Повезане локације и везе

среда, 21. фебруар 2018.

Димитрије Љотић - Народни пут


Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа



7. IX 1941

-Како ће српски народ изићи из данашњих тешкоћа?
-Ако схвати да се битке изгубљене сабљом могу добити памећу.
-Како то мислите? Објасните нам то мало опширније.
-Ми смо у нашој историји досада све губили и све добијали на сабљи. То је ударило херојски печат целој народној души. Против тога печата не само да човек не може ништа имати, већ се мора управо дичити њиме, јер док се другим дају поруке да херојски мисле, дотле српском народу такве поруке нису потребне. Али ми смо, вођени слепим и лудим вођама, водили такву непаметну политику да смо, без икакве потебе, на своју рођену штету, 27. марта извукли мач из корица, који нам је 18. априла на бедан начин по нас, избачен из руку. Оно што нашем сраму додају још нарочити бол јесте чињеница да нам победник с правом може рећи, па нам то и говори: „Шта вам је то требало? Ми вам то заиста нисмо желели“.
Ми смо, дакле, изгубили рат. Јер тек не могу бити тако луд ни тако слеп ни тако покварен па да верујем, да нешто прикривеног оружја и разбуцане спреме може извојевати наш спас, кад је искуство од 6. до 15. априла показало како смо преслабо прошли са свом огромном спремоми организованом војском коју смо имали. Хоћемо ли, дакле, сад кад нам је мач из руку избијен, да клонемо? То мислим, да нећемо, јер нам не да херојски печат историје коју смо с мајчиним млеком у се упили. Ради се само о томе на који ћемо начин борбу продужити.
-Кажите нам неколико речи о начину те борбе?
-Један је онај који предлажу комунисти по шумама, са својим ортацима, одбеглим разбојницима. Тај пут води потпуном уништењу и истребљењу нашег народа.
Други је пут разума, којим мора ићи сваки родољуб, сваки онај који више воли свој народ него црвену Москву или масонско-плутократски Лондон.
-А шта сад, дакле, саветујете, разум?
-Прво, одупрети се јуначки комунистима и разбојницима, као што чујем да су наши стари четници већ предузели, а чему треба и остали народ, наслоњен на своју владу, да следује. То је прва и најважнија ствар.
Другу ствар коју памет саветује јесте да обуздамо разбукталу себичност своју која слепо ради на нашој пропасти, изазивајући анархију у привредним и социјалним односима. То нам доноси несташицу и глад, иако сви знамо да је баш ове године Бог мислостиви дао добру жетву. И ту разум саветује да себе победимо и ја херојскијег пута од тога не знам, пошто знам да свака шуша може из заседе другога победити, па чак и јунака, а себе победити може само херој.
Треће што памет саветује (а што у ствари саветује на прво место, а ја сам само ставио на треће) јесте да пронађемо свој рођени духовни народни пут. На првом месту то саветује разум, јер је наше духовно беспуће узрок нашег данашњег тешког положаја.
Наша слепа, одрођена и однарођена, школована господа повела су народ у духовно беспуће и завела за Голеч Планину. Наше су школе, рекао ми је пре седам година владика Николај, највећи непријатељи народа. Оне су позвате да народу очи отварају, а у ствари, највећи део оних који кроз школе прођу остају духовно слепи. Тако је од основне школе до Универзитета. Јер да није тако, како би од 1932. године Универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао присуствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Зар би то било могуће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису биле каналикроз које је пролазио интернационални и анационални отров, те тровао дух народни и убијао наоруд вид духовни? Зар би било могуће да највећи део „интелигенције“ народне буде одат интернационалном и анационалном духу, а стран потпуно нашем народном схватању света и живота?
Ухватити се, дакле у коштац са тим интернационалним и анационалним раком, што је школе наше узео као најповољнију средину кроз коју ће се развражити, зауздати себе и своју себичност и тако омогућити бољи ред и опште благостање у економским и социјалним односима – и одупрети се и победити растућу анархију комуниста и разбојника – јесте једини пут који нам разум саветујеза спас народа, за добро његово и за добро браће наше која данас нису с нама
Мислим да увиђате да за такав пут треба много херојства, бескрајно више него за онај први – комунистички и разбојнички.


