Нација и национализам - ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

Нација и национализам

Судећи по планетарним размерама распростирања, често на правцима главних струјања ветрова историје, национализам, нацијаи држава - нацијасу најуспешнији политички производи европског ума у модерном добу. Повесна окосница тог успеха се простире од употребе нације за легитимисање власти (узурпиране од стране делова трећег сталежа, силом буржоаских револуција), преко романтичарског покрета буђења свенемачке националне самосвести ради политичког и економског уједињења низа држава и државица у јединствени Reich , до националистичких одговора изазовима противнационалног, социјалистичког интернационализмапосредством усвајања те заступања идеја друштвене правде, до низа национал - ослободилачких покрета против колонијалне заточености те националистичких отпора глобализацији , односно псеудоимперијализму стратега новог светског поретка.
Треба истаћи да су аватари национализма изван европског круга, особито у Трећем свету, углавном само површна опонашања европских узора, често без иоле животније основе. О тежини примене тог појма европског политичког ума сведочи Сун Вен указујући, средином двадесетих година двадесетог века, да у кинеском културно-повесном контексту национализамможе бити схваћен само као „ државна доктрина ”, додајући како је дубоко свестан да то„ вреди једино за Кину али не и за Запад ”.
Снагу теидеје осведочава и чињеница да се пред њом чак и најхладније истраживачке оптике умеју ужарити ватром пристрасности. Отуда и многе од најугледнијих савремених студија о национализму не одликује толико научна метода те одговарајући спознајни учинци већ полемолошка страст, воља порицања не само сваке вредности или врлости већ и саме стварности предмета разматрања, ту свођеног у домен колективних (само)опсена. Сажимајући неку идеалну смотру схватања нације и односа према национализму током последњих столећа могли би закључити да они првенствено одражавају и осведочавају одговарајућа политичку полазишта те циљеве.

Средство и циљ

Најчувенија и по последицама најзначајнија обзнана политичке улоге нације – дакле у Декларацији права човека и грађанина – састоји се од цигло две реченице: „ Принцип сваког суверенитета суштински почива у Нацији. Ниједно тело, ниједан појединац не може вршити власт која изричито одатле не проистиче .”
Шта садржи, какве особености и својства, каква памћења и воље, ка каквим циљевима стреми та Нација ? Судећи по реченој Декларацијии околним изјашњењима та Нацијаје једнако неживотни, измишљени и мутан појам као и човекте његова права , у име којих су отуђени елементи трећег сталежа извршили преврат. Уосталом, управо та мутност појма била је неопходна револуционарима јер је омогућавала најшире, неограничене па и злочиначке злоупотребе. С обзиром да састављачи Декларацијекористе реч грађанин као синоним речи човек – слободни смо закључити да Нацијучине само грађани , заправо само поборници преврата. Сви остали – почевши од племства и свештенства до маса ратара – били су силом искључени из Нацијепа многи и из живота. То је суштински, најдубљи, односно паклени смисао чувеног трагикомичног одговора опата Сијејса на сопствено питање: „ Шта је трећи сталеж ? – Све!”
У најбољем случају постварења та Нацијабила би вештачки образовано друштво силом механичког гомилања јединки, односно грађана које је Де Местр умесно разликовао од истоимене фигуре античке уљудности: „ Видите како злочин служи као основа свим тим републиканским губилиштима ; ту речграђанин, коју су претпоставили античким облицима учтивости, носе они који су највише зли међу људима ”. (De Maistre, 2001)
Уосталом, грађани су исказивали нетрпељивост не само спрам осталих сталежа већ и осталих а стварних нација или етничких заједница, настојећи да им затоме језике те културе, на основу подозрења о којима убедљиво сведочи један извештај састављен за потребе државне службе безбедности из 1794. године:
„Федерализам и сујеверје говоре бретонски, емиграција и мржња спрам Републике говоре немачки ; контрареволуција говори италијански а фанатизам баски .” (Oberlercher, 1989)
Да је успостављање Нацијереволуционара изискивало жртвовање стварних нација и етничких заједница на крвавом олтару измишљене богиње Разумасведоче бројна, силом изнуђивана одрицања од порекла. Тако су, тих револуционарних година, на десетине хиљада припадника Националне гарде, од Лангдока и Провансе до Бретање и Алзаса потписивали колективне заклетве верности Нацијитеизјаве да више нису Лангдочани, Провансалци, Бретонци или Алзашани већ само и једино Французи.
Верни наднационалном али и натполитичком, сакралном ауторитету монарха, контрареволуционари тог времена нису се обраћали никаквој нацији, премда би то могли чинити с много више права јер је било животно угрожено духовно језгро и генетско благо Француске. Као да је пуко позивање револуционара на некакву Нацију обесхрабривало погледе контрареволуционара да у стварним нацијама Француске траже снаге за противпокрет. Изузетак чине размишљања најумнијег међу контрареволуционарима, Савојца Жозефа де Местра која поверавају нацији многи вишу улогу од оне прописане Декларацијом права човека и грађанина”. Огледе Три фрагмента о ФранцускојДе Местр почиње исказом уверења да нације, као и појединци, имају „ свој карактер, па чак и своју мисију .” Стога „ у друштву нација, свака се од њих посматрачу представља неизбрисивим карактером који је резултат свих индивидуалних особина и уједињено корача ка много општијем, али ништа мање непознатом циљу. Неке нације имају медиокритетске активности, оне једва да обележавају стазу векова ; о њима се мало говори, и оне готово уживају у срећи уместо да се диче славом. Друге, сасвим супротно, играју упадљивије улоге, али увек са тајним циљем. Овој је нацији судбина одредила да побеђује и да под својом моћи уједињује више различитих нација ; оној је, пак , природа наложила да се не шири преко својих граница : она је велика само у оквиру њих ...” (De Maistre, 2001)
По свему судећи први у низу Де Местрових примера мисија одговара француској нацији. За Де Местра, уједињење различитих етничких заједница у јединствену францускунацију обављено је много векова пре одговарајућих напора револуционара. Највећи задатак мисије француске нацијеДе Местр открива трагајући за смислом ванредних, катастрофалних догађаја његовог времена. У Разматрањима о Францускојиз 1797. године он доспева до уверења како је крвави спектакл Француске револуције део висока андрагогија божанског Провиђења, посредоване одговарајућом мисијом француске нације, кажњене казном која „ омогућава препород ”:
„ Свака нација, као и свака индивидуа, примила је на себе једну мисију коју мора да испуни. Француска на Европу уистину има велики утицај који би било беспредметно доказивати, али који је она, на најгрешнији начин, злоупотребила ... Свака кап крви Луја X ВИ коштаће Француску олуја ; четири милиона Француза ће, можда, платити главом велики народни злочин једне антирелигиозне и антидруштвене побуне, крунисане краљеубиством ... И најзад, казнаФранцуза произлази из свих свакодневних закона, а заштитаФранцуске такође произлази из тога ; али, та два уједињена чуда једно друго умножавају и чине једну од најчуднијих представа које је људско око икад видело .” (De Maistre, 2001)
Ипак, све до сумрака деценијама дугог периода европског мира – стеченог и одржаваног Светом алијансомконтиненталних, хришћанских империја – конзервативна и контрареволуционарна мисао је зазирала од национализма, добро памтећи преврате, нереде и безмерна страдања народа почињене у име Нацијеили пак подозревајући у таквом покрету претњу плебејске стихије традиционалном, монархијском и хришћанском поретку. Метерних, главни извршилац Свете алијансеје упорно и учинковито порицао свако право на политичко постојање начелу националности и нацији.
До краја те јединствено дуге епохе мира национализам sui generisје једно од главних средстава мобилизације либерално настројених слојева грађанства у покрету ка освајању економске и политичке власти. И ту, на пољу употреба национализма, можемо опазити како и колико политичка сврха одређује његову природу.
Ваља истачи да та сврха не изискује обавезно самообмане или кривотворине – како се истрајно заклињу разноврсни непријатељи нације и национализма – већ да уме призивати и стварне снаге. Добар пример пружа немачки, романтичарски покрет открића повесних трезора народа у правцу обнове народног царства, односно успостављања јединствене националне државе, којој је претходило утврђивање заједничких спољних граница јединственог тржишта посредством Царинског савеза1834. године. Оба подухвата, економски и уједињујуће-државотворни, била су не само омогућена већ и легитимисана управо тим покретом ширења те продубљивања националне самосвести и свести о националном јединству свих немачких етничких заједница, изнад свих граница.

