Погубност демоНОкратије

О ПОГУБНОСТИ ДЕМО(Н)КРАТИЈЕ

Мала архива о демоНкратији, демократорском систему (читај тиранији – једноумљу) и њеним ''чарима'', односно демоНократским штетним утицајима по државу и друштво.

- ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ПРЕТЕЧА КОМУНИЗМА -

- ДЕМОКРАТИЈА, КАО И КОМУНИЗАМ, ЈЕВРЕЈСКA JE ТВОРЕВИНA -

О ДЕМОКРАТИЈИ

Др Живојин ПЕРИЋ

Демократија је грчка реч и значи влада народа. То је основна идеја код демократскога система државе модернога доба. Идеја стварно немогућна па стога је полазна тачка тога система и погрешна (као, н.пр., када би ко отпочео извесно резоновање са поставком да су 2 + 2 = 3). Јер владање то је управа а управа то је акција. Међутим, акција претпоставља једну вољу т. ј. једног човека (који, свакако, може да се, у погледу своје акције, претходно са другима саветује, ако, наравно, за то има времена и могућности) а не, једновремено, више воља односно више људи, пошто, док би се они споразумели, ако би уопште дошло до споразума, могло би бити доцкан за акцију (ово нарочито вреди за случај изванредних прилика). Акција захтева један центар (средиште) а то не може бити мноштво воља. Уосталом, овде има двоје: онај који управља, подмет (субјекат), и онај којим се управља, предмет (објекат), и онда како је могућно да подмет буде у исто време и предмет и vice versa? То јест да народ буде и управник и онај којим тај управник управља? И немогућно и нелогично.

Увиђајући ово, демократија је учинила и чини концесију на тај начин што поставља правило да народ истина не управља собом непосредно него посредно, преко својих представника, концесија која значи напуштање идеја да народ има сам собом да управља: место тога, народом управља само један ограничени, и врло ограничени, број појединаца. Равнодушно је за саму ствар што је тај ограничени број одређен од народа: главно је да он, народ, не управља сам собом него неко други. А овај други, сигурно, управљајући народом, неће ићи да пита народ сваки час шта и како треба да ради и управља. Уосталом, не би управљачима то много ни користило јер, несумњиво, ниво народне масе нижи је од нивоа његових избраника те, према томе, било би нелогично и излишно да културно виши тражи, од културно нижега, директиву за свој рад.

Дакле, народ је увек, па и код демократије, само објекат а субјекат, онај за ким народ иде, то је неко други, онако исто као и код осталих државних система: сва је разлика у томе како ће се одредити ко ће народом управљати, али његова је судбина, догод постоји држава, да је он само објекат; и ако га демократи уверавају да, зато што он, народ, бира оне који ће њиме да управљају, он је ипак тај који сам собом управља, то је само једна обмана односно демагоштво са сврхом да народ, доведен, на тај начин, у заблуду, пре пристане на демократију него на какав други систем. Код демократа није, овде, главно: etre (бити) него paraifre (изгледати). Колико се, пак, то слаже са политичким моралом, остављамо самим демократима да на то одговоре.

Друга једна илузија коју су демократи, неки свесно (намерно) неки несвесно (ненамерно), успели усадити у народну масу јесте она о народној суверености, то јест да, у држави, има све да се збива и креће онако како то народ хоће и да се, збиља, у демократији то и остварује. Колико је ово, такође, противно реалности, није тешко утврдити. Појам суверености је апсолутна правна власт над којом нема никакве друге правне власти (хиерархиски, надређеност) па, чак, ни поред ње (координирана власт), и онај који има такву, апсолутну, власт сматра се – и зато му се она и признаје – да представља, у људској заједници, нешто најбоље, и умно и морално, најсавршеније управо најмање несавршено у овом, земаљском, углавном несавршеноме (минус: - ) свету.

Ако сада народно представништво узмемо као израз народне суверености, онда видимо колико је мало народ суверен. И, заиста, какву моћ има тај тобожњи суверен за време једне законодавне периоде народнога представништва баш у самој демократији? Никакву: за све то време, народно представништво дела по своме разуму и нахођењу и, доносећи законе, не иде да се обавештава код тога суверена о његовим схватањима и његовој вољи. Па и сама установа распуштања Народнога Представништва пре истека његовога мандата по том основу што то Представништво не би више било израз народнога расположења показује да Народно Представништво и народ често нису исто, тј. показује да је тако звана народна сувереност само једна празна реч и она постаје још празнија, ако извршна власт, при свему том што мандатор, Народно Представништво, не би следовало интенцијама народа, њега ипак не би распустило – јер ово право је дискреционарна власт шефа државе и тада се види најјасније колико мало управо нимало не одговара стварности теорија народне суверености.

КОНТРАДИКЦИЈЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ У ДЕМОКРАТИЈИ

И какав је, према томе то суверен који, за један период од неколико година, нема утицаја ни гласа у законодавном послу, посао који је једна манифестација суверености? Најзад, слично ономе што смо горе већ приметили код акције, зашто би народни представници које је народ изабрао као најспособније из своје средине имали потребу да се саветују са својим бирачима када су их они изабрали баш зато што су много боље него они бирачи, упознати са државним пословима? Дакле, тај суверен, који, по дефиницији, као што смо видели, треба да буде изнад других он је овде испод својих представника и онда је сасвим разумљиво што ови последњи врше законодавну, суверену, власт а не бирачи тј. народна маса која за то нема квалификације или их, бар нема толико колико њени изабраници.

Дешава се често да Народно Представништво чак само себи, без припита народа, продужи мандат по његовом истеку, и то је најдрастичнији доказ колико је народ, као што тврди демократија, суверен. Код нас, Срба, то је било у ток прошлога Светскога рата (1914-1918. год.) када се је, по објави рата Србији од стране Аустро-Угарске, распуштена Народна Скупштина (нови избори били су одређени за месец август 1914. год.) понова састала и, противно Уставу, отпочела опет функционисати као народно представништво, и ако је народ није био изабрао по други пут, и тако продужила за све време тога рата, па ипак то није сметало српској демократији да такав режим окарактерише као демократски у којој је народ суверен!

Исти пример имамо данас у Енглеској: Доњем Дому истекао је био мандат у току овога рата и имало се ићи на изборе али исти Доњи Дом је – просто себи продужио мандат, на један самовластан начин, при свем том што је Енглеска "колевка демократије" где је народ "суверен". Једна група људи која је престала бити народни представник прогласила се, једним потезом пера, својом сопственом вољом, народним представништвом и тиме збацила народ са његовога суверенога престола усред "демократије"! Истина, овакав поступак не може се сматрати формално неуставним, јер Енглези немају писанога устава – овај има више карактер једног обичајног права, једна врста common law-а – али то не оповргава чињеницу да данашњи енглески Доњи Дом не сачињавају људи које је народ бирао – као што наређује уставно, па ма и обичајно, енглеско право – него људи који су произвољно себе прокламовали за представнике енглескога народа и његово законодавно тело. И опет енглеска влада изјављује како се она бори за демократију против тоталитарног државног система!

Ово и оволико одступање од демократскога начела о народној суверености не може ни најмање да извини чињеница да се Енглеска налази у рату: напротив, та чињеница иде баш против демократије. Јер, за један друштвени систем важи оно исто што и за појединца. Вредност једног човека најбоље се огледа у тешким приликама. Наш народ каже са разлогом: "На муци се познају јунаци". У мирно време, сваки државни систем је мање више добар јер мир је такво благостање да у њему избијају на површину, у главном, само позитивне и стваралачке особине како код појединаца тако и код народа и само у нередовним приликама, револуцијама, ратовима међународним, или грађанским, могу се упоређивати поједини државни системи, само тада се може показати права вредност, јачина и надмоћност једног државног реда и уређења над другим.

И ако је демократија заиста, како то демократи тврде, најбољи и најнапреднији друштвени систем, она треба да се као таква покаже баш у тешким околностима, да се покаже на "муци јунак". Међутим, сасвим обрнуто, у таквим околностима, специјално у рату, демократије прелазе, мање више, преко свих принципа својих и, правдајући то као нужну ратну меру, прибегавају средствима које оне квалификују не само као недемократске него чак и као реакционарне када их употребљавају њихови политички противници. А ако би демократи приметили да је нпр. у рату немогућно спровести све демократске принципе, онда нека нам демократи не проповедају како су њихова, демократска, начела нешто апсолутно, независно од простора и времена, нешто слично природним законима, као што то представља специјално Magna Carta демократије, Изјава права човека и грађанина Велике Француске Револуције (од год. 1789), једна врста Noli me tangere.

