НАРОД, ДРЖАВА И НАЦИЈА
(Анализа основних појмова наше савремене политичке терминологије)
У политичком и друштвеном животу поновну употребу традиционалне терминологије од почетка је пратила недоследност, нејасност и сликовитост у одређивању и разликовању основних појмова. С обзиром на ситуацију која је претходила покушајима премошћивања историјског јаза у развоју националне свести, разумљива је збрка у тумачењу и схватању појмова као што су вера, нација и држава. Међутим, нејасност у дефинисању основних термина не проистиче само из недовољне теоријске утемељености политичких начела, већ и из потребе да се недоследност и контрадикција у извођењу тих начела сакрије иза сликовито и нејасно одређених појмова. Ако се историјату развоја термина у којем они често добијају нове конотације и политичком лукавству у употреби термина дода и честа склоност ка немарном одношењу према могућим контрадикцијама у излагању, неки покушаји осветљавања овог проблема су логички и смисаоно скоро потпуно непрозирни. Зато је потребно да се изнова преиспитају и утврде општепознати и прихваћени термини и односи између њих. Овде изнесена терминологија је више смисаоно него филолошки обавезива, јер би првенствено требало да одреди релације између различитих појмова.
Становништво и народ
Под термином народ често се дефинишу или подразумевају различите ствари. Некад је реч о становништву неког краја, некад о већинском, једноставнијем делу становништва насупрот друштвеној и државној елити, некад о нацији. Овде би се под становништвом подразумевао већи број људи на једном простору истог, сличног или различитог порекла који је формирао једну или више држава, а под народом становништво истог порекла које, иако има важне елементе националне свести, још није стекло пуну самосвест преко државе.
Савремену Европу су државно–просторно поделили и организовали индоевропски народи. После Грка, две највеће и најјаче гране индоевропског порекла су Германи и Словени. Германи су учествовали у конситуисању већине европских држава. Негде су формирали властите државе из сопственог народа што је случај на подручију данашње Немачке, а негде су били најважнији конституитивни део становништва у формирању државе као што је случај са романским земљама и Енглеском.
Неке европске државе су настале из народа, а неке из становништва, тј. популације различитог порекла са германским и римским државним оквириом (Италија, Шпанија, Француска). Друге државе су настале из народа, односно из становништва јединственог порекла као што је случај са немачким државама, рукском и српском (српским) државама. Зато су неки јединствени елементи националне свести присутни код народа и пре формрања државе, док су процеси формирања јединствене свести дуготрајни и познији у државама насталим везивањем или стапањем више народа.
Држава
Одређено становништво као народ или као скуп народа формира државу као јединствено организовану целину на једном подручју са одговарајућом државном и друштвеном структуром. Пресудни фактори у формирању државе су религија државотворног народа и државотворног слоја и ратништво тј. војна организација. Са правног гледишта почетак државне власти налази се у војној организацији, јер она преко војне дисциплине, утемељује начело неједнакости. Државе увек настају из војске, јер једино ту на конкретан начин општи интереси добијају првенство над партикуларним, породичним и родовским интересима. Од врховног заповедника настаје владар, од свештенства и војног савета основна саветодавна и парламентарна тела, а од војног суда и патријархалног система кажњавања – судство и полиција. Тако се у самом процесу настајања државе конституишу основни облици законодавне, извршне и судске власти.
Преко државе, која у јединствену целину доводи разне делове становништва и различите сталеже, формира се јединствена државна свест. Та државна свест омогућује артикулисање једног народа или становништва као нације. Кад више народа формира једну нацију, државна и национална свест су истоветне (Француска, Италија...). Некада долази до стапања тих народа, а некада они остају прилично одвојени као што је случај у Великој Британији. Један народ увек тежи да формира своју јединствену државу, али у процесу конституисања једне државе често се формира и (само)укида више мањих држава тог народа. Тако је Бизмарк ујединио више немачких држава у једну државу. Важно је уочити да, иако је било више немачких држава и државних свести (Пруска, Хановер, Баварска...), оне су све изражавале немачку националну свест. Дакле, и више држава једне нације могу да изражавају јединствену националну свест. Такав је случај са преднемањићким српским државама и са Црном Гором као посебном српском државом са српском националном свесшћу. Преко државе се формира национална свест, тј. народ се доводи до самосвести, али се не подразумева да је име државе истоветно са именом нације која је формирала државу, јер Баварска је немачка исто као што је Црна Гора српска држава.
