НАРОД И РЕЖИМ
Запамтили смо извесно стање у коме се угодност материjалног живота такмичила са животном ведрином. Везуjемо те приjатне успомене за тадашње политичке методе и облике. И склони смо протумачити да су угодност и ведрина биле последица оних облика и метода.
Зато jе многим људима у данашња, заиста тешка времена, на уснама питање: хоће ли се то старо вратити? Кад? Зашто већ ниjе ту? – Има много људи коjи су, и данас, склони поверовати да би многе тешкоће ишчезле, кад би неким указом или прогласом било враћено оно што су изгубили.
Оваj чланак посвећуjемо онима коjи тако питаjу. А и онима, коjи мисле "савремениjе", али сматраjу да jе сваки режим "jаке руке" бољи од оних коjи су у прошлости били.
I
Ниjе сваки политички облик добар за сва времена и све народе. Jедан и исти облик, у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити код истог народа, исти режим, у разна времена може имати исте последице. Jер jе политички облик, начин владања, режим, само оквир, форма, да тако кажемо за читав низ друштвених стварности.
Садржина у држави (народ са своjим карактерним, менталним и културним особинама и односима, земља, клима) ниjе безоблична, као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицаj режим врши на њу, али макакав био таj притисак, друштвене стварности успеваjу, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онаj облик коjи им боље одговара. Jер jе утицаj ових на режим далеко већи и траjниjи, него утицаj режима на њих.
Отуда се мора закључити да су политички облици променљиви, и да нарочито зависе од поменуте друштвене стварности.
II
Ми данас живимо у наjбурниjем историjском времену, коjе jе људска повесница, од Сеобе народа на овамо забележила.
Пред нашим очима су се распрскавала, у трен ока, као ватромети, огромна материjална богатства, вековима гомилана, – друга опет, као мехурови од сапунице су, као у сну, расла и надимала се, да би их за трен ока нестало. Нове државе ничу, а старе се сурваваjу, као куле од карата, – или покушаваjу битну измену чак и друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо дотле за чврсту основу држали. Чак и у тако званим егзактним наукама остало jе мало непоколебаног, а да не говоримо о онима коjе ни пре нису смеле да се назову непроменљивим. Вишевековни обичаjи и мишљења, и други, коjима се старост не да сагледати, за неколико година биваjу порушени.
Огромне jе напретке наука постигла. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. Човечанство jе учинило наjвећи напор да управља своjом судбином. Никад се више ниjе, међутим, показало колико jе у томе немоћно. Споразумевања су свакодневна, а краjа нема неспоразумима. Као да смо постали играчке у рукама наших сопствених материjалних и моралних творевина.
Ако човек пореди мишљења, веровања, обичаjе и односе данашње са онима од пре двадесет година, мора се зачудити да се тако дубока промена могла за тако кратко време десити. – Кад jе jедан младић пре двадесет година читао сатире Jувеналове, ниjе веровао да jе оно, што се у њима описуjе, могло заиста постоjати. Као зрео човек доживео jе да данас то гледа своjим очима.
Нисмо у стању рећи краj овог збивања. Само можемо да прикажемо његов садашњи изглед.
Нити можемо рећи колико ће то све траjати. Са сигурношћу само можемо тврдити да, озбиром на огромност заталасане масе, мора протећи релативно много времена док се не дође до извесне равнотеже, до оне сређености, коjу су запамтили они што помињу "стара добра времена".
Ко ниjе дубоко схватио сву трагику времена у коме живимо, нека нас даље у нашем излагању не прати. Наше слабе речи ништа неће моћи да му кажу, ако му већ огромни догађаjи, коjи су се пред његовим очима одиграли, нису ништа рекли.
III
Тако дубоко промењене друштвене прилике, готово свиjу народа, нашле су се у политичким оквирима, удешеним према приликама коjих већ ниjе било. Новостворене друштвене силе нису могле да се задовоље старим политичким оквиром. У свакоj оваквоj држави настали су потреси и покрети, – и политички облик се морао прилагодити новом стању.
У ком би правцу могли облици владања и методи да се измене у тако бурним приликама кад већ мораjу да се мењаjу? У коме, ако не у правцу проширења државне улоге и jачања државне власти. И ми томе баш и присуствуjемо?
Пре неки дан jе шеф италиjанске владе рекао, описуjући ову поjаву: "држава jе повратила своjа права". То ниjе тачна реч. Државе данас узимаjу улоге коjе им нису припадале. Отимаjу права коjа су изгледала неприкосновена. Све мање има места слободном, ненадзираном и нерегулисаном развиjању личности или друштвених односа.
То се збива на наше очи скоро у свим цивилизованим државама. Ако по где-где, то jош ниjе испољено, многи потреси показуjу да ће сутра већ то бити.
Ако погледамо Европу и Сев. Америку коjе по броjу душа обухватаjу преко трећине целог човечанства, и то оног са врха цивилизациjе, видећемо да jедва jедна шестина насеља живи под оним режимима коjе смо научили да сматрамо нормалним. И свуда су државе, односно њихови носиоци, без отпора, jедним револуционарним актом узели улоге и права коjа им, у очи тога дана, нису припадали.
Не могу се ове поjаве, дакле, сматрати као последица случаjа или чиjе ћуди. Мора се из ове универзалне поjаве закључити да jе њен узрок нешто много општиjе и дубље него што би били случаj или ћуд.
IV
Нико нека не мисли да овакви режими, ауторитативни, "jаке руке", неодговорни и неконтролисани, нису везани никаквим законима, jер сваки закон могу по своjоj вољи да измене.
Природа ствари – таj наjмоћниjи законодавац – оваквим режимима поставља изванредно тешке законе. И само они коjи те законе испуне могу се сматрати за успехе. Остали доживљаваjу слом.
Ове услове, дакле, мораjу овакви режими да испуне да би успели:
1. Изванредно познавање стварних прилика и њихових развоjних могућности;
2. Разумна одлучност и доследност;
3. Развиjено осећање истине и правде;
4. Апсолутна материjална незаинтересованост;
5. Служење навjећем добру целине.
У парламентарном поретку тежња режима била jе управљена на добиjање такозваног поверења. Овде jе потребно више од поверења. Овакви режими не успеваjу без одушевљења.
* * *
Кад прегледамо наброjане услове, чини нам се да су тако тешки, да успелих режима може мало и бити.
Међутим, ти услови нису измишљени. Сваки ко се нагне над суштином ствари, пронаћиће их тамо.
Ту jе и правична природа ствари: Само у изузетно тешким временима, као данас, поjављуjе се потреба за оваквим режимима.
Зло би било, ако се ни тада ови услови не би могли испунити.
Отаџбина, бр.6, Београд, 01. 04. 1934, стр.1
Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: "Правда држи земљу и градове". Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: "Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу". Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: "Jунаштво jе цар зла свакоjега". Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: "Покорну главу сабља не сече". Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш Владар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих "наших људи", – "наших", jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, "нашоj" странци "нашоj" котериjи или "нашоj" клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.
Збор, бр. 8, Београд, март 1935, стр.1-2
Запамтили смо извесно стање у коме се угодност материjалног живота такмичила са животном ведрином. Везуjемо те приjатне успомене за тадашње политичке методе и облике. И склони смо протумачити да су угодност и ведрина биле последица оних облика и метода.
Зато jе многим људима у данашња, заиста тешка времена, на уснама питање: хоће ли се то старо вратити? Кад? Зашто већ ниjе ту? – Има много људи коjи су, и данас, склони поверовати да би многе тешкоће ишчезле, кад би неким указом или прогласом било враћено оно што су изгубили.
Оваj чланак посвећуjемо онима коjи тако питаjу. А и онима, коjи мисле "савремениjе", али сматраjу да jе сваки режим "jаке руке" бољи од оних коjи су у прошлости били.
I
Ниjе сваки политички облик добар за сва времена и све народе. Jедан и исти облик, у исто време, код разних народа, неће дати исте резултате. Нити код истог народа, исти режим, у разна времена може имати исте последице. Jер jе политички облик, начин владања, режим, само оквир, форма, да тако кажемо за читав низ друштвених стварности.
Садржина у држави (народ са своjим карактерним, менталним и културним особинама и односима, земља, клима) ниjе безоблична, као течност, па да се помири са сваким обликом. Велики утицаj режим врши на њу, али макакав био таj притисак, друштвене стварности успеваjу, после дужег или краћег времена, да политичким режимима даду онаj облик коjи им боље одговара. Jер jе утицаj ових на режим далеко већи и траjниjи, него утицаj режима на њих.
