Бели Сепаратизам: Наш Идеал, Наша Судбина

Бели Сепаратизам: Наш Идеал, Наша Судбина

Људи који нису упознати са тезама про-Беле ствари често у мислима имају - - медијски створену - слику наших активиста као „Белих супремиста“, са свим својим негативним значењем које се веже за овај израз. Но у стварности ниједан прави Бели националиста није „Бели супремиста“. На против, прави Бели националисти су „Бели сепаратисти“. Ричард Престон објашњава.

Каже се да све велике идеје пролазе кроз три фазе: из прва, када се представе, бивају исмеване; како време одмиче оне добијају шире уважавање, и коначно, оне постају норма кроз пуку снажност своје логике и моралне супериорности.

Покрет за укидање робства је један добар и битан пример. Пре неких 300 година поседовање робова је била норма. Неке европске државе – Португал, Британија, и Шпанија у главном – су увозиле црнце на све стране, градећи читаве индустрије засноване на трговини Африканаца, као да су увозили и извозили стоку.

Када су амерички Индијанци одбили да раде у Новом Свету – или нису могли или су били и превише поносни да би се подвргли таквом понижавању – на милионе афричких црнаца је превежено преко Атлантика као робље. Онда су малобројни моралисти у Европи почели да се буне против робства. Из прва су их сматрали будалама, али како је време одмицало они су добијали све више и више следбеника. Коначно, до почетка 19 века робство је постало противзаконито у Европи, а окончано је и у Америци после Грађанског рата. Та пука морална тежина и исправност аболиционистичких ставова је на крају тријумфовала. (Чињеница да неки од њихових ставова, као што је повратак црнаца у Африку, никад нису уродили плодом је сасвим друга прича.)

Тако је и са главном идеологијом Националне Алијансе. Ми такође истичемо идеје које нису добродошле чак и у неким такозваним „десничарским“ круговима.

Јер ми смо Бели сепаратисти, а не Бели супремисти.

Еволуирали смо изнад идеологије Беле надмоћности и уствари тражимо расни мир, а не расни сукоб, за ког знамо да се може остварит једино ако различите расе насељавају одвојене географске просторе.

Јер расни сукоб се појављује када се расе присиле да живе заједно, да вештачки насељавају исти географски крај. Иронично је да идеологија либералне демократије је та иста установа која проузрокује расне сукобе, и да је наш поглед на свет – Бели сепаратизам – једина идеологија која може гарантоват мир међу расама.

Но контролисани медији се и даље држе једне од њихових омиљених тактика: да означе особе које се не подвргну савременим мултикултурним и мултирасним циљевима Западне демократије „Белим супремистима“. Ове две речи праве најгору могућу слику коју они и хоће да створе: робовласник, супремиста који прогања црнце, царује над не-белцима разних порекла, служен у сваком погледу од стране својих црначких робова, и све то док у исто време недозвољава тим истим не-белцима једнаке прилике, једнака права, понижавајући их сегрегацијом, и угњетавајући их на сваки могући начин.

Ми то нисмо. Нежелимо да владамо над било којим не-белцима. Нежелимо да им диктирамо како ће они уредит своја друштва, и ми за сигурно нежелимо да их поробимо, а још мање да их понизимо на било који начин. Ми у ствари уопште нежелимо да имамо посла са њима.

Историјски гледајући, ово значи да и ако разумемо периоде као што су Конфедерација у Америци, или колонијални експеримент европских сила у 18-ом и 19-ом веку, ми се противимо појму робства или владавином над не-белцима, моделима на којијм су обадва претходна примера била заснована.

И док је Бели расни покрет у Америци – и у истину широм целог света – традиционално гледао на Конфедерационе Државе Америке као браниоца белог расонализма, стварност је да су јужњаци, и ако су можда имали добре намере, били у криву. Били су Бели супремисти, не Бели сепаратисти. Желели су да задрже црнце у Америци, док су Бели сепаратисти хтели да их врате у Африку.

