Dragan
Glavašić
APSOLUTNI
POGLED
Kroz svu večnost i mnogo duže, ovaj neverovatni svemir je postojao
držeći u svojim impozantnim granicama intelekt kao svoj epohalni uspeh i
finalnu svrhu života, krajnje odredište postojanja, razlog za sve, cilj nad
svim ciljevima, kao svoj primarni zadatak, fundamentalni i zapanjujući upliv u
domen božanskih bića. U stvari, na određeni način postalo je kristalno jasno, barem nekim od tih izuzetnih
individua sposobnim da ostvare najveća intelektualna dostignuća, da su zakoni
vasione specijalno sačinjeni ne samo da učine život i razum mogućim, nego
takođe i da ih uzdignu do tolikog stupnja da se može smatrati kako je, preko
nas, Kosmos i sam postao živo stvorenje, te da je dostigao stadijum samosvesti;
a samim tim i da je ispunio svoj primarni cilj…
Visoki čovek crvene kose i brade otvorio je vrata i polako stupio u
veoma osvetljenu prostoriju, u kojoj je vladala prijatna atmosfera. Pažljivo je odložio svoje gajde na jednu od
polica odmah pored ulaza pre nego što je pogledom sagledao celu dvoranu, a
potom se uputio kratkim prolazom do stola na suprotnom kraju ovog malog
restorana. Stigavši do željenog mesta,
seo je sa izuzetnom lakoćom, kao da se nalazio u bestežinskom stanju upravo u
trenutku kad mu je kelnerica uputila prijatan osmeh i krenula ka njemu. Ona je, inače, bila prirodna plavuša sa jarko
plavim očima i veoma svetlim tenom.
Većina muškaraca smatrala ju je veoma privlačnom iako je već, po svoj
prilici, bila sve samo ne izrazito mlada.
“Dobro veče,
gospodine. Veliko je zadovoljstvo imati
Vas za gosta!” izjavila je plavuša ljubaznim glasom.
“Zdravo,” odgovori on
jakim i dominantnim tonom pre nego što nastavi, “Šta bih mogao da jedem u ovom
specijalnom mestu i po ovako lepom danu?”
“Zaista, baš je lep
dan! Mada, na našu sreću, mi uvek imamo
slično vreme,” kaza kelnerica i nasmeši se.
“Izvolite jelovnik, gospodine. Da
li biste hteli nešto da popijete dok ga razgledate? Imamo sve moguće napitke.”
“Naravno, donesi mi čašu
crvenog piva sa belim crtama na vrhu.”
“Crveno pivo, odmah se
vraćam,” odgovori ona i požuri iza šanka, prema jednom velikom procepu u zidu
koji je povezivao kuhinju srednje veličine u kojoj je, inače, kuvar spremao sva
ta jela za zadovoljne mušterije.
Za sve koji su bili dobro
informisani, ovo je bio jedan od najboljih malih “dajnera” u celom susedstvu pa
i šire. Njihova hrana je bila najbolja
koja se za pare mogla kupiti pa je samim tim lokal bio zaposednut posetiocima
koji su dolazili iz daleka.
U stvari, baš
u tom trenutku, u restoranu se nalazilo dvanaest muškaraca koji su stigli sa
jednim specifičnim ciljem: da jedu ukusan i jeftin obrok na mestu koje je, po
svim standardima, imalo zaista neverovatan i zadivljujući pogled. Preciznije kazano, ovaj lokal je imao najlepši
pogled na prirodu koju je iko mogao ikad videti ili poželeti da vidi tokom svog
života, a to je bio jedan od glavnih razloga za veliki uspeh restorana.
Neke mušterije koje su se
tog trenutka zatekle u krčmi sedele su i pričale za pultom, dok su ostali gosti
zaposeli male stolove sa po četiri sedišta, smeštene unutar trostranih
pregrada, koje su se sve zajedno nalazile s druge strane prolaza. Bilo je tačno šest malih ograđenih stolova,
poređanih u liniju jedan do drugog, a oslanjali su se na velike prozore što su
prekrivali ceo zid koji je u luku prelazio u stakleni plafon.
Jedan muškarac je podigao
ruku, a kelnerica je odmah pohitala da ga usluži po tradicionalnom
gostoprimstvu “dajnera” širom celog sveta.
