Текстови Димитрија Љотића

Текстови учитеља Димитрија Љотића

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.
”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.

Ми смо за Краља!

Без услова и без гласања, јер се судбина на гласање не ставља.

Ми смо за Краља.

Ми заиста верујемо да је истинита реч “по милости Божјој” коју наши краљеви стављају пред својом титулом, и зато као народ таквог Краља хоћемо, па је зато сасвим на своме месту и допуна те речи “по вољи народној”.

Ми верујемо да нам милост Божја даје Краља као заставу слободе и штит јединства, - и да нам га даје у одређеној личности да нас ова представља, заступа и води, - и зато га примамо као народ свом душом својом.

Кад овако пишем, не мислим на вас, вршне, малокрвне и често већ суве гранчице стабла народног, - вас, господо, изрођена и одрођена, који сте давно себе душом одвојили од живота народног, и за које рационалистичке шеме о уређењу државе имају чар коју јевтине ђинђуве (што их доносе у трампу за слоновачу и злато белокожни злочинци и пропалице) имају за афричке урођенике. Ви не разумете народ свој кад он и данас уздише за својим старим царевима и краљевима, кнежевима и деспотима. Ви не можете разумети љуту сиротињу, често убоге неписмене сељаке, која гине за Краља као за гранични синор своје злехуде њивице, а увек, поред слабог осветлења што му га даје само ватра с његовог огњишта, брише, не увек целим рукавом своје кошуље, сузе што му их измамила стара песма, рецитована уз архаичну арију и чудну пратњу гусала, о старој светој и честитој му господи. Ви то не можете разумети јер у вас је још кожа остала, а душа се давно изгубила. Ви живите кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа вам је обамрла. “Она није умрла, она само спава”, реко је Господ пред вратима Јаирове кћери и, рекавши “талита куми, теби говорим, девојко, устани”, Он је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим “сном без снова” до општег васкрсења. И осим Њега никога нема ни вашу душу да пробуди. И зато ви нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом једна оваква суза и један уздах него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе.

Ви сте у стању, због тога што око има и своје болести и недостатке, да будете и против очињег вида, јер својим високоумијем правите у машти својој неко чуло које никад и нигде није постојало. Па зато претурате историју краљева и налазите њихове недостатке и слабости и отуда тражите неки други, рационалнији орган, не видећи да тај има обично све недостатке које обично имају краљеви, али нема оне врлине које краљевство собом носи. Ви због пега сунчаних одричете и светлост и топлоту сунчеву, а народ је благодаран Богу на светлости и топлоти што му сунце даје, а о пегама сунчевим чује понекад, али га оне не узнемиравају много пошто је мера много већа од даре.

Никад, од кад знамо за себе, нисмо могли разумети државу без Краља. Кад смо га имали, имали смо државу. Кад га нисмо имали, били смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих Владара и њихова успомена је осветљавала ноћ нашег ропства, а нада да ће опет доћи Краљ била је као нада коју човек у дуге зиме полаже на пролеће кад ће и земљу и њега разгрејати топли зраци вратившег се сунца.

И кад кажемо “ми смо за Краља”, онда потапамо себе у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје Краљеве - огледа се у њима, стапа се с њима, љуби их, не завиди им, не мисли на њихове слабости, дичи се сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у ономе што њих кити. О како је чудотворна ова снага народна и како су сасушавајућа, као пустињски ветар, супротна јој умовања одрођених му синова! Ови су говорили погрде на старешине народа свог, они дизали руке и убијали миропомазанике Божије, а народ је као рој пред матицом био увек и само за Краљеве своје.

Рећи ће нам неко да је то величање инстинкта, а омаловажавање разума.

Одговорићемо: инстинкт и јесте савршен, јер је непроменљив, вечан и непогрешан. Али је баш зато привилегија животињског света. А разум је величина и пад човечији, јер је слободан, и зато може бити и колебљив и погрешљив. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и изнад свега створеног осим анђелског лика. Већ овде говоримо о високоумију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни неизопачени инстинкт животиње и интуиција која говори непогрешно у души народној.

Али не само по овом да смо за Краља, већ смо и по размишљеном и осмишљеном за Краља. Начела наше земље, закони нашег живота говоре за Њега, траже га заповедно.

Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада, али дела нема. Јер једно је рад, работа, а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благослов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет, а дело је плод. Колико је рада и работе без плода. И зато домаћински народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу.

Онима који би ту видели недоследност и противречност одговарам: ко је за дело тај није против работе, али ову гледа испитивачки, пошто зна да је врло често узалуд мука, а пред делом зналачки мало говори, а диви се много. И зато је за Домаћина наш народ: у васељени, у држави и дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и ако хоћеш да осетиш бич његовог подсмешка покушај да му докажеш да су толика дела настала случајем или сама од себе, без поретка домаћинског и без Домаћина.

Отуда је Краља у држави, - ни тиранина ни лутку, већ Домаћина. Не можеш ти учинити својим мудровањем да се он поплаши Краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти, или, што је још горе, с више власти или многоначалија. Он је за једноначалије, јер домаћински гледа на државу.

Отуда је за домаћина у дому своме. Зна он - домаћински народ наш - да домаћин први рани и последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други сигурно више раде, али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести као мисао, као искра у тами, и пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте, љубио је и љубављу вајао, па кад је достигла пуноћу узраста, рађао је и предавао другима да је пред његовим очима и под његовим старањем и по његовом упутству обрађују, да би се у дело оваплотила.

Краљ је у нашем животу као други члан домаћинског начела, првог и основног закона наше земље. Из првог добија одсјај величанства и неприкосновеност надлогичну. Из трећег добија он дубоку, доживљену и стално доживљавану потврду искуства. Сам се пак разуму не противи, док га живот непосредно потврђује.

Али ми смо за Краља и зато што је Тито против Њега. Не из ината, јер се тиме не бавимо, већ зато што знамо зашто је Тито против Краља. Из истих разлога, дакле, због којих је он против Краља, ми смо за Краља.

Знамо ми програм који Тито треба да спроведе у нашој земљи. Кад нисмо били чули за Тита, знали смо његов програм. Из простог разлога што Тито и нема свог програма. Програм је давнашњи, а Тито је нов робот који има непогрешивошћу аутомата да оствари оно што је господар замислио.

Не питајте ме како се Титов господар зове, јер бих онда морао од искони да почнем и ређам имена свију рушилаца Божијег дела. А то би нас заиста далеко одвело. Зато ме не питајте.

Само, ако вам Титовог господара не именујем, програм вам ипак морам рећи. Он је непроменљив, ако је господарево име променљиво.

Овај програм садржи прво богоборство и христоборство. Други то показују у рукавицама и с увијањем. Он то чини без страха без стида и без притворства. Видели смо то у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што га морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је у ствари главна тачка тог програма. Јер ко хоће да руши дело Божије у његовој органској целости, како да застане пред богоборством и христоборством.

Али тај део програма, ма како био главни, не може бити стављен у извршење док прво Краљ није оборен. Нема богоборства док је Краљ на престолу. Немогуће је христоборство док Краљ не буде оборен. Отуда воинствено безбожништво није могуће док не успе рушење престола. Овај програм садржи, на другом месту, механичко гњечење људске личности и разбијање људске породице. Он то чини без притворства, без стида и без страха. За њега је јединка бројка, а породичне ћелије случајан скуп јединки, које једне другима у најбољем случају дугују литру крви и неколико десетина литара млека, - али скуп који “реакционарно смета смелости прометејских потеза” који су му потребни. Да је тако, видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, где год буде дошло до његовог остварења. Јер је то логична последица његова. Јер ко без страха, без стида и притворства удара и на самог Бога, како да застане пред основним његовим творевинама људског живота, јединком и њеном породицом?!

Али тај део програма није могуће ставити у извршење док на престолу државе седи Краљ, а не аутомат. Откуд би Краљ могао дозволити гњечење личности и породице људске. Отуда Краљ прво мора бити уклоњен, па онда ова тачка програма може бити стављена у покрет.

Овај програм садржи, на трећем месту, безобзирно гњечење народног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Он начелно целину народну и не признаје. Он тврди да је народ једно крваво клупче у коме се од искони, па све до остварења овог програма, два крвна непријатеља, две смртно и непомирљиво завађене класе, гризу, уједају и мрцваре. И, сасвим логично, овај програм хоће да то једном престане. А престаће ако се то клупче разреши. А разрешиће се ако једна класа уништи другу: пролетери своје експлоататоре. За овај програм хоће интернационалу, не народа у њиховој целости већ само пролетерских им делова. Не тиче се овог програма целост народна. Нити мисли тај програм да разбијањем целости чини какву год штету, а још мање неправду. Он хоће да од свију народа направи једну међународну кајгану, верује да је баш то смисао историје, ако уопште има смисла у животу, који је настао без учешћа разума. Чиме бисте га ви уплашили или застидели дакле? Видели смо у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што морамо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер је то даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека и руши породицу његову овако без стида и страха, тај сигурно неће застати пред целином народном на коју он начелно гледа као на монструма, чудовишно и смрадно крваво клупче, без чијег уништења не може сванути нова зора човечанству.

Али тај део програма опет не може бити стављен у дело док на престолу седи Краљ, представник народне целине и штит његове слободе. И зато прво Краљ треба да буде оборен с престола, па после народна целина може да буде гњечена и разбијана до миле воље разбијача.

Постоји и четврта и пета и шеста и седма тачка програма: уништење сваке органске слободе, економске, социјалне, политичке и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а срећи је само једна сметња: слобода у разним областима људског живота. Шта се њих тиче што је Творац човеку дао баш слободу као услов среће. Они не знају за Творца, па неће да знају ни за његове услуге. Оно што они једино знају и хоће да знају је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је људима на домаку. Тако говори њихов разум. Једина сметња то је људска слобода. Уништити је то је тако лако, такорећи на домаку руке. А потом ће земља бити просто натопљена срећом. - Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику слободу коју даје његова остала привреда. Зато су сељака везали понова као некад за земљу, радника везали за фабрику и руднике, везали, у буквалном смислу речи поработили, поробили. Зато су узели све у своје руке: једини послодавци. Зато су завели најгрубљу и најбезобзирнију диктатуру своју. Зато су своја начела и веровање у њих узели као једино мерило достојанства, слободе и живота (чак) грађана. То смо видели у Француској, у Русији, у Шпанији, у Португалији, у Мађарској, Пољској, у балтичким државама, као што ћемо видети свуда, апсолутно свуда, без изузетка, где год буде дошло до остварења његовог. Јер то је даља логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека, његову породицу, народну целину, тај сигурно неће застати пред тако ситном ствари као што је одузимање земље сељаку, слободе рада раднику, слободног привредног стваралаштва занатлији и осталим привредницима, политичке слободе јединкама и њиховим организацијама и организмима и њиховом слободном јавном исповедању истине.

Али и тај део програма не може бити остварен док је на престолу Краљ, штит сваке слободе и правде народне. Зато прво Краљ мора бити оборен, па тек ова тачка програма да се у потпуности може ставити на извршење.

Ето зашто је Тито против Краља.

Ето зашто смо ми за Краља.

Титу Краљ смета да оствари давнашњи, исконски програм сваког рушиоца сваког дела Божијег.

Нама Краљ треба баш зато што је штит на земљи, међу људима, по људском уређењу и милости Божијој, сваког Божијег дела: вере и Цркве, јединке и породице, народа и отаџбине и сваке слободе и правде.

Зато сада већ, по улицама Београда, урлају аутомати робота: “Нећемо Краља, хоћемо Тита.”

А ми узвикујемо, просто и јасно да смо баш због тога за Краља.

И кад све то сагледамо, онда тек видимо колико је мудрости у интуицији нашег народа: тако радећи и говорећи, он је управо за себе. Јер у чему је управо народ, ако није у оном што Тито, робот свог господара, хоће да поруши, а што Краљ, напротив, бићем својим заштићује.

Краљ, чудесни кључ свода народног! Само њега Тито хоће да сруши, а друго што хоће да сруши лукаво прећуткује.

Али кад кључ свода сруши, остало ће се срушити само од себе, само по себи.

Зато: живео Краљ!

(Из књиге: Димитрије Љотић у револуцији и рату, Искра, Минхен, 1961, стр. 391-398. Прва верзија овог текста објављена је листу Отаџбина, бр. 6, од 1. априла 1934, у време док о Титу још није могло бити конкретне речи, али се све остало већ јасно могло видети.)

ПОЛИТИКА ЦАРСТВА ЗЕМАЉСКОГ

„Земаљско jе за малено царство,
А небеско увек и до века”.
Кад jе пре седам година тадашњи претседник Владе обjавио да ће водити политику царства земаљскога, и они коjи су то запазили, и о томе говорили, нису прави значаj ових речи одмерили.
Оценили су то као реч без корена и без плода. Сетили су се Честитога Кнеза и дилеме у коjоj га jе Народна Песма угледала, и из коjе га jе извела оним тако простим, али грандиозним стихом:
„Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме”.

Упоредили су (jесте, упоредили су) ова два става. Утврдили су да jе ону изjаву могао дати само човек довољно малоуман да би могао мислити да располаже заиста безграничном влашћу, и довољно ташт да би могао веровати да историjа од њега почиње. Нашли су да jе све то неуспело обесвећење народне светиње. Слошки су осетили да jе косовски морал jош жив, и зато пресудише да ова реч заслужуjе више презирања него љутње.
Али му нико дубљу природу не сагледа. Нити у томе опази знак достоjан много туробниjих мисли.
Данас тек, кад добро сагледамо садашњицу и кад утврдимо стално повећаваjући се пад нашег jавног и приватног живота, ми по правоj вредности можемо ону реч да оценимо: Она ниjе била без корена, нити jе остала без плода. Стварно jе она била потврда друштвеног пада, безакоња и непоретка: трубљење победе сићушних и слабих.
Не седе увек велики и jаки на местима коjе jе природа ствари за њих оставила. Па се и дотле дешавало да ситни и слаби уседну на њихова места. Али, врло брзо се показивало да ниjе могуће да тако и остане, а jош мање да то постане правило.
У ово пак време први пут се деси да ситни и слаби уседну тако чврсто на туђа места, и у таквом броjу, да њихов случаj постаде правило, а њихова мера општа мера.
И измеривши своjом мером све људе и све ствари, утврдише – с чуђењем – да се у дубокоj основи народног схватања историjе и судбине уврежило веровање у превасходност и непобедивост косовског става.
– Невероватно су људи неправедни према ономе петлу кога су ставили у своjе басне на потсмех свету, што се сиромах, тражећи по буњишту црве и ровце, а нашавши тврди, неукусни и несварљиви драги камен, усудио да стави у сумњу апсолутну вредност свог наласка. Jер на послетку, између људске и кокошиjе врсте има огромне разлике, коjа оправдава овакву разлику у потребама, укусу и оцени. Много jе тежи случаj о коме говоримо.
Учинивши овако откровење (осим таштог чуђења: како jе у опште могла цела народна историjа да се изгради око тако „ваздушастог” и „нереалног” схватања) њима се учини ипак, као да им се кроз овакво схватање упућуjе неки потсмешљив прекор. Шта да раде с овим ставом? Друга мера, а не њихова, владала jе у време његовог стварања. Ово схватање им jе зато било и остало потпуно неразумљиво. То их одлучи да своjе реформе отпочну из наjвећих дубина.
И тако обjавише политику царства земаљскога!

* * *

Ко се бавио селекциjом биља и животиња, таj зна да оваj посао захтева стални напор. Често jе и сама непажња довољна да изазове назадовање. Дизање пак руку од посла, пуштање да иде како иде, има кобне последице: нижи, мање племенити примерци избиjаjу све jаче, све многоброjниjе, док бољи и племенитиjи постаjу све ређи.
И кад овакви примерци оjачаjу и набуjаjу, онда, разуме се, услови животни дати од оних бољих и за оне боље постаjу излишни. Мењаjу се услови живота по мери и потребама оних горих и нижих. Тако, до душе, и многи напор и труд коjи jе дотле био потребан, отпада: гори се задовољаваjу мањом пажњом и гором негом ничу и где се не сеjу – расту као из воде – и подносе све услове. Али зато и принос опада. Истина, мање jе било труда, али зато и плод подбацуjе.
У селекциjи, одабирању људи процеси су много бржи него код биља и животиња, jер сам човек, у одабирању ниjе само обjект – предмет – већ као субjект, лице, у свом сопственом развићу активно суделуjе. Угледањем и упоређивањем он и сам помаже или одмаже одабирању, према своjим наслеђеним или стеченим особинама.
Ако се дакле, међу људима омогући успевање нижим примерцима, онда сви они, са недовољно учвршћеним бољим особинама сами од себе, теже да се ослободе ових бољих особина, коjе су дотле напорима васпитања изазиване и одржаване. Њима jе до очигледности доказано да се успех у животу може постићи и без ових особина, – да се успех чак и сигурниjе постиже без њих.
Тада успех у животу долази као награда, што се немаjу оне особине коjе су дуга времена и вечите тежње људске врсте сматрали jедино достоjним украсом човечиjим.

* * *

Да! Друга мера, а не њихова, владала jе у време рађања косовског става.
Политику царства земаљскога обjављуjу и изводе људи сићушне и слабе мере. Супротну су изводили они, за коjе Еуфимиjин покров, намењен мученичком телу косовског кнеза, вели да су мерени моћном, славном и дивном мером.
„Нису првокласни потребни ” дакле за извођење политике о коjоj говоримо. Довољни су „вешти људи”. Људи вешти за прављење сићушних „комбинациjа”, из чиjег се низа, по замисли наjдубљих међу оваквим „политичарима” и састоjи историjа jедног народа.
Политика царства земаљскога jе политика кратке стазе. Како би сићушни рчкови и jежеви могли имати орловске очи да виде дугу стазу бивствовања? А косовски став jе рођен под мером дуге, наjдуже, вечне стазе. „Под углом вечности” он расматра историjу и судбину и вели:
„Земаљско jе за малено царство,
Небеско jе увек, и до века”.
За политику царства земаљскога се не може рећи да не бира средства. Бира их према мери своjих људи и краткоj стази на коjоj се за њих све свршава. Шта би сићушни на краткоj стази радили, са вечним вредностима? Заиста би то био терет коjи би њима само сметао у извођењу „комбинациjа”. Зато су вечне вредности чоjства и jунаштва – вредности царства небеског – у малоj цени код присталица ове политике.

БРАНИОЦИМА ДЕМОКРАТИJЕ

Многи букачи, ухрањени погрешкама прошлих шест година, а ослобођени политичком jуговином коjа jе сад задувала, нападаjу нас као противнике демократиjе.
Jедни су наивни, а искрени обожаваоци парламентарне и либералне демократиjе, коjи не виде да ову ниjе могуће одхранити.
Други су несавесни демагози, коjи знаjу тачно шта хоће и коjи знаjу да нападаjући нас и нашу тезу управо руше jедину брану људског достоjанства, слободе и права.
Обоjима да одговоримо.
* * *
Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.
А оваj jе поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе.
У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Север. Амер. државе – земљу наjнеограничениjег либералног капитализма – да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2 августа 1933 год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сев. Америке, коjа jе либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Нека се нико на нас не љути што ми овако говоримо. Не чинимо ми то да би кога љутили. Читамо ми ове ретке из велике књиге Живота, – не сисамо их из прстиjу.
* * *
Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, – већ, независно од тога, као политички систем, он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва.
Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзирава рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у Скупштини, већ се интересуjу за рад управне власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада, – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламенат способан и самосталан, а влада одлучна и снажна.
Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правних и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље. То може бити пак само тако ако буде у целини изведено онакво друштвено и државно уређење, какво ми у своjим Основним Начелима и Смерницама проповедамо.
* * *
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни. Она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту, – и отуда њена заблуда и њене погрешке.
И ми знамо, и сваки то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан, – а колико има, заиста,
стварно таквих?
Отуда jе либерална демократиjа у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења (1791 године), као противна слободи и jеднакости људи, – осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по њеном мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов.
Ту може да буде само сметње у овим удружењима.
И отуда се, и данас, – ако се то претерано гледиште из 1791 год. одбацило, – остало само при народном телу, као jедином сретству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису, истина, сви људи ни слободни, ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, – већ ово мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа народних (место либерално-политичких странака) у народном одлучивању.
* * *
Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима, онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу.
И ако jе велика њихова наивност, морамо признати да jе и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима, коjи све ово што смо рекли знаjу исто тако као и ми, и коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свога пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато, да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода.
Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, – и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину, – а они то неће.
Поучени примерима ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, – буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.
* * *
Да резимирамо:
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности;
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни.
Молимо их нека размисле о овоме што смо навели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
Ништа нам не користи да се ухватимо као пиjан плота за реч демократиjа, – кад jе jасно да jе таква демократиjа шимера, самообмана.
Хаjте сви искрени и добронамерни да видимо шта ће да замени оно што мора да иде. Даjте да остваримо такав систем, у коме ће интерес народне целине бити наjвиши закон, а у коме ће максимум људског достоjанства, слободе и права бити ипак очуван.
Не урадите ли, искрени и добронамерни, то – онда сте управо слепи помоћници оних других наших противника, циничних и неискрених бранилаца демократиjе, коjи у ствари о демократиjи знаjу исто тако као и ми, да се она одржати не може и коjи употребљаваjу баш слободу и демократиjу да би их што пре срушили и заменили системом, у коме ће саме исконске основе људског друштва имати да страдаjу, а с њима и оне вредности: достоjанство, слобода и право, коjе бисмо у неминовним променама хтели да очувамо.
Мислимо да нам jе реч и гласна и jасна.

Отаџбина, бр.75, Београд, 11. 08. 1935, стр. 1-2

ПОЛИТИКА И МОРАЛ

Велики jе броj честитих грађана коjи су се помирили давно с мишљу да политика нема везе са моралом.
Нас не чуди то толико. Много више нас чуди како после тога могу мирно да спаваjу.
Jер политика jе, у ствари, управљање државном и народном судбином. Честити људи брижљиво управљаjу своjом имовином, нежно подижу своjу децу, родољубиво испуњаваjу своjе дужности према домовини. Тим своjим бригама и нежностима испуњаваjу цео своj живот и сваки дан у њему. Али државна и народна судбина су много веће ствари, jер све њихове бриге и нежности, ако држави и народу буде пошло рђаво, слистиће, као стихиjа, зла коб док се оком трене.
Зато, у колико jе неко брижљивиjи према своjоj имовини, нежниjи према своjоj деци, тим више мора да има у памети питање: "Како се управља моjом домовином?" И не само да од судбине домовине зависи његова имовина и његова деца, – него и они без имовине, и без деце, везани су више него што би се то на први поглед рекло, судбином своjе државе и народа.
Као на броду каквом, што путуjе морском пучином, што путницима главно питање мора бити: "Како се управља бродом коме сам поверио своjу породицу, себе и своjу имовину?" тако, и са апсолутно истим значаjем мора грађанин да поставља себи питање: "Како се управља моjом домовином?"
Ако би се напред истакнутом мишљу хтело рећи да се дешава кад заиста политика иде у раскорак са моралом, рекла би се позната истина стократо потврђена историjом. Али, ако би се хтело рећи да политика по правилу не може имати честите људе за своjе спроводнике, нити се честитим начинима може обављати, нити сви њени циљеви могу бити честити, – онда се заиста морамо чудити како после тога могу мирно спавати честити грађани.
Jер сигурно неће бити безбрижни ти исти честити, нежни и родољубиви грађани, ако сазнаду да jе чувар њиховог имања непоуздан човек, или васпитач њихове деце порочан наставник. А овде су, као што смо рекли, много веће ствари у питању.
И зато баш онаj ко jе рекао да политика по правилу нема везе са честитошћу, и после тога мирно спава, нека зна да jе наjнебрижљивиjи домаћин и наjбездушниjи отац коjи се да замислити.
I
Они коjи овако мисле као да хоће да кажу да jе честитост потребна само обичним људима у њиховом животу. А и њима ваљда само зато што над њиховим радом и држањем постоjи надзор државе и њеног апарата. У управљању пак државом може да се буде и без тога.
Ми не говоримо овде о потреби честитости са гледишта апсолутног, неземаљског морала. Ма да веруjемо да нема ствари на земљи коjа се не би тицала и наjвиших небеса, с тог гледишта о овом питању нећемо говорити. Нас овде ово питање интересуjе чисто са његове политичке стране. То jест могу ли се, на краjу краjева, у политици постићи добри резултати, ако се, пренебрегну они захтеви морала, коjе обичан грађанин у свом свакидашњем животу мора да испуњава, ако неће да дође у сукоб са строгим законима државним.
Нама лично изгледа да jе заиста незгодно да се о овоме и може расправљати. Али док jе нама то у тоj мери jасно, дотле jе цео jавни живот засићен супротним веровањем и држањем. Одговарамо само своjоj дужности независног и слободног jавног гласила кад о томе пишемо.
II
Лаж jе велики порок у приватном животу. На кратким стазама међутим, помаже. За дугачке ниjе ни мало подесна; брзо се открива.
Чудо jе како се код такве њене особине могла тако да одомаћи у jавном животу, где треба све да jе прорачунато за дугачке рокове и дугачке стазе. Или jе то опет знак да и у jавном животу, влада политика кратких стаза.
Лаж у jавном животу ствара лажне ситуациjе, то jест такве положаjе у коjима, и ако сви знаjу да jе друкчиjа стварност, jавно и озбиљно се говори сасвим друкчиjе. Али кад jе велика jавност искључена, онда се из уста коjа су говорила jавно jедно, чуjе сасвим супротно.
Тако се дешава да рецимо од наjистакнутиjих присталица наjвеће државне странке jавно слушамо jедно, а у ужем кругу, о њиховоj великоj странци, управо сасвим друго, онако како jе истина, и како би се jедино могло говорити. А кад запрепашћени таквом дволичношћу, запитамо за узрок друкчиjег jавног држања, добиjамо одговоре у коjима се лаж нескривено признаjе (jер се порицати не може), али се одговорност баца на општу политичку ситуациjу и овакво држање претставља великом политичком мудрошћу, – а остали свет, коjи тако не ради, као наиван, лишен здравог политичког смисла.
Кад jе сад у Скупштини изнет случаj уговора за грађење жељезница, настала jе jедна таква мучна ситуациjа. И ако jе свима и свакоме било jасно да изнети случаjеви претстављаjу jедну од наjтежих ствари, по свему што се открило, место отсечне изjаве достоjне положаjа и изнетих тешких ствари, дата jе изjава, коjа целу ствар претставља као "сукоб два инжењера", – и ако jе цео свет осетио да jе то био стварно сукоб двеjу савести. – Ипак jе, изгледа, та изjава пљескањем примљена и од толиких људи – иначе честитих у приватном животу – не нађе се нико да ту ствар назове њеним правим именом.
У дому где родитељи живе у међусобноj лажи, шта мислите чиме ће деца, храњена лажjу, родитељима узвратити? Разуме се, опет лажjу. Не може бити друкчиjе у државноj заjедници. Државни управљачи видеће, у свима случаjевима, где држава треба да се ослони на грађане и њихове грађанске врлине, – како тих врлина, коjе су се у парадама лако испољавале, нема. Ни службеници неће искрено поверену дужност вршити, jер лаж засићуjе целу амтосферу и њеном утицаjу сасвим су недовољна препрека "правила службе" – кад ови људи знаjу да су толика друга Правила, већа и важниjа од "правила службе" њихови претпостављени повредили.
III
Довољно смо истакли савремено схватање власти, коjе су примиле све државе под утицаjем Хришћанства: служба ближњем.
Али цео свет практично не гледа тако на власт, па се врло често дешава да се власт употреби на службу себи.
Сад се отпочело на то стварно гледати благим очима. Нема санкциjе за овакве злоупотребе власти. Као да се мисли: па добро, то су, истина, штете материjалне, и не би требале да се десе, – али то ће држава издржати.
Материjално jе заиста тако, – морално ниjе тако.
Питали приjатељи jедног вишег државног чиновника у унутрашњости пре десетак година – чиjе су злоупотребе биле опште познате – како га ниjе страх од тога што ради, а он одговори: "Е моj приjатељу, таj и таj Министар награби милионе, па ником ништа, – а jа узмем по неку хиљаду, па сви на мене заграjали".
За нас jе оваj одговор био откриће праве штете од злоупотреба власти. Заиста права штета ниjе материjалне, већ моралне природе. Ко може тражити да практиканти не одлепљуjу марке, ако они веруjу да у хиjерархиjи изнад њих, недела расту са већом влашћу? Од куд се може очекивати да ће мали људи, изван државне службе, у озбиљним животним тегобама победити разна искушења кад веруjу да далеко моћниjи тако не раде? На таj начин, разгубни утицаj рђавих примера одозго све узвраћа, и тако општи морални ниво у држави пада.
* * *
Показали смо у два наjкарактеристичниjа примера (лаж у jавном животу и злоупотреба власти), – да, на краjу краjева, с чисто политичког гледишта, политика мора ићи у корак с моралом, jер се неморал свети народноj заjедници као и поjединцу.
Наjвећи део човечанства веруjе да jе морал откривен с неба.
Ми пак мислимо, и кад тако не би било, да би морални закон био пронађен у самоj природи ствари. При сваком брижљивиjем испитивању утврдило би се да пут честитости ипак наjсигурниjе води повољним резултатима. Да управо, наjбоља економиjа живота народног захтева поштовање моралних прописа.
Зато jе народ, из свог исконског исксутва, и исклесао ону дубоку реч: "Правда држи земљу и градове."

Отаџбина, бр. 11, Београд, 06. 05. 1934, стр.1

ОСНОВНИ ЗАКОН ОТАЏБИНЕ

Наjвећи део jугословенског народа остварио jе своjе политичко jединство баш сад, кад су изванредне политичке прилике и друштвене тешкоће у свету дошле до наjоштриjег израза.
Да jе таj епохални догађаj дошао у мање бурна времена, он би сам по себи, изазвао многе тешкоће. Уређивање наше државне заjеднице и изграђивање наше заjедничке културе не може ићи без тога. И поред свег jезичног и етичног jединства под разjедињаваjућим утицаjем земљиног склопа и досадашњих политичких оквира, током толиких векова, израсле су друштвено-политичке разлике. Сад нови заjеднички политички живот, оправдано, жели да те разлике сведе на што мању меру. Према разjедињаваjућоj акциjи, извођеноj полако вековима, долази сада уjедињаваjућа акциjа, по нужди много брже од прве. А то изазива озбиљне проблеме, а често и мучно савладљиве тешкоће.
Али jугословенско политичко jединство ниjе могло доћи по тихом времену. Морали су доћи изузетни услови, коjи за тринаест векова наше историjе нису никад до наших дана били остварени, па да до jединства дође.
Четрдесет поколења пре нас ишло jе овоме циљу називаjући га и другим именима, али jе само нашем било омогућено да га оствари.
Зато jе оно дошло, и могло доћи, само после наjвећег и наjтежег сукоба у историjи света, после Светског рата.
Оваj jе пак догађаj створио у свету општи вртлог. И да нема других, сам по себи, оваj вртлог представља и по државе давно постале, и по старе културе, наjвеће опасности. Обичаjи, установе, мишљења, освећени вековима, урасли у савремену цивилизациjу, чак и њени постулати, из темеља се љуљаjу: има их већ и порушених. Ко данас не види каква jе несхватљива разлика настала у свим животним поjавама у размаку за двадесет година пре и после Светског рата?
Када су дакле ова два догађаjа – наше политичко jединство и Светски рат – сваки за себе, морали довести до дубоких проблема и озбиљних опасности, какве су тек проблеме и опасности ова два догађаjа, догодивши се у исто време, морали изазвати?
Нека нико не мисли да овим желимо да кажемо да нисмо господари своjе судбине, да су догађаjи суђени, писани и неизменљиви, да су наше снаге несразмерне и неурачунљиве према стихиjским силама догађаjа на коjе не можемо утицати.
Знатно смо далеко од тога. Нисмо то хтели рећи. – На против, хоћемо да кажемо: да би се у тако озбиљним тренуцима могли конци догађаjа размрсити, правилне и брзе одлуке донети, и донете извршити – наjбоље снаге ума и карактера мораjу суделовати у општим пословима Отаџбине.
То jе, на све тмасте и тучоносне облаке, на сву буру и све трусове, наш став и наш одговор. То jе основни Закон Отаџбине. Сви други њени закони извиру и управљаjу се по овом основном – и вреде, у колико његову владу омогућуjу.
Нема жртве коjа се кад jе оваj Закон поштован не подноси. Ни опасности коjоj се тада у сусрет не одлази. Нема чамотиње коjа може да савлада одушевљење, таj урагански животни елан, што jе у стању, од поjединаца у стању да створи скоро jедно тело, толико њиме биваjу повезани уjедно осећаjи и воља свиjу...
Жеља за служењем и жртвовањем постаjе тада заразна, као што се данас од супротне тешко одбранити. И владање и господство тада добиjа карактер служења и жртве.
Отаџбина тада развиjа неслућене снаге. За све напоре завршни рачун увек надмашуjе прорачун. Тада чак и пропаст отаџбине постаjе њено буjање и снажење, и њена набуjала снага ломи и гробне плоче, као набуjале реке у пролеће тешку ледену кору.
А кад тога ниjе, узаман говорити разуђеном телу да треба да jе jедно, да jе чак смртоносна подвоjеност. Узаман говорити одељеним органима о њиховоj међусобноj солидарности. – Чама обвиjа све животне поjаве. Чама и трулеж са свима поjавама што трулење прате. Све мисли само о себи, непосредно о себи од jедног тренутка, – чак не и о себи идућег тренутка.
Ко да онда служи другоме, кад управо не служи ни себи? Ко да себе, или што од себе, жртвуjе? Ко да сачека свесно опасност? О каквом то одушевљењу може бити речи? Ко да онда помисли на Отаџбину?
Безстраствене, трудољубиве и чедне пчеле, коjима jе закон умерености и пожртвовања у самом телу дат, кад примете да сав труд и жртве, коjима зидаjу кошницу, ништа не помаже, – да невидљиви неприjатељ граби и разноси оно што су оне, кап по кап, накупиле – постаjу неумерено страсне и грабљиве, и приређуjу пирове и оргиjе сласти, бацаjу се на прождирање и растурање онога, што су дотле пожртвовано и тако стрпљиво прикупљале. Тако и умиру, поричући своjом смрћу цели своj живот.
Ни од пчеле се не може тражити већа увиђавност него што jе њихова, иначе аскетска природа у стању да пружи.
* * *
Неписан jе Закон Отаџбине. Записуjе се оно што се може заборавити, – што би могло бити мало друкчиjе, а да не буде битно друкчиjе. Оно што jе у природи саме ствари, што се не може од ње одвоjити, а да се сама ствар у битности своjоj не измени – оно се не мора записати, jер све о томе говори.
Ни санкциjа у законима за повреду овога Закона нема. За друге законе то мора да се предвиди. Санкциjа за повреду овог закона jе у самим темељима Отаџбине. Ни jедна власт не утврђуjе и не кажњава његово непоштовање, – али никаква повреда других закона по тежини последица ниjе му равна.
Оваj закон не прави питање од облика у коjима ће његова суштина бити изражена, – али облици владања, ако желе да успеjу, по овом закону мораjу да се владаjу.
Као и други закони људске душе и људског друштва и оваj Закон се разликуjе од физичких закона. Ове ниjе могуће непоштовати. Прописани за целу природу, физички закони у себи носе, у исто време, и забрану прекорачења и снагу да забрану на снази одрже. Закони по коjима пак човек, као човек, треба да се управља, садрже само забрану, норму али не и снагу да себи прибаве поштовање. Зато jе могуће и прећи преко њих и на њиховом непоштовању зидати.
Само, људска повесница ниjе до сада могла да покаже да jе могуће такву грађевину одржати.
* * *
"Отаџбина" жели Отаџбини да у њоj оваj основни Закон буде увек поштован.
Где год се окренемо по свету, и баш данас, видимо да се свака Отаџбина труди, да оваj Закон утврди и по њему се управља. И у колико су догађаjи озбиљниjи, у толико jе труд и старање око тога веће.
Зато jе "Отаџбина" желела да у свом првом броjу укаже на таj Закон, према коме ће она пратити све карактеристичне поjаве нашег друштвеног и политичког живота.

Отаџбина, бр. 1, Београд, 25. 02. 1934, стр.1

МАФИЈА

Случаj Стависког непрестано храни огромношћу своjом органе jавног мњења свиjу облика и праваца.
Као и све друго што има везе са jавним животом, нас не интересуjу поjедини детаљи ове афере, већ њени дубоки узроци и њене опште црте.
Нарочито нас интересуjе ова афера у њеноj вези са претставницима саме државне власти.
Jасно jе да она не би могла добити размере коjе jе имала, ни проузроковати такву штету да њен главни носилац ниjе имао приjатеља, помагача, саучесника у свима областима jавног живота, нарочито код државних органа и органа jавног мишљења.
Целокупна та огромна мрежа паукова са свима своjим члановима, названа jе мафиjом, по угледу на чувену мафиjу, таjну злочиначку организациjу коjа jе пре близу тридесетину година била по целоj Италиjи раширила своjе мреже.
* * *
Ми смо већ казали да честити људи имаjу ту основну ману да веруjу да им организациjа ниjе потребна. Неваљалци, напротив знаjу да им само организациjа може помоћи. Честит човек сматра да jе довољно бити честит па да буде под заштитом закона. Неваљалци знаjу, напротив, да им само изванредне организациjе у борби против закона и морала могу помоћи. Отуда нико ниjе могао забележити да се зло може дуже времена одржати без организациjе, без jатака, без саучесника, без помагача.
Мафиjа често нема утврђен облик, статуте, сталне чланове. Често jе мафиjа везана само одређеним циљем, и чим се он постигне, чланови се разилазе. Други пут jе мафиjа право друштво, затворено, са одређеним органима, са строгим правилима са знацима распознавања, са огромним средствима, одличном организациjом...
Али, био први или други случаj, мафиjа мора имати за себе све: утицаjну штампу, одлучуjуће факторе у судству, у скупштини, у политици, у полициjи и jавноj безбедности, у влади. Наjобичниjи начин jе куповина људи новцем, или другим услугама: одликовањима, унапређењима, постављањем на добрим местима, међусобним услугама. Они коjи се не могу купити (а њихов броj ниjе много велики) држе се у зависности терором, застрашивањем. На послетку, где не помаже корупциjа и терор, помаже политика: ствари се претстављаjу потребним с обзиром на извесну потребну и корисну политичку комбинациjу. Тако мафиjа – ма коjа то била – седи на троношцу чиjе су ноге: корупциjа, терор и политика. Ма чиjу аферу, у ма коjоj земљи да рашчланите наићи ћете на оваj троножац. Обрнуто, видите ли где год оваj троножац, знаjте да нисте далеко од афере.
При раду чланови мафиjе су чврсто повезани своjим саучешћем у злу. Ништа ниjе тако чврсто као саучешће у злу. То jе jаче од приjатељства. Људи – саучесници у злу – су везани злочином и срамотом. Растураjући се саучесници се излажу опасности да буду откривени. Зато самољубље сваког саучесника саветуjе свакоме од њих слогу и одржавање заjеднице.
У случаjевима где jе мафиjа у опасности да буде откривена, она поступа као сваки нападнути организам. Брани се. У случаjу да се нешто мора изгубити, да се неки члан мора жртвовати, организам мафиjе сече везе између себе и жртве, – евентуално жртву баца сама мафиjа, као данак за спасавање остале мафиjе. Ако постоjи опасност да жртва отвори уста и покаже да зна више него што треба, – „самоубиство” или убиство затвара уста и мафиjа jе обезбеђена. Њене страховите везе и средства обично успеваjу да преброде напад.
Водити борбу против мафиjе, а претходно не сазнати тачно целу њену таjну мрежу, значи ићи у борбу са сигурношћу да се изгуби битка. Jер ако човек нападне jедног члана мафиjе због недела кога jе открио, изненадиће се, ако са стране коjу не напада, и од коjе се не нада никаквом злу, па чак има разлога да очекуjе и помоћ, добиjа такве ударе коjи целу његову намеравану акциjу противу откривеног зла онемогућуjу.
Дешава се да мафиjа употреби сопствене чланове да заводе на лажни траг покренути друштвени напад. Као што има случаjева да мафиjа добре борце против себе вешто компромитуjе излажући их тренутном губитку угледа и поверења.
Мафиjа jе увек добро обавештена. Располаже одличном обавештаjном службом. Не може без тога. Прати необично пажљиво рад и приватан живот људи коjи су jоj опасни, чак и приватан живот њихове родбине. Све бележи и памти. У отсутном тренутку, често нападача смете и укочи вештим обавештењем да располажу неком таjном коjу он нема интереса да да открити. И у сред борбе, нападач тако испада из борбе.
Нема средства коме мафиjа неће прибећи. Све што може тренутно или траjно да помогне њене циљеве, све ће употребити.
Мафиjа jе свемоћна. Она разорава као рак, као зли тумор ткиво народног тела. Планови по коjима народно тело и његови органи треба да реагираjу не раде, не функционишу. Везе између поjединих органа народног тела су спречене и покидане. Зато мафиjа и њен план одлично функционишу.
Ако се дозволи да мафиjа у ткиво народног тела забиjе своjе мреже, ако се на време не предузму енергичне оперативне мере и не исече у зачетку оболело место, мафиjа се тако шири, тако расте, да jе њена победа сигурна дотле док тако не изгризе и не прождере народни и државни организам да оваj сконча и тек то повуче за собом и краj мафиjе.
* * *
Ово су поуке из Ставискове афере.
И код нас се, на жалост, даду сагледати контуре мафиjе...
Зато смо и изнели овде њену физиономиjу. Честити људи треба да буду обавештени о симптомима зла, о његовим методама и развићу, како би му, док jе време, могли стати на пут.

Отаџбина, бр.7, Београд, 07. 04. 1934, стр. 4

ДРАМА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕЧАНСТВА

Драма савременог човечанства о којој говорим пред вама, госпође и господо, није за Збор нова тема.

Од своје прве појаве Збор није ништа друго радио, и говорио, већ указивао на драму која се сада отпочиње пред нашим очима да одиграва. Ништа друго није он говорио народу, већ једне и исте речи у разним облицима: "Народе, знаш ли да иду и купе се страшни облаци? Знаш ли да тек што нису зафијукали страховити ветрови? Осећаш ли, народе, како велики трусови тек што нису отпочели своју разорну игру? ”

А потом, окренувши се нашем државном броду, Збор није ништа друго радио, него испитивао пут његов, с обзиром на те страхотне облаке, с обзиром на те ужасне буре и с обзиром на те велике трусове који се спремају да дођу. И затим, тај исти брод испитивао, да ли је довољно јак да се одупре свим тим трусовима, свим тим бурама, свим тим облацима тучоносним.

Збор није ништа друго говорио и делао, но с обзиром на догађаје који долазе, гледао да наш унутрашњи народни и државни живот тако упути, како би народ и држава могли дочекати без страха тако страшне дане, није ништа друго радио и говорио до покушавао да наш државни брод пође оним путем, на коме би, кад такви дани дођу, било најмање опасности по њега, а с друге стране покушавао да народ тако ојача и толико јаким учини, да кад та велика и страшна ноћ дође, да он прође кроз њу и сачека зору неокрњен и неисцрпљен.