Једно размеђе левицеи деснице

У повести Француске година 1871. означава скуп низа тешких друштвених и војних пораза – од устанка Париске комуне до опсаде Париза и капитулације пред здруженим немачким снагама, уз губитак значајних делова територије – те последични преокрет природе национализма. О снази утиска који су изазивали ти порази сведочи спектакуларни преокрет мњења о Француској револуцији једног од њених најистакнутијих духовних потомака те најутицајнијих идеолога либерализма, Ернеста Ренана. Он је војни тријумф Пруске објаснио њеном приврженошћу аристократској традицији а пораз Француске, аналогно, губитком вирилности иманентне племству, затомљеном гиљотинама и терором револуције. Или је исправније рећи да тај преокрет само осведочава непостојаности либералистичке или рационалистичко-просветитељске мисли под јачим ударима ветрова историје?
Једно је извесно: сви ти порази, обелоданивши моралне пороке и политичке слабости властодржачких (псеудо)елита из редова присталица либерализма – разоткрили су и сву неутемељеност па и извештаченост те лажност њиховог национализма, скројеног за кострети просветитељских, лаицистичких и позитивистичких мњења и предоџби. Чак и тамо где је либералистичка и просветитељска мисао толико неспутана и понесена сопственом превратничком визијом да се њен језик приближава оном противника, романтичара, дакле у говорима Мацинија – нацијаи Европасу само велике речи без икаквих стварних садржаја. У огледу О револуционарној иницијативи у Европи , савремену Европу, Европу под окриљем Свете Алијансе , Мацини презриво назива „ старом и умирућом”, што „ почива у гробници Наполеоновој”али не пружа никакво одређење жељене „ Младе Европе ”. Као да је свестан те испразности Мацини све уложене и код других подстицане страсти те наде упућује још даље, ка некаквом и не боље одређеном, такође беживотном Човечанству , замишљеном по узору на масонску утопију One W orldи либералкапиталистичку поделу рада, несвесно обезвређујући сваки претходни труд, сводећи и нације , као и Европуна успутне и услужне станице. Те големе празнине можда најсажетије осведочава проглас Света Алијанса народа , из 1849. године:
„ Без отаџбина нема Човечанства, као што без организације и поделе рада нема хитрости и плодности рада. Нације су индивидуе Човечанства као што су грађани индивидуе нације. Као што сваки човек живи сопственим животом и животом односа, тако и свака нација ; као што грађани нације треба да је чине јаком и напредном, вршећи њихове различите функције, тако и свака нација мора да извршава посебну мисију, један део посла на основу сопствене обдарености за општи развој, за прогресивни раст Човечанства .” (Mazzini, 1972)
Свуда где су снаге либерализма преузеле власт показало се да иза кулиса сатканих од такве, тобоже пронационалне и прочовечанске реторике, обично почива гола сила још огољеније похлепе. Кад год би се народ усудио да изрази своје незадовољство либералистичком влашћу – она би, скоро свуда и увек где се осећала или осећа јаком, тренутачно заборавила сва своја заклињања у светост националног извора легитимитета и суверенитета те би одговарала презиром па и масакрима. На тај пример политичког аморализма је исправно указао један од најоштровидијих умова контрареволуције, Абел Бонар, уочивши кобну последицу мржње из које је рођена Француска револуција, што је раздвојила Француску на две трајно супротстављене странке, јакобинцеи Французе:
„ Ако се Французи дигну на устанак самостално, ако се побуне а да им то није заповеђено, ако покажу макар и најмањи покрет искреног незадовољства – на њих ће бити отворена ватра из митраљеза, јер то више није народ који је фабрикован. Једини рат од кога јакобинци не могу да одустану је онај који воде против Француза. За њих је политика, суштински, рат унутар нације .” (Bonnard, 1936)
Од тада знамења и стегове национализма те националног ослобођења од отуђених и недостојних властодржачких (псеудо)елита те одговарајућег система преузимају и носе духовни потомци контрареволуције, прваци духовне деснице, премда вазда уситњене на супротстављене школе, од легитимистичког монархизма и католицизма до неопаганства и популизма. Можда је излишно истицати да су протагонисти духовне деснице у потпуности изменили садржаје и природу француског национализма те и његовог битног производа, дакле нације. Према пређашњем, веома уском одређењу, тежиште значења нације почивало је у одговарајућој држави: сви држављани Француске су припадници француске нације. Зато, примерице, Жозеф де Местр, држављанин и високи дужносник краљевине Сардиније, рођен у војводству Савоја, себе није сматрао Французом већ „ најфранцускијим међу странцима ”.
Можда је излишно истицати колико је изложено одређење не само уско већ и површно те непостојано: такве нације обично трају колико и родоначелне државе а историјско искуство нам сведочи да су оне друге, природно стваране нације много дуговечније него државе. Неке, па чак и највеће, само државом одређене нације, попут совјетске или југословенске , умрле су такорећи с часом њиховог растурања.
Окретање снага духовне деснице ка нацији уродило је померање тежишта њеног одређења ка етносу и традицији, језику и култури. Дакле, захваљујући тумачењу потомака контрареволуције, нација је далеко прерасла пређашње оквире, у свим димензијама, укључујући особито временску. Низ поколења својих следбеника Шарл Морас подучавао је и подучава о универзалним, свеобухватним размерама Нацијете и о самообманама њених противника:
„Од свих чврстих те збијених кругова заједништва који постоје у временитости Нација је најшири. Сломите га и разголићете Универзум што ће тако изгубити сваку врсту одбрана, подршки и учешћа. Ослобођен јарма Нације он неће бити ослобођен ни од несташица, ни од експлоатације, ни од смртоносних насиља. Стога закључимо саобразно природној истини да све оно што јесте, све оно што има и све оно што воли живи условљено постојањем Нације : све што жели ма како мало да се очува мора бранити, по сваку цену, своју нацију. Од нације не стварамо божанство или метафизички апсолут али у крајњој линији можемо рећи да чинимо оно што су људи древних времена звали деизмом .” (Maurras, 1966)
На том месту чудног признања једног ревносног католика открива нам се метафизичка димензија нације, коју је Морасов следбеник, Алфонс де Шатобријан, превео у хришћанске термине, ценећи да је декаденција француске нације последица њеног западања у безверје: „ Како Француска више не верује васкрсењу Христосовом у срцима, Француска је несрећна ; Бог се у њој више не рађа .” Обнова вере у васкрсење Христоса је услов спаса савременог поколења и обнове живота унутар нације чију природу Алфонс де Шатобријан оцртава низом примера њених одлика: „ племенито чело Версанжеторикса, светост Луја IX, практична заједљивост Луја XI, надахнутост Јованке Орлеанке, витешка једноставност Баиарда, краљевска свест Анрија ИВ, чистоћа Вовнарга, душевност Катинаа .” (De Chateaubriant, 1937)
Изложене разлике у односу спрам нације и национализма остале су, до савременог доба, једно од битних размеђа прокапиталистичке те просоцијалистичке левице, с једне стране, и истинске, дакле духовне, надекономске деснице, с друге стране. По правилу историјског искуства, када првенствено економизму одана левица, једног или супротног смера, потражи разлоге своје политичке борбе у националним интересима и осећањима – њена захватања су веома површна и ограничена те обично не много дубља од слоја званог друштво . Иоле дубљим захватима опире се, превасходно, онтолошко ограничење сваког економизма, оног заснованог на похлепи и себичности једнако као и томе супротстављеног, што налаже расподелу дохотка по мери друштвене правде.
Реч је о идеологији примата економије над политиком као сврхе над средством, дакле о идеологији примата делимичног и инфериорног над целином којој припада и над одговарајућим, супериорним својствима. С обзиром да је политика, по дефиницији, општа ствар , да смисао њеног постојања и деловања почива у скупу разноврсних интереса заједница или нације – сваком економизму је иманентна негација не само сваког национализма већ и сваке истинске политике. Зато појаве национализма у политичком програму и деловању левицеизазивају подозрења у погледу искрености или постојаности опредељења. У противном, као што осведочава еволуција једне струје италијанског социјализма у фашизам – те потоњи, слични покрети широм Европе – елемент искреног национализма је толико јак да се лако намеће као средиште кристализације једињења. И ту се очитује неосновност критика национализма као некакве лажне свести , произвођене тобоже ради замене и затомљења класне свести: снага национализма потиче управо из дубина културне укорењености и постојаности.
Спознајна мисао левице – просветитељског једнако као и марксистичког порекла – слаже се у опажању опасних порива те идеја какве наводно садрже дубине људске ирационалности, што их буде, призивају и изазивају трибуни национализма. Стога, када се речена мисао заборави, односно превиди своју основну премису – по којој су сва хтења и деловања друштвеног човека, посредно или непосредно, узроковани економским побудама – она национализам оптужује да је главни узрочник модерних па и светских ратова.

„Хоризонт гробаља”

