Освалд Шпенглер - Раса крв и тло

Освалд Шпенглер - Раса, крв и тло

Одломак из поглавља "Градови и народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, првенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубоке разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостима које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која вековима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликована снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. А то је случај и са било којим старим племством које се снажно и срдачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), коначно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, сраста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која кружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом........

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавају са њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.

Одломак из поглавља "Пранароди, културни и фелашки народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Фаустовски народи су историјски народи, заједнице које се не осећају спојене местом или consensusom, већ историјом. А као симбол и носилац опште судбине нације, појављује се надалеко видљив владарски дом. За египатске и кинеске људе, династија је била сасвим другог значења. Овде, на западу, она значи време, уколико је она нешто што нечему тежи и што делује. Оно што је већ било и оно што се желело, то је могло да се сагледа у бићу јединог рода. Смисао овога људи су осећали тако дубоко да недостојност једног регента није могла да поколеба династичко осећање. У питању је била идеја, а не личност. Дешавало се да су због ове идеје хиљаде људи свесно одлазиле у смрт. За античког човека историја је била само низ случајних догађаја од једног тренутка до другог. Магијска историја је, напротив, за своје људе била прогресивно остваривање божјег светског плана, који се извршавао а народима и помоћу њих, између њиховог духовног стварања или пропасти. Фаустовска историја је за наше схватање једно једино велико хтење са свесном логиком, а у извршавању тог хтења владари предводе и заступају своје нације. То је већ расна црта. Она даље не може ни на чему да се заснива. Тако се осећало и зато се из верности пратње у временима сеоба развила верност лену у готици, тако се развила лојалност у време барока, и националистичко осећање 19. века које је било само привидно антидинастичко. Не треба да се заваравамо о дубини и значају овог осећања приликом погледа на бескрајни низ вероломстава вазала и народа и на вечни призор дворјанског удвориштва и примитивне покорности. Сви велики симболи су душевни и могу да се схвате само у свом највишем облику. Приватни живот папе нема никакве везе са идејом папства. Управо отпадништво Хернирха Лава у време образовања нација, сведочи колико је један значајан владар снажно осећао да се судбина „његовог“ народа отелотворује у њему. Он је ту судбину заступао пред историјом и био је дужан да јој, према околностима, жртвује и своју част.
Све нације Запада су династичког порекла. Још у романској и раноготској архитектури испољава се душа старих каролиншких народа. Нема француске и немачке готике, него постоји салијскофраначка и рајнскофраначка, швапска, па и западноготска готика – која спаја јужну Француску са северном Шпанијом – постаје лангобардска и саксонска романтика. Али се изнад свега већ уздиже мањина расних људи који осећају своју припадност нацији у смислу великог историјског посланства. Са њима почињу крсташки походи у којима заиста постоји немачко и француско витештво. Одлика је фаустовских народа да су свесни правца своје историје. А тај правац је повезан са низом покољења. Расни идеал је у пуној мери генеалошке природе (у том погледу дарвинизам је са својим учењем о наслеђу и пореклу само карикатура готске хералдике). Свет као историја, у чијој слици живи сваки појединац, не садржи само родослов поједине породице, на челу са владарском породицом, него и родослов народа као основног облика збивања. Није тешко да се запази како је наш фаустовско-генеалошки принцип, са превасходно историјским појмовима о истородности и о чистој крви, стран Египћанима и Кинезима, као и римском и византијском племству. Ни наше сељаштво ни градски патрицијат, појам који сам раније рашчланио, у суштини потиче из генеалошког осећања готског времена. Мисао о родослову народа створила је код Италијана осећање поноса што су наследници Рима, код Немаца понос на своје германске претке – а то је нешто сасвим другачије него античка вера у безвремено порекло јунака и богова. Та је мисао најзад, када се после 1789. године династичком принципу придружио и матерњи језик, од првобитне чисто научне фантазије о индо-германском пранароду – створила дубоко проосећану генеалогију „аријске расе“, при чему је реч „раса“ скоро постала ознака за судбину.
Али нису „расе“ Запада творци великих нација, него су те расе последица тих нација. Све те нације нису јођ ни постојале у каролиншко доба. У Немачкој као и у Енглеској, Француској и Шпанији, сталешки идеал племства у одгајивању расе, деловао је у разним правцима и он је у великом обиму остварио оно што се у оквиру појединих нација данас осећа и доживљава као раса. На томе почивају, како је већ споменуто, историјски, и антици зато сасвим страни појмови чисте крви и истородности. Државни систем барока преузео је чисто генеалошку структуру, а већина великих криза добила је облик ратова око наслеђа зато што је крв владајућег рода отелотворавала судбину, биће целокупне нације... 

Србско Свитање