Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Veći deo života proveo je u Smederevu. Njegovi najstariji poznati preci Đorđe - po milošti zvani Ljota i Toma Dimitrijević doselili su se iz sela Blaca, sada u Grčkoj Makedoniji, u prvoj polovini XVIII veka. Prvo mesto stanovanja bilo im je selo Krnjevo, blizu Smedereva. Oko 1750. godine ova braća su u Krnjevu podigla crkvu brvnaru i posvetili je Svetom Đorđu, svojoj slavi. Krajem XVIII veka, braća su se preselila u Smederevo. Po predanju, u njihovoj kući je Karađorđe primio ključeve smederevskog grada od Turaka. Inače, Ljotići će do kraja ostati velike pristalice Karađorđevića. Otac Dimitrijev, Vladimir Ljotić, morao je da napusti Srbiju 1868. godine, kada su hteli da ga uhapse kao zaverenika na dinastiju Obrenović. Vratio se tek po abdikaciji kralja Milana 22. februara 1889. godine po postavljanju prve radikalne vlade Save Grujića. Već 1890. godine on je postavljen za srpskog konzula u Solunu. Kasnije je Vladimir Ljotić bio predsednik smederevske opštine i narodni poslanik. Od 1904. godine do 1909. godine ponovo je bio konzul u Solunu. Umro je 1912. godine.
Kao što je već rečeno, Dimitrije Ljotić rođen je 1891. godine u Beogradu. Osnovnu školu je završio u Smederevu, gde je upisao i Gimnaziju. Po preseljenju porodice u Solun, Dimitrije Ljotić je sa nepunih 16 godina položio maturu u Srpskoj Solunskoj gimnaziji po odobrenju Ministarstva inostranih dela. U ranoj mladosti, delom pod uticajem roditelja, a delom zbog knjiga, Dimitrije Ljotić je postao vrlo religiozan. Razmišljao je o tome da postane sveštenik i da napusti Pravni fakultet, koji je u međuvremenu upisao, ali je, zbog neodobravanja oca, odustao od toga. Njegovo poimanje hrišćanstva delimično se poklapalo sa Tolstojevim, u smislu totalnog neprotivljenja zlu. Postao je vegetarijanac, apstinent, odan svom dušom Hristovom čistoj ličnosti. U tome je išao tako daleko da je na regrutaciji, neposredno pred Balkanski rat, bio rešen da odbije polaganje zakletve. Do polaganja zakletve nije ni došlo, jer njegovo godište nije bilo mobilisano. Ipak, da bi iskazao svoj patriotizam, Dimitrije Ljotić se dobrovoljno javio u sanitetsku službu. Tokom balkanskih ratova radio je po karantinima i lečio tifusare.
Na jesen 1913. godine Ljotić je otišao u Pariz, gde je ostao sve do izbijanja I svetskog rata. Na ovaj put otišao je po ideji kralja Petra I koji ga je spremao za diplomatsku službu, a školovanje u Francuskoj tada se visoko kotiralo.
U Parizu se u njemu još više razvila monarhistička opredeljenost i desničarski duh. Posećivao je sastanke francuskih rojalista, a na jednom od njih izjavio: "Tim pre mi treba da budemo monarhisti, jer imamo svoju nacionalnu dinastiju".
Po povratku u Srbiju Dimitrije Ljotić je 1. septembra 1914. godine pozvan u vojsku. Sa njom, kao jedan od 1.300 kaplara, povlačio kroz Albaniju i preživeo njen oporavak na Krfu. Pri gonjenju Nemaca i Bugara kroz Srbiju Ljotić je bio ranjen na Ovčem polju. Po završetku rata 1919. godine postavljen je za komandira železničke stanice u Bakru (između Rijeke i Zadra, blizu Crikvenice). Zanimljivo je njegovo zapažanje, koje je izveo posmatranjem hrvatskih seljaka iz Bakra i Srba u vojsci, da su prvih dana Hrvati više bili za Jugoslaviju nego Srbi. To se ubrzo katastrofalno promenilo. Za takvu promenu je Ljotić u svom kraju (Bakru) optužio Jevreje koji su, iskoristivši glad koja je bila prisutna u prvim danima postojanja nove države, zelenašenjem počeli da se bogate. Dana 16. aprila 1920. godine, izbio je štrajk železničara iza koga je stajala Komunistička partija Jugoslavije. Namera im je bila da spreče dostavljanje municije protiv Mađarske (Bela Kun), a s druge strane da sprečavanjem demobilizacije izazovu pobune u vojsci kod rezervista. Na otseku Dimitrija Ljotića u Bakru štrajk je slomljen za jedan dan, pošto je Ljotić pohapsio 36 železničara i uputio ih nadležnoj vlasti. Demobilisan je 17.6.1920. godine. U Bakru je našao svoju životnu saputnicu Ivku, sa kojom se i oženio.
Po demobilizaciji se vratio u Smederevo gde je otvorio advokatsku kancelariju, pošto je 22.9.1921. položio advokatski ispit u Beogradu. Učlanio se u Narodnu radikalnu stranku i postao predsednik njene omladine. Od 1926. godine on se u krugovima Narodne radikalne stranke zbog nekih svojih posebnih stavova smatrao disidentom. Kao disident NRS Dimitrije Ljotić se 1927. godine kandidovao za poslanika u Narodnoj skupštini. Na ovim izborima on je dobio 5.614 glasova (19,7%) što nije bilo dovoljno za dobijanje mandata, dok je u smederevskom izbornom okrugu tada pobedila lista Demokratske stranke na čelu sa Kostom Timotijevićem. To je bio poslednji put da se kandidovao kao kandidat režimske stranke. U daljem političkom radu baviće se kritikom rada jugoslovenskog režima.
Kralj Aleksandar i Ljotić
Kralj Aleksandar je 06.01.1929. godine proklamovao Zakon o kraljevskoj vlasti, na osnovu koga je raspuštena Nagodna skupština, a političke stranke prestale da postoje. Pad lažnog parlamentarizma i Zakon o kraljevskoj vlasti išli su u prilog shvatanju Dimitrija Ljotića o većoj centralizaciji. Ipak, postojalo je još stvari za koje se Dimitrije Ljotić zalagao. To je između ostalog bilo staleško uređenje države. Ceneći Ljotićev patriotizam i poznavajući njegove simpatije prema monarhiji, kralj Aleksandar ga je 16.02.1931. godine imenovao za ministra pravde pri vladi Petra Živkovića. Dimitrije Ljotić je već 28.06.1931. godine podneo kralju novi projekat ustava. Osnovna misao ovog nacrta bila je da narod bira svoje predstavnike opštim tajnim glasanjem, dok bi samu kandidaciju vršile sreske kolegije u koje bi ušli predstavnici profesionalnih, staleških, kulturnih i humanitarnih organizacija. Narod bi tajnim i slobodnim glasanjem prihvatio ili odbacio ovaj Nacrt ustava. Pošto je njegov predlog Ustava odbijen, Ljotić je podneo ostavku. Drugi razlog njegove ostavke može ses zaključiti iz njegovog razgovora sa patrijarhom srpskim gospodinom Gavrilom Dožićem, tada arhiepiskopom, zetsko-primorskim, u Niškoj Banji 16.10.1934. godine. U svojim memoarima patrijarh Gavrilo pominje Dimitrija Ljotića kao jednog poštenog političara za kojeg je znao. Na pitanje zašto je podneo ostavku, Dimitrije Ljotić mu je odgovorio: "Veličanstvo, moram da podnesem ostavku. Ne mogu više da sarađujem sa mojim kolegama. Oni prave još i danas svoje spiskove: ko je demokrata, a ko je radikal. Premeštaju dobre i čestite po svome pravilu. Od mene su tražili da kao ministar pravde usvojim njihova traženja i premeštam sudije sa porodicom iz jednog mesta u drugo. To je ogromna šteta, jer država gubi materijalno a i radi pravosuđa. Tek što je jedan sudija upoznao sredinu u kojoj radi i njen mentalitet, treba ga premeštati u drugi daleki kraj, gde će mu trebati dugo vremena dok upozna ljude i novu sredinu, Ja smatram da je zamisao i program Vašeg Veličanstva nemoguć sa ovakvim ministrima i njihovim radom."
Dana 2.09.1931. godine kralj Aleksandar je primio Dimitrija Ljotića u oproštajnu audijenciju. Na njoj mu je kralj Aleksandar rekao da nije mogao da prihvati njegov predlog Ustava, jer mu se činilo kao da ide u maglu, na šta mu je Dimitrije Ljotić rekao da je ovo što predlaže Vlada odlaženje u maglu. Zato će on (Ljotić) svoje misli početi da objavljuje i oko njih skuplja ljude kojima se one čine prihvatljive. Odrekao se i ministarske penzije, na koju je po zakonu imao pravo.
Iako kralj Aleksandar nije dozvoljavao stvaranje političkih stranaka bio je blagonaklon i podržavao je stvaranje jugoslovenskih organizacija koje su u svom programu kao osnovu imale integralni jugoslovenski nacionalizam. Takve organizacije su bile:
Jugoslovenska akcija (JA)
Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija Jugoslavije, BOJ)
Grupa Dimitrija Ljotića okupljena oko listova ZBOR i Otadžbina
Jugoslovenska akcija osnovana je na sastanku u Beogradu na Božić 7.01.1930. godine. U prvim danima svoje delatnosti Jugoslovenska akcija nije izlazila pred narod, već je kao zatvoreno društvo predstavljala jedan manji skup intelektualaca, nepovezanih nekim zajedničkim programom. Sama je među sobom bila podeljena na dve grupacije. Prva grupacija, koju su nazivali idealističkom, a koja je u početku preovladavala, tražila je da prva organizacija bude i ostane ono što i jeste - zatvoreni krug. Nasuprot njoj, postojala je i aktivistička grupacija koja se zalagala da Jugoslovenska akcija donese svoj program, i da se pojavi u javnosti. Vremenom je aktivistička grupacija preovladala. U prvi direktorijum Jugoslovenske akcije izabrani su: Danilo Vulović, Velibor Jocić, Aleksandar Štulkofer, Juraj Korenić i Ilija Kostrenčić za šefa propagande. Na svojim skupovima članovi Jugoslovenske akcije su dizali desnu ruku u vis, pa ih je narod dočekao kao fašistički pokret. Svojom idejom o staleškoj organizaciji države došli su u sukob sa vladajućom Jugoslovenskom nacionalnom strankom (JNS), koja je želela da im zabrani rad.
U Sloveniji je u decembru 1933. godine fuzijom raznih organizacija stvoreno Združenje borcev Jugoslavije (Boračka organizacija - BOJ). Vođe ovog pokreta bile su: August Kramer, Stane Vidmar i Vladimir Fabjančić. Branili su šestojanuarski Zakon o kraljevskoj vlasti, i zalagali se za stalešku državu. I njima je prilepljena etiketa fašističke organizacije, što su ovi pobijali. Pošto su im komunisti (pravilno ih uočivši kao najnacionalnije grupe) počeli da ometaju skupove, čelnici BOJ-a su naredili stvaranje takozvanih reditelskih odelkov (odeljenje reda) koji su imali zadatak da im se organizovano suprotstavljaju.
Zbog stalnog pritiska vlasti na JA i BOJ, ove organizacije su osetile potrebu da se ujedine. Njima se priključila i grupa okupljena oko listova Zbor i Otadžbina koju je predvodio Dimitrije Ljotić.
Osnivanje ZBOR-a
Svoju ideju o okupljanju istomišljenika Ljotić je sproveo u delo osnivanjem listova "Otadžbina", "Buđenje" i "ZBOR". Prvi broj "Otadžbine" pojavio se 25.02.1934. godine. Oko "Otadžbine" su se okupili mnogi viđeniji ljudi: lekar Stevan Ivanović, dr. Čedomir Marjanović, advokat Milan Aćimović, inženjer Andrija Ljolja i drugi. Sličnih pogleda bila je i grupa u Hercegovini koja se okupljala oko lista "ZBOR", a u kome su glavnu ulogu imali Ratko Parežanin i Radmilo Grđić. Parežanin je objašnjavao smisao reči "ZBOR" na sledeći način: "ZBOR je naša stara narodna reč. Ona je nešto slično što i sabor. Ujedno, predstavlja krilaticu od pojmova koji izražavaju bitne tačke programa, delatnosti i težnji pokreta. Prema tome Z znači združena, B znači borbena, O znači organizacija i R znači rada (ZBOR)." U to vreme počeo je u Petrovgradu (današnji Zrenjanin) da izlazi list pod imenom "Buđenje". Na ovom sastanku doneta je preliminarna odluka o ujedinjenju svih grupacija u jedinstven pokret.
Na sastanku u Zagrebu, 4.12.1934. godine, vodeću ulogu u pokretu dobila je grupa oko Mite Ljotića. Sam pokret zvanično je bio stvoren 6.01.1935. godine u stanu dr. Vinka Zorca u Ljubljani. Njegovo ime bilo je Jugoslovenski narodni pokret ZBOR (JNP ZBOR). Predsednik pokreta postao je Dimitrije Ljotić, prvi potpredsednik dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, drugi potpredsednik dr. Frank Kondore, advokat iz Ljubljane i generalni sekretar Velibor Jonić, profesor iz Beograda.
