ПРИБЛИЖАВАЊЕ НАРОДНИМ МАСАМА
МЕЂУ МОТИМА
Моти још увек живе у планинама централне Трансилваније. Стари, колико и ове планине, они вековима живе исти живот, којим доминирају две основне карактеристике: сиромаштво - они су једини Румуни, и вероватно једини народ на свету уопште, који кроз целу своју историју није доживео ни тренутак благостања и изобиља - и борба за слободу. Цео њихов живот био је борба за слободу. Они су нам дали Хорију, Клоску и Крисана и помогли су револуцију 1784; они су нам дали и Аврама Јанкуа и борили су се 1848. Историја бележи преко 40 устанака против Мађара у њиховим планинама; а сви ти устанци су на крају у крви угушени. Ипак, њихову постојаност нико није могао да сломи.
Недавно су Румунијом зазвонили заштитнички гласови Амоса Франка и капетана Емила Сјанкуа, који су и сами били Моти, као узвици упозорења.
У њиховим планинама се налазе рудници злата. Њихови израбљивачи се, један по један, богате, док они остају гладни, голи и боси: ''У срцу наших планина лежи гомила злата, док ми просимо од врата до врата.''
Сива стена је потпуно гола. На њој ништа не расте; ни жито ни кукуруз. Њихово једино богатство је злато, које је у рукама страних експлоататора, а једини начин да зараде за живот је рад у шумама.
Мучеништво под туђинском власти трајало је хиљаду година. Они су истрајали хиљаду година, надајући се да ће једног дана доћи до стварања Велике Румуније, која ће их спасити и коначно се побринути за њих и њихову децу, која ће исправити дугогодишњу, убиствену неправду и наградити их за њихово хиљадугодишје стрпљење, патњу и борбе.
Само они који су без мајке не знају за утеху. Само они, који немају отаџбину, не знају ни за утеху нити за нешто што би могло да им надокнади њихов губитак. Отаџбина увек награђује своју децу, оне који су чекали њену праведност и веровали у њу и оне, који су се борили и жртвовали за њу. Било би непојмљиво да Мотима не буде надокнађено њихово бескрајно стрпљење, мучеништво и јунаштво!
Јон Мота
Али после рата сваки човек, а посебно сваки политичар, се бринуо само о себи, о свом материјалном, изборном или политичком положају. Тако да су Моти заборављени. Јер онај ко је заокупљен собом, не може да мисли на друге. И свако ко је окупиран свакодневним бригама, не може своје мисли и осећања да премести у историју и да се побрине за то да се исправи неправда и награде ти храбри људи, који су то кроз историју и те како заслужили.
На њих не само да се заборавило, они су чак и предати као жртве јеврејским зеленашима, који су у својој трци за профитом упали међу њих и продрли у њихове планине, где странац никада раније није смео да крочи и украли им једини начин издржавања, тако што су изградили пилане високо на планинама и посекли њихове шуме, остављајући иза себе само голе стене.
''О Јанку, зашто се не подигнеш из мртвих
да видиш своје планине огољене?''
У својој болној песми, они призивају Јанкуа, свог хероја, да види како су његове планине опљачкане, а његове шуме покрчене од стране ''бедних Јевреја'', а све то за време Велике Румуније, у данима дуго очекиване победе.
Заиста, каква страшна трагедија, вековима одолевати свим неправдама, а онда умрети од сиромаштва и глади у Великој Румунији, коју су чекали цео миленијум! Она је била то што сте чекали. Једина морална подршка, која вас је одржала у животу. А сада и та нада пада у воду. Ви нисте имали шта да једете, али ипак сте се надали. За вас се Велика Румунија није показала као окрепљење, тријумф и крунисање хиљадугодишње патње, коју би са радошћу дочекао цео народ. За тако нешто је била потребна личност какав је био Стефан Велики, а не ситне душе, какви су румунски политичари. За Моте је Велика Румунија значила пад у смртни очај.
Такви политичари каљају образ нашег народа. Јер народ, изнад свега, има дужност да испуни неке моралне обавезе. Уколико их не испуни, његов образ остаје укаљан.
[.]
Ганут писмом, које сам добио од једног учитеља из Бистре, близу Кампенија, сео сам у воз и отишао тамо да се сам уверим какво је стање. У малом, планинском возу, стегнута срца сам путовао преко долина планинског ланца Апусени, где је сејана смрт током бројних битака и где су лутали духови Хорије и Јанкуа.
На железничкој станици сам пришао једном сељаку, Мотију. Он је имао најмање двадесет закрпа на свом капуту, што је говорило о његовој великој беди. Он је продавао дрвене обруче за бурад, које је сам израдио - за веома ситне паре. Очи су му биле упале, као и образи. Био је човек крхке грађе. Његов поглед био је стидљив; на његовом лицу се није могла прочитати нека специјална мисао, али у његовим очима видео се бол. Видео сам у њему не само гладног човека, већ човека који је измучен глађу.
У тим нежним очима није се могла опазити никаква жеља за животом; оне су једноставно биле празне.
''Како живите у овим крајевима?'', питао сам га.
''Добро! Добро, хвала.''
''Можете ли да узгајате кукуруз и кромпир овде?''
''Да, можемо.''
''Да ли имате све што вам треба, храну....?''
''Да, имамо....имамо...''
''Онда вам и није тако лоше?''
''Не! Не!''
Он ме је пар пута одмерио од главе до пете, није баш био претерано вољан да разговара - јер ко зна шта му се све врзмало по глави - и у својој урођеној племенитости, није желео да говори о свом тешком положају неком странцу.
[.]
Коначно сам стигао у Бистру. Тамо сам посетио учитеља, који ми је писао. Остао сам само један дан. У сиромашним кућерцима, које сам посетио, видео сам много мале промрзле деце, која су седела шћућурена и чекала две, три недеље, а некад чак и месец дана или више, да се њихови родитељи врате са пута и донесу им врећу кукурузног брашна у замену за дрвене обруче и бурад, коју су правили и продавали стотинама миља далеко од куће, у другим деловима земље, где је Бог био милостивији. Моти су само пар месеци годишње код куће, преостало време су на путу. Учитељ ми је рекао: ''Чак ни за време владавине Мађара, странци нису могли да се населе овде. Али сада су ту постављене пилане, у власништву јеврејске компаније из Орадее, која нам је отела и посекла шуме. Моти су до сада успевали да животаре од прављења буради и дрвених обруча. Али од сада ће бити лишени и тога. Они су осуђени на смрт.
''Глад их је натерала да раде за Јевреје и секу своје властите шуме за 20 леја дневно, што је багатела. То је све што им је остало од богатства, које је извађено из њихових планина и одвежено у теретним возовима. А када и шуме посеку до краја, то ће представљати и наш крај такође. Али постоји нешто још горе од тога. Ми смо овде стотинама година живели животом пуним врлина. Али Јевреји су са собом донели грех и разврат. У тој пилани је запослено преко 30 Јевреја. Суботом увече, када добију своју надницу, они покупе наше девојке и жене и обешчасте их у целоноћним оргијама. Тако да поред сиромаштва, наша села изједа морална и физичка болест.
И човек не може ништа да каже. Не сме ништа да покуша, јер су Јевреји у тако добрим односима са свим политичарима да су практично они свемоћни владари. Локалне власти су под њиховом командом од најнижег жандара, па све до највиших друштвених положаја.
А ако покушате нешто да кажете, одмах ће вас оптужити за ''хушкање'' једног дела становништва на ''мржњу'' против осталих грађана; оптужиће вас да ''реметите друштвену хармонију'' и ''братство'' у коме су Румуни одувек живели са ''мирољубивим јеврејским становништвом'' и бићете окривљени да нисте добри Хришћани, јер Исус Христ је рекао: ''Воли свог суседа, чак и ако ти науди...'' итд.
Ако упутите макар и једну реч критике, одмах ће вас ухапсити као ''непријатеља државне безбедности'' и као хушкача ''грађанског рата''. Бићете изложени увредама, па чак и батинама. Они контролишу власт и ви морате да ћутите и ћутке посматрате трагедију свог народа. Било би боље да нам је Бог одузео вид и да више не гледамо и не знамо ништа.''
[.]
Крв је кључала у мојим венама и пало ми је на памет да зграбим оружје, одем у планине и почнем немилосрдно да убијам те непријатељске и издајничке банде, када већ румунске власти и закони Велике Румуније могу да опросте такве злочине против румунског народа, његове части и будућности и када су ти закони и продани политичари лишили овај народ било какве наде и вере у правду и спасење.
Вратио сам се у Јаши са болом у души, схрван теретом, који је овај народ носио на својим плећима. Како је страшно отуђивање владајуће класе једног народа, његове политичке и културне елите!
Књижевници улажу свој труд у све могуће врсте неважних тема. Објављује се на стотине књига, које само попуњавају излоге књижара. Каква ће казна стићи те људе, када они у тренутку једне такве историјске трагедије, каква је трагедија Мотија, нису нашли за сходно да се барем својом речју побуне, што би било веома драгоцено упозорење народу, који је затрован бестидном књижевношћу, јер та књижевност опија људе и замагљује њихову будућност.
На који начин ће народ гледати на такве писце, чији је задатак био управо тај да упозоре народ на опасности, које прете његовом моралном и физичком бићу, и да му осветле пут? И како ће људи у будућности гледати на ту водећу политичку класу ''говорника'' у Скупштини и другде, која није обавила своју елементарну дужност да сачува достојанство и живот народа?
[.]
Када сам се враћао возом из Бистре према Турди, директор пилане у Бистри ушао је у исти купе као и ја. Био је то један дебели Јеврејин, на коме је одећа скоро пуцала и који је одавао утисак лагодног живота. Не верујем да је он икада у животу осетио глад.
На следећој станици у наш купе је ушао млађи човек, приближно мојих година. Одмах сам схватио да су њих двојица добри другари и да је младић Румун.
Јеврејин је сипао себи кафу из термосице и извадио је из пакета парче колача. Почео је да једе похлепно као вук. Већ је почео да гута, кад је схватио да није понудио свог пријатеља, па је то истог момента и учинио. Младић је узео парче колача и шољу кафе и почео је некако стидљиво да једе, указујући поштовање и захвалност на ''пажњи'' коју му је указао богати Јеврејин. Било је око пет сати ујутро, није још ни свануло, и био је петак пред Ускрс - Велики Петак. С тугом у срцу сам се запитао: ''Ко ли је тај несрећни млади Румун, који на данашњи дан, када цео хришћански свет пости, једе колач са Јеврејином, крвником румунског народа?''
Из њиховог разговора сам схватио да је он шумарски инжењер. Јеврејин је био невероватно расположен за разговор. Непрестано је причао и шалио се. Затим је извадио грамофон и почео да пушта плоче са свакојаким срамотним песмама. Седео сам ћутке у углу купеа и гледао кроз прозор. Напољу је почело да свиће и на путу, који се простирао дуж пруге, угледао сам дугачку колону коњских кола и запрега, а испред сваке је с муком пешачио по један Моти. Натоварени дрвеним угљем, они су кренули на пијацу у Турду, која је удаљена 40 миља (65 км), да то продају и да купе, не одећу или играчке, већ пар фунти пројиног брашна за своју децу. Јер долазио је Ускрс, а то је била једина радост, коју су могли да приуште својој деци.
[.]
Моје срце се цепало од бола и беса. Није било довољно то што су им ти пљачкаши отели хлеб из руку, већ су се и усудили да на Велики Петак скрнаве и вређају њихову веру и подсмевају се њиховом сиромаштву. Они су певали и псовали пролазећи овим путевима хиљадугодишњег мучеништва, који, из поштовања према људском болу и патњи, треба да се прелазе у највећој тишини и са поштовањем према том гладном и одрпаном народу, који стоички подноси своју тешку судбину.
Када је свануо дан, наши погледи су се срели, младић и ја смо се погледали. Видео сам да ме је препознао и да се збунио. И ја сам њега препознао. Године 1923. он је био хришћански студент, националиста. Био је у првим редовима на студентским демонстрацијама, где је певао:
''Згазићемо Јевреје или
славно погинути,'' итд.
Присећао сам се тога пун горчине: ''Ако сви млади, који су се борили у националном покрету, постану сутра овакви, онда овај наш народ мора да нестане; јеврејским освајањем, у потопу, земљотресу или од бомби - није важно како - али мора да ишчезне са лица Земље. ''
ЛЕТО 1929.
Тог лета су организована два марша, један са ''Братствима по крсту'' из Галаца и Фокшанија, а други са легионарима. Желео сам да их поведем путевима, којима сам тако често пролазио, да са њима проведем што више времена како би их што боље упознао и проучио, и да им истовремено покажем и све лепоте наше земље.