Ona se potom graciozno okrenula i uputila ka crvenobradom.
“Nadam se da ste uživali u
piću, gospodine?”
“Veoma. Bilo je izvrsno,” on se kurtuazno nasmeši.
“Jeste li odlučili šta
biste jeli?”
“Da, voleo bih da probam
čizburger sa pomfritom i kolom.”
“Super,” reče kelnerica,
“To je stvarno dobar izbor. Naši su
čizburgeri i hamburgeri vrhunski. I sami
ćete se u to uskoro uveriti.”
Čovek sa riđom bradom samo
odmereno klimnu glavom.
“Vratiću se s vašom
hranom,” zaključi ona i ode ka pultu.
Upravo u tom
trenutku, na horizontu se pojavio zapanjujući
prizor i većina mušterija je oduševljeno gledala taj spektakl…
Hostesa je dala kuvaru
spisak naručenih obroka pa pažljivo sela na stolicu iza šanka dok je riđokosi
svojim duboko zelenim očima pogledao kroz najbliži prozor, i to nekoliko
trenutaka pre nego što je njegova ruka posegnula da uzme časopise koji su se
nalazili na zidu neposredno do njega.
Njegove oči bi povremeno pogledale u horizont ili ka providnom plafonu
kroz koji se videlo najtamnije nebo sa samo nekoliko svetlih tačaka međusobno
veoma udaljenih… Međutim, krajičkom svog oka, on je zapazio i to da je jedan od
gostiju, za susednim stolom, uzeo veliki daljinski upravljač i nasumice
promenio TV kanal, izabravši jedan koji je od samog početka bio neobičan.
Kelnerica je podigla
nekoliko tanjira i ponela ih prema stolu u ćošku, gde je već spomenuti muškarac
čitao interesantan filozofski članak čekajući svoj obrok.
“Izvolite, gospodine,”
kaza ona.
“O fino, baš sam gladan,”
odgovori crvenokosi čovek.
“Mislim da će vam se veoma
svideti!” umiljato se nasmeši poslužiteljica, spustivši pritom posudu sa
čizburgerom i pomfritom na njegov astal, “Ovo je naš specijalitet…”
Njena tanka donja usna
polako zatreperi—usled prikrivene doze nesigurnosti u njenom nastupu ili možda
kao rezultat ushićenosti što je u prilici da komunicira sa
tako dominantnim čovekom.
Na sve to on kratko i
otresito odgovori, “Izgleda ukusno!”
Njegova istančana čula
odmah su detektovala miris sveže spremljene hrane, i po njenom izgledu on je
znao da je pripremljena baš onako kako to on voli.
“Uživajte u jelu,” kaza
ona sa osmehom te produži da služi ostale.
Riđokosi muškarac uze
pljeskavicu i polako je prinese blizu svojih usta, a potom odgrize jedan veliki
zalogaj. Bilo je stvarno ukusno što ga
je učinilo veoma srećnim. Žvakao je
polako, povremeno uzimajući po koji gutljaj kole sa ukusom trešnje. Hteo je da omogući ovom prijatnom doživljaj
da dođe do punog izražaja. To je bio
slučaj potpunog uživanja i razlog zašto su svi ti posetioci došli ovako daleko,
u stvari na kraj sveta, u najveću od svih pustinja, samo radi hrane.
Međutim, postepeno se
prikradalo i jedno drugo osećanje.
Duboko u njemu je bio trag nekakvog nezadovoljstva i alarm se mogao
čuti. U početku je to bilo samo nekakvo
čudno treperenje, poziv na oprez, ali je postepeno jačalo i ubrzo je preraslo u
pravo upozorenje! Stoga se njegova
pažnja sve više i više usmeravala na ovaj novi TV kanal o kome on nije znao
ništa, o kome niko u tom celom restoranu nije znao ništa. On ga nikad ranije nije video ali skoro odmah
mu je postalo jasno da to nije bila obična televizija nego nešto drastično
drugačije: vanserijski razlog perfidnog uznemiravanja! U stvari, on je bio toliko groteskno različit
da je morao biti iz dotad nepoznatog izvora ali, što je još bitnije, on je
izgleda bio devijantan i toliko destruktivan da je otvoreno kršio svaku normu
ponašanja, svaki smisao moralnog ophođenja te svaki zakon ove vasione. Uskoro je unutar ovog malog lokala prestala
svaka priča i svi su gledali u jedan od četiri velika TV ekrana.