Ако, у овој области, има што сигурно то је да су политички системи веома релативнога карактера и значаја, и просторно и временски, па то вреди и за демократију коју би њени носиоци хтели да подигну на висину једне догме или аксиома. И баш та интересантност да се демократске владе, када воде рат, служе недемократским мерама показује да је недемократски систем супериорнији демократском, пошто он, у тешким временима, као што су ратови, много више него демократски систем обелодањава моћ и снагу државе и гарантује њен успешан отпор. Из тога би, логично, проистицало да би, у таквим моментима, демократи имали да уступе место, на управи државној, својим политичким противницима – а ови би, као надлежнији и позванији с погледом на рат и недемократске мере које он чини неизбежним – славили државу и народ, ако збиља хоће да остану доследни својој доктрини. Задржавајући при свем том власт у својим рукама, дакле и по цену одступања, ма то било само и привремено (док трају нередовне прилике односно рат) од демократских начела, они тиме очигледно дају повода сумњи да је њима останак на власти главни циљ а да су им та начела нешто споредно.

За време мира, траже власт у име демократије, као јединог по народ корисног система, а за време ненормалнога стања зато што се тиче одбране државе и нације, када се не гледа на систем! Час доктринарни разлози (у мирно доба) час родољубље (у доба немира, нереда, рата) – тек демократи су увек на власти! Отуда, како изгледа, ономе схватању и тврђењу скептика да су политички принципи, углавном, за људе који у власти виде једино користи везане за њу (било користи материјалне било сујету примитиваца, са нехришћанским менталитетом) само један инструменат да дођу на управу земље односно до утицаја на њу, највише разлога и повода пружају демократски политичари. Другим речима, највише су, изгледа, демократи компромитовали политичка начела и пароле и допринели да свет изгуби веру и у принципе и у људе.

СУВЕРЕНОСТ ДРЖАВЕ ИЛИ НАРОДНИ СУВЕРЕНИТЕТ

Што не мање сигурно говори против идеје народне суверености то је и чињеница да народ никада, када се на то позове, не изражава само једну вољу него две, а то је воља већине и воља мањине. Могло би, теориски, бити речи само о суверености већине али већина то није цео народ те према томе ни воља већине не значи вољу народне суверености као целине. Суверена воља је апсолутна, она се не раздваја у више воља па ни у две воље: ту нема већине ни мањине него само једна воља чиниоца који је суверен.

Што је суверено у данашње доба културе то је само држава, а држава то је скуп три фактора: народа, територије и власти: то троје заједнички је носилац суверености а ни један од та три елемента посебно па, дакле, ни народ: народ је само један од елемената које обухвата појам државе и зато он, сам за се, није суверен, он нема чак ни један, трећи, део суверености јер, као што се зна, сувереност је недељива.

Из свега досадашњега се види колико је демократска идеја народне суверености једна велика заблуда. И да су демократи успели да ту заблуду унесу и рашире у народним масама, по оној изреци римскога права: Error communis facit ius, то је лако објаснити: тим масама је идеја да се, у држави, све дешава по њиховој вољи и како оне хоће моглa само ласкати, што је водило и одвело томе резултату да су народне масе врло радо дале и давале свој глас за демократе а ко је у самој ствари био суверен, да ли бирачи или изабрани народни представници и по чијој вољи су ствари у држави текле, видели смо већ горе. Од народне суверености изабрани су имали језгру а народ љуску и, уображавајући да поседује и језгру и љуску, народ је трпељиво сносио све дужности које су на њега као суверена наваљиване, јер, најзад, зар то не бива по његовој вољи као "суверена"?

И, збиља, ни у једном систему нису политичари били тако довитљиви као у демократском да са себе скину сваку одговорност за евентуално штетан, често несрећан, развој државних послова и да је пребаце на народ. Пошто су они, демократи, само извршиоци воље суверенога народа и ништа више, они, доследно, не могу да буду одговорни него само народ. Qui mandel ipse lecisse videtur, једно логично правило приватнога права. Разуме се да то није ништа сметало демократским политичарима да могућне успехе у држави припишу себи у заслугу. Ако се, дакле, ствари крећу рђаво, крив је суверен, народ, а ако иде добро признање припада његовим представницима! Мада, и у првом као и у другом случају, то су исти појединци чија воља је била агенс и меродавна. Колико се и овде дух и карактер демократских политичара слагао са Етиком, није потребно, мислимо, на томе се задржавати.

Није онда ни мало чудно што је један друштвени систем који је почивао на таквој једној кардиналној и основној заблуди као што је идеја народне суверености, систем који је, nec plus ultra, у своме функционисању противречно елементарним реквизитима политичкога морала, где је нарочито кобна била она мало час истакнута неодговорност вођа демократије за њихов јавни рад – морао изазвати све веће и веће потресе и поремећаје у човечанству, док се најзад није у томе достигао врхунац: прошли и садашњи Светски Рат. Оба ова сукоба народа дугујемо, у главном, демократији која је, уз горње своје негативне стране, својом антихришћанском и антикултурном идејом економскога индивидуализма, са његовим неизбежним пратиоцима капитализмом и дегенерацијом овога, специјално англоамериканском, плутократијом, друштвене и међународне односе материјализовала у једној мери која је напослетку морала довести до експлозије. Додајмо томе изборни систем демократије који је, дајући маха једној безобзирној често најнескрупулознијој демагогији и правећи од избора једну врсту индустријских предузећа са новцем као главним покретачем (Северо-Америчке Сједињене Државе и ту односе рекорд), па ћемо онда без тешкоће схватити зашто је један такав систем омогућавао долазак на власт и политички утицај несолидним елементима који су од политике и народних послова начинили једну уносну професију.

Овакав исход демократије разочарао је праве т.ј. искрене демократске идеологе који нису очекивали да ће њихове заблуде у које су веровали као пријатељи човечанства одвести овим и таквим фаталностима. Демократија је најбоље показала да, и ако сам човек много значи, значи, можда још више, и систем: у најмању руку, човек и систем су два подједнака фактора било стварања било рушења. И ти демократи bonae fidei, принуђени да ревидирају своје принципе, морали су, као људи од уверења који се са овима дижу или падају, да се повуку из јавнога живота, на велику штету баш њихове демократске идеологије: оставили су сада ову једино онима који су је дискредитовали.

Али, има у демократској доктрини још и других, такође врло убитачних, заблуда које, нарочито данас када Англо-Американци, служећи се тим по хришћанску културу тако опасним неистинама као оружјем за постигнуће својих чисто посебних циљева, покушавају да ове последње представе као неки општи човечански идеализам, вреди изнети и продискутовати. Али, то ће бити предмет једног доцнијег чланка.

Београд, 9. августа 1943.