Историјско искуство пак сведочи да је национализам у најгорим случајевима углавном ратнохушкачко средство одређених економских снага и интереса. Иоле пажљивија смотра повести ратова који су у новом добу искрварили Европу мора уочити да су економски разлози њихов обавезно основни и први покретач. И овде ваља истачи мудрост Платона који је први уочио ту узрочно-последичну спрегу демоније економије и рата (Држава ,373е).
Премда нападно горљива или емфатична реторика ратоборности обично карактерише прваке културе десног национализма – модерна повест сведочи да су битни или одлучујући заговорници те предузетници освајачких ратова и колонијалних похода управо прваци и поборници либерализма. Освајачке политике најагресивнијих појава национализма – попут оне Трећег Рајха и фашистичке Италије – биле су заправо закаснели покушаји стицања колонија. Стратези колонијалних ширења Трећег Рајха ка европском Истоку и Италије по Балкану и Африци имали су за узор британску колонијалну псеудоимперију, светских размера. У погледу узрока злогласне политике националсоцијалиста Ернст Нолте је само половично у праву када њену суштину своди у облик крајње и опонашатељске реакције на изазове злочиначког бољшевизма. (Nolte, 1987). Ако оставимо по страни непобитне доказе да је управо Рузвелт са сарадницима први кривац Другог светског рата јер је низом изазова и уцена, санкција и провокација свесно гурао Хитлера на пут ратне пустоловине као једине алтернативе (Bavendamm, 1983) – остаје чињеница да су главни узори националсоцијалистичких и фашистичких снова о експанзији те метода били британски колонијалисти, који су такође први изумели резерватеи концентрационе логоре за коначно решење , односно истребљење непожељних противника.
До Првог светског рата планетарно размахнута колонијална политика британског либерализма је освојила и приграбила преко тридесет милиона квадратних километара, оставивши далеко за собом закаснеле опонашатеље с континента, попут Немачке с пленом величине непуна три милиона квадратних километара. Немачки колонијални поход на Африку није био по вољи Бизмарка, нити израз пруског национализма или милитаризма, па ни интереса великих индустријалаца. Био је то подухват либерално настројених и похлепних а пустоловљу склоних припадника класе нових богаташа, које је следила ратарска сиротиња.
И француски колонијализам потиче с либералне левице. Један од најупечатљивијих примера пружала је, почетком двадесетог столећа, француска Скупштина, у којој су се за потребе подршке колонијализму разне струје левицеудружиле у бројчано надмоћну парламентарну већину, звану Groupe colonial . Насупрот ратоборне левице, расположење десница се кретало од равнодушности или неодлучности, преко осуда с катедри првака католичке мисли, попут Леона Блоа, до националистичког гнушања над проливањем крви младих Француза ради задовољења грабљивости анонимног капитала, до подозрења Мориса Бареса како сирене колонијализма служе „ одвлачењу елита наше армије од Рајне ”, што омогућава „ ширење немачке хегемоније по Европи ”. (Girardet, 1972)
Ретке осуде колонијализма које су долазиле од неких мајстора либералног мишљења – попут Адама Смита или Жан-Баптист Сеја – нису потицали из моралних већ рачунџијских побуда: они су процењивали да освајање и војно-административно одржавање колонија кошта пореске обвезнике те економију државе много више него што доносе користи и то само незнатној мањини колонизатора.
Уосталом, управо је либерални, односно дивљи капитализам, уништавајући ратарску културу силом индустријализације, основни покретач масовних миграција које су у XIX столећу одвеле из Европе ка другим континентима скоро шестину становништва. Ти процеси су давали месо пљачкашким колонијалним освајањима којима су управљали прваци либералног капитализма, попут Сесила Родеса – једног од првих идеолога реформе британске псеудоимперије у правцу новог светског поретка – што је похлепе светских размера правдао претпоставком расне супериорности Енглеза. Реч је о супериорности изведеној из тада распрострањеног уверења британске владајуће псеудоелите да Енглези нису германског порекла већ заправо изгубљено племе „ изабраног народа ”, односно Израелаца:
„Тврдим да смо ми прва раса света и да је боље за човечанство да се ми настанимо у што већем делу света ... С обзиром да је очигледно како је расу која говори енглески Бог учинио својим изабраним оруђем, помоћу кога ће створити стање друштва засновано на правди, слободи и миру, та његова жеља се мора испунити, и ако би све било у мојој моћи ја бих пожурио да тој раси дам што више простора и моћи. Ако Бог постоји ја мислим да ће ми радо нешто приуштити, да ће што је могуће већи део афричке мапе обојити у британско црвено .” (Rhodes, 1902)
Насупрот Родесу, узорни учитељ духовне деснице, гроф Артур де Гобино у неосновано озлоглашеном Огледу о неједнакости(читај: различитости)људских раса – који не могу или не желе ваљано прочитати генерације оспораватеља или клеветника – посветио је цело једно поглавља осуди колонијализма, поготову свирепости оног англосаксонског који „ не подноси не само присуство(домородаца) већ и само њихово постојање .”
Према опажању Де Гобиноа, употреба алкохола, отрова и болести ради екстерминације противника је патент модерне цивилизације „ јер ни Вандали, ни Готи, ни Франци а ни први Саксонци нису ни помишљали да се користе таквим средствима. С обзиром да су биле рафинираније, цивилизације античког света биле су и изопаченије али никада нису пале толико ниско. Нису брахмани, нити маги осећали потребу да са савршеном прецизношћу збришу све око себе што не одговара њиховим идејама. Наша цивилизација је једина која има тај порив и истовремену одговарајућу убиствену силу. Она једина без беса, без узнемирености, сматрајући се чак претерано љупком и трпељивом, прокламујући бескрајну благост, непрекидно ради да се окружи хоризонтом сачињеном од гробаља .”
Де Гобино се није зауставио на етичкој осуди модерне цивилизације и њеног нихилистичког колонијализма. Уочавајући да је у основи свега похлепа ослобођена свих кострети а поштујући геополитичка вредновања – Де Гобино је указао на прецењивања значаја који се придаје освајању те колонизацији нових територија:
„Хоћу рећи да земље не чине вредност неке нације, нити ће то икад чинити ; напротив, нација је та која даје, која је давала и која ће давати територији њену економску, моралну и политичку вредност .” (De Gobineau, 1967)
Неки циник могао би закључити да истински разлог омразе коју већ вековима трпи мисао Де Гобиноа почива управо у његовој осуди демоније економије те нихилизма модерне цивилизације Запада. Ако се по сваку цену жели Де Гобиноу приписати оптика расистичкогвредновања, онда би под њеним светлом, у његовим списима, најгоре прошли управо бледолики. Поред осталог, о томе сведочи и писмо од 22. марта 1855. године, упућено из Каира Прокешу, у коме Де Гобино отворено осуђује аморалност освајача: „ Европљани су мало препоручљиви и у сваком тренутку они пружају довољно разлога да их домороци презиру и мрзе .”
Након Првог светског рата левицаје поступно, почевши од комуниста – по налозима Коминтерне те одговарајуће стратегије перманентне револуције(Лав Троцки di x it) – преузимала заставе антиколонијализма. Након Другог светског рата и преостали, прокапиталистички делови левице у Европи под сенком Запада постали су противници одржања европских колонија јер је то, уз претње и уцене, захтевала вашингтонска администрација (Калајић, 1998), подстичући и помажући, политички и финансијски, националослободилачке покрете, широм Африке и Азије, у правцу тобожњенезависности , како би наметнула нови, неупоредиво уноснији облик колонијалног искоришћавања, звани дужничка економија, под надзором Међународног монетарног фонда и Светске банке.
Разматрајући повест односа између ратова и национализма можемо грубо закључити да не покреће ратове национализам већ да ратови стварају национализам. Управо су непријатељства и ратови најјачи подстрекачи буђења или рађања те калиоци националне свести. Ако поглед ограничимо само на ново доба, морамо опазити да прве повесне знаке буђења или рађања националне свести изазивају ратнички походи англосаксонске нације, почевши од десетог столећа а надасве током Стогодишњег рата. Према добром опажању британског повесничара Гринфилда, „р ађање нације Енглеза није било рађање једне нације већ рађање нација, рађање национализма ” (Greenfels, 1992). Доиста, шкотски, ирски те велшки национализам дугују своје постојање те виталност, у највећој мери, немилосрдној, освајачкој те и геноцидној стратегији синова подлог Албиона .
Уосталом, непријатељства и ратови су и колевке држава: према добром опажању немачког антропогеографа Рацела, скоро по правили историјског искуства државе се зачињу на ободима етничких кругова. (Ratzel, 1902-1904) Највећи талас рађања или буђења национализама и нација изазвали су освајачки походи Наполеонове армије под заставама националног суверенитета. Изазивајући дивљења и опонашања, они су стварали идеолошке присталице које су се управо због верности идеји нације умеле и ваљано супротставитизавојевачу, како сведочи успех бранитеља Шпаније, односно Hispanidad . Брзину и снагу покрета ка заједничкој држави немачки национализам у знатној мери дугује рајнској кризииз 1840. године, односно освајачким претњама Француске.

ПодлиАлбион

Добар пример двоструког односа спрам национализма те одговарајућих злоупотреба пружа повест британске, псеудоимперијалне политике. Нема никакве сумње да су сви ти односи били и остали одређивани разлозима политичке користи те стратегије што циља да неком штетом науди противнику или непријатељу, најчешће проглашаваном управо за пријатеља. Примерице Велика Британија, уз подршку Француске, све је чинила да ослаби или обеснажи мере самозаштите држава Свете алијансеод националистичких и сепаратистичких покрета, што су претили традиционалном поретку и европском миру. Извесно је да су либерални и републикански идеали и тада били пука те стога веома прозирна, цинична исприка залагања за национализме, јер је оно углавном било ограничено на простор Свете Алијансе .
Посебни допринос буђењу националних самосвести те одговарајућих ослободилачких или сепаратистичких покрета унутар европских империја пружила је британска спољна политика користећи низ расположивих средстава, од јавне и тајне дипломатије, до континенталне мреже масонских ложа. Она је циљала да слаби те подрива силу утицаја католичке цркве и надасве одбране целовитости европских, наднационалних империја. На супротној страни, због истих геополитичких разлога – у знаку једначине да је слабост Европе услов па и извор снаге подлог Албиона – британска спољна политика подржавала је и вештачки одржавала исламску псеудоимперију, Болесника с Босфораињегову окупацију хришћанских народа европског југоистока, јаросно сузбијајући и демонизујући њихове национал-ослободилачке жеље, покрете и устанке.
Један пример је довољан: британска влада је с нечувеном зловољом одбацила меморандум грофа Андрашија, министра иностраних послова Аустро-Угарске, од 30. децембра 1875, којим је предлагано Порти да укине ропски положај хришћана, обезбеди њихову пуну равноправност те омогући европској комисији надгледање таквих друштвених реформи. Том приликом Д’Израели је меморандум грофа Андрашија јавно назвао „ идиотским поступком и издајом ”, упозоравајући европске силе да морају водити рачуна о британским интересима у османској псеудоимперији. (Живојиновић, 1976)
Узгред речено, британска мапа односа спрам европских национализама је скоро истоветна оној коју су цртале љубави и мржње Карла Маркса и Фридриха Енгелса. И они су изнад свега те здушно мрзели Русију те оне нације и национализме који су имале блиске историјске, културне и духовне везе с руским народом. Колико је то расположење зависило од геополитичких разлога показује двоструки однос према Румунима: велика наклоност ка онима из Бесарабије, када гаје противруска осећања и велики гнев према Румунима из Трансилваније, јер су лојално бранили целовитост аустро-угарске империје.
Преузевши од Велике Британије улогу главне геополитичке потке Левијатана
- након Првог светског рата и пресељења средишта интернационале финансијског капитала из Лондона у Njујорк – САД су наставиле исту политику двоструког односа спрам национализама. Примерице, све резолуције Конгреса које су обавезивале државну администрацију да у оквиру хладног рата помаже покрете отпора комунизму наводе све нације па чак и мајушне етничке заједнице СССР, изузев једне и највеће: руске. Као што су некада главне њујоршке банке финансирале бољшевичку револуцију ради уништења царске те хришћанске Русије и геноцида над руским народом – тако је и стварни циљ вековне борбе атлантских снага против комунизма била и остала руска нација те њена држава. О томе, поред осталог, убедљиво сведоче бројне званичне изјаве намера државног секретара САД Џемса Бејкера након слома СССР, попут оне од 24. маја 1992. године: „ Оно што желимо да постигнемо су независне државе, не само Русије и у Русији, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира и Далеког истока .” Изложена потреба за разбијањем Русије на низ немоћних псеудодржава и државица може се потпуније схватити под светлом претходне изјаве Бејкера, изречене 16. децембра 1991 – дакле само четири дана након проглашења растурања СССР – како САД треба да предводе искоришћавање „ богатих људских и материјалних извора тих огромних земаља за ствар слободе уместо тоталитаризма, како би на тај начин неизмерно ојачали безбедност, просперитет и слободу Америке и света .” (Baker, 1991)
На основу повесних искустава можемо очекивати да ће атлантски Левијатан и даље подстицати оне национализме и сепаратизме који користе стратегији разарања Русије. Ипак, архитекти новог светског поретка не предвиђају никакву даљу будућност европских нација које се поступно осипају, умртвљују и растварају силом економских условљавања, медијских чишћења мозгова и све масовнијих прилива имиграната из Трећег света што мењају демографску и религијску слику Европе.
Стратегијом divide et imperaизазвани Први светски рат прекројио је мапу Европе углавном по мери држава-нација, изведених из срушених империја. Потом су и оне, пре или касније, постале препрека на путу похода атлантског Левијатана намереног да потпуно, политички, економски и културно потчини, односно преобрази Европу у провинцију One W orldсилом процеса свеопште политичке мондијализацијеи економске глобализације . Ваља истачи да су европски национализми данас, упркос свих слабости, стварно или потенцијално, најжилавије и заправо последње природне одбране Европе, што посредно објашњава бесомучне нападе поборника One W orld.