Питања и одговори

21. IX 1941


1)Можеш ли ићи по густој магли или по мраку, српски роде?
Можеш, али и полако и опрезно, пипајући. Иначе можеш зло проћи, нарочита ако је пут и иначе опасан. Тако то говори твојој деци мајка њихова. Тако говори сваки прави учитељ.
Ко ти другчије говори, непријатељ ти је. Ко те другчије саветује, злотвор ти је, ма шта му било на језику.
Јер ти знаш из рођеног свог искуства, да је врло често „на језику мед, а у срцу јед“.
Тако ти и ми говоримо: густа магла и тешки мрак су се свили над земљом; корачај опрезно, пипајући, јер ис у провалију пао, али иако дубоку, још не и најдубљу, па се можеш отиснути и пропасти без трага.
Тако смо ти говорили пре него што си пао у ову јаму, док си слободан ходио горе, изнад провалије. Али, или не допре глас наш до тебе – услед паклене дреке оних што су те другачије учили – ти га не чу, или га не схвати; тек смело закорачивши и снажно кренувши у маглу и мрак ти се, роде српски, отисну низ подмуклу литицу и заустави се тек у њеном подножју.
Онда нас ниси чуо. Почуј нас сад.
Онда су ти говорили да је наша реч реч издајника. Почуј нас сад бар, кад си својим падом утврдио да није издајник онај ко те је учио да се чуваш од провалије, већ они што су ти говорили супротно и тако те довели до садашњег положаја.
Зар ћеш опет дозволити да те уче исти учитељи?
Зар ћеш одбацити ово своје искуство?
Тако ти питање чиним, а одговор ти самом себи дај, роде српски.

2)Ако ти је сабља, роде напаћени, из руку испала, хоћеш ли се бар памећу својом пслужити – или ћеш пак и памет одбацити, па дозволити да те туђа и луђа води?
У борби се човеку дешава да остане без оружја, али се тада свако памећу служи да себе из грдне невоље, колико може, извуче.
Истина је и то, жалосна и тешка, да си ти зато сабљу и испустио што те је, пре тога већ и туђа и луђа памет водила. Јер да си гледао својим орловским очима и мислио својим оштрим умом, не би ти никад ни дошао у бедни положај у коме ти је сабља из руку твојих морала испасти.
Али ако ти се то онда десило, зар ћеш дозволити да ти се сад поново „исто то, само мало другчије“, страшније и теже, деси?
Сети се роде српски, шта су ти говорили пре пет месеци. Зар то не личи као јаје јајету на ово што ти говоре данас? Зар ти онда нису говорили о поносу, части и јунаштву они што су се после неколико дана показали без поноса, части и јунаштва? Зар ти онда нису говорили о „слободи“ твојој људи који су те одвели баш у ову неслободу? Зар ти онда нису дали да чујеш о опасностима и тешким последицама, већ те, напротив, обмањивали, лажно ти износећи положај и стање оне стране на коју су те гурнули? Зар није тако било тада, пре пола године?
А зар сад опет не чујеш исто то? Као да није прошло пола године, већ као да смо тек пред пролећем – као да није протекло толико воде Дунавом, као да нисмо ништа доживели овог пролећа и овог лета – као да нисмо, благодарећи баш таквој речи и таквој памети, доживели све ово.
Они, роде мој, што ти тако говоре, рачунају да ти је памет као у свраке, кратка и танка. Они мисле да ти ниси ништа упамтио, ништа схватио, ништа дубоко преживео.
Као коцкари што су се кладили на једну карту па изгубили, јер ова није изашла, што поново удвајају улог опет на исту карту, уверени да ће овог пута морати изићи – тако и они, осрамоћени због губитка на коцки на којој је срамно прокоцкана Југославија, сад улажу поново на исту карту – с исто мало памети и мало среће – судбину Србије и српског народа.
Тврдоглаво и сујетно се везали за карту која не излази и све на њу стављају, срамно се коцкајући у судбину недогледних векова твоје земље и твог народа. Место покајања, место усрдног и пожртвованог рада да се поправи што је коцкарска страст упропастила, наши коцкари продужују с туђом судбином лудо коцкање.
Тако они. А ти, роде српски, зар ћеш ит ту коцку допустити, коцку, у којој ус губитак твоја и пропаст сигурни, без обзира како ће се цела игра свршити, пошто је јасно да ће оно мало заосталог ти капитала брзо отићи, пре него што главни партнери ову игру сврше?
Зато те и питам: хоћеш ли се ти, што ти је сабља из руке испала, бар памећу својом служити, или ћеш пак и ову одбацити и дозволити да те туђа и луђа води?
Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.