Забуну у ову логичку поделу уноси непосредно преношење модела држава–нација артикулисаног код нација формираних из више народа и етничких заједница. Онда се каже да пошто је становништво Италије формирало државу и пошто је његова национална свест италијанска, мора и становништво Црне Горе да буде посебна – црногорска нација. Овде забуну уноси погрешно разумевање значења термина, јер национална свест није искључиво везана за име државе, пошто једна нација може да формира више држава испољавајући притом само једну националну свест. Дакле, имамо два основна модела односа државе и нације. У једном, више народа или нација формира једну државу и преко ње изражава своју државну (“националну”) свест. У другом случају, кад једна нација формира више држава, тада оно што је државна свест неке од тих држава није и национална свест, већ само државна или регионална свест. Изузетак је, наравно, кад се за име државе узме виши појам, тј. опште име нације као што је био случај са деветнаестовековном Србијом. Тада је узето опште национално – народно име за државу чија је претензија била да уједини све српске крајеве. Црногорска државна свест није противречна српској државној свести као што то није ни србијанска државна свест. У деветнаестом веку смо имали две сличне државне традиције са јединственом националном свешћу и сталном тежњом ка ослобођењу и уједињењу осталих српских крајева.
Нација и национална парадигма
Под нацијом подразумевамо становништво са самосвешћу о свом јединству и повесности стеченом преко државе и државне структуре. То становништво може бити јединственог или различитог порекла. Ако је реч о различитом пореклу, национална свест је искључиво утемељена у државној форми, док у другом случају, јединствени национални садржај постоји и у више држава те нације.
Наравно, ниједна нација није проистекла искључиво из једног народа, јер је увек долазило до мешања староседелаца и досељеника. Међутим, тамо где је више аутономних националних заједница формирало једну државу, реч је о различитом пореклу становништва, јер су сви мање више организационо или процентуално заслужни за формирање државе (Француска, Италија...). Тамо где је реч о једном народу, долазило је до мешања становништва, али не толико да би јединствени, основни народни корпус био у већој мери угрожен. Такав је случај са Србима који су се мешали са другим народима, али то мешање ни у једном српском крају није угрозило јединствено словенско порекло, карактеристике и обичаје.
Пресудни фактори за конституисање нације су порекло, религија, држава, историја, територија и свест. Носиоци државотворне свести су првенствено у првом, свештеничком и другом, војном сталежу, њиховом континуитету и критеријумима утемељеним при формирању државе. Дакле, када је реч о народу, у пуну националну парадигму, спада заједничко порекло (језик, карактеристике, обичаји), религија (увек је нека од светских религија била утемељујућа при формирању државе), држава, историјски континуитет и свест о својој земљи (како митска тако и гео–стратешка). Ти основни фактори улазе у националну парадигму. Негде су једни израженији од других, нарочито кад је нација настала из становништва различитог порекла, али је основа парадигме универзална. Тако у српску парадигму улази православно Хришћанство, словенско, српско порекло, држава по монархијском, византијском узору, историја и свест о територији. Из парадигме се поступно изводе посебни и појединачни традиционални модели примерни сталежима, пословима и крајевима. Да напори једног народа не би били узалудни, свака генерација мора изнова, у новим условима да задобија своју традицију, тј. да стиче свест о континуитету. Утемељен и државотворан народ увек проверава све ново кроз традиционалне критеријуме, јер има свест о држави као свесном и интуитивном искуству низа генерација. Током историје долази до промена у деловима парадигме, али када промене постану исувише радикалне као што је случај са револуцијама, угрожава се континуитет, идентитет и витална снага нације.