Нису други тако радили! Сувише занети непосредним догађајима пред собом, сувише занети стварима за које није потребан велики напор да се сагледају, њихова је главна брига била како ће на томе броду дочепати добра места, како ће у томе народу имати што повољнији положај, како ће што ближе бити команди на томе броду, не хајући и не марећи – јер не верују – за оне речи што су предсказивале тако страховите догађаје.

Зато су ти људи прво звонце ове велике драме пречули. Друго нису схватили. А кад је треће дошло, они су мислили да је тек прво!

Али, одмах затим, после трећег звонца, знате да се завеса диже и Драма савременог човечанства почиње у својој страховитој величанствености да се одиграва пред очима оних што је до јуче нису предосећали и што на туђа предосећања беху глуви и неми, верујући да се ради о неким сањаријама, а не о истинитим саопштењима непосредне наше будућности.

И, ето, драма је већ ту! Ми данас можемо, делом као посматрачи, а делом као учесници, да о њој говоримо. Али ја, овде пред вама, нећу да о тој драми говорим нижући вам догађаје нити описујући појединости. Све оно што драму чини драмом, сви они ситни и крупни догађаји, материјални и морални, нису предмет мог вечерашњег дела. О томе говорити нећу! Све материјалне штете, све губитке, све сузе, све болове, сву крв, све жртве, хуку и буру које собом носе страховита рушења, није моје да вечерас излажем.

И кад кажем: Драма савременог човечанства, ја у та ређања улазити нећу! Хоћу само да се потрудимо заједнички, ви као слушаоци, а ја као онај што излаже-јер је то наше заједничко дело-хоћу да се потрудимо заједнички да нађемо: шта је управо суштина те драме?

И ако тако поставимо питање, онда ћемо сигурно добити овај одговор: нису суштина те драме, ма како страшни и болни били они милиони живота који ће се током те драме погубити, нити сузе, бол, жртве, лом, хука, цика и тутњава. Све то није суштина драма!

Суштина драма – то је горка и чемерна судбина човечанства што је тада, кад је веровало да је управо додирнуло врхунац свога разума, упало у бесмислицу и сулудицу – што је у времену, кад је мислило да је достигло највећи степен слободе, дошло да робује стварима, које је само створило; што је онда, кад је гордо и охоло човечанство већ себе увелико успело да обожи, да себе у својим очима направи нечим апсолутним, бедни људски род што се вије као црв на земљиној кугли, дошао до најнижег понижења. Охолост разума његовог довела га на беспуће, а трка за сенком од слободе довела у право ропство сопственим творевинама.

Није – понављам – суштина драме људске, ма како страшни и болни били догађаји које ток саме драме доноси пред нас, ни милиони живота, ни сузе, ни болови, ни штете, ни пустоши, чак ни греси који ће се током те људске драме испреплести. Суштина драме – то је изгубљени пут. Суштина драме – то је трка за сенкама наше надутости што нас је одвело на беспуће и довело до руба пропасти.

I РЕДИТЕЉ

Ви, поштовани слушаоци, добро знате обичај да гледаоце и слушаоце ваља претходно упознати са главним личностима саме драме. Још нисам чуо да је игде приказивана драма, а да претходно није људима објашњено које су главне личности које у тој драми учествују. Право би било да и ја тим редом пођем.

Али ја ћу да почнем прво од оне личности која има улогу Редитеља драме. Оног који је више него Редитељ, оног што је њезин творац и организатор, оног што додељује улоге и одређује игру, оног који једино познаје прави смисао догађаја што се одигравају.

То није један човек, то је једна колективна личност: то је један народ. И то не обичан народ. То је један од највећих и нејнеобичнијих народа на свету.

То је народ који нема своје одређене територије: расут је по целом свету и расејан као плева међу другим народима.

То је народ који је чак свој рођени језик заборавио: он говори туђим језицима. То је народ који је чак социјалну структуру народа изгубио: он више није народ у социјалном смислу речи, јер народ један као и дрво има корен, стабло, лишће, круну, цвет и плод. Овај народ нема ту социјалну структуру. Он је као гранчице имеле расут по земљи, пушта жилице по туђим стаблима и на тај начин постиже посредно, без труда који други народи имају, да свој живот на земљи обезбеди.

Тај чудни народ променио је и своју веру. Његова данашња вера није више вера његових праотаца, иако он љубоморно чува своје свете књиге и носи их собом. И мада га те свете књиге оптужују, он их љубоморно собом носи, и као ретко ко у свако словце онде верује. Па ипак његова данашања вера не одговара вери његових праотаца. Своју данашњу веру је он сковао у прогонству. То је вера која га је ослободила обзира према средини у којој живи, то је вера која му је дала оружје да морал сачува само према својој сабраћи и суверницима и да му свако средство у општењу са онима који не припадају његовој раси буде дозвољено.

Он је и душу променио. Не може неко да промени толико колико је променио тај велики израиљски народ, (јер је Израиљ име његoво), не може неко да изгуби отаџбину и да буде расут по свету, да заборави језик, да веру промени, да социјалну структуру промени и поред свега тога још да му душа остане онаква каква је била некада. И његова душа морала је да претрпи велике измене. Та душа се накупила злобе и пакости. Живећи у средини која није његова и у којој је увек био прогнаник, он је с једне стране морао да навуче маску лажи на своје лице. Никада да буде онакав какав је у ствари. С друге стране, да се наоружа мржњом према онима, због којих мора стално маску на лицу да носи. А мржња је страховити експлозив! Радити са мржњом, то је радити с опасним разорним средством, страшнијим и опаснијим разорним средством него што је ма који експлозив који су људи пронашли. А Израиљ вековима тако живи!

Он је морао да промени дубоко своје обичаје и навике. Прошли пут, на једном предавању додирнуо сам случајно, а данас то морам поновити, један од најтежих примера, где се види колико је Израиљ своју психу морао променити. Сви народи имају култ мртвих. То је једна од основа религијског живота сваког народа. Народ, коме је култ мртвих забрањен, коме вера забрањује култ мртвих -јесу Јевреји! Израиљу је забрањено да поштује своје мртве на начин као што поштује остали свет. Израиљ не може да кити гробове. Израиљу је забрањено да излази често на гробља. Народ луталицу не сме ни гробље да веже за један крај земље. Тек једном у годину дана да очита молитве за мртве, али и то не мора на гробу, већ на сваком другом месту.

Ето тај народ је Редитељ Драме савременог човечанства.

Зашто?

Замислите народ који има такву историју као што је има Израиљ. Историју преко које смо ми Европљани везани с небом. Али народ који је упркос тога божанског и небеског порекла своје историје, преко које је хришћански свет везао с небом, постао Редитељ ове драме, онога дана кад је небеско значење својој историји порекао.

Свакој ствари из своје историје он је дао земаљско значење. Иако је гордо истицао њено небеско порекло и своју божанску изабраност, он је одбио да верује у небески духовни смисао свега што се у њој обећава и одиграва.

Зар се није праотац Јаков, онај по коме они имају име Израиљ, целу ноћ, на месту које је названо Фануил, рвао с Богом што на се узе лик човечји. И кад би пред зору, зар не рече човек који се рваше с Јаковом: "Пусти ме, зора је!" А Јаков му поносито одговори: "Нећу те пустити, док ме не благословиш!" И Човек – назвавши га Израиљем – благослови га и рече. "Борио си се и рвао с Богом и људима и одолио си! Да си благословен!"

Који је то народ и има ли иједног који се у својој историји дрзнуо да помисли да се рве с Богом? Само је Израиљ тај! Само један народ у основи своје историје има ту страшну и величанствену сцену да се његов предак, онај од кога је постао, не с народима и не с људима, већ и с Богом рвао. И целу ноћ проведе у борби, и целу ноћ остаде непобеђен. Једино му се ишчаши стегно у зглавку и оста сакат, те оде рамајући своме брату Исаку у сусрет. Али с Богом се борио целу ноћ и Богу је одолио.

И та старозаветна прича уклесана је у душу израиљског народа. Онако као што је у нашу песма о Милошу и Марку. Она влада његовим животом. Могу остали народи једни друге побеђивати, а Израиља ни Бог не обори, па га ни они неће оборити.

Зар у месту Ветиљу, кад бежаше Лавану ујаку и тасту своме, Јаков не усни, како лестве стојаху на земљи, а врхом тицаху у небо, и анђели се по њима пењаху и слажаху, и зар на врху њиховом сам Господ не изговори ове речи: "И сјемена ће твога бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и исток, на север и југ, и сви народи благословише се у теби и у сјемену твоме. И ево ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те на траг и нећу те оставити докле год не учиниш што рекох ".

И зато што Израиљ верује да је њему суђено да влада народима и да се томе закону, томе завету који је направљен између Бога и оца његова Јакова, ништа одупрети неће, да ће на крају крајева: кроз патње, кроз муке, ипак Израиљ владати народима. Томе једино има да се благодари, што је ево његова страшна, мучна и величанствена историја пред нама, и ми видимо како је тај народ под приликама, под којима ниједан други народ остати не би могао – остао! Он је био млевен, али не самлевен! Он је био трвен, али не сатрвен! Гониоци су његови пропадали, али – он не!

Али се зато душа његова накупила мржњом, али се зато стално његова душа мењала под притиском свих тих рвања с Богом и људима, и све више код њега узимало маха и места веровање: Доћи ће зора кад ће, као човек што се рваше с Јаковом, народи рећи: "Пусти ме, Израиљу, зора је! ” А Израиљ ће тада одговорити: "Нећу те пустити, док ме не благословиш! Нећу те пустити, док ми не признаш победу! Нећу те пустити док ми не предаш знаке победе!"

Многи људи који су посматрали тај феномен, покушавали су да дурашност и издржљивост Јевреја, упркос околности којима се ниједан народ одупрети не би могао, објасне разлозима психо-биолошким, економским и политичким. Али велики ум – Достојевски, рекао је: "Не, нису се Јевреји одупрли кроз своју историју тако да је нестало и Римљана, и Вавилонаца, и Персијанаца, и Мисираца који су их гонили, а они гоњени остали – нису они из тих политичко економских разлога остали. Не! Но у срцу њиховом и души њиховој, као велики извор неисцрпне снаге, остала је вера да су они изабрани народ." Да су све те невоље као облаци иза којих сунце сија, да су све то пролазне ствари, да су све то процеси у мучном и дугом рвању које је Израиљу суђено да има с Богом и с народима, али да на крају крајева Израиљ, кад дође зора, мора победити.

Израиљ је због тога отпочео у људској историји да дела у правцу те мисли да он мора победити. Израиљ је припремао остварење своје вере у своју победу.

Како је делао? Свим могућим средствима, али увек према постављеном циљу. Ако је требало да трпи понижење, он га је трпио; ако је требало да трпи насиље, он га је трпио; ако је требало да се одрекне чак и вере своје – и тога се одрицао, исто тако лако као и језика. Али све је то било само за друге. За себе је он остао Израиљ.

Зар нам друга старозаветна прича не објашњава тајну чудесног успеха Израиљског, као што нам прва објашњава тајну чудесне му дурашности?

Зар не беше праотац Јаков млађи брат Исавов, син старог и слепог Исака? Зар иако млађи, не успе да се постане старији од Исава? Зар иако благослов старешинства и наслеђа би намењен старијем Исаву, не успе млађи Јаков, да благослов добије.

Прича вели:

Кад Јаков чу да слепи Исак посла старијег Исава да нешто улови, да донесе мајци да спреми оно што воли душа старога му оца, да би јео и благословио га пред смрт, потрча у стадо, те заклавши два јарета донесе мајци да спреми, а он дошавши пред оца свога рече: "Устани оче... Донех ти што је тражила душа твоја, једи и благослови ме. ” И превари оца зачуђеног како се тако брзо врати како је Господ сам учинио да лов изиђе преда њ. А затим кад отац посумња и затражи да опипа врат и руке његове, јер у Јакова беху глатки, док у брата му беху рутави, принесе мирно врат и руке обложене јарећим кожицама. И опипавши их слепи би преваром заведен, успркос сумње да је глас Јаковљев, те благослови благословом старешинства Јакова: "Племена ти се клањала, а народи те слушали. Благословен који тебе благослови, а проклет био онај који тебе успроклиње."

И благослов слепог Исака оста на Јакову и после откривене преваре, јер што даде не хтеде или не могаде кварити, те Јаков само побеже од гнева брата свога у Лавану, ујаку својем.

Пред чим ће Израиљ доцније задрхтати, кад књиге које он тако љубоморно чува – а од почетка откључава својим чисто телесним и земаљским кључем – веле да је праотац Јаков и сам благослов преваром добио, те тако од мањег већи, од млађег старији, од сиромашнијег богатији, од оног што требаше у сенци да остане, онај што за веки у светлосном има да стоји постаде.

И заиста видимо; будући у средини, која му никад није могла бити пријатељска, Израиљ је стално под маском. Врло се ретко да сагладати његово лице. По правилу мора бити обложено маском онако, као што би обложен јарећим кожицама голи врат и голе руке праоца му Јакова пред слепим му оцем Исаком.

Он ту маску носи кад дође у један народ и представи му се, после извесног времена док научи језик његов, као његов син. Он ту маску носи кад, угњездивши се у том народу, онима што владају, прилази с највећом понизношћу, јер само маска може сакрити охолост најохолијег Израиља! Он ту маску носи кад својим суграђанима друге вере говори о једнакости, јер никад Јеврејин не верује да је једнак с осталим народима. Он ту маску носи кад се појави на трибину пред радничким масама једног народа и говори о мржњи што класе тог народа једна према другој треба да гаје, јер он врло добро зна да је то што он говори намењено само класама других народа и да нема народа у коме је тешња солидарност, него што је код Израиља ( Бурно одобравање и аплауз). Он ту маску носи кад говори другим народима о безбоштву, јер како би могао прави Јеврејин бити атеиста, он чија је сва срж душе везана кроз народну историју с Небом. Али он то говори под маском, јер је то намењено другим народима. Он носи маску кад говори против брака и породице другим народима, јер нема народа који је тако породичан као што је јеврејски народ. Али ово је намењено другим народима, да се друге породице разбију. И кад говори с подсмехом и иронијом о традицији друтих народа, он носи маску, јер нема традиционалнијег народа на свету, него што је јеврејски народ. (Узвици: Тако је!) Маску носи и кад говори за интернационализам, јер он има одвратности према другим народима. Маску носи и кад је за демократију, и кад је за социјализам и кад је за комунизам.

Све дакле што ради међу другим народима, све је везано за ону маску, коју је праотац његов имао на лицу, кад је добио благослов првенства.

Да ли је та његова борба била успешна? Да ли је дала резултате? Мислим да је једва потребно да ја на то потврдно одговорим. Резултати те и такве борбе виде се на сваком кораку. Резултати те и такне борбе Израиља виде се у хришћанској Европи.

И благодарећи томе он је успео на крају 18. века хришћанске ере да све заштитне системе европских народа поруши.

Он је успео да поруши религиозне моралне заштитне системе свакога народа. И место тога да унесе страшну сумњу, огроман немир у душе европских народа, ако не и само безбоштво. Али свој религиозни систем, веровање и завет Јаковљев с Богом, Израиљ није напустио.

Он је успео да у политици поруши заштитне системе европских народа које су европски народи током своје дуге историје излучили из себе, онако као што пуж излучи из себе љуштуру да га штити. Место тога даје, било посредно или непосредно, доктрину о политичкој демократији, која у ствари није ништа друго него могућност да Јевреји у политици могу доћи до изражаја, да изиђу из дотадашњег подређеног става. Све дотле док није доктрина демократије успела да завлада светом, Јевреји су били у сваком народу корпус странијерум, једно одељено тело, једна скупина људи над којом су јавни органи морали да воде велику контролу. Због тога су седели у засебним крајевима; због тога им је било наређено којим пословима смеју да се баве; због тога им је било одређено шта смеју и у које доба дана и ноћи смеју да се крећу. Једном речју, зато што су дотадашњи системи европских народа осетили да се ради о једном народу кога је опасно пустити да се измеша потпуно са средином, јер га средина никад неће асимилирати, а он ће у њој деловати као опасна разарајућа киселина – тадашњи системи су их држали постранце.

Јевреји су отуда, највећи поборници демократије, она је за њих прозор кроз који су ушли у срце и недра тих народа, наместили се као код своје куће и отпочели на велико да раде. Дотле скромно разарање и растварање, прешло је од тог времена у рад разарања и растварања навелико.

Али тај рад Јевреја био је само пролог пролога ове драме, одигран пре сто педесет година са такозваном француском револуцијом. Права драма почиње у наше дане.

Јер је Израиљ за ових 150 година у владавини над светом много напредовао. Али све је то било само подножје које му је било потребно за последњи ефикасни скок.

Ако погледамо светску економију, онда ћемо видети да Израиљ, кога има 15-1б, а неки кажу 18 милиона душа, има такав непосредни удео у светској економији, да би тај његов удео и кад би припадао неком десет пута већем народу, био претерано неправичан. А шта да кажемо онда кад припада народу који чини само 0,75% целокупног човечанства? (Одобравање).

Својим економским теоријама Израиљ је успео да убаци у све европске хришћанске, па преко њих и остале велике светске народе, теорију о новцу, по којој новац постаје не само средство за размену, средство економског саобраћаја, што је његова права улога, него постаје таква вредност која у економији сваког народа надмашује све друге вредности.

Другом једном приликом изнео сам овакав пример: Замислите да десет људи седе у једној соби. Сваки од њих има разних добара за вредност од по сто хиљада динара. Један има свиња, други оваца, трећи њива, четврти кућа, пети робе итд. – сваки има вредност од по сто хиљада динара, али нико нема новаца па њихово имање због тога пати. Свиње и овце немају хране, њиве се не обделавају, куће не поправљају, роба не употпуњује. Њих десет, тако, имају скупа милион динара. Али ако уђе у ту собу човек који нема ни оваца, ни свиња, ни кућа, ни робе, ни књига, ничега, али има сто хиљада готовог новца, она десеторица мораће да устану и да се поклоне. И ако њих десеторица заједно имају милион, а он један само сто хињада, благодарећи данашњем економском систему о новцу, која је чисто јеврејска творевина, он један вреди више него њих десет (Буран аплауз).

То није ништа ново за вас, госпође и господо, то ви сви знате из живота. Тако је то у животу и тако је то само благодарећи тој теорији о новцу коју су Јевреји успели да убаце у све хришћанске државе; по којој је новац нешто више него обично средство већ вредност нарочите врсте, која се не може да мери ни са каквим другим богатством, ни стоком, ни робом, ни кућама, ни њивама – ничим на свету. Благодарећи томе, новац је постао већа вредност и од човека. (Бурно одобравање). Човек мања – новац већа вредност: Човек служећа, новац господарећа вредност.

Из римског права, остала је изрека као одговор на питање кад се појави неко недело а учинилац му се не зна His facit qui prodeste (Онај је учинио коме то и користи).

Па коме користи овакво схватање? Да ли хришћанима и осталим народима који имају њиве, кућу, робу, стоку, који се баве другим пословима? Не! Користи онима који својину не претварају у непокретна имања, него њом саобраћају, на новчаним изворима.

А кад знамо да јеврејски народ због свога прогонства, због свог карактера луталице, има од својих мудраца препоруку да тековину своју не претвори у непокретна имања, него покретна, пошто се не зна докле ће у једном крају бити, то је сигурно да је овоме народу који је покретну имовину и нарочито новац ценио више него непокретну имовину и остале врсте добара - сигурно је да је овај систем користио Јеврејима, па према томе сигурно је да они за тај систем одговорност и носе.

Они су дакле, благодарећи томе, успели да у привреди свакога народа па и у целој светској привреди, имају пресудан утицај. Они су преко тога успели: да се све банкарство светско, да се сва велика светска трговина налази у њиховим рукама, да се сва кључна индустрија налази у њиховим рукама. Нешто непосредно, по томе што су јој господари, нешто посредно, што су јој финансијери или што држе у рукама друге полуге којима утичу на ту врсту људске привреде.

Шта они не држе? Пољопривреду. То јест не раде поља, не раде земљу. То раде други народи. Али је зато трговина са пољопривредним производима у њиховим рукама! Занате исто тако. То јест: они не кују, нити тешу. Али све што се кује и теше и све чиме се кује и теше налази се у њиховим рукама.

Једном речи, све оно што представља економију света налази се више или мање под њиховим утицајем, на тај начин што га стварно имају као поседници, као и на тај начин што својим везама контролишу то.

То су велике тековине које су успели за ових сто педесет година да остваре, од како су успели да поруше поредак који их је држао, као корпус страниерум, под изузетним законима, под изузетним режимом.

Али Јевреји нису тиме задовољни. Они су благодарећи своме утицају у економији успели да завладају на чисто економском домену сваког народа. Али су видели да није довољно владати економски једним народом; они су видели да има ствари које нису хлеб, нису материја и које утичу на живот једнога народа; они су се зато дочепали и великих манифестација духовног живота сваког народа. Они држе велику штампу у својим рукама! Или под својим утицајем. Они држе сва велика приватна позоришта у свету и опере у својим рукама. Они држе најмање 3/4 светске филмске индустрије у својим рукама! Они држе велика издавачка предузећа у својим рукама! Они држе велике часописе у својим рукама ! Шта ће хришћански и остали несемитски народи читати у новинама и часописима, одређују Јевреји; шта ће у позоришту гледати – одређују Јевреји; шта ће у филмовима гледати – одређују Јевреји! (Бурно одобравање, аплауз и узвици: Тако је! Живео!) И чисто хришћански писци, позоришта, новине, часописи, плаше се, зазиру од утицаја Израиљског. Осећају његову огромну моћ. Боје се сукоба са њим. И без борбе му се предају. Отуда тај фантастично велики јеврејски утицај на духовни живот нејеврејских народа.

Кажу људи да чак и шта ће се у балету давати, да чак и то Јевреји одређују!

Али ипак и то није довољно. То још није она зора кад ће онај који се рве рећи: "Пусти ме! Зора је!" Још изгледа да је зора далеко, јер с времена на време букне реакција, дође неки погром. С времена на време нека влада покаже да не спава. С времена на време настане некакав покрет међу људима против њихове владавине. С времена на време народ почиње својим разумом да схвата, да се буни и да као слепи Исак тргне се и каже: "Глас је Јаковљев, али руке су Исавове" и да запита: ”Да ли си ти син мој Исав?"

Према томе није још то – мисле Јевреји – није још то што треба да дође. Још је то све несигурно; још то није онако како би требало да буде.

И Јевреји знају и веле: Мора доћи час, кад ће Израиљ владати свима народима. Али не овако с маском на лицу већ владати без маске. Мора доћи час када ће Израиљ моћи слободно да скине маску и да као суверен стане пред народима. Не као данас да изиграва другостепене и десетостепене, да пусти којекакве аријевске глупаке да изигравају прве, а он позади само да вуче конце. Не то! Него да Израиљ стане на право место своје, на подиум где му је место, да виде народи Израиља у свој слави и величини његовој.

Добро је то што је Израиљ већ постигао, али није довољно то. Још није зора.

Да то дође, потребан је цео овај пут, али није довољан.

Још нешто мора бити! Мора доћи велика револуција. Огроман хаос у свету. Мора доћи страшан лом. Биће ту и Јевреја који ће страдати. Али, Боже мој, колико је сваки хришћански народ жртвовао за славу и величину своју, колико је жртава својих правих чистокрвних синова дао, па мора у томе земљотресу и Израиљ дати жртава. Али те су жртве потребне. То је као оно стегно на нози Јаковљевој што се ишчаши приликом рвања, те Јаков поче рамљати. Те жртве морају доћи, али после долази зора, долази час победе Израиља!

"Јер само тако – рачуна Израиљ – све сам припремио. Расуо сам народе. Стоје хришћански народи у Европи хришћанској, али пометени, сви су разуђени, атомизирани. Пресекао сам све везе међу њима. Не само да сам успео да бацим народ против народа, већ сам и у сваком народу убацио страшну збрку појмова, огромну сумњу, бацио брата на брата рођеног. (Бурно одобравање). Хришћани су своју веру изгубили: Богу окренули леђа; Христу окренули леђа. Учинио сам да сумњају у све и свашта. Пресекао сам везу сваког народа са сопственом историјом: гракћу народи као ждралови у јесењој магли, као расејана стада оваца и лутају тамо амо."

"Много сам дакле успео. Али то све није довољно. Још стоје њихове народне државе. Какве да су, тек стоје. Сутра, одједном, као кад се кроз гомилу растурених триња од гвожђа, превуче магнет, па се триње дотле расуто без икаква реда и смисла одједном окрене и среди у једном правцу – тако могу и народи разбијени, раздрузгани и атомизирани ако им народне државе оставимо, да се прену, стану на своје ноге и отму се с распућа. Сутра - све док постоје њихове народне државе – могу хришћански народи и остали да одбаце разне интернационалне појмове које сам им наместо њихових исконских појмова убацио, да их одбаце као старо непотребно рухо – да се врате свом народном духу, да тако од лажних националних направе своју народну државу, те да ова одговара њиховој народној потреби. И онда, шта ће бити с тобом Израиљу ?"

Тако Израиљ мисли.

Нема мира Израиљу све дотле док се последњи чин људске драме не одигра, док се у овако расутом друштву европских хришћанских држава не појави још један огроман рат, не појави велики светски сукоб, у коме ће крваве жртве, муке и болови на крају крајева да збришу последње везе, да једнога дана сви народи одбаце и последње обзире према свом сопственом дому, омрзну на своје устројство, да својим рукама – што рекао један стари француски песник – своју сопствену утробу раздеру. Кад тај дан буде дошао, кад се направи лом и хаос у целом свету, кад се направи та велика светска револуција која треба да дође после таквог огромног светског рата, онда ће пући она зора коју Израиљ чека, онда ће уморни, окрвављени и измрцварени народи рећи: Пусти ме! Зора је! (Бурно пљескање).

И чини ми се да Израиљ успева! Ето, не само да је треће звонце одзвонило, већ је завеса дигнута и ми на позорници гледамо како су хришћански народи у хришћанској Европи скочили као крвни непријатељи једни на друге. Упали у рат, и што је најгоре, уверени да до рата неће доћи!

До последњег часа Француска и Енглеска су говориле: Хитлер блефира! До последњег часа је Хитлер говорио: Енглеска и Француска блефирају! Нажалост, није блефирала ни једна ни друга страна. Упали су у рат!

Једини који је знао да то није блеф, једини који је знао да се иде рату, да рат треба да дође, био је Редитељ! (Бурно одобравање и аплауз).

Да видимо да је то баш његово дело, јер ја ово говорим и као да чујем да неко међу вама мисли, а из његових мисли као да гласно питање долази: То је само једна велика претпоставка! Где су вам докази за то? И затим претпоставка лишена сваке вероватноће. Ви Израиља правите бићем које стално има исту мисао, које увек логично иде за том мишљу, које стално одбацује сва средства која томе циљу не воде и бира друга која томе циљу воде. И ако би то било, онда би требало да Израиљ има организацију, а ја ту организацију не видим. А затим – требало би да има вођство, а тога вођства нема!

Да, тај разлог који сам сада гласно место вас поменуо, тај разлог је један од главних узрока што су хришћани увек били преварени од Израиља! Они су тражили да виде отворену игру: Где је – питају – отворена организација? Где је јавно вођство јеврејско? – Ваша примедба није тешка за мене, али ви много тражите од Јевреја. Ви заборављате да они не могу као други народи да покажу отворене карте, јер не живе као други народи. (Одобравање). Јевреји морају да играју са скривеним картама,јер им је суђено да буду с маском на лицу, као праоцу Јакову с јарећим кожицама на врату и рукама.

Ви велите. То је само претпоставка! Признајем! Претпоставка! Али ако за ту претпоставку која – разуме се – није само моја, ако за ту претпоставку стоји читав низ чињеница које је потврђују, онда то није више само претпоставка.

Ако се изврши неко убиство, кривац се не зна, онда иследници праве претпоставке, праве једну претпоставку, пођу тим путем, па се врате. Није то! Праве другу претпоставку, пођу другим путем, па се врате. Није ни то! Али кад направе трећу претпоставку, па се та претпоставка слаже с ислеђеним околностима – како се то у суду каже – као да је неко све ствари наместио да баш оној трећој претпоставци одговарају. Кад се тако та претпоставка поклопи с ислеђеним околностима, онда иследници, а доцније и суд, стекну убеђење да је тај који одговара за то дело, а кога је иследна власт извела пред суд, да је тај дело и учинио.

Тако и овде! Признајем: претпоставка, али ако та претпоставка одговара чињеницама и то читавом низу чињеница, онда је та претпоставка доказана њима, онда није више само проста претпоставка. Она је постала извесност, благодарећи подршци материјалних чињеница које је собом држе.

Ако ја за ову претпоставку имам читав низ чињеница, ако последњих 150 година историја човечанства – да не идемо даље – показује да су остали народи падали, а јеврејски у своме утицају растао, онда, богами, морам да закључим да је тих 150 година историје човечанства било 150 година рашћења јеврејског и опадања осталих европских народа.

Ако ја уђем дубље у ствари и видим да су Јевреји расли благодарећи својим конзервативним традиционалним принципима, а не оним револуционарним, атеистичким, демократским, које су ширили међу остале нејеврејске народе, онда морам доћи до закључка да су Јевреји народ који игра дволичну улогу. Народ који има једне теорије за себе, а друге за остали свет.

Ако на крају крајева сваки рат за последњих 150 година, а довољно их је било; ако сваки рат доноси успон Јевреја, ако свака револуција доноси рашћење њиховог утицаја, онда морам доћи до закључка – сасвим логичног и сасвим природног – да је сваки рат и свака револуција на штету европских хришћанских народа, а на корист јеврејског народа.

И ако се сад појави једна књига, која цео план јеврејског рада изнесе и та књига дође, рецимо 1902. године, и као дело јеврејског плана износи догађаје који ће се догодити доцније, онда упркос тога што ће Јевреји да вичу да је то "фалсификат", ја морам да закључим да тај "фалсификат" предсказује будућност на чудноват начин, да је та књига управо открила њихове планове. А што они тој књизи поричу важност и аутентичност, то је зато што та књига открива њихове карте које су они хтели да за остали свет остану скривене.

Према томе када све то заједно посматрамо, онда не можемо казати да је то све претпоставка. А што ви не видите организацију и вођство јеврејско, опростите, али сте јако наивни, ако тражите да вам и то Јевреји покажу. Они нас не сматрају толико глупим да нам покажу вођство и организацију и да се тек онда Хришћани пробуде и виде откуда им прети опасност. (Бурно одобравање).

Зар ви хоћете да кажете да сваки Јеврејнн зна ову драму?

Не! План ове драме нити може, нити мора бити потпуно познат сваком Јеврејину – као што сваки Енглез не зна политику Велике Британије, али се труди да је сазна и да јој користи колико и како може.

Неко ће на ово приметити: Па ви сте направили Јевреје свемоћним. А јесу ли они створили Хитлера и Стаљина, Чемберлена, Лојд Џорџа, Клемансоа и Вилсона? Али, зар сам ја игде то рекао? Не, они их нису створили. Али они у драми чије извођење режирају, дају свакоме погодну улогу, и то тако умешно да је и један Хитлер, за кога смо веровали да је сасвим добро продро у планове јеврејске, одиграва врло добро, ако и несвесно, онако како Израиљу треба.

II ПРЕДИГРА

Али да би видели механизам те драме, морамо да се вратимо мало уназад.

Нећу да улазим у питање ко је крив за Светски рат 1914. године. Имам ту своје мишљење, али то није потребно за наше вечерашње предавање. Они који су победили, тражили су претходно да се утврди да је за светски рат крива Немачка. Рецимо да је тако: крива је Немачка! Сад замислите ви један форум који треба да диктира мир Немачкој, земљи нарочитог квалитета, опасној по европски поредак, земљи која је у стању да уради тако велики злочин, да изазове светски рат. Замислите тај форум који треба да прави мир, да га диктира тако опасној, а побеђеној држави.

Видим три могућа става који би диктатори морали да имају, ако слушају памет и имају интерес својих народа у виду.

Један је: Огласили смо је за криву, али нећемо да је озлоједимо, нећемо да је увредимо, нећемо да је направимо очајном, јер је Немачка страшна! Ако је направимо очајном, биће чуда! Дакле, прва могућност то је: победили смо је, али хоћемо да се прама њој понашамо витешки, да изозовемо код ње осећај човечности, да извршимо код ње, ако је могуће, оно што се зове: кантацио беневоленцие, да јој се умилимо, да други пут не буде таква каква је била 1914. год., да је сећање на витешку човечност заустави и застиди.

То би био један начин. Ако је Немачка тако опасна, као што је представљају, онда је то слаб начин да се одржи мир. Али дозвољавам и ту могућност. И таква политика имала би смисла.

Други начин то је да се каже: Немачка је опасна, морамо је направити слабом, тако слабом да више никад не помисли да пође у рат.

И трећи начин који иде праралелно с овим првим и другим, то је: мада и победници, морамо свакако бити јаки и прејаки,јер је Немачка опасна држава, а њен народ опасан народ!

Од те три могућности Версајски диктатори нису узели ни прву, ни другу, ни трећу!

Они нису Немачку увредили, они су је озлоједили, они су је понизили. Свим могућим начинима којим се код човека може; бес или очајање да породи ишли су Версајски диктатори затим да код Немачке бес и очајање изазову.

Било је у Версајским одредбама о примирју и миру понижавајућих, а ако хоћете и непотребних и смешних одредаба, али ни једну одредбу нису хтели диктатори Немачкој да опросте. Све су то унели да чаша горчине, беса и очајања – за један тако поносит народ као што је немачки – буде препуна!

Разумем; нису хтели по првом обрасцу да је штеде; значи казали су: Сад сам те победио и сад ћу да ти дам да све капи горчине попијеш! Разумем то – можда то не бих радио – али разумем и то!

Али да видите шта су даље радили. Тако разјарену Немачку они нису везали ланцима, већ паучином. (Бурно одобравање). А себе, победнике, који су тако разјарили Немачку, себе раслабили! (Бурно одобравање).

И сад, госпође и господо, питате ме да ли су били глупаци који су правили Версајски мир? Нису глупаци! били су то зрели људи. Људи који имају животно искуство, који имају високу интелигенцију. И видите како су радили! (Смех) Смејете им се? Кад би ствар била за смејање и ја бих се морао смејати!

Тако је закључен Версајски мир! Прво су озлоједили онога, кога су прогласили за звера. Сва могућа понижења која могу да утичу на психу народа тако поносног, дисциплинованог и пожртвованог; сва понижења која ће га нагнати да се спреми за нове борбе – све могуће су спремили и метнули унутра да никада немачки народ не заборави Версајски диктат.

С друге стране, кад је дошло до окивања, окивали су га паучином. А кад је требало да победници буду јаки, раслабише се. И то не случајно. Дат је такав тон: Раслабљујемо се: Доле снага! Живела слабост!

Мислите да се шалим, да је ово само карикатура. Није господо ово карикатура! То је шема из које је изишла наша драма. То је предигра ове драме.

И то не случајно. То је режисер- Израиљ, спремио. Спремио је сав бес немачког народа, везао га паучином, односно спречавао да веже боље и раслабио победника да би дошло до новог европског рата. (Одобравање).

Јер ако не дође европски рат, нема револуције! Ако нема револуције, онда нема ни оне зоре што је Израиљ чека! зато, по мишљењу његовом, треба Немце – велики, силан и поносит народ – разјарити, не поштедити ништа што бес и јарост Немачке може изазвати! Јер Немачка мора бити она динамична, убојна снага што ће почетни удар целом садашњем систему дати.

С друге стране, све гаранције Версајског уговора морају бити паучина. Само приче. Лук и вода! Тако да чим Немцима буду отворене очи, сутра дан после потписа, погледају и виде: "Па, ово нису никакви окови! Ово је сенка од окова! Овако ће конац по конац отићи цела паучина и једнога дана ја, моћни и горди немачки народ, исправићу се и тада тешко ономе који се усудио да оваква понижења учини!"

С треће стране Енглези, Французи и остали: разједињени и раслабљени! Није то моја прича о њиховој раслабљености. То је била код њих званична парола. Хвала Богу, нема рата! Зашто? Зато што имамо потврђен уговор. (Смех). Немци су га потписали, а ми ударили печат! (Бурно одобравање). И нема више рата! Ако се Немци усуде имамо суд! (Буран смех и аплауз). Где иду уговори? На суд! Кад једна страна покуша да окрњи уговор, суд дође и натера криву странку на извињење. (Смех).

И ја бих се смејао, кад не бих говорио о Драми савременог човечанства!

Немам потребе да вам излажем све понижавајуће детаље Версајског мира по Немачку. Свако од вас који хоће да то сазна, ако већ не зна или се не сећа, наћи ће их у ма којој публикацији тог времена или у онима које говоре о том времену. Довољно ће бити да вам кажем да је Немачка морала да преда савезницима све своје многобројно оружје (само 30.000 топова), сву своју флоту, све своје индустријске тајне. Немачкој је било забрањено да има војску, флоту и авијацију. Немачкој је наметнута обавеза да плати пгтету чији износ није утврђен. А све је то Немачка имала потписати без речи, без дискусије, без цењкања, без разговора: доћи, потписати и поклонити се. И то у оној истој дворани огледала у Версају у којој је 1871., после победоносног рата Пруско-Француског, проглашено Немачко царство.

А кад се тако понижена и увређена и озлојеђена Немачка учини слабом, онда Јевреји и пријатељи и агенти њихови, све учинише да се створе предуслови за немачко јединство, отераше преко двадесет немачких династија које су дотле владале немачким савезним државама и тако омогућише стварање јединственог, препотентног Немачког Трећег Рајха. А место реалних јемстава да Немачка остане мирна, створише Јевреји и њихови агенти Друштво народа, као суд, "који није имао ни толико снаге да натера Немачку да на позив дође, или да је нагна да из Друштва не изиђе и не залупи за собом врата с треском." И све обавезе које је Немачка уговором морала узети на себе, беху као конци паучине једна по једна тако покидане, јер рука Јевреја и њихових агената, свакад кад би дошла до тога да се према Немачкој предузму истинске гаранције, била је увек ту да то спречи, не из љубави према Немцима, већ ради извршења свога пакленог плана.

Али најбоље се паклени план Јевреја види у последњем ставу: у раслабљивању победника и диктатора Версајског мира.

Они су увукли Америку у рат. Они довели Вилсона, свог експонента, да победу савезника помогне, да омогући разјаривање побеђене Немачке, али и да спречи свако њено уништење, да донесе Друштво народа, фасаду брбљиву у чијем ће заклону драма да се припрема, као што у инкубатору зачетак пилета расте. А после су Америку повукли из игре.

Они су разјединили Велику Британију и Француску, а ове од Италије. Свој огромни непосредни и нарочито посредни утицај, употребили су сутрадан у Великој Британији и у Француској да ове две силе удаље једну од друге. А затим свом снагом деловали да обе ове земље заузму понижавајући став према Италији и то у најкритичније време 1935.-36. године.

Они се бацише на раслабљивање Велике Британије и нарочито Француске. Ово последње је управо опипљиво њихово дело и заслужује да детаљније буде изложено.

Ко је био главни агент дефетизма у Француској, ако не Јевреји? Зар нису они и њихови агенти били носиоци нападаја на сваки покушај националне реакције и националног подизања Француске? Зар није под њиховим непосредним руководством, преко Леона Блума, уз помоћ јеврејско-комунистичке творевине народног фронта, Француска економски, политички и војнички скрхана? Зар није Жак Изије Зеј, Јеврејин, као министар националног васпитања убијао француску националну мисао у настави?

Зар није под његовим министровањем конгрес учитељског синдиката, две и по године после доласка Хитлера на власт, у Нансију, августа 1935., донео ону фамозну резолуцију; да је главна дужност француског учитељства да ради на моралном разоружавању Француске – да француски учитељ не сме чекати да други народи отпочну са својим разоружавањем, да се одмах мора отпочети (баш сад кад поново поче лудило наоружања) са разоружавањем Фракцуске? Зар се на том конгресу не заори омириски смех француских учитеља као одговор на питања једног свог колеге: "Па чиме ћемо дочекати Хитлера ако нас сутра нападне? ” Насмејаше се учитељи и одговорише: "Лецима ћемо му војску засути!" Зар није септембарска Чехословачка криза 1938. дошла после две године владе Леона Блума – (у којој је од 90 чланова министарске екипе – министри, државни подесекретари, шефови кабинета и начелници општих одељења – било четрдесет Јевреја четрдесет масона, дакле познатих пријатеља Јевреја, а само је десет Француза нејевреја и немасона) – довело Француску у тај положај да на 5.000 немачких првокласних борбених авиона има само 50 својих, да на 800 авиона месечне немачке продукције, њене творнице раде једва десети део тог броја авиона за њену војску? Зар није Француска под том владом дошла пред праг грађанског рата? Зар није та влада успела да Французе баци једне на друге, док су Јевреји у истини постали господари судбине те велике нације?

И док је народни фронт Француске с времена на време приређивао хучне поворке својих присталица, што су уздигнутих песница, под црвеном заставом, под вођством Јевреја, викали: ”Доле Хитлер!", Хитлер је кидао последње везе које су везивале Немачку, баш благодарећи тој влади Француске: успостављао војску, општу војну обавезу, заузимао демилитаризоване крајеве Рајне и припремао Немачку за снажан скок на Аустрију, Чехословачку и Пољску.

Зар нису Јевреји бацили Мусолинија у наручје Хитлеру? Зар није то учинила она скупштина Француске у којој је главну реч водио Јеврејин Леон Блум, оборивши Лавала који је с Мусолинијем био направио споразум.

Зар није тај исти Блум, са својом јеврејско-масонском екипом, баш у време кад је било очигледно да се Немачка снажи и припрема за дефинитивне скокове, спремао Француској фронт на Пиринејима и фронт на Алпима, поред фронта на Рајни?

Али није само овде јеврејско дело разарања опипљиво. Случај Русије је далеко речитији за нашу тезу.

1917. г. фебруара пао је царистички режим. Привремена влада међу првима примила је телеграм америчкго банкара Јакоба Шифа, једног од вођа међународног јеврејства! (Тај Шиф је оно лице што је 1905. г. грофу Витеу у Портсмуту рекао: "Ако цар неће да да слободу коју Јевреји траже, онда ће та права бити добијена."). На ту депешу одговорио је одмах и снисходљиво П. Миљуков, министар иностраних дела Привремене владе. У тој депеши он, између осталога, вели: "Дозволите ми да будем с Вама у заједници ради помирења нових идеја једнакости, слободе и слоге међу народима." Ове речи не би биле разумљиве, да је Шиф био само банкар. Али Шиф је установио на Колумбиа универзитету прву катедру социјалне економије, која је имала за задатак не само да се бави питањем људског освајања земље, не само организацијом индустрије већ и духовним вођством човечанских послова. И ова молба Миљукова, да му Шиф дозволи да буду у заједници идеја, показује да је Миљуков добро знао идеје Шифове и његово значење у међународном Јеврејству, и преко овога у свету.

Улога Јакоба Шифа у борби против Русије није почела са том депешом. Као председник јеврејског америчког комитета и као председник независног јеврејско-масонског реда Бнаи Б'рит, Јакоб Шиф је 15. II 1911. објавио рат председнику Сев. Амер. држава Тафту, не хтевши да прими чак ни пружену руку Председникову у Белој кући, зато што овај није хтео да прими захтев америчких Јевреја да се трговински уговор закључен с Русијом 1832. г. раскине, јер Русија није хтела да у своју земљу прими натраг Јевреје који су се враћали као амерички поданици. Председниково гледиште је било јасно и одређено: Русија је у праву да у своју земљу пусти кога хоће, исто тако као што ради и Америка. И одмах сутрадан већина америчких листова предузела је оштар напад против Тафта, а огромна издавачка предузећа засула су земљу брошурама против Русије. Резултат је био поразан за Тафта, јер су оба Дома америчког конгреса, десет месеци по објави рата од стране Јакоба Шифа, позвали Тафта да обавести Русију да је трговачки уговор с њом раскинут. Овде је Шиф дакле успео да две владе: руску и америчку порази и то само за 10 месеци истрајне борбе.