3)Знам и осећам свим својим бићем да ти је данас претешко.
Али и то је оно што ћу да те питам, зар мислиш да ће ти ико осим Бога помоћи?
Зар си заборавио сву поуку свога тринаестовековног искуства, да Бог праведни удара бреме на рамена народима и сам Бог милостиви дозвољава да бреме са себе скину?
Право бива „због големих наших саогрешења“ као што вели твоја песма – друго бива кад се „испуни време“, кад „земан дође“ – као што то вели друга твоја песма, роде српски.
И никад и нигде није било другчије него увек тако.
А теби стално говоре твоји унесрећитељи, што су те својим сулудим вођством и саветима до овде довели, све друго само не то. Уче те да ти своје осврте упућујеш час на запад, час на исток, само не на Бога страшног, Господара свега што постоји, и на себе.
Зар је, међутим, могућа да те ико други из садашњег стања извуче осим Бога, који ће то учинити кад „земан дође“, кад се „мера твог наказања испуни“, кад сазру ствари, кад нарасте тесто из кога је Господ дао месити и умесити хлеб народима?
А ти, док ти очи лутају од запада на исток, и од истока на запад, ометаш тиме дело Божије, продужујеш „време“.
Не велим ти да постанеш присталица вере у судбину, вере која држи да је све унапред писано, као у камену уклесано, „суђено“ – а сад има само да се то и „деси“.
Наша вера је вера не у скамењену судбину већу у живог Бога.
Бог одређује судбину нашу по делима нашим, правдом и милошћу својом. Ти си то знао роде српски, од кад си се у Христу родио.
Зар си дакле заборавио сву поуку свог тринаестовековног искуства да Бог праведни удара бремена на народе и исти Бог милостиви дозвољава да се бремена скину?
Такво ти питање чиним, а одговор ти сам себи дај, роде српски.


По осми пут

12. X 1941


Није то било давно. Али толико се догађаја, и још како огромних, у том раздобљу догодило, да изгледа као да 9. октобар није био пре седам већ пре седамдесет година.
Али ето и тако удаљен, он остаје незаборављен и чак ни осенчен. Напротив, сви догађаји после њега објашњавају се њиме.
9. октобар 1934. године погодио је Југославију посред срца.
Ми смо додуше, погрешно тумачећи тешки плач што се чуо од Сплита преко Загреба до Београда, а одатле по васцелој земљи, судили да су се злочинци преварили, и да Југославија није погођена.
Али речи које је Краљ умирући изговорио стварно (или ус се пак само причуле онима око њега што је опет исто) нису биле аманет (како се мислило), већ опомене Стражара који се смењује и који закорачивши с оне стране видљивог, види и оно што долази, па још налази, ужаснут виђењем, снаге да проговори само две речи, које показују неисказану страхоту догађаја који наступају.
Он је дрхтао за живота свог над својом земљом. Гледали смо својим очима једне вечери на Хан-Пијеску како му се бурно груди дижу и спуштају од тешког узбуђења што му причини кратка визија тешке судбине њене. Изнад свега другог, његовог личног и породичног, он је имао пред собом земљу своју.
Он је осећао свим својим бићем да јој је баш Он, и нико други, Домаћин. Сви други могу спавати и дремати, али он не може и не сме. Сви други могу мислити на себе и своје, он сваком својом мишљу мора сваки дан и сваки сат бити искључиво везан за своју краљевску мисију.
Али две сметње су постојале; једна изван њега, друга у њему.
Изван њега постојао је сплет организациони, тајни и јавни. Тај сплет је имао једно за циљ; Краљ је украс, лутка. Величанство, али неодговорно и зато немоћно. Краљ не може бити домаћин. Домаћин ће бити хиљадуглава охлократија и партија, само Краљ то бити неће.
А она у њему била је трагичнија: он није јасно, будући претеча свију других националних револуција, видео како ће је извести. Он је знао јасно да не може натраг, али није видео јасно како ће ићи напред.
Отуда је лако, као Гордијев чвор његов велики имењак, пресекао ону прву препреку и показао се јавно и смело своме народу у својој домаћинској улози и био сузама усхићења и оданости поздрављен одиста одушевљено на Бадњи дан 1929. године. Божић је те године био одиста везан с радошћу коју је давала нада да ће Краљ са Народом својим поћи путем, за којим је све живо жудело, о коме су слутње слатке шапутане речима неисказаним више наше Земље, по чијем Небу су „прилике“ давно навикле да говоре народу својим језиком.
