ПОБУНА ПРОТИВ МОДЕРНОГ СВЕТА
Први део
СВЕТ ПРЕДАЊА
Поглавље 21.
ОПАДАЊЕ ВИШИХ РАСА
Далеко од тога да се модерни свет суочио са опасношћу опадања наталитета и пораста морталитета; бесмислена је узбуна коју су недавно лансирале поједине политичке вође, ископавши поново апсурдну паролу: „Број је моћ". Опасност долази управо са супротне стране, наиме услед непрестаног и необузданог умножавања становништва у чисто квантитативним оквирима. Опадање погађа једино лозе које су носиоци сила које надилазе чисти демос и свет маса, и које заснивају сваку истинску људску величину. Критикујући расистичка гледишта говорили смо о окултној сили која, када је присутна, жива и активна, представља принцип рађања у вишем смислу и реагује на свет квантитета утискујући му облик и квалитет. На основу тога можемо рећи да се више западне расе већ столећима налазе у агонији, тако да све већи пораст становништва на земљи има исто значење какво имају рак или црвљање приликом распада организма - и рак је разуздана хипертрофија плазме која прождире нормално диференциране структуре неког организма, отевши се закону који га регулише. Ето тако изгледа модерни свет: регресији и опадању оплођујућих и обликујућих сила у вишем смислу пандан је неограничено бујање „материје", безобличности, човека-масе.
Овај феномен може бити близак свему што смо у претходном поглављу нагласили говорећи о полу и односима између мушкарца и жене у последње време, јер они намећу проблем рађања и његовог смисла. Ако је тачно да модерни свет више не познаје шта су апсолутна жена и апсолутни мушкарац, ако је у њему сексуализација бића непотпуна - а у име „духа" тај свет хоће да она буде непотпуна, то јест ограничена на телесни план - онда је сасвим природно што је сам секс изгубио оне више, чак трансцендентне димензије које је светТрадиције познавао у многим облицима, и то такођеостављапоследице на сексуалне односе и могућности које они пружају или као чисто еротско искуство или пак (а управо је овај други аспект овде у питању) као рађање које се не своди на обичну, нејасну биолошку чињеницу.
Свет Традиције је заправо познавао сексуални sacrum и магију секса. Безбројни су симболи и обичаји из најразличитијих области који непрестано указују да секс представља више стваралачкуи првобитну него личну снагу.
У жени су се будиле понорне моћи страсти и светлости, опасности и распадања.[1] У њој се огледала хтонска сила, Земља, а у мушкарцу - Небо. Органски и свесно се проживљавало све оно што прост човек, данас више него икада, проживљава у облику периферних утисака, нагона страсти и тела. Рађање је било одређено законом[2],а рођени је, као што је речено, имао да буде првенствено „син дужности", онај ко треба да преузме и негује натприродни елемент лозе, да буде продужење претка; он треба да прими и пренесе „силу, живот, постојаност". Као никада раније, у модерном свету све се то извргло у глупу маштарију, а мушкарци су уместо да управљају сексом опседнути њиме и као пијани тетурају, а да више ништа не знају о ономе што се раздражује у њиховим загрљајима, нити виде демона који се њима бедно поиграва док они похотно и незајажљиво јуре за уживањима. А онда се, без њиховог знања и често без хтења, повремено роди ново биће из неке од њихових ноћи, често као уљез, без духовног континуитета, а у последњим генерацијама чак и без бледог остатка синовљеве осећајности грађанског типа.
Када ствари тако стоје не треба се чудити да више расе изумиру, јер таквој последици неизбежно води логика индивидуализма која нарочито такозване „савремене више класе" данас удаљава од интереса за рађање - чак и ако пређемоћутке преко свих осталих фактора дегенерације услед механизованог и урбанизованог начина друштвеног живота, а пре свега цивилизације која више ништа не зна о спасоносним и творачким границама које су утврђивале касте и традиције крви. Родност се зато концентрише у најнижим друштвеним слојевима и у нижим расама, где је животињски нагон јачи од сваког рачуна и од сваког рационалног разматрања. Неизбежна последица тога је обрнута селекција, успон и продирање нижих елемената, против којих „раса" ви*ших класа и народа, истрошена и исцрпљена, може врло мало или ништа да учини као надмоћни духовни елемент.
