НЕ КЛАСА, НЕГО НАЦИЈА
Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо онаj наjнесебичниjи део мршти се кад се говори о Отаџбини.
Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог
одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да
Национална историjа има звук прапорца коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.
Ми се не чудимо томе. Омладина она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без
одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.
Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.
Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као
што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило се ни према
мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа
данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не
окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!
Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне.
Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у
њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште
човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.
Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.
Нациjа jе расно историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна
могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа
ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима.
Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.
Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да
испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?
Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази
границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су
историjско масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских
збивања.
Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И
живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка
класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и
национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну
политику, да бољшевичка Русиjа води националну jер иначе не би могле да буду истоветне. А
ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.
Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, пролетера и домаћина тесно везани за
интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси
jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави тако би било. А камо ли овако.
Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно
њен правно-политички израз држава средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе.
Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса. Несрећан смо ми народ до сад били.
Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.
А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.
Отаџбина, бр. 16, Београд, 10. 06. 1934.
Србско Свитање
Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо онаj наjнесебичниjи део мршти се кад се говори о Отаџбини.
Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог
одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да
Национална историjа има звук прапорца коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.
Ми се не чудимо томе. Омладина она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без
одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.
Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.
Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као
што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило се ни према
мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа
данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не
окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!
Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне.
Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у
њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште
човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.
Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.
Нациjа jе расно историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна
могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа
ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима.
Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.
Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да
испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?
Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази
границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су
историjско масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских
збивања.
Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И
живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка
класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и
национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну
политику, да бољшевичка Русиjа води националну jер иначе не би могле да буду истоветне. А
ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.
Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, пролетера и домаћина тесно везани за
интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси
jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави тако би било. А камо ли овако.
Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно
њен правно-политички израз држава средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе.
Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса. Несрећан смо ми народ до сад били.
Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.
А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.
Отаџбина, бр. 16, Београд, 10. 06. 1934.
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.