Али оне друге препреке нису биле тако слабе као прве и с њима се Краљ борио од тог Божића па све до своје смрти. Он је падао и дизао се, грешио и исправљао се, тражио, налазио, губио, опет траио – али прави пут није нашао.
Осећала се херојска воља његова да нађе – да победи себе (супортоно онима који све побеђују, само не себе). И сигурно би то и било. Дело би изникло из хаоса, сумње и колебања би нестало, светлост сазнања би их разгонила, да у Марсељу, у уторак 9. октобра 1934, није злочин, у тами подземља припреман, пресекао живот Краља Александра. Његово убиство су плели сви они који нису хтели да краљевски Херој пронађе прави пут и своје земље.
Требало је да Југославија остане само по форми национална држава, али не и народна држава. Требало је да Југославија остане само оквир, натпис, изречена али недоречена мисао, празна љуска без органске садржине. Требало је зато да народ остане без вере, расут као стадо расуто, и без домаћина, без пастира.
Отуда су и јавни и тајни непријатељи запањени 6. јануара силином и снагом Краљевског Геста, већ 7. јануара отпочели да рују и снују да се Краљ заплете у хаос и не избије на прави Краљевски пут.нису одмах помишљали сви на смрт његову. Дуго се нису сложили. Једни су мислили да ће га вратити натраг, други да ће га учинити својим, трећи су се надали на замор и немоћ његову. Али сви су напослетку видели да су им наде без основа, да је Краљ упоран и неуморан у свом делању и стремљењу ка правом путу. Тако је одлучено да се конац живота његовог пресече.
Не знам да ли ће кадгод пред људе изаћи историја подземног рада који је довео до Краљевог убиства. Али кад буде познато утврдиће се то што смо напред извели да је Краљ пао само зато што се није хтео одрећи своје домаћинске улоге и што је упорно тражио себе у њој и њу у себи и био вазда на стази која га је право жељеном циљу и водила.
Једном, у мају 1931, кад писац ових редова наваљиваше на свог Краља да прихвати нацрт будућег уређења земља, упита Краљ:
-А реците ми молим, има ли у којој год земљи тај систем који ви предлажете?
-Место одговора Величанство, дозволите Ви мени да поставим друго питање: да ли сте Ви петог јануара питали себе, да ли у којој земљи има шести јануар?
-Нисам.
-Е па како хоћете, Величанство, да сад излазак из 6. јануара личи на решења која себи дају друге земље? Сасвим правилно Ви шестог јануара нисте поставили то питање. Ви сте видели невоље своје земље и за њих сте тражили решење. Сад морате исто тако. Ви сте шестог јануара били револуционар иако Краљ. Не бих Вам, вероватно, уочи тог дана то саветовао са разлога које сам Вам другом приликом износио. Али Ви сте то учинили с великим успехом. Сад морате ићи до краја и извести своју Краљевску револуцију, дати трасу будућег пута своме народу онако исто оригиналну као што је оригиналан био и шести јануар, као што су историја Ваше Земље и Вашег Народа, дух и стремљења његова оригинални, а на копија и плагијат ма чијег духа, покрета, историје.
-Имате право, одговори Краљ. И сам увек видим то и тако. Нема другог пута него тај што је.
Али тај пут није нађен до 9. октобра. Рекли смо и зашто. Упорна воља пак да се нађе плашила је многобројне непријатеље и одлучила смрт несаломљивог Хероја.
Тог дана је Југославија бачена у стрму раван која се завршавала амбисом.
Сасвим обичне, а не пророчке, очи су то могле видети. Сасвим обичан ум је то мога открити.
И то под једним условом: да у срцу има љубави за свој народ. Без тога је све било невидљивои неразумљиво, чак је могло изгледати и потпуно безопасно.
Краљ Херој је имао ту љубав. Они после Њега нису је, изгледа имали.
Краљ Херој се због тога, грешећи и падајући, исправљао и дизао и хитао путу спасења. Они после Њега су мирно и хладнокрвно, као чистокрвни Енглези, пустили да држава и народ клизе низ исту ону стрму раван у провалију пропасти и ропства.
Краљ Херој би ту пропаст избегао. О, то ми сви што смо га познавали добро знамо. То осећа цео његов народ и данас. Поред свију лутања и грешака, у Краљу је била снага несаломљива, смелост неустрашива, пожртвованост изненађујућа, а све је излазило из љубави непресушиве и осећања домаћинске одговорности према Отаџбини и Народу.