Ако се данас све више говори о „контроли рађања" - имајући у виду катастрофалне последице демографског феномена којег смо упоредили с раком - тиме се, дакле, само додирује суштински проблем, јер се ту ни на који начин не истиче диференцирани, квалитативни критеријум. Међутим, тупоглавост је још већа у оних који устају против те контроле на основу традиционалистичких и морализаторских идеја које су сада већ обичне предрасуде. Ако су заиста важне величина и моћ неке лозе, узалудно је бринути о материјалном својству очинства када „бити отац" није пропраћено духовним својством, са смислом за више интересе, за исправан однос између полова, а пре свега за оно што заиста значи мужевност- за оно што она значи на равни различитој од натуралистичке.
Пошто је декаденција савремене жене разоткривена, не треба заборавити да је мушкарац први одговоран за такво назадовање. Као што ни плебс никада не би могао продрети у све области друштвеног живота и цивилизације да је било истинских краљева и истинских аристократа, тако и у друштву којим би управљали такви људи жена никада не би ни хтела ни могла поћи путем којим данас ступа. Периоди у којима је жена постигла аутономију и првенство готово увек су се поклапали с епохама очитог опадања већег броја древних цивилизација. Отуд права реакција против феминизма и против сваког облика женске девијације није против жене као такве, већ против мушкарца који би требало да се преобрати. Не може се тражити да жена поново буде таква, да опет успостави унутрашње и спољашње услове нужне за реинтеграцију више расе када мушкарац више и не разазнаје друго до симулакрум мужевности.
Ако се пол не буде пробудио у свом духовном значењу, а посебно ако се мужевни облик трајно не одвоји од духовне супстанце која је постала безоблична и промискуитетна, све је узалудно. Физичка, фалусна, животињска и мишићна мужевност је отупела и не садржи никакву клицу стваралаштва у вишем смислу. Фалусни човек се заварава при помисли да доминира - он је заправо пасиван и трпи све суптилнију силу својствену жени, женском принципу.[3] Само је у духу пол стваран и потпун.
У свакој традицији вишег типа мушкарац је одувек сматран носиоцем уранско-соларног елемента рода, елемен*та који трансцендира обичан принцип „крви", који се губи чим пређе на женску линију. Његовом развоју је додуше погодовао одговарајући терен који је представљала чиста кастинска жена, али у сваком случајуон остаје увек принцип који одређује, даје облик и уређује женску генеративну супстанцу.[4] Овај принцип је у вези са самим натприродним елементом, са силом која може учинити да „струја отиче навише" и чије су последице по правилу „победа", „срећа" и напредак неке лозе. Стога је у древним традиционалним облицима[5]симболичко повезивање мушког органа са идејама васкрсења, аскезе и са енергијама које дају највишу од свих моћи имало реално и дубоко, а не опсцено значење. Као одјек виших значења у многим дивљим народима у најчистијем облику јавља се мисао да је прави мушкарац само онај ко је инициран, да иницијација еминентно обележава прелаз у мушкост, тако да пре иницијације појединци не само да наликују животињама, него нису „још ни постали мушкарци" и (чак и кад остаре) припадају истој групи где спадају деца и жене и бивају лишени свих повластица мушких élites кланова[6]. Када се изгуби мисао да је надбиолошки елемент средиште и мера праве мужевности, мушкарци се и тада могу тако звати али, заправо, биће то само евнуси и очинство ће значити пуко животињско својство које, заварано задовољством, слепо рађа друге животиње и утваре постојања сличне њима.
Потом се још настоји и да се леш подупре, не би ли му се дао привид живота; ако се људи третирају - уз брижљиво планирање њихових заједница - само по мерилу зечева и пастува (друго и не заслужују), немојмо се обмањивати: или ће одатле проистећи једна култура прелепих радних животиња, или ће, пак, ако превлада индивидуалистички и утилитарни елемент, неки јачи закон одвести расу према регресији или гашењу са истом неумољивошћу физичког закона ентропије и опадања енергије. А оно што ће тад бити истакнуто биће тек један од многих аспеката, данас и материјално видљивих, „сумрака Запада".