Отуда се мора закључити да су политички облици променљиви, и да нарочито зависе од поменуте друштвене стварности.
II
Ми данас живимо у наjбурниjем историjском времену, коjе jе људска повесница, од Сеобе народа на овамо забележила.
Пред нашим очима су се распрскавала, у трен ока, као ватромети, огромна материjална богатства, вековима гомилана, – друга опет, као мехурови од сапунице су, као у сну, расла и надимала се, да би их за трен ока нестало. Нове државе ничу, а старе се сурваваjу, као куле од карата, – или покушаваjу битну измену чак и друштвене основе. Њиха нам се под ногама све што смо дотле за чврсту основу држали. Чак и у тако званим егзактним наукама остало jе мало непоколебаног, а да не говоримо о онима коjе ни пре нису смеле да се назову непроменљивим. Вишевековни обичаjи и мишљења, и други, коjима се старост не да сагледати, за неколико година биваjу порушени.
Огромне jе напретке наука постигла. Савладали смо простор и време, бар ово везано за нашу куглу. Човечанство jе учинило наjвећи напор да управља своjом судбином. Никад се више ниjе, међутим, показало колико jе у томе немоћно. Споразумевања су свакодневна, а краjа нема неспоразумима. Као да смо постали играчке у рукама наших сопствених материjалних и моралних творевина.
Ако човек пореди мишљења, веровања, обичаjе и односе данашње са онима од пре двадесет година, мора се зачудити да се тако дубока промена могла за тако кратко време десити. – Кад jе jедан младић пре двадесет година читао сатире Jувеналове, ниjе веровао да jе оно, што се у њима описуjе, могло заиста постоjати. Као зрео човек доживео jе да данас то гледа своjим очима.
Нисмо у стању рећи краj овог збивања. Само можемо да прикажемо његов садашњи изглед.
Нити можемо рећи колико ће то све траjати. Са сигурношћу само можемо тврдити да, озбиром на огромност заталасане масе, мора протећи релативно много времена док се не дође до извесне равнотеже, до оне сређености, коjу су запамтили они што помињу "стара добра времена".
Ко ниjе дубоко схватио сву трагику времена у коме живимо, нека нас даље у нашем излагању не прати. Наше слабе речи ништа неће моћи да му кажу, ако му већ огромни догађаjи, коjи су се пред његовим очима одиграли, нису ништа рекли.
III
Тако дубоко промењене друштвене прилике, готово свиjу народа, нашле су се у политичким оквирима, удешеним према приликама коjих већ ниjе било. Новостворене друштвене силе нису могле да се задовоље старим политичким оквиром. У свакоj оваквоj држави настали су потреси и покрети, – и политички облик се морао прилагодити новом стању.
У ком би правцу могли облици владања и методи да се измене у тако бурним приликама кад већ мораjу да се мењаjу? У коме, ако не у правцу проширења државне улоге и jачања државне власти. И ми томе баш и присуствуjемо?
Пре неки дан jе шеф италиjанске владе рекао, описуjући ову поjаву: "држава jе повратила своjа права". То ниjе тачна реч. Државе данас узимаjу улоге коjе им нису припадале. Отимаjу права коjа су изгледала неприкосновена. Све мање има места слободном, ненадзираном и нерегулисаном развиjању личности или друштвених односа.
То се збива на наше очи скоро у свим цивилизованим државама. Ако по где-где, то jош ниjе испољено, многи потреси показуjу да ће сутра већ то бити.
Ако погледамо Европу и Сев. Америку коjе по броjу душа обухватаjу преко трећине целог човечанства, и то оног са врха цивилизациjе, видећемо да jедва jедна шестина насеља живи под оним режимима коjе смо научили да сматрамо нормалним. И свуда су државе, односно њихови носиоци, без отпора, jедним револуционарним актом узели улоге и права коjа им, у очи тога дана, нису припадали.
Не могу се ове поjаве, дакле, сматрати као последица случаjа или чиjе ћуди. Мора се из ове универзалне поjаве закључити да jе њен узрок нешто много општиjе и дубље него што би били случаj или ћуд.
IV
Нико нека не мисли да овакви режими, ауторитативни, "jаке руке", неодговорни и неконтролисани, нису везани никаквим законима, jер сваки закон могу по своjоj вољи да измене.
Природа ствари – таj наjмоћниjи законодавац – оваквим режимима поставља изванредно тешке законе. И само они коjи те законе испуне могу се сматрати за успехе. Остали доживљаваjу слом.
Ове услове, дакле, мораjу овакви режими да испуне да би успели:
1. Изванредно познавање стварних прилика и њихових развоjних могућности;
2. Разумна одлучност и доследност;
3. Развиjено осећање истине и правде;
4. Апсолутна материjална незаинтересованост;
5. Служење навjећем добру целине.
У парламентарном поретку тежња режима била jе управљена на добиjање такозваног поверења. Овде jе потребно више од поверења. Овакви режими не успеваjу без одушевљења.
* * *
Кад прегледамо наброjане услове, чини нам се да су тако тешки, да успелих режима може мало и бити.
Међутим, ти услови нису измишљени. Сваки ко се нагне над суштином ствари, пронаћиће их тамо.
Ту jе и правична природа ствари: Само у изузетно тешким временима, као данас, поjављуjе се потреба за оваквим режимима.
Зло би било, ако се ни тада ови услови не би могли испунити.
Отаџбина, бр.6, Београд, 01. 04. 1934, стр.1
СМИСАО НАШЕ БОРБЕ
Самостално излазимо пред народ Краљевине Jугославиjе. Иако jе то под садашњим изборним законом врло тешка ствар, ми смо тако морали да учинимо. Доста jе у нашоj шеснаестогодишњоj историjи било безначелности и програмске неодређености, цењкања и погађања, продаjе и куповине. Са осталим честитим светом осећамо да се с таквим радом мора престати. Мора се поћи новим путем. Али када се иде новим путем, онда се то мора и доказати. Лако jе доћи до мандата. Зато не треба ни вредности, ни заслуга. Довољно jе послужити се старим методама безначелности, довољно jе бити без програма – довољно jе везати се за владу. Али шта ће бити од новог пута тада? Не може се ићи новим путем а служити се старим методама и бити надахнут старим духом. Нови дух, нови методи и нови пут не могу доћи, и неће доћи сами од себе, већ их у наш државни и народни живот може увести само истраjна, непомирљива и пожртвована борба. Зато смо морали као борци за нови дух за нове методе и нови пут да примимо борбу под изузетно тешким условима. Jер ниjе борац ко не може да прими такву борбу. Боримо се пре свега за друкчиjе схаватање политике. У народу jе ова реч добила значење нечег лажног, љигавог и прљавог. Политика jе – почео jе народ већ одавна мислити – каљуга у задњем делу сељачког дворишта, коjа jе сељачком газдинству потребна, али нити jе чиста, нити jе пристоjна ствар. Прва последица таквог схватања била jе у томе, што jе огромни броj честитих људи мислио да му у политици ниjе место, као што чисти и пристоjно одевени људи гледаjу да ни близу поред каљуге не пролазе. Друга последица таквог схватања била jе да jе онаj броj честитих људи, коjи се ипак нашао у политици, био преплављен и наткриљен од оних по чиjем jе раду народ и донео овакав своj суд о политици. А трећа и наjтежа последица оваквог схватања била jе: полако, али стално умањење народне моралне главнице. Народ jе губио веру у старе моралне вредности. Отпочела се честитост и лична исправност сматрати препреком за напредовање у животу. Пре овог времена, у тешком ропству, народ jе дошао до уверења: "Правда држи земљу и градове". Сад пак, гледаjући безакоње и неправду, не зна више шта да мисли. Пре овог времена, народ jе дошао до уверења, у мукама и сиротињи: "Боље ти jе изгубити главу, Него своjу огрешити душу". Сад jе пак, гледаjући толике jавне и бестидне примере,народ отпочео да веруjе, да jе раниjе грешио што се потсмевао циганину коме jе црн образ али пуна торба. Пре овог времена, у љутим борбама, народ jе дошао до уверења, и то кроз уста jедног великог песника и изразио: "Jунаштво jе цар зла свакоjега". Сад jе пак, гледаjући кукавичлук, отпочео да веруjе да jе опет грешио што jе као потсмешицу говорио: "Покорну главу сабља не сече". Из овакво наопаког духовног осиромашавања настало jе одабирање на горе. Сав jавни живот, не само држава и државна управа, полако jе и стално допадао у руке: горим, а не бољим, – слабиjим, а не jачим, – неспособниjим а не способниjим. Ми хоћемо да престане даље морално пропадање народа. Хоћемо да се врати част раниjим високим народним уверењима. Зато мора престати веровање да jе политика брлог и каљуга. Зато мора престати схватање да jе политика уживање и пировање. Зато мора настати широм нашег народа схватање да jе политика мучна борба и часна служба, у коjоj се не може уживати, а jош мање богатити. Зато се мора за власт везати таква одговорност, да сви слабићи и кукавице, сви неваљалци и користољупци, као некад с фронта, побегну у позадину, где им jе до сад било место. Ето то jе први и основни смисао наше борбе. Боримо се затим за општенародну и државну политику, а против политике