Osnovna načela JNP ZBOR bila su:
1) Srbi, Hrvati i Slovenci čine Jugoslovensku narodnu, društvenu i duhovnu zajednicu koju vezuje krvno srodstvo i osećanje iste sudbine. Jugoslovenskom narodu kao celini podređuju se svi posebni interesi.
2) Vere koje su vezane za dušu naroda i izražavaju njegov pogled na svet i pouzdanje u Boga jesu bitne duhovne rednosti.
3) Samosvojnu jugoslovensku kulturu u duhu svojih tradicija i na osnovama čovečnosti izgrađuje narod slobodnim stvaralaštvom. Zaštitnik ovog stvaralačkog stremljenja je jugoslovenska država. Osobenim duhovnim vrednostima (jezik, običaji itd.) koje pojedini delovi naroda unose u zajednicu omogućuje se nesmetan razvitak.
4) Jugoslovesnka narodna zajednica mora imati u društvenom pogledu svoj osobni sklop koji odgovara njenom duhu i njenim potrebama.
Dom kao prirodna osnovica narodna mora biti i društvena osnovica narodne zajednice. Selo će biti merilo jugoslovenske društvene politike. Rad mora biti dužnost i pravo svakog pojedinca; društvena korist rada određuje vrednost i ulogu u zajednici. Privatna svojina i kapital moraju se podrediti interesima celine. Slobodna, pojedinačna ili udružena pregnuća (inicijative) prvenstveni su nosioci društvene delatnosti, čiji će predstavnici biti staleži. Država isključuje potčinjavanje jednog staleža drugom.
5) Jugoslovenska privreda je celina čiji su odnosi u međusobnoj zavisnosti, osnova joj je poljoprivreda. Odnose i razviće privrede određuje privredni plan koji će utvrđivati privredne grupe uz saradnju države.
6) Kraljevina Jugoslavija je istorijsko-politička neminovnost i jedino ona omogućuje opstanak i slobodno razviće jugoslovenskih naroda. Samo u onim funkcijama, koje se odnose na život naroda kao celine, državna vlast treba da bude centralizovana, u ostalim izražena u samoupravi. Svaka vlast u državi mora biti potpuna i stvarna. Isto takva biće i njena odgovornost. Samo Kralj je neprikosnoven. Narod će učestvovati u zakonodavstvu i vršiti nadzor nad državnom upravom putem predsedništva koji mora biti izraz staleškog uređenja i političkog shvatanja.
JNP ZBOR dobio je i svoj grb. Na njemu su bili štit sa klasom i mačem. Pokret je usvojio i himnu koja se zvala "Vojska smene". Jedni druge su oslovljavali sa "druže". Najčešća parola bila im je: "Sa verom u Boga i pobedu Zbora". Zvanični organ pokreta postao je list "Otadžbina", čiji je tiraž povećan. Statut pokreta usvojen je 14.07.1935. godine. Prema statutu, organi JNP ZBOR bili su:
Sabor
Predsednik pokreta
Banovinski odbori
Organizaciona područja
Vrhovni odbor
Sreske skupštine i sreski odbori
Mesne skupštine i mesni odbori.
Ujedinjen i organizaciono pripremljen, JNP ZBOR je krenuo u politički život ondašnje Jugoslavije.
ZBOR i izbori 1935. godine
U isto vreme kada je u Ljubljani zvanično osnovan JNP ZBOR raspisani su izbori za narodne poslanike i zakazani za 5.05.1935. godine. Rukovodstvo JNP ZBOR je donelo odluku o učestvovanju na izborima prvenstveno iz procene da je narod duboko nezadovoljan trenutnim stanjem u zemlji. U krugovima ZBOR-a verovalo se u dobar izborni plasman. Formiran je Akcioni odbor ZBOR-a koji je imao zadatak da vodi predizbornu kampanju. Akcioni odbor ZBOR-a se u predizbornoj kampanji uglavnom pozivao na autoritet Dimitrija Ljitića, njegove veze sa dinastijom Karađorđevića i njegovo političko poštenje za vreme njegovog učešća u vladi Petra Živkovića. I pored velikog zauzimanja i agitacije ZBOR je imao velikih poteškoća oko isticanja svoje liste. Izborni zakon je favorizovao vladajuću Jugoslovensku nacionalnu stranku (JNS). Po njemu je svaka lista morala imati najmanje 30 predlagača iz jedne polovine administrativnih srezova s tim da su ti srezovi najmanje dve trećine banovina. Zemaljska lista morala je imati u svakom izbornom srezu najmanje onoliko kandidata koliko se bira poslanika. Mandat je dobijao nosilac zemaljske liste koja je dobila preko 50.000 glasova u celoj zemlji, a lista koja je imala najveći broj glasova dobila bi tri petine poslaničkih mandata. Kako je JNP ZBOR bio još u fazi osnivanja, krupan nedostatak predstavljao mu je m anjak organizacionog aparata.
U zakonskom roku, 19.04.1935. godine, predata je na potvrdu Kasacionom sudu u Beogradu zemaljska lista Dimitrija Ljotića koja je imala poslaničke kandidate i zamenike u 234 sreza u svih devet banovina sa 8.190 predlagača, a u ostalim srezovima su bili samo poslanički kandidati i njihovi zamenici. U glavnom biračkom odboru zemaljske liste Dimitrija Ljotića bili su dr. Juraj Korenić, lekar iz Zagreba, i August Kramer, upravnik u industriji iz Ljubljane, a njihovi zamenici dr. Stevan Ivanić, direktor Centralnog higijenskog zavoda iz Beograda i dr. Antun Novaković, upravnik Zemaljskog saveza za poljoprivredni kredit iz Beograda. Kasacioni sud je 21.04.1935. godine potvrdio zemaljsku listu Dimitrija Ljotića.
Iako je Boško Jevtić, nosilac liste vladajuće JNS, bio Ljotićev ratni drug i kum, njegov režim je odmah počeo sa progonima ZBOR-a. Predizborne skupove ZBOR-a ometali su i predstavnici vlasti i komunisti. Pritisak protiv ZBOR-a bio je veći nego na listu Udružene opozicije.
Na izborima 5.05.1935. godine lista Dimitrija Ljotića dobila je 25.705 glasova ili 0,84%, što nije bilo dovoljno ni da Dimitrije Ljotić kao nosilac liste dobije mandat. Ljotićeva lista je po banovinama dobila sledeći broj glasova: u Dravskoj 2.503, u Savskoj, 2.351, u Vrbaskoj 128, u Primorskoj 1.049, u Drinskoj 1.482, u Zetskoj 1.683, u Moravskoj 805, u Vardarskoj 968, u Dunavskoj 14.349 i u izbornoj jedinici Beograd-Zemun-Pančevo 387 glasova.
Što se tiče izbora uopšte od ukupno 3.908.313 upisanih u biračke spiskove glasalo je 2.881.915 birača ili 73,72%. Od toga je za vladinu listu JNS Bogoljuba Jevtića glasalo 1.748.024 glasača ili 60,64% za listu Udružene opozicije dr. Vlatka Mačeka 1.075.389 glasača ili 37,36% i za listu Božidara Maksimovića 32.797 glasača ili 1,16%.
Na izborne rezultate imali su primedbu Akcioni odbori i Udružene opozicije i ZBOR-a. Akcioni odbor ZBOR-a je tvrdio da je ZBOR na izborima dobio još 35.000 glasova (ukupno oko 60.000 glasova), da su mnogi glasovi opljačkani, a da su mnogi glasači sprečeni da daju svoj glas. Veliki broj zloupotreba zabeležen je u Beogradu. Udružena opozicija je tvrdila da je na izborima bilo mnogo zloupotreba i rešila da ne uzme učešća u radu izabrane Skupštine.
Izborni rezultati su, ipak, pokazali da je ZBOR Dimitrija Ljotića dobio relativno malo glasova, osim u Dunavskoj banovini (posebno u okolini Smedereva) i Dravskoj banovini gde je u narodu počeo da pušta korene BOJ. U ostalim banovinama nije bilo ni ustaljenih lokalnih odbora ZBOR-a, pa se bolji rezultati nisu ni mogli očekivati.
ZBOR i Konkordatska kriza
Iako je Bogoljub Jevtić odneo pobedu na izborima održanim 5.05.1935. godine, on se nije još dugo zadržao na čelu Vlade. Na tom mestu ga je 24.06.1935. godine zamenio Milan Stojadinović. Između Stojadinovića i Ljotića postojala je jaka netrpeljivost. Ona je kulminirala kada je Milan Stojadinović na sednici Skupštine 23.07.1937. godine uspeo da proturi ratifikaciju Konkoradata. (Konkordat predstavlja ugovor između određene zemlje i Vatikana koji reguliše status rimokatolika u toj zemlji.)
Ovaj ugovor sa Vatikanom izazvao je u jugoslovenskoj javnosti opšte prigovore zbog povlašćivanja katoličkog klera i davanja Vatikanu naročitih prednosti prema državnoj vlasti. Konkordat je podržala vladajuća Jugoslovenska radikalna zajednica (JRZ), koja je nastala od dela Jugoslovenske narodne stranke, Slovenske ljudske stranke i Jugoslovenske muslimanske oragnizacije, Rimokatolička crkva u Jugoslaviji i manji deo Hrvatske seljačke stranke. Protiv Konkordata stajala je Srpska pravoslavna crkva (SPC), predstavnici udružene opozicije (Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka, deo Radikalne stranke i Zemljoradnička stranka), Jugoslovenska nacionalna stranka i Komunistička partija Jugoslavije. Protiv ratifikacije sporazuma bio je i JNP ZBOR. Dimitrije Ljotić je ovom problemu prilazio kao uzorni pravoslavac i integralni Jugosloven. Kao vernik Srpske pravoslavne crkve Ljotić se nije slagao da jedna konfesija u istoj državi ima veća prava nego ostale. Ovaj stav podudarao se sa stavom SPC da su njeni vitalni interesi ovim ugovorom ugroženi. To nikako nije značilo da je JNP ZBOR svoju politiku podređivao interesima SPC. U redovima ZBOR-a bilo je dosta rimokatolika koji su takođe smatrali da potpisivanje Konkordata hrvatski narod u Jugoslaviji klerikalizuje i da je ovaj čin u suprotnosti sa interesima Hrvata u Jugoslaviji.
U tim suprotnostima oko Konkordata zatalasala se javnost, naročito u Beogradu. Na glas da Stojadinovićeva vlada priprema ratifikaciju Konkordata u Skupštini, došlo je na više mesta do demonstracija protiv vlade i klerikalnih akcija u vezi sa Konkordatom. Protiv Konkordata je ustao i vrh Srpske pravoslavne crkve. Za glavnog predvodnika borbe vrha SPC smatrao se tadašnji patrijarh Varnava. Kako je on upravo usred najžešćih sukoba oko Konkordata oboleo, u javnosti su kružile glasine da je otrovan po nalogu vlade. U takvim okolnostima, vrh SPC je održao molebstvije za patrijarhovo ozdravljenje 19. jula 1937. Povorka predvođena episkopima SPC krenula je ka središtu Beograda. Tu se litiji priključilo više hiljada Beograđana. Članovi JNP ZBOR učestvovali su u ovoj litiji kao građani i kao pravoslavci. Po nalogu tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Antuna Korošca, katoličkog sveštenika, žandarmerija je potisnula litiju prema Sabornoj crkvi. Pri ovoj intervenciji žandarmerije došlo je do žestoke tuče između građana, učesnika u litiji, i žandarma, koji su surovo batinajući građane pretukli i nekoliko episkopa SPC, od kojih je najgore prošao episkop šabački Simeon Stanković. Više crkvenih barjaka, ripida i mitri stradalo je u ovom obračunu. Novi talas ogorčenja izazvala je vest da je sutradan umro patrijarh Varnava.
Dimitrije Ljotić se, na vest o "krvavoj litiji" obratio vernicima u crkvi Svetog Đorđa u Smederevu. U svom obraćanju oštro je osudio upotrebu sile prema sveštenstvu i građanima i još jednom pozvao poslanike u Skupštini da ne ratifikuju Konkordat.
I pored ogromnog pritiska javnog mnjenja Skupština je usvojila predlog ratifikacije Konkordata i poslala ga na konačnu ratifikaciju Senatu. Kada je vlada početkom 1938. godine pokušala da ratifikuje Konkordat u Senatu, ponovo je izbilo nezadovoljstvo u javnosti, pa je Stojadinović konačno bio prinuđen da 21. januara 1938. obavesti Arhijerski sabor da je "ovaj i ovakav zakonski predlog definitivno skinut sa dnevnog reda".
Ovakav sled događaja doprineo je daljem hlađenju odnosa između Dimitrija Ljotića i Milana Stojadinovića, koji će završiti Ljotićevim hapšenjem.