И пошто је Тафт званично раскинуо уговор с Русијом, идуће 1912. г. једна делегација представника реда Бнаи Б'рит дошла је у Белу кућу и ставила на прса председника Тафта медаљу која му је давала право на титулу "човек који је прошле године највише допринео благостању Јеврејства."

У лето 1916. г. из Њујорка руска војна обавештајна служба добила је поверљив извештај следеће садржине:

"Прва седница руске револуционе стране одржана је у понедељак, 14. II у источном крају Њујорка. Било је присутно 62 делегата, од којих је 50 било ветерана из револуције 1905., а остали су били нови чланови. Већина су били Јевреји и углавном интелектуалци... Дебата је била упућена у правцу испитивања средстава и могућности за извођење велике револуције у Русији, пошто је тренутак врло повољан.. Једина озбиљна препрека је питање новца, али чим је ово питање било постављено, седница је била обавештена да то не сме давати повода никаквом оклевању, јер чим то буде потребно, знатне своте ће бити дате од личности које симпатишу покрет за ослобођење руског народа. Тим поводом име Јакоба Шифа било је више пута поменуто."

Један мемоар који се односи на бољшевизам и Јеврејство, а који је високи комесар Француске републике упутио обавештајном одељењу Генералштаба Француске војске даје интересантне податке (докуменат 7-б18-б). Овај је докуменат био објављен у листу "У Москву" који је излазио у Ростову на Дону 1919. г. за владавине белих трупа, а објављен је у листу "Стара Француска", где се за овај мемоар вели да га је обавештајна служба америчка доставила свима савезничким обавештајним службама. Тај мемоар износи:

I. Чује се да се у фебруару 1916. г. спрема револуција у Русији. Ове личности и установе су у том делу узеле учешћа:

1) Јакоб Шиф.

2) Банка Кун, Леб и Комп. (управа: Јакоб Шиф, Феликс Варбург, Ото Кан, Моример Шиф, Серли Хакауер).

3) Хугенхајн.

4) Макс Брајтунг.

У априлу 1917. Јакоб Шиф је јавно изјавио да је револуција избила благодарећи новчаној помоћи коју је он дао.

II. У пролеће 1917. Јакоб Шиф почео је да новчано помаже Троцког (права име Бронштајн, Јеврејин) ради подизања социјалне револуције у Русији.

Троцки је поред тога примао помоћ и од Макса Варбурга из Хамбурга, од јеврејског великог предузећа Вестфалско-Рајнског Синдиката, као и од Јеврејина Олафа Ашберга из Штокхолмске Нај Банкен.

III. У октобру 1917. остварена је бољшевичка револуција, благодарећи којој су Совјети узели управу над руским народом. У Совјетима су се следећа лица нарочито истицала:

Псеудоним

Лењин
Троцки
Стеклов
Мартов
Зиновјев
Рамењев
Суханов
Сагерски
Борбанов
Урицки
Ларин
Камнов
Генетски
Дан
Мешковски
Мартинов
Парвус
Рзјанов
Черноморски
Солнцев
Пјатницки
Абрамовић
Звездин
Маклаковски
Борбов
Акселрод
Гарин
Глазунов
Јофе
Липински

Право име

Уљанов
Бронштајн
Нахамкес
Зедербаун
Апфелбаум
Розенфелд
Гимел
Крохмал
Силберштајн
Радомислски
Лурио
Рап
Фиретенберг
Гуревић
Голдберг
Зибар
Хелфанд
Голденбах
Черномордик
Блајхман
Зивин
Рајн
Војнштајн
Розенблум
Натанзон
Ортодокс
Гарфелд
Шулце
Јофе
Левенштајн

Народност

Рус
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин
Јеврејин




IV. Међу интимним пријатељима Јакоба Шифа налази се и рабин Јуда Магнес. Он је проповедник међународног Јудејства и о њему се мисли да је пророк. Почетком 1917. овај пророк изјавио је да је бољшевик. Шиф га је због тога јавно укорио, али је и даље остао с њим у тесном додиру и пријатељству.

V. С друге стране тај исти Јуда Магнес, потпомогнут од Јакоба Шифа, као директор светске сколистичке организације Паол, има за циљ да успостави интернационалну супрематију јеврејске радничке странке.

VI. Неколико недеља пре избила је социјалистичка револуција у Немачкој: аутоматски је политичку управу над револуцијом узела Јеврејка Роза Луксембург, а један од главних вођа међународног бољшевичког покрета је Јеврејин Хлазе.

VII. Ако запамтимо да је јеврејска банка Кун, Лобл и Комп. у вези са јеврејском фирмом, Рајнско-вестфалски синдикат, и јеврејском банком браћа Лазар у Паризу, као и са банкарском кућом Гинцбург (Петроград, Токио и Париз), ако поред тога запазимо да су све ове јеврејске куће у тесним везама са јеврејском кућом, Спајер и Комп. (Лондон, Њујорк и Франкфурт на Мајни), као и са Нај Банкен (јеврејско-бољшевичком кућом у Штокхолму) излази да је бољшевички покрет у извесној мери израз општег јеврејског покрета и да су ове банке заинтересоване у његовој организацији."

(Сва ова документа објављена су у књизи генерала Нечволодова: "Цар Никола и Јевреји".)

Сасвим је нетачно закључити да је међународно Јеврејство заснивало бољшевички режим у Русији ради непосредне јеврејске експлоатације руске земље и руског народа. Ма колико биле велике непосредне користи које би та непосредна економска експлоатација руске земље и руског народа донела, међународно Јеврејство је није хтело. Оно је револуцијом успело да створи тврђаву светске револуције, кроз коју ће и помоћу које ће међународно Јеврејство доћи до остварења свог више него педесетвековног сна о владавини над целом земљом и свим народима, обарањем свију посебних националних држава, убијањем свију других религија, стварањем једне светске државе, којом нико други владати не може већ једини међународни, свуда међу народима растурени народ, коме ће се сва племена поклонити и сви народи служити и благословити га као победника.

Отуда међународно Јеврејство није ни имало за задатак да привредно експлоатише руску земљу и руски народ после револуције, већ да Совјетијом, као државном организацијом јудео-марксистичке мисли и Коминтерном, као међународном организацијом те исте мисли, тако управља да ова раслабљује све националне, а нарочито хришћанске државе с једне стране, а с друге да гура свет ка новом светском сукобу, а да се припрема кад овај сукоб дође и ратујуће стране буду довољно изморене и измрцварене за своју дефинитивну војничку улогу и победу. Сви Јевреји који су учествовали у руској револуцији имали су само тај циљ. – И њихово присуство у Совјетији је само у тој мери потребно да она не би скренула некако од оног циља који јој је Израиљ поставио.

При томе је цепање Троцког од Стаљина и оптужба Троцког да је Стаљин издао револуцију, само маска Израиљева, намењена хришћанима. Треба хришћане преварити како је бољшевизам еволуирао, како више није то онај први бољшевизам, дивљи, крволочни; већ други, припитомљени, који само из формалних разлога не може да се одрекне заблуда бољшевичких, па се само још имена држи, а у ствари је сасвим од њега далеко. Зато долазе оптужбе Троцког, који је случајно Јеврејин – на издајника Стаљина. У ствари та је оптужба бацање песка у очи, јер Стаљин, као што ћемо видети даље, води ствари светској револуцији, послушан плану Изриљевом.

Није дакле, револуција 1917. г. била ослобођење Русије, устанак подјармљеног руског народа, већ завојевање Русије и поробљавање руског народа од стране једне мисли стране руском народном духу, његовој историји и његовој традицији; мисли поникле из јеврејског семена, одрасле на ђубришту запада, а убачене у пломбираним вагонима, кроз непријатељску земљу усред рата, у Русију да ову, у једном тренутку нарочите слабости, завојује и подјарми.

При оцени питања о природи Совјетије, овај историјски моменат завојевања Русије и поробљавања руског народа освајањем из иностранства од стране представника јудео-комунистичке мисли, пропуштених усред рата кроз Немачку у пломбираним вагонима, намерно се изоставља. Јер одиста није свеједно да ли је револуција дело руског народа или иностранства: у првоме случају ради се о ослобођењу, у другом о завојевању. Теза јудео-марксистичка и легиона њихових пријатеља јесте да је Русија револуцијом ослобођена. Историјске чињенице утврђују, напротив, да је освојена од шаке смелих јеврејско-марксистичких авантуриста – пропуштених у рату кроз непријатељску земљу, а новчано обилно потпомогнутих од стране Јевреја.

Али не само овај моменат: поход из иностранства и мали број бољшевика, већ и нарочито дух саме бољшевичко-марксистичке мисли показује да њена револуција није ослобођење Русије и руског народа, већ завојевање и поробљавање.

Каква је то мисао марксистичка која се убацује у Русију? Одговара ли њен дух духу руског народа, његовој традицији, његовој историји и његовим тежњама?

Јеврејин Карло Мадрохај-Маркс написаоје критику капитализма и тиме поставио основу данашњег социјализма и бољшевизма.

Социјализам је постојао и пре Маркса. Али није био покретан од Јевреја. Отуда ваљда и његов неуспех. Јевреји су – иако највећи корисници капитализма – видели да је питање њихових политичко-месијанских циљева везано баш за успех социјализма. Јер се социјализам показује као моћно оруђе за цепање несемитских народа, за рушење њихових националних држава, за борбу против хришћанске Европе, за остварење јеврејске политичке владавине у свету. Отуда и успех Марксов и успех социјализма.

Три су главне мисли на којима почива економски део марксизма, које га управо омогућују и чине погодним оруђем ових јеврејских светских планова. О самом економском делу марксизма нећу вечерас говорити, јер нам то и није предмет, већ о оним философским поставкама, о оном схватању света на којима је марксизам саздан, због којих је саздан и које су му дале ону страсну динамику.

Прва мисао је атеизам. Нема Бога! Људи узалуд подижу очи небу. Оно је глуво, немо и пусто. Никога тамо нема. И не само тамо горе, изнад глава њихових, већ нигде. Према томе, луда су и глупа и сва остала веровања која извиру из вере у Бога и празне све наде што су за ту веру везане.

Друга мисао је материјализам. Нема духа! Све је само материја, па и сам дух је само психичка манифестација материјалног и само материјални услови људског живота успављују и покрећу историју људску. Само је материјално главно и битно у животу народа и држава, а морално, специјално духовно, споредно. Тзв. морално и духовно је надградња економског. Оно је главно и основно, а морално и духовно се надграђује над основом и зависи од ње.

Трећа мисао је класна борба. Није народ један састављен од браће, већ од самих крвних непријатеља, распоређених углавном у две класе које су у сталној и непрекидној борби! Историја једног народа према томе није историја везаних у једну судбинску и културну заједницу осећањем пониклим из заједнице порекла или живота - већ историја уклупчаних крвних непријатеља, што се гризу, уједају, раскидају и уништавају у међусобној бесомучној борби.

Те три мисли чине философију Марксизма. Оне на себи носе печат јеврејског генија и притворног му менталитета.

Остављајући на страну очигледни контраст да се народ који је највећи корисник капитализма, који је за 150 година, од како се дочепао "политичке слободе и равноправности", успео да стави руке и да узме под своју управу највећи део банака, индустрије и трговине, руда и саобраћаја човечанског, јавља се сад као критичар, рушилац и организатор рушења тог истог поретка, контраст који би требао да буде опомена свима да врло опрезно примају јеврејске реформаторе. Обазрећу се на толико пута истицану чињеницу да ова јеврејско-марксистичка мисао не одговара јеврејском духу, а одговара његовом дволичном карактеру и менталитету. Сами судите!

Маркс је Јеврејин – син јеврејског народа који не може да се одрекне своје вере у Бога. Цела историја његова је на тој вери саздана, вери којој су и данас у главним линијама, чврсто привржени. Толико је вера у Бога везана за Јеврејство, да не верујем да има иједног Јеврејина правог и искреног атеисте.

Јевреји верују да дух руководи и покреће историју. Цела њихова историја је доказ за то. Све што су радили радили су, и кроз материјално немогуће услове пролазили, јер их је покретала месијанска идеја да су они народ изабрани од Бога коме је дато да влада свим народима. Али тако они верују кад су у питању они сами, јер таква мисао снажи и одржава народ. За хришћанске и остале народе они су у основу нове масовне социјалне и социјалистичке мисли ставили материјалистичко схватање историје – мисао сасвим супротну оној која важи за Јевреје.

Јевреји су више него народ: они су породица огромна. Нигде солидарност није тако дубоко везала чланове једног народа једне за друге, као што је случај код Јевреја. Тако Јевреји раде кад су они као народ у питању, јер таква мисао о солидарности и повезаности дубокој и судбинској, о братству крвном, храни и брани и снажи један народ. Зато су Јевреји у основу нове масовне, социјалне и социјалистичке мисли ставили класну борбу, место солидарности, да се нејевреји међу собом гложе и крве.

Да ли та марксистичка мисао одговара духу руског народа? Да ли безбоштво, материјализам и класна борба одговара руском народу? Јесу ли то његове мисли које је стари руски режим притискивао и гањао, а оне гањане успеле да револуцијом ослободе себе и руски народ?

Одговор је негативан. Руски народ нема ни атеизам, ни материјализам, нити класну борбу за своју рођену мисао. То су туђе, стране мисли његовој природи, убачене са стране, освојиле његову земљу и поробиле њега и све што је његово.

Али може неко да сумња у то. Отуда таквим предлажем да изврше такозвану интроспекцију, нека по души свога народа суде о руском народу. Нека затим одговоре да ли нашем народу одговара атеизам, метаријализам и класна борба.

Кад говорим о народу, о његовом духу, ја не мислим на оне који су кроз школе прошли, нити на једно поколење, већ на колективну психу народа што се кроз народне умотворине током векова изражавала.

Може ли наш народ схватити Васељену без Бога? Никад и нигде се он није могао с таквом мишљу помирити. И у време кад хришћанство није био примио, он је веровао да Васељена мора имати домаћина који чува и одржава свет од уљеза и отимача, било да су ови нека зла божанства, било да су зли људи.

Може ли народ схватити материјализам и његову предоминацију у историји? Никад и нигде се народ наш није могао с таквом мишљу помирити. А "Устанак на дахије" – који речима, што их слепи народни гуслар као у камен уреза – најбоље показује народно схватање историјских процеса.

Како долази до народног устанка?

Четири чиниоца се налазе једно према другом: два која су против Устанка и два која хоће Устанак.

"Кад се шћаше по земљи Србији;
по Србији земљи да преврне,
И да друга настане судија, –
Ту Кнезови нису ради кавзи,
Нит су ради Турци изјелице, –
Ал је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпети турскога зулума.
И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела:
Земан дође ваља војевати
За Крст часни и слободу златну
Сваки своје да покају старе."

Она два за устанак су материјални (раја), духовни принципи (Божји утодници).

И духовни принцип покреће прилике.

"Не бил' с' Србљи на оружје дигли
Ал се Срби дигнут не смедоше."

Не смедоше, јер раја без вођства, без главе не диже устанке, не ствара историју. Треба прилике да узбуде ”Турке биоградце” да они поверују у могућност устанка, да почну убијати кнежеве, да ови виде да ће и без устанка изгубити главе, те да тако рајино расположење за кавгом добије своје органско вођство, да народ добије главу – и да дође Устанак.

Ова народна песма показује дубоко, присно народно веровање да је у историјским збивањима духовно надмоћније од материјалног, а не обратно, као што су Јевреји, преко Маркса, убацили у хришћански свет.

Да ли је класна борба позната нашем народу, окатом и Богом надахнутим? Јер ако је класна борба закон људска: живота, онда је тај окати народ њу морао видети и о њој морао говорити: А он о њој нигде не говори као нормалној животној појави. Напротив, кад у својим народним песмама описује своју властелу, он ужива у њеном богатству, у њеној красоти, он се поноси њеном снагом, њеном храброшћу, њеном мудрошћу. Само на једном месту он бесни на своју властелу:

"Великаши, проклете вам душе"

Само на једном месту их тако проклиње, кад се та владајућа класа међу собом посвађа и закрви, те та међусобна свађа поцепа царство.

Кад би народ видео класну борбу, он би мрзео своју властелу – а трљао би руке и радовао би се кад би видео да се та владајућа класа међу собом покрвила. Јар ако је та владајућа класа његов непријатељ, онда је међусобна неслога и борба те владајуће класе његова срећа и благостање.

Не одговара нашем народном духу, дакле, ни атеизам ни материјализам, ни класна борба. Не може, дакле, одговарати ни духу, ни природи, ни историји рускога народа атеизам, материјализам и класна борба.

На тај начин смо доказали не само да је историјски руска револуција дошла из иностранства, пропуштањем непријатеља и новцем и организацијом Јеврејском, већ да сама та мисао, што је револуцијом дошла до власти, по природи својој не одговара духу руског народа.

То је Совјетија. То није Русија.

Многи, разуме се, то замерају. Хтели би да ја и даље после 1917. г., не зовем Русију Совјетијом. А ја не могу. Из три главна разлога:

Први је: што се она сама тако не зове. Не знам што је гонило Стаљина и његово друштво да своју творевину прозову СССР (Сојуз совјетских социјалистичких република) -да од четири речи нема ниједне једине која означава какву географску или националну стварност. Али неки разлог су имали за то. А у цивилизованом друштву је ред да људи зову трећега онако како се он сам зове, а не другим неким именом. Обично људи сматрају увредом кад их неко зове онако како се сами не зову.

Други је: што су Русија и руски народ заробљени туђом мишљу и туђом организацијом – као што смо напред навели.

А неко вели: Нека је и тако! Имате право. Али тамо на северу је велика руска земља и велики руски народ. Ту земљу морам звати Русијом.

Одговорићу овом причом. Она је мој трећи и последњи разлог:

Био неки Јован. Имао плац и децу, кућу и радњу, пољска имања и стоку. Али погине. Убије га Стојан. Узме жену, децу, кућу, радњу имање и стоку. И Стојан се намести удобно тамо где је био Јован. За мене је јасно да је тај нови господар ипак само Стојан, иако држи и Јованову жену и децу, и кући и имање, и радњу и стоку. И зато га зовем Стојаном, а имање и децу и стоку, па и жену Јовановим. И никако не могу то да побркам, ни да заборавим. Такав ми је обичај. И није рђав: мислим да је и код вас такав... (Бурно одобравање. Повици: Тако је!).

Али мора међу вама бити људи које све ово није убедило и који мисле: ово упоређење рамље. Није сад тамо отимач и убица Стојан, него је земља руска и народ руски нашао прави облик свог државног и народног уређења, своју срећу и своју снагу: расцветала се руска земља и распевала се руска снага сада и дрхће стари свет од ње.

Да видимо да ли је тако! Ми тражимо истину, а она је мени увек драга, ма каква била. Да видимо дакле, да ли је тако.

Разговарао сам пре неки дан с младим човеком који је из љубави према својој руској земљи прешао тајно границу, пробавио тамо скоро пола године и вратио се тајно. Његови извештаји су изишли у бр. 24 и 27 наших билтена. Из тог дугог четворочасовног разговора наводим само ово:

"То је земља у којој, осим мале деце нико у очи не гледа. При разговору гледа доле, горе или поред вас, али у очи вас не гледа. Тек кад се добро упознате, очи се бојажљиво подижу и колебљиво сусрећу с вашим. Па и после тога. Навика се тешко савлађује.

То је земља такорећи без стараца и старица. То је оно што најпре пада у очи. Старије генерације су тако изрешетане, да се само ретки примерци јаш виђају.

То, је земља дубоке резигнације. Резигнација је постала навика. Као што ми носимо огромну тежину ваздушног притиска на себи и не осећамо: навикли смо се на њу.

То је земља у којој се ништа не може купити без гурњаве. Нисам за шест месеци видео у Совјетији да има иједног артикла довољно, на претек. Отуда за сваки се прави ред, "хвост": новине, шибице, сапун, брашно, ципеле, тканине или жељезничка карта. Ни са једне жељезничке станице не пођу никад сви путници: неко мора остати, јер нема места.

То је земља у којој се купују и ствари које човеку не требају у нади да ће путем размене лакше добити ствари које требају.

То је земља у којој само ретке, привилегисане породице по градовима, имају своју засебну собу. Врло често, у већим собама станују по три брачна пара или један брачни пар и по два или три самца.

Једном речи, то је земља која живи под терором какав се у Европи не може замислити и у оскудици која у Европи изгледа невероватна."

Али и то можда неће убедити људе који у Совјетији гледаоцу Русију и виде срећу руског народа. Да идемо даље. Тамо влада влада која се зове Радничко-сељачка влада. И многи, који овде код нас уздишу за тим поретком, веле: сигурно је да у Русији није добро племићима и капиталистима, владикама и свепггеницима, али је добро раднику и сељаку. Да видимо да ли је бар тако. Признајем да ако је добро раднику и сељаку, ако су Совјети бар тим великим слојевима народа добро учинили, онда је све што говорим противу њих неосновано. Али шта ћемо радити ако ни радницима, ни сељацима није добро?

Ти који тако мисле зачудиће се, згрануће се кад им кажем да је једина стварна опозиција Совјетима данас радник и сељак. Не неки радник и неки сељак, већ огромна већина радника и сељака. Интелигенција није опозиција. Као и по другим земљама, она је опортунистичка, каријеристичка, млака, неборбена. Племство или је уништено, илу у бекству. Самосталних привредника уопште нема: ликвидирани су. Свештенство се држи искључиво цркве, која је и данас, упркос Стаљинске конституције, прогоњена. Од тих су још најборбенији, на свој начин, тзв. "бродјачи попи" (лутајући свештеници), који су нерегистровани и који ходају по селима и градовима и тајно врше обреде – и чијим молитвама се народ баш зато пгго су тајне и обраћа.

Али права, опасна и масовна опозиција јесу радници и сељаци.

Да је тако види се из два декрета Совјета народних комесара оног од 28. XI 38., којим је утврђено ново радничко законодавство, оног од 28 V 39., којим је утврђено ново колхозно право. Први декрет својим одредбама представља најтеже по радника законодавство у Европи. А други декрет представља право ново порабљивање села. Али ова два декрета излазе из оквира наше вечерашње анализе. То можете наћи у другим нашим списима. Па ипак једно морамо рећи: радничко законодавство које би тако мало водило рачуна о слободи радника, као оно у Совјетији, не постоји данас у Европи. А исто тако сељачко законодавство није сељаку у свету тако мало слободе дало као што је оно у Совјетији.

Совјети су на ово били приморани. Годинама су они на својим партијским конгресима за све своје недаће кривили "руководјашче” оне који предузећима управљају. Из доктринарних политичких разлога нису смели говорити да им недаће долазе због отпора који им супротстављају радничке и сељачке масе, у име чије они владају. Али на крају живот их је нагнао да отворено изнесу оптужбе и оне су се први пут чуле на XVIII партијском конгресу ВКПб (март 1939. г.) и то не више против "руководјашчих", већ непосредно против радника и сељака. Година 1939. сва је у знаку борбе совјетског режима против радника и сељака.

Та борба није избила тек сад. Она је стара колико и бољшевички режим. У почетку је она била борба против белих, затим против заостале интелигенције, средњих класа и свештенства. Сад се саме народне масе – не из доктринарних разлога, већ у име природе ствари у име самог живота – буне против једног немогућег система који је замислио јеврејски дух за нејврејске народе и који јеврејски свесни и несвесни агенти хоће на силу Бога да им наметну.

Историја совјетског режима за ових двадесет и две годинее је историја крваве и сурове борбе руског народа против својих завојевача, представника и експонената јеврејско-марксистичке мисли. Ови последњи декрети су само отворено признање совјетског режима о тој борби баш са онима, у име чије су они оборили стари поредак, порушили толика добра, побили толике милионе људи, изложили смрти од глади десетинама милиона других, прогнали или заточили десетинама милиона трећих, а све друге подвели под режим, "у коме, осим мале деце, нико други у очи не гледа." (Бурно одобравање).

Неверни ипак нису убеђени. Они износе два разлога. Први је у политичкој и војничкој снази Совјета, а други у чудним и великим стварима које су они у Русији створили. Неверни веле: "па кад је све то тако, онда откуд та велика политичка и војничка снага Совјета и откуд толике чудне и велике ствари што су тамо учињене?" Неверни имају право да питају. И ја им одговарам:

Кад се појавила та снага о којој говорите? У ком тренутку? Кад је западна Европа упала у рат. Пре тога је није било. Где је 1938. г. била Совјетија да задржи Пољску од напада на Чехословачку? Упркос совјетског протеста упућеног Пољској, ова презриво Совјетима одговара и продужује пресију и напад на Чехословачку, а Совјети при том не мрднуше да Пољску задрже.

Што своје спорове са балтичким и скандинавским државама Совјетија није расправљала пре 1. IХ 39.? Што свој спор с Пољском није расправила пре 7. IХ 39? Један је разлог само. Да би Совјетија могла показати снагу, треба пред собом да има слабе противнике – далеко слабије од себе. (Одобравање и повици).

Војни стручњак Тајмса, 10. VIII 39., дакле у време кад је Енглеска преговарала са Совјетијом, дао је следећу оцену о црвеној војсци:

"Способна да изненадним нападом зада озбиљан удар и јаком непријатељу ако овај није на опрези.

Способна за офанзивни покрет мањег значаја против слабог непријатеља."

Дакле неспособна да удари на јаког непријатеља који је на опрези – као пгго није способна ни за офанзиву општег и већег значаја чак ни против слабог противника.

Разлози су томе: технички (рђав саобраћај) војнички (слаб и неподесан старешински кадар), морално-политички (непоузданост трупа), економски (рђаво економско стање земље).

Што се тиче великих чуда о којима су неверни слушали, извесна чуда заиста постоје.

Прво је у томе што поред све статистике о испуњењу плана производње, земља има изглед врло скромног, па чак и бедног живота, а ипак ниједан артикал се без гурњаве не може, па чак често ни са гурњавом, купити.

Други је у томе што би управо било чудо да успе режим који се хвали у свом буџету да има 80.000.000 службеника, што ће рећи чиновника и намештеника, тј. бирократије, где је по правилу лична иницијатива одбачена.

Треће је у томе да би управо било чудо да режим, у коме људска слобода и личност тако мало вреде, није био у стању да се изгради бесправном и бесплатном радном снагом толико гигантских творница и постројења, кад су пре њих то могли египатски фараони и римски цареви са далеко мање терора, а с више поштовања људске личности и слободе и бескрајно мање жртава у крви, животима људским и материјалу. (Бурно одобравање).

Али највеће чудо на које сам наишао у свом испитивању многобројне литературе и саслушавању свију сведочанстава, јесте оно које сам нашао у књизи једног Француза, који описује ова горња чуда, па на крају вели: "Може ми се замерити да нигде ништа одиста лепог и великог нисам видео. У ствари видео сам. Видео сам казнени завод на 20 км од Москве. Казнени завод који стража не чува, где кажњеници могу слободно, кад хоће да иду у оперу или кино у Москву, где кажњеници могу да доведу своје породице и да с њима на робији живе, где кажњеници имају такву угодност, и такво обиље, да се завод ипак мора чувати од оних што би хтели да из слобода уђу некако "незаконито" унутра.

И тако смо показали предигру драме: разрајити Немачку, оковати је паучином, раслабитн победнике.

Одатле има да избије драма. Али тек онда кад се претходно оствари неочекивано и изненадно спајање Немачке и Совјетије.

И данас људи стоје збуњени пред тим неочекиваним обртом. Та зар није наша велика штампа брујала од тврдњи: "сутра или прекосутра потписује се споразум Енглеске са Русијом.” – Узаман смо доказивали да то бити неће! Смејали нам се једни, клеветали нас други, нападали нас трећи. Па ипак Енглеска са Совјетијом није потписала споразум. Место тога, на запрепашћење свих, дошао је Немачко-совјетски пакт о ненападању, (Смех).

Какав је значај његов у овој драми? Да ли је то обичан политичко-војни пакт као што се често између земаља закључује?

А, не! Овај пакт има други значај. Он је последња сцена Предигре. Његов перфидно-сатански карактер осветљује трагичном црвеном светлошћу саму драму која почиње да се пред нашим очима одиграва.

Зато што смо знали то, зато смо упркос толиких и таквих тврђења могли упорно тврдити да неће бити постигнут споразум између Енглеске и Совјета.

Немачка је у овој Драми изазивач рата. Мотор рата, па према томе и Мотор револуције.

Преко Совјета Израиљ држи Кормило рата, па према томе и Кормило револуције.

Пакт немачко-совјетски од 23. VIII није ништа друго него спајање мотора са крмом, узимање немачке моторне снаге под утицај јеврејско-марксистичких кормилара.

Зато је тај пакт дошао као последња сцена предигре да би Мотор узео онај правац који Редитељ хоће.

Ми смо зато давно рекли да Хитлер постаје несвесни јеврејски агент. Мислећи да ради нешто што треба да донесе срећу и величину његовој Немачкој, он у ствари изазива рат и својом огромном, а опремљеном снагом и дисциплинованим народом, удара о зид англо-француски, управљан совјетским кормиларом, све у циљу који је Израиљ поставио. (Одобравање. Тако је !)

ДРАМА

И ето Драма је почела. Сјурила се Немачка на Пољску и смождила је. Немачка је спремала муњевити рат за исток и показало се да су и спрема и искоришћење одлични. Пољска је сломљена.

Али пре тога, због датих гаранција (које су непромишљено толико пута већ давали, наведени лукаво од оног истог редитеља који им је у уши дувао непрестано сулуде формуле о колективној безбедности, док их је истовремено раслабљивао и разбијао и онеспособљавао за сваку оружану брзу нападну акцију) – Енглеска и Француска објавише рат Немачкој.

Кад је Редитељ био сигуран да је сад завеса дигнута, да је драма заиста почела, да ће овог пута одиста да се игра и то истински, да нема више опасности да ствар прође на миру, да ће заиста бити лома, хука, треске, цике, дима, огња и крви – закликтао је иза кулиса скривени Редитељ., од дивље радости и насмејао се смехом леденим, трљајући задовољно руке.

"О, рекао је, колико труда и муке! И једва једном да отпочне драма коју спремам вековима. О! иде време, Израиљу! Долази крај твојим мукама, твоме страдању, твојим тешким понижењима. Иде зора, Израиљу! И иде победа твоја: благословиће те рвач с којим си се рвао у педесетвековној ноћи!"

И тада у игру улази и Совјетија. Скинувши маску са лица свог, бестидно се баци на сломљену Пољску да "заштити животе, слободу и имовину своје једнокрвне браће” – она која у руској земљи погази сву слободу, смрви десетине милиона живота и одузе и поништи сву имовину несрећног руског народа. Али маска већ и није много потребна. Маска је требала док не почне Драма.

Некад је Совјетија правила формуле о нападачу и беспрекорно с другим државама утврђивала ко се има сматрати нападачем. Сада, у говору Молотовљевом, видели смо да су се "промениле прилике, па и појмови о нападачу, којима смо се ми служили, а у које су остали поверовали!"

Некада је то било потребно, кад је Совјетија била највећи хушкач против фашизма и кад је на сваки начин гледала да баци Француску и Енглеску час на Италију, час на Шпанију, час на Немачку, обећавајући им своју "огромну" помоћ. Данас та лаж није више потребна: тако је згодно режирана драма, да су Енглеска и Француска морале објавити рат Немачкој. Сад Совјетија може мирне душе да узме делове пољског плена, очекујући завршетак драме.

Некад је то било потребно кад су совјетски "народни фронтови", "антифашистички блокови", "блокови демократских снага", урлали по свима европским земљама о помагању великих западних демократија – данас ни та лаж није више потребна. Данас исти совјетско-јеврејски агенти проповедају дезертерство, неулазак у војску, мржњу према капиталистичким демократијама. Зашто више да лажу кад је драма већ почела.

Сад се тек види како је пакосно смишљена улога ове тајанствене личности што се зове Совјетија

Заплет драме је, дакле у овоме:

Немачка, која је најбоље схватила лукаву игру Израиља, примила је с одушевљењем да у тој драми игра улогу изазивача рата, њеног Мотора, па према томе и Мотора револуције.

Она је то учинила верујући да до рата с Англо-Французима неће доћи, кад она нападне и смрви Пољску. Јер Англо-Французи на Сигфридову линију озбиљно ни нападати не могу, а на други начин Пољској помоћ указивати не могу благовремено.

Ако Англо-Французи ипак у рат буду ушли због датих гаранција Пољској, то ће бити платонски рат, рат без рата. Јер ће Немачка за четири недеље сломити потпуно пољски отпор, а тада ће пасти Влада Пољске која је рат огласила, а друга ће с Немачком закључити мир, предајући јој Данциг и Коридор. Англо-Французи ће после тога морати и сами мир да закључе. А ако неће, нека седе на Мажиновљевај линији. Немачка ће иза Сигфридове линије мирно уживати плодове своје победе.

Овај рачун не био потпуно тачан, као што се видело, да 23. VIII није успела последња сцена предигре ове Драме, да се Крма револуције (Совјетија) није везала за Мотор револуције (Немачка).

Хитлер је тога дана веровао да је надмудрио цео свет. Показали смо већ колико је од тога далеко. Јер је тај пакт омогућио Совјетији да упадне са своје стране у Пољску, да овој онемогући сваки отпор и да заузме велике делове њене земље. Сад је немогућ Хитлеров план о заључењу мира с Пољском, јер је Пољска не само тучена, вео смрвљена. С киме сад мир закључити? А кад нема мира с Пољском, како да мир закључе Англо-Французи, који су обавезом части у рат због Пољске ушли?

Немци су се спремили за муњевити рат, али према југо-истоку, а не ка западу.

Англо-Французи уопште нису спремни за нападни рат, већ само за одбрану. Али су у рат ушли, јер су непромишљено дали јемства која су их нагнала да у рат уђу, иако Пољској нису стварно могли помоћи.

Мислили су да је већ и то помоћ што су ушли урат.

Англо-Французи су довољно јаки да се одупру навали Немачкој. То и чини главну тешкоћу војног положаја Немачке, при до сада познатом оружју. Али, иако је одбрана важна, победу је ретко кад дала само одбрана. Сем кад је била дуга и тако измождила и ослабила нападача, да нападнути могу прећи у победнички напад. Али пабеда у том случају долази, понављам, тек после дуге, упорне и крваве борбе.

А Англо-Французи на то и мисле. Они говоре о дугом рату. И ја мислим да искрено мисле на дуги рат. Али две опасностн их у дугом рату чекају. Прва је: да ли ће њихове војске издржати такав рат? А друга је: да у Немачкој место њихове војничке победе не доће бољшевизација?

Јер, једна чињеница пада у очи. Већ два месеца стоје војске једна према другој у ратничком стању, али рата потпуног још нема. Осећа се како иза сваког фронта брекћу спремни тенкови, како тек што нису полетеле стотине вездухопловних ескадрила, како тек што нису опалиле десетине хиљада топовских цеви, како тек што нису стотине хиљада бацача мина, бомби и пламена отпочели своје дејство. Па ипак: све још мирује.

Многи су се трудили да то објасне, па и ми. Али мислим да је право објашњење за то само ово:

Изгледа као да обе стране осећају да су тако страшна њихова убојна средства, као и она на другој страни, да људски материјал није у стању дуго издржати потпуно стављање у дејство свега оружја.

Отуда обе стране гледају да пронађу такву тачку на супротној страни где ће потпуним стављањем у дејство свог оружја, за кратко време постићи велике резултате.

Такву тачку до сад нису пронашли. Отуда не смеју ни да развију рат до потпуне пуноће.

А оно горње решење на које рачунају Англо-Французи, представља дуг и крвав рат, где би Немци прво нападали бесоумучно и били крваво одбијени, да затим и сами буду нападнути и побеђени. Зато и велимо, с обзиром на очигледан и оправдан страх да људи мање издрже од оружја: дуги и крвави рат има мало изгледа да се заврши победом. Напротив, невероватно је. И на ту могућност и рачуна Редитељ драме ове, и његов експонент, Совјетија – да се крвава и дуга драма заврши онако како су јудео-марксисти и замислили.

Има ли изгледа да се драма тако несрећно не сврши?

Зид англо-француски, Мотор немачки и Кормило совјетско су главне личности Драме.

Биће изигран редитељ Израиљски, ако му Кормило откаже послушност. Има ли наде за то? Совјетија избегава рат, али мобилизацијом држи знатне снаге народа под оружјем. За режиме као што је њен и сама мобилизација представља опасност, јер од незадовољног становништва које је дотле пасивно подносило све, мобилизација чини војнике, дакле грађане активне одбране. А то помера однос грађана према режиму, и режим мора да попушта у стези, док грађани добијају слободу да према режиму заузимају усправнији став.

Нарочито је за Совјетију опасан експеримент довођења њихових војника у могућност да упознају живот у осталој Европи, о коме су они били упознати само преко пропаганде своје, која им је у материјалном погледу своју земљу представљала као рај, а Европу као пакао. Сад ће њени војници видети у заузетим деловима Пољске и балтичким државама такве животне могућности какве они не могу нигде видети у Својетији и какве ни замислити нису могли.

Исто тако потреба снабдевања војске мора изазвати дубоке промене у њиховом економском устројству – или слом целе државе.

Сви ови моменти могу током ове Драме учинити да се прилике у Совјетији дубоко промене у правом националном руском, словенском и хришћанском правцу. Деси ли се то, Кормило ће издати редитеља. Оно ће стрести са себе његову прљаву шапу. Неће бити Совјетије више, већ ће права народна Русија доћи на своје место. То би најпотпуније изиграло планове Редитеља ове драме.

Али, ако Кормило не изда Редитеља, онда је друга могућност: да Мотор откаже. Та је могућност далеко мања од оне прве. Требаће многи и крвави порази па да Мотор немачки откаже. А тога за сад нема. Тек је требало да дође. Ако нема неког непознатог новог техничког средства, то може да дође тек после дугог и крвавог рата. А тај крвави рат је баш оно што тражи Редитељ Драме ради постигнућа циљева својих.

Тако дакле, Драма је лукаво спремљена. Израиљ има разлога да иза кулиса трља руке и да се смеје, како само он уме. По људској памети судећи, сва је вероватноћа да Драма успе.

Али, Редитељ не жели да се Драма распростире само на запад Европе. Његова је жеља да она обухвати цео свет. Ни стопе земље да не буде коју Драма не би обухватила.

Засад, у првој и другој сцени првог чина, појавили су се на Позорници Пољска и Немачка, Енглеска и Француска и Совјетија. Али Израиљ жели да ту дођу и други народи: и они балтички и балкански, и они мали и мирни Холанђани, Белгијанци и Финци – целу Европу, он жели, да драма обухвати.

Каква му се власт то даде над Европом? Каква то казна Европи дође?

Сва њена лепота и снага, богатство и мудрост дошли су под знаком Крста Христовог.

Али током сто педесет година своје последње историје, Европа се подаде материјалистичком безбоштву и Христоборству. И изгуби оријентацију. И смете се. Као брод на пучини океанској коме су бусолу украли, или му облаци северњачу закрили. И тада дођоше изасланици лукавог Израиља и предложише европским народима своје лажне бусоле и своје лажне северњаче. Примише то народи европски. И учини им се да су паметнији постали, зато што им наука и техника у свакидашњем животу моћ увелича, а заборавише да кад бусоле на броду нема, може брод бити и с највећом другом техничком опремом – ништа му помоћи неће. Лутаће и пропасти заједно са свима путницима и свом другом техником и богатством.

Ових сто педесет година Европа говораше: дај ми људе челичне воље и одлучности, аскетског поштења и генијалне памети. А то може бити и без Христа. И шта тражише, то и доби: Стаљина, Хитлера и Мусолинија.

Сад је пред крахом. Пред опасношћу својом. Што ће јој се одузети богатства, ни по јада. Али опустеће и пропашће, изгинуће јој чеда и у шуме побећи. А после ће већ под владом Израиља настати живот који Израиљ буде завео. (Бурно одушевљење)

ЗАКЉУЧАК

Али, ја не испричах вама, браћи и сестрама својим, ово зато да вас ослабим и убијем вам дух и снагу. Већ зато да вам истину откријем. Истину која вам наша штампа неће изнети, као ни други људи које слушате, ради велике силе Израиљске.

Да вам прикажем ту истину, гоне ме љубав и страх. Љубав, да би се како год спасли – а страх, јер опасност и долази због непознавања истине.

Како превари оца свога Јаков те од мањег поста већи, од млађег старији, од сиромашнијег богатији,од повлашћенијег повлашћенији? Како доби Јаков благослов очев намењен Исаку – питам вас? Јарећим кожицама! Али зар би му помогле да Исак није био слеп? Само слепоћа Исакова учини те отац не откри превару.

Ако, дакле, данас пред вама ово говорим, говорим јер морам говорити, јер се надам, јер верујем, да је Бог милостиви одредио да роду мом скрама падне с очију: да прогледа, да престане бити слеп, да у пуној светлости распозна шта му је слепило бранило да до данас види. (Одобравање).

То је први циљ овог предавања: да на лукаву игру Редитеља пажњу привучем и откријем, да би род мој очи отворио.

Али није довољно само то. Ако ја ово говорим а ви слушате, примате па чак и памтите, никакве користи од свега тога неће бити, ако се само на то добит сведе.

Европски народи су данас у стању у коме је Демостен говорећи Атињанима о опасности што им Филип са севера доноси, описао да се налазе дивљаци. ”Дивљак се – вели – бори тако као ви, Атињани: он носи своју руку тамо где га је непријатељ ударио – да је одмах затим пренесе на другу страну, где је непријатељ премостио свој ударац. Он ништа не чини да непријатеља предупреди. Он се само брани тамо где су ударци већ нанети, остављајући непријатељу без одбране другу страну."

Циљ мог данашњег говора није да изазовем очајање. Напротив, циљ је у томе да откривајући истинит положај у свету, изазовем чврсту одлуку код својих слушалаца да се бране јуначки, истински и паметно, а не као Демостенови дивљаци.

Европски народи су ушли у овај сташни сукоб прво зато што нису видели Великог Редитеља Драме Човечанства. Или, уколико су га видели, па чак и говорили да схватају лукавост његову, што су мислили да се том лукавом игром користе, уверени да ће они надмудрити Лукавога. Драма у досадашњем развоју показује да су се преварили.

Не буду ли, дакле, европски народи схватили планове Редитеља, не буду ли отпочели да играју по овим плановима, већ да их изигравају, Драма човечанства ће пасти онако како је замислио и како је њом до сада и управљао њен Редитељ (Бурно одобравање).

Потребно је, дакле, не само да се планови Редитеља упознају, већ баш зато да он с њима не би успео.

Отуда, ако слушаоци моји данас не буду побуђени на чврсту одлуку да ту борбу противу планова Редитељевих приме, макар и признали иначе да сам у праву – ништа ме неће обрадовати: узаман сам говорио.