странака, котериjа и клика. Шеснаест година у земљи, изузев спољних односа и воjске, ми немамо општенародне и државне политике, већ политику странака, котериjа и клика. Дошло jе дотле да се ни наjмања ствар у држави ниjе могла решити без препоруке и заузимања странке, котериjе или клике. Права су добиjана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Дужности су избегаване и одговорност скидана не по закону, већ по препорукама утицаjних. Само jе тако jедно питање општенародног и државног интереса могло бити решено корисно, ако jе у томе нашла свог интереса утицаjна странка, котериjа или клика. Обратно, ако утицаjна странка, котериjа или клика нису за решавање jедног питања од општенародног и државног интереса имале свог интереса, преко њега се прелазило као да не постоjи, – или се проналазили изговори, или разни пролазни лекови. Могао jе jедан државни службеник водити рачуна о општенародним и државним интересима, али ако ниjе притом, и пре свега, водио рачуна о интересима утицаjне странке, котериjе или клике, не само да ниjе могао да напредуjе не само да ниjе могао ни своjе дотадање место да сачува, већ jе бивао прогоњен. А то све значи, да ми за ових шеснаест година нисмо имали праву и сталну општенародну и државну политику, већ су Jугославиjом управљале страначке, котериjске или кликашке политике. Ово jе разумео и покоjни наш Владар. Његов гест у jануару 1929 године у томе jе баш и одговорио народним надама, што jе цео народ био сит те друге политике, а сви жудни и жедни jедне праве и сталне општенародне и државне политике. И у извођењу те замисли показало се међутим, колико су страначке, котериjске и кликашке везе моћне. Jер ни тако моћна заузимања нису била у стању да им пресеку владавину. Немање такве општенародне и државне политике уродило jе многим тешким последицама. Широм земље наше овакво управљање посеjало jе огорчење и незадовољства. Данас jе то семе већ отпочело да доноси плодове. Данас наш народ, благодарећи оваквоj управи, ниjе довољно уjедињен и сакупљен. И ми смо за народно jединство. Али отсуство општенародне и државне политике ће од jедног народа направити више народа. А права и стална општенародна политика би од више народа направила током времена jедан народ. То треба да знаjу сви коjима jе заиста стало до jединства народног и државног. Jугославиjа jе као огроман брод на коjи се укрцало петнаест милиона путника, и то не од jедне станице до друге, већ од рођења до смрти, – и то не само они, већ и гробови њихових предака и колевке њиховог потомства. Руководити тим бродом и судбином његових путника, пазити га од ветрова и бура, – чувати га од судара и скривених стена, – обезбедити том огромном броjу путника мир, правду и благостање, jесте задатак општенародне и државне политике. Руководити тим бродом и судбином његових путника, без одређеног правца и циља, од случаjа до случаjа, водећи рачуна о томе, шта захтеваjу интреси поjединих "наших људи", – "наших", jер припадаjу jедном посебном кругу људи на том броду, "нашоj" странци "нашоj" котериjи или "нашоj" клики, – jесте та друга политика коjом се Jугославиjом управљало скоро непрестано за ових шеснаест година. Борити се за победу прве и праве политике jесте други смисао наше борбе. У друштвеном и привредном погледу ми се боримо да народ узме своjе послове у своjе руке. Сад jе народ у том погледу као недорасли малолетник – коме jе старалац држава. А ми тражимо прво, да се у овом погледу општа народна и државна политика не замишља и не изграђуjе без активног учешћа претставника народног сталешког уређења. И мртва гора, по народноj мудрости, плаче од невештва. Како неће плакати живи организам народно-друштвеног живота и привреде, кад на њима отпочне да врши своjе добронамерне огледе државна бирократиjа? Али и кад jе вешта и добронамерна, туђа помоћ jе слаба помоћ. Народне снаге се не могу развити ни у друштвеном, ни у привредном погледу док он не стане на своjе ноге и те послове не узме у своjе руке, – док и ту не буде испуњено начело самопомоћи. Држави припада над свим тим огрмним подручjем право надзора у оквиру друштвеног и привредног плана, а тиме и право сређивања међусталешких односа. У овом погледу се jош боримо да се државна политика не раздвоjи од друштвеног и привредног народног живота. Сад jе то раздвоjено. Сад се мисли да постоjи нека чиста политика коjа нема везе са друштвеним и привредним питањима, – па се тако и ради. Данас долазе, чак и путем народног избора, на наjвиша места људи коjи немаjу никакве везе, а самим тим, ни познавања стварних друштвених и привредних народних прилика. Ми се боримо за остварење таквог устроjства политичког, у коме би то било онемогућено. Дубоко смо уверени да многе данашње тешкоће, друштвене и привредне не би ни постоjале, кад би ово било остварено. То jе трећи смисао наше борбе. Боримо се, наjзад, иако изгледа да живимо у неjуначком времену, jер веруjемо: Да Jугославиjа има много синова коjи исто овако мисле, безусловно су предани оваквим циљевима, готови су на жртву и имаjу заjедничку веру у победу. Да с таквом снагом нема тешкоћа коjе се не би савладале. А та вера jе четврти и последњи смисао наше борбе.
Збор, бр. 8, Београд, март 1935, стр.1-2
НЕ КЛАСА, НЕГО НАЦИЈА!
Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо – онаj наjнесебичниjи део – мршти се кад се говори о Отаџбини.
Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да Национална историjа – има звук прапорца – коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.
Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.
Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.
Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!
Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне. Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.
Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.
Нациjа jе расно-историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима. Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе – онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.
Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?
* * *
Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су историjско-масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских збивања.
Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну политику, да бољшевичка Русиjа води националну – jер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.
Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, – пролетера и домаћина тесно везани за интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави – тако би било. А камо ли овако.
Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса.
* * *
Несрећан смо ми народ до сад били. Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. – Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално-правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. – Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. – Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.
А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.
Отаџбина, бр. 16, Београд, 10. 06. 1934, стр. 1
Наjвећи и наjбољи део наше универзитетске омладине, по многим обавештењима коjа добиjамо – онаj наjнесебичниjи део – мршти се кад се говори о Отаџбини.
Налази да jе Отаџбина и сувише мали олтар да би на њему могао да се распали огањ њиховог одушевљења. Веруjе да jе Нациjа недовољно узвишен субjект историjске судбине. Мисли да Национална историjа – има звук прапорца – коjи њену душу не може испунити. Говори о човеку, човечанству и међународности с одушевљењем. Уверена jе да права историjа почиње од Карла Маркса.
Ми се не чудимо томе. Омладина – она права: напон, лепота и жар – мање но ико може без одушевљења. Одушевљење jе животни закон. А ако jе омладина омладина, онда она мора у себи таj животни закон више од свиjу других да осећа. И како наша данашњица ниjе лепа и не може никога да одушеви, то jе разумљиво што она тражи изван наше данашњице предмете коjе сматра достоjниjим свог пожртвованог пламена.
Али ако се тоj поjави не чудимо, не значи да jе можемо примити и одобрити. На против. Сасвим отворено, морамо замерити овоj младости што у самоj себи ниjе нашла довољно снаге да спречи овакву своjу реакциjу на наше садашње прилике.
Данас ниjе вечност. То jе заиста само тренутак. И наш став према тако великим стварима као што jе Нациjа и њена судбина не може бити одређен нашим тренутним приликама. Прави човек – а младост свакако има оправдану амбициjу да jоj прави човек буде мерило – се ни према мањим стварима не опредељуjе из сићушног става, већ из орловске перспективе. Ако нелепа данашњица наша не може да нас одушеви, радимо с одушевљењем на њеноj поправци. Али не окрећимо главу од ње! Не бежимо од своjе дужности!
