Апсолутни поглед

        Dragan Glavašić

APSOLUTNI POGLED

Kroz svu večnost i mnogo duže, ovaj neverovatni svemir je postojao držeći u svojim impozantnim granicama intelekt kao svoj epohalni uspeh i finalnu svrhu života, krajnje odredište postojanja, razlog za sve, cilj nad svim ciljevima, kao svoj primarni zadatak, fundamentalni i zapanjujući upliv u domen božanskih bića.  U stvari, na određeni način postalo je kristalno jasno, barem nekim od tih izuzetnih individua sposobnim da ostvare najveća intelektualna dostignuća, da su zakoni vasione specijalno sačinjeni ne samo da učine život i razum mogućim, nego takođe i da ih uzdignu do tolikog stupnja da se može smatrati kako je, preko nas, Kosmos i sam postao živo stvorenje, te da je dostigao stadijum samosvesti; a samim tim i da je ispunio svoj primarni cilj…

Visoki čovek crvene kose i brade otvorio je vrata i polako stupio u veoma osvetljenu prostoriju, u kojoj je vladala prijatna atmosfera.  Pažljivo je odložio svoje gajde na jednu od polica odmah pored ulaza pre nego što je pogledom sagledao celu dvoranu, a potom se uputio kratkim prolazom do stola na suprotnom kraju ovog malog restorana.  Stigavši do željenog mesta, seo je sa izuzetnom lakoćom, kao da se nalazio u bestežinskom stanju upravo u trenutku kad mu je kelnerica uputila prijatan osmeh i krenula ka njemu.  Ona je, inače, bila prirodna plavuša sa jarko plavim očima i veoma svetlim tenom.  Većina muškaraca smatrala ju je veoma privlačnom iako je već, po svoj prilici, bila sve samo ne izrazito mlada.

        “Dobro veče, gospodine.  Veliko je zadovoljstvo imati Vas za gosta!” izjavila je plavuša ljubaznim glasom.

        “Zdravo,” odgovori on jakim i dominantnim tonom pre nego što nastavi, “Šta bih mogao da jedem u ovom specijalnom mestu i po ovako lepom danu?”

        “Zaista, baš je lep dan!  Mada, na našu sreću, mi uvek imamo slično vreme,” kaza kelnerica i nasmeši se.  “Izvolite jelovnik, gospodine.  Da li biste hteli nešto da popijete dok ga razgledate?  Imamo sve moguće napitke.”

        “Naravno, donesi mi čašu crvenog piva sa belim crtama na vrhu.”

        “Crveno pivo, odmah se vraćam,” odgovori ona i požuri iza šanka, prema jednom velikom procepu u zidu koji je povezivao kuhinju srednje veličine u kojoj je, inače, kuvar spremao sva ta jela za zadovoljne mušterije.

        Za sve koji su bili dobro informisani, ovo je bio jedan od najboljih malih “dajnera” u celom susedstvu pa i šire.  Njihova hrana je bila najbolja koja se za pare mogla kupiti pa je samim tim lokal bio zaposednut posetiocima koji su dolazili iz daleka.

        U stvari, baš u tom trenutku, u restoranu se nalazilo dvanaest muškaraca koji su stigli sa jednim specifičnim ciljem: da jedu ukusan i jeftin obrok na mestu koje je, po svim standardima, imalo zaista neverovatan i zadivljujući pogled.  Preciznije kazano, ovaj lokal je imao najlepši pogled na prirodu koju je iko mogao ikad videti ili poželeti da vidi tokom svog života, a to je bio jedan od glavnih razloga za veliki uspeh restorana.

        Neke mušterije koje su se tog trenutka zatekle u krčmi sedele su i pričale za pultom, dok su ostali gosti zaposeli male stolove sa po četiri sedišta, smeštene unutar trostranih pregrada, koje su se sve zajedno nalazile s druge strane prolaza.  Bilo je tačno šest malih ograđenih stolova, poređanih u liniju jedan do drugog, a oslanjali su se na velike prozore što su prekrivali ceo zid koji je u luku prelazio u stakleni plafon.

        Jedan muškarac je podigao ruku, a kelnerica je odmah pohitala da ga usluži po tradicionalnom gostoprimstvu “dajnera” širom celog sveta.  Ona se potom graciozno okrenula i uputila ka crvenobradom.