Др Живојин ПЕРИЋ,

професор Универзитета у пензији

О ДЕМАГОГИЈИ ДЕМОКРАТИЈЕ

Дејан КРСМАНОВИЋ

Трпљење обећања У свим средствима информисања, од назови независних, од назови левих и десних, партија, удружења и покрета до представника наше и белосветске интелигенције, може да се чује и прочита колико племенитих ствари нуди ДЕМОКРАТИЈА. Пре свега да видимо шта је демократија и какву особу називамо демократом. Демократија је владавина народа и Ви као део тог народа у тој власти учествујете (или Вам се бар тако чини). Влада и представља Вас Ваш кандидат за кога сте гласали. Он не зна баш најбоље Ваше проблеме али као интелектуалац (најчешће) не може да зна баш све ситне невоље људи који ће гласати за њега. У све се разуме, из свега има лак излаз, а то ако он постане власт. Зато му је потребан Ваш глас. Гламур, плакати, спотови, обећања, обећања, обећања,... Наравно гласали сте за кандидата који је оставио на Вас највећи утисак. Нисте задовољни како заступа ваше интересе, променио се од када је дошао на власт? Ћутите и трпите јер је најбољи од лоших, а тај демократски систем је најправеднији? Пробаћемо да докажемо супротно математиком, историјом настанка либералне демократије и решењем проблема. Демократија и математика У либералној демократији не влада народ већ се за власт боре најимућнији, најмоћнији и најбезкрупулознији појединци у друштву. За почетак ставимо акценат на математику. Од 100% бирачког тела 30-40% редовно апстинира. Остаје 60% од којих више од половине мора да гласа за једног кандидата да би имао већину. То није већина ни у једној рачуници осим у либералној демократији. Тако кандидат мањине одлучује о судбини већине. Најједноставнијом математиком смо, ето доказали велику демократску превару. Све то неко плаћа Интерес који брани победнички кандидат не може се назвати народни. То је интерес кандидата (због привилегија које доноси власт), интерес странке (треба њене људе поставити на најважнија места у држави ради апсолутне контроле и припреме за следеће изборе) и интерес спонзора (вратити му уложен новац положајем или усмеравањем националне политике, како спонзор већ жели). Трошкови избора су астрономски, због нечијег опстанка или доласка на власт. Све то неко треба да плати и том неком се треба одужити, без обзира на морално и интелектуално стање финансијера. Странке се боре за власт, расписују се скупи избори, мењају се партије на власти, а у ствари све остаје исто, јер се не мења систем. Демократија ствара ПЛУТОКРАТИЈУ, богаташе, јер се све заснива на финансијској подлози, и политика и углед и права. Скривени идеолози Друштво пре Француске револуције није било сјајно; дегенерисало се све оно чиме се поносило. То друштво је морало да се сруши само од себе. Међутим, срушили су га разноразни монтањари, јакобинци и други продукти тајних друштава. Створили су грађанске државе, згазили националне, направили вештачко племство - буржоазију, и омогућили народу расутом свуда по свету да се увуче у све поре грађанског друштва Француске и да га контролише. Сама тајна друштва, која су изнедрила демократију, не држе се демократских начела: организација им је хијерархијска, најмања грешка строго се кажњава, не може им се прићи, већ сами одлучују ко ће им се прикључити. Зашто су тако тајанствени и мистични ако раде за добробит народа. Крију се лопови, шпекуланти, хохштаплери, а онај ко ради за добро нема разлога да се крије. Лишће и корење Пре свега, за разлику од странака, на духовним и материјалним интересима засноване заједнице које врше друштвено корисну функцију, су природније. Зашто онда правити вештачке поделе, које завађају народ, ако већ постоје природне поделе које људе упућују једне на друге, свесне да је интерес целине изнад интереса појединца. Свака духовно-интересна заједница, сразмерно свом броју бирала би из своје средине (изборна јединица) одређени број представника (посланика), које добро познаје, за Народну скупштину. Резултат таквих избора (ОРГАНСКА ДЕМОКРАТИЈА) био би тај да свака професионална група (струковни синдикат, сталеж) у скупштини има, сразмерно свом броју, одређени број посланика. Не би тако било професионалних политичара који "све знају и све разумеју". Сваки припадник духовно-интересне заједнице зна своје и заједничке проблеме, тако да и зна излаз из њих, али и разуме проблеме интересних заједница на које је његова упућена. Пошто зависе једне од других, монополско понашање таквих заједница је искључено. У супротном то би изгледало као када би корење узимало храну само за себе, а лишће сунчеву енергију само за себе. Зато је потребно да сељаци, радници, инжињери, занатлије и припадници свих духовно-интересних професионалних заједница узму власт у своје руке.