ZBOR protiv Milana Stojadinovića
Dolazak Milana Stojadinovića na čelo vlade Kraljevine Jugoslavije 24. juna 1935. godine značio je nedvosmisleno približavanje jugoslovenske politike i diplomatije silama Osovine. Kada je došao na vlast Stojadinović je obećavao da će rešiti "Hrvatsko pitanje" i lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Iako je kao političar pripadao desnoj opciji, Stojadinović se nije slagao sa Ljotićem ni po jednom od tadašnjih ključnih političkih pitanja. Šta više, od prvog dana svoje vladavine Stojadinović se svom žestinom svoga aparata bacio na ZBOR i na njegove članove. U svojoj brošuri "Poruka fašističkom šegrtu" (Milanu Stojadinoviću) Ljotić je pisao: "ZBOR-u se, zaista, već rad ne da. U mesecu junu i julu, od prijavljenih 212 zborova dozvoljena su svega dva, dok su svi ostali zabranjeni. Naši listovi, da bi mogli izlaziti, moraju da se štampaju hajdučki. Ništa nas neće iznenaditi ako Stojadinović ispuni svoju reč pa nam i sam rad zabrani."
Da je Milan Stojadinović imao nameru da zabrani rad ZBOR-a vidi se iz jedne izjave u kojoj kaže: "ZBOR je izlišan. I da znate: kad biste ispunili sve zakonske formalnosti, i više od toga, rad vam neće biti odobren. ZBOR mora biti zabranjen! Svi drugi mogu raditi. Može Udružena opozicija: to su stara gospoda koju puštam da rade slobodno, naređujem da moji listovi o njihovim sastancima pišu, pa kad interesovanje kod sveta poraste, a ja samo bocnem iglom, a ono ceo njihov rad splasne naočigled sveta, kao dečiji balon kad se probuši. Ali ZBOR ne može, jer to što ZBOR hoće - i ja hoću, a otuda ZBOR-u nema mesta. Ja ću najesen imati omladinu uniformisanu i vojnički obučenu. A potom na izbore."
Dimitrije Ljotić je iscrpno dokazivao i pokazivao da Milan Stojadinović niti može niti hoće ono što je ZBOR hteo. Stojadinović je pokušavao da podržava fašizam i nacionalsocijalizam, ali sa pogrešnom procenom, pošto oni nisu nastajali, kao pokreti, dekretima odozgo, nego su izrasli i jačali odozdo. Kada se u maju 1937. godine spremao Stojadinović da ide u Rim i Berlin da prouči Musolinijevo i Hitlerovo delo. Ljotić je pisao: "Mi nismo fašisti. Ni naša misao fašizam. Sto **** smo to kazali i dokazali. Iako Stojadinović ide u Rim da kopira fašizam, ili u Berlin da kopira hitlerizam, on našu misao ne uzima, već tuđu." Stojadinović je, u međuvremenu, preko režimske štampe, Ljotića etiketirao kao čoveka koji na skupovima glumi firera i, kako on kaže, "kada bi još samo imao političku uniformu sa remenom i znakom "LJ" potpuno bi imitirao Hitlera." Ljotić mu je na svojim zborovima uzvraćao nazivajući ga vođom nenarodne vlade i optužujući ga da je i on učestvovao u zaverii protiv kralja Aleksandra.
Progoni ZBOR-a su nastavljeni, vršena su hapšenja. Uhapšen je bio i Dimitrije Ljotić, ali rad i aktivnost ZBOR-a nije zamrla. U februaru 1938. godine, dok su još trajali progoni ZBOR-a, pisao je Dimitrije Ljotić na adresu Milana Stojadinovića: "O, Milane Stojadinoviću, kako si pak mala pamet! Sva vlast koju imaš i sva sredstva kojima raspolažeš ne mogu nas sprečiti da idemo svojim putem - putem ZBOR-a. Zabranjivao si nam zborove i listove. Hvala ti. Sam te bog uči da nas oštriš. Jer nema ništa bez preoštra mača. I ti nam ga kuješ na vatri ogromne borbe i oštriš na tvrdim preprekama koje nam postavljaš na svakom koraku. Poručio si nam da ćeš nam zabraniti rad, da ćeš rasturiti ZBOR. Ko je to još stihije mogao svesti u mala koritašca? Misao ZBOR-a je izraslo iz prirode stvari, razvila se pred tvojim očima, pustila grane na sve strane, naročito među omladinom. I sve tvoje zabrane neće biti u stanju sprečiti vihor naše mladosti nadahnute iskustvom. A rasturiti ZBOR? Ti nisi u stanju da rasturiš bivše političke organizacije, koje po zakonu ne postoje, i koje životare tu i tamo, a kako misliš da ZBOR rasturiš!
Dana 10. oktobra 1938. godine raspuštena je Narodna skupština, a novi izbori raspisani su za 11. decembar iste godine. Ovi izbori trebalo je da pokažu kolika je stvarna politička snaga Milana Stojadinovića, ali istovremeno i koliko je narod imao poverenja u njegove oponente, koji su ukazivali na sve nedostatke i greške njegove politike.
Izbori 1938. godine
Nakon što je 10. oktobra raspuštena Narodna skupština, raspisani su izbori za 11. decembar 1938.godine. Na samom početku predizborne kampanje Milan Stojadinović je 18.oktobra izdao nalog za hapšenje rukovodstva ZBOR-a na čelu sa Dimitrijem Ljotićem. Organi Uprave grada Beograda upali su 26. oktobra na sastanak rukovodstva ZBOR-a u Njegoševoj ulici br.1 i uhapsili 32 zboraša, među kojima i Dimitrija Ljotića. Pristalice ZBOR-a odmah su štampale letak u kome je pisalo: "Ne zaboravite da je krvavi i pljačkaški režim ratnog zabušanta Milana Stojadinovića bacio u tamnicu jednog od najpoštenijih građana Jugoslavije, narodnog borca i mučenika, ratnika, nosioca liste JNP ZBOR druga Dimitrija Ljotića." Zbog ovog postupka prave predizborne kampanje ZBOR-a skoro da nije bilo. Ipak, pod pritiskom javnosti, Dimitrije Ljotić i rukovodstvo ZBOR-a uskoro su pušteni. Predstavnici Udružene opozicije ponudili su izbornu saradnju ZBOR-u. Ova ponuda značila je da ga političari iz Udružene opozicije ne smatraju fašistom. Nakon dužeg kolebanja, Ljotić je odlučio da podnese samostalnu listu.
Svoju predizbornu kampanju Ljotić je bazirao na kritici Milana Stojadinovića. U jednom predizbornom letku ZBOR je optužio Milana Stojadinovića za potpisivanje Konkordata, smrt patrijarha Varnave, raspad Male Antante i ubistvo kralja Aleksandra. U jednom drugom letku Dimitrije Ljotić je biračima poručio: "Samostalno istupam zato što jedini ja hoću: 1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike, 2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve, 3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova, 4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi, 5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste, 6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke, 7. da vratimo u državu narodni kapital, 8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća, 9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu, 10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi. Ko hoće prava čestitog čoveka, dobrog Kralja i nedeljivost Jugoslavije, neka pristupi našem pokretu."
Na izbore 11. decembra 1938. godine izašle su tri liste: Lista jugoslovenske radikalne zajednice sa Milanom Stojadinovićem kao nosiocem liste, Lista Udružene opozicije sa Vlatkom Mačekom kao nosiocem i Lista ZBOR-a sa Dimitrijem Ljotićem kao nosiocem. Od 4.080.256 birača na izbore je izašlo 3.039.041 glasač (74,48%). Prema zvaničnim podacima lista Jugoslovenske radikalne zajednice dobila je 1.643.783 glasa (54,09%). Lista Udružene opozicije 1.364.524 glasa (44,9%) i Lista ZBOR-a osvojila je 30.734 glasa (1,01%). Prema tadašnjem izbornom zakonu vladina lista je dobila 306 poslanika u Skupštini, dok je Lista Udružene opozicije dobila 67 poslanika. Lista ZBOR-a ostala je bez poslanika u Narodnoj skupštini.
Lista JNP ZBOR dobila je po banovinama: u Dravskoj 1.132 glasa, u Drinskoj 3.806, u Vrbaskoj 1.071, u Primorskoj 2.387, u Vardarskoj 133 glasa, u Savskoj 2.137, u Moravskoj 802, u Zetskoj 1.041, u Dunavskoj 17.291 i u izbornoj jedinici Beograd, Zemun, Pančevo 510 glasova.
I predstavnici Udružene opozicije i predstavnici ZBOR-a imali su velike primedbe na tok izbora, a posebno na rezultate. I pored toga što je odneo izbornu pobedu Milan Stojadinović nije ostao na vlasti jer je osvojio relativno malo glasova u odnosu na ono što se očekivalo. Smenjen je 4. februara 1939.godine, a novu vladu je formirao Dragiša Cvetković. Smernice njegove politike bile su rešavanje hrvatskog pitanja i tačno određivanje kursa spoljne politike Jugoslavije. I po jednom i po drugom pitanju Dimitrije Ljotić oponirao je novoj vladi kao i staroj.
Rešavanje hrvatskog pitanja
Dogovorom između Dragiše Cvetkovića i Vlatka Mačeka 26. avgusta 1939. godine došlo je do sklapanja takozvanog "hrvatsko-srpskog" sporazuma.U ovom sporazumu dogovoreno je stvaranje banovine Hrvatske, koja bi obuhvatala teritorije dotadašnjih banovina Savske i Primorske, kao i deo Zetske, Vrbaske, Drinske i Dunavske banovine. Za prvog bana Hrvatske banovine izabran je doktor Ivan Šubašić. Za uzvrat, pretstavnici Hrvatske seljačke stranke ušli su u vladu Kraljevine Jugoslavije a Vlatko Maček je postao njen potpredsednik.
Dva dana kasnije, 28. avgusta JNP ZBOR je izdao saopštenje po ovome pitanju. U saopštenju je rečeno: "Ni ovim sporazumom gospodin Maček nije mogao biti nateran da prizna Jugoslaviju za svoju zemlju, niti da joj prizna sudbinski karakter, niti da prizna sudbinsku povezanost Hrvata sa Srbima i Slovencima. Najviše što je pristao da kaže jeste da je Jugoslavija 'najbolji jemac nezavisnosti i napretka Srba, Hrvata i Slovenaca'. Istina pak koja svakom razumnom biću mora pasti u oči jeste da je Jugoslavija jedino, a ne najbolje spasenje naše. Jer bez nje Hrvati i Slovenci sigurno i potpuno, a Srbi delimično gube svoju nezavisnost. Ali to gospodin Maček nije hteo ili mogao priznati, jer bi onda samim tim prestala dinamičnost hrvatskog pitanja, a na to teški hrvatski greh neće i ne može pristati. Koliko pak vredi sporazum rađen pod takvim okolnostima, o tome nećemo govoriti: to će sutrašnjica da kaže".
Pošto u štetnost sporazuma od 26. avgusta nije uspeo da ubedi vladu, Dimitrije Ljotić se okrenuo namesniku knezu Pavlu. Zatražio je audijenciju u kojoj bi kneza Pavla upozorio na opasnost u kojoj se nalazila Jugoslavija. Pošto je knez Pavle tri **** odbio da ga primi, Dimitrije Ljotić mu je u toku 1940. godine uputio tri otvorena pisma, koja su izazvala veliko interesovanje u javnosti. Ova pisma su ujedno bila puna kritike na račun kneza Pavla, što će imati velike posledice po budućnost ZBOR-a.
U prvom otvorenom pismu poslatom 22. februara 1940. godine Ljotić je kritikovao tada u narodu nagoveštavanu smenu kursa politike u pravcu Francuske i Velike Britanije. Obrazloženje za ovaj stav Ljotić je pravdao činjenicom da ove zemlje nisu zaštitile ni Poljsku ni Finsku, a ni Srbiju 1915. godine, iako su joj za to bile dovoljne samo tri divizije. Druga kritika odnosila se na rđavo stanje unutar monarhije. Sama ideja monarhije je, po Ljotiću, bila u krizi, pa se nalazila u defanzivi sa malim brojem branilaca. Za to je prevashodno krivio sporazum od 26. avgusta. Predlagao je da se u vojnim operativnim jedinicama nalaze samo Srbi i hrvatski i slovenački dobrovoljci, a da ostali budu samo u radnim četama.
Pošto je knez Pavle ponovo odbio da ga primi, Ljotić je otpočeo žestoku političku kampanju protiv njega. Optuživao ga je da popušta federalizmu. U pismu se dalje kaže: "Više ste učinili za boljševiziranje Jugoslavije, Visočanstvo, nego Josif Visarionovič Džugašvili zvani Staljin. Danas svet luduje za 'Rusijom' Država mu je dala za primer. Predložio je knezu Pavlu da uradi sledeće: 1) da preseče put boljševizaciji i rasulu 2) da prekine odmah sa hrvatskim eksperimentom 3) da izvrši novo formiranje operativne vojske.
Pri napadu Italije na Grčku oktobra 1940. godine Ljotić je insistirao na zauzimanju stava duboke neutralnosti. Najverovatnije pod njegovim uticajem, armijski đeneral Milan Nedić, koji je tada bio na dužnosti ministra vojske i mornarice, predao je 1. novembra 1940. godine vladi Cvetković-Maček takozvani memorandum o stanju u Jugoslovenskoj Kraljevskoj Vojsci. Takođe je tražio od vlade politiku duboke neutralnosti. Knez Pavle je brzo reagovao. Već 8. novembra Milan Nedić je bio prinuđen da podnese ostavku na svoj ministarski položaj, a stavljen je i pod prismotru.