        “Nadam se da ste uživali u piću, gospodine?”

        “Veoma.  Bilo je izvrsno,” on se kurtuazno nasmeši.

        “Jeste li odlučili šta biste jeli?”

        “Da, voleo bih da probam čizburger sa pomfritom i kolom.”

        “Super,” reče kelnerica, “To je stvarno dobar izbor.  Naši su čizburgeri i hamburgeri vrhunski.  I sami ćete se u to uskoro uveriti.”

        Čovek sa riđom bradom samo odmereno klimnu glavom.

        “Vratiću se s vašom hranom,” zaključi ona i ode ka pultu.

        Upravo u tom trenutku,  na horizontu se pojavio zapanjujući prizor i većina mušterija je oduševljeno gledala taj spektakl…

Hostesa je dala kuvaru spisak naručenih obroka pa pažljivo sela na stolicu iza šanka dok je riđokosi svojim duboko zelenim očima pogledao kroz najbliži prozor, i to nekoliko trenutaka pre nego što je njegova ruka posegnula da uzme časopise koji su se nalazili na zidu neposredno do njega.  Njegove oči bi povremeno pogledale u horizont ili ka providnom plafonu kroz koji se videlo najtamnije nebo sa samo nekoliko svetlih tačaka međusobno veoma udaljenih… Međutim, krajičkom svog oka, on je zapazio i to da je jedan od gostiju, za susednim stolom, uzeo veliki daljinski upravljač i nasumice promenio TV kanal, izabravši jedan koji je od samog početka bio neobičan.

        Kelnerica je podigla nekoliko tanjira i ponela ih prema stolu u ćošku, gde je već spomenuti muškarac čitao interesantan filozofski članak čekajući svoj obrok.

        “Izvolite, gospodine,” kaza ona.

        “O fino, baš sam gladan,” odgovori crvenokosi čovek.

        “Mislim da će vam se veoma svideti!” umiljato se nasmeši poslužiteljica, spustivši pritom posudu sa čizburgerom i pomfritom na njegov astal, “Ovo je naš specijalitet…”

Njena tanka donja usna polako zatreperi—usled prikrivene doze nesigurnosti u njenom nastupu ili možda kao rezultat ushićenosti što je u prilici da komunicira sa tako dominantnim čovekom.

        Na sve to on kratko i otresito odgovori, “Izgleda ukusno!”

        Njegova istančana čula odmah su detektovala miris sveže spremljene hrane, i po njenom izgledu on je znao da je pripremljena baš onako kako to on voli.

        “Uživajte u jelu,” kaza ona sa osmehom te produži da služi ostale.

        Riđokosi muškarac uze pljeskavicu i polako je prinese blizu svojih usta, a potom odgrize jedan veliki zalogaj.  Bilo je stvarno ukusno što ga je učinilo veoma srećnim.  Žvakao je polako, povremeno uzimajući po koji gutljaj kole sa ukusom trešnje.  Hteo je da omogući ovom prijatnom doživljaj da dođe do punog izražaja.  To je bio slučaj potpunog uživanja i razlog zašto su svi ti posetioci došli ovako daleko, u stvari na kraj sveta, u najveću od svih pustinja, samo radi hrane.

        Međutim, postepeno se prikradalo i jedno drugo osećanje.  Duboko u njemu je bio trag nekakvog nezadovoljstva i alarm se mogao čuti.  U početku je to bilo samo nekakvo čudno treperenje, poziv na oprez, ali je postepeno jačalo i ubrzo je preraslo u pravo upozorenje!  Stoga se njegova pažnja sve više i više usmeravala na ovaj novi TV kanal o kome on nije znao ništa, o kome niko u tom celom restoranu nije znao ništa.  On ga nikad ranije nije video ali skoro odmah mu je postalo jasno da to nije bila obična televizija nego nešto drastično drugačije: vanserijski razlog perfidnog uznemiravanja!  U stvari, on je bio toliko groteskno različit da je morao biti iz dotad nepoznatog izvora ali, što je još bitnije, on je izgleda bio devijantan i toliko destruktivan da je otvoreno kršio svaku normu ponašanja, svaki smisao moralnog ophođenja te svaki zakon ove vasione.  Uskoro je unutar ovog malog lokala prestala svaka priča i svi su gledali u jedan od četiri velika TV ekrana.