Слабости лексике

У домену идеолошких напада на национализам те његове тежње и покрете, установе и плодове, најбезочнији али и најглупљи дух користи поступке неопозитивистичке анализе с којима бива процењивана и порицана ваљаност постојећих одређења појма нације . Примерице, један од најживахнијих противника национализма међу историчарима XX столећа, Ерик Хобсбаум, који отворено признаје личне побуде идиосинкразије, у свом осврту тврди како „ никакав задовољавајући критеријум по коме би се одлучило који од многих људских колектива требало овако да се зове( нација) – не може да се открије ... Покушаји стварања објективних критеријума за одређивање нације, или за објашњење зашто су извесне групе постале ‘ нације ’ а друге нису, често се заснива на једном једином критеријуму као што је језик, заједничка територија, заједничка историја, културна заоставштина, или већ нешто друго . ” (Hobsbawm, 1996)
Пука тврдња да не постоји задовољавајуће одређење појма нацијебива, потом, без икаквог образложења, унапређена у доказ да је такав појам лишен сваког стварног садржаја те да је у питању „ мит ”, вештачка (криво)творевина или колективна самообмана. Изложена критика веродостојности нацијеослања се на одређење које је пружио друг Јосиф Висарионович Стаљин у расправи Марксизам и национално и колонијално питање(1912), којом он одговара на пораз првог покушаја противруске револуције (1905) и уочено настојање царског поретка да револуционарне изазове предупреди „ подстицањем развоја националности ”. (Стаљин, 1947) Дакле, видећи у том „ развоју националности ” претњу револуционарним тежњама комунистичког покрета, Стаљин разматра садржај нацијеи пружа један од квантитативно најзахтевнијих критеријума њеног постојања:
„ Нација је постојана, повесно створена заједница језика, територије, економског живота и психичког склопа који се показује кроз културу ... Неопходно је истаћи да ниједна од показаних карактеристика, узетих издвојено, није довољна да одреди нацију. Шта више, довољно је да недостаје само једна од тих карактеристика па да нација престаје да постоји као таква .”
Под светлом изложене захтевности друг Стаљин је одрекао статус нације не само механичким скупинама (попут Американаца) већ и низу општепретпостављених нација, од Немаца, Руса, Норвежана, Литванаца и Данаца до Грузијаца и Јевреја: „ Бауер говори о Јеврејима као о једној нацији, премда‘немају заједнички језик’; и о каквој ‘заједничкојсудбини’ и о каквим националним везама се ту може говорити примерице у погледу грузијских, дагестанских, руских и америчких Јевреја, који су потпуно одвојени једни од других и живе на различитим територијама те говоре различитим језицима ?”
Доследно примењујући начела (марксистичког) материјализма, друг Стаљин прецењује моћ условљавања те значај елемената материјалног света, попут тла, односно територије и потцењује снагу духовне суштине нације да превлада таква ограничења или мањкавости. Ту суштину је најдалекосежније разгласио Ренан, у чувеном одговору на питање шта је нација , пруженом с катедре Сорбоне, 11. марта. 1882. године:
„ Нација је једна душа, једно духовно начело. Две ствари, које су уистину само једна, чине ову душу, ово духовно начело. Једна од њих припада прошлости, друга садашњости. Један је заједнички посед богатог наследства у сећањима, друга је садашњи договор, жеља да се живи заједно. Дакле, нација је велика солидарна заједница што носи терет жртве која је поднета и жртве која се још подноси .”
Да нација има душуте духовно начело,да је прожета особеним карактером – чули смо, претходно, с катедре Де Местра. Слабост Ренановог одређења не почива толико у недостатку изворности већ у припростости која је отворена и за друге, примерице искључиво религијске природе заједништва те солидарности. Осветљавајући пак Стаљиново одређење с вишег осмотришта, које омогућава сагледавање вековима те миленијима дугих токова те понорница идеја и веровања, можемо опазити да његово прецењивање значаја територијеидеално потиче, заједно с комунистичким егалитаризмом, из култура кристалисаних око култова Мајке Земље, које су цветале дуж јужног појаса евроазијског континента, пре последњег великог вала евроаријских миграција или освајања.
Вративши се основном пољу разматрања ваља нам истачи да главне тешкоће око одређења појма нацијеможемо свести на извештачени семантички проблем. Тај проблем не потиче толико из појаве какву реч нација треба да идеално одреди и означивећ из процеса осиромашења европских језика под сенком цивилизације Запада. Реч је и о последичном процесу свођења различитих појава под јединствени именитељ и тиме узрокованим значењским збркама. У питању су често битне појаве и својства живота човека и заједнице: од љубави до дуализма пријатељ - непријатељи нације . Примерице, за разлику од старогрчког језика који је поседовао двадесетак израза за различите врсте и облике међуљудских склоности, модерни европски језици, располажући само с речју љубав , принуђени су да њеним значењским оквиром обухватају све па и противприродне и патолошке односе. Шмитова расправа о појму политичког ваљано указује до каквих чудовишних тумачења јеванђељског начела „ Волите непријатеље своје ” (Матеј, 5, 44; Лука, 6,27) може довести непознавање чињенице да су и старогрчки, као и латински језик поседовале различите изразе за различите врсте пријатељства или непријатељства те да је ту реч о личном (inimicos) а не јавном, односно политичком (hostes ) непријатељу. (Schmitt, 1995)
Сличне па и горе неспоразуме може изазвати настојање да се разнородни и разноврсни облици људског окупљања или заједништва сагледавају и означавају једним јединим именитељем (нација), поготову тамо где он бива коришћен као критеријум разликовања стварности од опсена.Нацијаје само један у дугом низу појмова које дискурзивни језик модерног човека није у стању да одреди без остатака и изузетака. Додуше, повест коришћења речи нација указује на ванредну податност различитим потребама, од Кикерона који њоме означава сталеж племића, преко средњовековних универзитета, где су студенти били разврставани по националном пореклу – премда је тамо, израз natio anglicаобухватао све припаднике германске породице народа а не само дошљаке са Британских острва – до нашег доба, где се чак и механички скуп становника САД назива (америчком) нацијом , упркос свих расних и националних, етничких и културних те језичких различитости.