Нек се не мисли да ми не видимо драму опште човечанске историjе од историjе националне. Боjимо се чак и да кажемо колико смо дубоко свесни њене реалности. Али ми jе сагледамо и у њеном обиму и по њеноj садржини. И не само да нам национална историjа не смета да опште човечанску схватимо, већ нас баш она и помаже у томе.
Нациjе су наjмање историjске jединице у општоj историjи људског рода. И то не по нашоj вољи, већ по природи ствари. Нико не може утицати на историjу човечанства друкчиjе него преко историjе нациjе. Нациjа jе дакле наjмања маса чиjи jе покрет релевантан у људскоj историjи.
Нациjа jе расно-историjска стварност. Свака нациjа. И свака jош као таква нова развоjна могућност човечанства, jер jе нов могући утицаj jедног новог израза. И национална историjа ниjе ништа друго но тражење тог израза одговараjућег националним развоjним могућностима. Грех jе дакле против човечанства осиромашење његове историjе и његове физиономиjе – онакав став добре наше омладине према своjоj нациjи и своjоj историjи.
Ко jе истински грађанин света мора желети да свака нациjа дође до свог наjвишег израза, да испуни меру своjих развоjних могућности. Како онда да своjоj нациjи то исто не пожели и свом снагом не осети таj дуги процес што се зове историjа његовог народа?
* * *
Говори се да су класе стварност и да идентичношћу интереса и животних услова класа прелази границе нациjа и везуjе припаднике исте класе разних нациjа тако, да ове класе треба да су историjско-масовне jединице, а материjални интереси и услови мотиви свих историjских збивања.
Можда би се рационално могло некако друштво такво и направити. Али данас ниjе такво. И живот ниjе рационалан. И не видимо кад ће то бити. Ни како ће. Сигурни смо да бољшевичка класна Русиjа води истоветну спољну политику и сваким даном све истоветниjу као и национална царска Русиjа. А то значи, пошто царска Русиjа ниjе водила класну спољну политику, да бољшевичка Русиjа води националну – jер иначе не би могле да буду истоветне. А ово опет значи, да ниjе класа историjско-масовна jединица људске историjе, већ нациjа.
Сигурно су интереси jуглосвенског сељака и радника, – пролетера и домаћина тесно везани за интересе jугословенске државе, као правно-политичког израза jугословенске нациjе. Интереси jугословенског сељака могу бити у jош каквоj опреци са интересима сељака друге државе. Тако и радника. И бескућника. И кад би били сви у jедноj држави – тако би било. А камо ли овако.
Значи да нациjа претставља не само расно-историjску индивидуалност, већ jе нациjа, односно њен правно-политички израз – држава – средишни интерес свиjу класа и редова jедне нациjе. Све су класе заинтересоване у њеном одржању и развоjу. А самим тим, национална солидарност претставља угаони камен државне политике са своjим корелатима: националном дисциплином и хармониjом класних интереса.
* * *
Несрећан смо ми народ до сад били. Биланс српске историjе jе овакав: за тринаест стотина година, jедва две стотине година неког мирног развића у своjоj држави под Немањићима, и сто година историjе од Карађорђа на овамо. – Хрватска историjа jош несретниjа ваљда. Неколико покушаjа да се дође до своjе државе, завршене уговором са Коломаном, по коме jе формално-правно континуитет државе хрватске био сачуван, да се стварно омогући огроман утицаj туђински на хрватско развиjће. – Код Словенаца историjа постоjи као легенда са Госпосветског поља. – Бугари су имали сличну судбину као и Срби. Развиће, под оваквим условима, ниjе могло бити повољно.
А развоjне могућности овог народа су велике. Има он шта да изнесе на општечовечанску трпезу у сваком погледу. Али то има само кроз своjу националну историjу и кроз своjу државу.
Отаџбина, бр. 16, Београд, 10. 06. 1934, стр. 1
ЗАБРАЊЕНИ БОЖИЋ
Jављаjу нам се из Шпаниjе оне народно-фронтовске, разуме се, да jе овогодишње празновање Божића забрањено.
Чуjте, мала децо, младићи и девоjке, забрањено jе празновање детињства и младости.
Маjке, празник ваше радости забрањен jе у Шпаниjи.
И ви, сиромашни, чуjте, забрањено jе празновање рођења наjсиромашниjег, коjи "главе своjе ниjе имао где приклонити".
Ви, коjи се борите за лепоту, почуjте, у Шпаниjи Компаниса, Кабалера, неће бити празнован Божић нежности и лепоте.
Ви гладни и жедни правде, знаjте, у Шпаниjи неће бити славља онога што се зове "сунце правде".
Ви изгнаници, чуjте, неће се славити у Барцелони и Валенциjи онаj што вас jе међу блажене ставио и утеху вам обећао.
Узети, болесни, губави, слепи, хроми, чуjте велику новост ту: неће се славити онаj коjи jе у све векове остао ваше уздање.
Гладни и жедни, бескућници и робови, понижени и увређени, грешници, прогнали су из Шпаниjе онога коjи jе jедини могао да вама помогне, да вас изjедначи и ослободи, успомену му прогнали, празник му прогнали.
Нешто стидљиво ту вест цеди кроз зубе наша информативна штампа, коjа кроз сваки редак велича и слави ту другу "слободарску" Шпаниjу, а прља и подмеће ону другу "насилничку", Франкову Шпаниjу.
Изгледа да би више волела да ту вест и не обjављуjе.
Зато jе потребно трубити ту вест. Зато нема човека ни жене коjи не би требало да jе чуjе. Велика jе то вест. И важна особито. Више него ма каква статистика, научна студиjа, репортажа, ова вест наjбоље обjашњава не само порекло шпанске драме, већ и прави и дубоки смисао њен.
* * *
Шта jе то Исус учинио Лењину и Стаљину, Кабалеру и Компанису, да му се на Рождество тако оборе?
Да ниjе он, случаjно, властодржац, тиранин, насилник, експлоататор, грамжљиви капиталист?
Да његова наука ниjе случаjно проповедала тираниjу, насиље, експлоатациjу и грабеж?
Да ниjе он некако био заклети противник сиротих, болесних, обремењених, остављених?
Зар ниjе, напротив, он рођен у пећини од оклеветане девоjке, па положен у jасла, на сламу?
Зар се ниjе од насиља, као новорођенче, морао уклањати у туђу земљу?
Зар ниjе као радник дрводеља хлеб своj зарађивао?
Зар ниjе, сиромашак, међу сиротим рибарима нашао своjе другове?
Зар ниjе непрестано пред очима имао одбачене, презрене, убоге, кљасте, хроме, слепе и узете?
Зар га среброљубци нису издали, зар га привилегисани нису окривили, зар га властодршци нису разапели?
Зар ниjе на крсту између два разбоjника распет чисти и непорочни Исус?
Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му успомену прогони?
Али чуjемо одговор:
Све jе то истина што говорите о Исусу, али:
Његова црква у Шпаниjи jе благословила тираниjу;
Његова црква у Шпаниjи jе скупљала и скупила огромна имања и искористила беду људства;
Његови свештеници у Шпаниjи су били црни грешници посути сваким грехом.
Добро, одговарамо, нека би у свему и тако било;
Цркве многе сте порушили и попалили, jош много пре садашње револуциjе;
Имања црквена сте разграбили и поделили;
Свештенике сте поубиjали, у колико их нисте позатварали и прогнали.
Нека би све било истина чиста, што горе рекосте о злим делима цркве и свештеника. Нека би било истина чиста да Шпаниjи никад и ни у чему њена црква и њени свештеници никако добро учинили нису. Нека би било и страшниjе него што кажете, цркве сте порушили и попалили, имања црквена разграбили и поделили, свештенике растерали, позатварали и побили.
Реците нам, дакле, зар тиме ниjе злочин казну и одмазду добио довољну?
Сва сте недела избрисали рушењем, гарежом и палежом, убиством и прогонством.
Побунили сте се, велите, jер jе Исусова црква погазила његову науку, ниjе била оно што jе он хтео, ниjе одисала оном љубављу, оном милошћу, оном лепотом, оном истином и оном чистином, коjом, признаjете, да одише његова личност.
Хаjде да вам поверуjемо.
Али, онда, како да разумемо што Божић његов у Шпаниjи забрањуjете?
Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му тако успомену прогони?
* * *
Нема одговора на наше питање.
И када би га дали, таj одговор би гласио:
Исус нам ниjе ништа зло учинио.