        Pre nego što je iko znao šta se dogodilo, svi su bili kao omađijani, skoro fiksirani za svoje stolice.  Prvo su zabezeknuto pratili program za decu, pa vesti na televizijama CNN i Sky, pri čemu nisu mogli verovati svojim vlastitim očima i ušima.  Onda se program automatski promenio i počeli su da gledaju jednu “komičnu seriju”, zbog čega su svi odreda prestali s jelom i pićem… Za sve to vreme, ta cela medijska prezentacija bila je prekidana reklamama koje su bile do te mere perverzne da se nekoliko osoba počelo tresti od neverovatnog besa.  Bio je to prilično loš preokret događaja, koji nije slutio na dobro.  No taj tihi teror se nastavio još neko vreme jer je na televiziji jedno za drugim usledilo: jedna nesvakidašnje primitivna južnoamerička sapunica, gnusan i odvratan muzički spot neke rep pesme, kao i jedan grozan prenos nekakvog sportskog događaja.  Što je prouzrokovalo da postepeno većina posetilaca restorana počnu osećati iskonsku mučninu…

“Šta je ovo?” viknu napokon jedan od zapanjenih gledalaca, a što je u stvari odpočelo opštu poplavu nagomilanih emocija.

        “Jesu li oni normalni?” kaza neko drugi, pri čemu mu je nehotice čaša ispala iz ruke i razbila se na žutom pločastom podu.

        “Pa ovi su maloumnici gomila bolesnih parazita!” kriknu prvi ponovo.

        “Očigledno je da oni čak nisu ni ljudska bića,” glasno prokomentarisa njegov prijatelj koji je sedeo pored njega za pultom.

        Ali njihovim mukama nije bio kraj jer se na televizoru, u tom trenutku, pojavio najnoviji film—verovatno snimljen u Holivudu—što je prouzrokovalo da neki od muškaraca prestanu da trepću dok su nekolicina njih čak prestali i da dišu.  Određen broj tih užasno zapanjenih ljudi iznenada poče kuckati prstima po stolu, na prilično nervozan i neobuzdan način, što je takođe bio veoma loš omen, po svim poznatim merilima!  A onda, taman kad su svi pomislili da od ovog ništa više ne može biti gore, dogodi se nešto užasno što se nije moglo ni zamisliti…

        “Šta?  Agresivne žene koje su uz to još i ubice!” viknu ozlojeđeni čovek, u stanju potpune zapanjenosti.

        “To je da čovek nepoveruje!”

        “Ovi temeljno sluđeni dripci prave neverovatno pogubne programe sa specijalnom namerom da degradiraju muškarce i otvoreno uvrede i ponize belu rasu!  Njihova celokupna “zabavna industrija”, u stvari je potpuno morbidna i krajnje sumanuta propaganda!  Oni koriste očigledne laži i nemilosrdno ispiranje mozga da bi manipulisali masama, da bi pogubno indoktrinirali svoju vlastitu decu… Njihovi stvarni motivi su toliko zli da veće zlo od toga ne može biti.”

        Nekoliko narednih minuta svi u restoranu su ostali bez teksta od neviđenog šoka usled onog što su upravo videli; a potom je došlo do dodatnog izliva još veće količine neopisivog gneva—u početku polako, a potom kao lavina.

        “Mazohizam i pacifizam se sistematski nameću muškarcima!”

        “To je zato što zlikovci na vlasti žele da ih obmanu da bi se svojevoljno sami uništili, da bi izvršili genetsko ili kolektivno samoubistvo te da tako prekrše najvažniji zakon u ovoj vasioni: princip samoodržanja!  Oni podrivaju milijarde godina kosmičke evolucije, što predstavlja najgnusniji i najopasniji događaj od početka vremena!  Najveće kriminalno delo ikad izvršeno!”

        “Naravno da jeste.  Samo pogledajte i videćete: inteligencija se neprekidno degradira i srozava…”

        “Oni otvoreno favorizuju fizičke sposobnosti nad mentalnim!”

        “To je zgražavajući oblik genocida!” kriknuše nekoliko ljudi istovremeno.