Тада сам, као и у свим будућим маршевима, настојао у младим легионарима да развијем пре свега њихову вољу водио сам их у дуге маршеве, у којима је свако од њих морао да носи тежак терет кроз кишу, ветар, врућину или блато; где је разговор међу легионарима био сатима забрањен; вођен је Спартански живот, спавало се по шумама, јело се веома скромно; морали су да буду строги према себи по свим питањима, почевши од њиховог држања и поступака; постављао сам им препреке, које су морали да савладају, као што су пењање преко огромних стена и прелажење планинских брзака. Покушавао сам да их претворим у људе јаке воље, који треба да гледају непријатељу у очи и да се држе храбро у свакој невољи. Због тога, ја никада нисам дозвољавао заобилажење препрека; оне су морале да се савладају.
Уместо слабића, који се окрећу како ветар дува, и који данас доминирају у политичком и свакодневном животу, наш задатак је био да створимо овом народу тип неустрашивог победника, који не уступа ни пред ким. Издајући им заједничка наређења, настојао сам да код њих развијем дух заједништва, осећање јединства. Приметио сам да заједничка наређења имају велики утицај на човеков интелект и психу, јер враћају ред и ритам у расејане мисли и хаотична осећања.
Увођењем казнених мера желео сам да код њих развијем осећај одговорности и храброст да преузму одговорност за своје поступке. Нема ништа одвратније од човека, који лаже и избегава своју одговорност. Кажњавао сам сваки преступ без изузетка. Казнио сам младиће у Ватра-Дорнеју зато што су изазвали неред у јавном парку. Нешто још озбиљније се догодило у Дорна-Козанештију, што је показало како ти младићи размишљају. Четворица младића отишли су у јеврејску кафану, наручили сардине, хлеб и вино, а када су се добро најели само су устали. Уместо да плате свој рачун, један од њих је извадио пиштољ и запретио Јеврејину да ће га убити ако викне, јер - додао је - ''ми смо из Легије Корнелија Кодреануа''. Казнио сам га. Да нисам то урадио, тај младић би сам себе морално уништио, а не Јеврејин коме је украдена конзерва сардина. Заправо, међу легионарима казна не може да изазове озлојеђеност, јер сви смо ми грешни. Са нашег становишта, казна само значи да човек треба да извуче поуку из својих грешака. Када је казна извршена, човек се ослобађа терета своје грешке, као да се ништа није догодило. У већини случајева казна представља неки посао. Не зато што је у природи осуђивања рад, већ зато што он даје шансу да се човек неким добрим делом искупи за грешку, коју је починио. Зато легионар прихвата казну мирно и достојанствено.
ОДЛУКА О ПРОДИРАЊУ МЕЂУ МАСЕ 8. НОВЕМБАР, 1929.
Прошло је више од две године од како је створена Легија. Наша гнезда су се умножила широм земље. Сада је дошло до потребе за јачањем овог покрета тако што би се та мала језгра употребила и стимулисала на рад. Политичко деловање је представљало једини легалан начин да се остваре заједничке мере за решавање јеврејског питања. То је подразумевало контакт са народним масама. Било он добар или лош, то је био једини пут, који нам је закон ставио на располагање и којим смо пре или касније морали да кренемо. Уз помоћ Лефтера и Потолее, заказали смо први јавни састанак Легије у Тиргу-Берештију, за 15. децембар. Та одлука је донета 8. новембра, након што је нова група легионара из разних делова земље дала заклетву на празник свеца - заштитника Легије.
Истовремено сам послао Тотуа у општину Турда, где је он заједно са Амосом Хорацијем Попом требало да ојача легионарску пропаганду и да и тамо организује јавни скуп.
15. ДЕЦЕМБАР, 1929.
14. децембра увече, стигао сам у Берешти. Лефтер, Потолеа, Танасије Антохи и остали су ме чекали на станици. Трговачко место Берешти представљало је праву јеврејску кошницу. Једина улица пролази кроз центар града и сва је у блату, а дуж обе стране налази се нешто налик на стазу за пешаке. Ја сам одсео код Потолеје.
Следећег јутра јавни тужилац из Галаца дошао је са жандармеријским мајором да ми каже да је одржавање нашег састанка забрањено. Рекао сам му: ''Забрана, коју ми намећете, није ни праведна ни легална. Свако у овој земљи има право да одржава састанке: Немци, Мађари, Турци, Монголи, Бугари, Јевреји. Зар сам само ја лишен тог права? Ваш поступак је произвољан и нелегалан, а као таквог ја га нећу ни испоштовати и одржаћу састанак по сваку цену.''
Коначно, после краће расправе, они су одобрили одржавање нашег састанка под условом да не изазивамо нереде. Шта је требало да урадим? На какве нереде су они мислили? Да упадамо људима у куће? То је био мој први јавни састанак. Зар ја нисам био апсолутно одлучан у намери да све прође у савршеном реду како бих задржао привилегију да одржим још таквих састанака?
У одлучујућем тренутку, окупио се веома мали број људи, једва њих стотињак. Од њих сам сазнао да је још много људи желело да дође, али они су били спречени да напусте своја села. Читав састанак трајао је само пет минута. Лефтер је говорио један минут, Потолеа такође, а ја остатак времена. Том приликом сам рекао: ''Дошли смо да одржимо скуп, али је полиција на силу спречила наше људе да дођу овде. Упркос свим забранама ја ћу одржати десет скупова! Доведите ми коња и ја ћу ићи од села до села кроз читаву ову област.'' Кроз сво то блато, заправо се и могло кретати само на коњу. Два сата касније довели су ми коња и ја сам кренуо. За мном су пешице кренули Лефтер и још четворица легионара. Стигли смо у прво село по имену Мерија. Тамо су се људи окупили у црквеном дворишту у року од пар минута - мушкарци, жене и деца. Рекао сам само пар речи и нисам подвлачио никакав политички програм:
''Браћо и сестре, ујединимо се сви заједно и осигурајмо себи бољу судбину у будућности. Ближи се тренутак румунског препорода и спасења. Онај ко верује и ко хоће да се бори и да пати, биће и награђен и благосиљан од стране свог народа. Ново доба куца на наша врата! Бездушни свет умире, а на његово место долази нови, који припада вернима. У том новом свету свако ће имати своје место, не на основу свог образовања, интелигенције или знања, него изнад свега, у складу са својом вером и нарави.''
Затим смо кренули даље. Након мање од три миље пута, стигли смо у Сливну. Падао је мрак, али људи су ме ипак очекивали са запаљеним свећама. Овдашње легионарско гнездо на челу са Теодосијем дочекало ме је на улазу у село. И ту сам одржао говор. Затим сам кренуо у Команешти, а легионари из Сливне су ме водили. Тим путевима никада раније нисам пролазио.
У Команештију су ме такође дочекали са фењерима и свећама, а млади су певали. Људи су ме радо прихватали без обзира којој странци су припадали. Били смо странци, али се ипак чинило као да се годинама познајемо. Непријатељство је спласло. Сви смо били једна душа, један народ.
Следећег јутра сам наставио пут. Али овога пута нисам био сам. Тројица јахача су ме замолили да пођу са мном. На крају суседног села Ганешти, зауставили смо се у кући Димитрија Кристијана. То је био човек од неких четрдесетак година са хајдучком брадом и очима, скривеним испод густих обрва. Он је био националиста и жестоки борац у најранијим студентским протестима. Сада је на брзину откачио своје коње од кола, ставио седло на једног од њих и пошао са нама. Ускоро се наш број повећао, придруђили су се Димитрије и Василије Попа, Хасан и Чикулита. Како смо обилазили села, наш број се повећао на двадесет јахача. Већина нас је било између 25 и 30 година старости, неколико њих је имало између 35 и 40, а најстарији Чикулита из Кавадинештија имао је око 45. Како смо били све бројнији, осетили смо потребу за неким специфичним обележјима међу нама, тј. за униформом. У недостатку нечег другог, сви смо на своје шешире ставили ћуреће перо. Тако смо улазили у села певајући. Јашући уз песму по врховима брежуљака дуж реке Прут, где су некада давно често пролазили наши преци, изгледали смо као сенке некадашњих бранитеља Молдавије. Поистоветили смо се са тим мртвим прецима и постали смо једна душа, једно велико јединство Румуна свих времена, ношени снагом ветра преко славних Карпата. Вест о мом доласку ширила се од уста до уста по свим селима. Сељаци су нас свуда одушевљено очекивали. Свако кога бисмо срели на путу упитао би нас: ''Када ћете доћи и код нас? Људи су вас јуче чекали до касно у ноћ.''
Док сам се обраћао том народу песмом и речима, осетио сам како продирем у неистражене дубине народног духа, које политичари са својим програмима никада нису могли ни да наслуте. У тим дубинама сам посадио корене легионарског покрета, које нико никада неће моћи да истргне.
Четвртак је био пијачни дан у Берештију. У 10 часова ујутро, нас око 50 јахача појавили смо се на врху брда изнад тог трговачког градића. Од тамо смо се у колони спустили у град, певајући све време. Становништво нас је дочекало са огромним одушевљењем. Румуни су излазили из својих кућа бацајући за нама воду - стари обичај којим се жели испуњење свих жеља на путу. Опет смо ушли у двориште Нике Балана, где је требало да се одржи први скуп. Овог пута ту се окупило преко 3,000 људи. Нисмо одржали састанак, већ сам неким својим сапутницима поделио поклоне. Ники Балану сам дао своју муштиклу, која је направљена у Вакарешти затвору. Чикулита је добио кукасти крст. Лефтер и Потолеа су именовани за чланове Врховног Већа Легије, а Димитрије Кристијан за вођу легионара у долини Хоринчеа. Та долина, са својим прелепим местима и драгим људима, остала ми је у веома лепом сећању. После Фокшанија, овај крај је постао други најјачи стуб легионарског покрета.
У ТРАНСИЛВАНИЈИ, LUDUS DE MURES
Кренули смо у Лудуш у петак уочи Божића, у 5 сати после подне. Било нас је четворица у камионету: Раде Мироновићи као возач, Емил Еремеју, један наш познаник и ја. Ужасно хладно време изазвало је отказивање полазака возова. Те ноћи смо се скоро смрзли иако смо напунили камионет сламом и покрили се. Путовали смо из Јашија преко Пјатра-Њамца, Валеа Бистрице и у 4 сата ујутро били смо на врху Карпата.
Стигли смо у Лудуш-де-Муреш на Бадње Вече у 11 сати, након више од 24 сата вожње. Одсели смо у Амосовој кући, где смо се добро одморили. На Божићно јутро ишли смо у цркву, а затим смо посетили градић. Био је већи од Берештија, смештен на удаљености од око 28 миља (45 км) источно од Турде, главног града те области. И овај градић је био пун Јевреја, иако не у толиком броју као у Берештију. И овде су се Јудејци сместили у трговачки град и исплели су своју мрежу над читавим румунским регионом. Јадни румунски сељаци ће се у њу уплести, биће нападнути и лишени свега што поседују.
Прво јутро после Божића кренули смо на пут. Камионет са десеторицом легионара ишао је на челу, а за њим ја са још двадесет јахача - Амосом, Никитом, Колчеријем, проф. Матејем и другима, сви са пером, заденутим за шешир. На путу смо сретали људе, који су нас радознало гледали као да им није било јасно шта ми ту радимо. Али ми смо јахали потпуно самоуверено, осећајући да долазимо у име румунског народа, који нам је тај задатак поверио.
У Гети, Глигорештију и Гура-Ариесулују људи су се окупили у једнаком броју као и у Хоринчеа долини. Ни овде нисмо истицали никакав политички програм. Рекли смо им само да смо дошли из Молдавије да поново пробудимо напаћене душе Румуна, јер хиљаду година ропства, неправде и мучеништва је више него довољно. Велика Румунија је створена уз много жртава, али изгледа да је и у њој настављена туђа доминација и стара неправда. За десет година ова ''румунска'' власт није успела да исцели наше болне ране, нити да исправи више векова дугу неправду. Та власт нам је само наизглед донела јединство, али у стварности Румуни су још увек расцепкани на онолико делова колико има политичких странака.
Али васкрснуће овог народа ће наступити ускоро и он ће својом светлошћу обасјати и своју будућност, као и мрачну прошлост. Онај ко верује победиће!