*


Има једна фотографија Краљева коју би велики неки уметник требао да овековечи на платну. У неком селу србијанском он иде с неколико сељака. Раскопчан му шињел, а он корача и сав се предао слушању приче једног средовечно сељака. Краљ сагао главу и слуша предано и предивно, како је само он умео да слуша чак и стари тешке и непријатне, које би његови министри, начелници, секретари или чак и пандури окатегорисали као „опорочавање власти“.
Јер Он је домаћи ове земље био и хтео бити свом снагом својом. А ДОмаћин мора да види, да чује и да осети.
То су му оспоравали једни. У томе су га спречавали други. На томе су га убили трећи. И истинита историја наше Земље, кад буде написана, утврдиће да ус све невоље које су нас после тога запљуснуле тако обилато, и дошле зато што је у Марсељу 9. октобра 1934. погинуо Краљ Алексанрад.
А да је у нас остало више способности да непосредно изражавамо себе, а мање другога, опет би негде у Шумадији, као онај спомен-камен Стевану Високом, нашла будућа покољења запис:
„Благоверни Господин и Краљ. Добри и благи и слатки Господин!
О тешко оном ко га на овоме месту виде мртва!“

Ни врући ни хладни


19. X 1941


Саслушали смо посланицу наших отачаствених архијереја, окупљених у Синоду и око њега. Позивају народ на мир, љубав и слогу.
То је исто тако умесно данас, као кад би га позвали да добро загреје своје пећи, да деци и себи ујутро да топлог млека и хлеба са маслацем или скорупом, а за подне и за вече спреми добар и обилан ручак и вечеру.
Сигурно је да нико против тога не би био. Али ипак је изузетан мали број људи данас у стању то да има. Из простог разлога што или уопште нема огрева, млека, меса и масти, или је неприступано кеси онога који би га хтео набавити. Ако би, дакле, данас неко упутио суграђанима такав позив, то би изгледало ао подсмех жељнима огрева, млека, масти и меса – и они би, увређени морали гњевно одговорити: „Кад ниси у стању да помогнеш, боље да ћутиш!“ Зато такав проглас сигурно нећемо ни читати.
Наши архијереји нису тако поступили. Они су једноставно позвали грађане на мир, слогу и љубав, чувајући се добро да кажу како ће се доћи до мира, слоге и љубави. А да би то резервисање било још видније, они су се пазили да ниједном речју не помену ко су ти људи у нашој земљи што вређају мир, слогу и љубав, што убијају свештенике и друге мирне грађане и вређају цркву.
Наша вера забрањује узалудне, празне речи. Она захтева од нас да свака реч наша буде као зрно пшенице у сејача: способно да донесе плода. Истина је да оно ипак не мора донети плода: зависи где падне, на пут, камен, у трње или на плодно земљиште. То зависи од оних који речи слушају, ту ће они одговорити. Али, кад ми неку реч разговарамо, од нас се тражи да нам речи не буду празне, штуре, узалудне, и за сваку нам такву реч вера наша прети одговорношћу пред Судом.
Ако дакле, наши архијереји кажу нешто, онда то треба да буде једро, пуно животне снаге, тако, да ако ипак остане без плода, да то не буде због штурости њихове речи, већ зато што је „једно зрно пало на пут, друго на камен, треће у трње, а четврто тек на плодну земљу“.
Позвати грађане на мир, слогу, љубав, јесте празна реч у време немира, неслоге и мржње, ако се не укаже отворено, смело, јасно и конкретно на пут којим ће се доћи до тих одиста ретких добара. А говорити празне речи не приличи ни обичним људима, а камо ли онима који су „со земљи и видело свету“.
Нисмо од оних који уживају да зло говоре о црквеним представницима. Чували смо се врло пажљиво од тако чега. Зато ће нам се ваљда више веровати да сад немамо куд него да говоримо овако отворено.
Ако живот обљутави, со ће га засолити. Ако је свет у тами, видело ће га просветлити. Али ако со обљутави а видело постане тама – шта ћемо онда? Ко ће чувати со без укуса и погашена видела?
Невоље због којих су архијереји написали посланицу су велике. Они то и излажу, па у неколико и набрајају. Али површно, овлаш, не улазећи у суштину и не називајући сваку ствар својим именом. Дају утисак као да су против воље уопште и говорили, као да су више волели да ћуте. И штета је што нису ћутали.