Последице промена парадигме
Српска национална свест је свест о српској парадигми и зато се, у пуном смислу, Србима могу сматрати само они који имају ту свест. Екстензивно гледано, Србима се могу сматрати сви људи српског порекла. Између та два пола налази се читав спектар различитих комбинација изражених у реалном животу. Најважнија одредница српске парадигме је православна вера и њеним губљењем делови српског становништва су увек прелазили у несрпске или противсрпске етничке заједнице или нације. Тако је западна Херцеговина углавном српског порекла, али тамо сада живи становништво друге националне свести, те се оно не може ни условно сматрати српским. Постоје католици који су очували српску свест, али је обично реч о појединачним случајевима, а не о целим етничким заједницама. Шире становништво је после напуштања Православља поступно губило свест о пореклу, држави и историји. Једино је преостајала свест о територији као свом власништву и земљи предака. Муслиманско становништво српског порекла је више од католичког одступило од српске националне свести. Српска парадигма је замењена османском, Хришћанство исламом, српска државна идеја отоманском, старосрпски и грчки језик арапским. Исти је остао само говорни језик и мутно и поступно забораву предавано сећање на српско порекло. Пошто је промена парадигме била толико радикална, муслимани се не могу сматрати Србима у пуном смислу те речи, већ је могуће једино говорити о њиховом српском пореклу као о предиспозицији појединаца за повратак у српску парадигму. Тако је било много примера, нарочито у старије време, залагања и жртвовања српских муслимана за нацију из које воде порекло. Међутим, то су ипак појединачни примери и не могу да се користе генерализациом као правило за ширу етничку заједницу. Наредни ниво чине делови српског народа који су сачували националне одлике и свест о државној традицији али су посредством политичких фактора (комунизам) и засебне државне структуре која увек има тенденцију да продукује нову националну свест, изгубили пуноћу националне свести. Тако је у Црној Гори државна свест промовисана у националну и, пошто је то произвело забуну на логичко–психолошком нивоу, проглашена је црногорска нација. Међутим, пошто није у пуном смислу конституисана нова вера и пошто је очуван одређени део становништва са српском националном свешћу, сачуване су и предиспозиције за обнову националне парадигме. Неки Срби су имали југословенску државну свест, а српску националну, али се код мање образованог становништва подразумевало југословенство као најважнија национална одредица све до ратова 1991–95. Комунистичка замисао је била да се српска парадигма замени марксистичком, интернационалистичком парадигмом. Заговорници интернационационалистичке парадигме понекад заступају и националне интересе, али само привремено, и због одређених конкретних политичких интереса као што је био случај са Стаљином у ИИ светском рату. Из покушаја промене парадигме остао је слој атеизованог становништва који се, иако је имао предиспозиције, није преформуллисао у нову етничку заједницу. Постоје комунисти или бивши комунисти који себе сматрају Србима, али су по позицијама и односу према српској парадигми у ствари противници своје нације. Има, међутим, и декларисаних атеиста који и нису у пуном смислу атеисти и барем донекле прихватају неке од аспеката српске парадигме. Између те две варијанте “бивших комуниста” има мноштво различитих нијанси и типова код реал–социолошких Срба. Може се са великом сигурношћу раћи да је то најбројнији део српског становништва. За социјалистички естаблишмент је карактеристично да је у једном периоду прихватио, декларативно, спољнополитичка правила српске парадигме, према којој је, међутим, у унутрашњеполитичком плану остао на опречним или контрадикторним позицијама. Зато не треба да зачуди што је и на спољнополитичком плану дошло до испољавања истог унутрашњеполитичког интереса као примарног приликом споразумевања о положају српског народа на Балкану.