Етимолошко одређење

Потраживши помоћ од етимологије сазнаћемо да у евроаријским језицима језгро појма нације (латински natioиз корена *gnatio)почива у генетској спрези (племенске) заједнице (Гамкрелидзе, Иванов, 1984). Епско стваралаштво пружа нам безброј примера огромног значаја који је евроаријски човек придавао генетском пореклу при одређивању положаја људи у идеалној хијерархији врлости. „ Ко си ? Одакле си ? Где ти је дом ? Где отац и мајка ? / ... И којим се коленом диче ?” – пита Телемах Атину прерушену у странца (Одисеја , I, 3, 170-172) а Хелена Менелаја за Телемаха, препознавши у његовом лику црте Одисеја: „ Знамо ли штогод, Менелају, Дивова дико, каквим / родом се поносе странци што у наше дођоше дворе ?” (Одисеја , IV, 3, 138-139)
Освајачки поход евроаријских народа широм јужног, рубног појаса евроазијског континента је широко осведочен повесним, митолошким и легендарним призорима дуализма и дуалности, сукоба и помирења супротстављених култура те одговарајућих узора људског елемента. Свуда и увек освајачи су истицали култ предака и значај генетског порекла за одређење квалитета људског материјала. Домороци, јединствено одани култовима Мајке Земље те дериватима, у свакој хијерархији људског рода и у сваком разграничењу видели су, с ужасом, напад на закон једнакости свих људи, изведен аналогијом с материнском љубављу. У светоназору поклоника култова Мајке Земље, од иберијског и апенинског полуострва, преко Блиског Истока до индијског потконтинента, свака људском вољом наметнута граница виђена је као огрешење о закон неподељивости природе. Премда је Бахофен грешио уверавајући нас у смену матријархата патријархатом унутар јединствених етничких заједница – уместо да препозна преовладавање патријархалнекултуре освајача над матријархалномкултуром пораженог доморадачког слоја – његова опажања својстава сукобљених култура су суштински тачна:
„ Оно што је рођено припада материнској материји, која га је однеговала, донела на свет и сад га храни. Али та мајка је сад иста, у крајњој линији то је земља, која заступа земаљске жене у целом редоследу мајки и кћери ... Претпоставка о материнству земље и одатле изведеном сродству и братству свих људи није спекулативна идеја, него је појам најстаријег света уопште ... Једнакост свих слободних држављана извели смо из њиховог заједничког порекла из једне мајчине утробе, земље .” (Bachofen, 1990)
Користећи свој изум спознајно корисне „ лажи у речима ” тепреузевши мит домородачких Пелазга о Мајци Земљи као матери свих људи, Платон је одбацио универзалистичке и свечовечанске размере претпостављеног сродства те га је свео у размере отаџбине, односно идеалне државе, по формули: „ Ви који сачињавате државу – сви сте браћа!” (Држава,414д-415а).
На највишој разини људских самоспознаја спреге између одређених нација и одговарајућих земаља чине део метафизичке мреже кореспонденција између идеја, ствари и појава које су људи древних култура опажали и осећали, доживљавали и промишљали. Пред предоченим учењем Платона стиче се утисак да је у питању нека врста идеолошког палимпсеста: испод евроаријске идеологије генетског назиру се остаци пелашког мита, односно култа Мајке Земље. Том култу припадају и комунистички елементи Платонове државе, у супротности с њеним евроаријским устројством.
Пелашки мит и културе кристалисане око култова Мајке Земље не само да не пружају никакве повољне услове већ и спречавају еманципацију било каквог квалитативног разликовања те разврставања људског рода, појаву генеалошког стабла племенитости као и нације, односно националне самосвести. Са становишта човека простртог пред неком статуом Мајке Земље – све су то богохулни или отпаднички облици порицања њеног темељног закона, по коме су сва људска створења истородна и једнака, њена деца, браћа и сестре те копилад.
Платоново учење пак пружа добро полазиште за одређење природних нација. Оно је потврђено својством постојаних заједница да силом вековима дугог боравка у одређеном простору стичу све јачу етничку хомогеност, ширећи и продубљујући генетске везе чланова те асимилујући придошлице. Стога европски човек из времена пре индустријске револуције није био толико колебљив при употреби речи нација – како често претпостављају историчари национализма – користећи је за одређивање етничких заједница али и становника провинција, регија или градова. Ако оставимо сад по страни метафизичку разину те одговарајућу мрежу кореспонденција, остаје непобитна чињеница да је већина становника регија или градова о којима је реч била повезана низом спрега, од генетских и повесних до културних и политичких. У неким случајевима те спреге су биле толико јаке да су – супротно модерним процесима интернационализацијеили глобализације , што потиру разлике у правцу опште и планетарнеуравниловке – узроковале и подстицале огромне диференцијације, чак и унутар јединствених културних простора те на мајушним раздаљинама.
Добар пример пружа ренесансна Италија: довољно је само поредити ликовну уметност Фиренце и – само неколико стотина километара даље – Венеције тог времена па видети осведочења огромних разлика између forma mentis фиорентинске и венецијанске нације , које су, уосталом, располагале и одговарајућим државама. У Фиренци, византијска романика се венчава са германском готиком образујући синтезу у знаку хијерархијских, асијалних и симетричних структура те чврстих облика и психолошког реализма самопоузданог погледа на свет. У Венецији пак, иза засењујуће раскошног, трговачког шаренила палете, облици и структуре се растварају, ствари и појаве лелујају а најцењенији мајстори, попут Тијепола и Тинторета, приказују театар света као низ насумично изрезаних кадрове убрзане пролазности, где преовладава дух неспокојства и зебње.
Ту се очитују и етничке различитости: Тоскана је вековима била прибежиште бунтовника и пустолова, јеретика и слободољубивих, који су на етрурској основи створили борбени тип људи, названих проклети Тосканци(Малапарте, 1956), што су се вековима крвили подељени између идеала империје и независности градова. Венеција, некад простор Венда или Венета, силом размаха комерцијалне и таласократске природе државе постала је стециште international cro w dдок се згађено племство повлачило дуж реке По, врачајући се феудалној пољопривреди, управљајући својим имањима из прелепих вила и палата архитекте Паладија, које је аристократско осиромашење градило, нажалост, од трошних опека уместо гранита или мрамора.