ДЕМОКРАТСКИ ТОТАЛИТАРИЗАМ

Тихомир МИЛИВОЈЕВИЋ

Постоjе разна тумачења демократиjе. Често се користе: толеранциjа, слобода мишљења, владавина народа, и неизбежно, поштовање људских права, као jедно од наjомиљениjих. Без обзира коjе мишљење усвоjили, опште раширено jе да jе демократиjа нешто идеално, врхунац цивилизациjског развоjа. Демократиjа jе обоготворена, она jе постала божанство савременог човека. Лепа тумачења демократиjе шире саме њене присталице да би сачували, учврстили и проширили своjе позициjе, да би њихов поглед на свет (п)остао jедини. С друге стране, све друге, ма колико то не било оправдано, називаjу присталицама тоталитарних, ауторитарних система, онима коjи нису за толеранциjу, слободу мишљења, поштовање људских права... Тврди се да jе демократиjа jедино добра, а све друго лоше. Међутим, у демократиjи су лепе и идеалне само пароле и обећања. Дела су нешто сасвим друго. Како рече Момир Николић, демократиjа само обећава а ништа не испуњава. Притом се никоме не веруjе на реч као њоj. Но, ниjе проблем само у неиспуњеним обећањима већ, пре свега, у скривеном циљу заговорника демократског виђења света а то jе стварање jедне врсте тоталитарног друштва у коме ће владати (владаjу) сасвим другачиjи обичаjи од званично прокламованих. Начелна критика Толеранциjа, слобода мишљења и право на изражавање сопственог погледа на свет у пракси не постоjе, већ се намеће само jедан поглед на свет, наjпре образовањем, а упоредо са тим, свакодневно, путем медиjа. Само jедан. За нешто другачиjе од званичног демократског схватања, коjе подразумева "људска права" (и друге демагошке фразе) нема места, образовни систем и средства информисања су затворени. Иако jе на папиру загарантовано право на другачиjе мишљење, они коjи би желели да се другачиjе изjасне, то не могу да учине. Другачиjе мишљење jе дозвољено само у оквиру демократског виђења света, (мада често ни ту нема толеранциjе) а никако против њега. Демократиjа jе прихваћена као апсолутно добро, а све што се каже против ње етикетира се непопуларним називима типа "фашизам" и ставља на стуб срама. Истина, некима се омогућава да искажу своjе другачиjе политичко уверење, али то, као и критиковање демократиjе дозвољава се само минорним политичким организациjама и личностима, или листовима коjи немаjу велики тираж, самим тим ни утицаj на масе коjе су демократиjи наjбитниjе. После свега што смо навели, а што се лако може видети свакодневно, питамо: где jе толеранциjа, ако сви морамо да размишљамо демократски? Jедна од демократских парола jе и "владавина народа", односно право народа да одлучуjе о своjоj судбини. Демократе су пронашле савезника у гордости и помоћу ње убедиле човека да jе он таj коjи бира власт. Има ли веће части? Горди човек им jе тако постао несвесни слуга. Jер, у стварном животу, народ не управља своjом судбином већ то у његово име чине политичке странке и њихови ментори, коjима jе стало до своjих, а не народних интереса. Изабрани, доласком на власт, губе сваку везу са народом, коjи никако не може да их контролише. Уместо правих народних представника на власти су представници плутократских центара, а народна воља, исказана на биралиштима, служи им само као покриће за остваривање пословних и других интереса. Чак и да су посланици независни, не постоjе никакве гаранциjе да су они и стварно компетентни да заступаjу интересе народа. Странке могу да манипулишу народом не само захваљуjући новцу и медиjима, већ и jедном од основних недостатака страначке демократиjе – некомпетентности бирачког тела. Демократска парола "владавина народа" тако остаjе само мртво слово на папиру. Прича о народу коjи управља своjом судбином служи jедино за заваравање народа. Чиста демагогиjа у служби стварања тоталитарног света, света jедноумља. Под окриљем крилатице "људска права" дозвољава се све оно што од човека ствара бесловесно биће, како би се њиме лакше могло манипулисати. Демократиjи не требаjу личности, са свешћу о своjоj верскоj и националноj припадности, са усађеним моралним начелима, већ изопачена бића коjа ће под поjмом слободе подразумевати све врсте наказности и трудити се да их доследно примењуjу у животу. Људима се намеће схватање "слободе" без моралне одговорности, "слободе" чиjе jе стварно значење робовање греху. Тако, демократиjа не само што намеће jедан поглед на свет, фаворизуjе jедан политички систем и обликуjе jедноумно мишљење маса (народ jе у демократиjи само маса) већ доноси и подстиче све врсте изопачења коjе ограничени људски мозак може да измисли, почев од атеизма и одваjања људи од Бога, идолопоклонства и секташтва, преко хомосексуализма, порнографиjе, феминизма, до ширења анационалног духа..., све у циљу стварања човека униформисаног мишљења коjи ће као наjвећу вредност имати нови светски богоотпаднички начин живота, светску поткултуру и квази-религиjу, право да чини све па и изопачења наjгоре врсте. То право свакако ниjе људско. Такав човек лако постаjе плен демократских превараната, постаjе њихов несвесни роб кога вешто користе да би остварили своj краjњи циљ – стварање jеднообразног друштва и светске државе, наjтоталитарниjе од свих до сада. Ширење демократског погледа на свет може да се врши ненасилним путем, преко медиjа и образовно-васпитног система (коjима се ипак чини своjеврсно духовно насиље). Поред тога и сила jе у рукама демократа. Ширење демократског jедноумља силом у савременом добу, врши се на разне начине. Усменим претњама, санкциjама, лажирањем избора помоћу такозваних независних ОЕБС-ових или неких других посматрача, подржавањем одређених политичких организациjа и личности у земљама коjе jесу, и у онима коjе jош нису потпуно под њиховим утицаjем; и на краjу, воjним путем коjи се употребљава као последње решење веома погодно за воjне индустриjе у рукама светских лихвара, или за заплашивање остатка света. Често се комбинуjе неколико од наведених могућности. Примери Све што смо рекли о демократском тоталитаризму остало би да виси у ваздуху као што у ваздуху висе демократске фразе, уколико не бисмо конкретним примерима доказали речено. За критику основних начела на коjима почива демократиjа и за ширење тоталитарног, jедноумног мишљења образовно-васпитним и медиjским путем пример су све земље у коjима демократиjа влада. Потребно jе само мало закопати по површини, или чак само гледати отвореним очима да би се увидела сва огољеност демократских фраза. С друге стране, да бисмо примерима доказали тврдње о насилном карактеру демократиjе можемо да се вратимо у историjу, до Француске револуциjе и насилног наметања демократиjе другим државама и народима од стране револуционара. Али нећемо ићи толико далеко. Нећемо причати ни о кризним подручjима поглавито у Азиjи и Jужноj Америци, створеним од стране водеће демократске силе, САД, актуелним у последњих пола века. Пошто "цивилизациjа напредуjе", по демократским мерилима, примере за демократски тоталитаризам можемо наћи данас, у центру Европе, у нашем блиском суседству и код нас. Демократска окупација Републике Српске Представници Међународне заjеднице у Републици Српскоj дали су себи право да уређуjу односе како желе, односно онако како одговара интересима светске политичке врхушке. Тако су почели да уводе демократиjу. Обасули су народ лепим причама о идеалном погледу на свет, коjи ће њима, грађанима, донети право да сами одлучуjу о своjоj судбини, као и другим демократским фразама. Међутим, у стварном животу се дешава нешто сасвим супротно. Разбиjањем jединства у државном врху Републике Српске, Међународна заjедница jе почела са спровођењем у дело своjе замисли о jединственоj БиХ у коjоj ће владаjући поглед на свет бити грађански, док ће све са националним предзнаком бити осуђено на ишчезавање и пропаст. Срби би, по том плану, опет живели у "тамном вилаjету", окупирани не само воjно већ и духовно. Сценарио каже да треба уништити пробуђену српску националну свест и православно осећање наметањем потрошачког начина живота и антихришћанских вредности коjе доноси материjалистичка и атеистичка западна цивилизациjа. И Срби треба да постану економске животиње, као што су постали припадници других европских народа. Jедном речjу, Христова истина и здрав национализам, као наjвећи неприjатељи Новог светског поретка, мораjу постати историjа коjу Срби треба што пре да забораве и утопе се, поново, у "босански лонац". У том циљу представници Међународне заjеднице