у Југославији.
РОБИЈА
Суђење и затвор
Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача
прогласила је др Лазара Прокића за ратног злочинца, јер је спроводио пропаганду
против комунистичког покрета са места Недићевог шефа пропаганде, сарађивао са
Немцима, величао нацизам, а на терет му се ставља чланство и припадност НСДАП-у и
Антикоминтерни. По пребацивању у Југославију над њим је прво спроведена истрага,
саслушаван је о његовим активностима пре током и након ратних збивања, а акценат
је посебно стављен на догађаје из Берлинског периода. Кроз какве је муке током
истраге прошао Лазар Прокић то само Бог свети зна. Било како било на првом суђењу
пресуда је гласила смрт, на ову одлуку суда Прокић се није жалио, касније је та казна
преиначена у двадесет година робије, уз конфискацију целокупне имовине (личне,
наслеђене и наследне). Средином 1947. године Прокић је послат у Сремску Митровицу
на издржавање казне.
У затвору се у том тренутку налзе махом политички осуђеници разних врста и фела,
било је ту и четника, усташа, збораша, чланаова Недићевог апарата, Немаца итд.,
дакле свих оних који су на овај или онај начин успели да избегну прве таласе
револуционарне одмазде током 1944. и 1945. године и сачувају главе. Нису се само
идеолошки и ратни притивници комуниста нашли иза браве, било је ту и представника
интелигенције, који су се новим властима замерили само зато што су заузели неутралан
став током и непосредно по завршетку рата. Поред њих робију су заглавили и поједини
политичари из грађанских партија, као што је др Драгољуб Јовановић предратни вођа
левог крила Земљорадничке странке. Дакле све сама елита и интелигенција која је
представљала опасност за нову државу, оно што није побијено послато је на робију.
Драгољуб Јовановић о Прокићу
Држање Лазара Прокића на робији сликовито описује у својим сећањима, и горе
већ поменути Драгољуб Јовановић који каже: „Нико није са таквим миром, скоро са
убеђењем, гурао колица натоварена земљом или песком, кад се од цркве, са
православним и католичким олтаром правио културно-просветни дом. Изгледао је као
Сизиф, као га је замислио Албер Ками. Али, управа је брзо увидела да тако учен и
свестан робијаш може много боље бити искоришћен. Узели су га за преводиоца и ту је
био одличан. Због непрестаних сукоба са др Данилом Грегорићем, другим убеђеним
национал-социјалистом, или због тешке несанице, премештен је међу нас и опет му је
10
дат физички посао. Најтежи, на циглани. То му није повратили сан, али га није ни
разуверило да је одређен за највише могуће задатке. Тада сам увидео да је луд. Причао
ми је да су му на разговор долазоли многи комунистички руководиоци, који су му
нудили да буде директор Борбе или Политике, шта год хоће. - “Али, ако не могу да
будем на Титовом месту, ништа ме друго не интересује“. Никога није признавао, ни на
робији, ни на слободи. Радио је најтеже послове и непоколебљиво веровао у своју
звезду.Такав човек је био тежак сентименталиста: Волео је своју жену до лудила. Она је
најпре била гестаповски, па затим британски агент. Веровао је да ће га она чекати и да
ће радити на његовом ослобођењу. Била је једини смисао његовог живота и тиме се
објашњавало његово дисциплиновано држање на робији. Хтео је да што пре изађе по
сваку цену, не би ли поново пронашао изгубљену срећу, а ваљда је био једини човек на
робији који је тврдио да је његово место ту, вечито само ту, све док не буде позван да
заузме највиши положај у држави, можда и у Европи, а у исто време, чезнуо је
неизмерно за једном женом, због тога ревносно служећи људима које је дубоко
презирао“.