Sledio je novi potez jugoslovenskih vlasti, povučen 24. oktobra, kada je odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića, zabranjeno postojanje JNP ZBOR, a pri tome je odobrenje od 8.11.1935. godine o načelnom dopuštanju za osnivanje ovog pokreta stavljeno van snage.
Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine.
Zabrana ZBOR-a
Kao što je u prošlom nastavku napisano, odlukom predsednika vlade i zastupnika ministra unutrašnjih poslova Dragiše Cvetkovića zabranjeno je postojanje JNP ZBOR. Za povod je iskorišćen sukob između studenata zboraša i komunista na Tehničkom fakultetu u Beogradu 23. oktobra 1940. godine. Razumljivo da napad na komuniste, od strane bilo koga, tada nije mogao da bude razlog za njegovo gonjenje. Sve je bilo više ideološko-praktične prirode.
Za upoznavanje prilika u kojima se sve ovo odigrava, neophodno je pomenuti nekoliko činjenica. Italijanska avijacija je 5. novembra bombardovala Bitolj. Time se zemlja našla pred vratima rata. U takvoj situaciji i tenziji, koja je posledica izbijanja rata između Italije i Grčke, grupa anglofilski orijentisanih jugoslovenskih političara (dr Mihailo Konstantinović, dr Branko Čubrilović i dr Srđan Budisavljević) izvršila je pritisak na princa namesnika Pavla (takođe anglofila) da eliminiše sve eventualne pronemačke elemente. I pre događaja na Tehničkom fakultetu državne vlasti su svojim sreskim nadleštvima naložile da provere autentičnost potpisa pri osnivanju opštinskih organizacija ZBOR-a. U slučaju da ovi potpisi nisu u skladu sa zakonom ili ih se potpisnici odriču, opštinske organizacije trebalo je da budu zabranjene. Uprava Grada Beograda izvršila je pretres Glavnog tajništva pokreta ZBOR u Njegoševoj ulici 3. novembra. Izbacila je iz prostorija sve članove i bez ikakvog pismenog rešenja zapečatila prostorije i ispred njih postavila žandarme.
U toku oktobra i novembra 1940. godine policijske vlasti pohapsile su više od 160 članova ZBOR-a. Između ostalih, uhapšeni su: Ratko Živanović, starešina Omladine ZBOR-a, ing Simenon Kerečki i Vladimir Lenac, članovi Vrhovnog strarešinstva "Belih orlova", dr Velimir Danilović, predsednik Mesnog odbora ZBOR-a u Beogradu, i drugi. Jugoslovenske vlasti nisu se usudile da uhapse i samog Dimitrija Ljotića, ali su pomno pratile njegovo kretanje. Uskoro je zabranjena svaka poseta Dimitriju Ljotiću, a u njegov stan uselili su se agenti. Kada je Ljotić protestujući tražio da mu se saopšti da li je uhapšen ili nije, odgovoreno mu je da je slobodan, ali da se po naređenju tako mora postupati. Ljotić je odmah napustio svoj stan i otišao u Smederevo. Agenti policije su ga i tamo pratili. Međutim, po izveštaju agenata upravniku Grada Beograda, Ljotić je već pre 15. novembra "našao načina da se iznenada izgubi u nepoznatom pravcu." Po priči svedoka, policijske agente koji su vršili nadzor nad Ljotićevom kućom uspeo je da zagovori jedan zboraš, tadašnji poznati fudbaler. Dok su se oni oduševljavali dogodovštinama sa utakmica reprezentacije, Ljotić je izašao. Utočište je našao u jednom ženskom manastiru u Sremu. Upravnik Grada Beograda je 15. novembra poslao radio-telegram svim banskim i policijskim upravama i obavestio ih da se Dimitrije Ljotić udaljio u nepoznatom pravcu: "Umoljavate se da naredite područnim vlastima da se za imenovanim energično traga. U slučaju pronalaska, stavite ga pod jaku stražu i o tome najhitnije obavestite Upravu Grada Beograda." Razlog svoga bekstva Ljotić je pravdao informacijom da je jugoslovenski režim želeo da ga se reši tako što će ga poslati u duševnu bolnicu na posmatranje.
Pošto je u sudskom postupku dokazano da ne postoji nikakva zakonska forma kojom bi bili, zbog događaja na Tehničkom fakultetu, zboraš bili osuđeni (jer su se borili protiv pripadnika jedne zabranjene stranke) optužba je preformulisana. ZBOR je optužen za veleizdajničko delovanje. Protiv ovog pokreta formulisane su tri optužbe: 1. da je u saradnji sa ministrom Vojske Milanom Nedićem pripremao državni udar da bi se oborio tadašnji režim i zaveo desničarski režim koji bi se naslanjao na sile Osovine, 2. da je radio na otcepljenju dela državne teritorije, 3. da je primao novac iz Nemačke.
Međutim, zbog neozbiljnog dokaznog materijala do procesa nije ni došlo. Zboraši su u zatvorima maltretirani i tučeni, a pošto nije dokazana prevratnička zavera zboraši su delom proterani a delom upućeni u koncentracioni logor Brus (vlasti su to nazivale prinudnim boravkom). Tamo su proveli tri meseca i najzad oterani u koncentracione logore "radnih bataljona" u Srebrenicu, Ivanjicu i Smederevsku Palanku. Poslednji od zboraša pušten je na slobodu tek 1. aprila 1941. godine.
Zanimljivo je da se, i pored zabrane, bilten JNP ZBOR štampao i bio dostavljan lično knezu Pavlu, članovima vlade i Upravi Grada Beograda. U vreme najvećeg progona zboraša Dimitrije Ljotić je 25. decembra 1940. godine uputio knezu Pavlu i treće pismo puno gorčine zbog postupanja vlasti prema ZBOR-u. I ovo pismo je ostalo bez ikakvog uticaja na stav kneza Pavla. Progon zboraša je trajao sve do puča 27. marta 1941. godine.
ZBOR i događaji 27. marta
Pošto je Krunski savet 23. marta ovlastio predsednika vlade Dragišu Cvetkovića da potpiše pristupanje Trojnom paktu, ovaj je to i učinio 25. marta u Beču.
Dimitrije Ljotić izneo je tom prilikom svoje mišljenje vezano za ovaj događaj: "Spoljna politika Jugoslovenske vlade vodila je zemlju nizbrdicom, a ta nizbrdica završila je ambisom. Na ivici ovoga ambisa izraslo je drvo što se zove Pakt. I Knez, koji je kriv što je zemlja bila na nizbrdici, u poslednjem trenutku uhvatio se za drvo koje se zove Pakt. I sada on zajedno sa nama visi nad provalijom i prima čestitanja što nije pao u provaliju. Oni koji rade protiv Pakta lako će to drvo prestrugati, ali i knez će onda pasti u provaliju, ali i svi mi, i vi svi, zajedno sa njim. Politička posledica toga biće rasulo države".
U pismu koje je Dimitrije Ljotić 26. marta uputio episkopu žičkom dr Nikolaju Velimiroviću i episkopu dalmatinskom dr Irineju Đorđeviću (obojica su lično bili protiv pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu) Ljotić ih moli i opominje: "Prema tome ja vas molim i preklinjem da se sa vaše strane ne čine ovakve stvari koje će nas sve baciti u propast. Kada je već Pakt potpisan, tražite od Kneza da odmah dođe na čelo jedna prava, puna čvrstine i autoriteta vlada koja će sa jedne strane Pakt poštovati, a sa druge narodu uliti poverenje da će sloboda i nezavisnost biti sačuvane. Ako se o ovu molbu oglušite pa produžite antipaktovski rad, onda ćete na svoja leđa natovariti svu odgovornost za slom državni i narodni, i pred Bogom ćete ispasti kao oni ljudi koji traže slavu ne kod Boga nego kod ljudi".
Kada je ovaj apel bio u rukama episkopa, u Glavnoj komandi vazduhoplovstva u Zemunu, dovršavane su poslednje pripreme za izvršenje puča. Grupa jugoslovenskih oficira je u noći između 26. i 27. marta izvršila prevrat. Vlada i namesništvo su svrgnuti, a na presto je doveden nepunoletni Petar II Karađorđević. U prevrat je aktivno bila umešana britanska obaveštajna služba za specijalne operacije (SOE), i to uglavnom preko probritanski orijentisanih političara koji su participirali u tadašnjoj vlasti.
Dimitrije Ljotić je, na početku, smatrao da je puč usmeren isključivo protiv Kneza Pavla, pa se ovakvom sledu događaja nije protivio. Nošen takvim razmišljanjem predstavnik ZBOR-a, penzionisani pukovnik Miloš Masalović, došao je u prostorije nove vlade i, u ime ZBOR-a, čestitao stupanje na presto Njegovog Veličanstva Kralja. Vlada je Masalovića odmah reaktivirala i postavila za komandanta pešadijskog puka Kraljeve garde.
Ljotić je u prvi mah prihvatio savet episkopa dr Nikolaja Velimirovića da uđe u novu vladu. Poziv na ulazak u vladu uputio mu je i general Bogoljub Ilić.
Ni Ljotić, ni drugi članovi ZBOR-a nisu prvoga dana bili upoznati sa namerom menjanja političkog kursa od strane đenerala Dušana Simovića. Kada je puč dobio novo i stvarno značenje promene kursa politike, Ljotić je povukao svoje odobrenje oko ulaska u novu vladu. Drugi razlog njegovog ne ulaska u vladu bilo je energično protivljenje probritanski orijentisanih političara u novoj vladi (Branka Čubrilovića i Mihaila Konstantinovića).
Kasnije su istaknuti pripadnici ZBOR-a davali različite izjave o 27. martu. Zboraš Stanislav Krakov govorio je da je puč od 27. marta bio nepotreban, koban, čak i zločinački. Drugi ljotićevac dr Dimitrije Najdanović rekao je da nema čudnijeg datuma u našoj istoriji od 27. marta: "Čudan je po gluposti svojoj, političkoj gluposti. Politička glupost je ograničenost političkog vidika i odsustvo političke vizije".
Političke posledice puča 27. marta 1941. godine postale su kobne za Kraljevinu Jugoslaviju. Na njenu sudbinu datum 27. mart udario je završni pečat.
Formiranje komesarske uprave
Aprliskom katastrofom Jugoslavija je izgubila sve svoje odlike vlasti: skupština se raspala, vojska je kapitulirala, dok je njen manji broj (uglavnom avijacija) uspeo da se iz Jugoslavije izvuče u zemlje takozvanih jugoslovenskih saveznika. Isto su učinili Kralj Petar II i jugoslovenska vlada. Tek meseca maja će se u Jugoslaviji stvoriti jezgro Jugoslovenske Vojske u Otadžbini sa Dragoljubom Mihailovićem kao jedinim od kralja priznatim ministrom u zemlji. Stari činovnički aparat uglavnom je ostao na svojim dužnostima, što se moglo reći i za policijski aparat - žandarmeriju. Sama Srbija sa granicama koje je imala pre balkanskih ratova (sa dodatkom Kosovsko-Mitrovačkog okruga zbog rude kao i Banata kao žitnice) je potpala pod direktnu upravu nemačkog vojnog zapovednika. Za prvog zapovednika Srbije Hitler je naimenovao generala avijacije Helmuta Ferstera, koji je 22. aprila primio dužnost u Beogradu. Njegov štab bio je podeljen na dva dela: Vojni i Upravni štab. Vojni štab se starao o osiguranju reda i bezbednosti, dok je Upravni štab rukovodio upravom okupiranog područja. Na čelu Upravnog štaba naimenovan je general-lajtant Harold Turner, čovek koji je uživao veliko poverenje kod samog Hitlera. Negovom odlukom prestao je rad svih političkih stranaka, pa i JNP ZBOR.
Sam Dimitrije Ljotić je po izbijanju aprilskog rata izvršio svoju vojničku dužnost i javio se na svoj ratni raspored kao potpukovnik u Bjeljinu. Naredio je i ostalim članovima ZBOR-a da izvrše svoju vojničku dužnost. Generalnom sekretaru ZBOR-a je naredio da zatvori knjige prijema u članstvo ZBOR-a. Po završetku aprilskog rata vratio se na svoje imanje u Smederevo.