* * *
Као увод у други део овог дела даћемо и последњу напомену која директно допуњује оно што је речено о односима између духовне мужевности и посвећене религиозности.
Из последњих разматрања чини се да оно што се на Западу обично назива „религијом" суштински одговара ,,женској" оријентисаности. Однос с натприродним конципиран у персонализованом облику (теизам) као посвећење, оданост и најдубље одбијање сопствене воље пред том хипостазом представља - на тој равни - управо трагове на путу на којем женска природа може остварити саму себе.
Уосталом, ако женски елемент уопште одговара натуралистичком елементу, може се схватити да су у свету Традиције ниже касте и расе, где је натуралистички елемент имао већу делотворну моћ него у онима којима су управљале моћи аристократских обреда и божанска наслеђа, имале право да суделују у неком вишем реду управо кроз „религиозне" односе. Дакле, и „религија" је могла имати место и функцију у сложеној хијерархији, ма колико они били условљени и подређени највишим облицима духовног остварења о којима је већ говорено: иницијацији и разним видовима високе аскезе.
С пропадањем касти или сличних друштвених тела и с доласком на власт нижих слојева и раса није се могло избећи да њима својствен дух тријумфује и да у том погледу сваки однос с натприродним буде схваћен искључиво као „религија", а да се на сваки виши облик гледа с неповерењем, ако не чак и да се жигоше као оскврнилачки и демонски. Таква феминизација духовности наслућивала се још у древним временима. Она је изазвала прву дегенерацију првобитне традиције у расама где је превладала.
У другом делу овог рада разматраћемо процес опадања заједно са другим процесима који су довели до пропасти првобитног човечанства, а из којих ће се указати генеза и лик „модерног света".
О ТАЈНИ ДЕГРАДАЦИЈЕ
"Дојчес Фолкштурм" број 11, 1938.
Свако ко одбацује рационалистички мит о "прогресу" и интерпретацију историје као непрекинути, позитивни развој човечанства, наћи ће се временом привучен ка погледу на свет који је уобичајен за све традиционалне културе и који има, у своме средишту, памћење процеса дегенерације, постепеног замрачења или колапса претходног, вишег света. Како дубље продиремо у то ново (и старо) тумачење, сучељавамо се са различитим проблемима, међу којима је најважније питање тајне дегенерације.
У свом дословном смислу, ово питање никако није ново. Док размишљамо о величанственим остацима култура чије име није чак ни допрло до нас, али које су пренеле, макар преко својих физичких остатака, величину и моћ које су биле више од земаљског, једва да је ико пропустио да постави себи питања у вези смрти култура и да осети неадекватност објашњења која се обично дају том приликом.
Можемо захвалити грофу Гобиноу за најбољи и најпознатији резиме овог проблема, а такође и за мајсторски критицизам главних хипотеза о томе. Његово решење на бази расне мисли и расне чистоће такође има доста истине у себи, али оно захтева да буде проширено са неколико опсервација које се тичу вишег реда ствари. Јер било је много случајева у којима је култура колабирала, иако је раса која ју је створила остала чиста, што је посебно јасно код одређених група које су патиле од спорог, неизбежног нестанка, мада су остале у тој мери расно изоловане као да су биле острва. Један пример при руци је случај Швеђана и Холанђана. Ови народи су у истом расном стању данас у каквом су били пре два века, али је данас мало трагова њихове херојске диспозиције и расне свести коју су некада поседовали. Друге велике културе изгледа да су просто остале стојећи, мумифициране: оне су дуго биле изнутра мртве, па је био довољан најслабији удар да их обори. То је био случај, на пример, са древним Перуом, том гигантском соларном империјом која је била уништена од стране неколико авантуриста покупљених од најгорег олоша Европе.