Најшире посматрано постоји становништво чисто српског порекла које је постало несрпско (хрватско, југословенско...) и са друге стране постоје странци потпуно уклопљени у српску парадигму. Реално–историјски гледано потребан је довољан корпус становништва у ком може да се посредује свест о парадигми са јединственим пореклом да би нација имала природан развој. Међутим, за национално утемељење од порекла пресудније је прихватање парадигме и учествовање у њеном извршењу – пракси.Тај модел је у монархији утемељен преко монархове супруге која је, иако обично странкиња, уклопљена у националну традицију.
Требало би уочити још један случај у ком долази до заборава порекла код ширег слоја становништва. То се догађа приликом емигрирања дела народа у сродну нацију. Тада поједине породице вишег порекла памте своје порекло али већина га предаје забораву. То је случај са пресељењима Срба у Русију и Руса у српске крајеве. При том вера остаје иста, као и државни узори, али што време више пролази заборавља се језик и конкретно прекло, јер долази до поистовећивања државне и националне свести.
Национална пракса
Народ смо дефинисали као становништво јединственог порекла које, иако има важне елементе националне свести, још није стекло пуну самосвест. Та самосвест се стиче преко државе као јединствено организоване целине са јединственом територијом и одговарајућом државном и друштвеном структуром. Зато су пресудни фактори у конституисању нација садржани у њеној парадигми – религији, пореклу, држави, историји, територији и свести. Парадигма се изражава преко културних и државних вредности једног народа као што су Црква, институције, споменици... Без културних вредности као посебних израза парадигме, национална свест остаје празна и не може на адекватан начин да артикулише националну праксу као стално задобијање традиције у новим околностима. Без оформљеног културног обрасца на основу ког се артикулише појединачно практиковање традиције од литургијске праксе до радне етике, могуће је постићи и значајне политичке и националне резултате, али је немогуће одржати их. Појединачна пракса као пракса у заједници је незаобилазна у разумевању парадигме, а једино тумачење нације из њене парадигме (из ње саме) може да омогући исправно и потпуно схватање националне свести и повесности.
Мр Борис Милосављевић
Објављено у часопису »Луча«, 1995. год.
(Анализа основних појмова наше савремене политичке терминологије)
У политичком и друштвеном животу поновну употребу традиционалне терминологије од почетка је пратила недоследност, нејасност и сликовитост у одређивању и разликовању основних појмова. С обзиром на ситуацију која је претходила покушајима премошћивања историјског јаза у развоју националне свести, разумљива је збрка у тумачењу и схватању појмова као што су вера, нација и држава. Међутим, нејасност у дефинисању основних термина не проистиче само из недовољне теоријске утемељености политичких начела, већ и из потребе да се недоследност и контрадикција у извођењу тих начела сакрије иза сликовито и нејасно одређених појмова. Ако се историјату развоја термина у којем они често добијају нове конотације и политичком лукавству у употреби термина дода и честа склоност ка немарном одношењу према могућим контрадикцијама у излагању, неки покушаји осветљавања овог проблема су логички и смисаоно скоро потпуно непрозирни. Зато је потребно да се изнова преиспитају и утврде општепознати и прихваћени термини и односи између њих. Овде изнесена терминологија је више смисаоно него филолошки обавезива, јер би првенствено требало да одреди релације између различитих појмова.
Становништво и народ
Под термином народ често се дефинишу или подразумевају различите ствари. Некад је реч о становништву неког краја, некад о већинском, једноставнијем делу становништва насупрот друштвеној и државној елити, некад о нацији. Овде би се под становништвом подразумевао већи број људи на једном простору истог, сличног или различитог порекла који је формирао једну или више држава, а под народом становништво истог порекла које, иако има важне елементе националне свести, још није стекло пуну самосвест преко државе.
Савремену Европу су државно–просторно поделили и организовали индоевропски народи. После Грка, две највеће и најјаче гране индоевропског порекла су Германи и Словени. Германи су учествовали у конситуисању већине европских држава. Негде су формирали властите државе из сопственог народа што је случај на подручију данашње Немачке, а негде су били најважнији конституитивни део становништва у формирању државе као што је случај са романским земљама и Енглеском.