на све начине покушаваjу да спрече победу националних снага на изборима, при чему прибегаваjу разним смицалицама као и отвореном политичком насиљу кршећи све норме демократиjе коjе су сами измислили и у коjе се заклињу. Навешћемо неколико примера: – Очигледна финансиjска и свака друга подршка марионетским политичарима као што су Плавшићева и Додик. И поред тога што нема готово никакав углед у народу, демократски окупатори и даље држе Додика на месту председника владе. – Брисање са спискова кандидата за посланике оних за коjе су сматрали да ће, уколико буду изабрани, доследно заступати националне интересе. – Смењивање Николе Поплашена са места председника Републике Српске, што представља jедно од наjозбиљниjих кршења изборне воље грађана. Надлежни међународни посматрачи су, и поред велике жеље и уложеног труда да победи други, морали да признаjу успех Поплашена, коjи jе убедљиво поразио противкандидате. Ни све махинациjе око броjања гласова нису могле да спрече да снажно испољена национална свест Срба у Републици Српскоj однесе победу. Али светске демократе нису могле да се помире са поразом. Пошто су изгубили по званичним демократским правилима, решили су да заиграjу по незваничним. Ниjе прошло много а Високи представник Међународне заjеднице за БиХ jе одлучио да Поплашен више ниjе председник. Заиста чудно. У демократиjи коjа нам се намеће то jе ипак могуће. По демократским мерилима, изабран jе погрешан човек за кога се претпостављало да ће своjу државу водити онако како му историjа и преци заповедаjу, што не сме да се допусти. Зато jе смењен. – Забрана учествовања на локалним изборима Српскоj радикалноj странци. Разлог – страх од њене победе, заснован на сазнању да ова странка са националним предзнаком ужива велики углед у народу. И поред толиких напора, светске демократе не успеваjу да остваре своj циљ у наjмлађоj српскоj држави. Срби, захваљуjући пробуђеноj националноj свести, упорно даjу своjе поверење националним снагама не обазирући се на окупациони режим. Осим политичких, на Србе се примењуjу и друге врсте притисака како би се "опаметили" и прихватили "сарадњу" са светом. Наjпре, хапшења по jавним и таjним оптужницама коjима jе на наjбруталниjи и наjкукавичкиjи начин отворен лов на Србе. Ипак, много опасниjи притисак jе онаj духовне природе, коjи значи затирање српске свести контролом образовања (избацивање из школског програма националних садржаjа), форсирањем западних вредности медиjским путем... Навели смо довољно примера насилног карактера демократиjе у Републици Српскоj. Очигледно jе да су толеранциjа, право на другачиjе мишљење и владавина народа далеко од Српске. Све jе под контролом окупационих намесника, коjи улажу велики труд да Србе дисциплинуjу и одврате од националне идеjе, супротне новом светском начину размишљања, грађанском и антихришћанском. Демократски тоталитаризам на делу. Случај Хајдер Jачање Jерга Хаjдера узнемирило jе демократске духове у Европскоj униjи и већ пословично узнемирене Jевреjе. Буру jе изазвало то што jе Хаjдерова странка као "екстремно национална", са погледима "блиским нацистичким", ушла у владу Аустриjе. И пре него што су стигли да ураде нешто, покренула се лавина демократских оптужби и демонстрациjа jер ће, тобоже, Хаjдер вратити нацизам. Нешто нам jе ту чудно. По демократским правилима, свака странка коjа добиjе право да учествуjе на изборима може да освоjи одређени броj гласова и посланичких мандата. Ако уђе у Скупштину, странка има право да буде у опозициjи, али има и право да буде заступљена у влади, односно да улази у коалициjе и учествуjе у власти, у зависности од своjе jачине и договора са другим странкама. Тако се поштуjе воља оних грађана коjи су гласали за ту странку, коjи су желели да управо њихова странка победи. Међутим, та демократска правила не важе за Хаjдерову странку. Као одговор на њен улазак у владу, Европска униjа jе увела Аустриjи санкциjе, додуше не превише оштре, али претеће, желећи да тиме дисциплинуjе непослушне Аустриjанце. Намећу нам се нека питања. Зар демократска Европа ниjе повредила jедно од основних демократских правила супротстављаjући се вољи грађана, коjа jе у демократиjи неприкосновена? Зар Хаjдерове присталице, коjих jе у Аустриjи на последњим изборима било 27% (кажу да их jе данас jош више) немаjу право да преко своjих представника буду заступљени у власти? Ако су сви грађани довољно компетентни за гласање, како тврде демократе, зашто се њихова воља не поштуjе? Чему избори, ако се унапред зна да одређене странке не смеjу да победе? Зар непоштовање изборне воље грађана ниjе класичан пример нетолеранциjе према другачиjем мишљењу, коjа, у теориjи, не би требало да jе своjствена демократама? Ми се овде нећемо изjашњавати да ли jе Хаjдерова странка добра или не, jер немамо довољно информациjа, већ нас само занима зашто jе демократска Европа прекршила сопствена правила? Заиста чудно, ако гледамо демократским очима. Али ако ствари посматрамо из угла критичара демократиjе, све jе jасно. Демократиjа се на делу показала у свом тоталитарном облику, раниjе вешто скривеном. Изговор да се жели спречити рестаурациjа нацизма не стоjи, jер jе Хаjдеру одобрено учешће на изборима. Ако jе то већ учињено, требало би да се поштуjу изборни резултати. Али они нису по вољи демократа. И ту настаjе проблем. Право народа да изабере своjе представнике поштуjе се само ако су изабрани подобни, по демократским мерилима. Ако су они грађанске, анационалне, интернационалне, левичарске ориjентациjе. Али ако се деси да грађани "погреше" и изаберу представнике националне опциjе, следи казна. У демократскоj и грађанскоj Европи не сме да буде ни Н од националног. Међутим, ту постоjи jедан проблем. Чини се да грађанизациjа ниjе потпуно уродила плодом, па се, осим код тврдоглавих Срба, и у самоj Европскоj униjи, у државама чланицама, буди извесна национална свест. То никако не сме да се допусти. Зато следе притисци и санкциjе. Демократски. Тоталитарно. Jош понешто о демократском насиљу Има jош чудних догађаjа на овим просторима режираних од стране заговорника демократског виђења света. Рецимо, на чудан начин се врши надгледање избора од стране "непристрасног" ОЕБС-а. Да ли ће њихова коначна оцена избора бити позитивна или неће, не зависи од тога да ли су избори стварно били поштени или нису, већ од тога ко jе победио. Ако су победиле политичке странке или личности коjе одобраваjу и следе политику великих сила, ОЕБС-ови посматрачи обавезно проглашаваjу изборе регуларним, без обзира да ли су они то стварно и били. Постоjе два свежа примера коjа потврђуjу изречену тезу: 1) председнички избори у Црноj Гори, на коjима су се дешавале jако чудне ствари, као што jе, рецимо, гласање на поjединим бирачким местима до касних вечерњих (ноћних) сати. Иако jе било очигледно да се ради о махинациjама, ОЕБС jе потврдио избор новог председника. 2) председнички избори у Македониjи, на коjима су становници више албанских села масовно "гласали" за Траjковског. Наравно да од слободног гласања полуписмених и неписмених шиптара ниjе било ништа, већ су у њихово име попуњавани гласачки листићи. Чак су на неким местима избори и поништени, али би се на додатном гласању поновило исто. ОЕБС-ови посматрачи су, наравно, потврдили изборне резултате. Они, као потпуно потчињени Новом поретку, мораjу да извршаваjу добиjене налоге. Да легализуjу демократско насиље. На краjу да споменемо за нас наjболниjи пример демократског тоталитаризма – дугогодишње санкциjе, воjну агресиjу на СР Jугославиjу и окупациjу Косова и Метохиjе од стране НАТО пакта. Пошто jе Нова Искра већ писала о томе, ми само констатуjемо наjочитиjи пример наметања Новог поретка насилним путем. Само да додамо да jе на окупираном Космету извршен демократски попис становништва по коме, наравно, наjвише има демократских Шиптара, као увод у демократске изборе, на коjима треба демократски да победе Шиптари, коjи све време демократски раде на отцепљењу jужне српске покраjине и затирању српских трагова у њоj. Све под покровитељством демократе Кушнера, са одобрењем демократског света. У послу наметања демократиjе српском народу светски лихвари добиjаjу обилату помоћ jугословенских и српских власти коjе свакодневно, на себи своjствен начин, доказуjу идолопоклонство демократском тоталитаризму. Суштина jе иста а тренутни сукоб између светских и наших поклоника демократиjе само jе око поделе плена.