Ако гледамо у тајну дегенерације са искључиво традиционалистичке тачке гледишта, још је теже потпуно је разрешити. У том случају, то је питање поделе свих култура у два главна типа. На једној страни имамо традиционалне културе чији су принципи идентични и непроменљиви, упркос свим разликама уочљивим на површини. Оса ових култура и врхунац њиховог хијерархијског реда састоји се од метафизичких, надиндивидуалних сила и акција, које служе да објаве и оправдају све што је тек људски, привремено, само предмет настајања и "историје". Са друге стране је "модерна култура", која је фактички антитрадиција и која исцрпљује себе у стварању чисто људских и овоземаљских ситуација и у потпуном развоју ових, у трагању за животом, потпуно одвојеном од "вишег света".
Са полазашта потоњег, читава историја је дегенерација зато што показује универзалну деклинацију ранијих култура традиционалистичког типа и пресудни и насилни успон нове, универзалне цивилизације "модерног " типа.
Из овога се рађа двоструко питање.
Прво, како је икада било могуће да се ово догоди? Постоји логичка грешка која је у основи целе доктрине еволуције. Немогуће је да више може да настане из нижег, а веће од мањег. Међутим, зар се са истом тешкоћом не суочавамо у решењу питања доктрине инволуције? Како је уопше могуће да нешто што је више падне? Ако можемо да начинимо просте аналогије, било би лако одговорити на ово питање. Здрав човек може да оболи; безгрешник може да се окрене греху. Постоји природни закон који свако узима здраво за готово: по коме свако живо биће почиње са рођењем, расте и јача, а онда долази старост, слабљење и дезинтеграција. И тако даље. Али, то је само изношење ставова, а не објашњавање, чак и кад би дозволили да се овакве аналогије стварно односе на горепостављено питање.
Друго, није само ствар у објашњавању могућности дегенерације одређеног културног света, него и могућност да дегенерација једног културног круга може да пређе на људе ван тог круга и повуче их са собом. На пример, ми не морамо само да објаснимо како је античка западна стварност колабирала, већ, такође, треба да покажемо разлог због кога је било могуће да "модерна" култура практично покори читав свет, и зашто је она поседовала моћ да окрене толико много народа од свих осталих врста културе, и да држи примат и тамо где је статус традиционалне врсте изгледао жив (треба да се сетимо само аријевског Истока).
Осврћући се на ово није довољно рећи да се бавимо само материјалним и економским освајањем. Овај поглед изледа врло површан из два разлога. На првом месту земља која је покорена на материјалној бази, такође доживљава, на дуге стазе, утицаје више врсте који одговарају културном типу освајача. Можемо тврдити, у ствари, да европско освајање, скоро свуда, сеје семе "европеизације", тј. "модерни" рационалистички, индивидуалистички начин мишљења, непријатељски према традицији. Друго, традиционални концепт културе и државе је хијерархијски, а не дуалистички. Његови носиоци не могу никада да се поистовете, без тешких последица, принципима "остави Цезару оно што је Цезарово " и "Моје царство није од овог света". За нас "традиција" је победничка и креативна присутност у свету онога што "није од овог света", тј. Духа, схваћеног као сила која је моћнија од било које тек људске или материјалне.
Ово је основна идеја аутентично традиционалног погледа на живот који нам не допушта да говоримо са презиром типичним за материјална освајања. Напротив, материјално освајање је знак, ако не духовне победе, оно бар духовне слабости, или врсте духовног "одступања", у културама које су покорене и губе своју независност. Свуда где је Дух, кога сматрамо јачим фактором, био присутан, никад му нису недостајала средства - видљива или невидљива - да се супротстави опонентској техничкој и материјалној супериорности. Али то се није десило. Треба закључити да је та дегенерација била сакривена иза традиционалне фасаде сваког народа кога је "модерни" свет био у стању да покори. Запад онда мора да је култура у којој је криза, која је већ универзална, попримила своју најакутнију форму. Ту се дегенерација испољавала, да тако кажемо, разорношћу нокаута, а када је ступила на сцену повукла је са собом, с већом или мањом лакоћом, остале народе код којих се инволуција није толико "развила", али чија је традиција изгубила своју оригиналну снагу, тако да ти народи више нису били у стању да заштите себе од спољњег напада.