U međuvremenu je šef civilnog štaba Harold Turner počeo da uspostavlja kontakte sa bivšim jugoslovenskim političarima. Među prvim, uspostavio je kontakt sa Milanom Aćimovićem i Dragim Jovanovićem, bivšim šefom policije Uprave grada Beograda. Njima je predložio stvaranje srpske civilne vlasti. Narednih dana došlo je do sastanka određenih srpskih političara u Beogradu. Tu je doneta odluka da se između ostalih kontaktira i Dimitrije Ljotić. Taj zadatak je dat Milanu Aćimoviću. Ovaj je lično otišao u Smederevo i pozvao Ljotića da uzme učešća u stvaranju civilne vlasti. Ljotić se tome odazvao i otišao u Beograd. Uskoro je Dimitrije Ljotić postao zajedno sa Milanom Aćimovićem najaktivniji pregovarač sa srpske strane. Sa Nemcima su se saglasili da to bude jedna komesarska uprava koju sačinjavaju sve političke grupe. Prethodno su srpski političari izradili jednu deklaraciju kao uslov za prihvatanje ponuđenih položaja. Ta je deklaracija zahtevala sledeće:
1) Poštovanje odredaba međunarodnog prava;
2) Da ostanu na snazi naši građanski i krivični zakoni kao i naše sudske vlasti, pošto je postavljanje policije i službe bezbednosti od naših organa sama Jugoslovenska Vlada predvidela ugovorom o primirju;
3) Da Srpska Pravoslavna Crkva ima da nastavi svoj rad nesmetano i sa istom organizacijom i u novoj situaciji, a naše vlasti imaju je u tome pomagati;
4) Da naša domaća uprava mora raspolagati svim finansijama da bi bila u stanju da čini neophodne pomoći, kao: isplate pomoći porodicama ratnih zarobljenika i pomoći nevoljnim, računajući tu i izbeglice iz ostalih krajeva Jugoslavije;
5) Da se članovi srpske civilne uprave u Beogradu zovu komesarima ministarstava i imaju se smatrati advokatima našeg naroda pred okupacionim vlastima;
6)U crkvama da se i dalje za vreme službe pominje ime Kralja Petra II, i Patrijarha Gavrila;
7) Da se mogu držati Kraljeve slike po kućama;
8) Da sudovi izriču presude u ime Kralja Petra II.
Turner je na sastanku održanom 29. aprila prihvatio sve zahteve osim onog po kojem bi jugoslovenski sudovi izricali presude u ime Kralja Petra II. Na istom sastanku kod generala Turnera, gde su bili prisutni predstavnici stranaka, Ljotić je odbio da uđe u Komesarsku upravu. Dao je obrazloženje da je potrebno da on ostane izvan da ih brani pred narodom, jer da oni i ne slute kolika im opasnost preti od komunističke kampanje u narodu. Čak je i Turner insistirao na tome da Ljotić preuzme ministarstvo poljoprivrede (u stvari privrede jer je poljoprivreda ulazila u ovaj resor), kako bi narodu Srbije obezbedio hleb. Na to mu je Ljotić odgovorio da je narod u Jugoslaviji imao dosta hleba, a opet je doživeo propast, a da se sada ovde radi o drugim stvarima, a ne samo o hlebu. Ipak, predložio je da u upravu uđu dva predstavnika ZBOR-a: inžinjer Milosav Vasiljević i dr Stevan Ivanić. Ovo je prihvaćeno. Tako je 30. aprila obrazovana prva Komesarska uprava u okupiranoj Srbiji.
Ljotić i rad komesarske uprave
Uporedo sa početkom rada Komesarske uprave, Ljotić je uputio dva memoranduma nemačkoj Vojnoj upravi. U prvom memorandumu Ljotić je molio Nemce da izdaju naređenje da se iz ustaških, bugarskih i mađarskih zatvora puste hiljade pohapšenih Srba i da se zaustave progoni, pokolji i uništavanje srpskog življa. Što se tiče ovoga problema, i sam Komesarijat je uputio jedan memorandum sa dokumentacijom, fotografijama i drugim dokaznim materijalom, ali bez ikakvog uspeha. Sam Ljotić je posebno uputio svoj memorandum beogradskom biskupu Ujčiću, da katolička crkva prestane sa pokatoličavanjem Srba i da zaštiti goloruki narod. Ljotić je dobio odgovor da će, tobože, Rimokatolička crkva izaći u susret ovoj molbi, kada bude proučila celu dokumentaciju u navedenom memorandumu.
U drugom memorandumu Ljotić je molio, da se naši oficiri, podoficiri i vojnici ne odvode u nemačko zarobljeništvo, već da se, kao u Grčkoj, puste svojim kućama. Na sve ovo nemačke vlasti su odgovorile Ljotiću da su im poznati ustaški zločini, ali da oni nisu u stanju da ih spreče.
Dana 5. juna 1941. godine je kao grom iz vedra neba do Ljotića stigao glas da je eksplodiralo skladište municije u smederevskoj tvrđavi. Radi obnove porušenog grada Komesarska uprava je postavila za izvanrednog komesara za obnovu Smedereva Dimitrija Ljotića, koji se odmah prihvatio ove funkcije, kako bi što više pomogao svom gradu. Za zamenika izvanrednog komesara postavljen je član ZBOR-a Andrija Ljolja. Ljotić je preko svojih nižih partijskih rukovodstava organizovao skupljanje pomoći i prikupljao podatke gde ima kvalitetne građe. Novoimenovani komandant Srbije Ludvig von Šreder je Ljotiću 17. juna uručio milion dinara za obnovu Smedereva. Ljotić je sam pozvao zboraše i ostale patriote da se jave na dobrovoljni rad u Smederevu. Od onih koji su se javili formirana je radna grupa od 350 omladinaca. Komandant logora u kojem je bila smeštena radna grupa bio je Vladimir Lenac - starešina zboraške omladine. Kasnije će ova grupa postati jezgro za stvaranje dobrovoljačkih jedinica.
Sama Komesarska uprava je u svom radu bila opterećena mnogim problemima. Šreder je ultimativno tražio od Komesarske uprave da donesu Zakon protiv Jevreja. Gestapo je već na veliko hapsio Jevreje po Beogradu i unutrašnjosti Srbije. Komesarska uprava je odbila ovaj zahtev, i u Srbiji za vreme okupacije zakon protiv Jevreja nije donet. Na isti način je Komesarska uprava odbila da banatskim Nemcima proda pančevački rit. Sam Ljotić je uspeo da iz pančevačkog zatvora oslobodi 1.200 uhapšenih Srba, uglavnom nacionalista, među kojima i predsednika smederevske opštine Rajkovića. Komesarka uprava je svoje delovanje uglavnom ostvarila u gradovima i većim selima putem činovnika i seoskih stražara. Na ostalom širokom prostranstvu počeli su se već u maju i junu stvarati naoružani odredi. Oni su se uglavnom grupisali u tri jezgra:
Prvo jezgro činio je pokret Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj Gori. Mihailović je uspeo da izbegne zarobljavanje pri aprilskoj kapitulaciji i iz Bosne se prebacio na Ravnu Goru. Za početak svoje akcije uzeo je datum 13. maj. Drugo jezgro činio je pokret đenerala Ljube Novakovića koji je egzistirao na planini Bukulji. Treće jezgro činio je četnički pokret vojvode Koste Pećanca.
Tek početkom jula (po izbijanju rata između Nemačke i Sovjetskog Saveza) počela je sa akcijama i vojna grupacija sačinjena uglavnom od članova Komunističke Partije Jugoslavije. Njena akcija tokom leta 1941. godine (posebno na prostoru Šumadije i Zapadne Srbije), dovela je do pada Komesarske uprave čiji je rad bio paralisan.
Stvaranje vlade Milana Nedića
Akcija partizanskih odreda paralisala je rad Komesarske uprave i primorala je da podnese ostavku. Pad Komesarske uprave upravo je bio izazvan ostavkama članova ZBOR-a Vasiljevića i Ivanića. Sam Dimitrije Ljotić ovako je komentarisao ustanak: "Mogu oni ubijati Nemce. Mogu pobiti svih 20.000 koliko ih trenutno ima u Srbiji. Ali šta će onda biti? Taj gubitak Nemci neće ni osetiti, a represalije prema našem narodu, a prema nemačkom obrascu 100 prema 1 doneće smrt za 200.000 Srba. To se mora sprečiti. Naš narod moramo sačuvati od biološkog uništenja".
Komesarska uprava je pala polovinom avgusta 1941. godine. Srpska civilna vlast, da bi postala funkcionalna, morala se povećati na stepen civilne vlade. Odmah na početku pojavio se problem oko nalaženja mandatara za sastav ove vlade. Neki nemački krugovi i određeni srpski političari bili su mišljenja da je pravi čovek za to Dimitrije Ljotić. On je to odbijao, objašnjavajući da se sada srpski narod nalazi u smrtnoj opasnosti, i da je tu jedini izlaz da na taj položaj dođe ličnost izvan stranaka, koja uživa ugled u narodu. Po Ljotiću, ta ličnost bila je đeneral Milan Nedić. Nedić je u aprilskom ratu bio komandant Treće armijske grupe a posle kapitulacije je interniran u svoj stan, bez prava kretanja. Nemci su protestovali kod Ljotića jer su Nedića smatrali vojničkim neprijateljem. Ljotić im je na to odgovorio: "Vi ste nama objavili rat, napali ste nas, a Nediću kao bivšem ministru vojnom i komandantu grupe armija, bila je dužnost da brani otadžbinu. Uostalom to smo uradili i svi mi ostali izuzev komunista".
Na sastanku održanom 27. avgusta u prisustvu 70-80 predstavnika političkih stranaka, privrede, nauke i drugih delatnosti, Ljotić je pozvao Nedića da prihvati ponuđeni položaj, na šta je Nedić ušao u salu burno pozdravljen i prihvatio se funkcije. Izgleda da je Nedić i ranije doneo odluku o svom političkom aktiviranju. U prilog tome svedoči i činjenica da je Nedić odmah izneo uslove i plan svoga delovanja. Opšti zahtevi su bili da se odobri stvaranje oružane sile da bi obezbedila mir u zemlji, i to: žandarmerija do jačine 10.000 žandarma i potporne jedinice do 30.000 ljudi, da se bolesni zarobljenici, invalidi, i stariji od 55 godina puste iz zarobljeništva u Srbiju. Traženo je i da se obustave ubistva i progoni Srba od strane Hrvata, Bugara i Mađara.
Posebni uslovi su bili da je borba protiv komunizma isključivo stvar srpskog naroda i njegove vlade, i da u slučaju sabotaže protiv nemačke vojske represivne mere moraju pogađati samo prave krivce, a nikako nedužna lica. Traženo je i korišćenje srpskih državnih amblema.
Nemci su već 28. avgusta odobrili zahteve Milana Nedića, pa je vlada formirana sutradan, 29. avgusta. Među članovima su bila i dva zboraša - Čedomir Marjanović (ministar pravde) i Mihailo Olćan (ministar privrede).
Pošto je u Nedićevom programu prvenstveno bilo reči o neutralisanju partizanskog pokreta u Srbiji, on je, uz dozvolu Nemaca, izdao nalog o stvaranju srpske žandarmerije. Pri zajedničkom četničko-partizanskom napadu na Šabac, Nedić je u taj kraj poslao jedan svoj vojni odred. Ovaj odred, umesto da sam napadače napadne, prešao je sa svom silom četnicima Draže Mihailovića. Pošto odredi žandarmerije nisu uspeli da povrate red u Srbiji, teret na srpsku vladu postao je ogroman.
Nemci su se već počeli pripremati da ovu vladu raspuste i da Srbiju daju na okupaciju bugarskim, mađarskim i ustaškim trupama. U kritičnom trenutku Milan Nedić je zakazao sednicu vlade za 15. septembar. Na ovoj sednici Nedić je predložio da vlada podnese ostavku, pošto je bila nemoćna da bilo šta uradi. Tada je član ZBOR-a, ministar Mihailo Olćan predložio da vlada pozove narod u borbu protiv komunista, i da se osnuju komunističke jedinice. Olćan je dodao da jamči da će u toku sledećih 24 časa, biti u stanju da vladi stavi na raspolaganje 500 omladinaca, antikomunističkih boraca, članova ZBOR-a, što može da posluži kao jezgro za obrazovanje većih dobrovoljačkih jedinica. Akcijom dobrovoljačkih jedinica koja je otpočela krajem septembra 1941. i konačnim razlazom partizana i četnika koji je rezultirao četničkim napadom na Užice 2. novembra 1941. godine, otpočeo je krvavi građanski rat u Srbiji.
Stvaranje i aktivnost dobrovoljačkih jedinica
Predlog ministra privrede Mihaila Olćana da se najhitnije formiraju dobrovoljačke jedinice Dimitrije Ljotić je bez razmišljanja prihvatio. Na njegov poziv, već prvog dana upisala su se kao dobrovoljci 234 člana ZBOR-a. To su uglavnom bili članovi radne dobrovoljačke grupe za Smederevo. Dana 17. septembra formirana je Srpska Dobrovoljačka Komanda (SDK) sa komandantom inžinjerijskim pukovnikom Kostom Mušickim. Pri štabu SDK postojala su dva odseka: Vaspitni i Obaveštajni. SDK je u svojoj punoj formaciji uspostavljena 6. oktobra 1941. godine. U sklopu SDK bilo je dvanaest dobrovoljačkih odreda, a svaki odred imao je po tri čete. Stvarnu kontrolu nad SDK imao je Milan Nedić, pod nadzorom nemačke vojne uprave.
SDK je nosila iste uniforme kao jugoslovenske vojska. Na kapama su umesto jugoslovenskog imali srpski grb, a na desnoj strani na grudima nosili krst u kome se reljefno isticao lik Velikomučenika i Pobedonosca Georgija kako ubija aždaju. Ivicom po krugu njihovog krsta stajao je natpis "Sa verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu - Dobrovoljci".