ДЕМОКРАТИЈА - ТРОЈАНСКИ КОЊ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Душан СТОЈАНОВИЋ

Mundus vult decipi, ergo decipiatur (Свет жели да буде преварен, дакле варајте га.) На самом крају 20. века, србски народ је поново егзистенцијално угрожен. Готово све тековине ослободилачких ратова које су Срби водили и добили доведене су у питање. Са релативизирањем и маргинализовањем националног идентитета, србски етнички корпус је почео да се атомизира у масу унезверених индивидуа; пад материјалног стандарда у последњој деценији века одавно је антиципиран срозавањем етичких и духовних стандарда. Међутим, посматрајући са дистанце збирни учинак свега што се са Србима збивало током 20. века, дијагноза узрока који су довели до садашњег стања готово да се сама намеће. Већ почетком века углавном монолитна србска нација, још увек у ишчекивању коначног ослобођења и уједињења свих својих делова, почиње да осећа снажно унутрашње превирање индуковано некритичким имитирањем и усвајањем узора приспелих са Запада посредством расрбљене домаће интелигенције и политикантске псеудо-елите. Основу ове идеолошко-пропагандне инфилтрације чинили су разни "авангардни" концепти друштвених реформи који су, као услов свог испуњења, ултимативно захтевали разградњу традиционалног система вредности. Срби су се, ваљда у жељи да надокнаде векове изгубљене под туђинском окупацијом и достигну материјални развој Запада, показали политички незрелим и историјски неодговорним: брзоплети покушаји да се ускочи у тренд и постигне пропуштено отворили су врата новом виду идејне и интелектуалне потчињености србског друштва. Следећи парадигме осмишљене на Западу, србски народ је деценијама инвестирао своју енергију у апсурдне пројекте којима се није решавао ниједан суштински проблем србског опстанка и просперитета. После сваког окончаног циклуса србски народ би се затекао неколико степеника ниже на цивилизацијској лествици. Прва идеолошка странпутица је био наднационални концепт југословенства, касније прекомпонован у виду "братства и јединства". Следио је левичарски идеал социјалне уравниловке, имплементиран у виду концепта самоуправног социјализма. Онда је дошло несврставање — исполитизирана квази-неутралност у оквиру биполарне глобалне сцене. Распадом институционалног оквира у коме су ови концепти егзистирали — нестанком "авнојевске" Југославије — створен је вакуум у који се готово тренутно убацује нова парадигма: грађанска демократија у својој савременој, американизираној варијанти. И она је преко ноћи пронашла много одушевљених адвоката међу расрбљеном "елитом", оном истом самопрозваном авангардом која је колико јуче сматрала тај исти систем западне демократије за свој идеолошки антипод. Шта је, дакле, та демократија, шта су то људска права и мулти-културно друштво које Запад (овог пута нескривено) протежира и намеће? Реч демократија долази од грчких речи демос — народ, и кратеин — владати. За разлику од аристократије — "владавине најбољих", демократија је "владавина народа", то ће рећи владавина свих чланова једног друштва. Ако је тачно да аристократија није увек и у сваком погледу обухватала најбоље људе које је друштво имало да понуди, остаје чињеница да је учињен покушај да се успостави друштвени критеријум, да друштвене обавезе и њима аналогне повластице појединца буду у сразмери са његовим способностима и карактером. Другим речима, тежило се квалитету а не квантитету. Са друге стране, демократија се нигде и никада није ни приближила свом идеалу, владавини народа. Какав је уопште тај "народ"? Реч ,,демос" се у Светом Писму појављује укупно четири пута (у апостолским посланицама), сва четири пута у негативном контексту. Изворни израз за народ је ,,етнос" и означава његово расно и културно-историјско порекло. Од тог елементарног облика он може да се уздигне до "лаоса" — освештаног народа који је способан за самосталан цивилизацијски развој, пре свега у етичком и духовном, потом и у материјалном смислу; или, пак, може да се сроза до "демоса" — до руље која у материјалном благостању види једини цивилизацијски смисао и која не бира средства да га оствари. Већ најстарији, антички облици демократије богато илуструју декадентност принципа грађанске равноправности на коме ова почива. Запазимо да су старе републике, Атина и нарочито Рим, биле освајачке државе — "град" (са којим се цела република идентификовала) је представљао геополитичку метастазу, жариште које је непрестано генерирало ратне походе, пљачкање и поробљавање околног света. Бити "грађанин Рима" значило је бити међу привилегованим баштиницима глобалне моћи, саучествовати у власти над свим другим земљама и народима, макар сам "грађанин" био обичан клошар са улице, криминалац, необразован или аморалан човек. Ту откривамо законитост која објашњава релативно дуг опстанак држава са овако анахроним и неселективним политичким системом: међусобни антагонизми међу појединцима који су имали статус грађана (формално једнаких, али у стварности врло различитих по способностима, друштвеним везама и богатству) и интересним групама (касније политичким партијама) у које су се удруживали, измиривани су на једини могући начин — на рачун свих осталих који нису имали статус грађана републике. Освајање, пљачка и поробљавање су били насушна потреба републиканског система, како би очигледне несразмере унутар "грађанства" биле потиснуте у други план, а сваки његов члан стекао осећај повлашћености. На унутрашњем плану, и најбеднији и најнеобразованији "грађанин" брзо је схватио да његова политичка права представљају капитал који може да крчми до краја живота — глас на изборима је постао роба. Грађанин, суштински незаинтересован за проблеме друштва и државе, фактичку моћ у политици — моћ доношења одлука — спремно је препуштао онима који су били у стању да подмире његове личне потребе и интересе. Тако је новац, тј. богатство, постало главни лимитирајући фактор за сваког појединца и/или интересну групу (партију) на "демократској" политичкој сцени до данашњег дана. Све што је у оно време било потребно да се добије подршка припросте светине били су "panem et ludum" (хлеба и игара), тј. подмирење елементарних животних потреба без рада и ризика, и пуштање на вољу најпримитивнијим нагонима поживотињене руље. Мучеништво раних Хришћана у аренама старог Рима осведочиће за сва времена морални суноврат колективног власника "грађанских права" — демоса. Крах Рима, паразита античког света, донео је и крај друштва у коме је статус грађанства био пресудна дистинкција. Републикански систем је отада егзистирао углавном у виду плутократских олигархија, локализованих у минијатурним трговачким градовима-државама попут Венеције, Пизе или "слободних" ханзеатских градова на Балтику. То су биле само локалне аберације у односу на општеприхваћен феудални, аристократски поредак. Савремени узлет републиканизма и "грађанске" демократије зачет је много касније; цеховске асоцијације грађана, поглавито у виду масонских ложа, јавно су иступиле у првој половини 18. века широм западне Европе, демонстрирајући политичке амбиције богатијих слојева нарасле урбане популације. Док се корени занатске, еснафске масонерије са правом везују за Енглеску, њене политичке (и револуционарне) амбиције дошле су до изражаја најпре и највише у Француској; већ у другој половини 18. века одатле се шири утицај псеудо-авангардних покрета какви су били "енциклопедисти", "позитивисти" или "просветитељи". Прва практична имплементација њихових начела формалне грађанске једнакости и слободе није била позната Француска револуција из 1789. већ тзв. Америчка револуција изведена 13 година раније, која је у потпуности следила идеале и теоријску разраду франкофонских социјалних реформиста и атеизираних мислилаца попут Волтера и Жан Жак Русоа. САД су настале као трансплант њихове идеологије на тлу британских колонија у Америци. Изгубивши 1763. све своје колонијалне поседе у Северној Америци, Француска је радила на томе да изнутра минира британске позиције раскидањем свих веза између тамошњих колонија и њихове метрополе, успостављањем потпуно анационалне државе колонизатора — "грађана" која би тиме постала свачија, а убрзо (надали су се) и ничија. Француска идеологија и војна помоћ коју су послали побуњеницима нису пресудно утицали на победу револуције, већ на карактер државе и друштва који ће из њене победе произаћи. Француска је одиграла улогу трансмисије између античког римског наслеђа и обновљеног идеала грађанског друштва на супротној страни Атлантика. Тиме су ударени темељи будуће глобалистичке велесиле и одређени суштински разлози за њено понашање на садашњој међународној сцени. Сам настанак Сједињених Држава сведочи о карактеру прве републиканске творевине новог доба: британске колоније су биле обавезне да плаћају порез али нису имале право на места у британском парламенту — сукоб је избио око ултимативног захтева колониста да буду политички заступљени у складу са својом фискалном обавезом. Количина новца је имала да се усклади са количином политичког утицаја — неписана прва заповест функционисања грађанске државе. Успут, колонисти су ова права захтевали само за себе (америчке колоније и њихово већинско белачко становништво), а не за све британске колоније и поданике. Нису, дакле, била у питању никаква "људска права" ни борба против колонијалног система. Међутим, побуњеници су имали слабу подршку међу колонистима који су (типично грађански) "гледали своја посла". Па ипак, иако се само за безнадежну мањину могло рећи да је имала револуционарног ентузијазма, победа је противно свакој војној логици на крају била њихова. Објашњење, наравно, постоји: многи британски генерали послати да се боре против побуњеника били су масони, тако да су у ствари радили за ону страну која је и зачела целу револуцију. Новонастала држава је представљала асоцијацију 13 (свети број масонерије!) бивших британских колонија дуж атлантске обале, међусобно сасвим несразмерних по површини и броју становника. 1787. је донесен Устав који је остао у основи непромењен све до данашњег дана; сви револуционари пате од тога да свој поредак и идеале сматрају непогрешивим и вечитим. Човек ипак мора да се упита каква су то начела која су функционисала подједнако добро и у време када су САД биле највећа робовласничка држава света (до 1865. када је формално укинуто ропство), и данас када покушавају да целом свету наметну мултиетничко и мултикултурно друштво "равноправних грађана". Услед непостојања ма каквог већинског идентитета (осим језичког — енглеског и верског — протестантског, којих су се практично одрекли устанком против британске круне), амерички појам нације у потпуности је везан за новокомпоновану државу. У средњем веку државотворни народ је еволуирао у нацију, док су преостали етнички аутсајдери остајали локални етнос, или су се служењем страном окупатору срозавали у демос. Међутим, све што је било потребно да се успостави (непостојећи) национални идентитет у "грађанској" држави створеној на туђој, колонизованој земљи била је политичка изјава — декларација. Тако су "Американци" постали нација. Прави Американци — Индијанци нису имали апсолутно никаква грађанска права, као ни црни робови у јужним савезним државама (услов лажне, формалистичке једнакости унутар грађанског друштва јесте повлашћеност у односу на све који остају ван њега). Тамо где превратници нису уживали ни оно мало подршке, колоније ће остати лојалне британској круни - то је данашња Канада. Они, према томе, нису постали "Американци"; за утеху, када Канада 1867. буде добила статус доминиона, они ће постати "Канађани", макар сви не могли ни да се споразумеју јер је некима матерњи језик био енглески а другима француски. Тако је говорни језик по први пут престао да се сматра националном дистинкцијом. Данашња америчка "нација" је постала шири појам чак и од расе: док историјске нације можемо не само да разврстамо према боји коже већ и да их сместимо у шире етно-групе унутар расе као што су Германи или Словени, дотле америчка нација стоји као појам шири од ма које популационе класификације изузев целог човечанства. Да ли то значи да ће једног дана у целом свету живети само "Американци"? Тако је, по први пут у историји, националност могла да буде једноставно произведена декретом. У ствари, овакав систем подсећа на начин на који банкари "ни из чега" (англо-саксонска терминологија) стварају новац, одобравањем кредита преко масе постојећих депозита. Стварање држава