Опет сам имао осећај да продирем у њихова срца. Иако сам био миљама далеко од Молдавије, у крајевима који су вековима били одвојени од нас границом, ипак сам и овде наишао на сродне душе, баш као и у долини реке Прут. Пронашао сам исти онај дух народа, преко кога се нису могле повући никакве границе, јер иста крв је текла нашим венама, где год се наш народ налазио, од Дњестра до Тисе, потпуно независно од граница, које су људи створили. Баш као што и подземна вода тече независно од било каквих препрека које је човек поставио горе на површини. Дубоко у том духу народа није било политичких странака, непријатељстава или сукоба интереса, није било ''слепе мржње'' братоубилачких ратова, већ само јединство и слога.
Другог дана после Божића опет смо кренули на пут. Зауставили смо се у једној успутној цркви да одамо помен Михајлу Храбром, Хорији и његовој војсци и Јанкуу, како би и они знали да ми данас пролазимо истим путевима, на којима су њихова тела растргана. Био је празник Св.Стефан тако да сам запалио свећу за покој душе Стефана Великог, за чијег живота је наш народ стекао највећу славу. Сматрам га равним Наполеону, Јулију Цезару и Александру Македонском.
Без обзира где ме пут нанесе и без обзира у какву битку ћу се упустити, ако изнад себе осетим сенку Св. Архангела Михајла а испод себе душе двадесеторице мученика из породице легионарског покрета, са десне стране ћу осетити дух Стефана Великог са његовим мачем.
У БЕСАРАБИЈИ
20. јануара, 1930. послао сам Тоту, Крангануа и Еремеја са целим тимом у округ Течучи, док сам ја 25. јануара био опет у долини Хоринчеа заједно са својим јахачима. 26. јануара увече, након што смо прошли кроз Рогојени, ушли смо у Оанчеу. У оба села смо били примљени веома топло и с великим очекивањима. У Оанчеи смо преспавали код породице Антачи. Следећег дана, у понедељак, у Кахулу, на левој обали Прута био је пијачни дан.
Зато смо одлучили да одемо у Бесарабију, где су Јевреји били бројнији и провокативнији. У Кахулу, као и у осталим трговачким градовима Бесарабије, Јевреји су били комунисти; не због ''љубави према људима'', већ из мржње према румунској држави, која би само победом комунизма могла бити срушена и стављена под јеврејску доминацију. Тријумф комунизма слаже се са јудејским сном да владају и искориштавају хришћанске народе у складу са својом теоријом да су они ''изабрани народ'', чему их учи њихова религија.
Исте вечери направили смо крстеве од белог платна и пришили их на своје капуте. Ја сам уз то још носио и дрвени крст. Следећег јутра у десет часова прешао сам Прут, предводећи 30 људи на коњима и носећи у руци крст против безбожничке силе, која је гушила хришћанску Бесарабију. После скоро три миље јахања, стигли смо у град. Хришћани су изашли из својих кућа и почели да нас следе. Нису знали ко смо ми, али су видели беле крстове на нашим капутима и перје за шеширима. Јахали смо дуж улица певајући: ''Будите се, будите, хеј Румуни!''
Застали смо на главном тргу. Око нас се буквално истог момента окупило преко 7,000 сељака. Нико од њих није знао ко смо и шта хоћемо, али сви су имали предосећај да смо ми дошли да их спасемо.
Обратио сам им се на исти начин као и људима у Хоринчеа долини и Турди. Али два минута касније, кроз масу се провукао полицајац Попов у пратњи својих људи и прекинуо ме:
''Није вам дозвољено да на овом тргу одржавате јавне скупове...''
''Румунском народу је то дозвољено било где.''
Полиција је желела да спречи наш говор, а народ је хтео да нас чује. ''Драги мој народе'' - рекао сам им - ''тако вам је то; закон нам забрањује да одржавамо јавне скупове на трговима. Пођимо онда на периферију града или у нечије двориште.''
Дао сам знак јахачима и кренули смо ка периферији града. Кордон војске зауставио је масу. Пар минута касније стајао сам насупрот једног одреда војника са бајонетима, на чијем је челу био пуковник Корнеа. Он је извукао пиштољ и уперио га у мене:
''Стој, или ћу пуцати!'' узвикнуо је.
Стао сам.
''Зашто бисте пуцали на мене, пуковниче? Ја нисам урадио ништа лоше. И ја такође носим пиштољ, али нисам дошао овде да се борим ни са ким, а најмање са румунском армијом.'' Свађао сам се са њим скоро сат времена, али све се показало узалудним. Стајао сам тамо пуних сат времена, примајући увреде и ругања свих врста. Могао сам да му одговорим истим тоном, или да се побијем с њим, али морао сам да применим челичну вољу, јер бих иначе пао у још гору ситуацију, а то је да се ја, као румунски националиста, борим против армије своје властите земље, а да јеврејски комунисти све то посматрају, ликујући.
Пуковник је почео сабљом да удара нас и коње, а војници су нас пробадали својим бајонетима. Онда је стигао начелник. Сишао сам с коња и пошао с њим до Префектората. Он је био цивилизован човек. Пуковник је такође кренуо са нама. Рекао сам му:
''Ја поштујем ваш чин, зато вам ни у једном тренутку нисам одговорио. Али то није важно. Видећемо се опет следећег понедељка на истом месту.''
Затим сам отишао. Један од полицајаца је довео мог коња. Кристијан и Чикулита су ме чекали код капије. Онда су и њима вратили коње, и сви смо се заједно вратили истим путем којим смо и дошли, са полицијом иза себе и продорним погледима Јевреја свуда око нас. На периферији града срели смо остале огорчене јахаче, који су били утучени због пораза, који смо доживели. Мало даље, пар сељака, који су се изшуњали из града, упитали су нас ко смо ми.
''Вратите се натраг и реците народу да ћемо доћи опет следећег понедељка. Нека сви хришћани из овог округа дођу у Кахул.''
Претрпели смо батине и ником није било до певања. Док смо се враћали нико није изустио ни реч. Када смо поново стигли у Оанчеу, направили смо десет постера, на којима је писало да ћемо у понедељак, 10. фебруара поново доћи у Кахул. То смо преко својих људи послали у разне делове округа. Затим смо се вратили у Ганешти у Кристијанову кућу, где смо стигли око поноћи после напорног пута. Ноћ је била толико тамна да нисмо видели прст пред носом, с преда нас је шибала хладна киша, која нам је тукла у лице, а иза нас је остало болно сећање на наш пораз. Провео сам ноћ код Кристијана, а ујутро сам отишао у Берешти. Тамо сам издао наређења легионарима у Хоринчеа долини, Галацу, Јашију, Букурешту, Фокшанију и Турди, информишући их о нашем поразу у Кахулу и рекавши им да, пошто је то сада питање части, сви морамо да се вратимо тамо и да победимо. Наредио сам им да се појаве тамо у што већем броју. Место где ћемо се наћи - Оанчеа, где треба да стигну не касније од недеље увече, 9. фебруара. Истовремено сам о свему томе информисао и групу легионара, која се тада налазила у округу Течучи. Написао сам такође и оцу писмо, у коме га молим да дође и пружи нам подршку. Легионари су сакупили нешто новца и ја сам отишао у Букурешт да се видим са господином Јоанитескуом, подсекретаром министра унутрашњих послова.
Рекао сам му шта се догодило у Кахулу и затражио дозволу да одржим тамо још један скуп - што је представљало легалан захтев - преузимајући одговорност да ће тај скуп протећи мирно, уколико нас полиција не испровоцира. Након разјашњавања још неких детаља, које је од мене захтевао, наш скуп је одобрен. Нама иначе, по закону, није било потребно никакво одобрење за такав скуп, али ја сам желео да имам покриће како бих могао да одговорим на могуће уплитање и спречавање ове акције.
У недељу ујутро био сам опет у Оанчеи. Лефтер је отишао у Кахул да се договори са полицијом о месту окупљања. У Кахулу је постајало веома узбудљиво када је и до полиције допрла вест да на хиљаде сељака из целог округа долази у Кахул на скуп.
Из Фокшанија су током дана стигла два камиона људи, на челу са Христачеом Соломоном и Бланаруом; из Турде су дошли Мога и Никита; из Јашија, легионари са Банеом, Ифримом и оцем Исихијем на челу; из Галаца, Стелеску са Братством; студентска делегација из Букурешта; и Пралеа са гнездима из Фолтештија. Затим су пешке, колима или на коњима стигли пријатељи из Берештија и легионари из Хоринчеа долине. Дошао је и мој отац. До вечери је стигло преко 300 легионара, који су смештени у Оанчеу, док су други још пристизали. Пошто смо бринули да полицајци случајно не откаче понтонски мост преко реке Прут и тиме спрече наш прелазак, послао сам током ноћи 30 легионара да окупирају мост са обе стране.
У понедељак у 8 сати ујутро послао сам у Кахул групу од 50 легионара на челу са Потолеом, да надгледају окупљање народа. У међувремену је било још неких покушаја да се спречи наш скуп, али то није било могуће. У 10 часова смо формирали колону и кренули:
У првој групи, 100 коњаника је носило заставу, сви са пером на шеширу, већина у зеленим кошуљама. Сви смо имали бели крст пришивен на капут. Изгледали смо као неки крсташи, који су марширали у име крста против безбожничког непријатеља, за ослобођење Румуније.
У другој групи је ишло преко 100 пешака, који су марширали у колони са својом заставом.
У трећој групи је ишло око 80 кола са по 4 или 5 људи у сваким, већином су то били људи из Оанчее, такође са заставом.
Изгледали смо као војска која је спремна да започне битку. Када смо стигли на улаз у град, тамо нас је дочекала гомила људи који су скинули капе у знак поштовања, није било музике нити гласних узвика, све се одвијало у свечаној тишини. Јахали смо кроз ту масу људи. Неки од њих су чак и плакали.
[.]
Сељаци у Бесарабији, од уједињења Румуније после првог светског рата, нису такође осетили никакав напредак у своју корист. Јер иако су ослобођени од руске окупације, пали су под утицај Јевреја. Били су напросто јеврејске жртве. Дванаест година су их јеврејски комунисти искориштавали и пили им крв на гори начин, него што су најсуровији тирански режими икада у историји експлоатисали било које људско друштво.
Њихови градови и трговачка средишта били су праве колоније пијавица, које су исцрпљивале већ довољно напаћено сељаштво. И то отелотворење бестидности, те пијавице су се затим усудиле да се маскирају и преузму улогу бораца против експлоатације народа и против терора. То су били комунисти у Бесарабији и уопште у Румунији. Осим тога, ти паразити, надувени од румунске крви, поседовали су и своју штампу, чији су главни представници били Adevarul (''Истина'') и Dimineata (''Јутро''), која је писала у следећем стилу:
''Ми смо живели (паразити!) у највећој слози и хармонији са румунским народом. Само неки непријатељи народа и државе, неки десничари и екстремисти, желе да покваре ту хармонију.''
[.]
На скуп је дошло преко 20,000 сељака. То је свакако било највеће окупљање људи, које је овај град икада видео, а све то без икаквих обавештења или новина, које би најавиле тај скуп. Скуп је протекао веома свечано. На једној страни били су поређани јахачи; на другој, колона легионара. Сељаци су слушали скинувши капе у знак поштовања. Ни једна реч, ни један гест није прекинуо ову свечаност. Овога пута пуковник Корнеа није дошао на рандеву, који смо му заказали.
Сви ти људи очекивали су реч утехе и дошли су у тако великом броју не зато што смо их ми на то натерали, већ их је њихова велика мука ту довела. Обратио сам им се следећим речима: ''Ми вас нећемо препустити Јеврејима, који вас угњетавају; ви ћете бити слободни, бићете господари плодова свога рада, господари своје земље и своје отаџбине; ближи се ново доба за овај народ; у овој борби коју смо почели, све што очекујемо од вас је да верујете - да поседујете апсолутну веру до смрти - а за узврат ћете добити правду и славу.''
После мене су говорили Лефтер, Потолеа, Банеа, Ифрим, Отац Исихије, Виктор Мога, Тарцију, Христаче Соломон. На крају је мој отац одржао говор од два сата, народним језиком у непревазиђеном стилу и веома умно. Када су говори завршени, саветовао сам сељацима да се мирно врате у своја села и скренуо сам им пажњу да ако овај скуп завршимо са и најмањим нередима, тиме ћемо учинити велику услугу Јеврејима. Људи су желели да и ми пођемо са њима. Са свих страна смо чули: ''Нека вам је Бог у помоћи!'' Праћени одобравањем тих сељака, отишли смо у Оанчеу, где смо се раздвојили. Од тог скупа у Кахулу, мој отац је постао члан легионарског покрета.