Праисторија националне свести

Према веома распрострањеном уверењу модерних историчара и политиколога, национализам и нација су патенти модерног доба, стари не много више од два столећа. У питању је једна од низа (само)обмана модерне мисли јер су изрази националне самосвести у домену политичких хтења, воља и деловања једна од трајница повести. Уосталом, битна својства које модерни сматрају обавезним показатељима постојања нације – од језика и обичаја, преко особене културе и историје, до „ психичког склопа ” (Стаљин) и „ духовног начела ” (Ренан) – убедљиво поричу претпостављену младост јер се њихова старост обично мери низом векова па и миленијима.
Новости у модерним изразима националне самосвести потичу управо од одговарајућих процеса, својствених модерној цивилизацији. Битну новину изражава осећање индивидуалности нације у мери њене потпуне одвојености надасве од целине природе. У питању је појава аналогна процесима отуђења јединке модерног човека од света и друштва. За човека древних евроаријских па и европских култура свака нација била је органски део космичког поретка, повезан кореспонденцијама с одговарајућим елементима света ствари и појава, од земље, флоре и фауне до боја, бројева, звукова и сазвежђа. У дугој традицији разматрања нација као плодова дејстава и утицаја географских и климатских чинилаца – од Хипократа и Аристотела до Бодина и Дворниковића – можемо препознати несвесне остатке пређашњих и виших сагледавања кореспонденција. Уосталом, спознајну перспективу речене традиције могуће је и обрнути те рећи, с пуним правом, да је свака нација изабрала простор који одговара њеним предодређењима.
По виђењу архајског или идеалног човека евроаријских култура нације су укорењене у Небу. Стога и евроаријски суверени – према сведочењу низа традиција – носе знамења Неба, од небеског порекла краљевске власти,
(Херодот, IV, 5) до божанског порекла германских краљева (Heusler, 1908). Бар у идеалним или начелним стањима те нације нису служиле ни суверенима, ни боговима, већ су се заједно с њима, на одговарајућој разини моћи, бориле за очување и развијање свемирског Реда, опонашајући космотворачке чинове у сопственом домену.
Свест о нацијама као политичким заједницама је стара колико и историја као наука. Најстарији међу знаним историчарима – од Херодота и Тукидида до Тацита и Марцелина – када мисле и на највеће, извесно многонационалне државе, попут Египта, Персије или Картагине, говоре о државним или политичким нацијама, о Египћанима, Персијанцима илиКартагињанима , јер их тако доживљавају. Платонова Државасадржи не само високу свест о карактеролошким различитостима нација света (IV, 435е-436а) већ и начело националног алтруизма, против братоубилачких сукоба и поробљавања:
„Да ли ти се чини правичним да Хелени поробљавају хеленске државе, или треба да се, по могућству, науче да поштеде хеленско племе и да се сами чувају да не постану робови варвара ? Ја, наиме, тврдим да су хеленска племена међу собом у сродству и да су домаћа, а да су варварским народима страна и туђа ... Ако се, међутим, Хелени боре против Хелена, рећи ћемо да су они по природи пријатељи, а да је Хелада у таквом стању болесна и побуњена и такво непријатељство треба назвати неслогом .” (V, 469б-470д)
Када повесничари модерног доба истичу идеал слободекао једно од основних обележја модерних нација, што их чине, наводно, појавом без преседана у историји (Chabod, 1967) – намеће се питање да ли су добро прочитали бар дело родоначелника те науке, Херодота, што садржи славни одговор Атињана предлогу Александра Великог да склопе мир с Персијанцима:
„ Знамо и сами да Ксеркс има неколико пута већу војску него ми, те на то не треба узалуд трошити реч. Али наша љубав према слободи је толика да ћемо се бранити докле год будемо могли. Немој ни покушавати да нас наговориш да склопимо мир с варварином, јер те нећемо послушати .” (И сторија , VIII, 143).
Можда је излишно истицати да то слободољубље није само одлика веома култивисаних Атињана већ је опште својство етоса евроаријских народа, с којим се представљају већ на првим знаним корацима по сценама историје. Примерице, управо у слободарству, једном од изразито националних својстава Германа, Тацит је уочио силу која надмашује и најјаче државе његовог времена:„ Ни Самнићани, ни Картагињани, ни Шпанци и Гали, па чак ни Персијанци, нису нам задали толико посла, јер је лакше победити Арсаково краљевство него германску слободу . ” (Germania , XXXVII)
Тацитово дело нам сведочи да национални понос није некакво јединствено својство модерних нација те национализама већ појава која је у древним временима била толико јака да је одговарајућа завист умела да узрокује и промене идентитета:
„ Треверци и Нервљани тврде за себе да су германског порекла, па се чак тиме и поносе, као да на тај начин хоће да искључе сваку везу с тромим Галима .” (XXVIII)
Националну самосвест и национални понос у политичком домену осведочавају и много старији споменици, премда углавном посредним знацима. Примерице, такво посредно осведочење нације садржи прво певање Вендидад , из Заратустрине Авеста . Реч је о најсажетијој повести силаска Арија, покренутих глацијацијом, од крајњег севера ка југу Евроазије, од аријског празавичаја у околополарним областима, до иранске висоравни и индијског потконтинента. Ту повест сазнајемо из обраћања Ахура Мазде, који Заратустру обавештава о земљама које је створио за Арије и у које су се они насељавали, редовно потом нападани од стране злобогог Анра Маињуа те његових демона:
„ Ја(који јесам)Ахура Мазда створих прво одлично од места и боравишта, добросаздани Завичај Арија(Аирyана Ваејах). Али Анра Маињу, веома смртоносан, произведе из њега велику непогоду: црвену змију и зиму, коју су створили демони(даева). Тамо (су зато) десет месеци зиме, два летња. И они су студени за воде, студени за земљу, студени за биљке. И(тоје)средиште зиме, срце зиме ...” (Вендидад , I, 2-3)
Следи опис осталих петнаест боравишта које је Ахура Мазда створио и у којима су се Арији суочавали с одговарајућим изазовима и претњама, од спољних непријатељстава до унутрашњих слабости, од болести што су нападале њихову стоку (I, 4) и нездравих, претоплих климатских услова, затечених у пределима Хапта Хинду (I, 18), преко владавине неправде (I, 5), изопачења полних односа и мешања класа (I, 9) те педерастије (I, 11), до сопствене малодушности (I, 7) и лаковерности (I, 15), до изметања аријских суверена (I, 10) и губитка власништва над земљом у корист неарија (I, 17).
Под светлом схватљивих порука Вендидад – споменика који је до нас доспео с ужасним оштећењима и изобличењима, што одају дејства сила декаденције и заборава – можемо закључити да је у питању дело створено не само ради религијских већ надасве политичких потреба Арија. На ту сврху указује и сам наслов дела: Вендидад , дословно „ Дато против демона(даева).” У питању је приручник за борбу против демона који су у служби бога Зла. На основу низа података садржаних у Вендидадможемо такође закључити да су Арији једна етничка заједница која има сва па и виша својства идеалне нације, почевши од памћења миленијима дуге националне историје. Могли би додати, уз осмех ироније, да заједница Арија о којој је реч вишеструко испуњава главни захтев који Стаљин поставља на испиту нација: памти чак шеснаест територија својих историјских боравишта. И управо чињеница да је та заједница сачувала своју основну веру, етос те обичаје, суочавајући се с низом туђинстава и непријатељстава, различитости и опречности – високо сведочи о чврстини тела нације што садржи одговарајуће особености.
Цело седмо поглавље Манава - Дхарма - К астра , темељног кодекса етичког, правног и политичког живота индијских Арија, посвећено је упућивањима у вештине политике и стратегије, схваћених у смислу управо шмитовског дуализма пријатељ-непријатељ, односно Арији-неарији. Тај јединствени споменик је сав прожет безбројним упутствима, налозима и забранама против спаривања и мешања Арија с неаријима, што одаје очајничку борбу за очување мајушне аријске нације освајача индијског потконтинента од растварања у океану домородачке, углавном дравидске, сиве и црне расе. Тај кодекс сведочи да је у питању нација која је располагала не само својствима каква изискују најзахтевнији модерни критеријуми већ и друга те знатно виша. Према одређењу тог законика није довољно пуко рођење – дакле етничко порекло – да би човек био признат као припадник аријске нације: он је морао бити дви - ја, „ двоструко рођен ”, односно прећи пут упућивања те доживети метафизички преображај:
„Ако(припадници) три класе нису подвргнути ритуалу преображаја у правом моменту – они губе могућност да науче стих посвећен сунчаном богу, постају безаконици и презрени од Арија .” (II, 39)
Један од најдревнијих споменика аријске културе, спев Махабхарата , садржиизвесно најпотреснији пример херојске верности националној заједници, која је јача и од божанских понуда бесмртности. Јунак Данањаја, трагајући за ванредним оружјем, како би избавио свој народ из пораза и повратио изгубљено краљевство – на кружном путу око средишта света, метафизичке планине Меру, кроз узлазни низ иницијатских испита херојства – досеже коначно божанско боравиште, ступа међу богове те тражи помоћ од Индре, који му одговара:
„ ‘ Сад кад си доспео овде, чему ти служе оружја, о Данањаја ? И забери божанске моћи, вечне светове, јер си досегао до врховног живота .’ Тако испитиван, одговори Данањаја богу с хиљаду очију : ‘ Ни светове вечне, ни моћи божанске – а чему, иначе , (таква)срећа ? – па ни господарење над свим бесмртним ја не желим, о краљу тридесет богова. Род у прашуми оставивши, непријатеља не савладавши, срамоту бих стекао у свим световима и за сва времена .’” (III, 284)
Верност сродству – што повезује чланове породице, увезује породице у племе а племена у нацију, када стекну политичку самосвест и вољу – основни је покретач средишног дела Махабхарата , спева Бхагава д - гита , где уочи братоубилачке битке, млади ратник, Арџуна, поверава богу Кршни, аватару соларног бога Вишну, своју одбојност спрам борбе која предстоји. Његово одбијање да ступи у борбу је засновано на деонтолошкој етици и спознајној перспективи која повезује појединца и породицу са целином заједнице, кроз сва времена:
„ Ја не жудим за победом, о Кршна, ни за краљевством, ни за задовољствима. Чему служи краљевство, о Говинда(Кршна), чему задовољства па и сам живот ? Они због којих ми желимо краљевства, ужитке и задовољства, управо они се боре, одустајући од живота и богатстава, учитељи, очеви, синови и дедови, ујаци и зетови, унуци и рођаци те други сродници. Ја њих не желим да убијам, о Мадусудана(Кршна), па макар они мене убили ; ни за троструки свет(то не желим); никад то не бих учинио за љубав власти над земљом ... Када једна породица пропада, најдревнији закони(врлина) замиру;а када је закон замро, неправда подвргава целу породицу. I када је неправда та која преовладава, о Кршна, жене нашег(аријског) рода постају поткупљиве а када жене постају поткупљиве настаје мешање расних класа(варнасамкарах). I то мешање је пакао за оне који су уништили породицу и за саму породицу ; и ту падају и духови њихових предака, лишени(култних) жртви пиринча и воде ... Тако говорећи, на бојном пољу, душе измучене, Арџуна седе на борна кола и одбаци од себе лук те прегршт стрела , ” (I, 32-47)
Трезори врхунских кристализација искустава евроаријских народа, садрже и низ епских и митских осведочења појаве коју данас зовемо национална самосвест . Понекад, та самосвест о националној посебности те особитој мисији одређене нације досеже метафизичке хоризонте, како сведочи косовски завету српској традицији. Према епском предању, пред одсудну битку против исламске масе завојевача, на Косову пољу, 1389. године, вођ Срба, кнез Лазар, суочио се са избором између земље и неба , између одржања власти по цену покоравања вољи душмана и борбе, пораза те вечне, небеске славе. Кнез Лазар је изабрао пораз, смрт и вечну, небескуславу, свесно или несвесно извршавајући херојски узор метафизичке сврховитости пораза, садржан у древном миту низа кавкаских народа о нестанку Нарта. Ако Срби не потичу с Кавказа, тај мит су им вероватно пренели Сармати, односно Алани, током заједничких похода.
Према завршном чину мита о Нартима, они су били најјачи народ на свету, све док им неко није предложио да снагу одмере с Богом те да га привуку на мегдан ускраћивањем жртви. Лишен намерно свих почасти огласио се изазивачима те пристао на борбу под једним условом: „ Ако ја будем јачи, шта ће вам бити пожељније : да ваша раса буде уништена или да вас наследе рђави потомци ?” Неко од Нарта је гласно опазио како је боље имати и рђаве потомке него остати без потомства али је пресудио јунак Уризмаг: „ Не, боље је остати без потомака. Какве потребе имамо да живимо бескрајно. Оно што је нама неопходно није један живот већ вечна слава .” (Dumézil, 1965)
Језгро препричаног мита садржи не само херојску димензију већ и неумољиву логику економије улога заједница у концерту човечанства: ако је смисао живота Нарта то што су они најјачи на свету те ако они коначно доживе пораз, па макар и од самог бога – онда се тиме окончава сваки разлог њиховог националног постојања. Чињеница да је мит о избору Нарта пренет само Србима, јединој историјској нацији која га је постварила, у новом облику, указује на показане, метафизичке корене нација. Упркос своје малобројности, населивши се на „ сред царског друма ” – што копненим и речним, стварним и виртуалним путевима непосредно повезује Европу с Блиским Истоком и Централном Азијом – Срби су вековима борбено бранили своју земљу од освајачких похода највећих светских сила, од Источног царства и османске псеудоимперије, до Аустро-угарске империје, Трећег Рајха и САД те „ новог светског поретка ”. И можда није израз пуке случајности већ више нужност, што потиче из укорењености нација у Небу, да је пад скоро свих тих сила почео управо сукобом са српском одлучношћу. Реч је надасве о одлучности избора Неба, извршења косовског завета.
Слободни смо закључити да идеални човек евроаријских култура уме видети у у нацији много више па и значајније улоге од оних које она има почевши од Француске револуције, као пуки, углавном само формални носилац суверенитета а заправо лажна исприка за владавину отуђених псеудоелита.