Неке европске државе су настале из народа, а неке из становништва, тј. популације различитог порекла са германским и римским државним оквириом (Италија, Шпанија, Француска). Друге државе су настале из народа, односно из становништва јединственог порекла као што је случај са немачким државама, рукском и српском (српским) државама. Зато су неки јединствени елементи националне свести присутни код народа и пре формрања државе, док су процеси формирања јединствене свести дуготрајни и познији у државама насталим везивањем или стапањем више народа.
Држава
Одређено становништво као народ или као скуп народа формира државу као јединствено организовану целину на једном подручју са одговарајућом државном и друштвеном структуром. Пресудни фактори у формирању државе су религија државотворног народа и државотворног слоја и ратништво тј. војна организација. Са правног гледишта почетак државне власти налази се у војној организацији, јер она преко војне дисциплине, утемељује начело неједнакости. Државе увек настају из војске, јер једино ту на конкретан начин општи интереси добијају првенство над партикуларним, породичним и родовским интересима. Од врховног заповедника настаје владар, од свештенства и војног савета основна саветодавна и парламентарна тела, а од војног суда и патријархалног система кажњавања – судство и полиција. Тако се у самом процесу настајања државе конституишу основни облици законодавне, извршне и судске власти.
Преко државе, која у јединствену целину доводи разне делове становништва и различите сталеже, формира се јединствена државна свест. Та државна свест омогућује артикулисање једног народа или становништва као нације. Кад више народа формира једну нацију, државна и национална свест су истоветне (Француска, Италија...). Некада долази до стапања тих народа, а некада они остају прилично одвојени као што је случај у Великој Британији. Један народ увек тежи да формира своју јединствену државу, али у процесу конституисања једне државе често се формира и (само)укида више мањих држава тог народа. Тако је Бизмарк ујединио више немачких држава у једну државу. Важно је уочити да, иако је било више немачких држава и државних свести (Пруска, Хановер, Баварска...), оне су све изражавале немачку националну свест. Дакле, и више држава једне нације могу да изражавају јединствену националну свест. Такав је случај са преднемањићким српским државама и са Црном Гором као посебном српском државом са српском националном свесшћу. Преко државе се формира национална свест, тј. народ се доводи до самосвести, али се не подразумева да је име државе истоветно са именом нације која је формирала државу, јер Баварска је немачка исто као што је Црна Гора српска држава.
Забуну у ову логичку поделу уноси непосредно преношење модела држава–нација артикулисаног код нација формираних из више народа и етничких заједница. Онда се каже да пошто је становништво Италије формирало државу и пошто је његова национална свест италијанска, мора и становништво Црне Горе да буде посебна – црногорска нација. Овде забуну уноси погрешно разумевање значења термина, јер национална свест није искључиво везана за име државе, пошто једна нација може да формира више држава испољавајући притом само једну националну свест. Дакле, имамо два основна модела односа државе и нације. У једном, више народа или нација формира једну државу и преко ње изражава своју државну (“националну”) свест. У другом случају, кад једна нација формира више држава, тада оно што је државна свест неке од тих држава није и национална свест, већ само државна или регионална свест. Изузетак је, наравно, кад се за име државе узме виши појам, тј. опште име нације као што је био случај са деветнаестовековном Србијом. Тада је узето опште национално – народно име за државу чија је претензија била да уједини све српске крајеве. Црногорска државна свест није противречна српској државној свести као што то није ни србијанска државна свест. У деветнаестом веку смо имали две сличне државне традиције са јединственом националном свешћу и сталном тежњом ка ослобођењу и уједињењу осталих српских крајева.
Нација и национална парадигма
Под нацијом подразумевамо становништво са самосвешћу о свом јединству и повесности стеченом преко државе и државне структуре. То становништво може бити јединственог или различитог порекла. Ако је реч о различитом пореклу, национална свест је искључиво утемељена у државној форми, док у другом случају, јединствени национални садржај постоји и у више држава те нације.