Цркве су увек највише грађевине у сваком људском насељу. И с правом: са свију страна треба да се могу видети – као куле светиље. Али, шта помаже кула светиља из које не избија светлост? Коме ће она пут указати? Кога ће она од опасности одстранити?
Народ зида куле црквене. И добро чини. Али уље еванђелске љубави у светионик архијереји треба да уливају. Јер откуд ће светлост еванђелске љубави да сине, ако уља нема наливеног тамо? А ако у опасна, тмурна и буран времена светионик откаже и не светли – како људи и народи да не залутају?
Таква су времена баш данас. То каже и посланица. Па наставља и вели: „Склоните се с буре у тихо пристаниште“.
А ми велимо: „Сасвим добро. И ми то желимо. Али, реците нам како доћи до тог тихог пристаништа? Покажите нам и осветлите пут.“ А на то баш посланица не даје одговора. Остаје нема. Ту баш кула светиља остаје без светлости. Шта онда вреди њен позив у тихо пристаниште?
Јер и генерал Недић позива у пристаниште мира, љубави и слоге, и то врло јасно, врло речито.
Ако су архијереји наши мишљења да је његов позив исправан, зашто то не кажу? Шта их у том погледу чини немим? Ако пак мисле да није исправан, зашто то не кажу?
Зашто не оду њему, па га науче и просветле и покажу му у чему нема право? Зар то није њихова духовна и национална дужност?
Знамо, међутим, да то нису чинили. Знамо, напротив, да су појединим лицима пребацивали „што не спасавају ситуацију“, „што се не прихватају положаја који им се нуди“, и саветују да „изиђу из резерве и узму власт“.
Ако је тако искрено мишљење наших архијереја, као што ови савети и прекори показују, онда је ваљда и пут генерала Недића исправан. А ако је исправан, зашто се то не каже јасно, снажно, простордачно, еванђелски – да може разумети „и роб и господар, и стар и млад, и богат и убог.“ Шта вреди беседа пуна еванђелских цитата, а без ове основне еванђелске садржине?
Није Еванђеље противу опрезности нити је неопрезност еванђелска врлина. Саветује нам оно да будемо „мудри као змије“. Али не да будемо само то (јер би нас онда одвело са овог пута). Упућује нас оно да се у безазлености угледамо на голубове. Наша кривица ако заборавимо да су те две поруке органски, нераздељиво везане, те срам на нас пада ако смо само лукави као змије, а подсмех само нас погађа ако смо само неопрезни као голубови.
Пишемо ове ретке са жалошћу. Нама одиста није лако писати ову прекорну реч. Али зар се може даље ћутати?
Није време данас српском народу нимало угодно: изложен је свакојаким невољама.
Али и пре тога духовно је тако било. Ово данас је само отеловљење оног што је духовно и пре тога постојало.
Тада смо се обраћали црквеним представницима и опомињали их да затрубе у своја моћна оруђа, да покупе своје расуто стадо, да укажу пут спасења. Нису нас чули или разумели.
Место тога су „као они што траже славу код људи, а не славу код Бога“ обраћали своју пажњу на улицу да чују њено одобравање. Тако смо дошли до садашњег положаја.
Сад је дошло за српски народ основно питање: хоће ли остати жив као народ или ће бити уништен?
Комунисти за рачун црвене Москве хоће саботажу, метеже, побуне. То води народном уништењу. Генерал Недић неће ни саботажу, ни метеже, ни побуне, јер то не води животу српског народа. Чак и они што су сретно добегли до Лондона поручују да се чува мир и да се народ клони саботажа и побуна.
Црквени представници прелазе преко тога и говоре о миру, љубави и слози, не говорећи ни једне речи који је од два пута бољи: онај којим иде Недић или онај којим иду комунисти. Ако је посланица била потребна, она је баш зато била потребна да то каже. Ако то није хтела рећи, онда је славније и мудрије било – ћутати.
Ако пак наши архијереји нису умели одабрати који је од ова два пута бољи, како су умели наћи да себе из својих Богоспасених епархија склоне овде у Београд? Што тамо нису чекали комунисте?
Нико од њих нити је тражио, нити му је требало, нити би им дозволио, да они говорећи против бољшевизма славе стање у коме се сад налазимо, и које сигурно (ми то знамо најбоље) није нимало славно.
Али из овог свог стања садашњег народ наш може пасти у још теже, у још страшније, у још мање славно. Рећи му то отворено, истинито и часно била је еванђелска дужност архипастира Српске Цркве.
Да тако није сад први пут, показује нам блиска прошлост.
Чему ће то пак одвести, показаће нам будућност!