Али нова Шпаниjа не може да дозволи празновање његовог Рођења, jер jе то легенда, мистификациjа. Права историjска личност Исусова ниjе нам позната, већ само она коjу jе Црква изградила. Ако бисмо дозволили да се то празнуjе, онда би тиме дозволили поново да се све заблуде, мистификациjе и легенде увлаче у народну душу. А та легенда ниjе безопасна, због ње jе инквизициjа стотинама људи смрћу уморила.
Чудног ли рачуна, рећи ћемо им. Инквизициjа jе, велите, поморила стотинама људи смрћу због те"легенде".
Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила смрћу десет пута више него сви ратови коjе су руски самодржавни владари водили за све време траjања руске државе од почетка до краjа монархиjе, подразумеваjући ту и све коjе су самодршци руски и татарски за хиљаду година битисања дали погубити.
Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи десет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог владања уништила, него за хиљаду година сви руски и татарски самодршци?
Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила глађу двадесет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог битисања, него што jе неродица или бездушjе поморило глађу за хиљаду година владавине Русиjом руских и татарских самодржаца?
Па и ако jе све тако, и на ваше очи, за ваших дана, ви ту легенду хоћете да пресадите у своjу жарку земљу.
И ви видите да jе узела сасвим исти темпо развића.
Зар ниjе досад само у астуриjском устанку десет пута више људи побиjено него за све време владавине великог инквизитора?
Зар нисте пре Франкове револуциjе дозволили убиства, паљевине, рушевине, силовања, прогонства, далеко у већем броjу него што jе било за време инквизициjе чак кад би и истина било оно што говорите?
Зар вам од револуциjе та легенда, ваша, ниjе донела jош и већа и страшниjа зла?
Исусова "легенда" jе вашем народу учинила зла, велите нам.
Чак и тако нека jе, одговарамо, будите обjективни,Марксовалегенда већ до сад, за толико месеци, колико векова влада Исусова "легенда", починила jе безброj зла.
Ви хоћете да се служите научним методама. Служите се статистиком.
То jе врло добро. Упоредите те научне методе и на упоређење зала коjе jе причинила за толике векове, рецимо, Христова, са залима коjе jе за неколико месеци своjе владавине нанела Марксова легенда. Не презаjте пред употребом тих научних метода. Ми вас молимо, ми хришћани, ми коjе сматрате противницима разума и научних метода, да тако урадите.
* * *
Ниjе дакле то разлог што се тако окомила на Божић Исусов Лењинова и Стаљинова и Кабалерова и Компанисова Шпаниjа!
Разлог мора да jе много дубљи.
Таj разлог никад од прогонитеља Исусове успомене нећемо и не можемо чути.
Они га ни сами себи никад нису рекли. Уверени смо да га нису смели рећи. Убеђени смо да га чак нису смели ни сагледати. Напротив, бежали су да га виде, да га не сагледаjу.
Зато претрпаваjу таj прави разлог свим и свачим, не би ли како заглушили
глас коjи и сами чуjу: "Савле, Савле, зашто ме гониш?..." Нека би све то знано о Исусу била легенда за часак да и ми тако кажемо онда jе то легенда саткана од наjсветиjег, наjчистиjег, наjнежниjег што jе душа несрећног човечанства могла дати.
Онда jе то наjвеће, наjсветиjе, наjчистиjе и наjнежниjе и самим тим и наjвеће уметничко дело што jе човек дао.
И не дело jедног човека, већ, о ви што вам jе "колектив" стално на уснама целог људског колектива у његовом временском, вековном траjању.
Нека jе данас Исусова личност само уметничка легенда нека та легенда ниjе кроз векове била нада, уздање, помоћ, заштита, лек, надахнуће, уздизање, покаjање, па чак слобода и храна милиjардама предака наших што су сигурно стаjали пред његовим ликом и у подножjу његовог распећа полагали своjа бремена, своjу слабост, своjу немоћ, своjе ропство, па jе нису могли ни смели прогонити.
Ниjе дакле то разлог. Не прогоните ви, господари "слободарске" Шпаниjе, Исуса зато што jе легенда.
Други jе, дубљи, много дубљи разлог овом вашем поступку.
* * *
Чиjа сад душа нема мира и радости не може да подноси Христов лик, бежи од њега.
У чиjоj души љубави нема, већ се мржња гаjи и подиже, таj не може да подноси с миром поглед Исусових очиjу.
Легенда само, како кажу обожаваоци Марксовог еванђеља, или стварност наjстварниjа, како кажемо ми што се његовим именом зовемо, легенда или стварност, сваки човек, чим се помене име његово, изазива одмах и слику његову, па се не може сакрити од продирног и упорног, а ипак тако благог сjаjа његових очиjу.
Христос и Антихристос су се сагледали у тами векова већ, и Антихрист jе напао на Христа, рушио, палио, убиjао, али га у очи ниjе могао гледати.
И данас тако. Може да руши, да пали, да убиjа, али лик Исусов не може да гледа, поглед његових очиjу не може да издржи.
Зато му прогони успомену. Зато забрањуjе празник.
Велика jе таjна то.
Хришћанска мисао, година друга, бр. 12, Београд, децембар 1936.
Генерал СДК Коста Мушицки:
ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ СРПСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.
Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.
Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.
Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата.
Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.
Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.
Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом.
Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.
Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.
Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.
Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: "Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље". Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.
Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.
Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива "српско чудо" – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.
Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.
Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа.
Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.
Тако вам Бог помогао!
Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.
Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике ствари имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.
Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.
Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.
Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.
Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?
Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.
Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.
Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.
И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.
Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.
И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.
И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти, младости, не разумеш да је то твој главни и једини задатак.
Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!
И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.
Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.
Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.
Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.
Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.
Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.
Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...
Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...
Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.
Jављаjу нам се из Шпаниjе оне народно-фронтовске, разуме се, да jе овогодишње празновање Божића забрањено.
Чуjте, мала децо, младићи и девоjке, забрањено jе празновање детињства и младости.
Маjке, празник ваше радости забрањен jе у Шпаниjи.
И ви, сиромашни, чуjте, забрањено jе празновање рођења наjсиромашниjег, коjи "главе своjе ниjе имао где приклонити".
Ви, коjи се борите за лепоту, почуjте, у Шпаниjи Компаниса, Кабалера, неће бити празнован Божић нежности и лепоте.
Ви гладни и жедни правде, знаjте, у Шпаниjи неће бити славља онога што се зове "сунце правде".
Ви изгнаници, чуjте, неће се славити у Барцелони и Валенциjи онаj што вас jе међу блажене ставио и утеху вам обећао.
Узети, болесни, губави, слепи, хроми, чуjте велику новост ту: неће се славити онаj коjи jе у све векове остао ваше уздање.
Гладни и жедни, бескућници и робови, понижени и увређени, грешници, прогнали су из Шпаниjе онога коjи jе jедини могао да вама помогне, да вас изjедначи и ослободи, успомену му прогнали, празник му прогнали.
Нешто стидљиво ту вест цеди кроз зубе наша информативна штампа, коjа кроз сваки редак велича и слави ту другу "слободарску" Шпаниjу, а прља и подмеће ону другу "насилничку", Франкову Шпаниjу.
Изгледа да би више волела да ту вест и не обjављуjе.
Зато jе потребно трубити ту вест. Зато нема човека ни жене коjи не би требало да jе чуjе. Велика jе то вест. И важна особито. Више него ма каква статистика, научна студиjа, репортажа, ова вест наjбоље обjашњава не само порекло шпанске драме, већ и прави и дубоки смисао њен.
* * *
Шта jе то Исус учинио Лењину и Стаљину, Кабалеру и Компанису, да му се на Рождество тако оборе?
Да ниjе он, случаjно, властодржац, тиранин, насилник, експлоататор, грамжљиви капиталист?
Да његова наука ниjе случаjно проповедала тираниjу, насиље, експлоатациjу и грабеж?
Да ниjе он некако био заклети противник сиротих, болесних, обремењених, остављених?
Зар ниjе, напротив, он рођен у пећини од оклеветане девоjке, па положен у jасла, на сламу?
Зар се ниjе од насиља, као новорођенче, морао уклањати у туђу земљу?
Зар ниjе као радник дрводеља хлеб своj зарађивао?
Зар ниjе, сиромашак, међу сиротим рибарима нашао своjе другове?
Зар ниjе непрестано пред очима имао одбачене, презрене, убоге, кљасте, хроме, слепе и узете?
Зар га среброљубци нису издали, зар га привилегисани нису окривили, зар га властодршци нису разапели?
Зар ниjе на крсту између два разбоjника распет чисти и непорочни Исус?
Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му успомену прогони?
