Винчанска стара Европа и Србија

Драгољуб П. Антић

ВИНЧАНСКА СТАРА ЕВРОПА И СРБИ

Међународно признање винчанског писма

После објављивања својих резултата и открића винчанског писма, Радивоје Пешић је наишао на одобравање страних колега, па су његови резултати у Италији проглашено открићем деценије. По већ уобичајеном сценарију, оспоравање је кренуло из Београда. Ипак, ово откриће је дошло у време општег буђења националне свести и великог технолошког помака, који је олакшао процесе штампања књига. Појавила се права лавина нових књига и поновних издања давно потиснутих дела. Радивоје Пешић је стекао бројне следбенике међу стручњацима различитих профила, који су се спонтано удруђили у мултидисциплинарним трагањима за националном прошлошћу. Све гушћа мрежа новооткривених неолитских насеља винчанске културе и њено простирање на великом делу Балканског полуострва условили су све бројније анализе и резултате који су повезивали фрагменте у контуре слике неолитске Праевропе на Балкану. Повремено би се појављивао по неки страни научник, који би својим резултатима потврдио теорију о винчанском писму.

Процес негирања винчанског писма се постепено претварао у ћутање домаћих званичних научника, уз постепено прећутно прихватање непобитних чињеница и превођења става о ”знацима својине” у опрезно изјашњавање о ”протописму, које није право писмо”. У међувремену се у околним земљама много шта изменило. У Словенији, Хрватској, Македонији и Бугарској је појачано интересовање за далеке корене и аутохтонистичке теорије су наишле на бројне следбенике, али и званичну државну подршку (мање или више експлицитну). Лингвистичка теорија континуитета Индоевропљана, уобличена на крају XX века, надовезала се на све новонастале резултате. Небулозне теорије о пресељавањима народа у раном Средњем веку, почеле су да пуцају по свим шавовима. Вероватно је то био један од разлога за појачано интересовање за заједничке корене Индоевропљана, али је највероватније да је највећи подстицај проистекао из уједињења европских земаља у Европску Унију. Трагање за заједничким коренима је после три века поново постало привлачно.

Подунавље, винчанска култура и винчанско писмо су сасвим природно брзо постали предмет интересовања новог европског таласа. Последњих пар година је настало више научних дела у којима је овом питању посвећена сасвим другачија пажња од досадашње. Сувопарно и бирократско заклањање иза закључака од пре 150 година замењено је здравом логиком и повезивањем резултата мултидисциплинарних истраживања. Појавиле су се анализе физичких услова који су довели до великих промена у неолиту. Истраживање митологије старих народа и трагање за доказима о библијском Потопу довели су до важног открића о потопу севернo-црноморског приобаља и прецизног смештања тог догађаја у VI миленијум пре Хр. на основу геолошких и палеоокеанолошких налаза. Теорију америчких геолога Волтера Питмана и Вилијема Рајана из 1993., који су утврдили да се догађај збио око 5.600. године пре Хр.31, потврдио је 1999. године Боб Балард у експедицији коју је организовао National Geographic (ова експедиција је открила потопљеног насеља на турској обали мора дубини од 95 метара, чиме је показано да је ниво Црног Мора био нижи и да је подизање нивоа довело до потопа старих насеља)32.

Велики тектонски поремећај је довео до пробоја данашњег мореуза Дарданели и дотадашње језеро између Дарданела и Босфора са нивоом на 120 m испод нивоа Средоземног Мора је услед таквог потопа (20 km3 морске воде дневно) 2-3 пута повећало своју величину, а дотадашње отицање његове слатке воде се претворило и џиновски водопад кроз Босфор (интензитета од око 200 Нијагариних водопада), којим је морска вода из Медитерана кренула у Црно Море, Ниво Црног Мора се подизао брзином од 15 cm дневно и стабилизовао се на више од 150 m изнад дотадашњег. Северна обала Црног Мора је претрпела драстичне промене, јер је на њен рачун површина Црног Мора удвостручена и настало је Азовско Море и Кримско полуострво33. Становништво северног и западног приобаља, као и преживело становништво из простора између Босфора и Дарданела, морало је да се повлачи уз реке које утичу у Црно Море, носећи са собом своја дотадашња знања и доводећи до великих пертурбација дотадашње структуре становништва. Резултат свега је била појачана размена знања, што је довело до настанка нових неолитских култура и формирало протоевропску заједницу. Приказан сценарио потопа Црног Мора представља физичко објашњење процеса који су уочили лингвисти, који су крајем протеклог века дошли до практичног консензуса о смештању прапостојбине Индоевропљана на Балкан, у Подунавље, северно од Црног Мора и у Малу Азију. Карта овог консензуса је приказана на слици 9 (34.