И од тога се бојим. Не бојим се да ћете рећи: није нам се говор допао, или није истина оно што говори, већ се бојим да ћете рећи: "допало ми се, истина је што говори али – шта ја могу?" Или "нека се други бори!” Или: "нисам ја позван!" Или: "боље да седим мирно!" Од тога се бојим. Нисам ја, браћо и сестре, дошао к вама, ради похвала или славе. Ништа то ни мени, ни вама не треба. Оно чега ради сам дошао то је: да вам планове лукавога Израиља откријем, те да се решите да у борбу противу њих пођете.

Не позивам вас да лупате јеврејске излоге, радње или главе. Напротив. То су јевтина средства помоћу којих Израиљ учвршћује своју владавину, будећи у свету милосрђе према свом бедном положају. (Био сам уверен да ће прогонство Јевреја у немачкој бити завршено прескупо за саму Немачку). Позивам вас напротив, да сваки излог, радњу или главу јеврејску поштујете онако као и излог, радњу или главу ма ког другог грађанина наше земље. То поштујте. Али разбијајте, ломите, кршите планове јеврејске. Народ који ломи излоге, радње и главе јеврејске, а поштује и поступа по плановима јеврејским, тај народ је мио Израиљу. (Одобравање). Израиљ га има у својим рукама. Држи га на невидљивом, али врло моћном ланцу. Одиграће тај народ улогу спремљену у Драми Човечанства, онако како Израиљ хоће. (Бурно одобравање).

"Па како ћемо то поћи у борбу?” – питате ви. ”Шта треба, дакле, да чинимо, кад већ маску Израиљу скинемо, кад му планове сазнамо? Шта треба да чинимо да Редитељ у намерама својим не успе?"

Највећа је опасност за лађу једну кад јој униште бусолу. Нека свега на њој има у изобиљу, нека јој стројеви брекћу од снаге – а бусола само ако се поквари на пучини, где се само небо и вода пружају до бесконачности, па за лађу највећу, често страшну опасност представља. Изгубљена на пучини, пут не може наћи, опасности не може побећи: олупина ће постати.

Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свога живота. Сви губици ће доћи иза тог, данас тако незнатног губитка. Здравље ће изгубити, слободу изгубити, богатства изгубити, царство изгубити, славу и хвалу изгубити. Лутаће животним океаном народ тај склањаће се други народи од њега и његовог пријатељства, као што се бродови, које таква несрећа није постигла, уклањају с пута олупини пропале лађе.

Сваки народ који изгуби духовне основе свога живота, постаје одмах роб лукавога Израиља. Место исправне бусоле, Израиљ му доноси своју лажну. И народ који је изгубио своју, немајући мерила да утврди лажност оне израиљске, прима ову оберучке, славећи и хвалећи Израиља и памет његову што му је овакву бусолу пронашао и дао. Чак му се чини да је ова нова бусола лепша и угоднија од оне старе. Не види несрећни роб израиљски, да се сам Израиљ овом бусолом не служи, или привидно служи (знајући колико је удаљена од истине, у памети је исправља, онако исто као што ви, кад знате колико вам часовник заостаје или иде напред од тачног времена, те иако се нетачним часовником служите, ипак тачно време знате). Не види несретни роб израиљски, да га ова бусола израиљска све даље води од тихих и мирних вода којима га је стара бусола водила и никако га у тихо пристанише не уводи, већ све на буре и тајфуне веће, под облаке страшније, под громове многобројније, на подводне стене оштрије. Не види роб Израиљски, да "иде час, и већ је ту сад", кад ће он морати да падне пред ноге Израиља великог, и да моли:

"Ето, већ је зора, Израиљу! Ослободи ме. Пусти ме да се одморим! Само ти можеш заповедати овом мојом лађом. Спаси ме, Израиљу, јер не умем изићи из буре ове страшне ако ме ти не изведеш. Узми ми све, Израиљу, и слободу, и лађу моју. Заповедај, Израиљу, а ја ћу слушати! ”

Треба дакле прво пронаћи негде стару исправну народну бусолу, а преко ограде бацити у море, не Израиља, већ његову лажну бусолу. Треба лажне духовне основе нашег народног живота одбацити, а праве, истините, оне на којима је народ изникао, растао, снажио се, красио се, цветао, у миру и радости, те основе духовне вратити. (Бурно одобравање и поклици. Живео!)

И све што је Збор до данас, од своје прве појаве радио, то је у ствари борба против оних слепих синова нашег рада, што се не само лажном бусолом на нашој народној лађи служе па не дају да им се очи отворе, да им се покаже и докаже да је бусола лажна. Да нам је намерно неисправна бусола подметнута.

Ми смо у Збору одбацили ту лажну бусолу. Утврдили смо и доказали њену лажност. Пронашли праву многовековну бусолу народну и њу хоћемо да вратимо на своје место. Нисмо је из своје главе измислили, већ смо заронили у дубину народног живота и нашли је ту, сачувану у његовој души.

Велики је то и тежак посао. Мучан је и горак наш пут због тога. Али ето ми идемо. Ми смо већ годинама на истом путу. Ми се боримо. Све што смо издржали: каменице оштре и клевету подлу, убоде ножем и хице из револвера и оне из пушака, забране, прогоне и затворе, ништа нас није зауставило.

Ви мало пре питате: "Како да се боримо?” – Хоћете ли заиста, питам вас место одговора. Јесте ли заиста ви јуначка душа и јуначка крв? Да ли сте заиста вољни да се борите? – Јесте!? – Е па, у добри час! Дођите нам одмах, од данас, ни часа не часите. Добре се одлуке не одлажу. Приђите нам да се боримо: да се права бусола јеврејска баци преко ограде, а да се на њено место поставе начела... исконска нашег народног живота: чојство, јунаштво и домаћинство. (Бог-домаћин у Васељени, Краљ – домаћин (ни тиранин, ни лутка, већ домаћин) у Држави, и Домаћин (муж и отац) у Дому – место разорног шићарџијства и кукавиштва и безличног поретка у Васељени, Држави и Дому. (Одобравање).

Али, ако на то пристанете, онда нас ово мора довести у другу борбу: борбу за прави народни и државни строј – јер да је наш данашњи строј народни у држави, зар би наша народна бусола била одбачена, а на њено место лажна израиљска убачена.

Друга борба Збора је борба за прави народни строј државе, за народну државу. Држава је инструмент народне судбине. Данашња демократска (права или лажна демократска) капиталистичка држава је држава народна. Она служи баш зато да би омогућила Израиљу да се преко ње домогне утицаја над судбином народном. Она је национална, али је ненародна, па често, несвесно и противнародна. (Бурно одобравање).

Када дође до праве духовне бусоле народне, кад се кроз њу добије тачно гледише на свет и живот, онда ће одмах пасти слепило које је замрачивало наш досадашњи живот и ми ћемо схватити какав мора бити строј наше државе да би великим народним интересима одговорио.

Има много просвећених народних синова који ће се згрозити или саблазнити од ових мојих речи, па ће бити готови да се одмах баце каменом или клеветом на мене.

Али ја их молим, да мало размисле. Ево само једне чињенице. Она је слатка,јер се ради о шећеру, а горка – јер је истина.

На једном скупу сељака произвођача шећерне репе био сам пролетос позван у Српско пољопривредно друштво. Овако сам говорио тада:

"Ја овде видим да су сазивачи позвали сва Министарства, па чак и војску. Живела војска, вичу сељаци, а генерал-изасланик устаје и љубазно се клања на све стране.

Али то су сазивачи погрешили. Они се управљају по Уставу Краљевине Југославије. Тамо стоји да државом управља Краљ, Намесништво, Сенат, Скупштина, Влада, Војска, чиновништво. Све је то тако по Уставу и по Уставу би тако требало да буде. Зато су сазивачи о овом важном народном питању све ове чиниоце скоро и позвали.

Али у питању шећера и шећерне репе нису меродавни, ни Краљ, ни Намесништво, ни Влада, ни Сенат, ни Скупштина, ни Војска, ни чиновништво – ту је једини, апсолутни господар Југословенска индустрија шећера.

На једној страни педесет хиљада сељака раде шећерну репу, из које се и добија шећер. Пошто ће им се рачунати семе, колико ће и кад сејати, кад ће вадити, како и под којим условима продавати, колико ће за све то добити – то није њихово да мисле, да кажу; то ће решити Југословенска индустрија шећера. Ако им се не допада, нека не сеју репу – нека сеју друго што.

На другој страни три и по милиона југословенских домова једу шећер: какав је шећер, колико ће га бити и пошто ће се продавати, то није њихово да одлуче. То ће решити Југословенска индустрија шећера. Ако им се не допада, нека не купују шећер, нека га не једу – нека једу друго што.

У Југословенској индустрији шећера седе пак и суверено одлучују ових шест некрштених, раскрштених или покрштених лица: Елбоген, Елек, Ледерер, Шварц, Лесић и Коен.

И сад сте и ви, господо и браћо, рептили да говорите о једној ствари, која управо није ни ваша, о томе каква ће бити цена шећерне репе, дакле о питању за које су стварно и искључиво надлежни Елбоген, Елек, Ледерер, Шварц, Лесић и Коен. И то да решавате, а њих, нашу Југословенску индустрију шећера, чак нисте ни позвали! А позвали сте овамо оне власти о којима вам Устав Краљавине Југославије пише! Е па лепо, да вам кажем: ништа нема од данашњег разговора! Само смо сви заједно време изгубили: и ми произвођачи и ови наши високи гости!

Ето то сам имао да вам кажем!" – тако заврших овај одиста чудни говор.

Али, тако је на сваком кораку (а не само код шећера) где год се макнете, било то ма на ком одељку економског, духовног или политичког живота нашег. Свуда по неколико лица у том пољу суверено владају а о правим народним и државним интересима немају ни потребе да воде рачуна. И свуда су по правилу – некрштени или покрштени.

Такав ненародни систем омогућава демократија (била права или лажна), јер демократија је политички израз капиталистичког, дакле, ненародног строја. Капитализам и демократија су лице и наличје једне и исте ствари. А обоје су изашли из истог, ненародног, индивидуалистичког гледишта на свет, из оне лажне, подметнуте нам јеврејске бусоле. (Одобравање).

Органски поглед, место индивидуалистичког, дају народу и држави одмах онај други недемократски, али народни, сталешко-задружни облик – у коме Краљ - домаћин на врху са народним сталежима у Сабору решава најозбиљнија и најосновнија државна питања – док Влада у Управи, као судови у Судству, потпуно и стварно врши власт засновану на законима и по закону, избацујући партизанско мерило, а замењујући га општенародним и општедржавним, оним мерилима с правом бусолом, која су из данашњег строја бачена преко ограде.

Није моје данас да о томе даље говорим. Оволико само да нагласим, да бисте разумели наше зборашко дело.

Ми, у Збору, чим смо усвојили народни дух, одмах смо видели да то води и правој народној држави

Утврдили смо, дакле, ненародност данашњег строја. Доказали смо да је у данашњем Краљ или лутка или тиранин – само Домаћин није. А он Домаћин мора бити. Такав је земљи потребан. Зато народ наш није могао никад државу без Краља замислити, исто онако као што не мене замислити Васељену без Бога ни Дом без Домаћина. (Одобравање бурно). Зато смо ступили у борбу за нови народни строј и народну државу. Нисмо ми то из своје главе измислили, већ смо заронили у дубину народног живота и нашли тај строј тамо.

Велика је то и тешка борба. Мучан је и горак наш пут због тога. Али, ето, ми идемо. Ми смо већ годинама на истом путу. Ми се боримо. Све што смо издржали: каменице оштре и клевету подлу, ударе кама и хице из револвера и оне из пушке, забране, прогоне и затворе – ништа нас није зауставило.

Ви малопре питате: "Како да се боримо?” – Хоћете ли заиста? – питам вас, место договора. Јесте ли ви заиста јуначка душа и јуначка крв? Да ли сте заиста вољни да се борите? Јесте? Е па добро! Дођите нам онда одмах, ни часа не часите: добре се одлуке не одлажу. Приђите нам да се боримо: да се лажни, ненародно-каниталистичкодемократски строј баци преко ограде, и да се на његово место успостави права народна држава са Краљем Домаћином на челу, са сталежима народним, а не партијама, као правим изразима народних потреба, са Сабором, а не са парламентаризмом, са истински независним, али зато стварно одговорним Владом и Судством.

А ако све ово примите, онда ћете ово треће најлакше примити.

Велики Редитељ хоће да запали свет, а прво Европу. Благодарећи, с једне стране, јарећим кожицама којима стално руке и врат свој покривен има и слепилу оних с којима ради, Редитељ је успео да пожар у Европи ужегне. Пожар велики и страшан.

У првој сцени првог чина била је само Немачка и Пољска.

У другој сцени дошле су Енглеска и Француска.

У трећој сцени првог чина појавила се Финска.

За други чин Драме је Велики Редитељ намеран да увуче Балкан. Пожар треба да се прошири и овамо. Тек одавде има изгледа да пожар постане уистину европски.

Ми сад знамо његове планове. Морамо то спречити. То није обично политичко питање, па чак ни обичан рат. То је рат пустоши, онај што Израиљу треба да поруши све националне државе и да на њиховим развалинама оствари ону своју замисао: о општој европској односно светској држави, којом ће он владати.

Наша земља је већ у току ове године рекла да је неутрална. Ми смо тим задовољни. Само: и Финска је била неутрална, а биле би и Пољска и Чехословачка и Албанија, да сад постоје.

Да би остала неутрална – ми смо то показали и доказали – она може само на један начин: да не води своју, већ балканску политику. Само уједињен Балкан, смирен, у заједнички балкански блок мира; само тај Балкан може одстранити са свога тла све могуће изговоре и утицаје Великог Редитеља ове драме, ма чију маску на себе ставио и ма којим речима да покушава да нас саветује.

То је мисија, задатак наше земље. То је њен врховни интерес. Она може очувати, ако другачије ради, своју слободу по цену губитка мира, или мир по цену губитка слободе. А ми нећемо да изгубимо ни мир, ни слободу. Хоћемо да их сачувамо обоје. (Одобравање).

И ви сте, видим за то! Добро је! Али, онда радимо на томе што ће нам мир и слободу сачувати: свуда мисао о солидарности Балкана преносимо. Претворимо се у хитре носиоце те мисли, у борце њене. Схватимо шта нас изван тога очекује.

Ова мисао за коју се залажемо с разлозима у руци, учинила је велики напредак свуда на Балкану. Али, нема ко да искрено, одлучно, смишљено, паметно ту мисао на Балкану заиста и доведе до дела. Наша политика се задовољава платонским изјавама. Ми иначе, као плута на таласима, трпимо догађаје. Ми не руководимо њима. Говоримо уснама да је то потребно, али не радимо да то и дође, као да нам изван тога има још гдегод спаса.

Ми говоримо овако на све стране. Наш глас је допро и до других балканских престоница. Али глас ће нам бити јачи, ако ваша данашња одлука хоће да нам помогне у тој борби за тај трећи став наше зборашке мисли.

Велика је то и тешка борба. Мучан је и горак наш пут због тога. Али, ето, ми идемо. Ми смо годинама већ на истом путу. Ми се боримо. Све што смо издржали: каменице оштре и клевете подле, ударе кама, хице из револвера и оне из пушке, забране, прогоне и затвореништва – није нас заустављало.

Ви малопре питате:”Како да се боримо?” Хоћете ли заиста? Место одговара питам вас јесте ли заиста јуначка крв и јуначка душа? Да ли сте заиста вољни да се борите? Јесте?! Е па добро! Дођите нам онда одмах, ни часа не часите: добре се одлуке не одлажу. Приђите нам да се боримо за мирни снажни и слободни Балкан, који једино може с нама и осталим балканским народима и мир и слободу сачувати.

И већ да завршим ово предуго излагање, а као да чујем једно питање. Питање које не смем оставити без одговора.

Као да неки од вас питају:

"Хоће ли успети лукави Редитељ Драме ове? толико је успеха већ постигао да нас је страх да се нећемо моћи одупрети. Као да је заиста суђено, одређено да успе!"

Место одговора испричаћу вам причу коју прочитах у књизи славнога пророка Јоне. Ова прича ће донети одговор на постављено питање.

Доби Јона, син Аматијев, глас од Господа да иде у Ниниву, град велики те да проповеда гнев Господњи и суд Божји над њим за недела и безакоња му велика.

Али Јона не оде у Ниниву, већ изиђе на обалу морску и уђе у лађу да иде у Торзис.

Разљути се Господ јако, те подиже таласе тако да се чињаше да ће лађе море прогутати. Уплашени лађари говораху у страху: "На кога се небеса разљутише?" Бацише коцку и ова паде иа Јону.

"Истина је, људи лађари, рече Јона. Бог мој страшно се разљути због моје непослушности. Већ ме баците у море да се ви спасете."

И кад га лађари бацише, наиђе кит и прогута Јону. И Јона уплашен цвиљаше три дана и три ноћи у утроби китовој говорећи: "Помилуј ме и спаси, Господе, Боже мој. Згреших. Али милост твоја је велика.” И кит Јону избљува на обалу, баш према великом и славном граду Ниниви.

А Јона се подиже и онако јадан и мокар упаде у Ниниву и страшним гласом стаде говорити: "Људи Нинивљани! Господ страшни ме посла и ако не хтедох доћи, већ покушах побећи у Торзис. Буру посла да ме из лађе избаци. Киту заповеди да ме прогута, а не поједе и да ме превезе овамо пред Ниниву. Посла ме Господ да вам кажем да иде суд и гнев његов због грехова и отпадништва вашег. Огањ и сумпор послаће Господ на домове ваше, на имања ваша, на децу вашу, на лепоту и славу вашу. Тешко теби Ниниво славна!"

А цар нинивски чувши то, уплаши се, сиђе с престола златног, подера скупоцене хаљине своје и врже на се коштретно одело, посу главу пепелом и нареди целој Ниниви пост од три дана. И запости Нинива у страху и Бог увидев, раскаја се од намере своје и Нинива не пропаде.

Видевши, пак, то Јона се расрде и изиђе из зидине Ниниве, подиже од грања себи мало колибе, јер беше припека тешка, па седе и овако говораше:

"Знам ја тебе, Господе: Милостива си срца. Не остајеш при својим праведним намерама и судовима. Зато те и не хтедох послушати.”

Тако говораше Јона, син Аматијев, али му нико не одговори, јер небеса ћутаху, а сунце немилосрдно пржаше.

Али гле! Деси се чудо. Семе од тикве што бејаше ту негде код ногу Јониних проклија, и за час му вреже набујаху и свом бујношћу својом покрише колибу, и направише хлад, те Јони би добро.

Али Бог црва посла те прегризе корен од тикве, а сунце је спржи и тиква увене, спаруши се и сасуши. А сунце продре кроз оголело грање и отпоче пржити Јону по челу.

Једно жалост због тикве, а друго бес због жара сунчаног, учинише те Јона леже у прах и подигав руке небу повика из гласа: "Узми ме, Господе, што ме мучиш. Море ме хтеде прогутати, али кит би бржи па ме он прогута. И три дана и три ноћи му бејах у утроби па ме избљува по твом наређењу, те тако дођох у Ниниву. Проповедах реч твоју, претњу твоју, али она се не испуни, јер ти одуста од намере своје. Сад се не хтеде смиловати ни овој бедној тикви, већ и њу јадницу испржи... Узми ме, Господе, да се не мучим!"

"О Јона, Јона! Теби је жао тикве око које се ниси ни трудио, ни мучио, а мени да не буде жао великог и славног града Ниниве у којој, осим стоке има сто двадесет тисућа људских створења што не знају ни шта је лево, ни шта је десно."

Велики Редитељ је добро сплео замке пропасти хришћанске. И посао му је по лукавој замисли добро почео. И све иде за сад како он хоће.

Али ето, ми му игру откривамо. Оно што смо видели иза кулиса, јављамо да се зна, позивамо људе да изиграју сатанске планове несрећног Великог Редитеља.

Ви питате: ”хоће ли се испунити намера Редитеља?"

Место одговора ми вам говоримо шта треба радити да се планови Редитеља изиграју.

Ви застајете. Бојите се. Колебате се. Сумњате у успех. Бојите се пакленог савршенства плана и режије. Због тога као да и наду губите.

На ово немам друге речи да кажем осим оне коју Јони Господ рече:

"Теби је жао тикве око које се ниси ни трудио, ни мучио, а мени да не буде жао великог и славног града Ниниве, у коме, осим стоке, има сто двадесет тисућа људских створења што не знају ни шга је лево, ни шта десно."

Није Редитељ свемогућ. Његови успеси долазе од његове лукавости и нашег слепила. Зато радимо да слепило престане, тада ће лукавост одмах бити откривена.

Али изнад свега тога, уздајмо се у Онога који се смиловао Ниниви -јер, гле! У Европи има тисућу пута по сто и двадесет тисућа оних људских створења што још не знају ни шта је лево, ни шта је десно!

Наша је борба на тој нади и на тој вери и заснована.

(Бурно одобравање. Поклици "Живео!" Људи се тискају да стегну руку предавачу, а из суседне сале ори се снажна песма омладине "Војска смене нову земљу носи"...).

Предавање ДРАМА САВРЕМЕНОГ ЧОВЕЧАНСТВА одржао је Димитрије В. Љотић у више од 20 места наше земље. Објављени текст је по стенограму првог предавања, одржаног у Београду у сали Инжињерског дома 25. октобра 1939. године.

У МЕСО

У рату су најстрашнији тренуци на јуришу, кад се пуца у месо и боде у месо... Опаснија је страховита артиљеријска ватра, опасније су авионске бомбе. Али коса се на глави диже, кад борци искоче из ровова и пођу откривено једни према другима, пуцајући у месо, и, кад се приближе, бодући у месо.

Ту треба срца јуначког и храбрости мушке. У рову су масе; кад се пуца у месо, сваки је војник личност. У рову влада храброст масе; изван рова, у јуришу сваки војник мора имати личну храброст, дужност, одушевљење и вољу да победи.

Непрестано, сви и с лева и с десна кукају да је зло, а нико не излази из рова, да злу заврне шију. Сви мисле да је довољно ако се на то указује, а не употребљују оно оружје које га једино може уништити.

И стално се врте око оружја које се показало у савременим друштвеним односима неупотребљивим за уништење зла. Није довољно само рећи. Потребно је напрегнути све снаге да се зло искорени и не дозволи ни себи самом у злу учествовати. „Добар пастир, јер што каже ином, и сам својим потврђује чином.”

Нама није довољно утврдити зло. Ми тежимо да се најенергичнијим средствима разбију клике, униште мафије, растерају тајне и мрачне котерије, које окивају и гуше ову земљу и сисају здраве сокове из тела народног.

Густа је мрежа удруженог зла у овој земљи, густа и јака мрежа. У тој мрежи копрца се народ, а неваљалци је држе у рукама. И мора се почети пуцати у месо клика и котерија, мора се ухватити у коштац са злом, па ма где се налазило, прса у прса. Не тражимо за себе поштеде. Али нећемо ни штедети. Пуцаћемо у месо, док не размрскамо змији отровну главу, док не уништимо отровног паука који исисава овај народ и сиромаши ову земљу.

Пуцамо у месо клика и котерија, свих оних удружених неваљалаца који већ више, од деценије и по искоришћују ову земљу, срозавају високу херојску душу овог народа, деморалишу отетим и покраденим новцима.

Пуцамо у месо онима који, као расипни синови расипају ову народну муку, створену крвљу најбољих из овог народа.

Пуцамо у месо онима који се грабе о власт и положаје не да ступе у тешку и одговорну службу народној заједници, већ да неодговорно поробљавају, убијају душу, задовољавају своје себичне интересе.

Пуцамо у месо онима који за ових дугих и тешких 16 година осиромашише, оголеше и опустошише као варвари ову земљу.

Пуцамо у месо сваком злу и сваком неваљалству, па ма од кога долазило.
Последњи је час, да се искочи из рова и да се пуца у месо.

У народ не сумњамо и у његову храброст. Он је увек излазио из ровова, кад је јуначка невоља то тражила.

Дошло је време, да се мора... Мора се пуцати срчано у месо, у срце, да би се ова светла творевина толиких покољења спасла од немани, која сатире.

Позивамо и наш народ, да храбро иступи против зла, да се окупимо и приберемо у густе борбене редове. Постоје само два фронта у овој земљи. На једној страни је мањина у којој су удружени неваљалци, који су се домогли свега и свачега, на другој страни цео народ. Избора нема, ако се жели спас. Мора се у борбу, отворену, прса у прса.

И ако овај народ то схвати, нема сумње ни о исходу ове борбе. Ако борци срчано и смело отворе паљбу у месо, зло ће се распрштати и ослобођење ће доћи.

Димитрије Љотић
„Отаџбина”, 1935.г.

НАШ СОЦИЈАЛНИ КОНСТРУКТИВНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота.
Сити смо штурога политизирања. Сити смо трговања народним поверењем које, врше несавесно пуних шеснаест година политикани свију боја. Нижу се, када је то потребно да би се задржале фотеље и положаји, обећања за обећањима, па када се из народа опет исчупао његов глас, све тоне у мртвило. Сви проблеми, чије се решавање црта, када је потребно, најпримамљивијим бојама, остају и даље отворени. А што је још горе, приступа се понекада и њиховом решавању. Горе због тога, што је то увек само привидно и са уског самополитиканског гледишта.

А народ стрпљиво ћути у немом, резигнираном чуђењу. Ми, међутим, нећемо да ћутимо. Доста нам је тобожњег решавања важних, основних питања нашег народног живота, које се спроводи по жељи или на основу потреба једне или друге котерије.

Политичком трговином, запушујући највеће рупе привременим мерама, не решава се најболније питање нашег државног живота. То питање није политичко. То питање није партијско. То питање најзад није ни уставно. То је питање социјално и економско. Уредити треба нашу болесну привреду. Уредити треба тешке социјалне односе. У томе се састоји основни проблем нашег државног живота. И зато најодлуЧније одбацујемо сва привремена решења, одбацујемо све шарене лажи, којима су шеснаест година кљукали лаковерни народ и тврдимо: Пре него што се реши проблем нашег народног привређивања, пре него што се реши социјални проблем у нашој земљи, не може се решити ни једно питање. Прво треба створити здраву привреду, правиЧне међусобне односе. И када је то учињено, створена је основа за решење свих унутрашњих и спољашњих проблема.

Народ у коме се води привреда у смислу постизавања општег народног благостања, а не по принципу моменталних профита, благостања, у коме не постоји мржња и неповерење међу сталежима, већ сарадња у великом заједниЧком стваралаЧком прегалаштву за добро народне целине, – тај народ не зна за нерешљиве проблеме.

У том основном сазнању баш лежи суштина идеологије нашега покрета. И када ми спомињемо реч национализам и придајемо себи назив националистиЧког покрета, ми дајемо израза нашем убеђењу, да није националиста онај, који се буса у груди, позива на ово и оно, а у свему осталом трутовски и безобзирно искоришћава лево и десно.

Наш национализам није од оне врсте, која кити груди знаЧкама свију патриотских друштава и најгрлатије виче пред свим родољубивим парадама. По нашем схватању национализам је решавање најтежих народних проблема, дакле привредних и социјалних, и то на такав начин да се уместо искоришћавања прелазних мера, варљивих обећања, великих фраза, створе солидни темељи за рад на општем народном благостању.

За нас је националиста и онај, који за плугом и с мотиком у руци помаже стварању народног богатства, па улаже све своје силе, сав свој труд за напредак своје земље, а преко тога за благостање целога народа, ма колико незнатне његове снаге биле. Штеточина и трут је онај, који то време проводи у доказивању какв је родољуб, национални борац и херој.
Од националних парада и фанфара наш јавни живот тешко болује. Од конструктивног и социјалног национализма, који ми проповедамо, он ће оздравити.

Кад једаред у овој земљи национализам престане да буде фраза у служби политичких коњуктуриста и добије ону праву садржину социјалну и конструктивну, онда ће он тек имати своје оправдање. Када се буду почела решавати сва питања у нашој земљи са гледишта новог, правог национализма, који тражи да се при решавању свакога питања води једино рачуна о истинском интересу целога народа, онда ће се тешки проблеми, од којих пати наш привредни, социјални и политиЧки живот, сами од себе раскинути. И видеће се да су многа питања, која политиканима служе за извор њихове политиЧке егзистенције, у ствари надувене мешине.

***

Потребно је, дакле, приступити са таквим намерама и из таквог убеђења решавању наших проблема. Да би то било могуће, потребан је коренит препорођај, потребне су темељите реформе у вођењу државне политике. Те реформе може спровести само снага, израсла из крила народа. Једино снага која живи са народом, слушајући откуцаје његовог живота, која црпе сву своју снагу из снаге народа, из његових расних сила, и у коју народ због тога има пуно и неограничено поверење као у себе самог, може извршити џиновско препородно дело.

Такво дело никада не могу створити групације састављене због тренутног политиЧког рачуна, које се слажу у једно: у жељи за влашћу. А експерименти које би такве групације покушавале да прикажу као конструктиван, плански рад, нису ништа друго до демагошки трикови ради очувања те власти. Такве групације никада не могу да продру у дубину проблема нашег државног живота, па ако то и покушају.

То што је потребно, тај основни коренити препорођај може се извршити једино радикалним прекидањем са методама и идеологијом прошлости у свим гранама државног живота. То може само народни покрет који нема никаквих обавеза према тим снагама прошлости, и који се није скупио ради власти, него историјском неминовношћу, која тражи да се после шеснаест година шупљег политизирања најзад и заиста нешто уради за остварење вековне тежње нашег народа: снажне, самосталне, народне државе.

Рекли смо: социјалан и конструктиван је наш национализам. Он је радни национализам радног човека, а не фраза политикина. Суштина му је заједнички напор за стварање општег благостања целога народа. Средства су му поштење, исправност, безкомпромисност, смишљеност.

Ми знамо, да је лакше доћи до положаја на државним јаслима, ако се овако не мисли. Али ми овако мислимо. Знамо да је наш пут тежак. Али зато знамо да је он и прави пут којим ће за нама поћи и наш народ.

Димитрије В. Љотић

НАРОД И РЕЖИМ

Запамтили смо извесно стање у коме се угодност материjалног живота такмичила са животном ведрином. Везуjемо те приjатне успомене за тадашње политичке методе и облике. И склони смо протумачити да су угодност и ведрина биле последица оних облика и метода.
Зато jе многим људима у данашња, заиста тешка времена, на уснама питање: хоће ли се то старо вратити? Кад? Зашто већ ниjе ту? – Има много људи коjи су, и данас, склони поверовати да би многе тешкоће ишчезле, кад би неким указом или прогласом било враћено оно што су изгубили.
Оваj чланак посвећуjемо онима коjи тако питаjу. А и онима, коjи мисле "савремениjе", али сматраjу да jе сваки режим "jаке руке" бољи од оних коjи су у прошлости били.

I
Ниjе сваки политички облик добар за сва времена и све народе. Jедан и исти облик, у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити код истог народа, исти режим, у разна времена може имати исте последице. Jер jе политички облик, начин владања, режим, само оквир, форма, да тако кажемо за читав низ друштвених стварности.
Садржина у држави (народ са своjим карактерним, менталним и културним особинама и односима, земља, клима) ниjе безоблична, као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицаj режим врши на њу, али макакав био таj притисак, друштвене стварности успеваjу, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онаj облик коjи им боље одговара. Jер jе утицаj ових на режим далеко већи и траjниjи, него утицаj режима на њих.
Отуда се мора закључити да су политички облици променљиви, и да нарочито зависе од поменуте друштвене стварности.

II
Ми данас живимо у наjбурниjем историjском времену, коjе jе људска повесница, од Сеобе народа на овамо забележила.
Пред нашим очима су се распрскавала, у трен ока, као ватромети, огромна материjална богатства, вековима гомилана, – друга опет, као мехурови од сапунице су, као у сну, расла и надимала се, да би их за трен ока нестало. Нове државе ничу, а старе се сурваваjу, као куле од карата, – или покушаваjу битну измену чак и друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо дотле за чврсту основу држали. Чак и у тако званим егзактним наукама остало jе мало непоколебаног, а да не говоримо о онима коjе ни пре нису смеле да се назову непроменљивим. Вишевековни обичаjи и мишљења, и други, коjима се старост не да сагледати, за неколико година биваjу порушени.
Огромне jе напретке наука постигла. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. Човечанство jе учинило наjвећи напор да управља своjом судбином. Никад се више ниjе, међутим, показало колико jе у томе немоћно. Споразумевања су свакодневна, а краjа нема неспоразумима. Као да смо постали играчке у рукама наших сопствених материjалних и моралних творевина.
Ако човек пореди мишљења, веровања, обичаjе и односе данашње са онима од пре двадесет година, мора се зачудити да се тако дубока промена могла за тако кратко време десити. – Кад jе jедан младић пре двадесет година читао сатире Jувеналове, ниjе веровао да jе оно, што се у њима описуjе, могло заиста постоjати. Као зрео човек доживео jе да данас то гледа своjим очима.
Нисмо у стању рећи краj овог збивања. Само можемо да прикажемо његов садашњи изглед.
Нити можемо рећи колико ће то све траjати. Са сигурношћу само можемо тврдити да, озбиром на огромност заталасане масе, мора протећи релативно много времена док се не дође до извесне равнотеже, до оне сређености, коjу су запамтили они што помињу "стара добра времена".
Ко ниjе дубоко схватио сву трагику времена у коме живимо, нека нас даље у нашем излагању не прати. Наше слабе речи ништа неће моћи да му кажу, ако му већ огромни догађаjи, коjи су се пред његовим очима одиграли, нису ништа рекли.

III
Тако дубоко промењене друштвене прилике, готово свиjу народа, нашле су се у политичким оквирима, удешеним према приликама коjих већ ниjе било. Новостворене друштвене силе нису могле да се задовоље старим политичким оквиром. У свакоj оваквоj држави настали су потреси и покрети, – и политички облик се морао прилагодити новом стању.
У ком би правцу могли облици владања и методи да се измене у тако бурним приликама кад већ мораjу да се мењаjу? У коме, ако не у правцу проширења државне улоге и jачања државне власти. И ми томе баш и присуствуjемо?
Пре неки дан jе шеф италиjанске владе рекао, описуjући ову поjаву: "држава jе повратила своjа права". То ниjе тачна реч. Државе данас узимаjу улоге коjе им нису припадале. Отимаjу права коjа су изгледала неприкосновена. Све мање има места слободном, ненадзираном и нерегулисаном развиjању личности или друштвених односа.
То се збива на наше очи скоро у свим цивилизованим државама. Ако по где-где, то jош ниjе испољено, многи потреси показуjу да ће сутра већ то бити.
Ако погледамо Европу и Сев. Америку коjе по броjу душа обухватаjу преко трећине целог човечанства, и то оног са врха цивилизациjе, видећемо да jедва jедна шестина насеља живи под оним режимима коjе смо научили да сматрамо нормалним. И свуда су државе, односно њихови носиоци, без отпора, jедним револуционарним актом узели улоге и права коjа им, у очи тога дана, нису припадали.
Не могу се ове поjаве, дакле, сматрати као последица случаjа или чиjе ћуди. Мора се из ове универзалне поjаве закључити да jе њен узрок нешто много општиjе и дубље него што би били случаj или ћуд.

IV
Нико нека не мисли да овакви режими, ауторитативни, "jаке руке", неодговорни и неконтролисани, нису везани никаквим законима, jер сваки закон могу по своjоj вољи да измене.
Природа ствари – таj наjмоћниjи законодавац – оваквим режимима поставља изванредно тешке законе. И само они коjи те законе испуне могу се сматрати за успехе. Остали доживљаваjу слом.
Ове услове, дакле, мораjу овакви режими да испуне да би успели:
1. Изванредно познавање стварних прилика и њихових развоjних могућности;
2. Разумна одлучност и доследност;
3. Развиjено осећање истине и правде;
4. Апсолутна материjална незаинтересованост;
5. Служење навjећем добру целине.
У парламентарном поретку тежња режима била jе управљена на добиjање такозваног поверења. Овде jе потребно више од поверења. Овакви режими не успеваjу без одушевљења.
* * *
Кад прегледамо наброjане услове, чини нам се да су тако тешки, да успелих режима може мало и бити.
Међутим, ти услови нису измишљени. Сваки ко се нагне над суштином ствари, пронаћиће их тамо.
Ту jе и правична природа ствари: Само у изузетно тешким временима, као данас, поjављуjе се потреба за оваквим режимима.
Зло би било, ако се ни тада ови услови не би могли испунити.

Отаџбина, бр.6, Београд, 01. 04. 1934, стр.1

СМИСАО НАШЕ БОРБЕ

Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: "Правда држи земљу и градове". Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: "Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу". Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: "Jунаштво jе цар зла свакоjега". Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: "Покорну главу сабља не сече". Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш Владар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих "наших људи", – "наших", jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, "нашоj" странци "нашоj" котериjи или "нашоj" клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.

Збор, бр. 8, Београд, март 1935, стр.1-2

ОНИМА КОЈИ КАСНЕ

Многи наши приjатељи истинито су с нама. Пришли би нам и jавно. Помагали би нас срдачно. Али им се наш рад чини без практичне важности.

Осећаjу сву несрећу од несрећног склопа разних неприлика. Схватаjу сасвим добро њихово нагомилавње и геометриjску прогресиjу коjом се недаће за недаћама ређаjу.

И веле: "А ви насупрот томе идете аритметиjском прогресиjом. Ваш напор jе срчан а ваши успеси иду овако: 1, 2, 3, 4, 5, 6 итд., а несреће иду 1, 2, 4, 8, 16, 32, 64 итд. Шта ви можете урадити кад сваки секунд коjи протече само повећава и иначе огромну надмоћност рђавих и несрећних прилика према вашим редовима".

"Ето зато долазимо да вас чуjемо са сетом и симпатиjама. И читамо вас с пажњом и поштовањем. Али не можете ништа учинити – немате снаге, и зато нисмо у вашим редовима".

* * *

Нисмо jедном чули ову реч. Знамо већ да jе погодимо код многих – коjи jе jош нису ни изговорили – по извесном изразу жаљења коjи им лебди на лицу док говоре с нама.

А ми им обично тада велимо: А ви, шта ви радите? Добро видите опасности и њихову опасну, стрмоглаво растећу прогресиjу. Али, шта ви радите?

Нама признаjте све, осим могућности да успемо. А ви? ... Шта ви радите? Не седите ваљда скрштених руку? Покажите нам ваш пут, коjим мислите поћи и спречити несреће што брзином вихора наступаjу! Како ви мислите да успете?

На то не добиjамо одговор. Или добиjамо ово: "Не може се ништа урадити!" Или: "Ми радимо с онима за коjе смо вам мало пре рекли да баш и воде те тучоносне облаке што брзином вихора замрачуjу и последње видике".

А чувши такве одговоре шта да кажемо тим нашим добросрећним приjатељима.

Лако ћемо им рећи да нису паметни. Али од тога неће бити промене на боље. А мало нас се тичу чак и умесне речи, ако од њих нема промене на боље. Ми хоћемо и више и боље: да се у вашим речима виде као у огледалу, да виде своjу праву слику, па да се застиде. И да их таj стид кроз дебелу кору предрасуда и навика опече до душе.

* * *

Међутим, рећићемо им друго нешто.

Квантитативно, они имаjу потпуно право. Посматраjући само пуки броjни однос, они су у праву.

Али у сваком великом људском прегнућу однос између бораца и твораца с jедне и прилика и неприлика коjе имаjу да савладаjу с друге стране, jесте неповољан за прве.

Никад људи нису броjем променили прилике да пођу на боље. Па сигурно нећемо ни ми.

Кад би броj побеђивао, онда би и стада, и чопори, и крда нешто велико значили. А знамо да ниjе тако.

Погрешно дакле ови много разумни људи оцењуjу наш однос према недаћама наше земље.

Демократиjа jе људе упутила да мисле и сувише на броj као чиниоца, а сувише мало на човека као чиниоца.

Органско схватање – за чиjу се владу ми боримо – тражи дубоку промену схватања баш и овде.

Вараjу се дакле ови оштроумни анализатори да бисмо ми практично значили више да су нам редови тако густи, као што су били редови Jрс, Jнс, Поф, Jрз или Уо.

Ми не можемо рећи час наше победе, jер то по органском схватању и ниjе могуће. Али ми радимо на томе. Непрестано.

Не можемо рећи ни колико треба да нас jе па да нам победа припадне, jер ни то по органском схватању ниjе могуће.

Али jедно ћемо рећи: Снагу не даjе броj. Врло често броj значи и слабост. Снагу врло често имаjу и малоброjне групе.

Али кад jе имаjу, онда друго иде само по себи!

Истина jе и то, да они много разумни оцене то тек доцниjе: кад се већ пише историjа.

Отаџбина, бр. 98, Београд, 26. 01. 1936, стр. 1

НЕ КЛАСА, НЕГО НАЦИЈА!

Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо – онаj наjнесебичниjи део – мршти се кад се говори о Отаџбини.

Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да Национална историjа – има звук прапорца – коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.

Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.

Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.

Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!

Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне. Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.

Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.

Нациjа jе расно-историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима. Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе – онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.

Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?

* * *

Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су историjско-масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских збивања.

Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну политику, да бољшевичка Русиjа води националну – jер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.

Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, – пролетера и домаћина тесно везани за интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави – тако би било. А камо ли овако.

Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса.

* * *

Несрећан смо ми народ до сад били. Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. – Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално-правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. – Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. – Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.

А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.

Отаџбина, бр. 16, Београд, 10. 06. 1934, стр. 1

НЕJУНАЧКОМ ВРЕМЕНУ У ПРКОС

Никад jунака ниjе било много. Огромна већина људи воли да иде путем лакшим, путем наjмањег отпора.

А jунаци се не владаjу по том закону. Ослободили су се тога закона коме робуjе цела мртва природа. Поставивши себи циљ, они, иду овоме без обзира на тешкоће, опасности и жртве.

Али ако их никад ниjе било много, остали свет коме ниjе било дато да буде jунак, бар jе осећао њихову изузетност и величину. Распознавао их jе и уважавао. Узимао их себи на углед. Налазио се под њиховим утицаjем. Тежио да их подржава. У томе, разуме се, ниjе много успевао, али jе jедна несумњива добит ипак била: ако ниjе могао постати jунак и светац, чувао се да не постане кукавица и шићарџиjа.

* * *

Ово пишемо зато што гледамо остварен култ кукавица и шићарџиjа.

Ако мислите да смо много казали, само мало нам пустите уста слободна, да вам примерима докажемо да нисмо претерали.

Будите уверени да се ових примера понос jедног народа неће хтети да сећа. Више ће волети, ако икако буде могуће да их заборави.

Али то о будућности говоримо, а данас су они жива и наjстварниjа садашњост. Они jе испуњаваjу.

Судбина jедног народа – коме су увек пред очима били (макар он сам и био далеко од тога) примери jунаштва, и коjи jе правим своjим идеалима само чоjство и jунаштво сматрао, – куjе се данас под култом кукавица и шићарџиjа.

* * *

Како jе могуће да до тога дође?

Или данашње време заиста нема jунаке! Или их има, па се њихов утицаj не осећа!

А народ – (и опет кажемо: ако jе и далеко од идеалног jунаштва) – опет и само правим jунаштвом може бити владан и управљан.

Ниjе довољно имати власт по закону и држати jе: треба и морално оправдање власти.

* * *

Докле ће то траjати?

Има ли ствари без мере у овом свету? Нема jе ваистину. Неће jе бити ни овде. И овде мора бити мере и границе!

Не можемо да кажемо сутра или прекосутра. Али кад дозре. А дозрети мора.

