О 27. марту

Нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта. Чудан је по глупости својој, политичкој глупости. Политичка глупост је ограниченост политичког видика, скудоумност политичког расуђивања, убогост јасног политичког сазнања, потпуно одсуство политичке визије, провиђања. Али је ова глупост савршено безопасна, чак и занимљива као све глупе и приглупе ствари. Наравно, док је затворена у мозговима носилаца политичког опскурантизма и медиокритизма. Док је јалова ментална работа политичких стоних и собних стратега. Док је стерилна од сваке акције. Она се још може некако подносити докле не прође пречник свакидашњег политичког ћаскања, ћеретања и чаршијања, да не кажемо брбљања. Онога часа кад политичка “златна просечност” пређе границе тржишта, кад захвати димензију државништва, заплете се у судбински строј народа, она је претерано опасна. Опаснија од сваке друге глупости. Нека су те друге глупости и највеће, последице њихове никад не могу узети тако, ни приближно тако, катастрофалне размере. Оне бескрајно мање погађају народну заједницу. Јер се политичка глупост, пројектована на платна државничке акције, увек односи на цео народ и народни дом – народну државу. Јер држава није ни само моја, ни само твоја. Она је увек наша, неодољиво наша. Наша и по злу и по добру. Све, дакле, може донекле бити privatsache, приватна ствар. Само је држава respublica, општа ствар. Зато се само државнички потези, мудри или луди, преносе као електрична енергија целином народних постројстава. Може неко сумњати у теорију тоталитаризма. Нешто је несумњиво: народ искључиво кроз државу доживљава тоталитарно судбину. Народ је само у својој држави усређен као свест и самосвест. И само ред у држави налази одјека у васцелој структури народа. Март 27. показао нам је шта значи глуп поступак у животу једне државе. Онима којима глупост наших “мартоваца” није онда била јасна, нека се данас сете беде у којој смо, голотиње и сиротиње наше, невоља догледних и недогледних.
Глупост никада не иде сама. Нарочито политичка. Свако слепило има свог слеповођу. 27. марта појавио се слеповођа у свој својој голотињи. Као Мефистовел без маске. Лакомост му је име. Лакомост, најмрачнији нагон стогодишњег нашег живота. Лакомост, као властољубље, властодржачка похлепност, нека врста политичког сладострашћа. Онај нагон који је у историји нашој копао очи и гробове оцима и синовима, прогонио и убијао владаре, сакатио народ, губио битке и царства. Та је лакомост 27. марта нагрнула као бујица кроз проломљену брану. Већ читаву деценију распаљивана је бестија наших властограмзивих и властограбежних лакомаца, држана на ланцу, мучена глађу, грозно мамљена сталним измицањем жртве, свевласти. Они, који су се тога дана докопали канџама државе, били су несумњиво у делиријуму владавинске похоте. Самим тим у пуној демонији грабљивости. Највећи доказ те демоније јесте дружба и братимство свих партијских малих и великих цезара наше недавне политичке прошлости. Ове међусобне крвнике, ситне и убоге Алкибиаде и Милтиаде, окупили су уједно заједничка глад и заједнички плен. Закрвљене и раздељене могла је ваистину једна једина сила да их искупи: демонија властољубља.
Разуздано властољубље не зна за законе. Само је себи закон. Дакле безакоње. Закон Бога живога који је и Бог историје: Бог народа и његових држава, закон верности Отачаству, закон предане и свете службе народу, закон чувања домовинског тла, закон љубави према Нацији, закон страхопоштовања према писаном и неписаном уставу, закон одговорности - све те законе погазило је разуздано властољубље мартоваца. Властољубље разуздано. Њему се десило да и само себе прегази. Јер је у фуриозном налету сам “валов” њихов оборен, преврнут: отмичари су преврнули народну софру, државу. Слепи, похлепни и разуздани нису они ни осетили да се онога часа пир њихов претворио у државну даћу. Онога часа када су злочиначки посегли за прелестима властодржја.


Нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта. Ако се тога дана обелоданила стидна похлепа мартоваца за влашћу, јавила се у јаркој демоничности и беда режимства. Само је злодух и режисер вечне пакости, ненависник неки црни наше домовине могао да оглави земљу тако малим људима у тако великим данима. Не може се иначе рационално објаснити да се језивим ланцем режима у току више година везују и окивају најспособније и најдинамичније снаге народне. Јака држава, сређена, очврсла, смирена и измирена, још и може поднети на својим јаким плећима слабачки сој државника. Лако је Гуливеру изаћи на крај са лилипутанцима. “Не плаши ме у кожуху бува”, могла би та држава довикнути сваком опаком и наопаком, тако многобројном режимском узрочнику наше пропасти. Али јака у потенцији, наша држава била је слаба у акту, у стварности. Никад слабија! Шта све њу изнутра није разједало, сушило и црвоточило? Колико она није имала у самој себи тајних и јавних непријатеља? Шта је у њој било нерешених проблема, тако крупних и тако неодложних? Њен добри геније вапио је за изузетно мудрим, снажним и храбрим људима. Њена ситуација тражила је максимални хероизам мисли, срца и дела. Зли геније, међутим, дао јој је не само искушења и слабе људе, не само људе са посним доживљајем самородног тла, не само са преслабим капацитетом државничких способности, већ и онај одмет мајушника, делегиран по принципу горег од горега. Делегиран нашим одвратним партијским ситом и решетом. Тако у зениту наше трагедије видимо и врхунац наше режимске охлократије. Са тог врха, који је иначе одређен за постоље политичким херојима и генијима, лучили су се и утискивали у народни организам отрови који су целу земљу, просвећене и непросвећене, велике и мале, заносили у бунило незадовољства и рушилаштва. “Нико миран, а нико довољан!” Што је цео један народ, велики у свим својим пресецима, био делимично огрезао у интелектуалну и моралну идиотију (а идиотија на грчком значи незнање), што су многи и многи остали без духовног и телесног хлеба, забасали у мржњу према свему и свачему, засевали као ножеви у сва порицања и одрицања, то највећим делом има да се захвали режимским челницима, који су предњачили у сваком злу. Буна одоздо, то је ехо одозго. Разграђивање државе одоздо, то је сенка истих поруга од режимских самовласника. Није истина да је режим једнога народа онакав какав је народ. Пре је обратно истина. Одоздо и одозго рушила се кућа. Најпре одозго. Одозго и одоздо гнојио је огроман чир. И режимским илузионистима било је јасно да је са цеђењем гноја оцеђен и сав њихов властодржни илузионизам.
Невероватна су била та режимска чудовишта! Без политичких принципа, без политичког морала, без политичког карактера! Они су мислили да се интригом споља и изнутра може државствовати. Сама реч држава упућује, чисто етимолошки, на нешто одређено, чврсто, постојано. А не на нешто ефемерно, колебљиво, флуксивно као што је интрига. Они су уображавали да ће трајним политикантским амфибролизмом и дволичношћу споља и изнутра одржати себе и извојевати своју победу над неумитним и неумољивим каузалитетом политичкога процеса. Провинцијалци какви су били, рђави ђаци наше политичко – партијске касабе, они су веровали да су потреси споља и изнутра иначе неповратно прекретничког значаја, нешто слично нашим партизанско-котеријашким маскарадама. Па су прибегли трику, блефу и маски. Плиткоумни, они су веровали да се, споља и изнутра, нешто заврзава, нешто прелазно, нешто што ће се само од себе распасти. Па се ваља само одржати. Отуда њихова политика дана и комада у данима столетних одлука. Једном речју, они су на фикцијама, заваравањима, двосмислености, интризи и другим политичко-паланачким реквизитима изграђивали заштиту државе. Дошао је као страшна одмазда 27. март. Дошао удар и споља и изнутра. Тако силовито и муњевито, тако изненадно и непосредно, да су заједно са својим гресима смрвљени. Судбина њихова - судбина мартовских превратника, тешко нама, и судбина државе!



Нема чуднијег датума у нашој историји од 27. марта. Трајни режимски кич, који је имао свој пандан у трајном превратничком кичу, ишао је на руку главним народно-државним непријатељима. Непријатељска тројка: јеврејство, масонство и комунизам, државоборна тријада, руководила је троструким методом у три правца, са трима потенцијама органског расула Нације. Протагонисти тог расула утицали су неодољиво на режиме. Они не само што су се трудили да људи великог формата не дођу на управу земље, већ су настојали да у слабићким режимским асамблима имају високе своје анонимне протекторе. Сиренска реч и златна пара саблажњавале су лако режимске охлократе. Што није могла идеологија, могли су долар и червоњец. По себи узетима, спутаване су им тако још више руке. Некада су те руке и дрешене. Махом онда кад је требало увек трезне, будне и неподмитљиве родољубе везивати, тући и таманити. То је била прва потенција тропрежне политомахије, јудеомасонскокомунистичког државоборства. Но та корупција, политичка и материјална корупција одозго, није била довољна. Јер режим је режим. Ма како слаб, у природи је ствари да режим владавинском тежом својом буде везан за државу. Друга је потенција државоборства морала наћи снаге, која ће одувати режим – у своје време: уништити и ту природну везу. Зато је у партијским десператорским редовима представника похлепног, а незасићеног властољубља, у редовима мартоваца, регрутована екипа преузимача власти. Главним актерима, политичким актерима мартоваца, понудио је Сатана, велики кушач, као некада Христу “сва блага овога света”: власт. Апеловао је на њихово слепило и слеповођу: на глупост и похлепност. Апеловао давно, пре преврата. Онда је била у снажној акцији и трећа потенција: она која је режимским пустахилуком провоцирано незадовољство стилизовала и компоновала по систему црвена партитура, у знаку совјетофилије. Бескућницима, многим разочаранима, вређанима, пљачканима, незадовољницима (а ко то није био сем добро плаћених режимлија?) обећано је богатство, слава, правда, уживање, благовање. Обећан рај на земљи. Под једним условом наравно: да се та маса незадовољника претвори у бољшевичку гиљотину... Три потенце државоборне, уствари све три само различите хипостазе Израиља, три су атентатора против народа и његове државе. Марта 27. ликовале су ове државоборне силе.
Нема чуднијег дана у нашој историји од 27. марта. Јер нема већег издајства. У фокусу једне трагикомедије или, како би рекао шпански мученик, филозоф Унамуно, једне комитрагедије, јарко су осветљена три издајничка лика: лакомо и лакоумно превратништво, слабићко режимство и тотално државоборство народних непријатеља.