Царски пут и странпутица


26. X 1941


Ми нисмо имали само љубави за свој народ. Ми смо му се и дивили истински. Као кад човек застане пред изванредном величином или лепотом.
Јер љубав према свом народу је редовни становник душе нормалног човека. То је проширење оне богомдане чуварке сваког бића, љубави према самом себи. Али човек може волети а да се не диви.
Ми смо међутим волели свој народ и дивили смо му се.
Нисмо, разуме се, никад говорили о његовој култури, нити се њој клањали (јер што рекао владика Николај, кад је Бог забанио клањање својим великим делима, сунцу и месецу, како ћемо се клањати ми својим малим делима?). Али смо се дивили зато његовој видовитости.
Нема народа који је тако видовито кроз метеж своје историјске прошлости сагледао главну нит и главни смисао њен, као што је наш.
Нема народа који је у догађајима што су се пред њим изашли, умео да нађе своју стазу да пође јуначки њоме, да је изгради у пут царски, као што је наш.
И нико није умео, као народ тај, да језиком, реским и звонким, што уме да затутњи као бура и зачас опет умили се као једва чујни дах тихог пролећног дана, искаже потом тај свој пређени пут – и да као у огледалу неком покаже како су га Небо и Земља учили да се на том путу одржи.
Љубили смо га дубоко, јер смо му припадали.
Дивили смо му се предано, јер је то реткост над реткостима.
И наш је нама било дато да запазимо да смо отпочели губити, као народ, ту богомдану видовитост.
И баш је нама било дато да окусимо ту горчину, горчију од сваког пелена, да опазимо све јасније знаке тог нашег слепила.
Али која корист, кад смо, поред свега тога, доживели да вођени слепцима, видимо свој народ како се стрмоглављује у провалију, пошто је свој царски пут напустио, заведен на странпутицу?
Прелазимо преко наше личне невоље при том, да смо доживели да нам и заинтересовани и заведени довикују да смо ми издајници. То је најмања жртва коју у својој преданој љубави дугујемо свом позвању и своме народу.
Али и у томе су знаци баш наше опште трагедије.
Јер да смо и ми, као и други, говорили ласкајући, да смо на добром путу, а не, као што смо говорили, да смо добри свој царски пут напустили – онда се не би за нас говорило да смо издајници.
Да смо говорили, као други, да је Немачка слаба, да су Енглеска и Француска јаке, да Совјетија води словенску и руску политику – онда за нас не би говорили да смо издајници.
Да смо говорили, као други, да ће Југославију да спасе „споразум“, а не, као што смо говорили, да је тај споразум у ствари споразум о подели сфера два греха који ће Југославију појести – онда за нас не би говорили да смо издајници.
Уопште. Да смо говорили да је наш двадесеттрогодишњи пут, пут славе и величине, пут царски – а не пут срама и пропасти, странпутица – онда за нама не би викали да смо издајице.
Али ето: ми смо баш тако говорили, а не онако као што би за нас лично било угодније. Ми смо више волели да се за нас каже да смо издајници, него да старно издајемо свој народ, не говорећи му истину, држећи га у заблуди, обмањујући га.
Па и сад, кад се на делу показало да смо (о горке наше несреће!) имали право – да се све збило као да нам је било недостојнима дато да видимо све унапред – и сад слепило не престаје. Опет смо ми издајници, а не они који су нас све заједно у ову несрећу увели. Опет се на нас баца камен и блато, а не на оне слепце који су својим саветима или својом заглушном виком спречавали да се прави и истинит пута сагледа.
И данас, кад одмах по нашем државном слому, свесни родољуби покажу да укажу тешки али прави пут из садашњег нашег положаја – подмукла пропаганда слепих вођа, гњевних (што су лудо водећи доживели слом, и трдоглаво желећи да устрају на истом путу лудо верујући да ће на крају имати право) – истим начином, каменом и блатом, гађати нас из подземља као издајице.
Ми смо хтели да очувамо своју земљу да не упадне у страховиту драму човечанства – што је јеврејство спремило слепим европским и осталим нејеврејским народима. Ми смо зато издајници.
Ми смо хтели сад, после пропасти државе, да очувамо народ свој у миру, да би га сачували у животу и снази, без чега нема ни слободе ни величине. Ми смо зато издајници.
Нису издајници они што су нас бесмислено увукли у страховиту и пустошну драму што је паклена мржња јеврејска и двадесетвековна њихова припрема спремила..
Нису издајници они што су нам државу разбили изнутра и тако разбијену је бацили у рат преслабу морално и материјално.
Нису издајници они који су својим сулудим саветима и делима припремили Кослерић и Скелу, Мачву и Поцерину и Јадар, Г. Милановац, Краљево и Крагујевац.
Не они нису издајници. Они су „борци за народну слободу и народну величину“.
Понављамо: прелазимо преко своје личне невоље, као што смо то доживели и доживљујемо! Бескрајно је то ситно и мало, према стихијским размерама наше народне несреће. Па ти и не износимо да се потужимо ради себе, већ да покажемо као доказ слепила.
Знамо ми да народ као целина не говори тако и не мисли тако. То говоре они што су пред његовом несрећом криви, што су довде и довели.
Али да ми нисмо доживели то опште слепило – зар би ико могао пред народом тако говорити, а да не буде сам бачен под блато срама и камен смрти?
Знамо ми да народ у дубоким својим деловима је и данас најприступачнији истини и да, кад је чује, одмах је и позна, и кроз сузе патње успева да види и врати се своме царском путу истине.
Али толика је и таква копрена лажи која му је преко очију бачена, и тако је подмукла и заглушна лаж посејана око њега, да на жалост тешку, само тек после крвавих и пустошних искустава, које гвоздена и неумољива рука, као судбина, баца на његово тело и његова села и градове, успева да копрену поцепа и из густе чечваре лажи изиђе пред чисту Божију истину.
О народе наш, народе царског пута и орловских узлета, зар није боље и достојније тебе, видети свој пут далеко испред себе – а не овако као што ти то немилосрдно приређују сваког дана одрођени твоји синови, тек кад као слепац паднеш у саму несрећу?
О немој учинити, народе наш, да помислимо да си изгубио преретку и предивну снагу својих очију, што је чинила да ни кроз таму ниси пута губио, а у збрци догађаја увек им смисао схватио.