        “Na toj prokletoj televiziji, muškarci su ponižavani i maltretirani od strane žena!” nastavi neko drugi do te mere zabezeknut da njegova usta ostadoše otvorena neko vreme dok se nije pribrao i nastavio besediti, “To je tako jedan bizaran, kompletno neprirodan i totalno idiotski koncept…”

        “Oni čak otvoreno promovišu i nameću homoseksualnost!”

        “I gnusni feminizam!”

        “Bilo šta, u stvari, što se može smatrati neprirodnim ili perverznim, ili što je na neki način destruktivno, loše ili opasno po društvo sistematski je promovisano i podsticano.”

        “Bolesno, bolesno, bolesno!  Ništa drugo do ekstremno bolesno!”

        “Ovo je mnogo više nego samo morbidno…” izjavi sledeći zapanjeni gledalac.

        “To je van svake pameti—jednostavno za ne poverovati!”

        “Da nije toliko patetično bilo bi vanserijski smešno.”

        “Nema reči da se opiše ta idiotska perverzija,” reče neko iz zabezeknute gomile, očigledno zapanjen do zgranutosti.

        To je podstaklo sledećeg gosta da promumla, “Ovo je tako ogavno!”  Čovekov glas je zvučao donekle zabrinuto dok se njegovo bledo lice zacrvenelo od prevelike uzrujanosti i neizmerne srdžbe.  Što je bio još jedan naročito zabrinjavajući znak ili bolje kazano loš omen, i pokazatelj šta tek sledi.

        Tada je čovek sa zelenim očima, koji je uspeo pojesti samo pola svog odličnog čizburgera, napokon prevazišao svoj prvobitni šok te spustio svoju lepinju na tanjir ispred sebe.  Sa velikim naporom je preuzeo kontrolu nad svojim uzburkanim osećanjima, koja su bila u potpunosti poremećena tim monstruoznim TV košmarom, a potom je uzeo veliki gutljaj iz čaše pre nego što je skočio na noge.

        Na maestralan način je podigao svoju ruku te uzviknuo gromkim glasom, “Oni su neka obolela gomila ekstremnih dubioza i parazita!”  Tresući se pokazivao je na TV aparat, kao da izgovorenu uvredu mogu čuti oni koji su odgovorni za proizvodnju tih neopisivo dekadentnih programa čija je očigledna namena bila da se gledaocima, a naročito deci,  ispira mozak.

        Ali čim se ovaj grozni film završio pojavio se isto tako užasni i totalno lažni naučni program koji je predstavio čiste izmišljotinje kao “dokazane činjenice”!  Potom, kao da to nije bilo dovoljno loše, emitovan je modni program, pa kad su se iznenada pojavile neke izuzetno ružne ženske osobe i počele hodati kao obogaljene kamile sa okamenjenim pogledom i patetičnim stavom šlogiranog mrtvaca paradirajući u nekoj iritirajućoj odeći: svi odreda unutar restorana počeše da se hvataju za glavu i osećaju veoma loše.  Kelnerica je naprosto pala u nesvest od brutalnog terora, usled prisustvovanja tako zgražavajućem prikazivanju najvećih perverznih bljuvotina i odvratnosti!  U stvari, ta neverovatno ogavna eksplozija krajnjih budalaština i perverzija izazvala je suze u očima kod nekih odraslih muškaraca… A to je bila zadnja kap i početak kraja… Ono što je potom usledilo može se prosto opisati kao gnev razljućenih drevnih bogova koji hoće da zaštite veliku kosmičku strukturu, da odbrane opštu tendenciju svemira.

        Sve što se od tada pa na dalje desilo, u suštini je grandiozna sekvenca unutar svemirskih događanja te nemilosrdna odmazda koja će biti zapisana zlatnim slovima u analima istorije, a koja je započela kad se jedan gost popeo na stolicu i razjarenim glasom izjavio, “Ti užasno zaraženi dripci su uvreda za ovu vasionu!”