Pre nego što je iko znao
šta se dogodilo, svi su bili kao omađijani, skoro fiksirani za svoje
stolice. Prvo su zabezeknuto pratili
program za decu, pa vesti na televizijama CNN i Sky, pri čemu nisu mogli
verovati svojim vlastitim očima i ušima.
Onda se program automatski promenio i počeli su da gledaju jednu
“komičnu seriju”, zbog čega su svi odreda prestali s jelom i pićem… Za sve to
vreme, ta cela medijska prezentacija bila je prekidana reklamama koje su bile
do te mere perverzne da se nekoliko osoba počelo tresti od neverovatnog
besa. Bio je to prilično loš preokret
događaja, koji nije slutio na dobro. No
taj tihi teror se nastavio još neko vreme jer je na televiziji jedno za drugim
usledilo: jedna nesvakidašnje primitivna južnoamerička sapunica, gnusan i
odvratan muzički spot neke rep pesme, kao i jedan grozan prenos nekakvog
sportskog događaja. Što je prouzrokovalo
da postepeno većina posetilaca restorana počnu osećati iskonsku mučninu…
“Šta je ovo?” viknu napokon
jedan od zapanjenih gledalaca, a što je u stvari odpočelo opštu poplavu
nagomilanih emocija.
“Jesu li oni normalni?”
kaza neko drugi, pri čemu mu je nehotice čaša ispala iz ruke i razbila se na
žutom pločastom podu.
“Pa ovi su maloumnici
gomila bolesnih parazita!” kriknu prvi ponovo.
“Očigledno je da oni čak
nisu ni ljudska bića,” glasno prokomentarisa njegov prijatelj koji je sedeo
pored njega za pultom.
Ali njihovim mukama nije
bio kraj jer se na televizoru, u tom trenutku, pojavio najnoviji film—verovatno
snimljen u Holivudu—što je prouzrokovalo da neki od muškaraca prestanu da
trepću dok su nekolicina njih čak prestali i da dišu. Određen broj tih užasno zapanjenih ljudi
iznenada poče kuckati prstima po stolu, na prilično nervozan i neobuzdan način,
što je takođe bio veoma loš omen, po svim poznatim merilima! A onda, taman kad su svi pomislili da od ovog
ništa više ne može biti gore, dogodi se nešto užasno što se nije moglo ni
zamisliti…
“Šta? Agresivne žene koje su uz to još i ubice!”
viknu ozlojeđeni čovek, u stanju potpune zapanjenosti.
“To je da čovek
nepoveruje!”
“Ovi temeljno sluđeni
dripci prave neverovatno pogubne programe sa specijalnom namerom da degradiraju
muškarce i otvoreno uvrede i ponize belu rasu! Njihova celokupna “zabavna industrija”, u
stvari je potpuno morbidna i krajnje sumanuta propaganda! Oni koriste očigledne laži i nemilosrdno
ispiranje mozga da bi manipulisali masama, da bi pogubno indoktrinirali svoju
vlastitu decu… Njihovi stvarni motivi su toliko zli da veće zlo od toga ne može
biti.”
Nekoliko narednih minuta
svi u restoranu su ostali bez teksta od neviđenog šoka usled onog što su upravo
videli; a potom je došlo do dodatnog izliva još veće količine neopisivog
gneva—u početku polako, a potom kao lavina.
“Mazohizam i pacifizam se
sistematski nameću muškarcima!”
“To je zato što zlikovci
na vlasti žele da ih obmanu da bi se svojevoljno sami uništili, da bi izvršili
genetsko ili kolektivno samoubistvo te da tako prekrše najvažniji zakon u ovoj
vasioni: princip samoodržanja! Oni
podrivaju milijarde godina kosmičke evolucije, što predstavlja najgnusniji i
najopasniji događaj od početka vremena!
Najveće kriminalno delo ikad izvršeno!”
“Naravno da jeste. Samo pogledajte i videćete: inteligencija se
neprekidno degradira i srozava…”
“Oni otvoreno favorizuju
fizičke sposobnosti nad mentalnim!”
“To je zgražavajući oblik
genocida!” kriknuše nekoliko ljudi istovremeno.