Генерал Нејтан Б. Форист, наводно оригинални оснивач Ку Клакс Клен-а, на пример, је пред америчким Конгресом 1871 год. сведочио да се залаже за наставак увоза црнаца у Америку јер, како је он изјавио, 20 црнаца под надзором белца су више продуктивни него 20 белаца који раде сами. Морамо признат: није био у праву, али је као такав представљао мноштво „Белих супремиста“ који су веровали (а многи и дан данас верују) да је могуће владати над милионима не-белаца силом, и у исто време задржат своју расну целовитост.

На против, као што је чланак о Јужној Африци у National Vanguard бр. 129 показао, када не-бело становништво дође до одређене демографске тачке, онда бела мањина неможе више да одржи „Белу надмоћност“ силом оружија, једноставно због великог броја не-белог становништва.

Свако коме је потребно ближе школовање о овом проблему треба само да посети центар Атланте, Детроита, или било које веће метрополе овде у Америци, да би разумео дуготрајне последице које настају делењем истог географског простора са не-белцима, и допуштањем да они користе предности Беле технологије, медицине, и образовања. Њихове бројке се брзо увећавају, далеко изнад граница које би достигли да су препуштени сами себи, и они убрзо надвладају белце у тим крајевима.

Друштвена сегрегација, апартид, Џим Кроу, ово су само привремене мере закрпе које не схватају узрок проблема: делење истог географског простора.

У истину, може се рећи да потреба за таквим законима сегрегације значи да су не-белци већ присутни у знатном броју, те да су претња белом друштву, што значи да је бело друштво у опасности.

Можда ће неки старији расоналисти теже да прихвате овај појам, али ми Бели сепаратисти се незалажемо за сегрегацију или сегрегационе законе. Ми верујемо, желимо, и деламо за бело друштво где би такви закони били непотребни јер у таквом друштву неби било других раса.

Не желимо посебне школе: желимо само беле школе. Не желимо посебне јавне чесме: желимо само беле јавне чесме које неће имати натписе „Само за Белце“ јер ће сами белци бити ту да пију из њих. Не желимо да црнци у аутобусима седе позади док белци седе напред: желимо аутобусе у којима се само наши људи возе мирно и безбедно. Не желимо одвојене стамбене просторе; желимо крајеве насељене нашим људима. Не желимо ограничења о постотку обојених радника: наша радна снага мора бити бела. Не желимо имиграционе законе који регулишу број имиграната из трећег света квотама: не желимо досељавање из трећег света у било којем броју.

Другим речима, нисмо криви што нас медији оптужују за „Белу надмоћ“ – и док сматрамо да је Бела технологија далеко суперијорнија оној која (не)долази из другог и трећег света, ова технолошка предност није никаква морална гаранција за опстанак.

Не, ми нисмо „Бели супремисти“. Не желимо да владамо над другима, само над собом. Не желимо да искориштавамо било кога, било коју расу, било који други народ. Не мрзимо никог због њихове расне припадности. Све што желимо јесте да очувамо своје, и знамо да морамо издвојит нашу расу од других да би то постигли.

Право на само-опредељење је чак загарантовано и у оснивачкој повељи Уједињених Нација, колико год да вреди, и доказује да је наш идеал добро заснован и у међународном закону.

Разумемо да ће остварење овог циља можда захтевати неку врсту сегрегације. Најискреније желимо да то избегнемо по сваку цену, али пут ка остварењу нашег идеала би могао да буде каменит. И јесте идеал – какав идеал, какву само визију имамо. Друштво у којем ће наша деца бити безбедна да ходају улицама било којег града. Друштво у којем наше жене неће морати страховати од тамнопутих лица које буље у њих са тротоара. Друштво у којем неће бити дискриминације против наших мушкараца само зато што су бели мушкарци.

Друштво у којем немилосрдни расно не-свесни капиталисти неће моћи да плачкају нашу економију и природна богатства из слепе грамжљивости и похлепе. Друштво у којем ће бити довољно места за све наше људе да буду власници своје земље, и да се опет споје са њом. Друштво у којем ћемо бити слободни.

Не, не желимо расну надмоћ изнад осталих. Не тражимо сегрегацију. Тражимо сепарацију. То је наш идеал, и наша једина судбина.
Србско Свитање