Хелени, изнад свега

И у очима хеленских и римских философа те историчара нација је живо тело повезано низом узрочно-последичних веза с околином и основом. Већ смо указали да кроз таква сагледавања просијавају древнија и виша учења о кореспонденцијама светова ствари и појава, Неба и Земље. Ваља истачи да први повесни истраживач формативних утицаја околине на нације, Хипократ, у гласовитом огледу О ваздуху, водама и местима, уочава не само моћ геолошких и климатских већ и политичких те генетских условљавања, уз уверења да се и вештачки стечена својства наслеђују (XIV). Све те силе скупа, по Хипократу, одређују не само природу и карактер нација већ и континенталних скупина, Европљана и Азијата:
„ Равнодушношћу и малодушношћу бива храњена страшљивост док су мужевне врлине подстицане недаћама и напорима. Зато су, дакле, борбенији Европљани а осим тога и због другачијег политичког устројства, јер нису подвргнути монархији, као Азијати. Сад, тамо где је на снази монархијска власт људи су нужно кукавице, као што рекох и пре. Душе су им слугењарске те одбијају да се добровољно суоче с опасностима мимо сопствене користи, ради одбране туђе власти. Слободни људи пак, у сопственом интересу а не због других, бирају пут опасности, сами себе подстичу и смело наступају ка погибељи јер они сами односе победничку награду .” (XXIII)
Наведено опажање славног енциклопедисте са Коса је претеча теорија модерних либерала о деспотској природи монархијског система. Када говори пак о смелости слободних људи чини се као да има у виду модерно, либерално схватање државе-друштва, у смислу скупа грађана уједињених ради остварења појединачних интереса. Једно је извесно: изложене моделе спреге етнокарактеролошких и геополитичких спознаја налазимо у делима толико великог броја историчара, философа и мислилаца – почевши од Хипократовог савременика Херодота, преко Платона и Аристотела, Тукидида и Посидонија, Прокла и Марцелина, све до Бодена и Монтескјеа, Дворниковића и Гумиљова – да се та чињеница не може објаснити снагом утицаја енциклопедисте с Коса већ оптиком иманентном светоназору и искуству евроаријском човеку. И зато, како сведочи управо Херодот, када је Ксеркс упитао Демарета, одбаченог краља Спарте у персијском егзилу, о борбеној спремности Хелена, он му је одговорио сажетом лекцијом о јединственим својствима спартанске нације:
„ У Хелади је увек владало сиромаштво, али су они, захваљујући својој мудрости и строгим законима, стекли врлину помоћу које се Хелада брани од сиромаштва и ропства. Свака част свим Хеленима који станују око оних из дорских покрајина, али нећу о њима свима да ти говорим, него ћу ти рећ и за Спартанце да они никада неће пристати на то да, на твој захтев, гурну Хеладу у ропство ; напротив, они ће ти изаћи на мегдан, макар да цела остала Хелада пређе на твоју страну ...” (И сторија , VII, 102)
Једно од најболнијих осведочења слабости осећања припадности природној, објективној нацији те снаге осећања припадности субјективним, политичким поднацијама су управо братоубилачки, Пелопонески ратови, који су сатрли најбоље људске материјале хеленске заједнице те уништили њену културну и политичку, војну и економску моћ. И то је, као што смо претходно истакли, добро уочио Платон, указујући да је „ Хелада у таквом стању болесна ” (Држава , V,470ц) те имплицитно позивајући Хелене на национално помирење.
Ипак, стварно стање било је етнички много сложеније од претпостављене хеленске хомогености. Оно најдубље, потмуло али трајно етничко непријатељство потомака пелашких домородаца спрам потомака дорских освајача – изражено и сталном борбом за превласт над Делфима између Дионизија и Аполона – продужавало се кроз политику. У питању је основни сукоб између променљивих коалиција кристалисаних око отвореног друштвамултикултурне и демократске, плутократске и таласократске Атине, на једној страни и затвореног друштва , једноетнократске и аристократске, патријархалне и ратарске Спарте, на другој страни. Ипак, када би се над Хеладом наднела сенка азијског освајача, осећање припадности идеалној политичкој нацији умело је да превлада у срцима одрођених Хелена Атине те и над свим осталим хеленским међусобицама и непријатељствима.
Према наводу Херодота, добар пример те свести о припадности хеленској нацији пружили су Атињани у одговору на бојазни Спартанаца да ће попустити под наговорима Александра Македонског и склопити мир с Персијом:
„ Сасвим је разумљиво што се Спартанци боје да не склопимо пријатељство с персијским краљем. Али је ипак то срамота што сте се поплашили, иако знате становиште Атињана, јер нема на свету тог злата, нити лепе и богате земље чиме би нам се могло платити да добровољно пређемо на страну Персијанаца и да помогнемо да Хелада падне у ропство. Iма много ствари које нас спречавају да то учинимо и кад бисмо хтели. Прво и најважније што нас спречава јесу спаљени и порушени кипови и храмови богова, због којих сматрамо за своју свету дужност пре да се осветимо ономе ко је то учинио, него да се с њим спријатељимо. А поред тога, и ми смо Хелени, и говоримо истим језиком као и ви, и у нашим жилама тече иста крв ; имамо исте богове и исте храмове, исте жртве и исте обичаје, па би било срамота да Атињани буду издајници свега тога. Знајте бар сада, ако случајно раније нисте знали, да докле год буде иједног Атињанина у животу, нећемо се помирити с Ксерксом .” (И сторија , VIII, 144)
Можда је излишно истицати да наведени одговор садржи толико развијено одређење нације да нимало не заостаје за најзахтевнијим међу модерним, попут Стаљиновог. Сви елементи су ту јасно предочени, од заједништва у вери, јединственог језика, преко претпостављене етничке јединствености, до јединства у култури и обичајима. Наведени говор сведочи не само о националној свести Атињана већ и о њеном политичком рангу: у домену спољне политике, односа према другим, нехеленима, национална солидарност је врховна вредност, изнад свих идеолошких различитости и сукобљености.

Неостварена одлука Јулијана Императора

На овом месту нашег излагања неопходно је указати и на једну велику а непостварену могућност историјског преокрета садржану у политичком светоназору заснованом на увиду у огромне различитости раса и нација које је обухватала римска империја. Реч је о могућности осведоченој у отвореном писму Јулијана Императора против изрођених грађана Антиохије, исписаном уочи битке против Персијанаца, у којој је изгубио живот. Тај спис, Misopogon , карактерише презир спрам левантијског света и горућа носталгија за Европом келтских и германских народа, које је добро упознао бранећи и одбранивши од њихових напада већ изгубљене, западне провинције империје. Император прво оцртава разлике, реторички преузимајући улогу Антиохљана који му се обраћају с прекором: „ Зар ниси схватио да смо ми далеко од тога да будемо Келти или Трачани или И лири ? Зар не видиш колико дућана има у овом граду ? А ти си омражен међу трговцима јер не допушташ да народу и дошљацима продају потрепштине по оној цени по којој желе .” (349д-350а)
Следи исповест носталгије:
„ Ја сам имао посла с Келтима и Германима и Херцинијском шумом од тренутка када сам одрастао и провео сам онде већ много времена, као некакав ловац који се дружи с дивљим зверима и који се сродио с њима. Онде сам се сусретао с карактерима који не умеју ни да ласкају, ни да се улагују, него умеју само да се једноставно и слободно опходе према свима подједнако .” (359бц)
По свему судећи, у дубини своје душе, Јулијан Император је донео одлуку – коју ће други постварити вековима касније – да после очекиване победе над Персијанцима средиште свог деловања успостави тамо где му је срце жудело да оде. Под светлом наведених сећања то је једини смисао иначе тајновите поруке, изречене при крају списа: „ Препу с тивши се Адрастеји , отпутоваћу к другом народу и другачијим грађанима .”(370б)
Остаје нам само да разлучимо природу расних или националних разлика које је уочио Јулијан Император. Да ли је под његовим погледом суштина тих разлика почивала управо у домену светоназора? Или помен Херценијских шума указује не само на једног претходника, Јулијуса Кезара, већ и на његово опажање како цивилизација слаби снагу народа? Истичући како су некад Келти били јачи од Германа, отевши им „најплодније земље око Херценијских шума ”, Кезар опажа како се однос снага преокренуо јер су они због близине римској цивилизацији„ имали могућности да упознају удобности живота ”.Стога су, „ мало по мало навикли да себе сматрају слабијим, претрпевши поразе у многим биткама, тако да данас ни не помишљају да се пореде с Германима на бојном пољу .” (De bello Gallico , VI, 24)
Једно је извесно: да Јулијан Император није пао у борби против Персијанаца и да је постварио жељу изречену у последњем спису, историја би била посве другачија. Империја би вероватно изгубила азијске и афричке провинције али би управо зато била спасена, оздрављена те обновљена силом померања њеног идеалног, формативног и информативног средишта ка северу, међу германске, келтске те словенске народе, где би Јулијанова велика идеолошка борба била дубоко схваћена и срчано прихваћена у правцу великог усправљања.