Али чуjемо одговор:
Све jе то истина што говорите о Исусу, али:
Његова црква у Шпаниjи jе благословила тираниjу;
Његова црква у Шпаниjи jе скупљала и скупила огромна имања и искористила беду људства;
Његови свештеници у Шпаниjи су били црни грешници посути сваким грехом.
Добро, одговарамо, нека би у свему и тако било;
Цркве многе сте порушили и попалили, jош много пре садашње револуциjе;
Имања црквена сте разграбили и поделили;
Свештенике сте поубиjали, у колико их нисте позатварали и прогнали.
Нека би све било истина чиста, што горе рекосте о злим делима цркве и свештеника. Нека би било истина чиста да Шпаниjи никад и ни у чему њена црква и њени свештеници никако добро учинили нису. Нека би било и страшниjе него што кажете, цркве сте порушили и попалили, имања црквена разграбили и поделили, свештенике растерали, позатварали и побили.
Реците нам, дакле, зар тиме ниjе злочин казну и одмазду добио довољну?
Сва сте недела избрисали рушењем, гарежом и палежом, убиством и прогонством.
Побунили сте се, велите, jер jе Исусова црква погазила његову науку, ниjе била оно што jе он хтео, ниjе одисала оном љубављу, оном милошћу, оном лепотом, оном истином и оном чистином, коjом, признаjете, да одише његова личност.
Хаjде да вам поверуjемо.
Али, онда, како да разумемо што Божић његов у Шпаниjи забрањуjете?
Шта jе то Исус учинио "слободарскоj" Шпаниjи да му тако успомену прогони?
* * *
Нема одговора на наше питање.
И када би га дали, таj одговор би гласио:
Исус нам ниjе ништа зло учинио.
Али нова Шпаниjа не може да дозволи празновање његовог Рођења, jер jе то легенда, мистификациjа. Права историjска личност Исусова ниjе нам позната, већ само она коjу jе Црква изградила. Ако бисмо дозволили да се то празнуjе, онда би тиме дозволили поново да се све заблуде, мистификациjе и легенде увлаче у народну душу. А та легенда ниjе безопасна, због ње jе инквизициjа стотинама људи смрћу уморила.
Чудног ли рачуна, рећи ћемо им. Инквизициjа jе, велите, поморила стотинама људи смрћу због те"легенде".
Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила смрћу десет пута више него сви ратови коjе су руски самодржавни владари водили за све време траjања руске државе од почетка до краjа монархиjе, подразумеваjући ту и све коjе су самодршци руски и татарски за хиљаду година битисања дали погубити.
Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи десет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог владања уништила, него за хиљаду година сви руски и татарски самодршци?
Заборављате да jе ваша легенда у Русиjи уморила глађу двадесет пута више људи, жена и деце за двадесет година свог битисања, него што jе неродица или бездушjе поморило глађу за хиљаду година владавине Русиjом руских и татарских самодржаца?
Па и ако jе све тако, и на ваше очи, за ваших дана, ви ту легенду хоћете да пресадите у своjу жарку земљу.
И ви видите да jе узела сасвим исти темпо развића.
Зар ниjе досад само у астуриjском устанку десет пута више људи побиjено него за све време владавине великог инквизитора?
Зар нисте пре Франкове револуциjе дозволили убиства, паљевине, рушевине, силовања, прогонства, далеко у већем броjу него што jе било за време инквизициjе чак кад би и истина било оно што говорите?
Зар вам од револуциjе та легенда, ваша, ниjе донела jош и већа и страшниjа зла?
Исусова "легенда" jе вашем народу учинила зла, велите нам.
Чак и тако нека jе, одговарамо, будите обjективни,Марксовалегенда већ до сад, за толико месеци, колико векова влада Исусова "легенда", починила jе безброj зла.
Ви хоћете да се служите научним методама. Служите се статистиком.
То jе врло добро. Упоредите те научне методе и на упоређење зала коjе jе причинила за толике векове, рецимо, Христова, са залима коjе jе за неколико месеци своjе владавине нанела Марксова легенда. Не презаjте пред употребом тих научних метода. Ми вас молимо, ми хришћани, ми коjе сматрате противницима разума и научних метода, да тако урадите.
* * *
Ниjе дакле то разлог што се тако окомила на Божић Исусов Лењинова и Стаљинова и Кабалерова и Компанисова Шпаниjа!
Разлог мора да jе много дубљи.
Таj разлог никад од прогонитеља Исусове успомене нећемо и не можемо чути.
Они га ни сами себи никад нису рекли. Уверени смо да га нису смели рећи. Убеђени смо да га чак нису смели ни сагледати. Напротив, бежали су да га виде, да га не сагледаjу.
Зато претрпаваjу таj прави разлог свим и свачим, не би ли како заглушили
глас коjи и сами чуjу: "Савле, Савле, зашто ме гониш?..." Нека би све то знано о Исусу била легенда за часак да и ми тако кажемо онда jе то легенда саткана од наjсветиjег, наjчистиjег, наjнежниjег што jе душа несрећног човечанства могла дати.
Онда jе то наjвеће, наjсветиjе, наjчистиjе и наjнежниjе и самим тим и наjвеће уметничко дело што jе човек дао.
И не дело jедног човека, већ, о ви што вам jе "колектив" стално на уснама целог људског колектива у његовом временском, вековном траjању.
Нека jе данас Исусова личност само уметничка легенда нека та легенда ниjе кроз векове била нада, уздање, помоћ, заштита, лек, надахнуће, уздизање, покаjање, па чак слобода и храна милиjардама предака наших што су сигурно стаjали пред његовим ликом и у подножjу његовог распећа полагали своjа бремена, своjу слабост, своjу немоћ, своjе ропство, па jе нису могли ни смели прогонити.
Ниjе дакле то разлог. Не прогоните ви, господари "слободарске" Шпаниjе, Исуса зато што jе легенда.
Други jе, дубљи, много дубљи разлог овом вашем поступку.
* * *
Чиjа сад душа нема мира и радости не може да подноси Христов лик, бежи од њега.
У чиjоj души љубави нема, већ се мржња гаjи и подиже, таj не може да подноси с миром поглед Исусових очиjу.
Легенда само, како кажу обожаваоци Марксовог еванђеља, или стварност наjстварниjа, како кажемо ми што се његовим именом зовемо, легенда или стварност, сваки човек, чим се помене име његово, изазива одмах и слику његову, па се не може сакрити од продирног и упорног, а ипак тако благог сjаjа његових очиjу.
Христос и Антихристос су се сагледали у тами векова већ, и Антихрист jе напао на Христа, рушио, палио, убиjао, али га у очи ниjе могао гледати.
И данас тако. Може да руши, да пали, да убиjа, али лик Исусов не може да гледа, поглед његових очиjу не може да издржи.
Зато му прогони успомену. Зато забрањуjе празник.
Велика jе таjна то.
Хришћанска мисао, година друга, бр. 12, Београд, децембар 1936.
Генерал СДК Коста Мушицки:
ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ СРПСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
Прво: Што се од вас тражи, то jе да љубави за страдалнички српски народ имате, да земљу своjу и народ своj волите пре свега и изнад свега. Та љубав треба да буде извор и утока свих ваших нада и жеља, мисли и осећања; jедном речjу, сав ваш живот и цео рад мора бити искључиво за добро српског народа, никако мимо њега, наjмање против њега. Том љубављу морате испунити срце своjе до те мере да у њему не остане ниjедан кутак у коме би се могла мржња заврежити, jер мржња, ма према коме, залива очи крвљу, те човек онда истину не може сагледати. Таква љубав биће увек непресушни извор нових снага са коjима ћете и наjтеже напоре лако поднети.
Друго: Чега морате бити свесни jесте то да ви не располажете своjим животима, jер сте их ставили добровољно у службу српства и Србиjе. Патње и страдања српског рода, у свим краjевима где Срби живе, биће главни покретачи свих ваших напора, а ваши напори неће и не могу бити без жртава. На то морате бити спремни, тога морате бити свесни, jер без тога спасења народу нашем доиста нема. Зато спремност на жртву и висока свест о њоj треба да краси сваког оног коjи жели да носи часно име српског добровољца.
Треће: Не смете бити самовољни. Оружjе коjе носите ниjе вам дато да будете господари над народом своjим, него да народу своме будете верне слуге. Не треба српском народу ни дахиjа ни зулумћара. Имао их jе и има их народ наш, нажалост, и превише. Српском народу треба бранилаца и заштитника, лучоноша и заштитника правде и истине. Он jе крваво поробљен, jезиво обесправљен, уништаваjу га и сатиру, децу му одводе да од њих ствараjу црвене jаничаре, куће пале, имања разараjу. Цвили и jауче упропашћена српска земља под крвавим мачем тирана.