“Na toj prokletoj
televiziji, muškarci su ponižavani i maltretirani od strane žena!” nastavi neko
drugi do te mere zabezeknut da njegova usta ostadoše otvorena neko vreme dok se
nije pribrao i nastavio besediti, “To je tako jedan bizaran, kompletno
neprirodan i totalno idiotski koncept…”
“Oni čak otvoreno
promovišu i nameću homoseksualnost!”
“I gnusni feminizam!”
“Bilo šta, u stvari, što
se može smatrati neprirodnim ili perverznim, ili što je na neki način
destruktivno, loše ili opasno po društvo sistematski je promovisano i
podsticano.”
“Bolesno, bolesno,
bolesno! Ništa drugo do ekstremno
bolesno!”
“Ovo je mnogo više nego
samo morbidno…” izjavi sledeći zapanjeni gledalac.
“To je van svake
pameti—jednostavno za ne poverovati!”
“Da nije toliko patetično
bilo bi vanserijski smešno.”
“Nema reči da se opiše ta
idiotska perverzija,” reče neko iz zabezeknute gomile, očigledno zapanjen do zgranutosti.
To je podstaklo sledećeg
gosta da promumla, “Ovo je tako ogavno!”
Čovekov glas je zvučao donekle zabrinuto dok se njegovo bledo lice
zacrvenelo od prevelike uzrujanosti i neizmerne srdžbe. Što je bio još jedan naročito zabrinjavajući
znak ili bolje kazano loš omen, i pokazatelj šta tek sledi.
Tada je čovek sa zelenim
očima, koji je uspeo pojesti samo pola svog odličnog čizburgera, napokon
prevazišao svoj prvobitni šok te spustio svoju lepinju na tanjir ispred
sebe. Sa velikim naporom je preuzeo
kontrolu nad svojim uzburkanim osećanjima, koja su bila u potpunosti poremećena
tim monstruoznim TV košmarom, a potom je uzeo veliki gutljaj iz čaše pre nego
što je skočio na noge.
Na maestralan način je
podigao svoju ruku te uzviknuo gromkim glasom, “Oni su neka obolela gomila
ekstremnih dubioza i parazita!” Tresući
se pokazivao je na TV aparat, kao da izgovorenu uvredu mogu čuti oni koji su
odgovorni za proizvodnju tih neopisivo dekadentnih programa čija je očigledna
namena bila da se gledaocima, a naročito deci,
ispira mozak.
Ali čim se ovaj grozni
film završio pojavio se isto tako užasni i totalno lažni naučni program koji je
predstavio čiste izmišljotinje kao “dokazane činjenice”! Potom, kao da to nije bilo dovoljno loše,
emitovan je modni program, pa kad su se iznenada pojavile neke izuzetno ružne
ženske osobe i počele hodati kao obogaljene kamile sa okamenjenim pogledom i
patetičnim stavom šlogiranog mrtvaca paradirajući u nekoj iritirajućoj odeći:
svi odreda unutar restorana počeše da se hvataju za glavu i osećaju veoma
loše. Kelnerica je naprosto pala u
nesvest od brutalnog terora, usled prisustvovanja tako zgražavajućem
prikazivanju najvećih perverznih bljuvotina i odvratnosti! U stvari, ta neverovatno ogavna eksplozija
krajnjih budalaština i perverzija izazvala je suze u očima kod nekih odraslih
muškaraca… A to je bila zadnja kap i početak kraja… Ono što je potom usledilo
može se prosto opisati kao gnev razljućenih drevnih bogova koji hoće da zaštite
veliku kosmičku strukturu, da odbrane opštu tendenciju svemira.
Sve što se od tada pa na
dalje desilo, u suštini je grandiozna sekvenca unutar svemirskih događanja te
nemilosrdna odmazda koja će biti zapisana zlatnim slovima u analima istorije, a
koja je započela kad se jedan gost popeo na stolicu i razjarenim glasom
izjavio, “Ti užasno zaraženi dripci su uvreda za ovu vasionu!”