Покушај врбовања
Увидевши квалитете и способност др Лазара Прокића, комунисти су желели да га
придобију за себе, као човека од „пера“ али и неког ко се добро сналазио и у
обавештајним водама. Тим поводом, негде почетком 1949, године Прокића је у затвору
посетио Брана Јевремовић заменк министара унутрашњих послова. На његово упорно
инсистирање да прихвати сарадњу, а да ће за узврат бити ослобођен, тако што ће му на
поновљеном суђењу бити изречена казна која се поклапа са досадашњим временом
проведеним у затвору, Прокић је категорички одбио такву понуду следећим речима:
– Целог свог мисаоног живота борио сам се против комунизма (чак и једну добру
деценију са социјалистичких позиција!), па бих се стидео живота који би ми комунизам
поклонио (ви се сећате, или сте из судских материјала видели: ја сам то изјавио и на
вашем суду, и нисам се жалио на првобитну смртну пресуду). И најзад, жалосну част
евентуалног вишег функционера савезничке обавештајне службе, ја не бих продао ни за
један од више живота да их имам. Савезнике сам мрзео политички: увукли су моју
земљу без њене потребе у рат са Немачком, а ослободивши је од ње изручили је вама –
као и мене што су. Али вас, вас мрзим идеолошки: независно од ратова и њихових
исхода! Разлика је „квалитативна“ (што би се рекло вашим жаргоном). Да се разумемо
једном за свагда: ничији обавештајац нисам био (јер сам имао своје обавештајце) па ни
савезнички; а и да јесам, не бих то издао – најмање вама.
– Ипак ће те размислити; само, на бетону изолационе самице. Иструнућете или ћете
пристати. (запретио је Крцунов заменик)
– А ја пак мислим да ће пре бетон иструнути пода мном, него ли ја на њему. (узвратио
је Прокић)
Затворске активности
Др Лазар Прокић је током свог тамновања, осетио сву горчину робијашког живота,
прошао је кроз све могуће самице и изолације, радио је најтеже физичке послове,
комунистичка власт користила је његово знање врсног пропагандисте у пропагандном
рату против Стаљина, као добар познавалац страних језика радио је и у преводилачкој
групи др Данила Грегорића.
11
Петнаест година након његовог изручења из Италије, др Лалзар Прокић се
захваљујући једној амнестији која се односила на политичке осуђеника 10. децембра
1960. године нашао на слободи. Након мирне године проведене у земљи, почетком
1962. илегално напушта Југославију и одлази најпре за Италију, а потам се трајно
настањује у СР Немачкој.
ЕМИГРАЦИЈА
Да би добио статус политичког емигранта, морао је да се одрекне јавног бављења
политиком. У почетку је радио као подрумски радник у једном угоститељском
предузећу уШтутгарту, и већ је ту на коленима, стари и неуморни борац почео да пише
текстове, који су објављивани у емигрансткој штампи под различитим псеудонима. На
основу препорука његових пријатеља Немаца са којима је заједно робијао, именован је
за сарадника радио станице „Дојче-веле“ у Келну. Када је на наговор неких својих
колега написао пар чланака, одмах је стигао званичан протест из Југославије, тако да се
Прокић морао задржати само на превођењу и говорењу туђих текстова. На радиу је
остао све до пензионисања 1976. године, након чега се посвећује публицистици.
У емигрантској штампи објавио је више стотина чалнака, који су се односили на
критику комунистичке власти у отаџбини, сећања са робије и из ратног периода,
актуелна дешавањаа везана пре свега за међунационалне односе у Југославији.
Интересантно је, да је др Лазар Прокић у својим текстовима предвидео у длаку, све оно
што се догодило Србији и српском народу на овим просторима током последње
деценије 20-тог века. Један је од ретких емиграната чији су радови штампани и у
српским (Искра, Американски Србобран, Глас канадских Срба, Братство) и у
хрватским новинама (Хрватса Ревија, Хрватска Зора, Даница), због чега је често био
изложен нападима. Током своје емигрантске каријере написао је четири политичке
брошуре, две збирке новела и једну збирку стихова а 1995. године у издању Нове Искре
из Београда објављена је двотомна књига под називом Записи из туђине, која обухвата
избор полемичких текстова Лазара Прокића објављених у периоду од 1963. до 1990.
године. Из брака са др Рикардом Имел имао је два сина Драгана и Иву, са којима је
своје пензионерске дане проводио у Мајнцу.