и кореспондирајућих нација обавља се још лакше — и кудикамо неодговорније! У новије време исти рецепт је, под притиском САД и НАТО-пакта, аплициран на простору бивше Југославије: република која изјави независност, уз услов да стекне међународно признање (тј. благослов САД и њихових трабаната), аутоматски постаје нова "нација". Та држава и нација можда никада пре нису ни постојале, но то није битно. Декларација о суверенитету и њено признање у централи НСП јесу све што је потребно да се произведе национални идентитет и, ако треба, национална историја. Аналогно претходном, народ који јесте еволуирао у нацију успоставивши сопствену државу и уобличивши свој национални, књижевни језик (поуздано мерило за утврђивање националне припадности и цивилизацијског идентитета) сада не мора да буде нација — случај са Србима чије су две државе западно од Дрине саботиране и угушене док се матична територија и даље води као Југославија. Државе Србије нема, тако да Срби нису нација него тек етнос (односно "ентитет" у жаргону НСП). Можда су, по томе, Југословени нација? Држава формално још постоји, иако је подвргнута санкцијама "демократског" света, са око 10% своје територије под окупацијом САД и НАТО и претњом даљег комадања услед нових сецесија, али јој недостаје други (пресудни) елемент: признање од стране политичког врха НСП — "произвођача" нових нација и држава. У своје време југословенство је било авангардни концепт, по први пут тестиран уживо са ове стране Атлантика: оно је налагало (једино) Србима да пониште свој национални (и духовни) идентитет одбацивањем националне државе (по западњачком кључу по коме је држава=нација) и постану "једно" са геноцидним слугерањама тек поражене Аустро-Угарске. У том смислу југословенство је било (и остало) директни прототип онога чему сада присуствујемо, оно је било дословце — Нови Балкански Поредак. Са имплементирањем идентичног концепта на глобалном плану стара лабораторија из 1919. више није била потребна, одрадила је своје. Исте године када је синтагма Нови Светски Поредак први пут поменута (од стране америчког државног секретара Џејмса Бејкера августа 1990.), започето је и распадање Југославије. Вратимо се још једном раној историји САД. Ако је веза новца и политике била полуга за збацивање колонијалне власти и стварање "грађанске" државе, природно је да новац послужи и за остварење све већих претензија нове републике ван њених првобитних граница. САД су се у првих 25 година увећале око 5 пута! Метод који је при том коришћен најчешће је био — куповина. Огромна територија између Мисисипија и Стеновитих планина звана Луизијана (далеко већа од истоимене савезне државе) откупљена је од Француске 1803. године; да ствар буде апсурдна, Француска је добила новац у замену за своје фиктивно "право" на ту територију, пошто је све поседе у Северној Америци изгубила у корист Енглеза још 1763. То је, у ствари, био само изговор за америчку финансијску помоћ Наполеону. Касније су купљене Флорида од Шпаније (1809.) и Аљаска од Русије (1867.). Међутим, америчким новцем нису експроприсане само европске колонијалне метрополе које су полагале једино формално право на земљу која је била предмет купопродаје; њиме су експроприсани и они који су тамо живели као староседеоци — Индијанци нису добили ни пребијене паре из Вашингтона, нити је тражен њихов пристанак. Држава, каква год била, уважава једино друге државе; из тога јасно произилази да ефикасан отпор НСП може да пружи једино суверена и добро организована држава, и да је сходно томе један од примарних циљева НСП да релативизира појам и границе надлежности државног суверенитета на глобалном плану. Утицај масонерије и њеног геополитичког првенца није се ограничавао само на Северну Америку. Они су "инспирисали" и највећег латино-америчког револуционара Симона Боливара (такође масона) да 1812-19. разори шпанско колонијално царство и омогући стварање пар десетина нових грађанских република јужно од Рио Гранде. Прави разлози су постали нешто јаснији већ 1823. када је тадашњи амерички председник Џејмс Монро прокламовао своју познату Монроову доктрину под девизом "Америка Американцима". Грађанска демократија нема обичај да игра отвореним картама: тако САД нису никада изјавиле да овом доктрином праве од обе Америке своју ексклузивну интересну сферу, већ су се појавиле у улози "заштитника" гомиле исфабрикованих република од могућих насртаја европског колонијализма; исту улогу играју и сада, када таква "опасност" више ни теоријски не постоји. Од тада, развој Латинске Америке у потпуности је потчињен потребама и интересима САД; земље овог континента су претуриле преко главе безброј пучева и војних хунти, светски су шампиони у социјалним разликама, политичком терору и организованом криминалу, на њих отпада око 2/5 спољног дуга читавог света (процењених 817 милијарди долара у 2001.) а да се ни једна од њих ни издалека није приближила америчком изобиљу. Савремени НСП није ништа друго до транспоновање Монроове доктрине на глобални план — цео свет би, уз делимичан изузетак америчких трабаната који дају чланство врховног органа НСП — Трилатералне комисије (чланице НАТО и Јапан), требао да доживи судбину "ослобођене" Латинске Америке, тј. да опслужује повлашћену мањину глобалне хијерархије. У складу са претходним, САД никада нису јавно изнеле мотив за улазак у ма који рат у својој историји, напротив, највећи ратни хушкачи међу америчким председницима као Вудро Вилсон и Френк Д. Рузвелт добили су изборе обећањима да неће увући Америку у светске ратове који су већ били у току. Тако је грађански рат 1861-65. тобоже вођен ради ослобађања црних робова у јужним државама (они су преко 80 година од оснивања САД и даље диринчили као робови), рат са Шпанијом за Кубу 1898. започет је под изговором да је амерички брод "Кејн" потопила мина постављена у луци Хаване (када је брод извађен показало се да се експлозија одиграла унутар брода), улазак у Први Светски рат 1917. образложен је "злочиначким" торпедовањем путничког брода "Лузитанија" (који је, зачудо, превозио и велики товар муниције); чак је и јапански напад на Перл Харбур крајем 1941. био практично изнуђен америчким блокирањем испорука нафте Јапану. Овдашњим србским помиритељима ипак све ово није сметало да се из петних жила упињу да објасне САД и НАТО-пакту шта се заиста дешава у Крајини, Босни и на Косову. Заблуде или дезинформације никада нису увукле САД у рат мимо воље њиховог политичког естаблишмента. Агресије које су извели против Срба 1995. и 1999. нису никакав изузетак, напротив. Када оваква држава и њен "демократски" систем постану глобална велесила, нико више не може бити сигуран ни у шта. САД су улазиле у ратове искључиво када им је то одговарало; официјелна историја је након тога, по диктату победника, бележила искључиво изговоре, а никада праве разлоге и калкулације Вашингтона. Отуда су и оптужбе апологета грађанске демократије на рачун србске спољне политике хрпа циничних бесмислица: Срби нису предмет иживљавања америчке и НАТО војно-политичке машине последњих 8 година зато што нису били довољно "кооперативни", још мање зато што су неки Срби негде (можда) починили ратне злочине. Шта би, по тој логици, САД и НАТО требали да ураде Хрватској? Или шиптарским терористима? Несхватљиво је да демократска утопија уопште има присталица у Србији чије је бомбардовање 1999. наредио председник САД који је шеф управо највеће и најутицајније Демократске странке у целом свету; у Србији која је привредно и социјално руинирана спољним санкцијама наметнутим баш од стране "демократског" Запада; међу Србима за које, изгледа, не важи правило да су невини све док им се не докаже кривица, како видимо по киднаповању босанских Срба који су на тајном списку (!?) лакрдијашког трибунала у Хагу — правосудног органа НСП. Као последњу одступницу у одбрани својих патетичних илузија скројених по увозном моделу, овдашњи идолопоклоници демократије истичу да западна (американизирана) демократија добро функционише макар гледано из угла њихових грађана, који уживају материјалне благодети и "заштиту својих грађанских права" (ваљда од оних истих које су изабрали). Може ли уопште један систем са приказаним учинком на међународној сцени да буде хуман и прогресиван на унутрашњем плану? Одговор је сувише очигледан да би био даље елабориран. Уместо тога., размотрићемо технологију америчких избора, метод помоћу кога Америка манипулише сама собом. Да би један политички систем био (формално) демократски, он мора да нуди избор, што значи да мора бити више од једног кандидата (партије). Са друге стране, манипулативност налаже минималан број учесника — отуда је двопартијски систем најповољнији могући избор. Но, претња овом систему се појавила иза грађанског рата у САД, када је током скоро 50 година на власт стално долазила Републиканска партија. Решење је понудио извесни пуковник Хаус, контроверзни Тексашанин, који је постао најутицајнија политичка личност у време председника Вилсона. Захваљујући његовом систему, први пут употребљеном 1912. године, Демократска странка је добила већину избора у 20. веку. Ево, дакле, како се игра по правилима. "куће" (игра речи: хаус на енглеском значи кућа). Прво се елиминишу све савезне државе у којима се очекује сигурна победа једне од странака (то је англо-саксонски изборни систем у коме свака јединица бира "свог" председника тј. странку). Затим се концентрише на неких 12 савезних држава где је избор неодлучан и чији ће гласови да "претегну". Ове државе дели на јединице од по 5 хиљада гласача, рачунајући да ће око 4 хиљаде (према подацима са претходних избора) гласати пола-пола. Тако издваја по хиљаду неодлучних гласача у свакој јединици и на њих фокусира пажњу: изборни штаб настоји да придобије ОВУ ГРУПУ по сваку цену; за сваког од њих се понаособ распитују, истражују њихове навике и жеље, засипају их пропагандним материјалом. На овај начин се кадровски и финансијски ресурси странке каналишу на најефектнији начин како би пребацили 50% гласова управо у јединицама у којима је избор неизвестан. Запазите три суштинске одлике овог система, од којих би макар и једна била довољна да га потпуно дисквалификује у ма ком (заиста) демократском друштву: 1. Цео систем је манипулативан: фактички "бирач" је боље организован изборни штаб, док је бирачко тело само покриће да су избори били валидни и да је на њима исказана "воља народа". 2. Најутицајнији, пресуђујући део бирачког корпуса су политички неписмени људи и колебљивци без икаквих политичких принципа и ставова; они дају одлучујућу превагу а то се постиже баналним улагивањем и бесмисленим, неодрживим обећањима. Праве чињенице о кандидатима и људима који стоје иза њих нико не зна, нити кога интересују, тако да избори имају лаички, могло би се чак рећи опсенарски карактер. 3. Добро организоване групе бирача, хомогенизоване по етничком или верском основу а присутне у већини изборних јединица (бар по 1/5 бирачког тела или више) могу пресудно да утичу на изборе у целој земљи. Заиста, Френк Д. Рузвелт је добио на изборима 1932. у последњем часу, захваљујући тајном споразуму са "синдикатом" у Чикагу, Илиноис (то ће рећи са италијанском мафијом) - сви тамошњи католички гласови отишли су њему. Тако овај "демократски" изборни систем у ствари награђује најнедемократскије фракције унутар бирачког тела; то значи да оваквим изборима могу свесно да манипулишу не само штабови две водеће партије, већ и централистички организоване верске и/или етничке групе. Западна демократија се свела на безочан флерт са привидно хомогенизованом грађанском масом. Већина у "демократском" систему количином гласова одлучује на бази сервираних чињеница; филтер који врши селекцију чињеница, односно производи прихватљиву "истину" јесу медији односно пропагандна машина, а ова се успоставља и одржава новцем. Плутократија је скривена иза демократског паравана — о свему се пита гласач, али тако да његова реакција буде предвидљива. Већина привидно одлучује — квантитетом; закулисна финансијска елита заиста одлучује — руковођена сопственим, себичним интересом. Демократија је, отуда, диктатура квантитета. Исполитизирана "већина" је њен инструмент а не субјект; од ње се ни не очекује схватање већ изјашњавање, тражи се и добија став а не смисао. Наметање оваквог политичког модела је примарни циљ НСП. "Грађанска" демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта. Тренд је све — врли нови свет гази оне који одбијају да каскају за њим.