И не питаjте нас како ће престати неjуначко време. Не можемо рећи.

Само jедно знамо: да животне снаге jедног народа нико не може спречити да му докраjче дане.

Отаџбина, бр. 99, Београд, 02. 02. 1936, стр. 1

ЗАБРАЊЕНИ БОЖИЋ

Jављаjу нам се из Шпаниjе оне народно-фронтовске, разуме се, да jе овогодишње празновање Божића забрањено.

Чуjте, мала децо, младићи и девоjке, забрањено jе празновање детињства и младости.

Маjке, празник ваше радости забрањен jе у Шпаниjи.

И ви, сиромашни, чуjте, забрањено jе празновање рођења наjсиромашниjег, коjи "главе своjе ниjе имао где приклонити".

Ви, коjи се борите за лепоту, почуjте, у Шпаниjи Компаниса, Кабалера, неће бити празнован Божић нежности и лепоте.

Ви гладни и жедни правде, знаjте, у Шпаниjи неће бити славља онога што се зове "сунце правде".

Ви изгнаници, чуjте, неће се славити у Барцелони и Валенциjи онаj што вас jе међу блажене ставио и утеху вам обећао.

Узети, болесни, губави, слепи, хроми, чуjте велику новост ту: неће се славити онаj коjи jе у све векове остао ваше уздање.

Гладни и жедни, бескућници и робови, понижени и увређени, грешници, прогнали су из Шпаниjе онога коjи jе jедини могао да вама помогне, да вас изjедначи и ослободи, успомену му прогнали, празник му прогнали.

Нешто стидљиво ту вест цеди кроз зубе наша информативна штампа, коjа кроз сваки редак велича и слави ту другу "слободарску" Шпаниjу, а прља и подмеће ону другу "насилничку", Франкову Шпаниjу.

Изгледа да би више волела да ту вест и не обjављуjе.

Зато jе потребно трубити ту вест. Зато нема човека ни жене коjи не би требало да jе чуjе. Велика jе то вест. И важна особито. Више него ма каква статистика, научна студиjа, репортажа, ова вест наjбоље обjашњава не само порекло шпанске драме, већ и прави и дубоки смисао њен.

* * *

Шта jе то Исус учинио Лењину и Стаљину, Кабалеру и Компанису, да му се на Рождество тако оборе?

Да ниjе он, случаjно, властодржац, тиранин, насилник, експлоататор, грамжљиви капиталист?

Да његова наука ниjе случаjно проповедала тираниjу, насиље, експлоатациjу и грабеж?

Да ниjе он некако био заклети противник сиротих, болесних, обремењених, остављених?

Зар ниjе, напротив, он рођен у пећини од оклеветане девоjке, па положен у jасла, на сламу?

Зар се ниjе од насиља, као новорођенче, морао уклањати у туђу земљу?

Зар ниjе као радник дрводеља хлеб своj зарађивао?

Зар ниjе, сиромашак, међу сиротим рибарима нашао своjе другове?

Зар ниjе непрестано пред очима имао одбачене, презрене, убоге, кљасте, хроме, слепе и узете?

Зар га среброљубци нису издали, зар га привилегисани нису окривили, зар га властодршци нису разапели?

Зар ниjе на крсту између два разбоjника распет чисти и непорочни Исус?

Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му успомену прогони?

Али чуjемо одговор:

Све jе то истина што говорите о Исусу, али:

Његова црква у Шпаниjи jе благословила тираниjу;

Његова црква у Шпаниjи jе скупљала и скупила огромна имања и искористила беду људства;

Његови свештеници у Шпаниjи су били црни грешници посути сваким грехом.

Добро, одговарамо, нека би у свему и тако било;

Цркве многе сте порушили и попалили, jош много пре садашње револуциjе;

Имања црквена сте разграбили и поделили;

Свештенике сте поубиjали, у колико их нисте позатварали и прогнали.

Нека би све било истина чиста, што горе рекосте о злим делима цркве и свештеника. Нека би било истина чиста да Шпаниjи никад и ни у чему њена црква и њени свештеници никако добро учинили нису. Нека би било и страшниjе него што кажете, цркве сте порушили и попалили, имања црквена разграбили и поделили, свештенике растерали, позатварали и побили.

Реците нам, дакле, зар тиме ниjе злочин казну и одмазду добио довољну?

Сва сте недела избрисали рушењем, гарежом и палежом, убиством и прогонством.

Побунили сте се, велите, jер jе Исусова црква погазила његову науку, ниjе била оно што jе он хтео, ниjе одисала оном љубављу, оном милошћу, оном лепотом, оном истином и оном чистином, коjом, признаjете, да одише његова личност.

Хаjде да вам поверуjемо.

Али, онда, како да разумемо што Божић његов у Шпаниjи забрањуjете?

Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му тако успомену прогони?

* * *

Нема одговора на наше питање.

И када би га дали, таj одговор би гласио:

Исус нам ниjе ништа зло учинио.

Али нова Шпаниjа не може да дозволи празновање његовог Рођења, jер jе то легенда, мистификациjа. Права историjска личност Исусова ниjе нам позната, већ само она коjу jе Црква изградила. Ако бисмо дозволили да се то празнуjе, онда би тиме дозволили поново да се све заблуде, мистификациjе и легенде увлаче у народну душу. А та легенда ниjе безопасна, због ње jе инквизициjа стотинама људи смрћу уморила.

Чудног ли рачуна, рећи ћемо им. Инквизициjа jе, велите, поморила стотинама људи смрћу због те"легенде".

Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила смрћу десет пута више него сви ратови коjе су руски самодржавни владари водили за све време траjања руске државе од почетка до краjа монархиjе, подразумеваjући ту и све коjе су самодршци руски и татарски за хиљаду година битисања дали погубити.

Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи десет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог владања уништила, него за хиљаду година сви руски и татарски самодршци?

Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила глађу двадесет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог битисања, него што jе неродица или бездушjе поморило глађу за хиљаду година владавине Русиjом руских и татарских самодржаца?

Па и ако jе све тако, и на ваше очи, за ваших дана, ви ту легенду хоћете да пресадите у своjу жарку земљу.

И ви видите да jе узела сасвим исти темпо развића.

Зар ниjе досад само у астуриjском устанку десет пута више људи побиjено него за све време владавине великог инквизитора?

Зар нисте пре Франкове револуциjе дозволили убиства, паљевине, рушевине, силовања, прогонства, далеко у већем броjу него што jе било за време инквизициjе чак кад би и истина било оно што говорите?

Зар вам од револуциjе та легенда, ваша, ниjе донела jош и већа и страшниjа зла?

Исусова "легенда" jе вашем народу учинила зла, велите нам.

Чак и тако нека jе, одговарамо, будите обjективни,Марксовалегенда већ до сад, за толико месеци, колико векова влада Исусова "легенда", починила jе безброj зла.

Ви хоћете да се служите научним методама. Служите се статистиком.

То jе врло добро. Упоредите те научне методе и на упоређење зала коjе jе причинила за толике векове, рецимо, Христова, са залима коjе jе за неколико месеци своjе владавине нанела Марксова легенда. Не презаjте пред употребом тих научних метода. Ми вас молимо, ми хришћани, ми коjе сматрате противницима разума и научних метода, да тако урадите.

* * *

Ниjе дакле то разлог што се тако окомила на Божић Исусов Лењинова и Стаљинова и Кабалерова и Компанисова Шпаниjа!

Разлог мора да jе много дубљи.

Таj разлог никад од прогонитеља Исусове успомене нећемо и не можемо чути.

Они га ни сами себи никад нису рекли. Уверени смо да га нису смели рећи. Убеђени смо да га чак нису смели ни сагледати. Напротив, бежали су да га виде, да га не сагледаjу.

Зато претрпаваjу таj прави разлог свим и свачим, не би ли како заглушили

глас коjи и сами чуjу: "Савле, Савле, зашто ме гониш?..." Нека би све то знано о Исусу била легенда за часак да и ми тако кажемо онда jе то легенда саткана од наjсветиjег, наjчистиjег, наjнежниjег што jе душа несрећног човечанства могла дати.

Онда jе то наjвеће, наjсветиjе, наjчистиjе и наjнежниjе и самим тим и наjвеће уметничко дело што jе човек дао.

И не дело jедног човека, већ, о ви што вам jе "колектив" стално на уснама целог људског колектива у његовом временском, вековном траjању.

Нека jе данас Исусова личност само уметничка легенда нека та легенда ниjе кроз векове била нада, уздање, помоћ, заштита, лек, надахнуће, уздизање, покаjање, па чак слобода и храна милиjардама предака наших што су сигурно стаjали пред његовим ликом и у подножjу његовог распећа полагали своjа бремена, своjу слабост, своjу немоћ, своjе ропство, па jе нису могли ни смели прогонити.

Ниjе дакле то разлог. Не прогоните ви, господари "слободарске" Шпаниjе, Исуса зато што jе легенда.

Други jе, дубљи, много дубљи разлог овом вашем поступку.

* * *

Чиjа сад душа нема мира и радости не може да подноси Христов лик, бежи од њега.

У чиjоj души љубави нема, већ се мржња гаjи и подиже, таj не може да подноси с миром поглед Исусових очиjу.

Легенда само, како кажу обожаваоци Марксовог еванђеља, или стварност наjстварниjа, како кажемо ми што се његовим именом зовемо, легенда или стварност, сваки човек, чим се помене име његово, изазива одмах и слику његову, па се не може сакрити од продирног и упорног, а ипак тако благог сjаjа његових очиjу.

Христос и Антихристос су се сагледали у тами векова већ, и Антихрист jе напао на Христа, рушио, палио, убиjао, али га у очи ниjе могао гледати.

И данас тако. Може да руши, да пали, да убиjа, али лик Исусов не може да гледа, поглед његових очиjу не може да издржи.

Зато му прогони успомену. Зато забрањуjе празник.

Велика jе таjна то.

Хришћанска мисао, година друга, бр. 12, Београд, децембар 1936.

КАКВУ ПОЛИТИКУ ХОЋЕМО

Слепима намигивати и глувима говорити – не помаже. Они који су злонамерни или они који су нерасудни, неће и не могу да разумеју што им се доказује.

Нико у овој земљи до сада није јасније, истинитије и поштеније изложио чему тежи и шта хоће – до наш покрет. Али они који беже од истине као слепи мишеви од светлости и који желе само једно, да овај народ држе у оковима својих лажних политичких схватања, који се непрестано заклињу својом љубављу према народу а стално брину само да задовољавају своје присталице, који се бусају у груди за народно добро и народно благостање а обезбеђују само себи и својим трабантима масне положаје, велике зараде и профите, ти ето са свих страна и макакве политичке правце заступали и не могу друкчије већ да и поред јасних наших линија – покушају да збуњују.

Једни су неваљали и злонамерни, па, иако су свесни својих неистина, запенушали су нападајући нас да смо за диктатуру, фашизам, хитлеризам; да смо реакционари, противници народних слобода, противници парламентаризма и демократије. Они мисле, да ће тим звучним лажљивим клеветама заслепити разум народу и спречити га да јасно види и оно што они раде и оно што њему треба.

Други су незналице које знају само што су могли научити. Они све политичке тежње сврставају и разврставају према ономе што они о њима знају. Они не могу ни да замисле да политички покрети не настају из теорија о друштву већ из стварних друштвених и економских односа; да политичке тежње нису механичке, круте форме, већ покретљиви и променљиви живот, и да само из животних, друштвених и народних потреба морају поницати политичке тежње.

Не бранимо се ми од њихових потвора кад јасно изјављујемо да нисмо ни за диктатуру, ни за фашизам, ни за хитлеризам. Не бојимо се ми да истину отворено признамо. Напротив, они су у свему томе много ближи од нас. Они су и реакционари и противници народних слобода, они су били ти који су изигравали и изигравају и тај парламентаризам којим се толико заклињу, они су безначелни и боре се само да зајашу.

Ми хоћемо да спречимо то што они желе – да их новим друштвеним поретком ударимо да једанпут за свагда пресечемо могућности да се изиграва овај народ у најбитнијим својим интересима, да им избијемо из руку лажно представљање да су за народне слободе док га у ствари подјармљују, да их збацимо са народне грбаче.

Ми нисмо за парламентаризам, јер он је систем погађања око власти, грабљења око пљачке, узурпирања свих права народних, подвлашћивања народа, изигравања народних животних интереса. Он крије у себи тежње да се спречи и укочи сваки покрет да се народ несметано и слободно развија у правцу својих потреба. Он је најбољи заштитник цепкања и сепаратистичких тежњи. Он је извор пропуштања да се права решења донесу у право време. Он је најбоља бусија да се све негира, одуговлачи, изврне.

То пак још не значи да смо против парламента, тј. против правог и јаког претставништва народног које ће имати најширу законодавну власт и стварну контролу над радом владе. Зар се оно што се кроз године дешавало код нас не говори довољно колико је парламентаризам лажно представљао народ? Зар онолике анкете о разним аферама у јеку нашег парламентаризма, с којима се десило по пословици појео вук магарца, не говоре јасно о вредности тога система? Који је министар у то слатко и толико хваљено доба нашег парламентаризма одговарао за своја недела која се граниче с издајством народа? Да ли је тај парламентаризам решио бар које животно питање онако, како захтевају интереси овог народа? Место свега тога тај наш парламентаризам само је сметао да се ствари правилно решавају.

Ми, ипак, хоћемо да брига о народним пословима стварно пређе на сам народ, да парламенат који народ изабере слободном вољом својом буде заиста ковач народне среће, да има стварну и потпуну законодавну власт. Ми хоћемо да се већ једанпут спречи, да влада кроји законе какви њој требају да би се одржала на власти, а парламентарци да вршљају по пословима јавне власти, да намештају и премештају, да стварају хаос.

Да би смо спречили сва ова вршљања ми хоћемо, да вратимо власт правог народног интереса. А да се то заиста и постигне, народ мора постати силом друштвеном. Таква непобедима сила народ ће постати само ако је организован.

И зато смо ми за задружно-сталешку државу у којој ће народ преко својих сталешких организација узети своје послове у своје руке, бирати парламенат какв му треба, управљати својом привредом како је у његовом интересу, доносити законе какви су му потребни, контролисати јавне власти, стварати могућност за друштвени напредак и благостање, једном речи, имати потпун и стваран утицај у свима правцима народног и друштвеног живота.

А ето тога се баш сви боје.

Димитрије В. Љотић

НАРОДНИ ПУТ

Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа

7. IX 1941

-Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа?
-Ако схвати да се битке изгубљене сабљом могу добити памећу.
-Како то мислите? Објасните нам то мало опширније.
-Ми смо у нашој историји досада све губили и све добијали на сабљи. То је ударило херојски печат целој народној души. Против тога печата не само да човек не може ништа имати, већ се мора управо дичити њиме, јер док се другим дају поруке да херојски мисле, дотле српском народу такве поруке нису потребне. Али ми смо, вођени слепим и лудим вођама, водили такву непаметну политику да смо, без икакве потебе, на своју рођену штету, 27. марта извукли мач из корица, који нам је 18. априла на бедан начин по нас, избачен из руку. Оно што нашем сраму додају још нарочити бол јесте чињеница да нам победник с правом може рећи, па нам то и говори: „Шта вам је то требало? Ми вам то заиста нисмо желели“.
Ми смо, дакле, изгубили рат. Јер тек не могу бити тако луд ни тако слеп ни тако покварен па да верујем, да нешто прикривеног оружја и разбуцане спреме може извојевати наш спас, кад је искуство од 6. до 15. априла показало како смо преслабо прошли са свом огромном спремоми организованом војском коју смо имали. Хоћемо ли, дакле, сад кад нам је мач из руку избијен, да клонемо? То мислим, да нећемо, јер нам не да херојски печат историје коју смо с мајчиним млеком у се упили. Ради се само о томе на који ћемо начин борбу продужити.
-Кажите нам неколико речи о начину те борбе?
-Један је онај који предлажу комунисти по шумама, са својим ортацима, одбеглим разбојницима. Тај пут води потпуном уништењу и истребљењу нашег народа.
Други је пут разума, којим мора ићи сваки родољуб, сваки онај који више воли свој народ него црвену Москву или масонско-плутократски Лондон.
-А шта сад, дакле, саветујете, разум?
-Прво, одупрети се јуначки комунистима и разбојницима, као што чујем да су наши стари четници већ предузели, а чему треба и остали народ, наслоњен на своју владу, да следује. То је прва и најважнија ствар.
Другу ствар коју памет саветује јесте да обуздамо разбукталу себичност своју која слепо ради на нашој пропасти, изазивајући анархију у привредним и социјалним односима. То нам доноси несташицу и глад, иако сви знамо да је баш ове године Бог мислостиви дао добру жетву. И ту разум саветује да себе победимо и ја херојскијег пута од тога не знам, пошто знам да свака шуша може из заседе другога победити, па чак и јунака, а себе победити може само херој.
Треће што памет саветује (а што у ствари саветује на прво место, а ја сам само ставио на треће) јесте да пронађемо свој рођени духовни народни пут. На првом месту то саветује разум, јер је наше духовно беспуће узрок нашег данашњег тешког положаја.
Наша слепа, одрођена и однарођена, школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела за Голеч Планину. Наше су школе, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељи народа. Оне су позвате да народу очи отварају, а у ствари, највећи део оних који кроз школе прођу остају духовно слепи. Тако је од основне школе до Универзитета. Јер да није тако, како би од 1932. године Универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао присуствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле каналикроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао наоруд вид духовни? Зар би било могуће да највећи део „интелигенције“ народне буде одат интернационалном и анационалном духу, а стран потпуно нашем народном схватању света и живота?
Ухватити се, дакле у коштац са тим интернационалним и анационалним раком, што је школе наше узео као најповољнију средину кроз коју ће се развражити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и опште благостање у економским и социјалним односима – и одупрети се и победити растућу анархију комуниста и разбојника – јесте једини пут који нам разум саветујеза спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама
Мислим да увиђате да за такав пут треба много херојства, бескрајно више него за онај први – комунистички и разбојнички.

Питања и одговори

21. IX 1941

1)Можеш ли ићи по густој магли или по мраку, српски роде?
Можеш, али и полако и опрезно, пипајући. Иначе можеш зло проћи, нарочита ако је пут и иначе опасан. Тако то говори твојој деци мајка њихова. Тако говори сваки прави учитељ.
Ко ти другчије говори, непријатељ ти је. Ко те другчије саветује, злотвор ти је, ма шта му било на језику.
Јер ти знаш из рођеног свог искуства, да је врло често „на језику мед, а у срцу јед“.
Тако ти и ми говоримо: густа магла и тешки мрак су се свили над земљом; корачај опрезно, пипајући, јер ис у провалију пао, али иако дубоку, још не и најдубљу, па се можеш отиснути и пропасти без трага.
Тако смо ти говорили пре него што си пао у ову јаму, док си слободан ходио горе, изнад провалије. Али, или не допре глас наш до тебе – услед паклене дреке оних што су те другачије учили – ти га не чу, или га не схвати; тек смело закорачивши и снажно кренувши у маглу и мрак ти се, роде српски, отисну низ подмуклу литицу и заустави се тек у њеном подножју.
Онда нас ниси чуо. Почуј нас сад.
Онда су ти говорили да је наша реч реч издајника. Почуј нас сад бар, кад си својим падом утврдио да није издајник онај ко те је учио да се чуваш од провалије, већ они што су ти говорили супротно и тако те довели до садашњег положаја.
Зар ћеш опет дозволити да те уче исти учитељи?
Зар ћеш одбацити ово своје искуство?
Тако ти питање чиним, а одговор ти самом себи дај, роде српски.

2)Ако ти је сабља, роде напаћени, из руку испала, хоћеш ли се бар памећу својом пслужити – или ћеш пак и памет одбацити, па дозволити да те туђа и луђа води?
У борби се човеку дешава да остане без оружја, али се тада свако памећу служи да себе из грдне невоље, колико може, извуче.
Истина је и то, жалосна и тешка, да си ти зато сабљу и испустио што те је, пре тога већ и туђа и луђа памет водила. Јер да си гледао својим орловским очима и мислио својим оштрим умом, не би ти никад ни дошао у бедни положај у коме ти је сабља из руку твојих морала испасти.
Али ако ти се то онда десило, зар ћеш дозволити да ти се сад поново „исто то, само мало другчије“, страшније и теже, деси?
Сети се роде српски, шта су ти говорили пре пет месеци. Зар то не личи као јаје јајету на ово што ти говоре данас? Зар ти онда нису говорили о поносу, части и јунаштву они што су се после неколико дана показали без поноса, части и јунаштва? Зар ти онда нису говорили о „слободи“ твојој људи који су те одвели баш у ову неслободу? Зар ти онда нису дали да чујеш о опасностима и тешким последицама, већ те, напротив, обмањивали, лажно ти износећи положај и стање оне стране на коју су те гурнули? Зар није тако било тада, пре пола године?
А зар сад опет не чујеш исто то? Као да није прошло пола године, већ као да смо тек пред пролећем – као да није протекло толико воде Дунавом, као да нисмо ништа доживели овог пролећа и овог лета – као да нисмо, благодарећи баш таквој речи и таквој памети, доживели све ово.
Они, роде мој, што ти тако говоре, рачунају да ти је памет као у свраке, кратка и танка. Они мисле да ти ниси ништа упамтио, ништа схватио, ништа дубоко преживео.
Као коцкари што су се кладили на једну карту па изгубили, јер ова није изашла, што поново удвајају улог опет на исту карту, уверени да ће овог пута морати изићи – тако и они, осрамоћени због губитка на коцки на којој је срамно прокоцкана Југославија, сад улажу поново на исту карту – с исто мало памети и мало среће – судбину Србије и српског народа.
Тврдоглаво и сујетно се везали за карту која не излази и све на њу стављају, срамно се коцкајући у судбину недогледних векова твоје земље и твог народа. Место покајања, место усрдног и пожртвованог рада да се поправи што је коцкарска страст упропастила, наши коцкари продужују с туђом судбином лудо коцкање.
Тако они. А ти, роде српски, зар ћеш ит ту коцку допустити, коцку, у којој ус губитак твоја и пропаст сигурни, без обзира како ће се цела игра свршити, пошто је јасно да ће оно мало заосталог ти капитала брзо отићи, пре него што главни партнери ову игру сврше?
Зато те и питам: хоћеш ли се ти, што ти је сабља из руке испала, бар памећу својом служити, или ћеш пак и ову одбацити и дозволити да те туђа и луђа води?
Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.

3)Знам и осећам свим својим бићем да ти је данас претешко.
Али и то је оно што ћу да те питам, зар мислиш да ће ти ико осим Бога помоћи?
Зар си заборавио сву поуку свога тринаестовековног искуства, да Бог праведни удара бреме на рамена народима и сам Бог милостиви дозвољава да бреме са себе скину?
Право бива „због големих наших саогрешења“ као што вели твоја песма – друго бива кад се „испуни време“, кад „земан дође“ – као што то вели друга твоја песма, роде српски.
И никад и нигде није било другчије него увек тако.
А теби стално говоре твоји унесрећитељи, што су те својим сулудим вођством и саветима до овде довели, све друго само не то. Уче те да ти своје осврте упућујеш час на запад, час на исток, само не на Бога страшног, Господара свега што постоји, и на себе.
Зар је, међутим, могућа да те ико други из садашњег стања извуче осим Бога, који ће то учинити кад „земан дође“, кад се „мера твог наказања испуни“, кад сазру ствари, кад нарасте тесто из кога је Господ дао месити и умесити хлеб народима?
А ти, док ти очи лутају од запада на исток, и од истока на запад, ометаш тиме дело Божије, продужујеш „време“.
Не велим ти да постанеш присталица вере у судбину, вере која држи да је све унапред писано, као у камену уклесано, „суђено“ – а сад има само да се то и „деси“.
Наша вера је вера не у скамењену судбину већу у живог Бога.
Бог одређује судбину нашу по делима нашим, правдом и милошћу својом. Ти си то знао роде српски, од кад си се у Христу родио.
Зар си дакле заборавио сву поуку свог тринаестовековног искуства да Бог праведни удара бремена на народе и исти Бог милостиви дозвољава да се бремена скину?
Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.

По осми пут

12. X 1941

Није то било давно. Али толико се догађаја, и још како огромних, у том раздобљу догодило, да изгледа као да 9. октобар није био пре седам већ пре седамдесет година.
Али ето и тако удаљен, он остаје незаборављен и чак ни осенчен. Напротив, сви догађаји после њега објашњавају се њиме.
9. октобар 1934. године погодио је Југославију посред срца.
Ми смо додуше, погрешно тумачећи тешки плач што се чуо од Сплита преко Загреба до Београда, а одатле по васцелој земљи, судили да су се злочинци преварили, и да Југославија није погођена.
Али речи које је Краљ умирући изговорио стварно (или ус се пак само причуле онима око њега што је опет исто) нису биле аманет (како се мислило), већ опомене Стражара који се смењује и који закорачивши с оне стране видљивог, види и оно што долази, па још налази, ужаснут виђењем, снаге да проговори само две речи, које показују неисказану страхоту догађаја који наступају.
Он је дрхтао за живота свог над својом земљом. Гледали смо својим очима једне вечери на Хан-Пијеску како му се бурно груди дижу и спуштају од тешког узбуђења што му причини кратка визија тешке судбине њене. Изнад свега другог, његовог личног и породичног, он је имао пред собом земљу своју.
Он је осећао свим својим бићем да јој је баш Он, и нико други, Домаћин. Сви други могу спавати и дремати, али он не може и не сме. Сви други могу мислити на себе и своје, он сваком својом мишљу мора сваки дан и сваки сат бити искључиво везан за своју краљевску мисију.
Али две сметње су постојале; једна изван њега, друга у њему.
Изван њега постојао је сплет организациони, тајни и јавни. Тај сплет је имао једно за циљ; Краљ је украс, лутка. Величанство, али неодговорно и зато немоћно. Краљ не може бити домаћин. Домаћин ће бити хиљадуглава охлократија и партија, само Краљ то бити неће.
А она у њему била је трагичнија: он није јасно, будући претеча свију других националних револуција, видео како ће је извести. Он је знао јасно да не може натраг, али није видео јасно како ће ићи напред.
Отуда је лако, као Гордијев чвор његов велики имењак, пресекао ону прву препреку и показао се јавно и смело своме народу у својој домаћинској улози и био сузама усхићења и оданости поздрављен одиста одушевљено на Бадњи дан 1929. године. Божић је те године био одиста везан с радошћу коју је давала нада да ће Краљ са Народом својим поћи путем, за којим је све живо жудело, о коме су слутње слатке шапутане речима неисказаним више наше Земље, по чијем Небу су „прилике“ давно навикле да говоре народу својим језиком.
Али оне друге препреке нису биле тако слабе као прве и с њима се Краљ борио од тог Божића па све до своје смрти. Он је падао и дизао се, грешио и исправљао се, тражио, налазио, губио, опет траио – али прави пут није нашао.
Осећала се херојска воља његова да нађе – да победи себе (супортоно онима који све побеђују, само не себе). И сигурно би то и било. Дело би изникло из хаоса, сумње и колебања би нестало, светлост сазнања би их разгонила, да у Марсељу, у уторак 9. октобра 1934, није злочин, у тами подземља припреман, пресекао живот Краља Александра. Његово убиство су плели сви они који нису хтели да краљевски Херој пронађе прави пут и своје земље.
Требало је да Југославија остане само по форми национална држава, али не и народна држава. Требало је да Југославија остане само оквир, натпис, изречена али недоречена мисао, празна љуска без органске садржине. Требало је зато да народ остане без вере, расут као стадо расуто, и без домаћина, без пастира.
Отуда су и јавни и тајни непријатељи запањени 6. јануара силином и снагом Краљевског Геста, већ 7. јануара отпочели да рују и снују да се Краљ заплете у хаос и не избије на прави Краљевски пут.нису одмах помишљали сви на смрт његову. Дуго се нису сложили. Једни су мислили да ће га вратити натраг, други да ће га учинити својим, трећи су се надали на замор и немоћ његову. Али сви су напослетку видели да су им наде без основа, да је Краљ упоран и неуморан у свом делању и стремљењу ка правом путу. Тако је одлучено да се конац живота његовог пресече.
Не знам да ли ће кадгод пред људе изаћи историја подземног рада који је довео до Краљевог убиства. Али кад буде познато утврдиће се то што смо напред извели да је Краљ пао само зато што се није хтео одрећи своје домаћинске улоге и што је упорно тражио себе у њој и њу у себи и био вазда на стази која га је право жељеном циљу и водила.
Једном, у мају 1931, кад писац ових редова наваљиваше на свог Краља да прихвати нацрт будућег уређења земља, упита Краљ:
-А реците ми молим, има ли у којој год земљи тај систем који ви предлажете?
-Место одговора Величанство, дозволите Ви мени да поставим друго питање: да ли сте Ви петог јануара питали себе, да ли у којој земљи има шести јануар?
-Нисам.
-Е па како хоћете, Величанство, да сад излазак из 6. јануара личи на решења која себи дају друге земље? Сасвим правилно Ви шестог јануара нисте поставили то питање. Ви сте видели невоље своје земље и за њих сте тражили решење. Сад морате исто тако. Ви сте шестог јануара били револуционар иако Краљ. Не бих Вам, вероватно, уочи тог дана то саветовао са разлога које сам Вам другом приликом износио. Али Ви сте то учинили с великим успехом. Сад морате ићи до краја и извести своју Краљевску револуцију, дати трасу будућег пута своме народу онако исто оригиналну као што је оригиналан био и шести јануар, као што су историја Ваше Земље и Вашег Народа, дух и стремљења његова оригинални, а на копија и плагијат ма чијег духа, покрета, историје.
-Имате право, одговори Краљ. И сам увек видим то и тако. Нема другог пута него тај што је.
Али тај пут није нађен до 9. октобра. Рекли смо и зашто. Упорна воља пак да се нађе плашила је многобројне непријатеље и одлучила смрт несаломљивог Хероја.
Тог дана је Југославија бачена у стрму раван која се завршавала амбисом.
Сасвим обичне, а не пророчке, очи су то могле видети. Сасвим обичан ум је то мога открити.
И то под једним условом: да у срцу има љубави за свој народ. Без тога је све било невидљивои неразумљиво, чак је могло изгледати и потпуно безопасно.
Краљ Херој је имао ту љубав. Они после Њега нису је, изгледа имали.
Краљ Херој се због тога, грешећи и падајући, исправљао и дизао и хитао путу спасења. Они после Њега су мирно и хладнокрвно, као чистокрвни Енглези, пустили да држава и народ клизе низ исту ону стрму раван у провалију пропасти и ропства.
Краљ Херој би ту пропаст избегао. О, то ми сви што смо га познавали добро знамо. То осећа цео његов народ и данас. Поред свију лутања и грешака, у Краљу је била снага несаломљива, смелост неустрашива, пожртвованост изненађујућа, а све је излазило из љубави непресушиве и осећања домаћинске одговорности према Отаџбини и Народу.

*

Има једна фотографија Краљева коју би велики неки уметник требао да овековечи на платну. У неком селу србијанском он иде с неколико сељака. Раскопчан му шињел, а он корача и сав се предао слушању приче једног средовечно сељака. Краљ сагао главу и слуша предано и предивно, како је само он умео да слуша чак и стари тешке и непријатне, које би његови министри, начелници, секретари или чак и пандури окатегорисали као „опорочавање власти“.
Јер Он је домаћи ове земље био и хтео бити свом снагом својом. А ДОмаћин мора да види, да чује и да осети.
То су му оспоравали једни. У томе су га спречавали други. На томе су га убили трећи. И истинита историја наше Земље, кад буде написана, утврдиће да ус све невоље које су нас после тога запљуснуле тако обилато, и дошле зато што је у Марсељу 9. октобра 1934. погинуо Краљ Алексанрад.
А да је у нас остало више способности да непосредно изражавамо себе, а мање другога, опет би негде у Шумадији, као онај спомен-камен Стевану Високом, нашла будућа покољења запис:
„Благоверни Господин и Краљ. Добри и благи и слатки Господин!
О тешко оном ко га на овоме месту виде мртва!“

Ни врући ни хладни

19. X 1941

Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу.
То је исто тако умесно данас, као кад би га позвали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спреми добар и обилан ручак и вечеру.
Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетан мали број људи данас у стању то да има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступано кеси онога који би га хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало ао подсмех жељнима огрева, млека, масти и меса – и они би, увређени морали гњевно одговорити: „Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!“ Зато такав проглас сигурно нећемо ни читати.
Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, чувајући се добро да кажу како ће се доћи до мира, слоге и љубави. А да би то резервисање било још видније, они су се пазили да ниједном речју не помену ко су ти људи у нашој земљи што вређају мир, слогу и љубав, што убијају свештенике и друге мирне грађане и вређају цркву.
Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода. Истина је да оно ипак не мора донети плода: зависи где падне, на пут, камен, у трње или на плодно земљиште. То зависи од оних који речи слушају, ту ће они одговорити. Али, кад ми неку реч разговарамо, од нас се тражи да нам речи не буду празне, штуре, узалудне, и за сваку нам такву реч вера наша прети одговорношћу пред Судом.
Ако дакле, наши архијереји кажу нешто, онда то треба да буде једро, пуно животне снаге, тако, да ако ипак остане без плода, да то не буде због штурости њихове речи, већ зато што је „једно зрно пало на пут, друго на камен, треће у трње, а четврто тек на плодну земљу“.
Позвати грађане на мир, слогу, љубав, јесте празна реч у време немира, неслоге и мржње, ако се не укаже отворено, смело, јасно и конкретно на пут којим ће се доћи до тих одиста ретких добара. А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли онима који су „со земљи и видело свету“.
Нисмо од оних који уживају да зло говоре о црквеним представницима. Чували смо се врло пажљиво од тако чега. Зато ће нам се ваљда више веровати да сад немамо куд него да говоримо овако отворено.
Ако живот обљутави, со ће га засолити. Ако је свет у тами, видело ће га просветлити. Али ако со обљутави а видело постане тама – шта ћемо онда? Ко ће чувати со без укуса и погашена видела?
Невоље због којих су архијереји написали посланицу су велике. Они то и излажу, па у неколико и набрајају. Али површно, овлаш, не улазећи у суштину и не називајући сваку ствар својим именом. Дају утисак као да су против воље уопште и говорили, као да су више волели да ћуте. И штета је што нису ћутали.
Цркве су увек највише грађевине у сваком људском насељу. И с правом: са свију страна треба да се могу видети – као куле светиље. Али, шта помаже кула светиља из које не избија светлост? Коме ће она пут указати? Кога ће она од опасности одстранити?
Народ зида куле црквене. И добро чини. Али уље еванђелске љубави у светионик архијереји треба да уливају. Јер откуд ће светлост еванђелске љубави да сине, ако уља нема наливеног тамо? А ако у опасна, тмурна и буран времена светионик откаже и не светли – како људи и народи да не залутају?
Таква су времена баш данас. То каже и посланица. Па наставља и вели: „Склоните се с буре у тихо пристаниште“.
А ми велимо: „Сасвим добро. И ми то желимо. Али, реците нам како доћи до тог тихог пристаништа? Покажите нам и осветлите пут.“ А на то баш посланица не даје одговора. Остаје нема. Ту баш кула светиља остаје без светлости. Шта онда вреди њен позив у тихо пристаниште?
Јер и генерал Недић позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито.
Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? Шта их у том погледу чини немим? Ако пак мисле да није исправан, зашто то не кажу?
Зашто не оду њему, па га науче и просветле и покажу му у чему нема право? Зар то није њихова духовна и национална дужност?
Знамо, међутим, да то нису чинили. Знамо, напротив, да су појединим лицима пребацивали „што не спасавају ситуацију“, „што се не прихватају положаја који им се нуди“, и саветују да „изиђу из резерве и узму власт“.
Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда и пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простордачно, еванђелски – да може разумети „и роб и господар, и стар и млад, и богат и убог.“ Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без ове основне еванђелске садржине?
Није Еванђеље противу опрезности нити је неопрезност еванђелска врлина. Саветује нам оно да будемо „мудри као змије“. Али не да будемо само то (јер би нас онда одвело са овог пута). Упућује нас оно да се у безазлености угледамо на голубове. Наша кривица ако заборавимо да су те две поруке органски, нераздељиво везане, те срам на нас пада ако смо само лукави као змије, а подсмех само нас погађа ако смо само неопрезни као голубови.
Пишемо ове ретке са жалошћу. Нама одиста није лако писати ову прекорну реч. Али зар се може даље ћутати?
Није време данас српском народу нимало угодно: изложен је свакојаким невољама.
Али и пре тога духовно је тако било. Ово данас је само отеловљење оног што је духовно и пре тога постојало.
Тада смо се обраћали црквеним представницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оруђа, да покупе своје расуто стадо, да укажу пут спасења. Нису нас чули или разумели.
Место тога су „као они што траже славу код људи, а не славу код Бога“ обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја.
Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен?
Комунисти за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу, ни метеже, ни побуне, јер то не води животу српског народа. Чак и они што су сретно добегли до Лондона поручују да се чува мир и да се народ клони саботажа и побуна.
Црквени представници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ни једне речи који је од два пута бољи: онај којим иде Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је славније и мудрије било – ћутати.
Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих Богоспасених епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте?
Нико од њих нити је тражио, нити му је требало, нити би им дозволио, да они говорећи против бољшевизма славе стање у коме се сад налазимо, и које сигурно (ми то знамо најбоље) није нимало славно.
Али из овог свог стања садашњег народ наш може пасти у још теже, у још страшније, у још мање славно. Рећи му то отворено, истинито и часно била је еванђелска дужност архипастира Српске Цркве.
Да тако није сад први пут, показује нам блиска прошлост.
Чему ће то пак одвести, показаће нам будућност!

Царски пут и странпутица

26. X 1941

Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.
Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.
Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.
Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забанио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.
Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историјске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.
Нема народа који је у догађајима што су се пред њим изашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш.
И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећног дана, искаже потом тај свој пређени пут – и да као у огледалу неком покаже како су га Небо и Земља учили да се на том путу одржи.
Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.
Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.
И наш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.
И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег слепила.
Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на странпутицу?
Прелазимо преко наше личне невоље при том, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.
Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.
Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили – онда се не би за нас говорило да смо издајници.
Да смо говорили, као други, да је Немачка слаба, да су Енглеска и Француска јаке, да Совјетија води словенску и руску политику – онда за нас не би говорили да смо издајници.
Да смо говорили, као други, да ће Југославију да спасе „споразум“, а не, као што смо говорили, да је тај споразум у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести – онда за нас не би говорили да смо издајници.
Уопште. Да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут, пут славе и величине, пут царски – а не пут срама и пропасти, странпутица – онда за нама не би викали да смо издајице.
Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да старно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.
Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право – да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред – и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пута сагледа.
И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покажу да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја – подмукла пропаганда слепих вођа, гњевних (што су лудо водећи доживели слом, и трдоглаво желећи да устрају на истом путу лудо верујући да ће на крају имати право) – истим начином, каменом и блатом, гађати нас из подземља као издајице.
Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства – што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. Ми смо зато издајници.
Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. Ми смо зато издајници.
Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила..
Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.
Нису издајници они који су својим сулудим саветима и делима припремили Кослерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.
Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину“.
Понављамо: прелазимо преко своје личне невоље, као што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па ти и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.
Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су довде и довели.
Али да ми нисмо доживели то опште слепило – зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?
Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.
Али толика је и таква копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе чечваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.
О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе – а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?
О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Поновни позив

26. X 1941

Познато је да сам на челу Збора. Оно што је мање познато, то је да сам увек желео да се скупе све позитивне стварлачке националне и социјачне снаге, да нађу истинита начела и правилне смернице и да заједно крену једним путем, путем Народног Спаса.
То сам 1936, 27. септембрана збору у Београду код „Славије“ истакао. То сам много пута и на многим местима, усмено и писмено, изрекао. То и сад кажем.
Нас је наша партијска поцепаност онеспособила да видимо интересе опште. Треба то да одбацимо. Треба да нађемо свој народни пут и њиме отворено, мушки, чврсто да пођемо.
Народне масе осећају ту поцепаност. Збуњени су због тога. Расут је народ те не може свој пут да нађе, као стадо без пастира.
Шта нисам чинио све да стадо буде скупљено?
Обраћао сам се Кнезу да учини шта треба да се народ скупи! Молбе су остале без одзива.
Обраћао сам се Цркви да учини шта треба да се народ скупи! Молба је остала без разумевања.
Обраћао сам се политичким и народним првацима да свој народ скупе. Молба је остала без одјека.
Обраћао сам се и војницима и грађанима да свој народ скупе. Они су мислили да то није њихова дужност.
Сад смо пали у провалију. Али не још најдубљу. Има и од зла горе, а од црног црње.
Треба пронаћи пут спасења. Треба га целом народу истаћи. Треба заједничи на тај пут ступити. Треба чврсто и непоколебљибо њим корачати.
Зар има тако мало људи окатих у нашем народу?
Зар је љубав и самопрегоревање тако у нашем народу ослабило?
Зар заиста нисмо у стању да се одрекнемо себе или својих заблуда – иако видимо да ће сви и све пропасти?
То питамо сад.
А опет молимо и позивамо на окуп.
Ето генерал Недић је истакао заставу да нас све свије и скупи.
Зар је могуће да то не видимо и да му не приђемо?
И то сви који осећамо да смо повезани нераздвојно с народом својим и да сами о својим интересима најбоље мислимо кад их умемо потчинити интересима нашег народног друштва.

Дража Михајловић и комунисти

23. XI 1941

Очи и разум служе људима да им унапред открију препреке и опасности које им се на путу налазе.
Они људи који те препреке својим очима не виде или својим разумом не открију, показују се слепим, иако очи имају, иако нису без разума.
Како пак то бива да човек може гледати, а не видети – и мислети а лудовати – потражите најстарију а најсветију књигу света, па ће вам она многобројним примерима из историје разних народа показати да су то врло честе појаве, а речима кристално јасним објаснити откуда ове долазе.
Моје није да то овде износим. Ово само стављам као увод кратки, да бих данас могао рећи да је наша нејуначка пропаст открила многе наше недостатке. Али сигурно и право правцато чудо од слепила које је ударило водеће наше људе, па ни очи ништа не видеше, а разум ништа не откриваше од страховитих опасности којима смо трчали као луди у сусрет.
Доћи ће време ша ће и о томе историја говорити својим као у камену уклесаним истинама, а опет видовити слепац раствореним истинама у лепоти као млеко напајати дух народни новим поукама како је и само небо говорило Србима жеље своје – али кнезови народни, овог пута, слушајући друге жеље, вођени другим приликама, нити видеше нити разумеше.
Сад овде хоћу само да изнесем низ чињеница које ће показати слепило једног вишег генералштабног официра наше војске, слепило којим је он успео заразити знатан број нижих официра – а које је за последицу имало и Мачву, и Краљево, и Крагујевац и многа друга места чије је мучеништво још у тами.
Ради се о генералштабном пуковнику Дражи Михајловићу.