        Ta prilično žustra tvrdnja je nekim slučajem uspela da zaokupi svačiju pažnju, a posle kratke pauze u kojoj je vladala skoro potpuna tišina, taj isti čovek je dodao još jedan inspirativan iskaz, “Ako ta patetična stvorenja, sa te definitivno nazadne planete, ne mogu iznaći načina da se oslobode tih bizarnih bolesnika koji im na jedan podmukao način truju mozgove, terorišu ih i brutalno iskorišćavaju tako što ih, na primer perfidno primoravaju da gledaju zastrašujuće gadosti koje ih podstiču da se ponašaju krajnje neprirodno: onda bismo mi trebali da ih sve odreda sravnimo, i to bez razlike!”

        Ponovo je nastupio kratak trenutak potpune tišine i skoro apsolutnog mira,  što će se pokazati samo kao kratko zatišje pre najveće oluje svih vremena: jer ovaj odlučni momenat je u stvari bio preloman trenutak u celoj istoriji svemira te otkravljenje suštinske pravednosti.

        “Au, ja sam bez teksta,” reče tamnokosi muškarac.

        “Ovo je tako odvratno da je prosto neverovatno!” kriknu neko drugi sa suprotne strane.

        Treći čovek nastavi u sličnom maniru, “Ekstremno suludo.  Čak vanserijski dekadentno, ako mene pitate!  Zakon bi trebao zabraniti i sprečiti takvu vrstu morbidnosti.”

        “Zasigurno! ” uzviknu njegov ogorčeni prijatelj, dok su mu oči užurbano treptale, kao da je pogledom očajnički tražio odgovor po celoj prostoriji.

        Sveukupna tenzija i uzbuđenje uvećavali su se svake sekunde.  Uskoro je oslobođeno nezadovoljstvo bilo do te mere prisutno da se moglo seći nožem na kriške gneva i ogorčenosti.

        “Ko su ti ekstremni i  krajnje bizarni stvorovi?” upita crvenokosi muškarac, onaj čiji je obrok bio krajnje nesmotreno poremećen tim užasnim emitovanjem besomučnih gluposti i neverovatnih količina najogavnijih bljuvotina.

        Ali niko nije znao bilo šta u vezi sa ovim TV izvorom jer su ga svi oni videli po prvi put i, što se ne mora ni naglašavati, zbog čega su skoro započeli opšti revolt.  U stvari, kroz nekoliko minuta svi u restoranu su postepeno počeli gubiti samokontrolu, te je većina njih počela glasno iskaljivati svoj bes ili se nervozno šetati unaokolo usred jednog bučnog i haotičnog žagora.  Neki muškaraci su postali toliko razljućeni, ogromnom količinom bizarne propagande i ispoljenom smelosti dotičnih zlikovaca da taj užas vrhunskog zla javno emituju, da su imali preku potrebu da nešto drastično i krajnje nemilosrdno urade po tom pitanju.  Na koncu, to nije bila samo dekadentna propaganda nego i ispunjavanje tajnog plana i podla promocija svega što je bilo neprirodno, svega što je bilo protivno normi zdravog razuma i opštoj tendenciji ovog monumentalnog Kosmosa!  Stoga je bilo za očekivati da će sama vasiona izvršiti odmazdu u formi fundamentalnog kažnjavanja, i to kako se ispostavilo, uz pomoć dvanaest razjarenih muškaraca, nošenih iskonskim gnevom.

        A kada je jedan od dečaka koji je ovde došao, zajedno sa ocem i bratom—po prvi put kako bi video neverovatnu predstavu prirode—iznenada počeo povraćati dok je njegov mlađi saputnik pozeleneo od neopisivog užasa usled onog što su oni videli na sumanutom TV-u: njihov ionako već razbesneli otac eksplodirao je i uzvinkuo, “Ta izludela stvorenja su prouzrokovala da se moja dva sina razbole.  Sve odreda ću ih pobiti, ko crve ću ih zgaziti!  Platiće mi oni za ovo!”

        Upravo u tom trenutku, jedan čovek je polako ustao pa smirenim ali i odlučnim glasom sa dubokim i jakim tonom od koga su svi predmeti od stakla počeli da se tresu i lome izjavio, “Dosta mi je sve ove neshvatljive pošasti.  Ja ću termalno zbrisati sav taj smrdljivi izmet!”

        “I ja,” odgovori njegov najbolji drug koji je sedao pored njega.