Сви су се разишли својим кућама у највећем реду. Наше задовољство било је огромно, јер смо остварили велику победу, посебно зато што нам је успело да на потпуно миран и сталожен начин водимо и завршимо ово окупљање. Али Јеврејима из Кахула био је потребан скандал и неред по било коју цену како би искомпромитовали наш покрет и изазвали владине мере против нас. Пошто су видели да се народ мирно разишао, два Јеврејина су, сигурно на наговор свог рабина, разбили прозор своје властите радње. И да их полиција није ухватила на делу и одвела у полицијску станицу, јеврејска штампа из улице Сариндар вероватно би била пуна наслова попут: ''Велико пустошење у Кахулу,'' ''Шта ће о нашој земљи да помисли цивилизовани свет!'' итд.
Навео сам овај наизглед безначајан случај, јер је он од огромног значаја за оне, који желе да сазнају какве све системе борбе Јевреји примењују. Они су спремни и цео град да запале како би пребацили кривицу на своје противнике и спречили акцију, која би иначе довела до решавања јеврејског питања. Зато упозоравам легионаре да не дозволе себи да буду испровоцирани, јер ми ћемо победити само ако задржимо све у највећем могућем реду. Неред за нас не значи сукоб са Јеврејима, већ са државом. А управо ту Јевреји желе да нас угурају, у трајни сукоб са државом. А пошто је држава јача од нас, ако ми дозволимо да нас гурну у сукоб са њом, ми ћемо изгубити битку, а они ће наставити да играју улогу ''непристрасних посматрача''.
[.]
Када сам се вратио у Јаши на капији ме је дочекао мој пас Фрагу, кога сам имао од 1924. године и који је, дакле, био сведок свих мојих суђења и борби од тог времена.
У Јашију сам се позабавио свим тада актуелним питањима организације и морао сам да обавим уобичајену преписку са гнездима, коју ми је Банеа - главни за легионарску кореспонденцију - лепо предочио. Банеа је, током две године преписке, почео веома добро да схвата мој начин гледања на ствари, тако да је и сам могао да реши неке проблеме у овом периоду када сам ја ретко боравио у Јашију.
ПОНОВО У БЕСАРАБИЈИ
Код куће сам могао да останем само недељу дана, јер су сељаци из Бесарабије слали своје делегате, писма и телеграме, молећи ме да дођем код њих. Не можете ни замислити колике наде и вере су они улагали у овај наш покрет. Током две недеље после скупа у Кахулу, вест о легионарима муњевито се ширила међу Хришћанима из јужне Бесарабије; од села до села, све до обала Дњестра; биле су то вести о почетку избављења од јеврејског ропства, које су загрејале срца сиротих сељака.
До тада су они веровали у Сељачку Странку, мислећи да ће она, када дође на власт, поступати праведно према њима, сељацима. Али после осам година проблема, борби и надања они су открили застрашујућу истину: да су издани, преварени и да се иза назива Сељачка Странка крију заправо јеврејски интереси. То је била странка ''румунског сељака са јеврејским локнама,'' како ју је крстио професор Куза.
Човеку се срце стезало од бола на помисао како је поверење ових бесарабијских сељака изиграно и како су након осам година они увидели да су заправо преварени.
Поново сам се вратио у Берешти, а од тамо колима у Рогојени на обалама Прута, где ме је очекивало преко 200 коњаника, које су предводили Стефан Морару и Мос Коса. Они су дошли из свих околних села. Један од њих је предложио: ''Хајде да организујемо марш све до Дњестра.''
''Хоћемо!'' одговорио сам.
У том моменту на памет ми је пало да формирам велику експедицију по целој јужној Бесарабији, од Тигхине до Цетатеа-Албе. Када сам се вратио у Јаши непрестано ме је мучила мисао како да пређемо Бесарабију све до Дњестра? Постојао је један велики проблем: како то да изведемо, а да нам се полиција не супротстави, тј. како да избегнемо сукоб са државом, са војском? Сетио сам се да би то било могуће када бих покренуо нову националну организацију за борбу против комунизма, организацију која би била независна од ''Легије Архангела Михајла''.
Које име да дамо тој новој организацији? О томе сам расправљао са легионарима у предворју нашег Дома. Неки су рекли: ''Анти-комунистичка фаланга'', а други су имали другачије предлоге. Крангану је рекао: ''ГВОЗДЕНА ГАРДА!''
''Нека буде тако!''
Онда смо почели да припремамо ту анти-комунистичку акцију, коју су подржавали такође и радници. Заправо, под ''анти-комунистичком акцијом'' ја не подразумевам акцију усмерену против радничке класе; када кажем ''комунисти'', мислим на Јевреје.
Да бисмо добили одобрење за улазак у Бесарабију и тако спречили било какве проблеме са локалним властима, пар дана касније сам заказао састанак са господином Ваида-Војводом, који је тада био Министар унутрашњих послова. То је био други политичар високог ранга, са којим сам се консултовао. Први је био Јонел Братиану.
Задржао ме је у свом кабинету пуна три сата. Приметио сам да је лоше обавештен и о нашем покрету, као и о јеврејском проблему, који није познавао у правом светлу. Он нас је сматрао за неке агресивне младиће, који желе да реше јеврејски проблем разбијањем прозора. Том приликом сам му објаснио како ми видимо јеврејски проблем; зашто га сматрамо пресудним проблемом за цео румунски народ; како су они недопустиво бројни у нашој држави; како уништавају средњу класу и румунске градове. Рекао сам му и какве су пропорције између хришћанског и јеврејског становништва у Балтију, Чисинау, Черновцима, Јашију; указао сам му на опасност, коју они представљају у нашим школама, узрокујући отуђење румунске владајуће класе и фалсификовање наше културе. Објаснио сам му такође и како ми видимо решавање овог проблема. Он је разумео од самог почетка о чему ја говорим. Али, иако је човек његовог угледа одмах схватио суштину проблема, мисли да он није могао у потпуности да нас схвати, јер то је тако по природи ствари; човек од 60 година не може да размишља исто као човек од 30. Постоје неки гласови, упозорења и нечујни позиви, које само млади чују и разумеју, јер су само њима и упућени. Свака генерација има своју мисију на овом свету. Због тога нам он, вероватно, није веровао у потпуности.
Добио сам одобрење за наш марш у Бесарабију након што сам, наравно, прихватио одговорност да ће све проћи мирно и без нереда. Пар дана касније издао сам манифест, упућен свој омладини у нашој земљи.
ПРОБЛЕМИ У МАРАМУРЕШУ
У међувремену велики немир је захватио Марамуреш. То је још један део румунске земље, којим се проширила несрећа. Јевреји су продрли у села, преузели контролу над пољима, планинама и оборима оваца. Румуни су практично пали у стање ропства, постепено су се повлачили пред том јеврејском најездом и све више су нестајали, остављајући освајачима своја имања, која су наследили још из времена Драгоша Воде. Влада више не показује интересовање за њих и ни један закон их више не штити.
[.]
Био је почетак јуна, 1930. када се пред мојом кућом у Јашију зауставила кочија, коју су вукла два коња. Из ње су изашла два свештеника, сељак и један младић. Позвао сам их да уђу. Они су се представили. Један од њих био је православни свештеник, Јон Димитреску, други грчко-католички свештеник Андреј Беринде и сељак Никоара.
''Ми смо кочијом стигли из Марамуреша. На путу смо већ две недеље; обојица смо свештеници у Борси, један грчко-католички, други православни. Не можемо више да гледамо несрећу румунског народа у Марамурешу. Писали смо безброј меморандума и послали их на разне адресе, Скупштини, Влади, министрима, али нико нам није одговорио. Ми не знамо шта даље да радимо. Дошли смо кочијама овде у Јаши да замолимо румунске студенте да нас не препуштају судбини. Ми говоримо у име хиљада сељака из Марамуреша, који су пали у очајање. Ми смо њихови свештеници и не можемо затворити очи и правити се да не видимо шта се догађа. Наш народ умире, а наше срце се цепа од туге и бола.''
Угостио сам их на неколико дана и рекао им:
''Једино решење које видим јесте да организујемо те људе и покушамо да подигнемо њихов морал. Они треба да знају да у овој бици нису сами, да смо ми иза њих, да се боримо за њих и да њихова судбина зависи од наше победе.''
Коначно сам послао Тоту и Еремеиу да их организује, а касније су тамо отишли и Савин и Димитреску-Запада. На хиљаде сељака из Борсе и свих планинских котлина укључили су се у нашу организацију.
Схвативши опасност од румунског препорода, Јевреји су почели да провоцирају народ. Када су видели да им то није успело, окренули су се пакленим средствима. Подметнули су пожар у Борси и окривили за то Румуне. Јеврејске новине одмах су почеле да негодују и да захтевају енергичне мере против Румуна, који су припремали погроме, како они кажу.
Јевреји су напали обојицу свештеника, вређали су их, тукли, прогонили неколико миља, а затим их каменовали. И као круна свега, обојица су ухапшени као ''агитатори'' и бачени у тамницу у Сигетулу Марматеју. Ухапшени су такође и Савин и Димитреску-Запада, као и неколико водећих сељака. Тоту и Еремеју су такође ухапшени у Дорни и одведени у затвор у Кампулунгу. Адеварул (''Истина'') и Диминеата (''Јутро'') су објавиле читаву канонаду лажи и клевета, које су се односиле на свештенике и остале ухапшене људе.
Сви протести, телеграми, упозорења итд. остали су узалудни, јер су их надјачале јеврејске клевете, галама и притисци, које су они вршили.
МАРШ ЈЕ ЗАБРАЊЕН
Поводом марша, који је требало да предузмемо, ја сам објавио ''наредбу о маршу'' у ''Земљи предака''. Из ње издвајам следеће:
''ПРИЈАТЕЉИ,
- Прећи ћемо Прут уз мелодију старе румунске химне јединства: '
- Марш ће трајати месец дана.
- Формираћемо седам великих колона међусобно удаљених по 14 миља (23 км).
- Прелазак Прута биће извршен на седам тачака, десно крило ће ићи према Цетатеа-Алби, а десно крило према Тигини.
- Напредоваћемо марширањем од Прута до Дњестра.
- Датум поласка, 20. јули ујутро. Време преласка Прута биће накнадно објављено.
[.]
Када су Јевреји сазнали за наш план да уђемо у Бесарабију како бисмо пробудили свест Румуна, јеврејска штампа је покренула против нас масу напада. Цео месец су нас обасипали клеветама, лажима и увредама.
Ти напади били су упућени и против господина Ваиде. Јевреји су захтевали да он да оставку на положај министра унутрашњих послова, заправо да буде ''избачен'' са тог места, јер се усудио да одобри да ми уђемо у Бесарабију и пружимо својој браћи са друге стране Прута речи наде и утехе. Бесарабија је економски и политички предана Јеврејима. Сваки покушај румунске еманципације и сваки помен те неправде сматран је за злочин. Под притиском јеврејске штампе, марш у Бесарабију је забрањен истог дана када су се легионари из свих делова земље запутили према Пруту. Том приликом сам написао следећи протест који је кружио престоницом:
ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ
''АНАРХИЧАН ТЕРОРИСТИЧКИ ПОКРЕТ''
Легионарски покрет је видно растао, посебно међу средњошколцима и универзитетском омладином, као и међу сељацима у свим румунским покрајинама. У градовима је то ипак ишло мало спорије, јер су тамо Румуни радили углавном у државним установама и због тога су били спречени да изразе своје мишљење, или су економски зависили од Јудео-капитала.
Исти потајни прогон који нам је био познат од самог почетка наше борбе, још 1922., све више је стизао све наше борце и њихове породице. Ако сте у то време били млади дипломац, нисте могли да добијете посао у државној служби уколико нисте пристали да изневерите своја убеђења. На стотине младих било је привучено парама, обећањима и угледним положајима. Држава је требало да представља школу издаје у којој није било места за карактерног човека док се издаја богато награђивала. Ако сте били румунски трговац, усамљен међу јеврејским трговцима и ако сте уз то још подржавали Легију, сви почев од уличног полицајца до мајора и начелника, претварали би се у вашег непријатеља. Прогањали би вас ноћу и дању, кажњавали вас новчаним казнама; и нападали би вас све док вас не униште.
Ако сте сељак, ставили би вам лисице на руке и водили вас пешке од једне жандармеријске станице до друге и тако стотинама миља, и тукли би вас у свакој од тих станица. Били би сте гладни по четири, пет дана, гледали би вас као дивљу звер и свако би смео да вас ошамари. Уколико сте радник, избацивали би вас као стари дроњак из сваке фабрике или предузећа. Јер, у нашој држави, човек који подржава наша убеђења мора умрети од глади заједно са својом децом. Све нас сматрају непријатељима народа и државе.