Oružje su dobili delom od Nemaca, dok je deo kasnije bio zaplenjen u borbama. Stupajući u dobrovoljačke redove, dobrovoljci su polagali zakletvu, zaklinjujući se Svemogućim Bogom na verno služenje Otadžbini i na odanost Kralju Petru II. Zakletva se polagala pred svojim starešinama i zastavom. Obred zakletve su obavljali sveštenici, uglavnom članovi ZBOR-a, koji su se nalazili u svim dobrovoljačkim jedinicama.
U štabu SDK nalazio se i Vaspitni odsek koji je imao zadatak duhovne podloge njihove ideološke orijentacije. Čete su imale vaspitače, a odredi prosvetare. Šef vaspitnog odseka pri Štabu SDK bio je novinar Ratko Parežanin.
U jedinicama dobrovoljaca obavljala se i verska služba. Njome je upravljao verski referent pri SDK protojerej Aleksa Todorović. Inače, cela služba Verskog i Vaspitnog odseka bila je zasnovana na takozvanih "deset dobrovoljačkih zapovesti"
Pri Štabu SDK bio je formiran i Obaveštajni odsek, čiji je osnovni zadatak bio da sakuplja informacije sa terena. Ovaj odsek je imao centre u svim gradovima Srbije. Za svoj rad dobrovoljci su primali plate, a ranjeni u borbi su primali posebne nagrade.
Prvi dobrovoljački odred formiran je 16. septembra u Smederevu, pod komandom poručnika Budimira Nikića. Do prvog sukoba između dobrovoljaca i partizana došlo je 17. septembra kod sela Dražnja, u blizini Grocke. Iz ove borbe dobrovoljci su izašli kao pobednici, što se može videti i iz partizanskih izveštaja. Do 24. septembra dobrovoljci su predeo od Dražnja do Šepšina očistili od partizana, ubivši ih četvoricu, dok su i sami imali dva mrtva.
Po okončanom poslu dobrovoljci su se vratili u Smederevo gde su položili zakletvu 8. oktobra.
Ovi odredi su kao već oformljene jedinice dočekale početak novembarske ofanzive na Užičku Republiku. Povodom toga je Milan Nedić 21. novembra 1941. godine izdao narađenje po kojem je predviđeno objedinjenje svih oružanih formacija (SDK, žandarmerije i četnika Koste Pećanca) pod jedinstvenu komandu. Već sutradan, 22. novembra, na osnovu ovog naređenja, formirana je operativna grupa i dobila ime Šumadijski kor (korpus), pod komandom Koste Mušickog.
Šumadijski kor je stavljen pod komandu 113. nemačke divizije, sa kojom je od 25. do 29.novembra učestvovao u borbama protiv partizana. Posle sloma Užičke republike glavnina partizanskih snaga uspela je da se prebaci na italijansku okupacionu zonu.
Sticajem tragičnih okolnosti Srbija, u kojoj tokom 1942. godine nije bilo značajnijih partizanskih snaga, postala je poprište sukoba između dobrovoljaca (za koje se u narodu sve više koristio i naziv ljotićevci) i četnika pod komandom Dragoljuba Mihailovića.
Aktivnosti dobrovoljačkih jedinica 1942-1944.
Odmah po okončanju operacija protiv partizanskih jedinica na teritoriji Zapadne Srbije nemačka vojna sila napala je jedinice pod kontrolom Dragoljuba Mihailovića. Samoga Mihailovića je o tome obavestio komandant SDK Kosta Mušicki, pa je VK Kraljevske vojske u Otadžbini za momenat izbegla zarobljavanje.
Kosta Mušicki bio je zbog ovoga uhapšen u Čačku 9. decembra. Brzom intervencijom Milana Nedića i Dimitrija Ljotića Mušicki je uspeo da izbegne preki vojni sud. Uskoro je pušten na slobodu pod uslovom da više ne može da komanduje SDK. Milan Nedić je umesto Mušickog za komandanta SDK postavio potpukovnika Iliju Kukića. Mušicki se vratio na svoje staro komandno mesto tek krajem 1942. godine, kada su Beograd napustili oni Nemci iz glavne komande kojima je slučaj Mušicki bio poznat.
Iako je Dragoljub Mihailović baš uz pomoć vlasti u Beogradu izbegao hapšenje, on je od 25. januara do 6. juna 1942. godine uputio Jugoslovenskoj vladi u Londonu petnaest depeša u kojima je zbog saradnje sa okupatorom napadao Ljotića Nedića i Pećanca. To je i jedan od razloga što je Vlada u jednom od svojih "Z" emitovanja (slovo "z" je značilo zaklati) stavila pod to slovo i Milana Nedića. Sam Dimitrije Lotić nikada u emisijama radio Londona nije pomenut, mada postoji mogućnost da je naređenje da i za ovog čoveka važi slovo "Z" stiglo Mihailoviću tajnim kanalima.
Tokom cele 1942. godine Nemci su od Nedića i Ljotića tražili da i Srbija da makar i jednu simboličnu jedinicu koju bi poslali na Istočni front. I pored velikog pritiska Nedić i Ljotić na to nisu pristali. Ljotićevo obrazloženje bilo je da je SSSR, iako veroloman, saveznik njihovog gospodara kralja Petra.
Zato je SDK tokom 1942. godine pala u nemilost Nemaca. Tako su Nemci rasformirali i u logor poslali ceo Jedanaesti i deo Sedmog dobrovoljačkog odreda. Nemci su činili smetnje da vlada Milana Nedića izradi obuću i odeću za dobrovoljačke odrede. Dobrovoljci su se tokom 1942. godine sukobljavali sa slabijim partizanskim snagama uglavnom na teritoriji Južne Srbije. U ovim borbama dobrovoljci su uspeli da razbiju Svrljiški i Kukavički partizanski odred koji su kasnije uspeli da se reorganizuju. Iako su partizanima u Južnoj Srbiji naneli osetne gubitke, dobrovoljci nisu uspeli da partizanski pokret u Južnoj Srbiji unište.
Na teritoriji Zapadne Srbije dobrovoljačke jedinice su, u sadejstvu sa Nemcima, žandarmerijom i četnicima Dragoljuba Mihailovića napali na Valjevski, Posavski, Suvoborski i Kosmajski partizanski odred, koji su se iz Bosne po naređenju Glavnog partizanskog Štaba za Srbiju vratili na svoje terene. U ovoj akciji uništeni su svi partizanski odredi, osim Valjevskog koji je iz obruča uspeo da se izvuče blagodareći Nemcima, koji su se sa svojih položaja povukli usled velike hladnoće.
Krajem 1942. godine SDK je reorganizovana. Od prethodnih dvanaest odreda stvoreno je pet bataljona. Sama Srpska Dobrovoljačka Komanda promenila je ime u Srpski Dobrovoljački Korpus.
Tokom 1943. godine dobrovoljačke jedinice vodile su na terenu borbu kako sa partizanima, tako i sa četnicima Dragoljuba Mihailovića. Dobrovoljci su se protiv partizana borili u okolini Požarevca, Kruševca, Aranđelovca i u Mačvi. Dana 28. jula 1943. godine jedinice Dragoljuba Mihailovića su ubile komandanta Trećeg dobrovoljačkog bataljona Dušana Markovića i još 20 dobrovoljaca. Nedugo posle toga u sukobu između Četvrtog dobrovoljačkog bataljona i četnika Dragoljuba Mihailovića poginuo je u selu Seča Reka komandant Četvrtog dobrovoljačkog bataljona Miloš Vojnović Lautner.
Jačanje partizanskog pokreta krajem 1943. godine i mogućnost njihovog povratka, naterao je komandu SDK da opet u svojim redovima izvrši reorganizaciju. Ona je izvršena krajem 1943. i početkom 1944. godine. Pet dotadašnjih bataljona preimenovano je u pet pukova. Sprovedena je i delimična mobilizacija.
Ovako reorganizovan SDK dočekao je prodor Druge i Pete partizanske divizije u Srbiju. Zadatak ovih divizija bio je da u Južnoj Srbiji stvore veću teritoriju pod svojom kontrolom. Uvidevši kakve posledice ovaj prodor može imati, nacionalne snage su se ujedinile u "jedinstveni nacionalni front". U njega su ušle četničke jedinice Dragoljuba Mihailovića, žandarmerija i Prvi, Drugi i Četvrti puk SDK. U teškim borbama na Ibru obe strane su pretrpele teške gubitke. Nacionalne snage su uspele da spreče dalji prodor ovih divizija, pa su one uskoro napustile Srbiju.
Sledeći veliki obračun dogodiće se na leto 1944. godine kada je glavnina partizanskih jedinica prešla na teritoriju Srbije.
Ljotić i ostale nacionalne snage u Srbiji
Odnosi između Dimitrija Ljotića i Dragoljuba Mihailovića uspostavljeni su u leto 1941. godine. Mihailović je uspostavu odnosa sa Komesarskom upravom smatrao nužnom radi nabavke hrane i odeće a možda i oružja. Zato je već juna 1941. godine u Beograd poslao Vladimira Lenca. Ovaj je pre rata bio generalni sekretar omladine ZBOR-a, a po okončanju Aprilskog rata zajedno se sa Mihailovićem povukao iz Bosne na Ravnu Goru. Pri dolasku u Beograd Lenac je prvo kontaktirao Dimitrija Ljotića. Ljotić je odmah započeo akciju prikupljanja materijalne pomoći ravnogorskom pokretu koja je Mihailoviću poslata po drugom Mihailovićevom emisaru poručniku Pipanu (lažno prezime Perić). Po drugom Pipanovom dolasku u Beograd, Ljotić je pozvao kod sebe visoke funkcionere ZBOR-a Ratka Parežanina i Boška Kostića da zajedno sa Lencem krenu na Ravnu Goru. Ova je misija opozvana pred sam put, kada je Ljotić dobio izveštaje da se između Mihailovića i partizana vode pregovori.
Iako su pregovori između Beograda i pokreta na Ravnoj Gori bili načelno prekinuti, česta su pojava bile zajedničke akcije ovih formacija na terenu, a protiv partizana. Jedna od najupečatljivijih akcija bila je izvedena u okolini sela Koštunići, kada su protiv partizana na tome terenu sadejstvovali pripadnici Petog dobrovoljačkog odreda pod komandom Marisava Petrovića i vojnici Drugog ravnogorskog korpusa pod komandom Predraga Rakovića.
Inače, Dimitrije Ljotić i Milan Nedić su radili sve vreme da objedine sve nacionalne snage u borbi protiv komunista, i pored ne retkih sukoba između dobrovoljaca i četnika. Osoba preko koje su Ljotić i Mihailović uspostavljali međusobnu vezu bio je čika Ilija Mihajlović, bivši predsednik Narodne skupštine i potpredsednik JNS. Prvi sastanak koji je čika Ilija ugovorio bio je maja 1943. godine na nivou visokih delegata. Ljotić je na sastanak poslao Boška Kostića, dok je Mihailovićev delegat bio Čeda Vujović, prvak Demokratske stranke iz čačanskog kraja. Na ovom sastanku postignut je načelni sporazum o prekidu svih neprijateljstava.Pregovori oko sastanka Dimitrija Ljotića i Dragoljuba Mihailovića otegli su se sve do septembra 1943. godine.
Tada je uspostavljena veza koja je sa Mihailovićeve strane bila veoma problematična i neproverena. Uprkos tome Ljotić je polovinom oktobra 1943. godine krenuo na sastanak, sam vozom za Užice. Prethodno je sebi nabavio lažna dokumenta pod imenom profesor Petrović. Kada je trebalo da krene iz Užica došao je kod njega major Petrović, i saopštio mu da ga Mihailović ne može primiti, pošto je sprečen hitnim poslovima. Petrović mu je predložio da se zajedno vrate u Beograd. Tek u Beogradu Petrović mu je rekao da ga je vratio iz Užica jer mu je Mihailovićev kapetan Radović-Kondor spremao ubistvo iz zasede. Mihailović je Ljotiću u jednom kasnijem pismu saopštio da mu je tu "Bog pomogao da se spase zamke".
Ljotić je tek 17. maja 1944. godine uspeo da se sastane u selu Brđane kod Gornjeg Milanovca sa generalom Miroslavom Trifunovićem Dronjom, Mihailovićevim komandantom za Srbiju. Posle trodnevnih pregovora došlo je do sporazuma u kome je dogovorena zajednička borba protiv komunizma i dogovor o međusobnoj saradnji. Saradnja će kulminirati septembra 1944. godine, u jeku najžešćih borbi u Srbiji.
Za vreme Pete nemačke ofanzive 14. maja 1943. godine u Kolašinu i drugim delovima Crne Gore i Hercegovine zarobljeno je oko 4.000 četnika na čelu sa majorom Pavlom Đurišićem, koji je posle saslušanja u Nemačkoj poslat u kažnjenički logor Strij u Poljskoj. Oktobra 1943. godine, sa nekoliko svojih drugova, Đurišić je uspeo da pobegne, a već tokom novembra stigao je do Beograda. Kod sela Višnjice on je prešao Dunav i odmah bio uhapšen od strane srpske žandarmerije. Nemci su odmah saznali za njegovo hapšenje, pa je Đurišića odmah preuzeo Gestapo. Na urgiranje Ljotića i Nedića, Đurišić je oslobođen i upućen u Crnu Goru. U zamenu za oslobađanje, Đurišić je morao da prihvati da svoje odrede podredi vladi u Beogradu. Obećao je da će od crnogorskih četnika formirati tri puka (Šesti, Sedmi i Osmi), koji bi ušli u sastav SDK. Đurišić je ovu zapovest izvršio, a za uzvrat je naimenovan za pomoćnika Koste Mušickog i unapređen u čin potpukovnika. U toku februara 1944. godine Nedić je poslao u pomoć Đurišiću jednu dobrovoljačku jedinicu u Crnu Goru. Ova jedinica je u borbi sa partizanima teško stradala. Od 893 dobrovoljca, koliko ih je u februaru otišlo u Crnu Goru, vratilo se njih 350.