Ta prilično žustra tvrdnja
je nekim slučajem uspela da zaokupi svačiju pažnju, a posle kratke pauze u
kojoj je vladala skoro potpuna tišina, taj isti čovek je dodao još jedan
inspirativan iskaz, “Ako ta patetična stvorenja, sa te definitivno nazadne
planete, ne mogu iznaći načina da se oslobode tih bizarnih bolesnika koji im na
jedan podmukao način truju mozgove, terorišu ih i brutalno iskorišćavaju tako
što ih, na primer perfidno primoravaju da gledaju zastrašujuće gadosti koje ih
podstiču da se ponašaju krajnje neprirodno: onda bismo mi trebali da ih sve
odreda sravnimo, i to bez razlike!”
Ponovo je nastupio kratak
trenutak potpune tišine i skoro apsolutnog mira, što će se pokazati samo kao kratko zatišje
pre najveće oluje svih vremena: jer ovaj odlučni momenat je u stvari bio
preloman trenutak u celoj istoriji svemira te otkravljenje suštinske
pravednosti.
“Au, ja sam bez teksta,”
reče tamnokosi muškarac.
“Ovo je tako odvratno da
je prosto neverovatno!” kriknu neko drugi sa suprotne strane.
Treći čovek nastavi u
sličnom maniru, “Ekstremno suludo. Čak
vanserijski dekadentno, ako mene pitate!
Zakon bi trebao zabraniti i sprečiti takvu vrstu morbidnosti.”
“Zasigurno! ” uzviknu
njegov ogorčeni prijatelj, dok su mu oči užurbano treptale, kao da je pogledom
očajnički tražio odgovor po celoj prostoriji.
Sveukupna tenzija i
uzbuđenje uvećavali su se svake sekunde.
Uskoro je oslobođeno nezadovoljstvo bilo do te mere prisutno da se moglo
seći nožem na kriške gneva i ogorčenosti.
“Ko su ti ekstremni i krajnje bizarni stvorovi?” upita crvenokosi
muškarac, onaj čiji je obrok bio krajnje nesmotreno poremećen tim užasnim
emitovanjem besomučnih gluposti i neverovatnih količina najogavnijih
bljuvotina.
Ali niko nije znao bilo
šta u vezi sa ovim TV izvorom jer su ga svi oni videli po prvi put i, što se ne
mora ni naglašavati, zbog čega su skoro započeli opšti revolt. U stvari, kroz nekoliko minuta svi u
restoranu su postepeno počeli gubiti samokontrolu, te je većina njih počela
glasno iskaljivati svoj bes ili se nervozno šetati unaokolo usred jednog bučnog
i haotičnog žagora. Neki muškaraci su
postali toliko razljućeni, ogromnom količinom bizarne propagande i ispoljenom
smelosti dotičnih zlikovaca da taj užas vrhunskog zla javno emituju, da su
imali preku potrebu da nešto drastično i krajnje nemilosrdno urade po tom
pitanju. Na koncu, to nije bila samo
dekadentna propaganda nego i ispunjavanje tajnog plana i podla promocija svega
što je bilo neprirodno, svega što je bilo protivno normi zdravog razuma i
opštoj tendenciji ovog monumentalnog Kosmosa!
Stoga je bilo za očekivati da će sama vasiona izvršiti odmazdu u formi
fundamentalnog kažnjavanja, i to kako se ispostavilo, uz pomoć dvanaest
razjarenih muškaraca, nošenih iskonskim gnevom.
A kada je jedan od dečaka
koji je ovde došao, zajedno sa ocem i bratom—po prvi put kako bi video
neverovatnu predstavu prirode—iznenada počeo povraćati dok je njegov mlađi
saputnik pozeleneo od neopisivog užasa usled onog što su oni videli na
sumanutom TV-u: njihov ionako već razbesneli otac eksplodirao je i uzvinkuo,
“Ta izludela stvorenja su prouzrokovala da se moja dva sina razbole. Sve odreda ću ih pobiti, ko crve ću ih
zgaziti! Platiće mi oni za ovo!”
Upravo u tom trenutku,
jedan čovek je polako ustao pa smirenim ali i odlučnim glasom sa dubokim i
jakim tonom od koga su svi predmeti od stakla počeli da se tresu i lome izjavio, “Dosta mi
je sve ove neshvatljive pošasti. Ja ću
termalno zbrisati sav taj smrdljivi izmet!”
“I ja,” odgovori njegov
najbolji drug koji je sedao pored njega.
“Vala ni ja neću da ovo
propustim,” reče neko sa druge strane, “U stvari, ja hoću da budem prvi koji će
ih poslati u opšte i totalno ništavilo.”