Српски народ данас чека ослобођење, спасење и васкрс. Он полаже све своjе наде у вас, српске добровољце; ви сте му jедина одбрана и jедина нада. Ако га ви изневерите помоћи му нема ни од куда. Он ће нестати у побеснелим стихиjама овога рата.
Зато не престаjте ни часа мислити о своjим дужностима према народу.
Четврто: Ни зловољци не смете бити, jер зловољом се никакво добро ниjе створило, а ви ступате у добровољце да само добре ствари радите. Будете ли зловољни постаће и српски народ зловољан према вама.
Пето: Не смете бити ни маловољни. Дугачак jе пут наш и препун напора и тешкоћа. Ко на такав пут крене са мало воље, таj ће брзо своjу вољу истрошити, постаће безвољан, а такав, сигурно, до краjа пута неће стићи. А народу српском jе потребно да стигне до краjа, да пређе преко свих препрека и тешкоћа. То може постићи само онаj коjи има много воље. Зато се наоружаjте вољом.
Из ваше вере, воље и одлучности треба да израста ваша снага. Србиjу треба ослободити, сjединити, поново уздићи до славе и сjаjа. Без вас то нико не може учинити. Снажите се, jачаjте се, челичите се, с вама су непобедивост, правда и Бог, коjи чине чуда кроз носиоце истине.
Шесто: Морате бити jунаци. Ви слушате од ваших стариjих другова о jуначким борбама и хероjским подвизима српских добровољаца. Груди вам се надимаjу па би да jурнете, ношени младалачким бурним полетом, да покажете како и ви можете бити хероjи и jунаци. Али, да се не би погрешно разумели када говоримо о jунаштву, ми мислимо пре свега на оно наjвеће jунаштво: победити себе. То jунаштво ниjе jеданпут у години дана, или у месец дана, него стално неуморно jунаштво, сваког дана и сваког часа. То jе непрекидна будна стража над сваком своjом речjу, сваком мишљу, сваким поступком. Ако себе победите, победићете све противнике српског народа. Трудите се да такви jунаци будете.
Седмо: Ваш став мора бити jасан. Питаће вас многи: за кога сте? – против кога сте? – Ваш одговор гласи: за српски народ. – За ослобађање његово од црвених тирана, за препород његов, за поновно ступање на напуштени хришћански и светосавски пут. А против свих оних коjи спречаваjу и ометаjу народу нашем да своj пут нађе. Не мрзимо никог, али нас нико не може спречити да своj народ безгранично волимо и да жртвама своjим свом народу извоjуjемо оно место под сунцем Божjим коjе он по вредности своjоj и по свем другом заслужуjе.
Осмо: Питаће вас: ко jе с вама, добровољцима? Па ко би пре свега могао бити са људима добре воље до ли сам Свевишњи. Нису ли небески анђели обjављивали рођење Христово речима: "Слава Богу на висини и на земљи мир међу људима добре воље". Зато се трудите да будете доиста људи добре воље, jер докле год такви будете, имаћете моћни савез са Богом живим и никаква сила неће вас уништити. Божjом помоћу увек ћете побеђивати. Напустите ли добру вољу, гњев Божjи излиће се на главе ваше и никакво оружjе неће вам помоћи: бићете млевени и сатрвени. Настоjте зато да увек останете добровољци jер ћете само тако бити у милости Божjоj.
Девето: Знаjте и запамтите: ви сте со и видело народу своме у наjтежим данима његовим. Не плашите се што вас jе мало, jер са мало соли много jела може се зачинити, а са мало светлости велике се просториjе могу осветлити. Зато испуните себе љубављу, наоружаjте се вером у Бога и правду Његову, и са много добре воље приступите делу спасавања српског народа, истраjно вршите своj посао. То jе пут и начин да зрачите блиставом светлошћу и растерате таму у коjу jе запао народ српски. Победите себе, чуваjте стражу над самим собом да со у вама не обљутави, да светлост ваша на згасне. Будите светли и чисти као девоjка, а неустрашиви и одважни као буjна планинска река. Крв jуначка, душа девоjачка.
Десето: Имаjте увек у виду да су добровољци били главни инструмент спасавања српског народа. Добровољци су постали онда када већ скоро никакве наде ниjе било, када jе изгледало да српском народу нема спаса и да jе пропаст његова неминовна. Жртвама и напорима добровољаца изведено jе оно што се назива "српско чудо" – српски народ jе отргнут од ивице понора. На том великом делу добровољци су принели на жртву своjу наjлепшу младост, своjе наjбоље другове. Њихова жртва наш jе путоказ. Имаjте га стално пред очима. Ако би њих заборавили нека Бог заборави на нас.
Предстоjи вам тежак посао. Треба довршити започето дело. Српски народ jе поробљен, расцепкан, стравично проређен. По светоj српскоj земљи бесни дивља и необуздана тираниjа безбожника. Са разних страна скупили су се зликовци и убице да истребе све што jе српско. Наша Отаџбина jе суновраћена у амбис понора, изложена неисказаним патњама и страдањима. Отаџбину треба спасавати, народ на прави светосавски пут извести, треба га изнутра обновити, повратити му снагу и замах, учинити га оним што jе био. Велике напоре и тешке жртве мораћете да уложите, ви српски доборовољци, да се то дело оствари. Судбина српског народа jе у вашим рукама.
Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама српског народа.
Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот српскоj Отаџбини. Све наде српског народа везане су за вас, не изневерите их.
Тако вам Бог помогао!
ОМЛАДИНИ НА СТРАЖИЛОВУ
Не могу да раздвојим овога тренутка у својој свести место где смо се скупили, ведри и пун сунца дан који нас греје, од младости која ме окружава. Место је Стражилово. Опевао га је песник који је умро пре једног века, а и данас се чини тако млад, као ви што сте сада. Дан је ведар и сунчан. Тако дуго смо га чекали, па нам је засијао у пуноћи и лепоти, да нас развесели, да нас испуни снагом и поуздањем.
Заиста је то велика радост за мене, коме се, ето, дала прилика да све те три велике ствари имам овог тренутка око себе. А то је средина која Збору пристоји.
Други су поставили мање циљеве: промену министара или владе, установа или устава. Збор је рекао: може бити да има рђавих министара, рђавих влада, може бити да и установе не ваљају, па чак и устав да би ваљало мењати, али оно што је сигурно да се мора мењати, - то је дух и оно без чега ниједна промена неће вредети - то је опет дух.
Кад би ми какав странац рекао: имамо неваљале министре, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав - треба да их мењамо, ми би му одговорили: а какав је владајући дух у земљи? Толико рђавих ствари не може бити у земљи у којој је владајући дух како треба. Ако вам владајући дух остане непромењен, ништа вам неће помоћи да мењате министре, владе, установе и уставе. Из рђавог духа ни добре промене не могу бити. Па чак ако би и биле случајно добре, неће за дуго трајати. Из прљава извора духовног, поново ће доћи други неваљали министри, рђаве владе, незгодне установе и неприличан устав. Већ ви прво испитајте у чему се владајући дух у нашој земљи удаљио од правог и чистог народног духа, па то мењајте. А после ће лако, као само од себе, све доћи на своје место. Тако бих говорио томе странцу.
Отуда и Збор у нашој земљи није могао поставити друге циљеве. Као свој задатак једини, најважнији, најпресуднији он је истакао: промену владајућег духа. Дајте да нам земљом завеје снажан дух јунаштва и самопрегоревања. Да сте само то па да видите највећег чуда и највеће револуције за час, на наше очи. У мишје рупе ће побећи кукавице и шићарџије. Чудан је то ветар за њих. Не прија им. Бриди им кожа, чак и на табанима од тога. У мишје рупе ће побећи, у дубоку и најдубљу позадину и хладовину. Откуда данас не беже кукавице? Зашто данас пирују шићарџије? Само зато што је баровит, млак и пун задаха на тињу дух који нас сада окружује. Множе се сада кукавице. Надимају се шићарџије. Годи им и прија им ова јадна атмосфера духовна.