Али ми смо се задржали у оквирима најсавршенијег реда и поштовања закона, тако да нису могли да нам нађу никакву замерку. Али то њима није представљало никакав проблем. Наша влада резонује на следећи начин: ''Не можемо да вас оптужимо за кршење закона? Није важно, ми ћемо прекршити законе и уништити вас! Нећете да делујете илегално? Е, па добро, ми ћемо тако деловати.'' Тако да смо се нашли у једном потпуно талмудском систему; с једне стране нас је нападала штампа због наводне ''илегалности'', а с друге стране иако смо деловали потпуно у границама дозвољеног, били смо подвргнути најподлијим илегалним поступцима од стране представника владе и државе, који су сами показали флагрантну незаконитост. Изводили су нас пред разне судове, али свака судска одлука је потврђивала да наш покрет поштује закон и ред. Против нас није била донета ни једна судска одлука. Ипак је основни аргумент политичара и јеврејске штампе остао непромењен: ''Хаотичан покрет'', ''Анархија'', ''Безакоње'', ''Тероризам''. Јеврејска штампа је константно подстицала политичаре да се устреме на нас, да нас растргну и униште.
''ГВОЗДЕНА ГАРДА У СЛУЖБИ СТРАНАЦА''
Након неког времена, у недостатку нових оптужби, јеврејска штампа је почела да тврди како ми узимамо новац од Мусолинија и како се претварамо да смо патриоте, а наш прави циљ је у ствари да извучемо паре од кога стигнемо. Сада смо наводно за жртву нашли Мусолинија.
Из дана у дан из новина смо са запрепаштењем сазнали:
Да смо у служби Мађара који су се све више уздизали...
Да нас плаћају из Москве...
Да примамо новац од Јевреја...
Колико год ова последња оптужба била смешна, није нас заобишла. Овде ћу цитирати значајан одломак из јеврејских новина Politica (''Политика'') од 10. августа 1934. Наслов целог чланка гласи: ''Max Auschnitt и Гвоздена гарда''.
''И у нашој земљи се може наћи такав феномен да је најважнији покрет румунског фашизма, Гвоздена гарда, створен и финансиран од стране великих капиталиста. Ево сензације која нимало не чуди: Јеврејин 'Max Auschnitt директно подржава и финансира Гвоздену гарду. Ту чињеницу потврђују два веома озбиљна и одговорна човека, г. Министар Виктор Јаманди и познати публициста Скарлат Калимачи. Судећи по њиховим изјавама, ова чињеница је сасвим природна. Ко још не зна да су и Хитлера финансирали највећи јеврејски капиталисти Немачке?''
ГВОЗДЕНА ГАРДА НА ПЛАТНОМ СПИСКУ ХИТЛЕРОВАЦА
Недавно је у Немачкој Хитлер победио Јудео-масонску пошаст, која је претила да заузме цео свет. Немачки народ је изванредном одлучношћу и слогом победио јудејску силу.
Јевреји у својој штампи објављују низ лажи како би збунили народ:
1. Адолф Хитлер је глупи неспособни молер. Ко ће се повести за њим у једној цивилизованој земљи каква је Немачка? Али Хитлер добија све већу наклоност.
2. Адолф Хитлер неће победити зато што ће се њему супроставити немачки комунисти. Али Адолф Хитлер је све ближе власти.
3. Хитлерове присталице су се поделиле у две, три фракције. Унутар странке влада велико незадовољство итд. Али Хитлер тиме није био заустављен.
4. Адолф Хитлер је полудео. Отишао је у планине итд. Али Адолф Хитлер је потпуно здрав и све више се приближава победи.
5. Ако он победи, одмах следећег дана у Немачкој ће избити револуција. Комунисти ће покренути масовни устанак и Хитлер ће пасти са власти. Али Хитлер је освојио власт, а револуција о којој су сањали само Јевреји, није избила. Он ће у народу изазвати јединство, какво у историји још није виђено.
6. Све стране земље ће економски бојкотовати Немачку и тако срушити Хитлера. Али Хитлер наставља да побеђује.
7. ''Диктатура'', ''Хитлеровски терор'' широм Немачке. ''Гласови су придобијени силом''. Али немачки народ и даље следи Хитлера са одушевљењем.
8. Хитлер жели да нам одузме Трансилванију. А ми, румунски националисти који желимо да се отарасимо јеврејске беде, представљамо ни више ни мање ''Хитлеровце'' који желе да предају Трансилванију Немцима.
Али ми на то одговарамо: ''Претпоставимо да Хитлер жели да нам наметне рат и одузме Трансилванију. Ако ми Румуни желимо да одбранимо Трансилванију од Немаца, морамо се отарасити Јевреја; и ми морамо решити то Јеврејско питање, морамо ојачати положај свог народа кога су Јевреји ослабили до те мере да више не може да се брани. Оптерећени ''јеврејством'' које трује нашу душу и пије нам крв, остаћемо без оружја, без душе и тела.''
9. И коначно, ми ''примамо новац'', финансирају нас, ми смо на ''платном списку'' нациста. Наш одговор гласи: ''А.Ц. Куза се бори против Јевреја од 1890. године; ми од 1919., 1920., 1921., 1922., када нисмо још ни чули за Адолфа Хитлера. Змије отровнице!!!''
ШТАМПАЊЕ ЛАЖНИХ НОВЧАНИЦА У РАШИНАРИЈУ
Није прошло много времена, а против нас је већ покренута нова јеврејска политичка кампања. Пошто нису желели да се ми задовољимо само новцем Мусолинија, Хитлера, Москве и Аусхнитта, наши непријатељи су нам нашли нови извор финансирања - штампање лажних новчаница у Рашинарију. То сензационално откриће пунило је ступце јеврејских и страначких новина.
Навешћемо пар одломака из тог периода, који илуструју тај подли систем, којим су покушали да униште наш углед у народу. Лист Патриа (''Отаџбина'') од 22. јула је објавио:
ГВОЗДЕНА ГАРДА И ПОГОН ЗА ШТАМПАЊЕ ЛАЖНОГ НОВЦА ИЗ РАШИНАРИЈА
ИЗВОР СРЕДСТАВА ЗА ПРОПАГАНДУ -
''Клуж, 21. јула - У Рашинарију, селу у близини Сибиња, пронађено је сензационално откриће, које цео политички систем представља у најружнијем светлу и против кога Влада сада има права да интервенише што суровије.
Штампање лажног новца за Гвоздену Гарду
У селу Рашинари је откривено једно од многих постројења за штампу лажног новца. Истрагом је утврђено, на запрепаштење свих, да се овога пута не ради о Циганима или изродима, који крше закон у нади да ће се на брзину обогатити, већ је овде реч о Гвозденој Гарди, политичкој организацији г. Корнелија Зелее Кодреануа, која се у последње време упуштала у многе веома агресивне кампање против наше владе и генерално против свих политичких странака у Румунији.
Гвоздена гарда и њена пропаганда у селима
Али за оне који мало боље познају активности Гвоздене Гарде, са њиховим бандама гардиста, који покривају целу земљу, то је сасвим нормално и нимало их не изненађује. Јер за све то је пре свега потребан новац. Заправо, познато је да је Гвоздена Гарда у последње време трошила огромна средства на пропаганду, тако да су њени чланови могли да путују од села до села, омогућено је штампање новина као и обскрбљивање њених припадника свим оним што је потребно да би се опонашао Хитлеровски систем.
Како је откривено фалсификовање.
Министарство унутрашњих послова је већ дуже време информисано о томе да неки од вођа Гвоздене Гарде у Трансилванији, нарочито у Брашову и Сибињу, располажу великим сумама новца, које су проследили до свих локалних јединица широм земље. У почетку се сумњало да новац потиче од ко зна које сличне организације из иностранства, али после присмотре је утврђено да је та сумња неоснована. Откривање штампарије новца у Рашинарију је полицији дало нови смер у истрази, а резултати истраге били су просто запањујући.
Сибињ финансира целу организацију
Власти у Букурешту одмах су изабрале истражног судију И. Станескуа да покрене уобичајену истрагу. Он је заједно са главним тужиоцем Радетом Пашчуом и јавним тужиоцем Мардаријем отишао у Сибињ, и започео је истрагу у кући адвоката Бидиануа, који је водио локалну гардијску организацију, тамо је пронашао сензационални компромитујући материјал, који је послужио као доказ да је штампарија лажног новца служила искључиво у политичке и подривачке сврхе Гвоздене Гарде. У заплењеној преписци, пронађена су писма разних локалних организација, а између осталог и писмо из Јашија, у коме г. Банеа тражи велику суму новца за куповину камионета и интензивирање пропаганде у Молдавији.
Полиција је након тога извршила низ хапшења и запленила је сав компромитујући материјал, као и опрему, која је кориштена за фалсификовање новца. Истрага је савесно настављена и полиција је покушала да пронађе везу између штампарије и локалних гардијских организација, а нарочито да сазна износ новца, који је дистрибуиран тим организацијама.
Моралне вредности Гвоздене Гарде
Када је Гвоздена Гарда, која је успела да створи језгро у целој земљи, тако срамно ухваћена на делу, то је снажно одјекнуло широм наше земље и изазвало је право запрепаштење у редовима Гарде. Познато је да су они проширивали свој покрет у име правде, части, достојанства, поштовања закона, итд. Сада се показало да су то биле само празне приче припадника Гвоздене Гарде, док, с друге стране, нису бирали средства да постигну оно што желе.
Када се све то узме у обзир, Влада има права да предузме оштре мере против њих. Г. В.В.Тилеа, државни подсекретар је ужем кругу људи саопштио да с обзиром на озбиљност преступа, које су починили неки чланови, Гвоздена Гарда ће морати да се укине.
У листу Цхемареа Романилор (''Глас Румуна'') од 6. августа, 1933, може се прочитати следеће:
ЉУБАВ ПРЕМА НОВЦУ
И ФАЛСИФИКОВАЊЕ НОВЧАНИЦА
Претходних пар дана новине су обавестиле јавност о томе како су лицемери из Гвоздене Гарде ухваћени у фалсификовању новца. Знамо да су ти људи у последње време често обилазили наша села и обећавали народу све и свашта и тражили смртну казну за оне, који не поштују законе. Ми смо млади људи и нама је било потребно доста времена да се уверимо какве су заиста њихове намере и њихови циљеви. Они су са великим жаром проповедали родољубље, мудро управљање земљом, истребљивање странаца, и ми смо неко време мислили да су они добронамерни. Када смо прочитали у новинама да су они почели да раде на штету државе тако што су штампали лажне новчанице, схватили смо да смо били у заблуди и тек смо их тада упознали у правом светлу. Они су заправо професионални пљачкаши наше земље и због озбиљности злочина који су починили, саветујемо Владу да их осуди онако како су они захтевали да се осуде такви преступници: смртном казном. На вешала са фалсификаторима!''
У јавном гласилу Сељачке Народне странке Дрептатеа (''Правда'') налазимо следећи чланак:
ГАРДА ФАЛСИФИКАТОРА
Ако је био потребан коначни доказ да се процени какви су ти људи, који чине такозвано националистичко крило наше политичке деснице, добили смо га у скандалозној афери фалсификовања новца у Рашинарију.
Увек и свуда су партије екстремне деснице - које су заправо састављене од хулигана и силеџија - користиле најодвратнија и најнижа средства како би утицале на наивне народне масе. Јер, према десничарској 'концепцији' и 'доктрини', циљ оправдава средство, а циљ је увек отимање за власт. Нечије деловање, тактика, методе и понашање не могу бити племенити, када не постоји племенитост у њиховим идеалима или циљевима, којим теже. Ко може да потврди да идеали екстремне деснице крију и најмању трунку племенитости? Култ бруталне силе и окрутно презирање елементарних права никада неће чинити неки идеал или узвишени циљ! Прави идеали својом топлином греју дух човечанства, то су идеали правде, мира, стварања и интелектуалног уздизања на лествици једног људског друштва, а тиме и целог човечанства.
Међутим, то није идеал десничарског екстремизма, који окупља најпокваренији слој људи са њиховим сујетним тежњама да остваре диктатуру. Десничарски екстремизам интелигенцију замењује снагом песнице (која не прави разлику између интелектуалца и лопова); правду замењује самовољом, а племенити идеал мира и сарадње између држава и народа, замењује заосталом догмом мржње међу нацијама. Ни један интелектуалац не може да подржава десничарски екстремизам. Ако су они и успели да придобију пар интелектуалаца, то је само због тога што су наводно деловали у име патриотизма, који је с њихове стране подло злоупотребљен. На тај начин је деловала група конспиратора под називом 'Гвоздена Гарда'. Она се претварала да све чини у име патриотизма.