 

Слика 9. “Консензус” лингвиста – карта прапостојбине Индоевропљана


Немачки лингвиста Харалд Харман је у својим изучавањима више пута посвећивао пажњу винчанској култури и спада међу научнике који су прихватили Пешићева открића и сматрају да је прво писмо настало у Подунављу. Његово повезивање чињеница у вези са речним културама у Месопотамији и Подунављу резултовало је новом теоријом, којом Харман утврђује постојање два независна правца у развоју цивилизација. Уобичајени развојни пут, какав је најчешће свима познат (од бескласног друштва, преко класног раслојавања до урбанизације и формирања државе) Харман тумачи као модел који важи за Месопотамију. Он утврђује да постоји и паралелни систем у Подунављу, где развој друштва иде делимично сличним путем, али у коначном резултату води ка формирању другачијег типа државне заједнице. Тај нови систем он назива екуменом или комонвелтом, тј. овај систем је довео до урбанизације у којој су насеља живела у хармонији са природним окружењем и комуницирала са другим насељима, без формирања чвршће државне организације и без мешања једне заједнице у послове друге.
Ово је у складу са анализама физичко техничких услова за миграције, приказаних у овој књизи. Сличност услова за живот у широкој зони око Дунава и његових притока није стварала мотиве за другачије односе, а добре могућности за комуникацију су довеле до униформне расподеле цивилизацијских карактеристика и до формирања широко распрострањеног етноса. У прилог томе говори и широка распрострањеност винчанског писма у том простору.

Мај 2004. године се може сматрати коначном прекретницом у изучавању винчанске културе, винчанског писма, Индоевропљана и Старе Европе. У сарадњи САНУ и Инстута за археомитологију из Севастопоља у Калифорнији, САД, од 24. до 29. маја је у Новом Саду одржан међународни скуп под називом ”International Symposiom on the Balkan - Danube / Old European Script”. Учествовали су најпознатији светски стручњаци за лингвистику и историју писма (најпознатији међу њима су били водећи стручњаци у тој области Милтон Шан Вин и Харалд Харман).

Скупу је претходило предавање Харалда Хармана у САНУ у Београду, у коме је изложио теорију о потопу Црног Мора као физичком праузроку формирања подунавске цивилизације. Као једну од главних тековина ове цивилизације Харман је навео настанак првог писма.

Скуп у Новом Саду је изричито потврдио да је прва европска култура настала у Подунављу и да је ту настало и прво писмо. Тиме је постало беспредметно свако даље негирање, а са тиме су морали да се сложе и домаћи стручњаци, који су до сада најчешће избегавали изјашњавање, или су ову теорију отворено оспоравали. Ипак, било би наивно очекивати да ће се тврдокорни противници лако повући. Измишљено је ново име Дунавска или Стара европска цивилизација, односно дунавско или староевропско писмо. Кључно образложење организатора скупа је да је странцима тешко да изговоре име Винча. Такође је (вероватно да би се удовољило захтевима наших учесника) наглашено да ћирилица није настала од Винчанског писма (што је бесмислен закључак, ако је претходно признато да се ради о првом писму, а сличност знакова није дискутабилна). Вероватно треба очекивати придруживање наших званичних археолога и историчара овом покушају, али не треба сумњати ни у разум вишегодишњих бораца за истину, којима је оповргавање овакве конструкције изузетно лако.

Приложена карта на слици 10. је преузета са сајта италијанског института “Euro Innovanet”35 и она најбоље илуструје значај новосадског скупа. Очигледно је да простор признат као Стара Европа представља простор који дефинише и српска аутохтонистичка школа, у прилог чему говоре и све теорије наведене у овој књизи. Простор Винчанске културе, познат и признат у археологији, заузима највећи део простора описаног као простор постојања “староевропског писма”, односно винчанског писма. Инсистирање на приоритету рубних зона у односу на централну нема логике. Једина реална могућност за “одузимање примата” винчанском писму би могла да се заснује на проналажењу још старијег писма-претходника, за шта има реалних основа, па и трагова у археолошким налазима.

 
Слика 10. Простор Старе Европе и винчанског писма, према италијанском Институту “Euro Innovanet”

Тешко је рећи да ли је писмо коначно установљено баш у периоду и на простору винчанске неолитске културе, али је сасвим сигурно да га је ова култура проширила на широком простору и дала му печат првог писма на свету. Бројна новија открића из различитих научних дисциплина (нарочито из лингвистике, генетике, палеоокеанологије, археологије и етнологије) доказују да је винчанска култура зачетник Индоевропљана и да представља Стару Европу. Физичко-техничке анализе и докази о немогућности масовних пресељавања народа, приказани у овој књизи, придружују се доказима у оквиру теорије континуитета и говоре у прилог томе да постоји континуитет винчанске културе све до данашњих дана.

Србско Свитање