Наравно, ниједна нација није проистекла искључиво из једног народа, јер је увек долазило до мешања староседелаца и досељеника. Међутим, тамо где је више аутономних националних заједница формирало једну државу, реч је о различитом пореклу становништва, јер су сви мање више организационо или процентуално заслужни за формирање државе (Француска, Италија...). Тамо где је реч о једном народу, долазило је до мешања становништва, али не толико да би јединствени, основни народни корпус био у већој мери угрожен. Такав је случај са Србима који су се мешали са другим народима, али то мешање ни у једном српском крају није угрозило јединствено словенско порекло, карактеристике и обичаје.
Пресудни фактори за конституисање нације су порекло, религија, држава, историја, територија и свест. Носиоци државотворне свести су првенствено у првом, свештеничком и другом, војном сталежу, њиховом континуитету и критеријумима утемељеним при формирању државе. Дакле, када је реч о народу, у пуну националну парадигму, спада заједничко порекло (језик, карактеристике, обичаји), религија (увек је нека од светских религија била утемељујућа при формирању државе), држава, историјски континуитет и свест о својој земљи (како митска тако и гео–стратешка). Ти основни фактори улазе у националну парадигму. Негде су једни израженији од других, нарочито кад је нација настала из становништва различитог порекла, али је основа парадигме универзална. Тако у српску парадигму улази православно Хришћанство, словенско, српско порекло, држава по монархијском, византијском узору, историја и свест о територији. Из парадигме се поступно изводе посебни и појединачни традиционални модели примерни сталежима, пословима и крајевима. Да напори једног народа не би били узалудни, свака генерација мора изнова, у новим условима да задобија своју традицију, тј. да стиче свест о континуитету. Утемељен и државотворан народ увек проверава све ново кроз традиционалне критеријуме, јер има свест о држави као свесном и интуитивном искуству низа генерација. Током историје долази до промена у деловима парадигме, али када промене постану исувише радикалне као што је случај са револуцијама, угрожава се континуитет, идентитет и витална снага нације.
Последице промена парадигме
Српска национална свест је свест о српској парадигми и зато се, у пуном смислу, Србима могу сматрати само они који имају ту свест. Екстензивно гледано, Србима се могу сматрати сви људи српског порекла. Између та два пола налази се читав спектар различитих комбинација изражених у реалном животу. Најважнија одредница српске парадигме је православна вера и њеним губљењем делови српског становништва су увек прелазили у несрпске или противсрпске етничке заједнице или нације. Тако је западна Херцеговина углавном српског порекла, али тамо сада живи становништво друге националне свести, те се оно не може ни условно сматрати српским. Постоје католици који су очували српску свест, али је обично реч о појединачним случајевима, а не о целим етничким заједницама. Шире становништво је после напуштања Православља поступно губило свест о пореклу, држави и историји. Једино је преостајала свест о територији као свом власништву и земљи предака. Муслиманско становништво српског порекла је више од католичког одступило од српске националне свести. Српска парадигма је замењена османском, Хришћанство исламом, српска државна идеја отоманском, старосрпски и грчки језик арапским. Исти је остао само говорни језик и мутно и поступно забораву предавано сећање на српско порекло. Пошто је промена парадигме била толико радикална, муслимани се не могу сматрати Србима у пуном смислу те речи, већ је могуће једино говорити о њиховом српском пореклу као о предиспозицији појединаца за повратак у српску парадигму. Тако је било много примера, нарочито у старије време, залагања и жртвовања српских муслимана за нацију из које воде порекло. Међутим, то су ипак појединачни примери и не могу да се користе генерализациом као правило за ширу етничку заједницу. Наредни ниво чине делови српског народа који су сачували националне одлике и свест о државној традицији али су посредством политичких фактора (комунизам) и засебне државне структуре која увек има тенденцију да продукује нову националну свест, изгубили пуноћу националне свести. Тако је у Црној Гори државна свест