*

Није мој обичај да пређем у грдње.
Говорићу језиком јасних чињеница. Ту ће се најбоље показати опет оно исто чудно слепило, које нас је довело до 27. марта и 6. и 18. априла.
Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михајловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логоро. Он се повукао на Равну Гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације, која је себе представљала као језгро некапитулиране војске.
Разуме се да правно ова претензија не може стајати на ногама, јер је јасно да је југословенска војска капитулирала, наложивши свима својим члановима да имају положити оружје пре непријатељем и да се више не смеју борити против њега. Правно је дакле и пуковник Михајловић ратни заробљеник баш као и они у заробљеничком логору – и то по вољи Јогословенске Врховне Команде. Ако пак он то не признаје, онда је правно он обични одметник.
Прва слабост овог официра јесте у томе што ту јасну ситуацију није хтео да види или није имао смелости да прими. Није хтео да се призна заробљеником, али није хтео ни да буде одметник. Он је просто изнео једну немогућу правну теорију, да је он представник једне још недемобилисан војске која је у рату с Немачком, мада му је било познато да је та недемобилисан војска, у ствари, и у праву, предата од стране Врх. Команде у ропство окупатору.
Међутим до 22. јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, ова организација пуковника Михајловића представљала је једну платонску опасност за наш мир. Ничим није испољила своје непријатељство према немачкој војсци, ничим није вређала сигурност саобраћаја. Њени чланови су слободно слиазили с Равне Горе у низину, путовали железницом, долазили у градове па и у сам Београд, налазили се са својом родбином, врло многи од њих примали своје принадлежности, многи обилазили имућније грађане и од њих купили прилоге за јуначке непокорене војнике, причали о свом романтичном животу, изазивали лаокумно дивљње, увлачили нове чланове у те мреже. Од 22. јуна та организација почиње да игра своју судбински негативну улогу. Тада им прилазе комунисти.
До 22. јуна ови – комунисти – су били људи које су с једне стране покушали да ухвате везе (јер име је прљава савест налагала да се на сваки начин обезбеде од могућих изненађења), а с друге стране то су били изванредно вешти ствараоци јавног мњења, они који су шапатом од уха до уха преносили разне вести.
Од 22. јуна уплашивши се за своју слободу и свој живот, они су одбегли у шуме и одмах покушали да ухвате везу са разним четничким, тамо већ налазећим се, организацијама. Спој је био лак и могућ, јер у главама многих наших људи, благодарећи погрешкама режима Цветковићевог, који је признао Совјете, дозволио страховиту пропаганду, његових агената, у лаковерног народа створило се уверење да је Совјетија Русија, да она води руску и словенску политику, да је она заштитник малих, а нарочито словенских народа, да је то социјални и економски рај правде и благостања, и војнички непобедива сила. Противно тврђење, доказивање истине о духу, природи, циљу, методама и стању Совјета било је забрањено. Изванредна књига инж. Васиљевића „Истина о СССР“ готова 1940. године била је забрањена и није се смела растурати све док није пропала Југославија, док су књиге совјетског агента Махина, као и комунисте Драговића биле једина храна нашег народа.
Тако се и могло десити да Милан Гавриловић, иако сам паметна глава, оде у Совјетију пун уверења да ће тамо наићи на словенску мајку, пресилну и пребогату, а кад је дошао тамо он сагледа истину и пише о томе извештаје који су пуни истинитих чињеница о правом стању ствари. Али те истине нису трезниле ни нашу спољну политику па ни самог Гавриловића (јер није био слободан да дође до потпуне истине и у својим закључцима) – а још мање су могле отрезнити нашу интелигенцију, која је својим поступцима показала да то име заслужује само изузетно.
Међу оне који су делили то мишљење спада и пуковник Михајловић са својим присталицама. Како би после тога оним одбеглим комунистима могли сагледати право лице – како према њима имати одређени став?
Па ипак није дошло до спајања. И то због комуниста. Ови су покушали покренути четнике на акцију против Немаца. Ови то нису хтели. А комунисти став данашњих романтичара нису разумели. Ко хоће да седи скрштених руку и не напада окупатора, тај то може и у градовима. А ко већ седи у шуму, тај мора у акцију револуције. Тако је дошло до разилажења, али не и до непријатељства. Комунисти су предложили да се не напдају, да се не пролива братска крв. Комунисти су предложили, а одметник Михајловић прихватио.
Овде да отворимо млау заграду. Био је у шуму још један сличан одметник, генерал Љуба Новаковић. Његова памет била је радикалнија. Он је чак примио сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима и то му је било довољно. Али неподесан за вођу, он је брзо изгубио сваку вредност, па се склонио с Букуље, и ишчезао негде ка југу.
Пуковник Михајловић је радио другчије. Он није хтео отворене комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне редове, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михајловића и одреди комуниста не туку међу собом, иако они не врше саботаже, а ови други то врше у велико.
Друга слабост пуковника Михајловића била ј еу томе што он није видео, ни схватио, да његов смешни став неутралности, у ствари је био баш оно што треба комунистима, и то са два разлога:
Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се тоћак револуције пак покрене, кад добије замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смрвити.
Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису могли ни смели покаати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали „партизанима““ и објаснили народу да су „све српске партије уједињене“. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им не би било успеха. Није им било потребно да их пуковник Михајловић огрће тим плаштом. Било је довољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао.
Комунистима је то било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с петкораком звездом, они су успеавли да се народним масама представе као ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио и пуковник Михајловић. И људи пуковика Михајловића и комунисти били су за народ „шумски људи“, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михајловића – али није било за народ у почетку разлике између партизана комунистичких и „Дражиних људи“.
Покушавао сам од почетак јула па све до почетка септембра, и писмено и усмено, да пуковнику Михајловићу и његовим људима укажем на грех који чине против свога народа, према Србији, чинећи ово што чине. Они су с презривим осмехом ан уснама слушали све те опомене и молбе, и уколико су ове биле топлије и упорније, осећао сам, да њихова слепоћа постаје гушћа постаје гушћа и тврђа. То је за њих био знак да су у праву, да су на добром путу.
-„Шта вам ми сметамо тиме што седимо у планини?“ питао ме је иронично један поручник – емисар пуковников, који је свратио случајно и до мене.
-„Мени не сметате ништа. Али сметате српском народу те не може видети разлику између вас и комуниста. Ви сте ти који тиме дозвољавате да се комунисти могу огрнути националним плаштом. Да вас нема, да сусви националисти у селима и градовима, онда би народ знао да су само комунисти у шумама, и онда би другчије његово држање било. Овако народ не зна. А ви сте ти који га у заблуди држите.“
-„Али ми нећемо да сарађујемо са комунистима“, рекао је поручник.
-„То је сад. А већ сутра мора бити другчје. Данас ви седите на Равној Гори, а на два километра од вас комунисти пале општину у Кадиној Луци. Општинска архива из Кадине Луке није својина ни потреба окупатора, већ потреба и својина српског народа. Ви пак мирно гледате то. За мене је то зло значајна ствар кроз коју видим ваше будуће односе.
Зашто пале архиву комунисти? Да нашкоде Немцима? Сигурно не. Они то чине да би развили револуцију, јер нема револуције бољшевичке док се не уништи двоструки ред шипки на кавезу у коме је људска животиња затворена, два реда шипки: страх од Бога и страх од власти. Палећи несметано архиве они у ствари експериментално показују народу да власти нема, те да је страх од ње илузоран – а онај прави страх, од Бога, то је већ подмукла пропаганда поиздаље, годинама радећи несметано, довољно ослабила и тако њихов рад на ослобођењу људске животиње из кавеза ради њеног слободног изласка и разорног деловања, већ унапред помогла.
Кад комунисти благодрећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада не може снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у ревојуцију од стрене комуниста.
-„Не! То неће бити!“, рекао је поручник.
-„То ће вам већ сутрашњица показати“.
Сутрашњица је и показала. Заједничка акција комуниста и „Дражиних људи“ почела је код Крупња, Лознице и Богатића, да пређе одатле на целу земљу.
Ацију код Крупња повео је пуковник Мисита, против воље и без наређења Дражиног. То пуковник призније у истом писму у коме због тога наређује општу мобилизацију свих војних обвезника. Показало се, дакле, да пуковника Михајловића људи, из таштине пусте заостале по шумама, сад више нису неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви – против своје воље, просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисте лудо дозволиле својим „неутралним“ ставом да комунисти покрену.
У идућем чланку видећемо како је пуковник Михајловић био и остао да краја играчка у туђим рукама све због његове таште жеље да на јевтин начин игра улогу ослободилачког вође.

*

Трећа слабост овог „јунака наших дана“ била је у томе што је сматрао да потписивањем споразума с комунистима он може сачувати неокрњен став официра Краљевине Југославије.
Ово је, разуме се, наивност првог реда. Кад су у Руској револуцији поједини национални људи мислили да могу бити неутрални у сукобима између белих и црвених или чак и споразуме да праве, они су за ту наивност имали и неко оправдање: пре њих није било никог ко би их својим искуством поучио да је такав став само на сопствену штету. Али после искуства Руске револуције слична наивност нема оправдања – осим у невероватном слепили или у уображености онога ко је има. Онај ко је и данас способан за такву немогућност показује се неспособним да ма шта политички или паметно уради, а најмање способним да кога другог још и води – осим као слепац слепца у пропаст.
Ова невероватна наивност је прво утврђена код поменутог генерала Љубе Новаковића. Он је споразумом од 4. септембра први потписао „пакт о узајамном ненападању“ између својих јединица и комуниста. Ту је остављена слобода рада комуниста и националиста – забрањено врбовање и одвлачење путем врбовања чланова туђих одреда – дозвољено да свака страна неће вређати – уговорено помагање у борби против окупатора, а с циљем „ослобођења земље“. Кад пак земља буде ослобођена, онда ће „слободном вољом грађана народ одредити форму владавине“.
Овај југословенски краљевски официр не види колико је морално пао кад дозвољава да се питање облика владавине ставља у зависност ма и од такозване „слободне воље грађана“. Да и не говоримо шта значи ова слободна воља у бољшевичком режиму, где је сам оснивач Лељин показао растурањем првог слободно изабраног парламента руског, у коме су бољшеивици били у мањини, колико мало осећања има за тај „буржоаски политички изум“.
Пуковник Михајловић је следовао примеру овог генерала. Он је сличан споразум закључио крајем септембра, а поновио га је крајем октобра. И док су ова два вискоа официра југословенска закључивањем ових споразума с бољшевицима показлаи одиста невероватну „широкогрудост“, дотле међу собом споразум нису имали, већ су се међусобно оптуживали, па и на смрт осуђивали. Колико да покажу своју начелност.
Не знамо шта је мислио пуковник Михајловић. Можда је хтео сатану да веже уговором. У време кад уговори и међу четитијим људима губе своју вредност, сатана са својим духовним породом нема разлога да се стиди, већ напротив може гордо да укаже да је изигравње уговора управо његова традиција. Или је пак хтео сатану да надмудри. Али и ту је рђав пут изабрао. Јер „ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају“.
Да видимо уосталом шта је добио српски народ, а шта пуковник Михајловић из тог споразума.
У „ослобођеној Србији“ национални људи су били, по овом споразуму, слободни. Разуме се, то не важи за „издајнике“. Њих тај споразум није штитио. А ко ће унапред бити убројан у „издајнике“, то се унапред споразумом не може предвидети. Отуда чујемо да је у самом Ужицу стрељано до 20. октобра око 400 људи. Управо зна се да су цигани ископали толико рака, а колико је бачено тамо лешева, то се сад не може знати.
Али, рецимо да су сви национални људи добро прошли. Замислимо да су они што су стрељани све сами „издајници“, које је оштро чуло „комунистичког родољубља“ пронашло. Није важно што се националисти слободно крећу, ако се крећу (за то није требало дизати устанке, пошто је до 22. јуна та слобода била потпунија и општија него ма која друга коју ови „ослободиоци“ доносе). Важно је да су комунисти добили право да могу да се слободно оружају, да се слободно крећу, да слободно окрећу точак револуције. То је главно. И то им споразум даје. А што неко време могу и националисти слободно да се крећу, то није важно. Кад то време прође, престаће и та слобода, па ће „у име радника и сељака“ комунисти узети све слободе и дати их људима таман толико колико моху да удахну и издахну ваздуха, да попију воде, да поједу колико да одрже снагу и да читају оно што комунисти буду писали.
Дотле, док то не дође, могу слободно бити истицане и српске заставе, поред црвених. Ко како хоће. У Богатићу, кад се ушло, пола црвених а пола тробојних застава је било. Исто тако, као што су се носиле слике Краљеве, носиле су се и Стаљинове, и клицало се и Краљу и Стаљину. А да би то било маси разумљиво, објашњено је да је млади Краљ испросио Стаљинову кћер за жену!
Пуковник Михајловић је и то могао сматрати за успех. Успех је свакако био на другој страни. Комунисти су добили могућност да под заштитом уговора с пуковником Михајловићем могу несметано агитовати за себе, све више уништавајући власт, све више ширећи анархију, све више захуктавајући замајну снагу револуције, све више изазивајући ниске инстинкте људске и вукући их себи.
Ужице је од 21. септембра у рукама комуниста, и изгледа, да треба венац мучеништва међу свима градовима српским да понесе. Оно је постало седиште Срп. Сов. Социјалистичке Републике. Председник је др. Душан Недељковић, проф. Универзитета из Скопља (онај који је у једној брошури о демократији доказивао да право већине долази од веће количинемозгова која се налази на њеној страни – на шта му је одговорио инж. Васиљевић да би по томе дава лужитеља Универзитета више вредели у погледу умном од једног професора Универзитета) али главни су фактори четири Јеврејина, без чијег се одобрења ништа не ради и који се из својих цоба у Хотел Паласу много не показују, али им се од стране председника по двадесет пута дневно шаљу предмети на разгледање и сагласност.
Тамо је скинуо комунизам маску са свога лица. А како би могао да је и држи, кад је Ужице постлао међународно сметлиште где је комунизам сваке нације избацио из себе што је могао. Каквих ти све комуниста ту нема! Нема ваљда европске нације која ту нема свог представника. С њима је пуковник Михајловић, по сугестијама свог политичког и правног савентника Драгише Васића, потпреседника Српског културног клуба из Београда, закључивао споразум!
Тамос еорганизује српски космопол (ком. Сов. омалдине). Да би се привукла деца испод родитељске власти организује се у Ужицу народни дом, где мушка и женска омалдина заједно станује. Ту им се говори о слободној љубави и ова се лсободно испољава. Ту се говори деци против родитеља – каже им се да родитељи нису доводећи их на свет мислили на њих, децу, већ само на себе и на своје задовољство; говори им се да никакву послушност не дугују они родитељима, јер су раздвојени као прошлост и будућност, као смрт и живот.
Тако се већ примећују дечаци и девојчице пред којима старији људи не смеју ни двојица стати на улици да говоре из страха да не буду достављени као „петоколонаши“ и „издајице“.
Забрањене су јавне верске манифестације: помени, пратње, славе. Још мало па би дошло до опште антирелигиозне пропаганде.
Све то није видео пуковник Михајловић. Све је то осетио народ Чачка, Пожеге, Ивањице, Ариља, Ужица, Чајетине, Косјерића.
И сад долазиона последња слабост пуковника Михајловића: четврта по реду.
Он је веровао да преко своје официрске организације може водити српски народ по налогу Лондона, чак и у спрези с асатанским комунизмом. А није видео да ће то моћи неко време, а д аће после тога његови одреди сами предузети што за добро нађу да раскину ту неприродну везу.
Официри југословенске војске – сјајан људски материјал иначе – показали су у току ове несрећне 1941. године много негативних особина. Њих ће историја оптужити за пропаст Југославије. Они су – или бар неки од њих – извели несретни пуч од 27. марта – потпуно несвесни несреће у коју, за рачун туђина, гурају своју државу и свој народ.
Српски официри – они који су пошли са пуковником Михајловићем – показали су се исто тако слепи према несрећи у коју гурају српски народ. Они су остали неосетљиви на позиве које им је упућивао генерал Недић. Многи од њих су га звали издајником. Многи од њих су роварили на све стране (међу њим је био и несрећни генерал Путниковић, кога су баш за време трајања споразума пуковника Михајловића с комунистима, комунисти убили) и утицали на официре и подофицире да не врше своју дужност. Нека, и глупа и слепа ревност, гонила је ове официре да не чују разлоге разума. Нека бар сад знају да комунизам у Србији не би нанео ни стоти део штете да они нису били у организацији пуковника Михајловића – да овај није седео, под утицајем кобног Лондона и злочиначке црвене Москве на Равној Горић и тиме покривао плаштом акцију комуниста – да с њима није заједно вршио мобилизацију ради устанка против окупатора – да није све то облачио у правне формуле закључујући споразум са комунистима – да с комунистима заједно није нападао окупаторску војску! Сав тај огромни вишак штете у крви, имовини и политичким односима нашег народа нека прими на себе њихова организација с њиховим пуковником Дражом на челу!
На срамоту нашу то се није могло објаснити многим генералима и пуковницима, мајорима и капетанима Србима. Али народ је ипак сам видео то што нису могли видети они који су га требали водити. И реагирао је на свој начин.
Пожешки крај са Ариљем и Ивањицом показао је анјвећу отпорност према комунистима. У Пожеги су комунисти били само шест дана у септембру, а одмах су били прогнати од стране националних четника и добровољаца. Ови нису имали куд, после тога него да се придруже пук. Михајловићу, да би очували Пожегу и цео крај Моравице слободним од комуниста. И тако по споразуму, у Чачку остану и комунисти и Михаиловићевци, у Пожеги само Михаиловићевци, у Ариљу и Ивањици једно време обоје, док четници не преотму маха и не остану сами тамо – у Ужицу пак сами комунисти.
Тај крај – пожешки – није могао мирно подносити ту сарадњу. Воз између Чачка и Ужица пролази кроз Пожегу. Пожежани су прегледали возове. Скидали су муницију и оружје намењено комунистима. Они су отпочели у октобру да раде активно на свом плану да пресеку фактички везе пук. Михајловића са комунстима. Зато су спремили напад на Ужице у договору за златиборцима и црногорским срезом, све без знања и против воље пуковникове. Напад је требало да почне 2. новембра. Напад је и почео. Око 2000 пожежана кренуло је тог дана на Ужице и допрло у три колоне до Трешњевице. Али златибораца и црногораца није било. Изгледа да су их комунисти зауставили и разоружали. Тада се комунисти с великим снагама појаве и одагнају Пожежане ка Пожеги, коју заузимју 3. новембра, после огорчене борбе, у којој су Пожежани били присиљени на повлачење због нестанка муниције. При прелазу Скрапежа пало је на неколико стотина комуниста: од Срба интелектуалци, иначе цигани, јевреји, Маџари, Бугари, Арнаути, Хрвати.
-„Не уме да ми каже српски – баци пушку – него ми довикује нешто на неком неразумљивом језику“, причао ми је један пожешки сељак.
За ова два дана, пуковник Михајловић је чинио огромне напоре да обустави борбу. Слао је делегате у Ужице и Чачак. Слао је налоге Пожежанима да обуставе борбу. Али ништа није помогло. Борба се није обустављала. Сам српски сељак је видео даље и боље од генералштабног пуковника Михајловића и његових политичких саветника.
Разговарајући с истим сељаком, упитах га:
-„Добро“ доћи ће српски одреди сигурно, кад нареди Генерал, да ослободе и твој крај и разбиће комунистичке банде, као што су их свуда разбили. Али остаће ту и тамо усамљене двојке и тројке. Реци ми: да их после не приме сељаци и не очувају преко зиме.“
-„О господине! Само нека се разбију ове главне њихове снаге – а за те усамљене се не бој. Никог на свету није омрзнуо тако сељак наш као комунисте. Семе ће им затрти. И да знаш, не наше одреде већ ће и Немце дочекати цвећем, као ослободиоце.“
-„Па откуд таква мржња код вас на комунизам?“ – упитах га.
-„Упознао народ комунисте. Ништа не треба више да му се прича. Сад он може да прича о комунизму. Осетио га је. Видео је народ да су комунсти и против БОга и против Краља. Како би онда могли бити за народ, кад народ не може без Бога и без Краља.“
И комунисти су се приближили Равној Гори. Пуковник Михајловић је покушао да задржи код себе трупе, али ове више неће да чују за његов став. Пожешки одред је дошао генералу Недићу и ступио одмах у борбу с комунустима на Руднику.
А пуковник Михајловић месец дана пре тога остављен од стране колубараца, сад бива остављен од ових других. Усамљен, он поручује да се повлачи с терена, баш оног дана кад га Лондон производи за генерала, колико да покаж да увек мора да задоцни.

*

Иако је пуковник Михајловић тешко скривио српском народу због десетине хиљада мртвих, због многих милијарди имовинске штете, због анархије и пустоши којој су његови понајбољи делови били изложени пуна четири месеца, не бих његовој личности посветио оволико времена – да није било потребно у његовом случају испитати како од слепила не чува ни генералски, ни пуковнички чин, ни генералштабна струка, ни патентирани политички саветници, ни добра ни јака организација. Јер ето пуковник Михајловић је све то имао, па је опет био слеп од чудног слепила – које му није дало да види ни прст пред оком.
Слеп он се на челу своје организације наметнуо да водио знатан део западне Србије.
Резултат је поразан: хиљаде порушених кућа, десетине хиљада упропашћених домаћинстава, милијарде штете – и огромна, нова, непроцењива и ненадокнадива политичка штета српског народа.

Свом снагом напред до крајње и потпуне победе

Наш уредник поставио је за Божићни број „Наше Борбе“ г. Љотићу следеће питање:
-У првом броју „Наше Борбе“ рекли сте да је прва наша дужност да се сузбију и разбију комунисти у Србији. После разбијања комунистичких банди шта треба да ради наше друштво да би било боље српском народу?

Комунистичке банде су биле и јесу само спољна манифестација с једне стране наше духовне пометености, а с друге стране разбуктале себичности.
Да ми знамо свој духовни пут, да га нисмо изгубили (као ждралови по каткад у касно јесењој магли што свој изгубе) не би нам се могло десити да комунизам нађе у нашем народу толико број свесних и несвесних помагача.
Да држимо своју себичност на узди, у руци. Да смо прво терористи према самима себи, ми бисмо били правичнији према другима, а самим тим би стварно било мање повода за комунистички бес рушилачки. Али у нас ври себичност и ми је не спутавамо већ јој слободно дајемо маха.
Ви ме питате: које задатке после разбијања комунистичких банди има наше друштво!
Одговор је јасан: савладана је ерупција комунистичка, али вулкан је жив. А том вулкану главну снагу дају та наша духовна пометеност и та наша разбуктала себичност.
Савладати ерупцију је нешто, али није све. Док вулкан живи и ради, опасност од нових ерупција је непрестано ту.
Наш народ мора да сазна одакле му опасност прети.
Он мора да сазна да нема веће опасности за њега самог од њега самог, а то ће рећи: од те духовне пометености и од те разуктале себичности.
Нико му живи под небом веће несреће не може учинити, него што то могу његове велике и смртоносне бољке.
Њему су стално говорили о његовим спољним непријатељима. И он их је мрзео. А нису му казали да он нема већег непрјатеља него што је сам себи кад изгуби свој духовни пут и кад пусти да се разигра несметано себичност.
Сад треба обратно, да уђе у сама себе и ту упозна свог највећег и одиста убиственог непријатеља, кога је досада мазио и хранио.
Јесенас нам је била дужност да се боримо против комунизма , те духовне пометености и отеловљене себичности. И добро смо радили, јер је комунизам сачињавао непосредну опасност.
Данас се морамо обратити корену одакле је комунизам избио и зло из корена ишчупати.
Отуда наш народ мора (као што је омрзнуо комунизам, пошто је сазнао за зло које доноси), да упозна корен његов, да га омрзне свом душом својом, и да га чупа из себе, као коров што се чупа из оплемењеног усева.
Борба против разбукталог комунизма била је тешка. Али скоро је завршена.
Борба против корена му духовног је тешка и тек има да почне.
Али не можемо стати на по пута. Већ и по томе што из корена остављеног лако избијају изданци, често упорнији и многобројнији од стабла прво посеченог.
Морамо дакле, свом снагом напред до крајње и потпуне победе.

Лондон и Београд

И данас је Лондон престоница једне слободне, и ако тешко тетурајуће се светске империје – али престоница у којој се и даље не гледа својим сопственим очима и не мисли сопственом главом, већ се гледа туђим очима и мисли туђом главом.
А Београд је престоница једне до јуче слободне, а данас разбијене и покорене државе, у којој се почиње гледати својим очима и мислити својом главом.
Овде их, дакле, баш по томе упоређујемо, јер нам и не пада на ум да их упоређујемо по броју становништва, њиховом богатству и другом светском значају.

*

Не гледа Лондон ни данас својим очима и не мисли совјом главом. Гледа очима међународног јеврејства и мисли његовом главом.
Зато се његова империја љуља из темеља.
Зато се хтела светска империјалистичка политика, а нису се хтела средства за такву политику. Зато је империја силно раслабљена.
Зато се водила политика ратоборна кад је било јасно да је империја раслабљена, и то је довел овом рату.
Зато се избегавао мир, кад се већ ушло у рат, иако се видела јасно своја слабост и снага противника.
Зато се очекивала помоћ од уласка у пожар осталог света – што је и нас у огањ бацило.
Зато се стално чекала помоћ од уласка у рат Совјета – иако је јасно шта би пораз Немачке у том тренутку значио за Европу и човечанство.
Зато се сад стално гурају покорене од немачке земље и народи да се дижу на оружје, мада се знау какву пустош те земље и Европу увлачи.
Зато се водила глупа политка празног блефа према Јапану, а сад Јапан угрожава основе моћи и богатства не само Енглеске, него и њених савезника.
Зато је све тако, јер Лондон данас не гледа својим енглеским очима, и не мисли својом енглеском главом – већ гледа очима међународног јеврејства.
Београд је 25. марта прогледао својим очима и мислио својом главом. Одавна му се то није било десило. Али тог дана се десило. Он је угледао пред собом провалију, и да се не би стропоштао, ухватио се за гране једног дрвета које је на ивици провалије било израсло. То је дрво било пакт.
Крвица тог режима је била што је прогледао тек 25. марта и што је раније не само и сам гледао туђим очима и мислио туђом главом, већ није дао ни своме народу да гледа и мисли друкчије. Зато су његови рођени слепи васпитаници пререзали оно дрво и режим се заједно с дрветом сурвао у провалију повлачећи за собом целу нашу земљу и све нас.
Двадесет седмог марта ујутру пучисти су објавили Краљеву прокламацију и указ о новој влади – па је чак објављено да Краљ лично чита свој проглас народу – а истина је била сасвим друкчија: не само да Краљ лично то није читао, не само да Он тај указ и ту прокламацију није био потписао, не само да они тада још нису били допрли до Краља – већ је генерал Симовић успео после писма Кнеза Павла Краљу, код Краља да уђе тек предвече. Па ипак је на тој одвратној лажи, да је млади Краљ ступио на престо 27. марта ујутру, заснована наша народна и државна несрећа.
Београд је после неславне капитулације 18. априла, остављен сам себи, покушао да гледа својим, српским очима и мисли својом, српском главом.
Ко год је пре наше народне несреће покушао то, ко је покушао да не гледа онако како гледају не Енглези већ Јевреји из Лондона, не Французи већ Јевреји из Париза, не Руси већ Јевреји из Москве, и не Американци већ Јевреји из Вашингтона – ко је покушао да гледа само својим српским очима и мисли својом српском главом, тај је био оглашен за издајника.
Огласили би га одмах за издајника јевреји и њихов духовни пород: поклоници и припадници демократије, капитализма, масонерије и комунизма. Огласили би га да му глас угуше, да спрече народне масе да истину сазнају – да их од истине одврате. Само они нису били издајници. Они који су свесно или несвесно гурали своју земљу и свој народ у пропаст.
Ко је говорио свом народу, да ићи у рат значи ићи у пропаст – тај је био издајник чак и онда када је тај рат дошао па се обистинило да он носи пропаст и срам.
А они који су гурали земљу у тај рат, пропаст и срамоту, они су били родољуби – чак и онда кад се и пропаст и срамота доживела!
После пропасти мало збуњени, истина, они су прво ућутали, али су већ 22. јуна отпочели поново своју стару игру: опет гурају народ у нову несрећу. И у многом успевају.
Генерал Недић међутим успева са својим јуначким борцима да их победи и да бољшевичку опасност од Србије одагна.
Али јеврејски накот не малаксава. А и како би кад је ту Лондон!
Припрема Лондон опет нова искушења српском народу. Не да Лондон српком народу да гледа својим, српским очима и мисли својом, српском главом.
Јер ако српски народ буде гледао својим очима – онда га заиста нико, па ни Лондон не може водити, већ ће угледати пут свој, пут истинске слободе и величие. А то јеврејски Лондон не да ни једном народу овога света, па ни самом енглеском народу.
Београд, напротив, баш то хоће и ништа друго до тога. Зато се Лондон гњеви на Београд – зато је сад Београд издајник српског народа – а ослободилаи усређитељ опет треба да је Лондон!
Онај Лондон што нас је учио 25. и 26. марта да вршимо пуч, да би бацили своју земљу у рат, срам и пропаст.
Онај Лондон што сам не гледа својим сопственим очима и не мисли својом рођеном главом.
Нека се само љути! Али нека зна да ће тешко успети да оном ко прогледа својим очима слепац постане вођа.

Нашим заробљеницима

15. III 1942 г.

Ове речи долазе од ратног заробљеника на одсуству, а упућене су заробљеницима у лагерима.
Случај је најчешће одлучио ко ће отићи у лагер, а ко остати на одсуству.
А колико је разлика; једни су заробљеници стврно, а други само формално – једни то осећају од јутра до мрака, а други врло често сасвим заборављају.
Не ваља што ови други заборављају, јер неће никакве поуке извући из свог положаја – а ако не извуку, неће ни за себе ни за свој род најскупљим духовним плодом занети, већ ће остати сами штури а роду своме некорисни.
Не ваља с друге стране, ако они први, у лагерима, само телесне недостатке осећају, а опет духовни му смисао не виде. Они ће се вратити из заробљеништва не само лакши него што су отишли, већ ће им и сама унутрашња садржина осиромашити.
Сигурно је, напротив, да ће они који духовни смисао свог заробљеништва схвате, лакше поднети и саме телесне невоље ропства.
Молимо да ове речи не озлоједе ни гладне, не жедне – јер сам слушао да је велика невоља сама глад кад се нема шта јести, а знам људе који телесно здрави не једу, јер их нека љута брига или жалост мори, иако би имали шта јести. Први би дали не знам шта да имају шта појести. Други би дали и више да немају бриге или жалости која им је потпуно сваку жељу за јелом убила.
Који ј епут духовних плодова којим ратни заробљеници треба да пођу?
То је прво размишљање о прошлости која нас је довела да задобијемо својство ратног заробљеника.
Да се упитамо прво као на опелу: „О что сије с нама бист тајинство“? Како предахомсја тленију? Како сопрјагохомсја...? (О каква се то тајна с нама зби? Како се предадосмо тлењу'како се потчинисмо?) Да то питање поставимо онако истински, дубоко, трагично – не уснама само или само памећу већ свим бићем својим.
Ко то питање и овако не постави, тај и ако зацвета процветаће без заметка, неће плода донети. Проћи ће кроз своје овдашње стање, као „пас кроз воду“ и тиме ће најбоље показати да и није био, и није достојан слободе.
Јер површност, непонирање у дубину, живљење епидермом, клижење преко ствари, води ропству и уништењу једног народа.
Овакви народи губе свој духовни лик. Губе свој духовни пут. Лутају као ждралови у магли. Лако падају у мреже које им се постављају. Губе лако слободу, јер заслепе и не виде замке лукавости. А тешко је стичу, јер узроке дубоке своје трагедије не виде, па самим тим ни пут који води ка слободи.
Нисам тако изгледао несрећан при нашем слому војничком, као при призору који је настао у Србији после 18. априла. И тад сам чуо реч нечију која ми се урезала у памети: „Док Срби не буду сваког дана сузе ронили, и то не због своје личне већ због опште невоље, нема им спаса“. Тада тек кроз сузе, које су мерило открављеног срца, тада се тек Срби уздижу до трагичности и тада се тек испуњавају речи песника:
„Ништа нас тако великим не чини
Као велики бол
Стихови пуни бола стихов су најлепши
А знам бесмртне који су прави јецај...“
Не искористити дакле несрећу да се кроз њу постигне величина – то значи трпети горчину лека, горчине пелена а не излечити се. Двострука штета, у којој ова последња управо даје смисао првој. И обрнуто, ако друге није, онда ни прве нема, јер коме лек помаже тај лако прелази преко његове горчине.
Већ сам рекао на једном месту да ме је запањило питање које су ми сељаци постављали кад сам после оног неславног рата од Горњег Милановца преко Рудника ишао својој кући: „Ко нас издаде господине?“ јер сам у отм тренутку видео две ствари: погрешно схватање да несреће онакве размере и онако лако догодивши се могу имати свој узрок у издаји једног или хиљаде људи – и друго жељу да увек другог оптужимо за своју несрећу, да нађемо кривца изван себе.
А то је најбољи пут да се кроз несрећћу прође без користи, неизлечен.
Ми други нисмо били изненађени нашом несрећом. Ми смо је видели како долази. Ми смо видели како читав народ као „човек везан на прузи“ немоћан очекује да буде прегажен. Ми смо то писали и говорили, преклињући Намеснике, Восјку, Цркву, Партије, Сталеже, народ сам, да се прену, да се отргну из летаргије смртоносне. Све је било без успеха. Зло је било сувише велико да би по Правди Божијој несрећа требала и могла бити избегнута. И ова је дошла. Али зато нас је изненадило оно питање, које се много пута постави пред нас, и у коме видесмо опасност да нам несрећа прође без користи.
О не дајте, браћо и друзи, не дајте да несрећа ова велика прође без користи, јер ће тада бити тек права. Пијмо горки, као пелен, лек заробљеништва и нека нам буде правда на здравље.
Зато свим бићем, до оних најтањих нити где се биће граничи са небићем, постављајте себи питање: „О что сије с нама бист тајинство? Како предасхомија тљенију? Како сопрјагохомсја...?“). постављајмо питање стално док одговор не дође. А он мора доћи, ако поступимо по Христа Господа речи: „Тражите и наћи ћете! Куцјте и отвориће вам се“. – Знајмо да нема другог пута спасења нашег већ тај. Није милостиви господ узалуд, излишно, непотребно, ту горчину досудио нама. И ако се за чији казнени систем може рећи да му није циљ одмазда, то се може рећи за казнени систем Правде Вечне. Али ако није циљ одмазда већ преобраћење, повратак, покајање и исцељење – онда је горе него обична одмазда, онда је пут уништења и пропасти – (и то опет по оној речи Господа Христа: „Не бојте се оног који убија тело, бојте се оног који може и душу убити“) уништења и пропасти духовне, иза које нема Васкрса јер је смрт потпуна, сасушење и уништење сваке животне клице – за оне који су се на позив за преобраћење, повратак, покајање и исцељење оглушили, па горчину лека осетили само језиком а не душом, а још мање духом.
О какве, браћо и господо, видим богате и предивне видике ако ропство своје употребимо да се погружимо у дубине узрока што су нас довде довели!
Нећемо ми тада, сродници и друзи, постављати никоме оно питање, које при бедном повратку из неславног рата толико пута чух: „Ко нас издаде?“ – већ ћемо видети одмах да смо ми себе сами издали, одрекли се гледања својим рођеним очима и мишљења својом сопственом главом – па гледали очима туђим, очима не Енглеза, већ јевреја из Лондона – не Француза већ јевреја из Париза – не Руса, већ јевреја из Москве – не Американаца већ јевреја из Вашингтона – и мислили њиховом главом.
Ми смо отпочели живети животом који су нам они препоручили. Одбацили смо живот који су нам у аманет дуга поколења предака наших оставила, пригрлили живот који нам је лукави јеврејин, замашћен и заслађен, а обешчешћен препоручио.
Како смо могли не пасти у ту лукаву замку, кад смо се претходно одрекли својих очију и своје главе и прихватили њихово гледање и њихов начин размишљања.
Глас предака наших говорио је: „Што ме остави, што ме изневери сине?“ Али ми смо га ућуткивали сажаљивим осмехом с висине ан коју нас је попело наше уображење да све што је старо, то је и застарело, изгубило вредност сваку – а све што је ново, то је и потребно и корисно. Ми смо опет примили од лукавог јерејина који је нашу грешну слепоћу лако уверио у то, а нисмо при том видели да он сам не троши овај отровни свој производ, и да се он држи своје древне вере тврдоглаво и да баш у дубинама њене старости налази доказ више њене вредности и снаге.
Видећемо ако прогледамо сопственим очима, да нисмо сами ми у Европи што смо ту издају учинили према себи – да је Европа тај грех само издаје давно починила и у греху век и по сладострасно провела, - да је зато заиста обнова Европе потребна, али да она без дубоке духовне обнове није могућа – а иначе сва зла која је постижу и која ће постизати само ако су горки лекови које јој Господ пружа, и које ако само језиком осећа, одвешће је у уништење и пустош какве није још у таквим размерама запамтила.
Тада, сродници и друзи, ако све то видимо, можемо сагледати оне богате видике које упркос наше суре садашњице, наша душа слути као сигурно Обећану земљу, ону за којом су жудели сви што су нашег рода били, и за коју су без колебања тако многи од њих животе на „жртву угодну“ приносили.
Без тога, чама и пустош нашег заробљеништва само су предворје Пакла нешег уништења, из чијег ћемо једног круга у идући све дубље тонути – осветљени трагом хаоса, све док нас тама вечне смрти потпуно не покрије.
Не умањава овај друг и брат ваш све незгоде, беслободе и гладовања. Али не дајте, о сродници и друзи, да иза тога не видите дубине других несрећа које можемо дочекати, ако нам те велике невоље не буду спасоносни лек, већ само увод у казнени систем велике Правде Божије.
Дајте и ви тамо и ми овде да будемо као благословене пчеле што из горчина и међу горчинама успеју да нађу нешто од чега ће слатки мед направити.
Или као мудри човек што зна да се највећа блага бране највећим препрекама – те зато ако је пошао за благом, не напушта пут мучни већ му је то баш потврда да је то пут прави.
Тако да буде!

Черчилов говор

1. III 1942 г.

Дошао ми је под руку говор који је Черчил одржао пред Доњим домом, по свом повратку из Америке.
Тај говор је изванредно важан био у време кад је био изговорен. Данас пак не само да није изгубио своју важност већ је управо тек сад добио своју вредност. Разуме се за нас овамо с ове стране фронта. За Черчила и оне који гледају јеврејским очима и мисле јеврејском главом он је важан у толико што би волели да га се нико не сећа, да не би кроза њ могао сагледати сву дубину пада Велике Британије.
Не пишем ово из злобне пакости. Пишем напротив са сетом коју сваки прави човек мора осетити пред визијом дубине промена коју огромност слома мора изазвати у свету. Али пишем да би се истина издвојила из магле којом јеврејство непрестано, и на сваком месту, истину хоће да покрија, да би тако успело у својим крајњим циљевима.

*

Черчил се вратио из Америке и наишао на дубоко огорчење у енглеском јавном мњењу пред изненадним и запрепашћујућим нападом Јапана – за који се одмах видело да му уједињене Велика Британија и САД немају много шта супротставити. Осетило је први пут у својој историји јасно енглеско јавно мњење да се иде слому Царства.
Јер шта чини праву снагу Царства британског?
То свакако није мајка-земља која држи на себи 47 милиона душа, а мало је већа од бивше Југославије. То није чак ни Канада, простор огромни са десетак милиона душа. Права су снага Британије делови Царства у Азији, Аустралији и Африци. А ови су баш на путу да буду покушљени, односно одвојени од Царства. То је чак и Холандска Индија тесно везана савезом са Британским царством, које му услед плутократског савеза стоји на расположењу. А ово царство холандско исто тако у нападу јапанском има бити прогутано.
Отуда је разумљиво изненађење које је Јапан приредио Великој Британији и Северноамеричким државама претворило у запрепашћење и страх, а изрази њихови су дочекали Черчила при његовом искрцавању у Енглеску и он је требао то нечим да победи. Отуда овај његов говор.

*

„Замера се“, говори он, „зато што ан крајњем истоку нисмо имали довољно снаге да бранимо своје поседе од јапанског напада“.
Заиста их – тако углавном говори Черчил – нисмо могли имати из два разлога: прво, ја нисам уопште предвиђао да ће Јапан смети да нас нападне, па зато нисам имао потребе слати наше снаге тамо где није било опасности – а друго, ми смо имали мало снага и те снаге морали смо слати на два угрожена места, Египат и Кавказ.
Не заборавите да смо ми две године у рату, а већ једва држимо главу изнад воде“.
Ретко је овако цинично признање своје злочиначке политике према својој земљи и Европи, као што је Черчил овде учинио.
„Управљати значи предвиђати“, давно је речено. Черчеил једноставно признаје да није уопште предвиђао да ће се Јапан усудити да нападне.
От управо и није никакво оправдање Черчилово. То је самооптужба.
Јер како је могао Черчил да не предвиди тај напад? Зар он није видео да Јапан располаже огромном ваздушном снагом, трећом флотом по снази у свету и са првокласних 70 дивизија слободних, које може за час бацити тамо где му буде требало? Зар он није знао за тежњу Јапана да се стави на чело Великоазијског савеза ради ослобођења од европског господарства? За он није знао да и Јапан зна да је Европа сад завађена и да ско сад не искористи то ради својих циљева да му се та прилика никад неће скоро пружити? Зар није напослетку знао да је Јапан везан тројним пактом са европским осовинским силама с којима Черчил већ ратује? Како је могао онда не предвидети тај напад? Нарочито кад узме у обзир елан Јапанаца и могућност изненадног напада на ваздушне и поморске базе Енглеске и АМерике, а то је морао у виду имати кад је знао да Енглеска и Америка морају да ратују у Атланском и Тихом Океану, а Јапан само у Тихом Океану.
На сва та питања Черчил одговара: „Ја нисам предвиђао да ће Јпаан смети да нас нападне“: свакако његов одговор објашњава ствари, али не правдава Черчила.
То би исто тако било као кад би возовођа рекао: „Ја нисам могао видети сигнале, јер сам жмурио, спавао или пак зато што сам слеп“. То само објашњава али не оправдава. На месту возовође не може човек ни жмурети, ни спавати, ни бити слеп. Али Черчил мисли да на месту првог возовође Британске империје може човек бити слеп.
Настаје питање: А ко јамчи да ће сад, после непредвиђеног јапанског напада, видети Черчил добро, предвиђати правилно! И ми мислимо да то питање сваким даном све већи број Енглеза мора себи постављати.
Овај други разлог који Черчил даје, да је Енглеска имала мало снага и да их није морала слати на две јаке угрожене тачке личи више на правдање од првог.
У време кад је овај говор држао тај је разлог изгледао заиста лепо. Енглези су били у заливу Сирте и на домаку Триполиса. Совјети су пак услед обуставе напада од стране немачке војне снаге, бацили се у многе и снажне и прескупе нападе. Све је то Черчил употребио за оправдање беспомоћног стања Британске империје на крајњем Истоку.
Али од тог времена ствари су се на сва три ратиша промениле, и то још како, и све на штету Енглеске.
У Египту је Ромел опет на граници Египта, а у самом Египту се осећа антиенглеско врење.
У Својетији се оцртава већ понова преузимање иницијативе од стране Немачке, а већ се осећа малаксавање совјетског напада.
На крајњем Истоку пао је Сингапур. Само за недељу дана. А Суматра и Јава су предзнаци контроле Индијског океана од стране Јапана.
Сутра ће Јапан пресећи поморске путеве којим Индија општи са осталим царством. Прекосутра ће снабдевање Совјета преко Персијског залива и везе Египта преко Црног мора и Суецког канала бити потпуно огрожене.
Шта ће то значити за Империју британску? Шта за Својете? Шта за поседе и протекторате Египат, Арабију, Палестину, Сирију, Ирак, Иран? Шта ће остати од утицаја британског на Турску?
Пре свега тога, у овом говору Черчил је већ рекао: „Ми једва успевамо да држимо главу изнад воде.“ Како ће је држати после тога?
После свега тога, ако продужи са ратом на два фронта (Азија и Европа), Велика Британија ће потонути, тј. престаје да буде империја, силази у ред другоразредних сила. Има се њено становништво у масама иселити у Канаду, а на оствру да остану музеји, катедрале и палате и посада предстраже англосаксонске према Европи.