У име патриотизма? То лицемерје се мора разоткрити у јавности. Нема потребе служити патриотизму преко окултних организација и тајних удружења, а још мање користити методе, које је практиковала 'Гвоздена Гарда'. Патриотизам је убеђење, које се брани отворено, часно и искрено. У сваком случају, њему се не служи тајним наређењима 'гнезда' (?!?), невидљивим 'батаљонима' и окултним 'страначким ћелијама', а још мање фалсификовањем новца попут неких криминалаца.
'Гвоздена Гарда' није ништа друго до шачица бунтовника, тајно организованих ради насилног освајања власти у држави помоћу најбестидније и обмањиве демагогије. А све то у име патриотизма.
У име патриотизма? То осећање, које у себи носе сви синови ове земље, не толерише таква нечасна средства; не признаје фалсификовање. Афера у Рашинарију открива 'Гвоздену Гарду' у њеном правом светлу. Људи су се питали: откуд тим момцима паре за све то? Одакле им толика средства за пропаганду? За организовање и за куповину гласова? За путовања, живот, аутомобиле? Одакле? Откриће у Рашинарију разоткрива извор финансирања: фалсификовање новца!
На тај начин функционише 'Гвоздена Гарда'. Њени пионири спадају под надлежност кривичног закона. Они желе да створе политичку странку фалсификовањем новца. Какво морално оправдање они сада имају да би тражили подршку од народа? И то у име патриотизма?
'Гвоздена Гарда' је гарда фалсификатора, а гарда фалсификатора нема права да говори у име патриотизма!''
И коначно, да ови цитати не би били сувише опширни, даћемо још само један исечак из новина Патриа (''Отаџбина'') од суботе, 22. јула, 1933:
''ГАРДИСТИ'' И ФАЛСИФИКАТОРИ
''Откриће у Рашинарију има своју прави карактер сензације. Оно превазилази оквире уобичајеног, баналног и нормалног и у правом светлу представља сву окрутност, поквареност и моралну еластичност оних, који се претварају да врше препород сувише лаковерног народа, коме су потребни нови идеали. Кажемо 'права сензација', јер ако су нас новине последњих дана навикле да сазнајемо како се у разним забитима наше земље појављују мале, тајне штампарије новца, онда лукави 'хероји' из ове криминалне институције никада неће моћи да докажу како су део неког вишег друштвеног слоја. У Рашинарију хероји више нису били Цигани после ситне крађе, нити тамо неки људи који су у сукобу са правдом, који траже лаку и непоштену зараду, нити су од оних који уживају у ризичној авантури са богатим резултатима. Овде је реч о вођи, боље речено, старешини 'Гвоздене Гарде' у Сибињу.Из једних објективних новина, које су често браниле Кодреануов покрет, издвајамо следеће редове:
'Локалне власти у Сибињу су у претресу куће адвоката Бидијана, вође 'Гвоздене Гарде' у овом граду, откриле сензационални материјал из кога је очигледно да је фалсификован новац из Рашинарија служио за материјалну подршку свих локалних јединица 'Гвоздене Гарде'. Између осталог, пронађено је и писмо председника јединице у Јашију, г. Банее, који у писму тражи новац за куповину камионета и интензивирање пропаганде.'
Јасно је, зар не? Штампарија новца за подршку странке, која себе проглашава покретом за препород политике и традиције! Познати као агитатори, сплеткароши и силеџије, сада су постали познати и као фалсификатори, што је једнако срамно као и претходне особине, али подразумева већу кривицу. Неко може да каже да је то карактеристика нашег времена; али свако ће рећи да је за гардисту, па макар он био и од гвожђа, ипак мало незамисливо да се бави фалсификовањем новца. Без обзира како на то гледали, Рашинари афера је веома озбиљна. Она баца разоткрива изворе помоћу којих се ти бунтовници појављују пред народом, једном као жестоки момци, а други пут као мученици, и обезбеђују себи барем привремени опстанак. Управо на страницама овог листа смо се, зачуђено и радознало, питали где та господа набавља сав тај новац? Дозволите нам да искрено признамо да нисмо очекивали да ће одговор стићи тако брзо и то право из Рашинарија!
Др.''
Та беспоштедна кампања је трајала пуне три недеље. Било је узалуд што су три елитна легионара, Каранича, Стерија Чумети и Папаначе, очајно куцали на врата уредништва разних новина тражећи порицање тих дезинформација. Ти изузетно искрени и разумни младићи су од 1931. делили са мном све бриге и помагали ми у тешком задатку вођења једне организације у таквом непријатељски расположеном окружењу.
Узалудни су били наши покушаји да се одбранимо од свих лажних оптужби, које су на нас бачене. Оне су имале само један ефекат: нагомилавање неправди, клевета и бола у нашим душама. Наша омладина је све то претрпела, потиснувши све то у себе. Сада, после толико година, када бих морао да дам свету неки савет, гласно бих узвикнуо: Чувајте се оних, који су дуго трпели неправду!
ОДРЕД СМРТИ
Али, суочени са свим тим препрекама, нападима, интригама и прогонима са свих страна, када смо увидели своју усамљеност и безизлазност свог положаја - свему томе смо се супротставили тако што смо чврсто одлучили да умремо.
''Одред смрти'' изражава психичко стање младих легионара широм земље и њихову одлучност да спремно прихвате смрт.
[.]
Почетком маја, 1933. формиран је одред, који су чинили отац Јон Димитреску, Никола Константинеску, Стерија Чумети, Петру Точу, Константин Савин, Булхач, Константин Попеску, Русу Кристофор, Адочитеји, Јовин, Трајан Климе, Јосиф Бозантан, Гогу Серафим, Исак Михаи, проф. Папуч, Радоју ...
Пре него што су кренули на пут по читавој Румунији, назвали су себе ''одредом смрти''. За њихове потребе довезли смо из Јашија Цаприоара (Кошуту) - камионет. Они су морали да пређу следећу маршруту: Букурешт, Питешти, Римнику-Вилча, Тиргу-Жиу, Турну-Северин, Оршова и Решица. Ту је требало да им се придружи и отац Думиника Јонеску. Затим је требало да оду у Темишвар и Арад, а онда натраг у Букурешт. Били су на прагу највеће легионарске експедиције, а отишли су са само 3,000 леја у џепу, за бензин; веровали су да ће им остало дати Бог и људи, које ће на путу срести. Одлучили су да у сваком тренутку испоштују законе ове земље, али и да се бране од нелегалних мера, усмерених против њих.
Кроз Тиргу-Жиу, Турну-Северин и Божовиће, непрестано их је пратила и нападала полиција, као и жандари. Они су клечали испред камионета како би спречили полицајце да пуцају у точкове. На перифрији Оршове, заустављени су митраљезима, а затим су и ухапшени. Сутрадан их је јавни тужилац Поповићи ослободио, пошто је утврдио да су невини; јер они нису ништа урадили, нису држали говоре нити масовна окупљања. Само су путовали и певали - то је било све.
Али људи су их разумели и поздрављали их цвећем. Давали су им храну и бензин за њихов камионет. Где год су прошли, иза њих је остајао траг ентузијазма. У Решици сам изашао да их дочекам. Одлучили смо да ту одржимо јавни скуп. То нам није бранио ни један закон. Пошто сам ја био члан Парламента и пошто сам ушао на листу кандидата Легије за округ Карас, освојивши 2,000 гласова, хтео сам да се упознам са нашим присталицама у том округу и да их известим о нашим активностима у Скупштини. То је легално. То је потпуно легално. Али када је реч о нама, сви закони падају у воду.
Ни за време рата у Решици није било нагомилано толико војске. Војне снаге су дошле из оближњих градова да заузму град и опколе га. Схватио сам да Влада жели да ми постави замку. Веровали су да ћу ја учинити неки непромишљени покрет, да ћу изгубити живце и дати им повода да ме нападну.
''Због тога ми морамо да зауставимо те људе. Због тога морамо да укинемо њихову организацију. Тамо где они прођу, народ устаје против закона, против војске и власти. Они желе да изазову револуцију.''
Такву грешку би свакако искористиле и Влада и јеврејска штампа. Из тог разлога им нисам дао повода за то, већ сам избегао сукоб гушећи сав бес у себи. Управо у таквом сукобу они би постигли победу. Ми смо зато радије одустали од нашег скупа.
[.]
Одред је наставио свој пут, прошли су кроз Темишварски округ и ушли у округ Арад. Тамо су, у селу Цхиер, жандари заједно са Јеврејима узнемирили сељаке узвикујући да су комунисти из Мађарске упали у Румунију. Сељаци су вилама, секирама и тољагама напали легионаре, који нису стигли ни да им се представе. Били су крвави од батина. Чуметију је сломљена десна рука и он је пао у несвест покрај пута. Адочитеј је лежао поред њега. Сви су били рањени. Затим су ухапшени и транспортовани у Арад, где су их сместили у градски затвор, у одвојене ћелије. Десет дана касније извели су их пред суд због покушаја дизања устанка. Наши адвокати из Арада, Мота, Василије Марин и ја смо их бранили на суду и на крају су сви ослобођени. Румунски грађани у Араду су се окупили да изразе своје симпатије и подршку младим легионарима. После овог инцидента, одлучио сам да и ја пођем са њима. Део одреда наставио је пут у камионету, док сам ја са још четворицом и са сељаком Фратилом кренуо пешице кроз села и без проблема стигли до гроба Аврама Јанкуа, на планини, на неких 80 миља удаљености. Сељаци су ме свуда лепо прихватили. У Тебеи су нам се путеви разишли. Они су наставили пут преко округа Хунедоара, а ја сам отишао у Тејус.
У ТЕЈУСУ
Договорено је да мој отац овде одржи говор. Када сам те вечери стигао, нашао сам свог оца како лежи у кући једног сељака, сав у крви. Мноштво жандара ушло је у салу где су се људи окупили и почели су да их ударају кундацима. Мог оца су ударили у главу.
Закони! Закони!
Заступник у румунској Скупштини, који поседује имунитет и права, одлази да одржи говор, а представници власти улазе у салу и разбијају му главу кундаком. Сељаци, учитељи, свештеници, сви су у шоку. Тада сам одлучио да ћемо на истом месту за две недеље одржати протестни скуп. Уочи тог скупа, у Тејус је стигао ''одред смрти'', као и легионари из Клужа и Букурешта, али скуп није могао бити одржан. Пешадијске чете и жандармеријски батаљони опколили су Тејус и тако спречили сељаке да уђу у тај град. Десило се исто што и у Решици. Ја сам покушао да избегнем сукоб и зато сам одлучио да мој отац и сви легионари осим мене оду из града, јер би присуство веће групе људи могло да изазове сукобе, али присуство само једног човека против тако великих снага није могло да изазове побуну; нити би се те снаге прославиле обрушавањем на једног човека.
Ипак, становници села Михалт и околине покушали су на силу да пређу мост, који је већ заузела војска. ''Ми сељаци из Михалта смо тешким биткама освојили тај мост од Мађара. Не прихватамо да нам данас румунска војска не дозвољава да пређемо преко њега'', говорили су храбри и неустрашиви сељаци из Михалта. Услед тога је почела битка, која је трајала више од два сата. Било је и пуцњаве и један сељак је погинуо. Точу, Константинеску и Адочитеј из ''одреда смрти'' су по други пут рањени. Војска је током истог дана вратила у Тејус цео ''одред смрти'' са још неколико десетина студената. Речено им је да ће их ставити на воз, али како нису имали возне карте, морали су да иду по њих у Алба-Јулију. Али уместо да тамо добију возне карте, они су бачени у познати затвор, у коме је лежао и Хорија. Сво њихово негодовање није им ништа помогло. Узалуд су се бунили да је њихово хапшење незаконито; да нико не сме бити ухапшен и затворен без званичног налога и да они који су их ту бацили чине кривично дело. У два сата те ноћи, они су се пробили кроз затворску капију, формирали су колону и кренули према кући јавног тужиоца. Изнели су му чињенице о свом случају. Остали су у његовом дворишту све до јутра, а онда су се заједно с њим вратили у затвор. Овог пута је издат налог за њихово хапшење због ''обијања затворске капије''.
На суђењу, које је уследило, они су ослобођени, јер су због недостатка налога за хапшење незаконито затворени. Они су поштовали закон. Тиме што су обавестили јавног тужиоца само су следили законске одредбе.
Још једном се и на суду показало да нису легионари изазивали нереде, већ су то чинили управо представници власти, који уместо да одржавају ред, крше законе на најгнуснији могући начин.
''Одред смрти'' се вратио у Букурешт после два месеца учествовања у кампањи. Њихове борбе, патње којима су били изложени, и ране које су на путу задобили, узнемириле су народ у целој Трансилванији. Тек у том тренутку могли смо да кажемо да се легионарски покрет проширио кроз целу земљу, упркос сукобима са представницима власти и упркос свим прогонима.