Нација, последња узданица

Јулијанова писма и списи – из периода ношења императорских дужности и одговорности – осведочавају растуће разочарење због поразних исхода његових очајничких позива суграђанима на обнову paganitas . Iпак, у тим исказима нема ни једног трага слабљења његове верности боговима. Стога је његово хтење да отпутује „ ка другом народу и другачијим грађанима ” извесно било покретано надом или уверењем да ће тамо његови позиви наићи на најпотпуније, прижељкиване одзиве.
Није први пут да се у великим кризама погледи наде окрећу ка нацији а не ка некој вери или идеологији, политичкој доктрини и државном систему. Оно што изазива одређену кризу управо је иманентно одговарајућој вери или идеологији, доктрини и систему или њиховим сукобима те ратовима. Испод тих суперструктура основа није обавезно сачињена од нације. У повесној смотри често наилазимо на (механичка) друштва, melting - pots па и масе, пуке гомиле. Нико се не обраћа њима за спас јер ни друштво, механички скуп јединки а камоли melting pot , маса или гомила немају у себи никакво сопствено, позитивно начело усмеравања и обликовања, подржавања и очувања живота. Стога је обраћање нацијама – тамо где постоје – обавезни знак велике кризе суперструктура, симптом растућег или општег губитка вере у њихову моћ да и даље успешно организују те благотворно подстичу животност човека и заједнице.
Уверење модерних повесничара и политиколога да су национализами нацијапојаве модерног доба, без преседана, заправо одаје крупну грешку у спознајној перспективи, односно дубоко неразумевање предмета сазнања. Модерни национализаминацијанису плодови некаквих политичких ослобађања или напредака већ дубоких криза: након урушавања и распадања свих суперструктура па и државе, ту се указује голина тела нације чија животна сила уме да одолева и највећим ударима у арени историје. Добар пример пружа нам сведочење које је пружио бивши капетан аустроугарске војске, Борер, из Оребића, писцу Ернсту Јингеру, лета 1932. године:
„Другачији начин на који се догодио преврат у Аустрији постао нам је нарочито јасан кад нам је Борер једне вечери причао о догађајима који су се за време револуције одиграли у бродској официрској мензи, у Сплиту. Код нас у Рајху се, поред осталог, могла приметити различитост социјалних слојева ; овде су се, међутим, отвориле провалије разлика међу народностима. У причи честитог капетана одјекивао је ужас који је осетио кад се старо друштво другара, једнога дана, као под додиром чаробног штапића, распало на Пољаке, Чехе, Србе, Словенце, Хрвате и И талијане и распршило на све стране .” (Juenger, 1990).
Веома често, из криза и сломова империја и псеудоимперија нације израњају изрођене и лишене сваке везе с вишим, с Небом. Уосталом, талас модерних национализама почео је из највеће кризе хришћанске религиозности, из протестантске реакције. У полемици против Рима вође протестантизма су користили Стари завет али су присталице стицали углавном позивањем на древна, погажена права и слободе немачке нације. I ту видимо учинак обележен магијом подударности супротности: из протестантизма су проистекле две главне а супротстављене идеолошке силе модерног доба: либерални капитализма са социјализмом, с једне стране и национализам, с друге. Повесну новину тих покрета не чине њихови садржаји већ ванредне размере распрострањености и снаге, без преседана.
О огромним снагама што могу почивати у националној свести и национализму те родољубљу убедљиво сведочи победоносни исход Стаљинове одлуке да рат који је СССР водио са силама Осовине прогласи Ота џ бинским . Суочен са страшним војним, идеолошким те моралним поразима, с чињеницом да народ дочекује освајаче као ослободиоце од комунистичког терора, схвативши да не постоји јака воља да се брани земља комунизмаод нацифашизма , Стаљин је преко ноћи одбацио идеолошки профил и позвао у помоћ руско родољубље те и свештенство са стеговима и знамењима Свете Русије . И када се урушавала једна половина система демоније економије овог света, дакле социјалистички систем, у његовим рушевинама, масе нису тражиле идеологију те поредак историјских победника, дакле либерални капитализам – који им је наметнут силом издаја и превара, уцена и претњи – већ су се окренуле окриљу нације и говору национализма као једином путу спаса. Није случајно да се у говору пораза, у рушевинама социјалистичког система, понекад с са истих места чују речи наде чије је име нација и Европа .
Како смо већ опазили, из највећих криза уме да избија и свест о идеалном европском јединству, самосвест о припадности европској породици нација. Објективни национализам и истински европеизам – заснован на стварним нацијама као идеологија њиховог идеалног заједништва – два су само квантитативно различита ступња политичке самосвести. У идеалној перспективи они су органски повезани у хијерархијском поретку где је нација основа с које се полази а Европа заједнички, метагеографски именилац јединства ка коме се тежи.
Како смо већ предочили, премда је веома ретка појава у повести, спрега национализма и Европе као идеалног окупитеља нација је веома древна. Идеја националног јединства – изведена из свести о јединственом пореклу, коју су велики хеленски трагичари супротстављали братоубилачким сукобима и непријатељствима – појављује по први пут спрегнута с идејом Европе у беседама Исократа над рушевинама атинске моћи, исцрпљене Пелопонеским ратовима.
Као да је непријатељство из Пелопонеских ратова нека бесмртна сила, и Исократ се залагао да она буде усмерена од унутрашњости ка спољном простору. Премда је оплакивао само судбину своје Атине, опомињући остале, првенствено противнике, Спартанце, да је њена поморска превласт била од користи свим Хеленима, Исократ је увиђао неопходност савеза са Спартом ради препорода свих хеленских држава. У беседи упућеној Филипу, он позива македонског краља да уједини и поведе Хелене у рат против Персијанаца, образлажући ту потребу разлозима који одају демонију економије својствену демократској, таласократској и меркантилној Атини:
„И мај у виду како је срамотно трпети то да је Азија у бољем положају од Европе и да варвари уживају у благостању већем него што је хеленско ; осим тога(имај у виду) да су они чија власт потиче од Кира, које је мајка оставила на улици, прозвани ‘ Велики Краљ ’, док су потомци Херкула, уздигнутог од свог оца на ранг богова због својих врлина, ословљавани са скромнијим титулама. Не сме се допусти да тако нешто више траје већ треба оборити и променити све .” (Филипу , 132)
Ваља истаћи да је Исократов политички светоназор двострук те противуречан, што је такође својеврсно осведочење дубине кризе. За Исократа хеленски национализам који исповеда је само средство остварења империјалне екумене и одговарајућег, просветитељског ширења супериорних вредности атинског система уљуђивања, односно културе. На томе месту националиста постаје космополита, начело крви уступа место начелу братства по духу те Исократ у Панегириконупоносно изјављује: „ Онај ко учествује у нашој уљудби је Хелен у вишем смислу него онај ко с нама дели само исто порекло .” (51)
Тај освајачки порив империјалних размера, накићен звечкама цивилизацијске мисије и космополитизма – као праузор форма ментисбританског, такође демократског, таласократског и меркантилног псеудоимперијализма – извесно је туђ хеленском човеку, поготову његовом осећању за меру. Он долази из већ увелико изрођене и суштински анационалне Атине. Ради потпуније представе потребно је сагледати и историјске подстицаје освајачким сновима: вековима истрајне сенке претњи које су се уздизале из Азије. Идеја о панхеленском јединству је превасходно плод тих претњи и та чињеница је у основи чувеног Аристотеловог опажања да би „ род Хелена ... могао завладати свима да се окупи у једну државу .” (Политика , VII, 1327б, 29-35)
Можда је излишно напоменути да је историја испунила и Исократове, као и Аристотелове политичке снове. Под надахнутим и надахњујућим вођством Аристотеловог ученика – хеленска нација се ујединила у једну државу, чији империјалистички и колонијални замах је досегао обале Инда, али није преживео смрт свог суверена. Ипак, културна хегемонија Атине, коју је Исократ заговарао, као средство легитимисања те одржања империјалне превласти, трајала је и без империје, вековима а у многим европским мислима и срцима чак до наших дана. Неопходно је истаћи да је овде реч о културној хегемонији оног дела Атине који је био противник владајућег, демократског духа и устројства што је умело да и најбоље суграђане отера у изгнанство или смрт, попут Ксенофонта и Сократа.
Повесно последња велика појава спреге национализма или национализама и идеје Европе била је уприличена под сенком Другом светског рата. Нема никакве сумње да је окретање политичке стратегије Трећег Рајха ка идеји „ Нове Европе ” или„ новог европског поретка ” била цинична изнудица низа политичких и војних изазова, од губитка илузија у преокрет британске политике и ступања америчке силе у ратну арену до надасве неочекиваног застоја армија Трећег рајха на Источном фронту.
Скучени оквири малограђанског национализма нису омогућавали политичком мишљењу Адолфа Хитлера да се уздигне до стварних увида у феномене раса те је његова, наводно расистичкаполитика била заправо свесно противрасна, отворено уперена против великих делова беле расе. У суштини, он је појам беле расе , сводио, de facto , искључиво у германске оквире нација. Прижељкујући наивно и необавештено савез с германском Великом Британијом, Хитлер је поштедео заробљавања скоро целокупну, код Денкерка искрцану и поражену армију подлог Албиона , допустивши да се она несметано врати на острва, вероватно се уздајући да ће таква великодушност дубоко потрести и преобратити потомке Англа и Саксонаца. Тако су стратези Трећег Рајха пропустили јединствену прилику да за дуги период времена обезбеде спокојство на Западном и Афричком фронту.
С друге стране, низ докумената и сведочанстава, све до Хитлерових говора за столом (Хитлер, 1953), сведоче да је крајњи циљ Drang nach Ostenбило освајање евроазијских простора словенских народа и њихово свођење у резервате новог ропства. Уосталом, и у званичним исказима министра пропаганде Јозефа Гебелса, ради потреба мобилисања свеевропских снага за борбену изградњу „нове Европе ”, стварне освајачке и колонизаторске намере Трећег Рајха – по узору на британски колонијализам и пседоимперијализам – лоше су скриване тобоже само хегемонским намерама:
„ Наши(европски) унутрашњи сукоби лишавају нас политичке и економске виталности на територијалној основи, која би нас учинила способним да одржимо нашу(супериорну) позицију за следећих стотину година... Координација напора појединих нација у политичком домену је могућа само ако једна група сила преузме команду. И скуство још од краја Првог светског рата и историјско искуство уопште показује да један савез група нација – такав да њихови заједнички интереси могу бити представљани само од стране једног гласа – може постојати само под хегемонијом једне сила, која је јача од других, која је показала то и борбама и чија су права призната од свих других .... У замену за релативно скромне уступке новом поретку, заинтересовани народи и државе уживаће у економској и друштвеној безбедности, каквој се не би могли надати у епохи бура и преокрета што нас очекује . (Goebels, 1942)
Ипак, управо у најозлоглашенијем делу војних поредака сила Осовине рађала се те постваривала искрена и непатворена тежња националних осећања ка европском уједињењу. Реч је о спрези што је превладала националне ускогрудости у правцу европске солидарности. Реч је о W affen SS , највећој свеевропској армији у повести Европе, чију су добру петину сачињавали добровољци из скоро свих европских нација, од холандских, данских и валонских преко француских до руских. Без обзира на просуде и пресуде уверењима добровољаца W affen SSда бране Европу, европску културу и цивилизацију од претњи савеза „ јудеобољшевичког варварства” и „ јудеомасонске плутократије ” – они су се непобитно показали као најпожртвованији и најбољи борци сила Осовине на Источном фронту, што осведочава значај идеолошког чиниоца на поприштима под сенком бога Марса. Под светлом уврежених предоџби, посебни парадокс чини чињеница да се управо добровољци из француске дивизије Charlemagne били последњи браниоци Хитлеровог бункера у Берлину (Saint-Paulien, 1958).
Према добром опажању Ернста Нолтеа, припадници W affen SSкоји су потицали из западне и северне Европе младалачки дрско су се супротстављали грађанским ускогрудостима које су остављали у својим отаџбинама: „ Ако је тачно да су међу њима испливавале тенденције развоја, такође је истинито да је њихова заједничка борба представљала једно од најнеочекиванијих израза фашистичке противвере .” (Нолте, 1968) Како сведочи у својим успоменама пуковник W affen SSЛеон Дегрел – у коме је Хитлер јавно препознао идеалног сина кога нема – борци на Источном фронту, суочени с задивљујућим хероизмом непријатеља, умели су да сагоре све предрасуде о Русима какве је ширила нацистичка пропаганда:
„Продирући у Русију, Немци, који су били подвргнути доиста претерано припростој нацистичкој индоктринацији, замишљали су да су једина вредна бића у универзуму Арија, који су нужно морали бити дивови, саздани као цеви оргуља, плављи од чаја, с очима плавим као тиролско небо у августу месецу ... Може се замислити изненађење Немаца када су, силазећи кроз Русију, сретали само плаве с азурним очима, управо типове савршених Арија, какве су им усадили да обожавају. Плаве богове. И плавуше! И какве плавуше! Високе девојке с поља, блиставе, снажне, с јасним плавим очима, природније и здравије од свега што је окупљалаХитлер-Југенд. Није било могуће замислити аријевскију расу, ако би се држало светих канона хитлеризма. У року од шест месеци, цела немачка армија постала је русофилска. Свуда се братимило с руским сељацима ...” (Degrelle, 1970) <
Србско Свитање