        “Vala ni ja neću da ovo propustim,” reče neko sa druge strane, “U stvari, ja hoću da budem prvi koji će ih poslati u opšte i totalno ništavilo.”

        “Nema šanse,” kaza najstariji prisutni čovek, “ta čast pripada, po prirodi stvari, isključivo meni.  Ja ću biti prvi!”

        Riđi muškarac nije ništa izjavio jer je njegovo lice postalo bleđe od belog—što je bio, od svih, najopasniji omen.  On se već nalazio na vratima držeći u svojoj ruci gajde i trčeći napolje, kao nekakva crvena oluja, znatno ispred svih.  Imao je priličnu prednost u ovoj najneobičnijoj trci u analima vremena i prostora; a što će na koncu postati najčuveniji događaj svih epoha—zadivljujuće putovanje dvanaestoro muškaraca i dva dečaka u domen legende!

        Ubrzo su svi bili na svojim nogama, ogorčeni kao što nikad u životu nisu bili, jureći da preteknu zahuktalog crvenokosog… Oni su upravo videli opštu perverziju, zlo van pameti i dekadentnost kakvoj nema ravne te su odlučili da urade nešto krajnje drastično po tom pitanju.  Suštinski rečeno, oni su postali razjarena i svemoćna gomila gnevnih bogova, božanski osvetnici, na putu da okončaju najpogubniju perverziju koja se ikad pojavila u celoj vasioni.

        Jedan za drugim, muškarci su razjareno istračali iz restorana pravo na usku ali dugačaku stazu ka asteroidnom keju za koji su bili usidreni njihovi svemirski brodovi.  Krčma je u stvari bila locirana na jednom veoma udaljenom i usamljenom asteroidu, koji se nalazio znatno iznad galaksijske ravni i donekle pomeren od centra galaksije—te je adekvatno tome nazvana Apsolutni Pogled, od strane čuvenog filozofa koji je često svraćao do ovog inspirativnog mesta i koji je voleo da kaže: “Mi svi možemo imati svoje specifične poglede na svet, ali postoji i apsolutni pogled na sve.”  Budući da je asteroid okretao restoran ka galaksiji, celo nebo bilo je ispunjeno tolikim zvezdama da je sve to podsećalo na jedno veliko neonsko svetlo preko celog nebeskog svoda, što je činilo dan veoma blještavim.

        Pošto je pomenuti asteroid bio, u stvari, jedna ogromna kamena gromada skoro u potpunosti pokrivena zelenom travom sa izuzetkom dve ledene kupole na njegovim polovima, imao je donekle adekvatnu gravitaciju u blizini svog centralnog dela i atmosferu sa dovoljnom količinom kiseonika za ljudske potrebe.  Što je najinteresantnije od svega, bio je duguljast, a vreme potrebno da se okrene oko svoje ose bilo je približno vrememnu trajanja prosečnog ručka.  Tako su svi gosti tokom svog obroka imali priliku da vide i najsvetliji dan i najtamniju noć, galaksiju kao i ostatak vasione—ceo svemir i sve što postoji.

        Restoran je, takođe, bio veoma poznat po svojim kulinarskim dostignućima, a pored toga njegova jedinstvena pozicija omogućavala mu je da prima veliki broj TV signala iz cele galaksije, pa i šire.  Tako da su oni pružali svojim gostima mogućnost da vide čak i neke izuzetno retke ili nikad ranije viđene TV kanale.  Međutim, svi ti programi su bili normalni, u granicama racionalnog ophođenja ili sa nekim elementarnim procentom normalnosti—sve do te fatalne noći: kada je taj brutalni nasrtaj najužasnijih bljuvotina i najpogubnijih ili najsumanutijih propagandi užasa primorao, obično smirene i veoma civilizovane posetioce, da pređu u stadium totalne pomahnitalosti te započnu opšti metež i haos, to jest misiju potrage sa ciljem nemilosrdnog uništavanja.  Tokom tog sudbonosnog trenutka u njihovim životima sve ostalo je postalo beznačajno.  Sve što su i hteli da urade jeste da nađu taj morbidni epicentar užasnog zla, taj suludi izvor ekstremnih gluposti i neviđene dekadencije pa da ga temeljno i kompletno unište, da u potpunosti izbrišu svaki trag njegovog postojanja, jednom i za sva vremena!