Загађени су нам извори духовни отуда. Смрад и трулеж се залегао тамо, где чистина и свежина треба да царује. Они што владају не веселе се и не поносе се силом Божјом. За велике и светле видике очи су им постале немоћне. И неспособне. За дуге јуначке стазе, даха слабо који да има. Ни за један јуначки гест немамо моћи. Јунаци су чак срећни што им кукавице владају и дају повластице. Разуђен и подељен нам је народ од тога. Шта да га на окупу одржи? Само државна ограда? Та ограда држи стоку у обору или људе у затвору, а не може да држи људе у народној државној заједници. Ту друго нешто треба. Макако то изгледало, људи ипак живе духом. Дух један заједнички може их повезати, прожмати, испунити. И отуда, кад дух ослаби, кад се замрачи, кад обљутави, попусте и везе у једном народу. Сваки део би на своју страну. Нисмо господари на свом тлу и под својим небом. Нисмо господари своје судбине. Као орахова љуска смо на таласима. Нема народ наш осећање безбедности. Како би могло бити друкчије? У оваква времена тешка, кад су тучоносни, буроносни облаци закрилили све видике, зар народ разуђен да се осети господарем судбине своје?
Нити имамо осећања народне повезаности тако да појединац буде срећан, ако снагом својом може целини да послужи, а како да појединац буде уверен да ће слабост његова наћи помоћи у слози целине. Нити можемо нити умемо да одбранимо своја богатства од странаца нити имамо прави братски осећај за своју сиротињу.
Како би све то могло друкчије бити под данас владајућим духом кукавица и шићарџија? Сами судите да ли је тако и сами процените, да ли би сад под оваквим духом могло бити друкчије. Отуда је Збор морао узети за циљ промену владајућег духа. Није од беса или од сујете то бреме на себе узео. Већ од љуте невоље. Боље би му било у змијско гнездо босим ногама угазити него овакав задатак па себе узети. Али избора није могло бити. Ко хоће мира и радости, сунца и ведрине своме народу, тај мора, тај не може друкчије, него у борбу за оно зашта се Збор бори.
Али ја нисам дошао да вам говорим о политици и политичкој ситуацији. Грех би било овако сунчаног дана говорити о мрачним стварима. Срамота би било на овако мирисном скупу говорити о мемљивим стварима. Штета би било, пред овако дивном младошћу, и на овом месту говорити о стварима које с младошћу везе немају. Зато о томе говорити нећу. Већ ћу говорити о сунцу, што нас је данас тако миловало и о ведрини, што нас је прожмала.
И ви сте морали осетити да сунчани дан учини човека снажнијим од дана тмурнога. Испуни га пуноћом неком и поуздањем. Није узалуд деспот Стеван Високи написао на једном месту, описујући љуте муке и горчине и борбе кроз које је, после Косовске битке, прошао: “И као што је говорио благочастиви родитељ наш: иза мрачних облака сија златно Божје сунце”, хотећи тиме да каже, с једне стране тмуран дан личи на муке, горчине и искушења, а с друге етране, већ само сазнање, да се иза облака на ведром небеском своду налази непомућена власт сунца, човека испуњава снагом да сноси тегобе облачнога дана.
Али и ако сунчани дани имају тако значајну улогу у нашем животу, није сваки дан сунчан и ведар. Отуда човек мора тежити да буде сунчан и ведар да би имао сунца, чак кад се на небу и не види - да би могао као Лазар Кнез Честити рећи ведро и усред највеће буре и најгушће облачине: “Иза мрачних облака сија сјајно Божје сунце”.
И баш о томе сам хтео стварно да вам говорим. Овде, на Стражилову, овога тако сунчанога дана, вама драгој и дивној нам младости. Живот тражи сунчане људе. Земља тражи сунчане људе. Да унесу мир и радост. Да облаци постану лаки и прозирни. Да се проведри у душама људским. Да им засија тамо сунце.
И Збор тражи од вас само то што тражи Бог, за чим вапију људи, чега је земља жедна: да будете сунчани, светли људи. Шта ћете Богу, земљи и људима мрачни? Кад настану бурна времена, ко ће учинити да ипак сија сунце у душама људским ако ти, младости, не разумеш да је то твој главни и једини задатак.
Збор је рекао: морам се борити за мир и радост свога народа, за светле и ведре његове видике. Узалудна му је та реч, а још узалуднија борба ако ти, младости, не схватиш да се то може само тако, ако ти прво будеш пуна сунца и ведрине као данашњи дан. Збор хоће мир своме народу да поврати, прави Божји мир, не трули мир мирне и устајале баре, него мир ведар и светао и мирисан ових висова благословених и славних. Ко ће дати тај мир, ако га прво сама немаш? Како ћеш га извојевати сутра ти, ако не господариш миром свога духа и своје душе? Збор хоће радост свом народу да поврати, радост Божју, ведру. Ко ће дати ту радост ако је прво сам нема? Како ћеш је изборити сутра за друге, ако у твојој души и у твом духу нема те радости!
И зато, ти младости драга, што си похрлила Збору, на добар си пут пошла. Али, припреми се за борбу страховиту. Наоружај свој дух миром радости. То је прво и најважније твоје оружје. А тако наоружана, ти си прва и најважнија снага Збора и залога његове победе. Шта вреди поћи с неспремном и ненаоружаном војском у бој? И ми се зато морамо припремити и наоружати. Наше је оружје најјаче и најскупље, али и најпобедоносније под небом.
Пришли сте Збору. Добро сте учинили. Али будите цели људи, а не половични и целе жене а не половичне. А цели ћете бити само на тај начин, ако претходно загосподарите духом својим, душом својом, ако тамо реда направите. Ко не може реда направити у својој души, не може га заиста направити изван ње.
Велика вам борба претстоји, мила младости. Највећа и најстрашнија борба. Победите ли ту, победићете свуда и Збор с вама. Сијаће се лица ваша као сунцем окупана. И у сасвим облачне дане носићете сунчев сјај на свом лицу, његове зраке у својим очима. Снага његова оживеће кроз ваше речи. Победоносци и сунцоносци ћете постати.
Неће непријатељ дочекати јуриш и налет такве војске. Очи му неће моћи издржати сјај ваш. Збуниће се. Поколебаће се и побећи ће. Зар сте једном чули и читали да ретко који непријатељ може да дочека јуриш храбрих противника? Ретко долази до борбе на бајонет са таквим противником, јер пре тога се битка погледом и полетом завршава.
Пре него што бих те позвао на борбу са многобројним непријатељима отаџбине и Краља, морам те, младости, позвати у ту борбу са самом собом. Помисли само како је то тешка борба. У првој генерацији имаш жива два претка, у другој четири, у трећој, у исто време, живих имао си осам, у четвртој, у исто време било ти је живо шеснаест предака. У време Косовске битке по овом рачуну, ако су твоји претци увек имали разне претке, ти си имао иза себе у исто време преко тридесет и две хиљаде предака у животу, све твојих непосредних предака, из чијег си ти крви и духа изграђен.
Замисли само из колике си и из какве си грађе саграђен! Замисли каквих је све људи и жена ту вероватно било: чистих и прљавих, светлих и мрачних. А ти сад имаш за задатак, као будан стражар, да пазиш на свој дух, на гласове који се по њему дижу, као мртви у поноћ на гробљу. Ниједнога тренутка ти не смеш престати да бдиш, да би светлео твој дух, да би сијало сунце увек тамо, да мрак и облаке сузбијаш, да смрад и тињу изгониш, да миомирисом окупаш сваки угао душе твоје. Не радиш ли тако, као марљив домаћин, на њиви својој коров ће покрити племенити усев, облаци ће ти застрти све видике духа, бура ће, место ведрине и мира, тамо владати. Као орахова љуска бићеш плен данас једног, сутра другог. Нећеш сунце носити ти на свом лицу нити ће зраци његови палити из твога погледа нити ће се снага његова огледати у твојој речи. Мрачан и жалостан човек ћеш ти бити. Не чека те Бог. Не вапију за тобом људи. Не чезне за тобом земља. Ниси потребан никоме, а теби ћеш самом бити на терету. Ниси ти војник Збора.
Зато вам и кажем, младости Збора, у борбу прво да постанете господари своје душе. Да учините да тамо загосподари Божји мир и Божја радост. Како ћете загосподарити судбином земље своје, ако прво не постанете господари душе своје? Запамтите: мрачних је и без вас много. Не исплати се више бити кукавица и шићарџија. Намножио се исувише тај род. Род јуначки и мученички се проредио. Потрудите се да га попуните, али не само уснама него стварно. А то не може друкчије већ онако како описах. Учините да сунце, мир и радост царују у вашем духу прво, да би кроз вас зацарили у народу нашем.
ХЕРМАН НОЈБАХЕР О ДИМИТРИЈУ ЉОТИЋУ*
Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...
Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...
Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба, који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.