*

То све излази из овог говора Черчиловог.
Јер ако није имао довољно снага пре пада Сингапура и толиких других база, сад ће је имати још мање.
Улазак Америке у рат ништа битно стратегијски не мења. Јер овај улазак долази кад је на другу страну пришао Јапан чији је војнички потенцијал далеко јачи од америчког. А заузимње првокласних база британских и америчких лишавају Британију и Америку оних могућности којима Јапан сад располаже. Надмоћност пак коју је над њиховим флотама задобио не може изгубити Јапан све док су АМерика и Јапан приморане да своје флоте расподеле и у Атланском Океану и у Средоземном мору.
Черчил у овом говору није хтео да скида одговорност са себе. Да би показао хладнокрвност. Тада му је то упалило.
Али порази на крајњем Истоку су се ређали један за другим. Путнике на броду више не може умирити само хладнокрвност капетанова. Увиђајући опасност капетан меа тактику. Он сад већ проналази кривце. Пров је бацио у море два своје „верна помагача“.
То би помогло кад би серија пораза престала.
У Египту се осећа да Ромел не мисли седети скрештених руку. Јапан већ почиње да влада Индијским океаном.
Шта ће онда радити путници на великом и чувеном броду који се зове Велика Британија?
Има само два излаза: или да остану са овим капетаном, али онда нека се спремају сами да скачу у море са брода који неминовно мора потонути – или нека самог капетана баце у море, да би брод променио правац, и да би се спасло што се још спасти може. Трећег начна нема.
Ову прогнозу само потврђује последњи – четврти по реду рачунајући од овог о коме сад пишем – говор Черчилов.

Једна поука и једна порука

5. IV 1942 г.

Изгледа ми да су главну победу јевреји однели над хришћанском Европом онда када су успели да убаце (прво као случајно, а после као систем), мисао да је главна полуга људских збивања економика, те д аод ње зависи политика и етика и естетика, па чак и религија.
Европа се полако одвајала од једино тачне мисли да је управо обрнут поредак у људској историји. Добра техника зависи од добра политике а ова од доброг духа и морала. Европа се одвајала од мисли која је омогућила духовно уздизање, културну, политичку и економску надмоћ овом азијском полуостртву над осталим континентима, расама и религијама. Европа је тиме оставила истину којом је порасла, и ушла у заблуду која је значила почетак њеног сумрака. Драма савременог човечанства, о којој сам толико писао, не би лукавом Редитељу овако успешно пошла за руком, да Европа није прво ред у мислима својим изгубила и неред ту унела, узимајући сасвим погрешно оно што је пресудно за неважно, а оно што је мање важно за пресудно.
Да су јевреји баш то хтели, доказ ми је не само што су они увек били на челу сваког таквог покрета који је то за циљ имао, већ и нарочито, што сами јевреји нису постали плен ове заблуде. Материјалистичку филозофску мисао су јевреји као отров у хришанско друштво убацивали, али сами се њом, као народ, нису тровали. Они су остајали сами непоколебљиво на старом веровању да светом и историјом управља дух а не материја.
Замислите два човека који треба да путују у једно место. Обојица иду тамо с намером да закључе велики неки трговачки посао. Смао први је уверен да нико други осим њега самог тај посао неће добити, а не зна да други путник иде у истом циљу тамо да ће посао припасти првом. Да би првог у томе омео, он се стане вајкати пред њим како воз за то место касни читава два сата. Затим подпушта и друге плаћене људе који то исто пред њим тврде. Први путник у то поверује, па одлази са станице да свршава друге своје послове. Други путник, разуме се, знајући тачно кад воз полази, ускаче у воз на време, ситже без конкуренције у оно место и посао остаје на њему.
Тако су јевреји с нама Хришћанима свропским поступили. Причали су нам сами а налазили и друге од наше крви и вере, плаћене на овај или онај начин, лажне сведоке и вештаке који су нам тврдили ону лажу о премоћи материје над духом, а сами се држали истине о надмоћи духа над материјом. Из тако убачене лажи завладала је Европом заблуда материјалистичка и она је дала у руке јеврејству господство и у економији, и у политици, и у духовном погледу, јер ми већ поодавно задоцњавамо за воз, а они, знајући тачно време, стижу увек на време свуда, те ми за то губимо првенство, а они увек стигну да нам га испред носа однесу.
А ми смо зато (о чудног ли слепила!) решили да узмемо тог свог подлог конкурента за Редитеља целог нашег живота, видевши у стално порасту његових успеха само доказ његовог талента и вредноће, а саму обману паклену његову не само да нисмо видели већ кад би нам је когод открио и доказао ми смо били у стању да му у очи скачемо.

*

Ову истину, на коју су се пред нама јевреји тако били окомили, а за себе је чували и по њој се управљали, истину о надмоћи духовног над материјалним, потврђује и разум људски и људско историјско искуство.
Где год ту истину да ставимо на испитивање, свуда ће се, по свима ширинама и дужинама географским по свим расама и верама, свуда ће се показати као истина, а супротна тврдња, она о надмоћи материје над духом, показати као заблуда.
Па ипак и злонамерни и многи добронамерни ће застати пред оном јеврејском измишљотином. Она ће им се учинити „научнијом“, „реалнијом“, - а она истина потврђена вековним искуством свију народа па и самих јевреја (и пре свега њих самих), она ће им се учинити мутном, фантастичном. Има чак и познатих антисемита и националиста свију народа који ће разбијати јеврејске главе или излоге њихових радњи, а сами ће ипак стајати на овој од стране јевреја удешеној за нас хришћане филозофској платформи, да је материја надмоћнија над духом, потпуно несвесни да тиме управо они главну полугу јеврејске владавине у свету у целости одржавају, а тиме су јој и сами бранитељи, ма како изгледало по оштрини њихових антисемитских речи и гестова да су јој непријатељи.
Јер овом поганом обманом јевреји су:
-Смањили духовни потенцијал европљана, погрешно упутивши сав напор света материјалној култури;
-Направили збрку у мислима нашим, дајући нам последицу за узрок и узрок за последицу, тако да смо заборавили да се погрешне технике лече не само техничким, већ и политчким меарама, а погрешке политике лече не само мерама политичким, већ и етичким и духовним – а обрнути пак ред да остаје без резултата општег и трајног услед чега се хаос у европском друштву повећава;
-предусловили распад и расуло европске породице и нације, јер упутити свет материјалним (кад су већ материјална добра ограничена), према духовним, (која су неограничена и неисцрпна), то значу упутити ундивидуу у породици и нацији на грабљење; а грабљење води унутрашњим борбама, па тиме и распаду и расулу породице и нације.
Разуме се, себи јевреји нису, као што смо напред навели, нашкодили, њихова породица је остала чврста, њихова нација чврста, - код њих није било збрке у мислима (они су знали тачно кад воз полази), - њихов духовни потенцијал није опадао, већ је растао.
А ми смо дошли дотла да смо се међусобно омрзли, један на другог мрко погледали, и као појединци и као народи, - само јеврејин је стајао изнад хаоса, уважен, моћан, миран.
Сваки европљанин је знао за груби империјализам бар једног европског народа. Али империјализам јеврејски ко би се усудио да нападне, тај би још од разјарене нејеврејске европске масе могао бити и каменован.
И ту лежи главна опасност јеврејског империјализма, што нико није тако истински био близу владавине над целим светом као јевреји, и нико није успех такав био у стању да постигне неосетно као јевреји. Прави вештаци у операцијама без бола! Чак је нејеврејска жртва готова да се да убити да би одбранила јеврејина од „подле клевете“ коју је јеврејину нанео њен рођени брат, док је то права истина баш, а не клевета.
Али ако је то истина, па још и искуство свију народа то као истину потврђује, како онда да се то не прими? Зашто се нејевреји Европе онда једнодушне не окупе око те истине, која је некад била основа европског живота и надмоћи европске над осталим континентима, расама и религијама?
На ово одговорити лако је ономе ко зна да није довољно да се једна истина објави па да је људски разум прими. Изгледа да се сам људски разум ту последњи пита. Изгледа као да се нешто прима као истина изван разума, што кажу у срцу, а после тек кад смо се одлучили да нешто за истину примимо, разум наш прибира и даје и сам разлоге којим правда ту нашу одлуку. А ово ме је давно и навело да разум назовем адвокатом који на одлуку да се парница води донети изван њега даје накнадно доказе разлоге како би то оправдао.
Отуда је давно примећено да према објављеној истини људи заузимају тројаки став. Једни је примају, други су према њој равнодушни, а трећи се боре против ње.
Који ће пак бити случај то не зависи од разума већ од срца (пошто не знамо како тачно треба назвати то „надлежно место“) човечијег. Један ће се одлучити за истину ако је „чиста срца“, други ће бити равнодушан, ако би пријем истине захтевао од њега жртве које он, према стању свог срца није у стању поднети, а сама истина ни иначе нема привлачности за њега, - трећи ће се борити против ње, ако би пријем истине захтевао болну променуњеговог живота иако га сама објављена истина међутим себи привлачи.
Отуда објављивање и доказивање истине не може се посматрати само с гледишта људског разума, већ целог људског бића које у примању или одбијању учествује свим својим психолошким моћима а не само разумом.
Отуда у нарочита времена, као данас, разбукталих страсти и појединачних и колективних, да ли је нешто истина не може се судити према томе колико је људи нешто за истину примило, већ по разуму с једне, и нарочито по искуству многих поколења с друге стране.
Али главно је да има истину ко да носи, ко за њу да се бори, ко за њу да се жртвује. Спор ј ечесто њен пут. Али она побеђује на крају.
И ова, о којој смо овде говорили, мора победити. У њој је спас Европе и само у њој – њен препород. Изван ње је пропаст њена, слом потпун.

*

Ово пишем за Ускрс овогодишњи, Ускрс први после нашег слома, нејуначког и глупог.
И у том слому је доказ ове истине: одбацили смо духовно а пригрлили материјално и у овоме гледали своју мисију, и у надмоћи материје очекивали да се може сиромаштина духовна богато надокнадити.
Зато нам се дух расуо и расуо нас. Као ветар расула да је дунуп одједном такво нас је расуло попало.
За нас Србе ова истина о којој сам писао далеко је конкретнија од оне опште коју сам напред истакао. Треб је дакле рећи, нарочито сад о Ускрсу.
За нас та истина има сасвим одређени облик: Изван Христа нема другог пута народу српском. (Мислим на пут славе, јер о путу пропасти не говорим).
То није само порука наших духовних учитеља Ћирила и Методија, њихових ученика и Светог Саве, - то говори и сва историја наша, сваком својом страном.
Ова порука значи: неће српски народ достићи своју политичку слбоду, ни свој еекономско благостање, ако пре тога духовно не иде с Христом.
И обрнуто, ако је доживео слом политички, ако је запао у беде економске, то је зато што је ову основну истину пренебрегао и љуто јој се замерио.
То је поука и наше данашњице.
То да не заборавимо. Тиме да живимо.

Недић и неко други

26.IV 1942г.

Оно неколико наших избеглица (у Лондону) скоро свакодневно бљуну једном на генерала Недића, па га назову издајником, прљајући његово јуначко име, док насупорт томе, преузносе пуковника Михалјовића, као витеза и хероја над херојима.
То ће ићи тако све до слома Енглеске, слома који би се могао избећи само кад би у дванаестом часу Енглеска прогледала својим рођеним очима и збацила јеврејске наочари кроз које већ одавно посматра свет.
Разумљив је тај став одбегле господе: генерал Недић је жива оптужба њихова пред историјом и народом. Да је примљен његов меморандум од првог новембра 1940. године, не би било 27. марта, па ни 6. ни 15. априла 1941. године. Да су они гледали као он, српским очима, и мислили као он, српском главом, не би се догодило ово што смо преживели. Била би наша држава цела, слободна и велика, - а народ не би доживео ова страдања и ове муке које је до сада доживео, ни оне које још стоје пред њим.
Разумљив је тај став и према пуковнику Михајловићу. Наша избегличка господа у Лондону играју сад на његову карту, да би с једне стране себи као бедним избеглицама подигли вредност, а да би с друге, гурнули несретни наш род у нове узалудне патење, и опет отуда извлачили користи за свој избеглички положај.
Ни мало истинског родољубља ту нема. Ту пир пирује само чисто самољубље. Јер господа у Лондону знају какав је данас положај Енглеске у Средоземном мору, а слуте какав ће бити сутра. Они знају да развој прилика у Индијском Океану и Средоземном мору води неиздрживо спајању немачко-талијанских снага са јапанским. Они знају да то значи ликвидацију енглеског утицаја на Средоземном мору, а то ће рећи у Египту, Палестини, Сирији, Ираку. Они знају да че сутра Источни фронт бити на граници Европе. Они знају д аће сутра на крајњем истоку бити један нов фронт који ће пресећи многе наде. Све они то знају, па ипак играју на карту пуковника Михајловића, иако знају да та игра може само њима лично нешто угледа и материјалног обезбеђења донети, а Србији и њеном роду само пустош и смрт.
При том се они непрестано позивају на „коначну победу“ с једне, и на опредељење цара честитог за царство небеско, с друге стране, коме ако српски род остане веран, онда по мишљењу избеглица из Лондона, нема другог пута него да се определи за Лондон.
Из тога њиховог позива излази да се генерал Недић определио за царство земаљско, да је његов пут лак, удобан и угодан, да га на томе путу само част и сласт обасипа, и да га је управо баш то за овај пут и определило.
Док је Срба дотле, одиста, косовско опредељење никад неће и не може бити заборављено. Косово је средиште и смисао њихове историје и косовско мерило ће увек у њиховим очима морати бити пресудно по коме ће прави Срби мерити људе и прилике.
И генерал Недић пристаје да му се тим мерилом суди.
Узмимо дакле Кнеза Честитог – чијим се моштима већ толико дана Београд непрестано поклања – и питајмо се:
Да ли би он срљао у рат с народом и земљом својом да је рат могао избећи? Да је он био у приликама у којима су биле данашње лондонске избеглице, зар би он грешно и лудо бацио свој народ у пропаст, зар би он дао викати „боље рат него пакт“?
А кад је до рата дошло, зар би српска господа из Косовске трагедије напустила восјку и народ свој првог дана рата, и оставила је без икакве везе са собом, јурећи безглаво и тражећи сигурно склониште за себе и своје?
И зар би Косовска српска господа пристала да побегну сами, њих нешто преко стотине, а војску и народ свој оставили да сносе сами тежину дела која су господа изабрали за њих?
Какве везе има између Честитога Кнеза Косовског и његовог јунаштва и мучеништва, и јунаштва и мучеништва остале српске честите господе, - и дивљег и себичног бекства данашњих избеглица што собом у изгнанство поведоше и од његовог народа одвојише малолетног Краља, (чијим су се именом непрестано и самовласно служили, а и данас то чине на тешку несрећу народну). Веза нека ипак постоји, као између светлости и сенке, светлости и злочина, лепоте и грдобе.
А сад та и таква господа бацају блато на јуначку личност генерала Недића, који је узео на своја плећа свету дужност да спасава биолошки Србе од уништења, да заведе мир и ред у Србији, да окупи разбијене Србе око заставе коју је он уздигао, да Србију поврати на стари „царски пут“ са кога су је одрођена господа опд утицајем ненародног гледања на свет и народ скренула на широки пут пропасти и срама.
Историја наша говори да нису били издајице Књегиња Милица и њен син Високи Стеван, иако су по смрти Кнеза Лазара и Косовског пораза не само остали с народом, већ и пружену руку од стране Косовског победника примили, па му и вазали постали, и восјку му чак давалу у његовим азијским ратовима. Историја наша напротив са сетом, и као кроз тешке уздахе, све то с признањем износи а нарочито ону личну жртву коју приноси светица и Књегиња и мајка тиме што најмлађу кћер своју, Оливеру, даје за жену некрсту-победнику и усмртитељу Кнеза Лазара, Бајазиту. Нема драматичније историје него што је та, покосовска. Не може је човек читати без дубоког бола. Зар Мехмед-паша Соколовић, уочи своје мученичке смрти три века после Косова, није као Велики Везир Отоманске Империје, тражио од свог омиљеног ђака читача да му баш тај део чита, а он за то време тешке сузе лио? Није народ сузе лио над Вуком, који умре, прогнан, без земље (изгледа у Београду, осам година по Косовској трагедији) иако није мир с Бајазитом направио, иако Бајазит Вукову земљу предаде Милици, те она, као „Госпожа Евгенија“, са синовима „благоверним Стефаном и Влком“ доби тада и Дечане, које посети и затече запуштене, што горко пребаци у повељи дотадашњем господару, Вуку. Али је за Милицу и Стефана Високог сачувао сву своју љубав која се оглед ау познатом епитафу што неки поп Марко постави на камену урезаном, на месту „Глава“, где Стеван 19. јула 1427. године умре: „Благоверни господин деспот Стева“ Благи и добри и мили господин. О тешко ономе ко га на овом месту виде мртва“. Заиста никад ваљда епитаф није био непосреднији крик бола него што је овај који нам остави забележену огромну тугу народну за својим владарем – витезом.
А Вуку не поможе пред народним судом ни то што по Косову не направи мир са Бајазитом, - ни то што остаде и умре без земље, - ни то што би растављен од жене и деце који побегоше у Дубровник и ту нађоше уточишћте, а не на двору Миличином и њеним синова, - ни то што се његове земље нађоше у у Лазаревих наследника, и то по вољи самог Лазаервог усмртитеља. Све то не скиде ореол с Лазара, с Милице и Стефана, - и све то не скиде проклетство с Вука. А доцније кад мудри Ђорђе као наследник Стефанов ступи на престо деспотски, народ се клањаше пред његовом трагичном фигуром с дубоким поштовањем, али као унуком Лазаревим и сестрићем Стефановим, трудећи се да се не сећа да је овај истовремено и праунук севастократора Младена, и унук исто тако славног господина Бранка Младеновића, а син моћног али за сва времена осушеног Вука Бранковића, - па прекиде дотадашњу праксу за Ђурђа Вуковића, (како се звао до доласка на престо) већ да би с њега скинуо везу с Вуком прозва га Ђурђем Бранковићем.
Еот тако, лондонска господо, узгледа суд историје и народа о царству небескоме, о онима који су пред њеним очима достојни да му се приближе.
О пуковнику Михајловићу смо писали. Он није хтео да буде заробљеник, а ије имао храбрости да постане ни отворено одметника. Он седи у планини, без велике опасности, пошто се месецима знало тачно где се налази, и чека да се „Немци повуку, да би преузео власт и направио ред“. Тиме је омогућио, као што смо већ доказали у два своја ранија чланка, да се комунисти под његовим окриљем домогну утицаја на народ и повуку читаву Западну Србију у анархију и несрећу. Пуковник Михајловић је редак пример војника с претензијом за вођу, коме се свед ешава супротно од оног што он жели.
Он није хтео да помаже комунисте, - али их је стварно помагао: да није било њега и његових људи никад не би комунисти добили онај јесенашњи замах.
Он није хтео да наређује мобилизацију и напада Немце, - али је све то ипак било: комунисти су претили да покупе сву популарност код народа, и он је потрчао за том лаком популарношћу, а не за интересима отаџбине и народа и наредио и једно и друго.
Он није хтео устанак, али ипак то наредио, из разлога напред изнетих. Иако је морао знати лудило и скупоћу таквог сулудог поступка, он је у једном прогласу говорио народ: „Ви сте хтели устанак. Ја идем за вашом жељом“.
Он није хтео заједнички рад с комунистима, али кад се десило све што се десило, он је, краљевски генералштабни пуковник, направио два споразума с комунистима, остаљајући им слободне руке у комунистичкој пропаганди против национализма за интернационализам, против вере за безбоштво, против Краља за Совјетску социјалистичку републику.
Он је правио овај споразум јер је хтео да добије поливину моторних возила, оружија, муниција и новца опљачканог у Ужицу. То је био мотив његовог споразума. Као и све друго што је хтео или није хтео, тако и овде није постигао. Десило се сасвим обратно: комунисти су задржали све за себе.
Он није хтео доцније закључени споразум да раскине. То су учинили одреди из Пожеге, против његове воље, као и све друго што се код њега дешавало.
Он је покушао да обустави започету борбу између одреда његових и комуниста ужичких. Али ни једна страна није хтела да га слуша.
Пуковник Михајловић је показао тиме да нема много јуначког у себи, осим жеље да за јунака важи. Јер прави херој руководи догађајима, а не да догађаји увек иду супротним смером којим би иначе он желео.
Што има људи који га за таквог сматрају, може бити објашњено тиме што не знају праву истину о његовом раду или тиме што о јунаштву ништа не знају.
Избеглице у Лондону свакако долазе у ову другу категорију уколико, као што смо напред рекли, не чине то само у најсебичнијој намери, - што уосталом доказује да ни о чојству појма немају, а ово опет показује да с народом својим никакве везе немају и да није случајно што су тамо далеко у туђини, јер им је туђина ближа од родине.

Поводом једног великог говора

2. V 1942 г.

Ретко је који говор Вође и Канцелара Рајха имао толико одјека као што је овај од прошле недеље.
Сматрамо својом дужношћу да за своје читаооце извучемо најважније закључке.
1)Први пут се у овом говору одлучно говори о неминовности пропасти британског светског царства.
Досад се увек дозвољавала па чак и желела могућност опстанка његовог. Било је раније говора који су јасно и отворено признавали потребу његовог трајња, „његову светску мисију“.
Сад је то шроло. И у овом говору Хитлер на ретко јасан, скоро математички начин, приказује зашто не може бити друкчије.
Британска империја је имала своју светску мисију. Да би у томе лакше успела, она је у Европи водила политику неслоге европских народа. То је међутим имало смисла доксе на периферији те њене Империје нису појавиле исто тако моћне империјалне творевине: Северно-Америчке државе, СССР и Јапан. Од тог тренутка Велика Британија је имала само један начин да се одржи, а то је пут европске слоге. Јер трошење британска снаге у ратовима који су имали за задатак да одрже Европу поцепану у ствари су убијале Британску империју. Садашњи светски рат који је Британија повела опет у том циљу има да је потпуно као Империју ликвидира. Да је напустила своју традиционалну политику у Европи, политику завађања Европе, која је некад и имала свога смисла (док Велика Британија није имала напред поменуте светске империје као такмаца), Велика Британија би и даље не само имала своју Империју, већ би одиста и водила Европу. Овако, да би остала верна тој политици (која је данас сасвим без смисла) она је пошла путем који води њеној потпуној пропасти као светске силе.
Ово излагање Вође и Канцелара Рајха потпуно потврђује искуство од 1914. године. Да би у том рату победила Немачку, она се политички, економски и биолошки доста истрошила. Да је тада увидела да се њена светска мисија неће моћи одржати без сложне Европе, она би одржала своју Империју, надокнадила изгубљене снаге и остала на челу своје политике. Али радећи обратно, она је гурнула Европу и себе у нови пожар. Да би у том новом рату до сада „одржала главу изнад воде“, она је већ до сад потпуно постала зависна од Америке, али јој после ступања Јапана на сцену ратну ни то неће помоћи и предстојеће битке ће је сасвим лишити Империје.
То излагање одиста упрошћава и своди скоро на математичку форумулу светска збивања у вези са Британском империјом за последње три деценије. И што је главно тако формулисану поставку потврђује и историјско и савремено искуство.
Пре извесног времена, пишући о Черчиловом децембарском говору, ми смо рекли да ће пре Британију улазак Јапана у рат ускоро изнети и за извесно време држати дилему: или закључење сепаратног мира или слом Империје.
Из овог говора се види да је та дилема отпала, да је могућност сепаратног мира прошуштена, да сад остаје само и једино слом Империје као последица огромних лудости које је Енглеска починила.
2)На реко искрен и отворен начин приказана је зимушња ситуација на Совјетском фронту.
То излагање показује пред каквом се страховитом могућношћу налазила не само Немачка већ и цела Европа, да је бедем немачки попустио.
„Француског да не би бријега,
Аравијско море све потопи“
певало се некада о бици између Француза и Арапа код Поатјеа, која је спречила инвазију Европе у осмом веку од стране Арапа. Данас би се, после овог говора, могло рећи:
„Германскога да не би бријега,
Бољшевичко море све потопи“
Опис зимушњих тешкоћа одиста сваког правог човека у Европи мора испунити дивљењем према тако изванредној храбрости немачког војника. Али истовремено и дубоким поштовањем према Вођи и Канцелару Рајха који је сву ту страховиту тежину осећао, носио и пренео на сопственим плећима. Може се замислити какве су ту биле ситуације, драматичне и скоро трагичне, и каква је снага духа морала бити и на фронту и у главном штабу па да се данас с поносом може осврнути на оно што је прошло и с ведрином погледати на оно што долази.
Јер Немачка сад има да зада нове и непреболне ударце својим противницима и ту је баш поента целог овог говора.
Разуме се да међу првима то има да буде Совјетски источни фронт. Али не само тај.
Очигледно је да се мора очекивати акција и на Средњем Истоку ради спајања осовинских европских снага са снагама Јапана. По последицама својим ова акција ће бити пресуднија за даљи ток рата и од саме акције на источном фронту (мада ће успех овде имати значај скидања море са Хришћанске Европе). То свакако предосећа и супротна страна, јер ће Америка покушати да појача ослабелу енглеску поморску снагу у Средоземном мору, а Совјети ће морати поред сопствених брига преузети и знатно учешће на Средњем Истоку.
Отуда, пред ту одлучну пролећну нападну акцију огромних сразмера на фронту Мурманск-Египат, Вођа и Канцелар Рајха прикупља снаге Немачке које су у судбоносној прошлој зими показале своју надљудску издржљивост и наговештава потезе и ударе који треба да одлуче о судбини рата и у очима оних који још мисле да би могли победити Лондон и Москва.
Јапан, Италија и Немачка су у потпуној снази, мобилисани до досада непознатих граница.
Британија, Северноамеричке Државе и Совјетија нису, по сопственом признању, још спремне, а већ су тешко оштећене. Нарочито им пропадају бродови за саобраћај и ратни бродови. А без ових океани и мора ће се за њих затворити. Ни азијски пак, ни европски, ни афрички фронт није могуче дуго држати без великог снабдевања поморским путем. Уосталом однос снага већ сада је јасан: Јапан, Италија и Немачка свугде су до сад (изузев још на Истоку) у офанзиви. Пролеће и лето ће дати офанзиву у њихове руке и тамо где ту сад она још није. А успех у тој офанзиви било на Источном фронту било на Средњем Истоку аутоматски утиче на онај део фронта где дотле пресудног успеха није било.
Спремање Америке је задоцнило. У току ове године решиће се углавном судбина њених савезника. После тога макаква била та помоћ, она нема утицаја пресудног на Европу и Азију, па чак и на Африку.
3)Многи људи су с чуђењем саслушали крај говора Вође и Канцелара Рајха. Они су веровали да је он и дотле имао пространа овлашћења према војним и грађанским службеницима Рајха.
С друге стране многи људи су се питали о разлогу зашто ће Вођи и Канцелару Рајха таква овлашћења. А страна пропаганда је одмах узела то као доказ за слабост Немачке.
Оба та чуђења долазе од недовољног и површног познавања личности Адолфа Хитлера.
Он се налази на врхунцу фактичне моћи. Као врховни Вођа и Командант целокупне оружане сила он има највећу и фактично ничим ограничену власт осим његове сопствене одговорности пред Богом и историјом.
Али он познаје и војника на фронту као ретко ко. Он хоће да немачки војник од кога је он у прошлој зими толико тражио и који је заиста толико и дао, и од кога ће он за неки час тражити нови напор и нове жртве, он хоће да тај војник зна да исти гвоздени закон и гвоздена воља држе у својој руци и позадину, те да немачки војник осети да је цела нација солидарна, јер ће он онда с далеко већим еланом и пожртвованошћу вршити своју дужност.
Нацијама којима, у тренуцима опсаности, успе да одрже солидарност својих чланова, ништа није немогуће. Оним другима је могућа само пропаст.
Цело дело Адолфа Хитлера је првенствено било изазивање и рашћење осећаја немачке солидарности. Тиме је он Немачку подигао и освојио у исто време. У тренуцима као што је овај, на крају зиме и тешке драматичне борбе на Истоку и уочи нових полета, кад јеочигледна и зјапећа разлика између оних на фронту и оних у позадини, он хоће да ту разлику премости у могућим границама, те да млада Немачка на фронту осети и зна да и над онима у позадини виси исти гвоздени закон.
Јеврејска пропаганда покушава да отуда извуче аргументе за своју тезу.
Оно што ће јој се сутра догодити биће јој најбољи одговор.

Дијалог „родољуба“ и „издајице“

17.V 1941 г.

Није то први њихов сусрет, али није ни обичан. Зато и пишемо о њему.
Али прво да тих, пријатељу читаоче, представим. Јер и ти, ако их сретнеш, треба да их познаш. И то што боље. Чуј ме дакле.
„Родољуб“ је увек био човек „савремених идеја“. Он је сматрао да су деветнаести и двадесети век „епоха светлости“ у људској историји, јер је крајем осамнаестога века „грануло сунце“ и корз француксу реовлуцију „обасјало“ цело, дотле у „таму незнања и ропства погружено човечанство“. „Родољуб“ је веровао у „прогрес чоечанства“ који се на непогрешан начин повећава са временом тако да доцније поколење мора бити „напредније“ од претходног, - а „прогрес је управо смисао људске историје“. Он је исповедао зато да закони и начела народног живота не само да нису непроменљиви већ се један народ мора „угледати на напредније народе“, па не само од њих научити како се праве путеви, железнице или канали, већ да мора копирати и њихове обичаје, навике, гледишта, језик, мисао, веру. „Родољуб“ је био за „слободу, једнакост и братство“, верујући да се применом ових „узвишених начела“ француске револуције живот јединке чини срећним, а „избор срећа јединке чини срећу заједнице“. „Родољуб“ је веровао да њихове „напредне идеје“ воде „оплемењивању и пацифицирању“ човечанства и „дефинитивном уклањању рата из цивилизованог друштва“. Отуда је био против „фашизма и хитлеризма“, а за „велике и моћне демократије“; иначе „наше верне савезнике“. На „издајицу“ је гледао попреко, мрко, шкрипећи зубима, као што приличи правом „родољубу“.
Не знам да ли си га који пут, пријатељу читаоче, срео и да ли ћеш га по овом доста мутном опису познати, али ако добро претресеш успомене на своје познанике све се бојим да ћеш помислити да сам овим описом циљао на многе од њих. Уопште на „родољубиви народ“ је киптао тада, у тим круговима, од „родољуба“. И једно је ипак, чудо, коме се довољно начудити никако не могу како је то испало, да поред толиког броја „родољуба“ наша земља онако брзо пропадне прошле године? И што је главно, није само велики број „родољуба“ већ су били и одушевљени, изван себе, сви су били одушевљени што смо се „приволели царству небескоме“, „што смо се определили за наше велике и верне савезнике“, што смо „спасли своју част“, што ћемо „нападачу и освајачју показати“ да „јунаштво није у Европи изумрло“. И ето, сад се чудимо, где и кад се то одушевљење и остало витешко расположење расплину!
Срећом, „издајица“ је било много мање у тим круговима у нашем народу него „родољуба“. Они су били увек и свуда у мањини. Јадна и бедна мањина“ отуда њихов глас, у познатој „родољубивој“ вици није ни доспео до широких народних маса: ове су остале поштеђене њиховог утицаја.
„Издајица“ је био сушта супротност „родољубу“. „Издајица“ је непрестано указивао на беду „савремених напредних идеја“, на фаталну улогу Француске револуције кроз коју је ослобођено јеврејство постало главним крманошем целокупног живота Европе, а преко ње и осталог света. Он је указивао на осиромашавање духовног живота Европе из кога сигурно мора доћи не „прогрес“ већ слом политички и економски целе Европе, пошто је духовно основа основа политике и економике, а није економика основа политике и етике. Он је указивао на беду и крајњу небригу „великих демократија“, главних криваца те сиромаштине духовне и њених последица у Европи и свету. „Издајица“ је говорио непрестано да долазе Европи и свету претешки дани, које је једним именом називао „велика ноћ“ у којој ће сви народи који свој пут не нађе пре ње „бити трвени и сатрвени, млевени и самлевени“. „Издајица“ је указивао на распадање породице и народа што изазивају „напредне и савремене идеје“. Он је тврдио да сваки народ мора пронаћи свој пут, начела и законе свог живота и њих се држати неоступно, јер сваки народ који те основе напусти пада у пропаст а ако у беспућу остане, онда иде својој смрти и уништењу неминовно у сусрет. „Издајица“ је тврдио да је сукоб светски коме се иде на сусрет сукоб који режира јеврејство у тајној жељи да пропадну ту сви европски народи и да кроз то Израиљ светом завлада, да он зато код „декоратија“ европских распирује мржњу на „фашизам“ и да је зато баш дужност наша да се тог отрова мжрње чувамо, да гледамо својим очима и мислимо својом главом, јер ћемо иначе упасти у рат без потребе своје, и ту изгубити своју слободу и јединство свог народа и доживети највеће несреће. На „родољуба“ је гледао са страхом, неким чудним страхом, који је свакако долазио од „издајничке гриже савести“ (бар је тако мислио „родољуб“).
Ето читаоче, еот „издајице“. И њега сам описао. И изнео све његове „грехове“. Може бити да си и њега срео. Рекох ти већ да је „срећом за наш народ“ ових „издајица“ у виском круговима било врло мало. Тамо је било много, врло много, „родољуба“. Али ето, и поред те „срећне околности“ ми смо прошле године доживели државни и народни слом.
Ја мислим да је требало бити обратно. Кад смо имали тако велики број „родољуба“, а тако мали број „издајица“, ми нисмо требали да доживимо ту несрећу државе и народа. Тако мислим, али ето догодило се друкчије. Сасвим супротно. Не умем то ни теби да објасним. Молим те зато читаоче, да ти промислиш и да ми ти објасниш: како и одакле да нам пропаст дође кад смо имали тако много „родољуба“ – а тако мало „издајица“.

*

Али да оставимо та нагађања, и да пређемо на главну ствар. Састали се дакле „родољуб“ и „издајица“. Може бити да до састанка не би ни дошло да „издајица“ није пришао „родољубу“. И разговор је почео.
- Ето што дочекасмо! – поче „родољуб“.
- Не дај Боже, горе! – одговори „издајица“.
- А зар може и то бити? – упита први.
- А зар не може? Погледајте на ону браћу која нису с нама. Зар нисте чули за њихова страдања, која се описати не могу? А они су и пред Богом и пред људима далеко мање криви од нас! - одговори други.
- Па шта смо ми скривили, побогу брате? Немојте тако говорити. У чему је наша кривица?
- У чему је наша кривица? Питате! – прихвати „издајица“ и погледа продорно у очи „родољуба“. Мене одиста чуди ваше питање. Ја истински осећам кривицу. И моју личну и заједничку. Осећам је живо. Чудим се онима како живе а то не осећају?
- Па баш добро, - продужи „родољуб“, - што о томе почесте. Шта су крива та наша браћа и сестре и деца што страдају тако како рекосте?
- Можда они смаи и нису толико. Али страдају због кривице оних што их зову браћом и сестрама, а сами не страдају. Сигурно због кривице моје и ваше. Ми скривисмо а они плаћају. „Поред сувог и сирово гори!“
- Па у чему је моја кривица?
- Ваша? У томе што нисте ништа видели. Што сте били слепи. Што нисте разликовали истину од неистине, па сте лаж као истину износили и друге место истини лажи учили! – рече „издајица“.
- Ама како ви то говорите? – рече љутито „родољуб“. – Нисам ја никад био за лаж.
- Нисте можда свесно. Али несвесно, не знајући ви сте туђу лаж за истину примали, износили и друге томе учили. Ткао смо ми као народ завођени са свог старог, царског пута и доведени довде.
- Као напредан човек, - прихвати „родољуб“, - ја сам од најсавременијих људи и књига црпео своја знања и убеђења и то пружао своме народу желећи да му из мрака незнања помогнем изићи.
- А по чему сте ви ценили шта не „напредно“, шта „знање“ а шта „мрак незнања“?
- Како по чему? Чудно питање! Па сигурно је да сам учећи се код великих народа на западу био у могућности да....
- И ти „велики народи на западу“, у време кад сте ви ишли њима на науке, већ су нагињли своме заходу, они су се већ стидели своје старе славе и своје праве величине, као и ми своје пред нашу пропаст. У то време кад Французи већ нису волели Француску већ се распадали и пропадали, ви сте ишли код њих на науке, и с њима заједно напајали са затрованих и запрљаних извора јеврејским сплачинама. И то сте понели у своје земљу, међу свој народ да и његове вечне изворе загадите.
- Па ипак је та Француска показала чуда храбрости и пожртвовања 1914-1918 године!
- Показала! Али и Немачка је то показала у исто време па јој се нисте дивли! Није дакле ниу вашим очима храбрости пожртвовање једино мерило већ су и друге неке ствари потребне. Још није у то време јеврејски отров био потпуно овладао француским организмом. Још није Францука једног Блума, Моша и Зеја имала на својим врховима. Али ако тада још није отров потпуно био показао своју снагу, он је већ увелико дејствовао и ви сте се ту тог отрова напили и пренели га у своју земљу. За вас је историја Француске почињала од 1789г. а то ће рећи од почетка њеног дефинитивног опадања.
- Па зар ратове Револуције и Наполеона сматрате за опадање Француске – упита победоносно „родољуб“.
- Има птрова који у почетку делују раздражујуће на организам. Организам се пуни као неком снагом. Изгледа као да је тада јачи од целог света. Али општо тај први стадијум прође (као код пијанства) наступа депресија, замор тешки и тада се види да она прва показана снага није то у ствари.
- Па ко је био здрав и паметан кад смо ткао сви ми остали били затровани? – упита „родољуб“.
- Здравији је и паметнији био онај ко је мање с отровних извора пио. А најздравији онај ко уопште није пио с њих већ само са својих старих незатрованих народних врела. Ја сам налазио људе неписмене али тако мудре да би се сад с њима могло поново обновити чудо Карађорђа и Милоша. Налазио сам једва писмене људе из народа који су ме задивљавали својим разговорима и који би многе професоре Универзитета по мудрости остављали далеко за собом. Али све те мудрости незатроване покрила је, опростите али морам рећи, лудост наше неинтелигентне „интелигенције“.
Ко наш народ одвоји од Бога и Христа?
Ко нашем народу показа у серијама примере нејунаштва и нечовештва, а одвоји га од његовог веровања да ко није човек и јунак није ни Србин?
Ко наш народ гурну у материјалистичко схватање живота? Ко га упути да је важније економика од етике, трбух од образа и „посао“ од душе?
Ко разори нашу народну органску целину, господине? Ко учини да индивидуализам постане мерило нашег народног живота? Ко гурну наш народ с његовог народног и националног пута цароставног? Ко му уби домаћински принцип његов од кога се није никад растајао и без кога није могао схватити ни Васељену, ни Државу, ни Дом?
Ко га поче тровати интернационализмом и класном борбом?
Ко наш народ угура да легне, из пријатељства, у болесничку постељу „наших великих савезника“. Ја знам господине, да се из пријатељства обилазе оболели пријатељи, али се у њихову постељу здрав не леже. Ко наш народ хоће у гроб с тим истим нашим савезницима да пошаље? Ја знам, господине, да из љубави умрлога рођаци и пријатељи испраћају али сами у његов гроб не лежу?
Ко нас силом, без потребе, без икаквог нашег интереса, и против сваког нашег интереса, 27. марта нагна да објављујемо рат Немачкој и Италији?
Ко после слома нашег хтеде да поспе главу своју пепелом, - ко се бар после слома покаја, кад је видео шта донесоше држави и народу нашем наши тешки грехови?
Кога пустите, господине, да друкчије него што сте ви „мислили“, гооври и ради? Оне који видеше на време и на време говорише и опопмињаше и преклињаше њих назвасте „издајицама“. Они „издајице“ зато што су истину видели, а ви „родољуби“ иако што слепи хтедосте да водите народ. И водисте га и одведосте, па зато у пропаст и дођосмо.
Ко све то, него та наша неинтелигентна „интелигенција“.
- Ама молим вас, па ја сам се увек слагао са вашом унутрашњом политком. И ја сам хтео поштену и паметну управу. – упаде „родољуб“.
- Да! Ви сте хтели „поштену и паметну“ управу, али добро забележену и потпомогнуту од масонских ложа, а таква је самим тим морала пити воду са отрвоних извора, иначе би ложа била против ње. А чим би пила ту воду онда ни памет ни поштење не би помогли и државна и народна кола би дошла овде где су сад. Уосталом и ви лично то овим својим признањем потврђујете и нехотице, јер ви признајете да сте били само за моју унутрашњу политику, а то значи да сте били против оне спољне политике коју сам ја заступао, а која је једино могла спасти нашу државу и наш народ од ове пропасти и овог срама. Били сте против ње, јер су против ње били сви масони, цела масонерија, сви јевреји, сви комунисти, сви који сте пили воду са отровних звора „великих демократија“.
А ко 22. јуна отпоче трубити глас по Мачви и Подрињу, Колубари, Посавини и Подгорини, око Маљена, Рудника и Сувобора, дуж Западне Мораве и Моравице како је сад куцнуо час нашег ослобођења? Не сигурно ми „издајице“, већ разни „родољуби“ који су свом душом желели и хтели да ушемо у рат с Немачком?
Ко је био подлога и подршка целокупног комунистичког устанка? Ко је својим држањем помогао да до њега дође? Ко је тј устанак прижељкивао и помагао? Ко је с комунистима правио споразуме и савезе о заједничкој „ослободилачкој акцији“?
Ко је крив за Крупањ и Лозницу, ко за Мачву и Шабац, ко за Краљево, ко за Крагујевац? Нису сигурно Немци што су унапред по ратном праву објавили и објаснили колико ће српских глава скинути онај ко скине једну немачку?
Ко се није хтео борити против комуниста? Ко је називао „издајицама“ оне који су похитали да се против „партизана“ боре? Ко је прилазио тој борби тек по том кад је видео да ће комунисти ипак бити смождени?
Ко и данас преноси лажне вести којима се иде на то да се опет гурнемо у нове несреће? Ко ружи и грди људе што упућују и саветују свет наш да прогледа својим српским очима и не верује више лажима оних који су га у пропаст и ропство увукли? Ко прети подмукло како сваки који поштено служи своме народу данас „висити“ једног дана?
Ко други господине, него наша „родољубива интелигенција“?
- А! Па немојте молим вас тако! Ви сумњате чак и у наше родољубље.
- Не господине. Ја сам увек стајао на гледишту да је родољубље сасвим нормално осећање љубави јединке за своју врсту, за свој род. Отуда бих родољубље могао порицати само наказама. Ја вама родољубље, дакле, никад нисам порицао. Али нисам мислио ни да је то нека ваша нарочита особина. Ви сте пак, напротив, мени то порицали називајуће ме „издајицом“.
- Та немојте, молим...
- Не господине, не браните се. Утолико пре што као што видите, ја говорим без срџбе. Али оптрбно је да се каже истина и ја вам је говорим.
Нисам никад, дакле сумњау у ваше родољубље, а што говорим о „родољубивој интелигенцији“ то је зато што није интелигентна, па је свој народ водила као слепац слепца, те су обој пали у јаму, и што му ни сад не да да из јаме изађе, већ га лажним вестима гура из пропасти у пропаст, - а ипак нама осталима родољубље пориче.
- Али, молим вас, немојте тако. Сад није време да о томе расправљамо.... – упаде „родољуб“.
- А јесте време да се клеветамо! А јесте време да претимо!
- Па ко то чини? – упита „родољуб“.
- Они исти који су све оно чинили што сам напред изнео. Па и ви међу њима.
- Ја? – упита „родољуб“.
- Да! Ви. Зар не рекосте: „Сад није време да о томе расправљамо“. Размислите шта то значи, па ћете видети.
- То значи да нисмо слободни...
- Ко нам смета да расправљамо? – упита „издајица“.
- Ех, ко? Па окуптатор.
- Па њега нема овде кад ми говоримо.
- Може бити да вама не смета... – додаде иронично „родољуб“.
- Е ту вас чекам. То сам и хтео да кажете. Јер се то и налази у оном вашем: „Сад није време да расправљамо“.
Ви хоћете да кажете: „Вама издајицама је лако. Ви сте слободни, а ми родољуби нисмо“. То ми личи на претњу коју ми је упутио неко: „Чекајте само док дођу наши, омастићете ви конопац“. Одговорио сам му: „У томе јесте разлика између нас. Ми издајице спасавамо главу српског народа, па међу тим главама и главе многих родољуба који сносе најглавнију кривицу за пропаст државе наше и губитак слободе нашег народа“. А ти исти којима се тако главе спасавају клеветају нас за „издајство“ и прете нам вешалима. То и вама сад кажем. Ви хоћете да кажете: „Сад нисмо једнаки и зато није време да расправљамо“. А ја вам кажем: никад нећемо бити једнаки.
Јер ето, ви сте слободни и живи, - а ако би се десило оно што ви замишљате, ја нећу бити ни једно ни друго.
Па нисмо једнаки; јер сте ви са својим друштвом, све из „родољубља“, гурнули своју државу у рат, а свој народ у ропство и несрећу. А ми смо очајно запомагали и преклињали, ми „издајице“, да то не чините ни 22. јуна ни данас, ни сутра.
Па нисмо једнаки: јер се ви за све то, у свом „родољубљу“, никако не осећате кривим. Савест вас не гризе за стотине хиљада српских живота, врло често живота жена и деце, - за губитак државе, слободе и јединства народног, - за десетине хиљада порушених домова и опустошених газдинстава, - за сузе и болове какве народ наш никад није трпео. Ви и не видите ту совју кривицу. Ви који сте, без потребе, из „родољубља“ гурнули своју државу и свој народ у рат и пропаст. А ми „издајице“, ми се осећамо кривим, иако нисмо хтели рат, иако смо били против рата.
- А зашто сте онда ви криви? – упита „родољуб“.
- То ви нећете моћи разумети. Покушаћу да вам објасним овом причом:
Била два брата рођена у неком велком граду. Становали на четвртом спрату једне палате. Разболи се један од тифуса тешко прошлог лета, и падне у постељу. Болесник лежи у бунилу, а прозор отворен. Једног суначног дана он осети мирис топлог лета и чује шум људског кретања. И прохте му се да се шета. Скочи из постеље кад му брат није био у соби и приђе отвореном прозору. Закорачи преко прозора. Иде човек у шетњу. У тај мах наиђе брат његов, викне и прискочи. Обухвати свог брата да га свуче. Али овај неком лудачком снагом изуједа, изгреба свог брата, отргне се од њега и скочи у пропаст.
- Ех... и досад сте причали свашта. А сада заиста претерасте. Дакле ми остали као тај оболели лудак!
- А мислите да између оног што сте урадили 27. марта и чина оног несретног лудака има велике разлике? Има додуше, ипак неке разлике: он је бацио самог асебе у провалију, ви сте пак бацили друге, а вама засад није штета велика. По луцидности међутим, нема разлике. Луцидности сте имали таман толико колико и он.
Него да завршим причу: сад онај преостали брат тугује за својим несретним братом и непрестано сваког дана, чим му онај злосретни дан падне на ум, испитује сваки свој покрет и процењује да ли је како год могао несрећу спречити. И кад дође до закључка да није заиста могао, онда у томе опет себе криви: зашто да није могао спречити? Али то већ ви, господине, као „савремени човек“, нећете моћи разумети. Ви који не осећате своју кривицу што сте активно (разуме се у свом „родољубљу) проузроковали (са својим „родољубивим друштвом“), несрећу свог народа, - ви не можете разумети како ми остали који смо били против тог и таквог вашег рада, можемо себе кривити што вас у томе нисмо могли спречити.
Главно је да ви остајете „родољуб“, - а ја „издајица“.
Али надам се, не задуго!“

*

Разговор се на овом сврши. А ми га прибележисмо да се не заборави.