Рекли смо себи: овде ћемо се зауставити. Почећемо да продубљујемо легионарско васпитање животом у радним камповима. Кога би могла да смета та тиха делатност, нарочито када се узме у обзир да она уопште нема никакве везе са политиком?
ИЗГРАДЊА БРАНЕ У ВИШАНИЈУ
10. ЈУЛА, 1933.
Још претходне зиме, фармацеут Аристотел Георгију, вођа легије у Римнику-Сарату, ми је послао извештај у коме описује стање у селу Вишани, где река Бузау сваке године поплављује њиве површине пар хиљада хектара. Писао је да нас читаво село моли да дођемо и помогнемо им да саграде заштитну брану. Прихватио сам тај захтев и предузео све потребне мере тако што сам тамо послао специјализоване инжењере, направио планове рада и издао наређење да сви легионари у тој регији дођу у Вишани 10. јула, 1933. када је тамо требало да се отвори радни камп. Ево тог наређења:
СВИМ ГНЕЗДИМА И ЛЕГИОНАРСКИМ ЈЕДИНИЦАМА У ЗЕМЉИ
БРАЋО ЛЕГИОНАРИ,
Никада се питање светла не потеже таквим интензитетом као онда када човек изгуби вид. Исто тако, и проблем изградње нарочито често се намеће баш у тренутку када цело човечанство схвати да се све око њега распада. Када се све полако претвара у рушевине, људска душа стреми у супротном правцу, у покушају да се супротстави таквој ситуацији, показујући огромну вољу да све поново гради од темеља, да се радом уздигне и да ствара.
Никада се тај проблем изградње није јавио у Европи таквим интензитетом као данас, када нас је претходни рат оставио у рушевинама и када је у овом послератном периоду из дана у дан све више приметна рушилачка атмосфера.
У нашој земљи, после 15 година помпезних али јалових јавних говора, који нам нису донели ништа осим рушевина, нама је већ доста приче и жељни смо акције. И ми желимо да градимо; од срушеног моста да направимо пут и да искористимо енергију водопада; да ново сеоско имање претворимо у нови тип румунског села, румунског града, румунске државе.
То је историјски позив наше генерације, да на данашњим рушевинама изградимо нову, прелепу земљу.
У нашој држави, каква је она данас, румунски народ не може да испуни своју мисију на овом свету, а то је стварање своје властите културе и цивилизације у Источној Европи.
ЛЕГИОНАРИ,
Претходне чињенице су ме навеле да вас позовем у средиште наше земље, на обалу реке Бузау, како бисте својим властитим рукама подигли ту велику брану, која ће деценијама носити ваше име. Замолио сам вас да и другим Румунима кажете да сте ви ти, који ће изградити нову Румунију.
Нова Румунија не може се стварати по клубовима, кафићима и кабареима; нити на потпетицама, које носе разни заводници у шетњама градским улицама и по разним забавама.
Она ће бити створена вашим радом.
ОБЈАШЊЕЊА И ИНДИКАЦИЈЕ
- Брана ће бити подигнута у близини села Вишани у јужном делу округа Римнику-Сарат, четири миље северно од железничке станице Фауреи, која се налази на прузи Бузау-Браила.
- Место окупљања, село Вишани. Све групе ће бити под локалном командом чим стигну.
- Датум доласка у Вишани: 8. и 9. јул, 1933.
- Пројекат ће бити извршен у две фазе, а свака ће трајати по 30 дана.
Прва фаза: 10. јул - 10. август, 1933.
Друга фаза: 10. август - 10. септембар, 1933.
Свака група ће имати по 500 чланова.
Општа команда биће у рукама Аристотела Георгија, легионарског команданта за округ Римнику-Сарат, који ће организовати:
Снабдевање храном
Смештај
Обезбеђивање алата
И сва друга питања која се тичу општег вођења пројекта.
Под његовом командом биће постављени: 1. Шеф пројекта, легионар кога ћу ја лично изабрати првог дана, 2. Шеф за смештај и храну, и 3. Легионарски командант групе. Они ће се заједно побринути за све потребне услуге (прехрану, итд.).
Прва група ће бити састављена од легионара из Браиле, Бузауа, Римнику-Сарата, Фокшанија, Текуча, Букурешта, Плоештија, Јаломице, Дамбовице, Мусцела, Арђеша, Влашке и Олтеније.
Легионари из Бесарабије ће доћи 15. јула, другим речима, 5 дана касније. Они ће кренути пешке из Чисинауа, проћи ће кроз Градиште, Комрат, Конгаж, Кахул, Колибаши, Рени, Галац. Легионари из Кахула, Тигине, Исмаила и Цетатеа-Албе придружиће се овој групи.
Братства по крсту из целе земље биће такође чланови прве групе.
Друга група ће бити састављена од легионара из преосталих делова Румуније.
Легионари би требало да имају радну одећу, резервну постељину, по један покривач, један ашов.
Остале групе ће долазити пешке или возом уз попуст од 75% за групна путовања.
Пет легионара из Браиле треба да се јаве 5 дана раније, 5. јула, како би припремили терен и примили своје другаре; њих ће именовати командант легије у Браили, Јон Илиеску и они ће одмах успоставити контакт са командантом из Римнику-Сарата, Аристотелом Георгијем.
Главни штаб, где треба да се пријаве доласци и одласци: Аристотел Георгије, фармацеут, Римнику-Сарат.
ПРЕПОРУКЕ:
3.Савршени ред током пута и боравка у кампу. Ако вас испровоцирају, забрањујем вам да реагујете. Ваш главни циљ је да стигнете на своје одредиште. Хоћу да сва места кроз која прођете, сви градови и села, буду импресионирани дисциплином, коректношћу, достојанством и поштењем легионара у свако доба. Вође група сносе сву одговорност.
4.Скрећем вам пажњу на чињеницу да у Вишанију и околини морате показати примерно понашање у сваком погледу; срдачно понашање према народу, а нарочито јунаштво и издржљивост у раду.
5.У случају да међу легионаре успеју да се провуку сумњиви елементи, они ће бити послани кући после првог покушаја да скрену са правог пута и томе ћете обавестити мене лично. Заправо, сваки вођа је одговоран за своје људе.
6.Ја ћу доћи у Вишани у понедељак ујутро, 10. јула, после скупа у Сучави.
У зору, пре него што почнете са радом, отићи ћете на литургију, коју ће служити свештеници из тог краја.
ДРАГИ ДРУГОВИ,
Ви се налазите на прагу исписивања нове странице у историји легионарске борбе. Цела наша земља ће опет гледати на вас као на јунаке, као што је то чинила много пута до сада. Зато своја срца, пуна ентузијазма, усмерите ка бојном пољу, на коме вас чека тежак посао, али кроз тај рад ви ћете принети још једну жртву и тиме се за још један корак приближити нашој победи - легионарској Румунији.
Зато све вас очекујем на нашем новом бојишту.''
Букурешт, 23. јун, 1933. Корнелије Зелеа Кодреану, Вођа Легије
[.]
Преко 200 младих легионара окупило се 10. јула у Вишанију. Они су дошли пешице из Галаца, Фокшанија, Букурешта, Бузауа, Текуча, Јашија, Браиле, под вођством Стелиана Теодорескуа, Николе Константинескуа, Павалуте, Доре Белимачеа, Стоенескуа и Бруме.
Али уместо да буду радосно примљени, уместо да добију нешто за јело и место где ће да преноће, пошто су били гладни и уморни од пута, њих је опколило неколико група жандара, зверски су их напали и оборили на земљу.
Жандарима су тако наредили њихови претпостављени, наредба је стигла из Министарства Унутрашњих послова - где је г. Арманд Калинеску, судећи по његовим властитим изјавама, био главни покретач акција нашег малтретирања - на основу тих наредби они су тукли те младе Румуне са толико мржње као да су у питању највећи непријатељи румунског народа. Међу онима, који су рањени и до крајњих граница понижени, нашли су се легионари Стелијан Теодореску, Брума, Дору Белимаче, отац Јон Димитреску, Стоенеску, Павалута и Никола Константинеску. Они су били озбиљно повређени по четврти пут у последња два месеца.
Вести о овој нечувеној окрутности према младићима, који су дошли да учине добро дело, и о свим понижавањима којима су били изложени, прошириле су се као црни плашт преко сломљених срца целе наше омладине, која се осећала изневереном у својој вери и љубави према отаџбини. Политичке вође ове земље су их издале и предале страном непријатељу. Тада сам схватио да су за нас сви путеви затворени и да треба да очекујемо смрт.
Нашли смо се у стању опште депресије и осећали смо да су наше стрпљење и самоконтрола на измаку снаге. Схватио сам да се све око мене распада и да фали само кап, па да дође до потпуне катастрофе. Дошло ми је да из дубине душе крикнем: Не можемо више!
У тој депресивној атмосфери, обратио сам се председнику Владе следећим писмом, које је објављено у листу Цалендарул (''Календар'') од 20. јула, 1933:
ПРОГОНИ ГВОЗДЕНЕ ГАРДЕ
ПИСМО Г. КОРНЕЛИЈА З. КОДРЕАНУА УПУЋЕНО ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ А.Л. ВАИДИ
''Господине председниче,
Услед инцидената у Вишанију, који су с моралне стране толико озбиљни да ме због тога срце боли, одлучио сам да вам напишем следеће редове:
На тај корак ме није подстакао ни тренутни нагон, нити жеља да видим своје писмо објављено у новинама како би ми моји пријатељи аплаудирали, као ни потреба да једноставно обавим своју уобичајену дужност и да протествујем против неправде, која је учињена у Римнику-Сарату.
Приморан сам да вам пошаљем ово писмо, јер ме је на то натерала моја савест, која ми каже да је овај пут, на који сте нас тако лако осудили, за сваког човека од части, кобни пут несреће, која више не може да се избегне.
Нећу моћи овде у пар редова да вам опишем, шта смо све пропатили у последњих десет година у својој властитој земљи, због свог патриотизма и хришћанске вероисповести. Рећи ћу вам само то, да су се за ових десет година све румунске владе већ умориле од напада на нас. Прво су на власти били Либерали, који су нас непрестано нападали; затим је на власт дошао г. Гога и он нас је такође сломио 1926. године; онда г. Михалаче, који је, заједно са својим страним газдама, такође био познат по варварским нападима на нас и по покушајима да нас истреби; затим је дошла влада Јорга-Аргетојану, која је наставила да нас прогања; и коначно сте на власт дошли ви, настављајући исто што су и ваши претходници радили.
Нико међу вама се није питао, г. Председниче, да ли ми можемо да издржимо непрекидно морално и физичко малтретирање, које је много пута надмашивало границу наше издржљивости. За све то време издржали смо стоички све ударце. Пуни смо рана, али никада нисмо спустили главе и предали се. Подносили смо све муке, јер без обзира колико тешке оне биле, поштовано је барем људско достојанство. Међутим, у последње време, под вашом влашћу, наши прогони и мучења ушли су у најгору фазу.
Оно што се догодило у Тејусу када је мој отац претучен, а нарочито оно што се догодило у Вишанију, је неупоредиво озбиљније од свих наших досадашњих патњи. Та злостављања нападају само наше достојанство.
Нећу вам овде нашироко набрајати случајеве.
Сигурно се сећате када сам ја, пре два месеца, дошао код вас и питао вас чиме смо то ми заслужили да нас на такав начин прогањате, а ви сте ми одговорили:
'Зашто не започнете нешто конструктивно?'
'Господине председниче,' одговорио сам, 'Одлучио сам да подигнем брану на реци Бузау. Имате ли нешто против?'
'Не, у реду је. Баш лепо.'
Министарству грађевине сам предао петицију месец дана пре него што је ишта почело да се гради; консултовао сам најистакнутије инжењере у тој области и 10. јула је требало да се крене са радом.
Није планирано да то буде само неки вид рекреације младих, то је био позив нашој омладини да се посвети корисном раду за своју земљу; то је требало да представља васпитање хиљаду младића у конструктивном смеру и да буде пример осталима. То је требало да представља школу за широке народне масе, који су годинама прелазили преко оштећених мостова и путева, чекајући да их држава поправи, а само један дан њиховог заједничког рада био је довољан да се то уради. Представљало је то охрабрење за целу нашу земљу и пример за оне, који су били у заблуди да јака Румунија може да изникне из нечијег сажаљења и милостиње, а не из заједничког рада свих нас.