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

Димитрије В. Љотић

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.

БРАНИОЦИМА ДЕМОКРАТИJЕ

Димитрије В. Љотић

Многи букачи, ухрањени погрешкама прошлих шест година, а ослобођени политичком jуговином коjа jе сад задувала, нападаjу нас као противнике демократиjе.
Jедни су наивни, а искрени обожаваоци парламентарне и либералне демократиjе, коjи не виде да ову ниjе могуће одхранити.
Други су несавесни демагози, коjи знаjу тачно шта хоће и коjи знаjу да нападаjући нас и нашу тезу управо руше jедину брану људског достоjанства, слободе и права.
Обоjима да одговоримо.

* * *
Парламентарна и либерална демократиjа jе систем тесно везан са економским системом либералног капитализма.
А оваj jе поред несумњивих користи коjе jе донео свету, дошао у претешко стање. Либерално-капиталистички систем jе увео свет у такве контрадикциjе, такве супротности, да се из њих данас не може никако цео и неокрњен извући.
Његову основну тезу: пустити да ствари иду како иду, данас не могу бранити ни наjватрениjи поборници либералне економиjе.
У целом свету она jе напуштена, и мора бити напуштена, jер су економоске супротности тако оштре да прете да се цео друштвени поредак, коjи на њима почива, сурва.
То jе нагнало Север. Амер. државе – земљу наjнеограничениjег либералног капитализма – да са одушевљењем прими наjвећу економску револуциjу Рузвелтову, коjи jе 2 августа 1933 год. завео систем диригованог капитализма.
Владе данас, ма у коjоj држави биле, приморане су дакле да управљаjу економским животом народним.
А управљати тако компликованим односима, као што jе економски живот, значи морати имати слободниjе руке, више овлашћења, него што су га имале владе до поjаве ове велике кризе либералног капитализма.
Отуда jе jасно да политички систем либералног капитализма – либерална и парламентарна демократиjа – не може бити добар за сва времена, а наjмање за ово време, у коме jе очигледно да либерални капитализам не може бити очуван и одржан.
Не само да ће због тога морати да претрпи велике измене парламентаризам, већ и сама либерална демократиjа (jер те ствари нису увек споjене – случаj Сев. Америке, коjа jе либерално-демократска, али не и парламентарна земља).
Нека се нико на нас не љути што ми овако говоримо. Не чинимо ми то да би кога љутили. Читамо ми ове ретке из велике књиге Живота, – не сисамо их из прстиjу.

* * *
Али ниjе само парламентаризам, као круна либералне демократиjе, докраjчио своjу владавину због кризе либерално-капиталистичког система, – већ, независно од тога, као политички систем, он носи у себи клицу нереда и неодговорности, па самим тим и своjе пропасти.
Он jе добро могао да функционише само у оним земљама у коjима су га носиле jаке политичке странке, у коjима jе фактички власт пак носио несумњиви вођа – диктатор.
Чим тога услова ниjе било, парламентаризам, и раниjе кад му
економска криза ниjе с друге стране копала гроб, морао jе давати слику расула државе и друштва.
Ово због тога што парламентаризам, у ствари, значи збрку власти, а самим тим неред и неодговорност.
Парламенат по природи своjоj треба да изграђуjе законе и надзирава рад владе. Међутим, он се, у парламентаризму, тога одрекао за чанак сочива, за право да његови чланови могу несметано ограничавати управну власт на таj начин, што ће стварно они ту власт у своjим краjевима да врше. Зато се посланици не интересуjу нормално за рад у Скупштини, већ се интересуjу за рад управне власти. Зато у скупштини бива закон оно што хоће влада, – и зато у министарству бива оно што хоће посланик. Зато су скупштине немоћне, а владе скучене, зато нема одговорности.
Земљи пак треба парламенат способан и самосталан, а влада одлучна и снажна.
Само тако парламенат може да изврши своj, а влада своj задатак.
Ми дакле нисмо против парламента и ако смо против парламентаризма. Напротив, jесмо за такав парламенат, коjи ће бити истински и достоjан израз правних и живих народних снага, способан да изрази општу вољу, а нарочито да одржи друге државне власти у поштовању закона у границама те изражене опште воље. То може бити пак само тако ако буде у целини изведено онакво друштвено и државно уређење, какво ми у своjим Основним Начелима и Смерницама проповедамо.

* * *
Либерална демократиjа почива на гледишту да су људи jеднаки и слободни. Она jе узела оно што би требало да буде као оно што jе већ ту, – и отуда њена заблуда и њене погрешке.
И ми знамо, и сваки то зна, да има врло мало стварно слободних људи, и да су само такви, стварно слободни људи међу собом прилично и jеднаки.
Бити слободан, значи бити независан, – а колико има, заиста,
стварно таквих?
Отуда jе либерална демократиjа у време своjе наjвеће експанзиjе забранила сва удружења (1791 године), као противна слободи и jеднакости људи, – осим, разуме се, своjих политичких клубова.
Човек, по њеном мишљењу, као слободна и jеднака jединка, има да искаже своjу вољу гласањем, при коме jе глас Петров jеднаке вредности као глас Павлов.
Ту може да буде само сметње у овим удружењима.
И отуда се, и данас, – ако се то претерано гледиште из 1791 год. одбацило, – остало само при народном телу, као jедином сретству за добиjање народних изабраника.
Зато што знамо да нису, истина, сви људи ни слободни, ни jеднаки, а ми жалимо што нису, ми стоjимо на гледишту да се избор не може ослонити само на опште и jеднако право гласа, – већ ово мора бити упућено и поправљено учешћем сталежа народних (место либерално-политичких странака) у народном одлучивању.

* * *
Ово jе наш одговор наивним, а добронамерним нашим противницима, онима коjи обожаваjу либералну и парламентарну демократиjу.
И ако jе велика њихова наивност, морамо признати да jе и њихова добронамерност велика, па се уздамо да ће нас уз припомоћ ове разумети, и тада, у наjмању руку, неће моћи да нас нападаjу као неприjатеље народних интереса.
Друкчиjи jе одговор оним несавесним демагозима, коjи све ово што смо рекли знаjу исто тако као и ми, и коjи би, кад би им то био рачун, били и много оштриjи у критици либералне и парламентарне демократиjе.
За њих ниjе никаква таjна да либерална демократиjа и парламентаризам мораjу бити дефинитивно скинути са свога пиjедестала. Циници, они управо сад либералну демократиjу употребљаваjу зато, да jе што пре скину. И да би jе што пре угушили, потребна им jе слобода.
Између њих и нас jе управо спор о наслеђу.
Ми не желимо основе људског друштва да мењамо. Ми желимо да очувамо максимум људске слободе, достоjанства и права, – и то кроз породицу, приватну инициjативу и приватну своjину, – а они то неће.
Поучени примерима ми нећемо да излаз из невоља либралног капитализма, либералне и парламентарне демократиjе, – буде ни бољшевичка, па ни икаква друга диктатура, коjа не води и неће да води рачуна о оним основним вредностима коjе ми хоћемо да очувамо.

* * *
Да резимирамо:
Ако се под демократиjом разуме такав облик владавине, коjи се заснива с jедне стране само на општем и jеднаком праву гласа, а с друге стране на парламентаризму, онда ми признаjемо отворено да смо против такве демократиjе.
Против смо, jер не брани довољно баш народне интересе, пошто иде на руку изборним фалсификатима, а тиме ствара парламенте и владе мање вредности;
Против смо, jер омогућава збрку власти, а тиме неред и неодговорност, чиме опет држава не може да изврши своjе дужности према народним интересима.
Али против смо и зато, што се таква демократиjа не може одржати; и кад бисмо и били за њу она би се срушила, jер се и њена економска основа, либерално-капиталистичка привреда, не може одржати.
Jедни коjи нам то пребацуjу jесу искрени и добронамерни.
Молимо их нека размисле о овоме што смо навели. Нека схвате да су ствари неизнемљиве овакве какве су, и да се сад ради само о томе, у целом свету, коjи ће систем да смени либералну и парламентарну демократиjу и либерално-капиталистичку привреду.
Ништа нам не користи да се ухватимо као пиjан плота за реч демократиjа, – кад jе jасно да jе таква демократиjа шимера, самообмана.
Хаjте сви искрени и добронамерни да видимо шта ће да замени оно што мора да иде. Даjте да остваримо такав систем, у коме ће интерес народне целине бити наjвиши закон, а у коме ће максимум људског достоjанства, слободе и права бити ипак очуван.
Не урадите ли, искрени и добронамерни, то – онда сте управо слепи помоћници оних других наших противника, циничних и неискрених бранилаца демократиjе, коjи у ствари о демократиjи знаjу исто тако као и ми, да се она одржати не може и коjи употребљаваjу баш слободу и демократиjу да би их што пре срушили и заменили системом, у коме ће саме исконске основе људског друштва имати да страдаjу, а с њима и оне вредности: достоjанство, слобода и право, коjе бисмо у неминовним променама хтели да очувамо.
Мислимо да нам jе реч и гласна и jасна.

''Отаџбина'', бр.75, Београд, 11. 08. 1935, стр. 1-2

Србско Свитање