Сила зла

Ваљда је и најповршнији човек, при сагледању садашњих прилика у свету, морао да стекне утисак као да је нека бескрајно већа сила него што је човек, шчепала у своје руке судбину света и са сладострашћем сеје пустош и тамо где природни развој рата то не би тражио.
Као да је сама Сила Зла, ослобођена од неких окова и обавеза, пуштена да ради шта хоће, узела да оствари давно замишљени програм рушења свега што јој под руку дође, а што је човек упорно, с муком и љубављу, вековима градио.
А дело човеково изгледа као онај чаробњаков шегрт што ослобођено зло не уме или не може да врати натраг у своје скровиште.
Хоће ли човек да дигне руке зато од свог дела па да зло пустош носи и тамо где је не мора бити, - или ће му се и сам придружити и постати медијум зла ради сладострасног рушења дела свог и својих предака, - или ће му се напротив супротставити и не дати да пустош сеје? То је питање.
Пред ово питање данас су сви народи и сви људи постављени. Нико га обићи не може, нико се оглушити о њега не може. Сви морају одговорити на један од три изнета начина: или ће се придружити Сили Зла, - или ће остати скрштених руку, не спречавајући Сила Зла да дело опустошеења врши, - или ће се Сили Зла супртотставити и борити против ње спречавајући њено дело опустошења.
Људи површни, (који живе „кожом“, а не душом), покушаће да нам спрече ово излагање навлачењем у расправу о томе да ли постоји заиста Сила Зла, а онда исмеавњем ако се већ у то упустимо. Али немамо потребе да на тај пут идемо. Довољно је за њих да утврдимо како заиста „нешто“ има сталну тенденцију да пустош повећава и против памети и интереса и воље људи. Чим кажемо „нешто“, а не кажемо „Сила Зла“, наши „реални људи“ ће се умирити. А за наше излагање је и то довољно. Толико можемо попустити, а да саму ствар не оштетимо. Јер то „нешто“ дела као нешто сасвим свесно свога циља и својих средстава, као „нешто“ што хоће тај циљ путем тих средстава, као „нешто“ што је способно, да страсно жели тај циљ и страсно иде за њим.
Светим Оцима је било дато да ту Силу Зла сагледају и анализирају. Они су у њој угледали: Дрвну Злобу, Оца Лажи и Мрзост Опустошења. Прво као корен, друго као средство, треће као циљ, а све заједно као јединствену Силу Зла.
Толико само да поменемо за сад. А даље ће се видети колико је та анализа тачна и по ономе што ми преживљујемо.

*

Ми смо се сломили прошле године.
Али ми се нисмо морали сломити. Било је путева милости и истине и градилаштва. Одгурнути су. Сила Зла је хтела, да се једна држава још поруши да се њеном територијом оспу рушевине за рушевинама, - да се народом њеним разбукти рушилачки бес и да он сам стане својим рукама раскидати своју утробу.
Како је дошло до тога? Сетите се само: прво је злоба пропрадила. Заскитала је змијски као све што је од Древне Злобе рођено. Пружена нам је рука мира и пријатељства. Да није било злобе ко би је одгурнуо? Ми смо је одгурнули. Злоба је то хтела. Пљунули смо јед злобе на пружену руку.
О ниси ти то учинио, мој незлобиви, неписмени или неучени, у страху Господњем живећи, прости, брате мој и сестро моја. То су учинили они други, и за тебе и за мене и за вас, и за све нас заједно.
Знали су они да то што говоре није истина. Дакле знали су и лагали, - као сваки кога потчини Древна Злоба, Отац Лажи, - Сила Зла.
И тако је дошло до рушевина наших. До почетка рушевина наших. Сила Зла је на жалост ликовала – јер је бес рушења, Мрзост Опустошења победила.

*

Задрхтао си ти, мој незлобиви, неписмени или неучени, у страху Господњем живећи, прости, брате мој и сестро моја. И завапио до Бога гледајући у рушевинама оно што су преци твоји и ти градили. Та ти си се родио за грађење, а не за рушење. Цела твој аисторија од твог рођења у Христу сведок је за то.
Рекао нам је једном Неко ову чудну реч: „Верујем да су Кинези подигли зид кинески да се заштите од најезде Срба. Верујем да су они Скити што их као страву износе за питоме колоније грачке, Херодот и Тукидит, били у ствари Срби. Верујем да је Омар запалио библиотеку александријску јер мора да је у својој војсци имао Срба. И уопште држим да где год је било рушења и паљења да су то морали бити Срби. Све тако док нису своју дивљу подлогу окалемили Христовом племенитом гранчицом. А од тог времена гране његовог дрвета рађају само слатким, крупним и благородним воћем. Ту и тамо избије, до душе, опет по нека грана његовог из оне дивље подлоге па рађа ситним, опорим и горким плодом. Али за мало, јер се таква грана опет очени, и опет остаје оно крупно и благо са благородне гране Христове“.
И ми то примисмо и уверисмо се да је заиста тако. Не, разуме се, баш кинески зид, александријска библиотека и Скити – већ оно о племенитој калем гранчици којом света браћа Кирило и Методије (да их бар на празник њихов поменемо и поклонимо им се) са светим „седмочисленицима“ окрунише нашу дивљу подлогу, а наш Свети Сава очени дивље изданке које подлога гурну дивље из себе као да угуши једва примљену калем гранчицу, те је тако ослободи од помаме дивље и даде јој (вечити и дивни наш градинар) слободу да расте, цвета и плод доноси.

*

Завапио је наш народ и изгледало је као да му је вапај услишен. После првог стравичног изненађења, настало је освешћење. И вечити градила наш отпочео је поново свој рад.
Али и Сила Зла није стала. Како? Зар само тако мало рушевина? Само тако мало суза? Само тако мало крви? Само тако мало и тако кратко? Па то се не исплати заиста толики труд и муке од 27. марта.
И опет злоба засикта. Али јој много не помаже. Јер у додиру са војском што му поруши државу, народ не осети мржњу. Од ње сазна најбоље да нису хтели да нас нападају, да су се изненадили обрту ствари, да се чуде нашој лудости. То сазнаде народ од простих немачких војника. Зато Злоба и кад засикта поново, слабог одзива нађе.
Али ту је зато Лаж. Злоби је доста да Лаж покрене, а ова ће већ успети.
Неко ће нам на ово рећи: та пустоши већ тада није било мало. Зар око нас браћа наша нису, довољно крвљу својом, и сузама, и сиротињом својом, пустошењем и рушењем земље њихове и наше, платили тај данак, зајазили ту злобу, којој је Мрзост Опустошења крајњи циљ.
Како, питате то? Одговарамо – зар сва пустошења, све крви и сузе које човек претрпе и проли од века началног до данас не зајазише Древну Злобу, (провалију без краја и дна, коју гордост бесконачна насупрот љубави бесконачној провали у тами преначалној) па да је сад ово што наш народ прелести око нас, зајази?
Зато се опет Отац Лажи баци на посао те додирну својим штапићем чаробним очи наше и ми заслеписмо за истину. Постаде нам он сам вођа и руковођа и тако нас поведе новим рушевинама, новим сузама, новој крви – новом опустошењу душе и тели и земље народа нашег.
Закикоташе се тада Подземља неуздржано. Јер је сетва лажи била обилна и преобилна. Сејаше сама Древна Злоба семе Лажи. Пустош ће се звати жетва Пакла.
Узаман се боримо против Лажи. Лаж беше моћна. Једне превари, друге укочи, тек Мрзост Опустошења дође до жетве, обилне и преобилне.

*

Зашто да сад износимо све оно што смо доживели сви заједно? Та тешко је већ и перу да понавља, а камо ли души да преживљава све што је преживела, и то истински, доживљавајући као да је све попаљено њено, све порушено њено рођено, све побијено њено најрођеније, свака суза као с њене зенице да је канула?
Ето нећемо даље. Стаћемо ту. Јер то је за нама. То је прошло.
Али зар не чујете опет сиктање Злобе? Оне исте Древне Злобе без које се још Сила Зла није могла показати.
Зар не чујете глас Лажи? Зар не чујете поново исту Лаж „само мало друкчије“?
И зар не знате већ из оног што доживесмо за ову годину дана, да где Злоба почне сиктати и Лаж шаптати ту се Опустошење похлепно и сласно спушта на грешну нашу земљу и род грешни наш? Или зар сте толико обузети помамом Зла да у томе чак сладострасног неког уживања налазите? Станимо! Отрезнимо се, за Име Божије!

*

Сатанска је и богоотпадничка та троичност: једнобитна и нераздељива Сила Зла: Древна Злоба, Отац Лажи и Мрзост Опустошења
Није потребно високомудрије да је покаже: станује она ту поред нас од века началног. Само снажни Богом, појединци и народи, одупиру јој се. Нема она власти над њима. Злоба сикће, али их својим отровом не може затровати, - Лаж се пред њиховим очима топи као снег од сунца и ништа од ње не остаје, - Опустошење узалуд прижељкује да их посети: затворени су јој сви прилази.
Код нас, на тешку жалост, није било тако. Већ друкчије. Онако као што горе изложисмо.
И још има људи који то што доживемо, приказују као наше „опредељење за царство небеско“!
Царство небеско под руководством и надахнућем Силе Зла! Чудног ли слепила! Или богохулства... што је опет исто!
Јер заиста у ову нашу несрећу само нас је Сила Зла увела и кроз њу водила.
То нам показује ова последња година дана наше историје.

Прича о једном чувару пруге

Ми смо годинама били као чувар пруге што покушава јурећем возу да знацима из свог фењера каже извесне важне истине. Давали смо знаке машиновођи и ложачу, - давали их возовођи и спроводницима воза, давали путницима. И то не – много компликоване ствари, - сасвим просте истине: да је огромна опасност пред возом, - да треба ход воза сасвим зауставити, да су наши колосеци подлокани, а мост набујалом водом скоро однет, - док на другој страни реке ни пруге ни наспиа већ нема. Машиновођа је на све то ударио чувара по фењеру жарачем, те га је овај из руку испустио. Возовођа се нагао из јурећег воза да чувару љубазно довикне да га треба затворити у лудницу. Неки путници су га пљували, а неки уздигнутим песницама претили.
Воз је победоносно прогурао поред сиротог чувара пруге – и његовог разбијеног фењера. А одмах затим десило се оно што је чувар хтео спречити: воз је налетео на ровиту пругу, предњи вагони с локомотивом су успели да наиђу чак на мост, задњи су испали и одвојили се од воза с ове стране и претурили, - предњима се то десило на самом мосту, па неки пали у реку набујалу, а неки се задржали на стубу као чудом неким, - локомотива са два три вагона прелетела с оне стране и упала у дубоки муљ. Несрећа огромна и невиђена. Запомагање језиво. Жртве небројене.
Ткао бива увек кад се сигнали не дају: воз јури, пруга слободна, а чувар пруге заспао. Његов фењер чикљи поред његовог кревета. А несрећа зија пред јурећим возом.
Али тако бива кад се сигнали дају, а нико неће да их види.
О! Није трагедија у овом другом случају у осрамоћеном чувару пруге и његовом разбијеном фењеру. Трагедија је у растављеном возу, преврнутим и поломљеним вагонима, у путницима измрцвареним, подављеним и осакаћеним. Чувар пруге и његов разбијени фењер долазе у ту трагедију само као објашњење зашто се несрећа догодила, а сами нису несрећа.

*

Од марта 1939 наше сигналисање је прешло у наш Билтен. Један по један наших ранијих листова беху забрањени. Онда смо се свом снагом бацили на Билтен. Сваких десет дана отприлике излазио је по један број. Тако годину и по дана. За то време написали смо много стрна да изложимо, објаснимо и докажемо само неколико истина.
Неколико пута манути фењером било је довољно за то. Али јурећи воз није зауставио ход. Сигнали чуваревом фењера морали су зато бити продужавани и умноажавани непрестани.
Зато неколико радника није било довољно. Зато је написано за осамдесет недеља преко хиљаду три стотине штампаних страна. Само да неколико крупних истина сазнаду машиновођа и ложач, возовођа, спроводници и путници јурећег воза кроз ноћ која је земљу обухватила, воза који се звао Југославија.
Молимо да нам читаоци не пребаце уображеност. Да не кажу: „Шта? Ви да спречите такву несрећу? Са вашим Билтеном!“ – Молимо их да се сете горњег примера. Зар сасвим скромни, непознати, сиромашни и усамљени чувар пруге, поред кога сваки дан стотине милиона богатства земног пролете и хиљаде путника, често светски чувених или изванредно богатих и славних, не може са својим замашљеним фењером да спасе од огромне несреће по дану и ноћи јуреће возове? А ми смо ту себе свели само на његову улогу. Важнији су свакако сви они што гурају возовима, што сваки дан пролазе поред чувара пруге. Он је ради њих, а не они ради њега. Не пребацујте нам дакле ни уображеност ни нескромност.
- „Ех!“ – добацује нам наш проницљиви читалац, „не правите се тако наивни кад нисте. Није ваша нескромност у поређењу са обичним чуварем пруге, већ са чуварем пруге који није спавао, који је видео опасност, који је истрчао у воз, који је очајно давао знакове да се воз заустави, чији знакови нису били примљени, кога је чак машиновођа ударио жарачем по руци те му фењер из руку избио. И тако даље, и тако даље“.
- Имате право! Одговарамо ми сасвим понизно нашем читаоцу. Признајемо грехе своје нескромности. Молимо да нам то опростите. Искрено молимо. И верујте да и нама није угодно о томе говорити, утолико пре што се несрећа већ догодила. Наша улога је неуспела. Несрећу нисмо спречили. Сам ћемо бити само сведоци пред истражном комисијом која мора доћи, сигурно мора доћи.
Али знате ли, читаоче – пријатељу, зашто о томе говоримо: зато што се све несреће још нису догодиле. Још има живих путника у раскомаданом возу. Још има вагона који висе на порушеним стубовима. Због тога говоримо. Да је све готово, верујте, не бисмо ни писали, ни говорили. Немамо жеље, ни времена, да пишемо ни мемоаре ни историју, али хоћемо, морамо и немамо куд већ у историји да учествујемо, јер смо ту у животу, у пунмо животу. Због још недогођених несрећа, због још непогибших путника пишемо, да их опоменемо на чувара пруге и његов бедни и презрени фењер који нису хтели видети ни послушати. Да би бар сад послушали. Сад кад се толико већ зла догодило. Да поверују бар сад кад онда нису. Да се држе мирно у оним вагонима што висе над водом или су се изврнули по наспиу, јер најмањи неразумни покрет може их стрмекнути у набујалу реку.... Да добро пазе на сваки корак свој бар сад, кад су онда с хуком и сладострасним задовољством и машина и вагони, и возовођа и машиновоћа, и ложач и спроводници и многи путници, јурећи возом, гурали кроз тамну ноћ тамо где се сад налазе.
А то пиемо, јер и сад видимо неке песнице подигнуте у преврнутим или над водом висећим вагонима, или у онима што су у муљу заглавили, - и сад као да чујемо многу псовку упућену нама коју је већ у ранијем пролетењу јурећег воза поред чувара пруге овај хтео ухватити.
Није нам до тих песница верујте! Та већ смо рекли напред да у томе није несрећа. О како је све то мало и незнатно према огромној и неизрецивој несрећи што је задесила цели воз и његове путнике.
Него због тога што се бојимо да је то знак да се несретни путници још нису снашли, још не виде положај свој, још не виде истину.
Како би иначе, да је виде, могли продужавати да дижу песницу, шкргућу зубима и довикују псовке бедном чувару пруге који је баш хтео несрећу ту страшну да спречи дајући оне очајне сигнале својим фењером.
Ето зато смо само, верујте молимо вас, испричали ову причу.

Улична стратегија   14. VI 1942 г.

Кад у једном народу стратегију почне да води тако звано „јавно мњење“, кафана и улице, - онда је то сигуран знак тешке оболелости и поремећености његове.
Јер ако постоји ншето у државном и народном животу што не може и не сме да води „јавно мњење“, кафане и улице, то је баш стратегија. И то не само због тајности војничких планова, - већ и због изузетних особина и знања које праве војсковође морају имати и скоро аскетског начина живота који морају водити да би њихови планови добили ону утанчаност, дубину и оштрину кад почињу да личе на највиша уметничка стварања, - и да би њихово извршење, савлађивањем препрека које поставља супротна страна организацијом и искоришћењем расположивих сопствених снага, претворило те замисли у плодоносну победу.
Овде не мислимо на преклапања и нагађања улице и „кафанских стратега“, - који су редовна појва која прати у рату сваки народ. Већ мислимо на другу појаву кад „јавно мњење“, улица и кафана, отпону имати такав утицај на војничке планове једног народа, те се види и осећа да они у ствари стратегијом свог народа управљају.
Оно што се догодило 27. марта 1941. године у Београду остаће за векове најбољи пример те уличне стратегије. Симовић (за кога чујемо да се налази у неком санаторијуму за нервне болести) управо је био тип стратега који је под упливом те уличне стратегије. (Ако се пак покаже горња вест истинитом, и ако би се утврдило да је та болест раније датума, онда би наша несрећа имала шекспировску трагику: стратегију оболеле улице води оболели стратег).
Духовно и није друкчије могуће. Није могуће у народу здравог духовног живота, да стратегију води улица. У народу где је духовно здравље потпуно, постоји хијерархија вредности разних функција. Сваки део народа ради с вољом, тачно и на време оно што у народном животу њему припада да ради, уверен да с друге стране други органи народни врше своје улоге исто тако.
З удравом организму је тако. Ткао је у нашем телу док је здравља тамо. А кад растројство настане, онда бива и друкчије, али онда долази и расуло и пропаст и уништење. Тако би морало бити и у сваком народу у погледу стратегије, - за коју, као што смо напред видели, треба изузетног знања, изузетних особина и изузетног начина живота оних којима је та функција поверена.

*

Али улична стратегија има једну врлину. Неодговорна, она пустоши оболели народ, упада из грешке у злочин, из злочина у други, гура с одушевљењем један народ стрмом равни пропасти, - и све до коначне пропасти, она се не признаје побеђеном. Ако погреши одговоран усамљени војсковођа једном, већ губи поверење; два пут, одузима му се сигурно команда. Анонимна улица, стоглава стратегија улице и „јавног мњења“ оне никад не одговарају. Све што се изгубило улудо, све што се расточило, расуло, - све рушевине, све пустоши, сва крв, све сузе, - за све то улична стратегија сасвим лако налази оправдање. Она своје стратеге брани, јер брани себе. Она се од њих не може растати. Они су управо пројекција, отеловљење једног болесног духовног и менталног стања. Све што су они учинили, све је добро, па је и зло добро, јер су „жртве неопходне“, а „победа само из жртава долази“.
При томе се заборавља да није сваки губитак жртва, јер би онда и сви људи што изгубе имање на коцки имали око главе ореол светлости, - а све самоубице постали народни хероји. Истина је да се семе баца у земљу да би се добила жетва, - и истина је да које семе умре, неће плода дати, - али је истина и то да свако семе које се баци плода не доноси, јер би иначе и оно бачено на камен, на пут или трње могло плода донети. А знамо из неземаљских уста да ту плода никад не треба очекивати.
Улична стратегија је дакле најдурашнија стратегија на свету. Она је побеђена онда кад је сатрвен, уништен народ који је дозволио да тако судбинском функцијом његовог живота завлада неодговорно хиљадоглаво „јавно мњење“. Све док то није она живи, баца вео заборава преко својих разочарења и хита уверена у своју победу даље. Она никад не сагледа стварност и садашњост! Она брзо заборавља поуке прошлости! Она стално живи у будућности! Али каквој будућности? Будућност је плод чије је семе посејано у прошлости, а чија се стабљика обделава у садашњости. У каквој то будућности може живети улична стратегија кад заборави прошлост а не види садашњост? У будућности која се никад остварити неће, - у оној сачињеној од самих снова, - у оној коју праве њене жеље без контроле разума. То је као „рачун без крчмара“.

*

Наша улична стратегија није се 27. марта ни родила ни угинула 15. априла. Она је отпочела много раније, с Абисинијом и Шпанијом.
То управо није била наша улична стратегија. То је била стратегија коју су јевреји из Њујорка, Лондона и Москве припремили за народе оболеле од демократије. Јевреји су сами знали малу вредност такве стратегије, као што је некад знао бели трговац ништавну вредност ђинђува које нуди црнцима у Африци за злато или слоновачу. Лаи за црнце је таква стратегија добра, и црнци су је примали, гутали, у њу се клели, за њу и због ње се рушиле државе, градови, пустошила се поља, губили животе тисуђе тисућа људи, жена и деце, и непрестано губе. О људском болу и сузама које је та стратегија изазвала нећемо ни говорити.
Та је стратегија засејала пустош Европом, а данас су обухваћени победом њеном већ сви континенти. Она се није уморила, није разочарала, није се уплашила. Она је уверена у „крајњу победу“, јер је „тако било и 1918. године“, - и никако неће ни себи ни другима да објасни како то крајња победа може доћи иза све самих самцатих њених пораза.
Ако бацимо поглед уназад – од отварања Чехословачке кризе – ми ћемо најбоље приказати нашем читаоцу оно што карактерише ту стратегију.

*

Посел присаједињења Аустрије Немачкој, било је јасно да долази на ред отварање питања Чехословачке. То је било јасно и самим представницима Чехословачке. Два су разлога била ту: једно је компактна маса Судетских Немаца, а друго је став самог Прага. Као централе бољшевичко-демократске према Немачкој.
Улична стратегија је тврдила да Немачка неће смети то питање да реши, јер ће „велике демократије“ с једне, и Совјети с друге стране, у том случају напасти на Немачку ради одбране Чехословачке. Ова улична стратегија није хтела да види ове чињенице:
- да је унутрашњи положај Чехословачке изванредно тежак да би она смела ући у рат с Немачком;
- да је њен стратегијски положај још очајнији;
- да Велика Британија и Француска неће ни метка испалити због Чехословачке;
- да Совјети неће хтети то учинити напросто зато што је циљ њихове спољне политике у Европи рат између Француске и Енглеске с једне, и Немачке и Италије с друге стране, - рат, који треба да се прошири и на остлау Европу, - и из кога треба да изиђе општа европска бољшевичка револуција;
- да је Немачка велика, уједињена, снажна духом и оружјем;
- да Италија и Јапан овог пута нису против ње.
Све то улична стратегија није видела, јер није хтела видети. Она је знала само оно што је она желела:
Немачка је национал-социјалистичка. Према томе Немачка треба да изгуби рат. Чехословачка је демократија. Према томе она треба да добије рат.
Тако су мислили и они у Прагу и зато се догодило онако како се догодило септембра месеца 1938. и марта 1939. године. Словачка се издвојила. Чешка је изгубила самосталност.
Али улична стратегија није побеђена. Могу земље које се повере њеној бризи пропадати колико хоће, она је непобедива „јер је њена крајња победа“.
За овим је дошло питање енглеско-совјетског савеза.
Спремала га је нико други до улична стратегија. Њој је био потребан тај савез, као огромна кљешта којим треба „велика демократија“ с једне и Совјетски Савез с друге стране да стегну национал-социјалистичку Немачку.
Преговори ти почели су априла 1939. године и трајали до 23. августа.
Улична страегија је овог пута владала малтене целим целцатим светом. От је било истовремено тако просто и тако корисно. Према томе, мислила је улична стратегија, како да тако проста а корисна ствар не буде остварена? Отприлике, као кад деца маштају да скину месец с неба и њим се мало поиграју.
Улична стратегија није хтела да види:
- да Совјети хоће рат, али рат туђ, у коме они неће учествовати, али којим ће се користити;
- да Немачка неће такав положај у рату у Европи, где би се она нашла између два фронта;
- да Совјети знају да њихови демократски партнери нису још довољно спремни, те у случају рата главну тежину рата имају да носе они, ови иза утврђења и мора да се спремају;
- да Совјети, напроти, желе да рат прво избије у Европи, а не на њиховој граници, да траје подуже, да се они за то време спремају на миру, - да рат у Европи и остлаом свету развије довољно сила расула у свакој земљи и тек онда они у рат да уђу и преваљају својим револуционарним ваљком све што је за ваљање.
Улична стратегија на све то није хтела да погледа. Она је знала само оно што је њој требало и ништа више. Узаман смо довикивали скоро потпуно усамљени: неће Москва закључити савез с демократијама и указивали смо зашто не може и да хоће. Улична стратегија широм Европе је изјављивала: „Сутра ће бити окончани преговори. Идуће недеље ће бити потписан уговор о савезу. Идућег месеца ће бити закључена војна конвенција“ – само зато што јој је требало, што је она то желела.
Преговори су заиста окончани. Уговор је заиста закључен. Само не онај који је желела улична стратегија, већ супротни: пакт о ненападању између Берлина и Москве.
Дипломатски никад већи пораз улична стратегија није претрпела. Она је требала да види да то значи и губитак сутрашњег рата. Али она није посула главу пепелом. Њени стратези нису застали да прегледају планове своје стратегије, како то бива с њом, да њени планови бивају тако потпуно изиграни, и њена предвиђања тако потпуно демантована. Стратегија улице је просто пренела своје наде у будућност, као увек после сваког свог пораза. А њени стратези су продужили, увенчани славопојкама „јавног мњења“, свој ход у даље поразе.
Одмах за овим је дошла Пољска и почетак новог светског рата.
Улична стратегија је изгубила стрпљење. По њеном мишљењу рат се више није могао одлагати. До рата је морало доћи. Она га је хтела. И Данцинг и Коридор су јој послужили као повод. Улична стратегија је наговарала Пољску да не попушта. Њу ће бранити „велике демократије“. И рат је дошао.
Она није хтела да види следеће чињенице:
- да је Немачка силна, а Пољска према њој слаба;
- да „велике демократије“ не само да неће бити у стању да пробију утврђену Сигфрид линију, већ нису у стању честито ни јачи притисак на Немачку да изврше, и то не пешадијом, већ ни авијацијом;
- да иза леђа Пољској стоје Совјети и да ће они са своје стране покушати да учествују у новој деоби Пољске, да би се тако што више приближили Европи, а што више уклонили опасност Немачке од себе.
Она је желела да рат једном дође, а после ће се већ видети шта ће се. На крају „биће као 1918, биће њена победа“.
И Пољска је пропала. Али улична стратегија није посула своју главу пепелом, а њени стратези су продужили и даље, убеђени да ће на крају бити добро.
Сад су се Енглеска и Француска нашле у рату према Немачкој. Стратегија би саветовала да направе мир, кад већ у своје време нису биле паметне да избегну рат. Али улична стратегија то не дозвољава. Њој треба рат велики, широк, простран, дубок, рат демократија против фашизма и хитлеризма. И она ће га повећати, проширити, продубити и појачати.
Она није могла да укљешти Немачку између француско-енглеског фронта на Рајни и совјетског на Истоку. Она ће зато створити фронтове на крилима Немачке. Немачка има као свако живо биће своја плућа: једно је Скандинавија, друго је Балкан. Улична стратегија хоће да изазове запалење оба плућна крила Немачке. Њој треба и она ће га створити.
Прво га је створила у Норвешкој. На несрећу Норвешке.
Говорили смо њеним стратезима. Говорили смо им:
- Ви не видите да ће Немачка оба та запалења локализовати и угасити. Али после тога ће Норвешка и Балкан доћи, сасвим оправдано, под искључиви војни, политички и економски утицај Немачке.
Улична стратегија то није хтела да чује. Како бисмо могли очекивати да она и њени стратези чују и разумеју наш говор тако громадних чињеница које као планина стоје на њиховом хоризонту?
И тако смо 8. априла 1940. године слушали увече саопштење енглеског адмиралитета о полагању мина у норвешким територијалним водама да би се тако спречили немачки трговачки бродови да плове тим водама, - а већ сутрадан ујутру ми смо чули да је зог тога Немачка окупирала Данску и Норвешку упркос положених мина.
Није посула своју главу пепелом улична стратегија после Норвешке. Нису њени стратези узгубли своје добро расположење и свој оптимизм. Шта је пораз у Норвешкој – мислили су они према суђеној, немоновној, непогрешној „победи демократије“? Зар није ушло већ код тих у пословицу: да „та страна губи све битка, па ипак рат добија“?
Стратези ове уличне стратегије су после тога нашли да рат иде сувише спорим темпом. Па су решили да га „активирају“.
Стратегија би саветовала оној страни која је упала у рат лакомислено и нашла се према одважној другој страни, стратегија би саветовала да хвали Бога што се рат није активирао.
Тако би радила стратегија, али улична стратегија, разуме се, не ради тако. Она жели да рат у нову активнију фазу, иако су јој и средства материјална и стање духовно недовољни и неповољни.
Ту жељу уличне стратегије испуниће Немци. Они су је само предухитрили и за непуних десет дана Немци су освојили Холандију и Луксембург, прикљештили Белгију и упали у северну Француску, изманеврисали Мажиновљеву линију, одвојили знатне француско-енглеске и белгијске снаге од осталих на југу. Резултат тога било је испадање Француске из рата.
Да се после тога улична стратегија није признала побеђеном – није потребно ни говорити. Француска је побеђена. Узрок су пронашли њени стратези: „Мостови на Мези!“ Заборавили су неки нижи официри да баце мостове у ваздух. Они су криви за изгубљени рат. А нису криви улични стратези уличне стратегије који су Француску увукли у један бесмислен и унапред изгубљени рат.
(Ови „мостови на Мези“ посетише нас на наша београдска три велика моста. Увек смо се питали зашто су начени у ваздух ови мостови кад су Немци на једној страни били у Земуну и Панчеву, а на другој на Авали. Вероватно да су их бацили у ваздух да не би, ако их не баце, због тога изгубили рат).
Тада се улична стратегија баца на Балкан. На сваки начин треба исказати отварање другог фронта на Балкану. „Гаранцијама“ бацаним из рукава Енглеске гледа преко својих масонско-демократско.плурократско-комунистичких веза да створи погодно тле за други фронт. Ту одмах упада Грчка. Енглеска спрема ту, „кад се спреми“, базу за искрцавање на Балкану.
Јасно је да то силе осовине неће трпети. Јасно је да их никакви обзири неће спречити да то онемогуће. Отуда би стратегија саветовала Балканским државама да своје односе среде, да никакве гаранције не примају од Енглеске, никаква обећања из Америке, и да са силама осовине гаје искрене односе пријатељства. Јер је јасно да рат на Балкан жели да донесе улична стратегија, у жељи да изазове ново и опасно, балканско запаљење плућа, док Немачка то не жели. А ако се запаљење појави, онда нико бржи од ње неће бити да га ликвидира на муњевит начин, далеко пре него што се икакав нови „Солунски фронт“ ма где на југу могне створити.
Тако би саветовала стратегија. Али разуме се, улична стратегија би саветовала и радила обрнуто.
Слом наш и слом Грчка били су последица ове друге стратегије, - стратегије која се не учи прошлошћу, већ живи у будућности онаквој каквом је она замишља, по жељама срца свог.
Али ни овде ова стратегија не посу главу своју пепелом. Не, улична стратегија је непобедива!

*

На Далеком Истоку постоји један народ. То је јапански народ. Чудна је и величанствена његова историја. То је народ чија је династаија стара двадесет и пет векова. То је народ који је пре осамдесет година натеран од белаца да отвори своја врата трговини и цивилизацији европској. Он је покорно то послушао и запливао пуном снагом у цивилизацију и у привреду европску; ништа од овога не остављајући, он је за неколико деценија достигао и престигао нашу цивилизацију и нашу привреду. Стратегија би саветовала Англо-Саксонцима да буду сасвим пажљиви према овом јуначком и загонетном народу. Али улична стратегија, разуме се, није тако саветовала. Она је напротив олучила типичног носиоца те уличне стратегије, Рузвелта, да према Јапанцима поведе енергичну политику. То је добро послужило и Јапану и Немачкој и Италији. Јер, Америка је и дотле помагала Енглексу и Совјете. Али Немачка и Италија су то подносили. Сами с Америком због тога нису могли ратовати. Сад кад и Јапан улази у рат, сад и они могу, Јапанци су примили изазивање и одговорили на свој начин 8. децембра 1941. године, добивши изненадном објавом рата и истовременим нападом на америчке поморске базе првог дана, надмоћ над флотом и ваздухопловством англо-саксонским у Тихом Океану. Иза тога је Јапан пробио 5000 километара широки продор између Индије и Аустралије, продро у Индијски Океан, загрозио свим империјалним путевима Велике Британије, а данас се истовремено налази на прагу Индије, пред Аустралијом, пред Африком и пред Аљаском. Сутра ће Јапан угрожавати (и већ је почео) и саму пловидбу дуж Африке, саобраћај кроз Суец и преко Персијског залива. Очигледно је да силе осовине иду за тим да се на обалама Црвеног Мора и Персијког залива споје.
Овај упад Јапана у игру, по последицама војничким и политичким, највећа је грешка уличне стратегије. Грешка њена јер је она то упадање изазвала. Она га је себи на врат натоварила. А његов улазак у рат угрозио је Тихи и Индијски Океан, у коме је дотле Велика Британија суверено и несметано црпела богатство, сировине и људе за свој рат у Европи и у Средоземљу.

*

Али овај упад Јапана је имао и други последицу, не мање важну. Сад су и Немачка и Италија могле ступити у рат с Америком. А овај рат је довео подморнице осовинске до саме обале Америке, па чак и у њене велике реке. Те подморнице су толика потапања бродова трговачких извршиле да то потапање у највећој мери доводи у питање озбиљан саобраћај између крајева које иначе држа Англо-Саксонци.
За стратегију је бродка тонажа изванредно важна ствар, јер се на сваког војника који се из Америке хоће да пошаље у Европу мора рачунати 2-3 тоне бродског простора. Чиме да се пренесе то фамозно наоружање које спрема Америка, кад се годину дана сагради само десетина оне тонаже која се потапањем пошаље на морско дно? Разуме се, то је важно за стратегију. За уличну стратегију то није важно. И она ће извојевати победу и без свега тога, просто она ће победити, јед „демократија мора победити“!
И опет нисмо видели да је наступило разочарење код обожавалаца уличне стратегије. Та шта је све то: Перл Харбор, Филипини, Малаја, Сингапур, Борнео, Суматра, Јава, Нова Гвинеја. Адаманска и Алеутска Острва? Шта је све то? Све то вреди само тако кад држе демократије. Чим га оне не држе, све то постаје без вредности. Ко у оној прили кад се злато претворило у ђубре кад је променило газду.
Намерно смо оставили да о Совјетима говоримо на крају.
Улична стратегија је осећала да мора доћи до сукоба између Немачке и Совјета. Па на томе је цела њена борба и била срачуната.
Ближи се година дана од тог гигантског сукоба. Немачка је првих шест месеци освојила огроман простор у Русији и дошла пред врата Кавказа, Донског Басена, Москве и Петровграда. У том је дошла зима.
Улична стратегија је тада покренула Совјете на контра офанзиву која је трајала пуних пет месеци. Немци су остали тамо где су били. А Совјетске снаге су изгубиле за једанаест ,есеци одбране и напада највећи део свог материјала, људства и морала.
Стратегија би бољшевицима саветовала опрезнији поступак. Али, улична стратегија (та то ми већ знамо) саветовала је онако како су Совјети и радили.
Сад имамо почетак дванаестог месеца рата на Истоку, а већ Керч, Харков и Севастопољ показују шта ће се десити тамо.
Целе зиме улична стратегија је очекивала да ће се Немачка скршити под навалом бољшевика и опасним уједима изузетне зиме. То јој се није испунило. Зар је то прво и последње њено предвиђање које се није испунило? Та она за собом ништа друго и нема ваћ само предвиђања која се не испуњују и планове који бивају предухитрени и изиграни!
Зар мислите да ће сад малаксати? Чим један план пропадне, одмах изнеси други, стави га у будућност, сави руке око њега и не бој се. Кад овај пропадне, ти прави трећи. Увек ведро гледај у будућност, јер иза свију пораза, мора (чујете ли, мора!) доћи „победа демократије“.
Она сада зна да долази немачка офанзива. Она зна и већ види да ће она бити силна. Али ништа не попушта: ведро гледа у будућност – и своју „победу“.
Па ко ће јој донети ту победу? Како ко? Та „руски простор“. Шта може Немачка? Да потискује и туче совјетску војску? Да, то је истина. Али где је крај „руског простора“?
На ово питање сутра ће јој права стратегија и прави стратези одговорити својим језиком. Ми ћемо јој рећи да те границе увек може поставити воља победиочева где за добро буде нашла. Права стратегија, не она улична, може дакле, и мора и овде наћи право решење, и на тај начин заобићи замку коју улична стратегија поставља Немачкој у бескрајонсти „руског простора“.
Али кад ту границу постигне онда совјетска опасност већ неће постојати. Црвена војска и совјетски строј претрпели су такве ударе да им живота нема иза постављене линије. Они који су хтели да загосподаре светом, као у огромном кавезу неком без много прозора, наћи ће се затворени у заосталом простору Совјетског савеза без свега што је дотле чинило глану подлогу његове огромне снаге.
Дотле Англо-Саксонци никако неће моћи да поставе „други копнени фронт“. Пажљиво пробају у Француској, па иако говоре о милионским војскама својим никако да се искрцају да европско копно, - знајући добро каква су преимућства немачке одбране.
А после кад немачка војна снага достигне на Истоку линију коју буде изабрала, кад тамо постави само најпотребнију одбрану и посаде, - какве наде уличној стратегији остају да ће моћи Немачку да туче? Обичној стратегији, оној јединој и правој, јасно је да је тада свршено с ратом у Европи. Немачка га је војнички извојевала.
Шта ће тада улична стратегија рећи? Где ће преместити своје наде? Хоће ли тада посути главу пепелом?
Шта ће бити са стратезима те уличне стратегије? Где ће се они наћи?

*

Али још важније је питање народа који су ту стратегију и те стратеге за вође имали. Шта ће с њима бити?
Да ли ће бар онда видети, у рушевинама и беди свог доцнијег живота, - какво големо слепило мора да је ударило њихове вође те да тако дуго и постојано воде своје народ путем, за који је она обична и једина стратегија унапред могла рећи да другог излаза осим слома нема?
Ако виде, онда слом може послужити за почетак обнове.
Ако не виде, онда је слом само као врата кроз која се улази у дефинитивно уништење и смрт.

Димитрије В. Љотић