“Nema šanse,” kaza
najstariji prisutni čovek, “ta čast pripada, po prirodi stvari, isključivo
meni. Ja ću biti prvi!”
Riđi muškarac nije ništa
izjavio jer je njegovo lice postalo bleđe od belog—što je bio, od svih,
najopasniji omen. On se već nalazio na
vratima držeći u svojoj ruci gajde i trčeći napolje, kao nekakva crvena oluja,
znatno ispred svih. Imao je priličnu
prednost u ovoj najneobičnijoj trci u analima vremena i prostora; a što će na
koncu postati najčuveniji događaj svih epoha—zadivljujuće putovanje dvanaestoro
muškaraca i dva dečaka u domen legende!
Ubrzo su svi bili na
svojim nogama, ogorčeni kao što nikad u životu nisu bili, jureći da preteknu
zahuktalog crvenokosog… Oni su upravo videli opštu perverziju, zlo van pameti i
dekadentnost kakvoj nema ravne te su odlučili da urade nešto krajnje drastično
po tom pitanju. Suštinski rečeno, oni su
postali razjarena i svemoćna gomila gnevnih bogova, božanski osvetnici, na putu
da okončaju najpogubniju perverziju koja se ikad pojavila u celoj vasioni.
Jedan za drugim, muškarci
su razjareno istračali iz restorana pravo na usku ali dugačaku stazu ka
asteroidnom keju za koji su bili usidreni njihovi svemirski brodovi. Krčma je u stvari bila locirana na jednom
veoma udaljenom i usamljenom asteroidu, koji se nalazio znatno iznad
galaksijske ravni i donekle pomeren od centra galaksije—te je adekvatno tome
nazvana Apsolutni Pogled, od strane čuvenog filozofa koji je često
svraćao do ovog inspirativnog mesta i koji je voleo da kaže: “Mi svi možemo
imati svoje specifične poglede na svet, ali postoji i apsolutni pogled na
sve.” Budući da je asteroid okretao
restoran ka galaksiji, celo nebo bilo je ispunjeno tolikim zvezdama da je sve
to podsećalo na jedno veliko neonsko svetlo preko celog nebeskog svoda, što je
činilo dan veoma blještavim.
Pošto je pomenuti asteroid
bio, u stvari, jedna ogromna kamena gromada skoro u potpunosti pokrivena
zelenom travom sa izuzetkom dve ledene kupole na njegovim polovima, imao je
donekle adekvatnu gravitaciju u blizini svog centralnog dela i atmosferu sa
dovoljnom količinom kiseonika za ljudske potrebe. Što je najinteresantnije od svega, bio je
duguljast, a vreme potrebno da se okrene oko svoje ose bilo je približno
vrememnu trajanja prosečnog ručka. Tako
su svi gosti tokom svog obroka imali priliku da vide i najsvetliji dan i
najtamniju noć, galaksiju kao i ostatak vasione—ceo svemir i sve što postoji.
Restoran je, takođe, bio
veoma poznat po svojim kulinarskim dostignućima, a pored toga njegova
jedinstvena pozicija omogućavala mu je da prima veliki broj TV signala iz cele
galaksije, pa i šire. Tako da su oni
pružali svojim gostima mogućnost da vide čak i neke izuzetno retke ili nikad
ranije viđene TV kanale. Međutim, svi ti
programi su bili normalni, u granicama racionalnog ophođenja ili sa nekim
elementarnim procentom normalnosti—sve do te fatalne noći: kada je taj brutalni
nasrtaj najužasnijih bljuvotina i najpogubnijih ili najsumanutijih propagandi
užasa primorao, obično smirene i veoma civilizovane posetioce, da pređu u
stadium totalne pomahnitalosti te započnu opšti metež i haos, to jest misiju
potrage sa ciljem nemilosrdnog uništavanja.
Tokom tog sudbonosnog trenutka u njihovim životima sve ostalo je postalo
beznačajno. Sve što su i hteli da urade
jeste da nađu taj morbidni epicentar užasnog zla, taj suludi izvor ekstremnih
gluposti i neviđene dekadencije pa da ga temeljno i kompletno unište, da u
potpunosti izbrišu svaki trag njegovog postojanja, jednom i za sva vremena!