Ljotić je tokom celog rata pokušavao da stupi u kontakt sa Kraljem Petrom II. Ovo mu je jedino polazilo za rukom preko diplomatskih kanala u Carigradu. U pismu koje je Ljotić uputio Kralju Petru II juna 1943. godine poručio je: "Vaše Veličanstvo... Ja činim sve što je u mojoj moći da spasem što je više moguće srpskog življa. Propaganda iz Londona sprečava me u ovom poslu. Ne smeta što me napada, jer to čini moj teški zadatak sa okupatorskim snagama lakšim. Ali ja molim da me Vi ne tretirate kao Kvislinga ili Pavelića koji je do danas uništio oko 600.000 Srba u NDH. Znam da u redovima srpskih oružanih snaga ima oko 80% oficira i ljudi koji pripadaju pokretu Mihailovića. Ja sam spreman da predam vlast Mihailoviću kada Nemci odu, da bi se održao zakon i red u zemlji. Radi toga, molim Vas da delujete na Mihailovića da ne prouzrokuje prerane represalije nad nezaštićenim stanovništvom. Svaka nemačka glava plaća se sa sto srpskih. Za mene, međutim, svaka pojedinačna srpska glava draža je od sto nemačkih. Posle oslobođenja zemlje spreman sam da izađem pred narodni sud. Za moja dela istorija će da sudi najbolje".
Povlačenje iz Srbije
Malo je bilo onih koji su polovinom 1944. godine verovali da će Nemačka u ratu izaći kao pobednik. Pošto je postalo očigledno da će Nemci napustiti Srbiju, i da će, na poziv Josipa Broza, u Srbiju ući Crvena armija, Ljotić je došao do zaključka da je došao čas za objedinjavanje svih nacionalnih snaga u Srbiji. Do istih zaključaka došao je i Dragoljub Mihailović. Osim Sovjeta na Dunavu, važan razlog ovakvim odlukama odlukama bio je i brz prodor jakih partizanskih snaga (Prvog i Dvanaestog korpusa) polovinom avgusta u Srbiju. Ove partizanske jedinice uspele su za samo deset dana (od 20. avgusta do 1. septembra 1944.) da izbiju na liniju Užice-Požega. Dragoljub Mihailović je, u skladu sa novonastalom situacijom, 1. septembra 1944. godine objavio opštu mobilizaciju, dok je 6. septembra doneo proglas o objedinjavanju svih nacionalnih snaga. SDK je, po ovom proglasu ostao u dosadašnjem sastavu i sa dosadašnjim starešinama i podeljen na dve udarne grupe (zapadnu i južnu).
Presudna bitka za Srbiju između JKVuO i NOV i POJ-a odigrala se 9. septembra na Jelovoj Gori kod Čačka. U ovom dvoboju partizanske jedinice nanele su potpun poraz nacionalnim snagama, čime je sudbina Srbije bila rešena. Šta više, u gonjenju četnika, partizani su 13.septembra opkolili njihovu Vrhovnu Komandu. Nju je od zarobljavanja spasao Treći bataljon Prvog puka SDK, dok su partizani uspeli da zaplene kompletnu arhivu Vrhovne Komande.
Posle poraza na Jelovoj Gori većina četničkih jedinica se prebacila u Bosnu. U takvim okolnostima, na sastanku od 27. septembra 1944. komanda SDK donela je odluku da se prebaci u Sloveniju. Ovim se, u stvari, počela sprovoditi ideja Dimitrija Ljotića da se sve nacionalne snage povuku u Sloveniju, tamo grupišu, i stvore front protiv komunista. Tamo je, po Ljotiću, trebalo uspostaviti kontakt sa zapadnim saveznicima, dovesti Kralja Petra II i proglasiti Jugoslovensku Federativnu Jedinicu Sloveniju (JFJS). Odatle bi se trebao osloboditi i drugi deo Jugoslavije. Po toj ideji u Sloveniju su trebali poći i četnici iz Bosne pod komandom Dragoljuba Mihailovića i iz Crne Gore pod komandom Pavla Đurišića. Mihailović je odbio ovaj plan, živeći u iluziji, podgrejavanoj od strane Engleza, da će se Saveznici iskrcati na Jadranu.
Pridajući veliku važnost ostvarenju svoje ideje, Dimitrije Ljotić je u Crnu Goru poslao jednu misiju na čelu sa Ratkom Parežaninom, da ubedi Pavla Đurišića da krene u Sloveniju. Misija je krenula iz Beograda 4. oktobra 1944. godine, pravcem ka Kraljevu i Raškoj. Pošto dalji put prema Crnoj Gori nije bio moguć, maršruta je bila skrenuta na pravac Raška-Mitrovica-Zvečan-Prizren-Kuks-Skadar. Misija je u Crnoj Gori dobro primljena, čak su dobrovoljci i učestvovali u nekim borbama. Po povlačenju Nemaca iz Crne Gore krajem 1944. godine, krenuo je i Pavle Đurišić. On je tek u Prijepolju doneo konačnu odluku da ne ide u Sloveniju, već u Bosnu kod Mihailovića. Misija ga je posle ovoga napustila i otišla za Sloveniju.
Sami pukovi SDK takođe su se počeli povlačiti iz Srbije. Iz Beograda je 8. oktobra za Sloveniju krenuo Prvi dobrovoljački puk komandanta majora Ilije Mićaševića. Ovaj puk je sve do oktobra 1944. godine bio na terenu Toplice i Jablanice zajedno sa Drugim i Trećim bataljonom Petog puka SDK. Sa Prvim pukom povukao se istog dana i Četvrti puk SDK pod komandom majora Vojislava Dimitrijevića. Zbog borbe protiv partizana u Šapcu se po zadatku zadržao Treći puk SDK pod komandom majora Jovana Dobrosavljevića, koji je nešto kasnije sustigao u Rumi glavninu dobrovoljačkih jedinica. Drugi puk SDK pod komandom majora Marisava Petrovića prešao je Savu kod Obrenovca. Na terenu Toplice Drugi i Treći bataljon Petog puka SDK ostali su do 10. oktobra 1944. godine, kada su krenuli za Beograd. Kada su stigli u Niš, saznali su da su jedinice Crvene armije ušle u Aleksinac. Time im je bio presečen put prema Beogradu. Komandant Petog puka SDK major Milorad Mojić tada je promenio plan povlačenja, pa su se dobrovoljci počeli povlačiti preko planina do Raške, gde su stigli 20. oktobra. Odatle su se sa Nemcima prebacivali dalje. Prvi bataljon Petog puka SDK pod komandom kapetana Vase Ogrizovića držao je Zaječar i okolinu. Kada su jedinice Crvene armije prešle Dunav, dobrovoljci su se odmah povukli u Beograd, gde je njihov bataljon privremeno ušao u sastav Četvrtog puka SDK.
Ovim povlačenjem završeno je poglavlje borbe dobrovoljaca u Srbiji. Srbija je prešla u ruke partizana, a dobrovoljci su se sa ostalim nacionalistima spremali za poslednji otpor u Sloveniji.
Koncentracija nacionalnih snaga u Sloveniji
Glavnina snaga SDK koja je tokom oktobra napustila Srbiju, koncentrisala se u Sremskoj Mitrovici, gde se ukrcala u vagone i krenula za Sloveniju. Pristigavši u Sloveniju, jedinice SDK prikupile su se na prostoru Postojna-Sveti Petar-Ilirska Bistrica. Komanda SDK bila je smeštena u Ilirskoj Bistrici, da bi se kasnije premestila u Postojnu. U Ilirskoj Bistrici bile su osnovane dve dobrovoljačke škole - političko upravna i za obuku oficira. Komandant za obuku oficira bio je sam Dimitrije Ljotić.
Peti puk SDK se polovinom novembra prebacio iz Srbije u Bosnu, odakle je trebalo vozom da se prebaci u Sloveniju i priključiti glavnini korpusa. Međutim, većina vojnika ovoga puka bila je 6. decembra 1944. godine na železničkoj stanici u Zagrebu uhapšena od strane ustaša i nedugo zatim streljana. Ostali vojnici su uspeli da, pod pratnjom Nemaca, napuste Zagreb i priključe se glavnini korpusa. Sličnu maršrutu prešao je i artiljerijski divizion SDK, ali je on uspeo da se bez većih gubitaka prebaci u Sloveniju.
Dimitrije Ljotić se početkom decembra obratio Hermanu Nojbaheru (bivšem Opunomoćeniku nemačkog Ministarstva spoljnih poslova kod vojnog komandanta Srbije) u nameri da izdejstvuje prolaz jedinica Dinarske četničke divizije u Sloveniju. Ova divizija, pod komandom vojvode Momčila Đujića, nalazila se u veoma teškoj situaciji, opkoljena od partizana i ustaša. Sam Nojbaher uložio je veliki pritisak na hrvatskog vođu Antu Pavelića da ovaj čin odobri. Izvlačenje Dinarske divizije izvršeno je 03. decembra, da bi se do kraja godine u Sloveniju koncentrisalo oko 6.000 boraca ove divizije.
Srpska državna straža (u narodu poznatija pod nazivom nedićevci) koncentrisala se tokom oktobra 1944. godine u Jagodini, gde je promenila naziv u Srpski udarni korpus (SUK) i priznala vrhovnu komandu Dragoljuba Mihailovića. Sa njegovim formacijama SUK je učestvovao u napadu na Tuzlu, da bi se posle neuspešnog završetka ovih operacija odvojio od Mihailovića. Polovinu ovih snaga pokosio je tifus, a ostalo ljudstvo uspelo je da se domogne Slavonskog Broda, odakle su kamionima bili prebačeni u Beč, na oporavak. Ljotić je, uz odobrenje Nojbahera, poslao u Beč svoje oficire koji su vršili agitaciju za prelazak ovih vojnika u Sloveniju. Pozivu izaslanika odazvalo se oko 1.500 vojnika SUK-a, koji su u većini slučajeva izrazili želju da se uvrste u SDK.
Odmah po dolasku u Sloveniju Ljotić je stupio u kontakt sa Komandantom slovenačke Bele garde generalom Lavom Rupnikom i biskupom Gregorijem Rožmanom. Na ovim sastancima (bila su ih dva) postignuta je saglasnost o saradnji slovenačkih i srpskih nacionalnih snaga. Pored ovih snaga nacionalnom frontu priključile su se i dve manje grupe oficira Jugoslovenske vojske koji su od Aprilskog rata dane provodili u zarobljeničkim logorima. Na ovim terenima nalazio se i Lički četnički korpus pod komandom vojvode Dobrosava Jevđevića, i nekoliko četničkih slovenačkih odreda Plave garde. Sve ove nacionalne formacije brojale su oko 40.000 vojnika. No, ova cifra nije nikako trebalo da bude konačna.
Od samog svog dolaska u Sloveniju, Ljotić je pokušavao da Mihailovića nagovori na prelazak na teritoriju Slovenije. Ljotić je u Mihailovićev štab poslao i jednu misiju februara 1945. godine na čijem čelu je bio Boško Kostić. Iako se Mihailović nije složio da sa svojim jedinicama krene u Sloveniju, on je na taj teren uputio svoje delegate na čelu sa generalom Miodragom Damjanovićem, koga je postavio za komandanta "Istaknutog dela štaba Vrhovne komande Jugoslovenske u Otadžbini. Između Mihailovića i Ljotića je uspostavljena i radio-telegrafska veza. Postoji više razloga zbog kojih Mihailović nije krenuo za Sloveniju. Mihailović je bio pogrešno informisan o situaciji u Srbiji (depeše koje je Mihailović primao iz Srbije slali su mu organi OZN-e u kojima mu se predočavalo opšte nezadovoljstvo naroda novom vlašću), pa je ozbiljno nameravao da se tamo sa svojim jedinicama vrati. Sledeći razlog bilo je Mihailovićevo ubeđenje da će se snage zapadnih saveznika iskrcati na teritoriju južnog Jadrana. Ovakav stav podgrevala je i američka vojna misija na čelu sa pukovnikom Mek Daulom. Mihailović je smatrao da su njegove jedinice dužne da se ovim snagama stave na raspolaganje. Postoje dokazi da Mihailović nije sa najiskrenijim namerama pristupio objedinjavanju nacionalnih snaga. Iz depeša koje je Mihailović uputio Jevđeviću može se lako uočiti njegovo nepoverenje prema dobrovoljcima. Najočitiji primer bio je telegram datiran na 31.01.1945. godine u kome je Mihailović rekao: "Nas jako interesuje pristizanje zarobljenika iz Nemačke u redove Ljotićevaca. U danom momentu mi ćemo ih lako prebaciti na našu stranu i zato obaveštavajte nas tačno o broju ovoga ljudstva...". Mihailovićeva netrpeljivost prema Ljotiću donela je negativne rezultate jer je doprinela slabljenju nacionalnih snaga u Sloveniji, i njihovom konačnom porazu. Na kraju, i njemu je ta sujeta došla glave.