Пар дана пре почетка радова, послао сам у Вишани тројицу истакнутих младића да припреме смештај и организују прехрану за оне, који ће доћи. Али њих је полиција 8. јула ухватила, транспортовала у Римнику-Сарат, а затим им ланчано ставила лисице, тако да су били спојени један за другог. У таквом понижавајућем положају, послали су их кући као најгоре лопове. Још двојица младића са Универзитета у Букурешту, који су дошли у Римнику-Сарат спремни да предано раде, били су ухапшени од стране полиције и одведени у станицу. Тамо су их шеф градске полиције и двојица полицијских комесара - браћа Јонеску - бесомучно вређали и тукли, а затим их натерали да са рукама, везаним иза леђа, прошетају кроз центар града, све до железничке станице, где су их ставили на воз и послали натраг кући.
И коначно, у понедељак 10. јула, 200 младића је допутовало у Вишани. Већином су то били студенти. Уместо да их тамо дочекају раширених руку због њихових добрих намера, зауставили су их окружни начелник полиције, јавни тужилац, жандармеријски пуковник Игнат, генерал Каплеану, поручник Фотеа, пар стотина жандара са оружјем на готовс, пешадијска чета са спремним митраљезима, и позвали су их да одмах напусте то место са беспотребно увредљивим и агресивним тоном.
У таквој неприлици, они су легли у дубоко блато и у том понижавајућем положају почели су да певају ''Бог је уз нас''.
Жандари су примили наређење да насрну на њих. Почели су да их шутирајуи да им гњече груди и главе чизмама, младићи су све то поднели у потпуној тишини, као прави мученици, не пружајући никакав отпор. На челу оних, који су тукли студенте били су јавни тужилац Рачијеру и пуковник Игнат, који је лично вукао за косу студента Бруму, и поручник Фотеа, који је песницама ударао недужне младиће по грудима. На крају су донели уже и њиме везали руке 200 младића иза леђа, а онда су их такве држали напољу на киши до краја дана.
У међувремену је дошао и отац Димитреску, а јавни тужилац га је питао: 'Шта ви овде тражите?'
'Ја сам свештеник. Дошао сам да служим литургију пре него што почну радови.'
'Ниси ти свештеник, ти си један обичан магарац', одговорио је тужилац. 'Одмах му завежи руке иза леђа.'
И свештенику су завезали руке, као и свим осталима, а онда су сви у тако понижавајућем положају марширали до Римнику-Сарата, где су их тужилац, жандари и полицајци затворили и поново понижавали и стравично мучили. Неке су извлачили из њихових ћелија, а затим их бичевали свом снагом, све док не падну у несвест. После четири дана таквог мучења били су ослобођени, јер нису имали за шта да их оптуже.
Остали, који су ухапшени на свом путу према Вишанију, затворени су у Бузау и Браили и одатле су везаних руку послати својим кућама. Има још њих 15, који се све до данас нису вратили. Њих су приморали да пешке иду од Бузауа до Букурешта, од једне до друге жандармеријске станице, изгладнели и сцрпљени од силних батина.
То нису изоловани случајеви, јер се на владино наређење дешавају широм наше земље. Две недеље смо ми без икаквог разлога били нападани и вређани на сваком кораку; у Букурешту, Араду, Тејусу, Пјатра-Њамцу и Сучави.
Уз дужно поштовање, скрећем вам пажњу да ми, који познајемо светску историју и жртве, које су сви народи поднели за бољу будућност, ми, данашња омладина Румуније не бежимо од жртвовања. Ми нисмо кукавице, да би избегавали патњу.
Али још једном вам скрећем пажњу да сам ја ове младиће учио осећању људског достојанства и части. Ми знамо како да умремо, и када буде потребно то ћемо и доказати. Можете нас бацити у тамницу, наше кости могу да иструле у неком затвору. Можете нас упуцати. Али не можете нас шамарати, псовати и везати нам руке иза леђа. Не памтимо да је наш народ - у својој жалосној али поносној историји - икада трпео да га понижавају. Наша поља су пуна мртвих, али не и кукавица. Ми смо данас слободни људи, свесни својих права. Робови нисмо, нити ћемо икада бити.
Ми прихватамо смрт, али не и понижење.
Будите сигурни, господине председниче, да ми не можемо да поднесемо ово време увреда и понижења.
Будите сигурни, да после десет година патње смогнемо довољно моралне снаге и пронађемо достојанствени излаз из оваквог живота, који нам без части и достојанства не значи ништа.
Молим вас да примите на знање ово моје мишљење.
Корнелије Зелеа Кодреану
ЛИБЕРАЛНА СТРАНКА ПРЕУЗИМА НА СЕБЕ ОДГОВОРНОСТ
ДА ЋЕ УНИШТИТИ ГВОЗДЕНУ ГАРДУ
Нашим мукама није било краја. Наши хоризонти су постајали све мрачнији. Нама су се спремале још веће муке. Тек што је прошао инцидент у Вишанију, чуо сам да је И.Г.Дука, вођа Либералне странке, отишао у Париз. Били смо ужаснути када смо у париским новинама прочитали какве изјаве је он тамо дао; да Гвоздену Гарду финансира Хитлер; да је Ваидина влада слаба јер нас није уништила; и да он, И.Г. Дука са својом странком преузима одговорност да ће припремити наше уништење. У Румунији, страначко јавно гласило Viitorul (''Будућност'') обасуло нас је сличним оптужбама: ''анархични покрет'', ''подривачки покрет'', ''Хитлерови плаћеници'', а Ваидину владу су оптуживали за ''слабост'' и превелику ''толерантност'' према нашем покрету, као и за ''флертовање'' са нашим ''анархичним'' и ''нацистичким'' покретом.
Тих дана смо као нација пали на најниже гране. Два румунска држављана, И.Г. Дука и Н. Титулеску ће са јеврејским банкарима у Паризу уредити да у Румунији на власт дође Либерална странка, али само под условом да се обавежу да ће уништити легионарски покрет било какавим средствима. Јеврејски банкари у Паризу су били с једне стране заинтересовани за немилосрдну експлоатацију богатстава наше земље, а са друге стране су желели да својим сународњацима у Румунији обезбеде што повољнију ситуацију.
И тако је као круна нашег десетогодишњег страдања без икакве кривице, до нас стигао глас о припреми нашег уништења.
[.]
Дозволите ми да после низа битака, усмерим своје мисли ка мојој мајци, која је, свим срцем, из године у годину и из сата у сат била духом уз мене, дрхтећи због сваког ударца, који сам примио и ужасавајући се на сваку претњу, мени упућену. Многобројни претреси бруталних и дрских тужилаца и полицијских комесара, реметили су сваке године тишину њеног дома, у коме већ одавно није било ни трага радости и задовољства. На тај начин се овај искварени народ одужио мајци, која је у најтежој оскудици подигла седморо деце и научила их да воле своју земљу!
Нека ове последње речи одају поштовање свим мајкама, чија су се деца борила, страдала или погинула за румунски народ!
ДРАГИ ДРУГОВИ,
Овим последњим, закључним речима у књизи, завршава се моја младост, као и младост многих од вас. Ми више никада нећемо прелазити њене стазе.
Иако ових 14 година наше младости нису биле пуне радости и весеља, ипак велико задовољство обасјава моју душу у овом тренутку: легионарска Румунија је забола своје корене дубоко у срца свих нас. Она расте из патње и страдања и наше очи је гледају како цвета и осветљава видике и будуће векове својим сјајем и величанственошћу. То величанство богато награђује не само наша ситна страдања, већ свако људско страдање.
ДРАГИ ДРУГОВИ,
Вама који сте претрпели ударце, клевете и страдање, доносим вести, које собом носе више од обичне реторичке фразе: ускоро ћемо победити.
Пред вашим колонама сви наши непријатељи ће устукнути. Опростите онима, који вас нападају из личних разлога. Али не праштајте онима, који вас муче зато што верујете у румунски народ. Немојте да мешате хришћанску дужност да опростите људима, који су вам учинили зло, са правом и дужношћу свог народа да казни оне, који су га издали и на себе преузели одговорност да се супротставе његовој судбини. Не заборавите да мач, којим се борите припада народу. Ви га носите у име народа. И у његово име ћете га и употребити за немилосрдно кажњавање издајника.
Једино на тај начин ћете припремити здраву будућност за свој народ.
У Кармен Силви, 5. април, 1936.
ЕПИЛОГ
УБИСТВО КОРНЕЛИЈА КОДРЕАНУА
Сведочење жандара Сарбуа пред истражном комисијом румунског Касационог суда у Букурешту, новембра, 1940.
Кренули смо те ноћи (29. на 30. новембар) из полицијске станице у Букурешту у два полицијска комбија. Са нама су била двојица жандармеријских мајора, Динулеску и Маковеану.
Стигавши у Римнику-Сарат, ушли смо у жандармерију, где су мајори Динулеску и Маковеану успоставили контакт са мајором Скарлатом Росиануом, јеврејског порекла, који је био командант Легије жандара у Римнику-Сарату.
Пошто нису примили никакво прецизно наређење, жандари нису притворили легионаре. Свима је наређено да се врате у комбије. Кренули смо натраг у Букурешт. Али на путу нас је преузео мајор Динулеску, који је заурлао: ''Натраг у Римнику-Сарат!''
Окренули смо возила и кренули опет у Римнику-Сарат, али смо се пар километара од града зауставили у селу Балаци, где смо преноћили. Ту су нам дали вина, скупе цигарете и луксузну храну.
Сутрадан рано ујутро, кренули смо у Римнику-Сарат.
Када смо стигли у затвор, ушли смо у једну ћелију, где су нам мајори Динулеску и Маковеану показали како треба да смакнемо легионаре.
Возача нашег комбија поставили су у клечећи положај, а затим су му око врата пребацили уже, показујући нам како је лако убити некога на тај начин.
Све је било готово за пар минута. Затим су жандари, један по један, излазили у затворско двориште и сваки је добио по једног легионара на чување.
Ја сам добио једног, који је био јачи и виши од свих осталих; касније сам сазнао да је то био Капетан, Корнелије Зелеа Кодреану.
Онда смо их увели у комбије. Руке смо им везали за клупу иза њих, а ноге за доњи део клупе испред њих, тако да нису могли да се померају ни у једном правцу.
Десеторица њих су били везани у првом комбију, а четворица у другом. Ја сам био у првом комбију, где их је било десет и седео сам иза Капетана; сваки жандар седео је иза свог легионара. Сваки од нас је у рукама држао по парче конопца.
Кренули смо.
Мајор Динулеску је био у мом комбију, а мајор Маковеану у другом. Унутра је владала смртна тишина, јер је и нама и легионарима био забрањен сваки разговор.
Када смо стигли у Танкабешти шуме, мајор Динулеску, који је требало да да сигнал за егзекуцију, је извадио џепну лампу и три пута је упалио.
У том тренутку је требало да извржимо убиство, али не знам ни сам зашто, нико се није ни померио. Мајор Динулеску је зауставио комби, изашао напоље и отишао до другог комбија иза нас.
Мајор Маковеану је био ревноснији; у његовом комбију легионари су већ били задављени.
Капетан је малчице окренуо главу ка мени и прошапутао: ''Пријатељу, дозволи ми да разговарам са својим друговима.'' Али баш у том тренутку, пре него што је он довршио мисао, мајор Динулеску се попео на ногоступ комбија и са пиштољем у рукама, припретио:''Убијајте!''
Жандари су употребили своје конопце...
Оба комбија су са навученим завесама наставили пут према Јилави.
Било је седам ујутро када смо стигли. Тамо су нас чекали пуковник Зечу; Дан Пашчу, управник затвора; пуковник Геровићи, судски лекар; потпуковник Јонеску и други.
Гроб је већ био ископан.
Лешеви легионара су извучени из комбија, полегнути на земљу, а затим им је пуцано у леђа како би изгледало да су убијени у покушају бекства.
Касније смо се сви скупили у једној затворској просторији, где нам је пуковник одржао говор: ''Ви сте обављали своју дужност; ви нисте обичне убице.''
Пар дана касније, позван сам у канцеларију пуковника Геровићија. Чим сам ушао, рекао ми је: ''Ви сте прави снагатор; могли сте истовремено да убијете и тројицу.'' Онда ми је дао да се потпишем на парче папира, на коме је писало да примам суму од 20,000 леја за медицинску помоћ. Рекао сам му: ''Ја нисам болестан, пуковниче.'' А он је одговорио: ''Слушај Сарбу! Зар не видиш на шта личиш? И зачепи губицу, јер ћу те у супротном напунити оловом,'' при том је показивао на свој Маузер, који је стајао на столу. Тако смо сви ми, који смо учествовали у егзекуцији легионара, били послати на одсуство.
Слике:
http://miscarea.net/capitanul.html
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.