Muškarci su užurbano
uskočili u svoje leteće mašine očigledno uznemireni i neopisivo ogorčeni. Uključili su svoje kontrolne table pre nego
što su naznačili koordinate te proklete planete sa koje su ogavni signali
vanserijske ljigavosti i brutalne zlobe poticali. Krećući se znatno brže od svetlosti i
nadmašivši svaki poznati brzinski record, trebalo im je isto vremena da stignu
koliko je i mesecu trebalo da obiđe četvrtinu puta oko te planete, čija je
sudbina već bila zapečaćena. Njihovo
epohalno putešestvije je, na kraju, prešlo u legendu jer je ova neverovatna
avantura postala čuvena širom cele galaksije kao najznačajniji događaj u
sveobuhvatnoj istoriji vaseljene i kao očiti primer kako treba zaštititi Kosmos
i kako se najbolje može poraziti ekstremno zlo i ludilo…
Bio je tipičan sunčan dan u Vašingtonu.
Grupa od dvadesetak izuzetno primitivnih baraba—koje su po svoj prilici
mogle biti i zvezde repa—neometano je presrela i opljačkala nesrećnog
prolaznika nasred ulice, samo nekoliko kvartova dalje od Bele Kuće, i to čim je
policijski auto užurbano skrenuo u sporednu ulicu…
Američki predsednik je bio u
svojoj ovalnoj kancelariji kada su i njemu i njegovoj administraciji skoro
ispale oči jer se ispred njih iznenada pojavio veoma blještav svemirski brod
koji se spusto na travnjak usred dvorišta, zbog čega samo što se svi odreda
nisu onesvestili. Tada je crvenokosi
čovek izašao, kao nekakva brzo nadiruća i nezaustavljiva prirodna nepogoda,
svirajući svoje gajde i, dok se kiša metaka rastapala ili odbijala pri kontaktu
sa njegovim nevidljivim zaštitnim poljem, koje se u suštini širilo samo
nekoliko centimetara oko njegovog tela i odeće (uključujući i gajde), on je
izvadio jednu malu, ali neverovatno moćnu eksplozivnu napravu koja je ličila na
pocinkovanu, veoma blistavu, lopticu za golf.
Čim je njegova svetla ruka namerno ispustila bombu na zemlju, ona je
odmah počela da se vrti dok se on istog trenutka okrenu, pope na svoju moćnu
raketu i uzlete. U manje-više isto vreme
i ostali vanzemaljci su ostavili svoje “golf loptice” na različitim mestima
širom planete pa potom nestali, maestralno poletivši ka nebu.
Njihove leteće mašine su
stigle u svemir velikom brzinom, a uskoro zatim su prešli u hyper modus
te su puni sreće jurcali ka centru galaksije i svojim dragim porodicama, što je
u slučaju crvenokosog, značilo njegove tri žene, dve lepe mlade devojke i
gomila male, uglavnom riđe dece. Tada se
masovna detonacija razlegla takvom silinom da je sravnila ceo sunčev sistem.
Sa bezbedne udaljenosti
taj incident je izgledao prilično impresivno.
U stvari, na početku kraja tog žestoko zagađenog slivnika opšte pošasti
sve je izgledalo potpuno zamrznuto, a onda se mogao primetiti mali treptaj koji
je temeljno prodrmao treću planetu, pre nego što je pretvorena prvo u tečno, pa
u gasovito stanje. Tad se pojavi jedan
veliki krug iza koga je došlo nekoliko koncentričnih krugova, koji iznenada
počeše da se šire od centra ka periferiji sa tolikom energijom, ili možda
takvom božanskom moći, da su efektivno izbrisali iz postojanja sve ostale
planete i Sunce pretvarajući ih u lokvu vruće plazme, brzo krećuće subatomske
čestice i veliku količinu ključale energije. Sve je to bilo razbacano širom
vasione, kao pepeo obolele strvine, čisteći tako fundamentalna vlakana i niti
od kojih je stvarnost satkana, dezinfikujući taj užasno zagađeni deo prostora,
uz pomoć udarnih talasa koji će, zasigurno, inicirati pojavu novih i boljih
civilizacija, umesto te, potpuno sumanute civilizacije, umesto tog prokleto
zagađenog i temeljno zaprljanog kosmičkog klozeta zvanog Zemlja.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.