Krajem marta 1945. godine Đurišić je ušao u sukob sa Mihailovićem i sa svojim jedinicama odvojio se od glavnine i krenuo put Slovenije. Da bi sa svojim snagama što bezbednije prešao preko Hrvatske, Đurišić je stupio u pregovore sa crnogorskim separatistom Sekulom Drljevićem. Rezultat ovih pregovora bio je sporazum po kome je Đurišić priznao Drljevića za crnogorskog poglavara. Drljević je ovu skupinu momentalno hteo priključiti ustaškoj vojsci u borbi protiv snaga JA. To se nije slagalo sa planovima Đurišića da stigne do Slovenije. Kao posledica toga došlo je na Lijevčem Polju do žestokog sukoba između četnika i ustaša. Odmornija ustaška vojska, potpomognuta tenkovima, uspela je da desetkuje četnike. Našavši se u bezizlaznoj situaciji, Đurišić se sa preostalim delom ljudstva morao predati ustašama. Ustaše su preostalu vojsku prebacile u Novu Gradišku, a Đurišića i druge četničke prvake pobili su u Jasenovcu. Time je okončan plan prelaska crnogorskih četnika u Sloveniju.
Borbe u Sloveniji u 1945. godini
Iako nekompletne, nacionalne snage u Sloveniji pristupile su ostvarenju ideje Dimitrija Ljotića o pripremi stvaranja novoga "Solunskoga fronta", ovoga **** na Triglavu. Međutim, nemačke snage su sa ovim formacijama imale druge planove, koji su se ogledali u odbrani boka nemačkih jedinica od napada NOVJ koja je nastupala prema zapadu, kao i da obezbeđuju železničke i drumske komunikacije Trst-Rijeka-Postojna-Ljubljana-Grac.
Prva veća akcija dobrovoljaca bila je zauzimanje mesta Cola koje je do tada bilo pod kontrolom partizana. Ova akcija je izvršena 18. decembra 1944. godine, i završena je uspešno. Borbe na ovom terenu nastavljene su sve do kraja 1944. godine i u njima su obe strane imale gubitaka. Posle ovih sukoba došlo je do relativnog zatišja između nacionalnih snaga i partizana koje je trajalo od januara do kraja marta 1945. godine. Intenzitet borbi sveo se na čarke oko pruga i sa patrolama. U trenutku ponovnog zaoštravanja Mihailovićev izaslanik general Damjanović formirao je 29. marta 1945. godine Istaknuti deo štaba vrhovne komande JVuO. Po zamisli Mihailovića trebalo je stvoriti i armije po nacionalnom principu. Ta zamisao ostvarena je u Sloveniji. Stvorena je Hrvatska armija pod komandom generala Matije Parca, za koju su vojnike dali mahom SDK i Dinarska divizija. Ova armija ostala je totalno neaktivna, pa je njihova jedina akcija bila odbrana mosta na Soči u poslednjim trenucima rata. Stvorena je i Slovenačka armija pod komandom generala Ivana Prezelja. Komandant svih srpskih trupa u Sloveniji bio je general Kosta Mušicki.
Početkom aprila 1945. godine jedinice Četvrte armije JA krenule su u ofanzivu na teritoriju Istre i Slovenačkog primorja. Tih dana se iz pravca Hrvatske očekivao dolazak četnika Pavla Đurišića, pa su u komandi SDK odlučili da se formira Operativna grupa koja će ovoj formaciji krenuti u susret. U Operativnu grupu ušli su Drugi, Treći i Četvrti puk SDK i oko 500 četnika Dobrosava Jevđevića. Operativna grupa u jačini od oko 3000 boraca pristigla je 18. aprila u okolinu Kočevja. Uočivši koncentraciju Operativne grupe, komanda Četvrte armije skoncentrisala je prema njima jake snage (dve divizije ojačane sa dve brigade) koje su 21.aprila krenule u napad. U periodu od 21-27. aprila teritorija na kojoj su se vodile žestoke borbe više **** je prelazila iz ruke u ruku protivnika. Najzad, toga dana, operativna grupa se morala povući ka Kočevju. Pošto su im partizanske jedinice presekle put prema glavnini SDK, ove jedinice povukle su se prema Ljubljani. U tom gradu je 3. maja od strane slovenačkih nacionalista proglašena Slobodna Slovenija kao Federativna jedinica Kraljevine Jugoslavije. Nacionalni komitet Slovenije uputio je poziv kralju Petru II Karađorđeviću da se vrati u Sloveniju i da preuzme vlast.
Operativnu grupu ovaj proglas zatekao je zapadno od Ljubljane. Cela Operativna grupa stavila se pod komandu Komandanta svih nacionalnih snaga na teritoriji Slovenije, generala Franca Krenera. Položaje oko Ljubljane Operativna grupa zadržala je sve do 8. maja, kada se, u bezizlaznom položaju, morala povući prema Kranju. Austrijsko-Jugoslovensku granicu Operativna grupa prešla je 11. maja kada je stupila u kontakt sa zapadnim saveznicima. Oni su sledećeg dana naredili razoružanje Operativne grupe.
Preostali deo SDK i ostale nacionalne snage stupile su u borbu u okolini Ilirske Bistrice 18. aprila 1945. godine. U jeku borbi dobrovoljci su saznali da je u saobraćajnoj nesreći stradao duhovni vođa dobrovoljaca Dimitrije Ljotić. Ova vest morala je ostaviti dubok trag na moral dobrovoljaca. Dana 28. aprila, našavši se skoro u totalnom okruženju jedinice SDK bile su prinuđene da se povuku. Nacionalne snage dobile su naređenje da se planski povlače prema Gorici, gde će preći Soču i susresti se sa zapadnim saveznicima. SDK je u međuvremenu promenio naziv u Šumadijsku diviziju koja je bila podeljena na pet regimenata (pukova). Do 30. aprila uveče sve nacionalne snage povukle su se preko Soče. U Gorici su ostale samo jedinice Prvog puka Šumadijske divizije (SDK), koje su bile zadužene da očuvaju mostobran do dolaska zapadnih saveznika. Posle žestoke borbe jedinice Šumadijske divizije morale su napustiti Goricu. Partizanski tenkovi ušli su u Goricu 1. maja u 2,30 ujutru. Jedino je most na Soči bio pod kontrolom nacionalnih snaga. Taj zadatak bio je poveren jedinicama Hrvatske armije. Zadatak je uspešno okončan dizanjem mosta u vazduh. Nacionalne snage produžile su ka zapadnim saveznicima i sa njima se sastale 4. maja u gradu Palmanovi. Sledećeg dana bili su prinuđeni da predaju naoružanje.
Smrt Dimitrija Ljotića
Pošto su bili razoružani od strane saveznika, dobrovoljci koji su prešli na teritoriju Austrije smešteni su u logor Vetrinje. Tamo su ostali sve do 23. maja 1945. godine, kada je britanska vojna komanda naredila prebacivanje dobrovoljaca na teritoriju Italije i pripajanje glavnini snaga SDK. Starešine SDK su ovo naređenje prihvatile pa su se dobrovoljci sutradan, 24. maja, ukrcali na britanske kamione. Kolona je prošla kroz Klagenfurt, da bi južno od toga grada pristigli na železničku stanicu Marija Elend. Tamo su se dobrovoljci iz kamiona prebacili u železničke vagone. Oficiri su bili smešteni u vagon putničke klase, a vojnici u stočne vagone. Stočni vagoni bili su po ukrcavanju dobrovoljaca zatvoreni sa spoljne strane. Kada je kompozicija krenula, iz naoko pustih zgrada izletela je grupa od četrdesetak partizana i za tren oka ovladala putničkim vagonom. Tako je za momenat ceo transport bio u rukama partizana. Ovakav postupak partizani su, u dogovoru sa Britancima, ponavljali više ****, sve dok se cifra zarobljenih nije popela na 3.000 dobrovoljaca, 12.000 slovenačkih domobrana i njihovih porodica i 250 četnika Pavla Đurišića. Iz ovih vagona uspeo je da pobegne jedino Vladimir Ljotić, sin Dimitrija Ljotića, koji se vratio u logor Vetrinje uveče, 26. maja. Sutradan je izdaju Britanaca saopštio predstavnicima Slovenačkog narodnog odbora. Oni su kasnije obavestili Kraljevske Jugoslovenske namesnike u Rimu.
Ljudstvo iz ovih kompozicija dovedeno je u mesto Šent Vid kod Ljubljane i smešteno u katoličku bogoslovsku školu. Dana 27. maja partizani su preko Slobodana Penezića Krcuna, koji je tada bio u inspekciji logora, dobili naređenje sa vrha da se svi predati vojnici nacionalnih snaga likvidiraju. Sledećeg dana zarobljeni nacionalni vojnici vozom su prebačeni u Kočevje. Tamo su smešteni u jedan dvorac izvan grada. Iz toga dvorca su ih partizani u grupama od po trideset odvodili do obližnjih jama, i nad njima je bila izvršena stravična odmazda. Od ovih bacanja u jamu spaslo se oko trideset dobrovoljaca koji su se na razne načine uspeli domoći Italije. Među njima je bio i komandant Drugog puka SDK, major Marisav Petrović.
Nacionalne snage koje su se prebacile na teritoriju Italije, razoružane su i smeštene u logor Forli. Iz te baze niko nije mogao da izađe bez odobrenja britanskih vlasti. Vojnici ni pod kakvim uslovima nisu mogli da napuste logor, dok su oficiri dobijali slobodan izlaz tri do četiri **** nedeljno. Slobodan izlaz svakoga dana i u svako doba imao je samo general Kosta Mušicki.
Tokom 1945. godine dobrovoljci su iz logora Forli prebačeni u logor Eboli. Iz toga logora je 7. januara 1946. godine predat jugoslovenskim vlastima komandant SDK, general Kosta Mušicki. Niemu je, zajedno sa generalom Dragoljubom Mihailovićem suđeno. Osuđen je na smrt i streljan 17. jula 1946. godine. Mesto sahrane nije utvrđeno. Ostali dobrovoljci su celu 1946. i deo 1947. godine proveli u logoru Eboli, da bi kasnije bili prebacivani u više manjih logora, da bi na kraju, tokom 1948. godine, dobili pravo da se nasele u zemlje Zapadne Evrope.
Totalni slom poslednje ozbiljnije operacije nacionalnih snaga u Sloveniji, kao i onih u Bosni, predstavljao je slom svih nada da će Jugoslavija biti obnovljena na pređašnjim osnovama.
Dana 22. aprila Dimitrije Ljotić dobio je telegram od Momčila Đujića da patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj žele da se sastanu sa njime. Automobil je tada bilo vrlo teško naći, pa je Ljotić na put krenuo tek 23. aprila, u dva sata po podne, prema Gorici. U automobilu su bila četvorica putnika, dok je Ljotić sedeo pozadi. Vozač automobila Ratko Živadinović imao je veoma loš vid (dioptrija minus jedanaest) pa je u toku putovanja nekoliko **** udarao kolima o krajeve ****. Ljotić ga je više **** kao u šali opominjao, da pazi kako vozi, jer je njegova glava "isuviše meka". Naime, on je često **** glavom udarao o krov kola, pa je ćutao i trpeo. Kada je sumrak već pao i malo toga se na putu videlo, zaustavila ih je jedna slovenačka vojna patrola u Ajdovščini. Napred je izašao jedan Slovenac, poručnik, i putnici su izašli iz automobila. Kada je Slovenac prepoznao Ljotića, upitao ga je: "Gospodine Predsedniče, kuda Vi ovako u noći putujete?" Ljotić mu je odgovorio: "Sine, putujem sa zadatkom!" Poručnik mu je odgovorio: "Žalim gospodine Predsedniče, ali Vi nećete večeras ići dalje jer je ostali deo terena pod kontrolom partizana, već prenoćite kod nas pa sutra rano mi ćemo poslati patrole napred". Na to mu je Ljotić odgovorio: "Sine moj! Ja imam zadatak, a Ti moraš znati, da se zadatak u ratu mora izvršiti pa makar i da se pogine!" Tako je odlučeno da se putovanje nastavi. Od mesta gde ih je slovenačka patrola ostavila, vozili su se nekih deset minuta, a onda se dogodila nesreća. Automobil je naleteo na most, koji je od polovine bio porušen, survao se u provaliju, koja nije bila dublja od dva do tri metra. U ovoj nesreći Dimitrije Ljotić je poginuo na licu mesta. Sutradan, u zoru, pokojni Ljotić je prebačen u Goricu, gde je obavljena sahrana uz činodejstvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovića. Prvi venac položen na njegov grob bio je od Dragoljuba Mihailovića. Sahranom u Gorici ispunjena je želja Dimitrija Ljotića da njegovo telo počiva u rodnoj grudi, na teritoriji Jugoslavije.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.