промовисана у националну и, пошто је то произвело забуну на логичко–психолошком нивоу, проглашена је црногорска нација. Међутим, пошто није у пуном смислу конституисана нова вера и пошто је очуван одређени део становништва са српском националном свешћу, сачуване су и предиспозиције за обнову националне парадигме. Неки Срби су имали југословенску државну свест, а српску националну, али се код мање образованог становништва подразумевало југословенство као најважнија национална одредица све до ратова 1991–95. Комунистичка замисао је била да се српска парадигма замени марксистичком, интернационалистичком парадигмом. Заговорници интернационационалистичке парадигме понекад заступају и националне интересе, али само привремено, и због одређених конкретних политичких интереса као што је био случај са Стаљином у ИИ светском рату. Из покушаја промене парадигме остао је слој атеизованог становништва који се, иако је имао предиспозиције, није преформуллисао у нову етничку заједницу. Постоје комунисти или бивши комунисти који себе сматрају Србима, али су по позицијама и односу према српској парадигми у ствари противници своје нације. Има, међутим, и декларисаних атеиста који и нису у пуном смислу атеисти и барем донекле прихватају неке од аспеката српске парадигме. Између те две варијанте “бивших комуниста” има мноштво различитих нијанси и типова код реал–социолошких Срба. Може се са великом сигурношћу раћи да је то најбројнији део српског становништва. За социјалистички естаблишмент је карактеристично да је у једном периоду прихватио, декларативно, спољнополитичка правила српске парадигме, према којој је, међутим, у унутрашњеполитичком плану остао на опречним или контрадикторним позицијама. Зато не треба да зачуди што је и на спољнополитичком плану дошло до испољавања истог унутрашњеполитичког интереса као примарног приликом споразумевања о положају српског народа на Балкану.
Најшире посматрано постоји становништво чисто српског порекла које је постало несрпско (хрватско, југословенско...) и са друге стране постоје странци потпуно уклопљени у српску парадигму. Реално–историјски гледано потребан је довољан корпус становништва у ком може да се посредује свест о парадигми са јединственим пореклом да би нација имала природан развој. Међутим, за национално утемељење од порекла пресудније је прихватање парадигме и учествовање у њеном извршењу – пракси.Тај модел је у монархији утемељен преко монархове супруге која је, иако обично странкиња, уклопљена у националну традицију.
Требало би уочити још један случај у ком долази до заборава порекла код ширег слоја становништва. То се догађа приликом емигрирања дела народа у сродну нацију. Тада поједине породице вишег порекла памте своје порекло али већина га предаје забораву. То је случај са пресељењима Срба у Русију и Руса у српске крајеве. При том вера остаје иста, као и државни узори, али што време више пролази заборавља се језик и конкретно прекло, јер долази до поистовећивања државне и националне свести.
Национална пракса
Народ смо дефинисали као становништво јединственог порекла које, иако има важне елементе националне свести, још није стекло пуну самосвест. Та самосвест се стиче преко државе као јединствено организоване целине са јединственом територијом и одговарајућом државном и друштвеном структуром. Зато су пресудни фактори у конституисању нација садржани у њеној парадигми – религији, пореклу, држави, историји, територији и свести. Парадигма се изражава преко културних и државних вредности једног народа као што су Црква, институције, споменици... Без културних вредности као посебних израза парадигме, национална свест остаје празна и не може на адекватан начин да артикулише националну праксу као стално задобијање традиције у новим околностима. Без оформљеног културног обрасца на основу ког се артикулише појединачно практиковање традиције од литургијске праксе до радне етике, могуће је постићи и значајне политичке и националне резултате, али је немогуће одржати их. Појединачна пракса као пракса у заједници је незаобилазна у разумевању парадигме, а једино тумачење нације из њене парадигме (из ње саме) може да омогући исправно и потпуно схватање националне свести и повесности.
Мр Борис Милосављевић
Објављено у часопису »Луча«, 1995. год.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.