На овај начин, друго питање је решено решавањем првог. Ово је углавном питање објашњавања значења и могућности дегенерације, без осврта на друге околности.
Због тога морамо бити начисто са једном ствари: грешка је прихватити да је хијерархија традиционалног света заснована на тиранији виших класа. То је јасно "модерна" концепција, потпуно непозната традиционалном начину размишљања. Традиционална доктрина у суштини дефинише духовну акцију као "акцију без деловања"; она говори о "непокренутом покретачу''; свуда користи симболизам "пола", непроменљиве осовинe око које се врти сваки заповеђени покрет (и другде смо показали да је то значење свастике, "арктичког крста"); она увек наглашава "олимпијску" спиритуалност и аутентични ауторитет, као и начин опхођења према подређенима, не кроз насиље, већ кроз "присутност" и коначно користи поређење са магнетом, у њему лежи одговор на наше питање, као што ћемо сада видети.
Једино данас неко може помислити да су аутентични носиоци Духа, или Традиције, нагонили народ како би им се исти покорио и ставио их на њихово место - укратко, да су они "манипулисали" народом или имали било какав лични интерес у успостављању и одржавању ових хијерархијских односа помоћу којих очигледно постају владари. То би било бесмислено и глупо. Признање од стране припадника ниже групе је стварна основа било ког традиционалног рангирања. Не треба вишем ниже, него обрнуто. Суштина хијерархије је да нешто постоји као стварност у одређеној групи људи, а што постоји код осталих само у облику идеала, слутње, као несконцентрисани напор. Због тога су други судбоносно привучени првима, и њихова нижа позиција није субординација нечему страном, већ више свом сопственом, стварном "ја". У овоме лежи тајна за све оне спремности за жртвовање, свог хероизма, све лојалности, типичне за традиционални свет, и на другој страни, престижа, ауторитета и хладне силе у коју ни најнаоружанији тиранин не може никада да се поузда.
С овим на уму, дошли смо не само близу проблема дегенерације, већ, такође, могућности појединачног пада. Нисмо ли можда уморни од слушања да успех сваке револуције указује на слабост и дегенерисаност претходних владара? Размишљање ове врсте је веома једнострано. Ово би стварно био случај ако би дивљи пси били везани и онда се одједном ослободили: то би био доказ да су руке које су држале њихове узице постале неспособне или слабе. Али ствари су уређене врло различито у оквиру спиритуалног рангирања чују смо стварну основу горе објаснили. Хијерархија дегенерише и могуће ју је збацити само у једном случају: када се индивидуа дегенерише, када употребљава своју основну слободу да негира Дух, да одсече, одвоји свој живот од било какве вредносне тачке, и да постоји "само за себе". Тада се контакти кидају, метафизичка тензија којој традиционални организам дугује своје јединство, повлачи, свака сила попушта на своме путу и коначно се ослобађа. Врхови, свакако, остају чисти и неоскрнављени у својој узвишености, али остатак, који зависи од њих, сада постаје једна лавина, маса која је изгубила своју равнотежу и пада, у почетку неприметно, али са сваким новим покретом акцелерације све ниже према дубинама и најдубљим нивоима долине. Ово је тајна сваке дегенерације и револуције. Европљанин је прво убио хијерархију у себи самом, искорењујући своје унутрашње способности, којима су одговарале основе реда кога је тада он уништио и у спољном свету.
Ако хришћанска митологија приписује пад човека и побуну анђела ослобођењу воље, онда она долази до истог закључка. Он се тиче застрашујућег потенцијала који живи у човеку, који је у стању да употреби слободу да би уништио духовно и да би забранио све што би могло да му обезбеди његову надприродну вредност. Ово је метафизичка одлука: нит која се провлачи кроз историју у најразличитијим облицима традициомрзачког, револуционарног, индивидуалистичког и хуманистичког духа, или укратко "модерног" духа. Ова одлука је једини позитивни и одлучан узрок у тајни дегенерације, деструкције Традиције.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.