        Muškarci su užurbano uskočili u svoje leteće mašine očigledno uznemireni i neopisivo ogorčeni.  Uključili su svoje kontrolne table pre nego što su naznačili koordinate te proklete planete sa koje su ogavni signali vanserijske ljigavosti i brutalne zlobe poticali.  Krećući se znatno brže od svetlosti i nadmašivši svaki poznati brzinski record, trebalo im je isto vremena da stignu koliko je i mesecu trebalo da obiđe četvrtinu puta oko te planete, čija je sudbina već bila zapečaćena.  Njihovo epohalno putešestvije je, na kraju, prešlo u legendu jer je ova neverovatna avantura postala čuvena širom cele galaksije kao najznačajniji događaj u sveobuhvatnoj istoriji vaseljene i kao očiti primer kako treba zaštititi Kosmos i kako se najbolje može poraziti ekstremno zlo i ludilo…

Bio je tipičan sunčan dan u Vašingtonu.  Grupa od dvadesetak izuzetno primitivnih baraba—koje su po svoj prilici mogle biti i zvezde repa—neometano je presrela i opljačkala nesrećnog prolaznika nasred ulice, samo nekoliko kvartova dalje od Bele Kuće, i to čim je policijski auto užurbano skrenuo u sporednu ulicu…

Američki predsednik je bio u svojoj ovalnoj kancelariji kada su i njemu i njegovoj administraciji skoro ispale oči jer se ispred njih iznenada pojavio veoma blještav svemirski brod koji se spusto na travnjak usred dvorišta, zbog čega samo što se svi odreda nisu onesvestili.  Tada je crvenokosi čovek izašao, kao nekakva brzo nadiruća i nezaustavljiva prirodna nepogoda, svirajući svoje gajde i, dok se kiša metaka rastapala ili odbijala pri kontaktu sa njegovim nevidljivim zaštitnim poljem, koje se u suštini širilo samo nekoliko centimetara oko njegovog tela i odeće (uključujući i gajde), on je izvadio jednu malu, ali neverovatno moćnu eksplozivnu napravu koja je ličila na pocinkovanu, veoma blistavu, lopticu za golf.  Čim je njegova svetla ruka namerno ispustila bombu na zemlju, ona je odmah počela da se vrti dok se on istog trenutka okrenu, pope na svoju moćnu raketu i uzlete.  U manje-više isto vreme i ostali vanzemaljci su ostavili svoje “golf loptice” na različitim mestima širom planete pa potom nestali, maestralno poletivši ka nebu.

        Njihove leteće mašine su stigle u svemir velikom brzinom, a uskoro zatim su prešli u hyper modus te su puni sreće jurcali ka centru galaksije i svojim dragim porodicama, što je u slučaju crvenokosog, značilo njegove tri žene, dve lepe mlade devojke i gomila male, uglavnom riđe dece.  Tada se masovna detonacija razlegla takvom silinom da je sravnila ceo sunčev sistem.

        Sa bezbedne udaljenosti taj incident je izgledao prilično impresivno.  U stvari, na početku kraja tog žestoko zagađenog slivnika opšte pošasti sve je izgledalo potpuno zamrznuto, a onda se mogao primetiti mali treptaj koji je temeljno prodrmao treću planetu, pre nego što je pretvorena prvo u tečno, pa u gasovito stanje.  Tad se pojavi jedan veliki krug iza koga je došlo nekoliko koncentričnih krugova, koji iznenada počeše da se šire od centra ka periferiji sa tolikom energijom, ili možda takvom božanskom moći, da su efektivno izbrisali iz postojanja sve ostale planete i Sunce pretvarajući ih u lokvu vruće plazme, brzo krećuće subatomske čestice i veliku količinu ključale energije. Sve je to bilo razbacano širom vasione, kao pepeo obolele strvine, čisteći tako fundamentalna vlakana i niti od kojih je stvarnost satkana, dezinfikujući taj užasno zagađeni deo prostora, uz pomoć udarnih talasa koji će, zasigurno, inicirati pojavu novih i boljih civilizacija, umesto te, potpuno sumanute civilizacije, umesto tog prokleto zagađenog i temeljno zaprljanog kosmičkog klozeta zvanog Zemlja.

Србско Свитање