Поновни позив


26. X 1941


Познато је да сам на челу Збора. Оно што је мање познато, то је да сам увек желео да се скупе све позитивне стварлачке националне и социјачне снаге, да нађу истинита начела и правилне смернице и да заједно крену једним путем, путем Народног Спаса.
То сам 1936, 27. септембрана збору у Београду код „Славије“ истакао. То сам много пута и на многим местима, усмено и писмено, изрекао. То и сад кажем.
Нас је наша партијска поцепаност онеспособила да видимо интересе опште. Треба то да одбацимо. Треба да нађемо свој народни пут и њиме отворено, мушки, чврсто да пођемо.
Народне масе осећају ту поцепаност. Збуњени су због тога. Расут је народ те не може свој пут да нађе, као стадо без пастира.
Шта нисам чинио све да стадо буде скупљено?
Обраћао сам се Кнезу да учини шта треба да се народ скупи! Молбе су остале без одзива.
Обраћао сам се Цркви да учини шта треба да се народ скупи! Молба је остала без разумевања.
Обраћао сам се политичким и народним првацима да свој народ скупе. Молба је остала без одјека.
Обраћао сам се и војницима и грађанима да свој народ скупе. Они су мислили да то није њихова дужност.
Сад смо пали у провалију. Али не још најдубљу. Има и од зла горе, а од црног црње.
Треба пронаћи пут спасења. Треба га целом народу истаћи. Треба заједничи на тај пут ступити. Треба чврсто и непоколебљибо њим корачати.
Зар има тако мало људи окатих у нашем народу?
Зар је љубав и самопрегоревање тако у нашем народу ослабило?
Зар заиста нисмо у стању да се одрекнемо себе или својих заблуда – иако видимо да ће сви и све пропасти?
То питамо сад.
А опет молимо и позивамо на окуп.
Ето генерал Недић је истакао заставу да нас све свије и скупи.
Зар је могуће да то не видимо и да му не приђемо?
И то сви који осећамо да смо повезани нераздвојно с народом својим и да сами о својим интересима најбоље мислимо кад их умемо потчинити интересима нашег народног друштва.



Дража Михајловић и комунисти


23. XI 1941


Очи и разум служе људима да им унапред открију препреке и опасности које им се на путу налазе.
Они људи који те препреке својим очима не виде или својим разумом не открију, показују се слепим, иако очи имају, иако нису без разума.
Како пак то бива да човек може гледати, а не видети – и мислети а лудовати – потражите најстарију а најсветију књигу света, па ће вам она многобројним примерима из историје разних народа показати да су то врло честе појаве, а речима кристално јасним објаснити откуда ове долазе.
Моје није да то овде износим. Ово само стављам као увод кратки, да бих данас могао рећи да је наша нејуначка пропаст открила многе наше недостатке. Али сигурно и право правцато чудо од слепила које је ударило водеће наше људе, па ни очи ништа не видеше, а разум ништа не откриваше од страховитих опасности којима смо трчали као луди у сусрет.
Доћи ће време ша ће и о томе историја говорити својим као у камену уклесаним истинама, а опет видовити слепац раствореним истинама у лепоти као млеко напајати дух народни новим поукама како је и само небо говорило Србима жеље своје – али кнезови народни, овог пута, слушајући друге жеље, вођени другим приликама, нити видеше нити разумеше.
Сад овде хоћу само да изнесем низ чињеница које ће показати слепило једног вишег генералштабног официра наше војске, слепило којим је он успео заразити знатан број нижих официра – а које је за последицу имало и Мачву, и Краљево, и Крагујевац и многа друга места чије је мучеништво још у тами.
Ради се о генералштабном пуковнику Дражи Михајловићу.

*


Није мој обичај да пређем у грдње.
Говорићу језиком јасних чињеница. Ту ће се најбоље показати опет оно исто чудно слепило, које нас је довело до 27. марта и 6. и 18. априла.
Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михајловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логоро. Он се повукао на Равну Гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације, која је себе представљала као језгро некапитулиране војске.
Разуме се да правно ова претензија не може стајати на ногама, јер је јасно да је југословенска војска капитулирала, наложивши свима својим члановима да имају положити оружје пре непријатељем и да се више не смеју борити против њега. Правно је дакле и пуковник Михајловић ратни заробљеник баш као и они у заробљеничком логору – и то по вољи Јогословенске Врховне Команде. Ако пак он то не признаје, онда је правно он обични одметник.
Прва слабост овог официра јесте у томе што ту јасну ситуацију није хтео да види или није имао смелости да прими. Није хтео да се призна заробљеником, али није хтео ни да буде одметник. Он је просто изнео једну немогућу правну теорију, да је он представник једне још недемобилисан војске која је у рату с Немачком, мада му је било познато да је та недемобилисан војска, у ствари, и у праву, предата од стране Врх. Команде у ропство окупатору.
Међутим до 22. јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, ова организација пуковника Михајловића представљала је једну платонску опасност за наш мир. Ничим није испољила своје непријатељство према немачкој војсци, ничим није вређала сигурност саобраћаја. Њени чланови су слободно слиазили с Равне Горе у низину, путовали железницом, долазили у градове па и у сам Београд, налазили се са својом родбином, врло многи од њих примали своје принадлежности, многи обилазили имућније грађане и од њих купили прилоге за јуначке непокорене војнике, причали о свом романтичном животу, изазивали лаокумно дивљње, увлачили нове чланове у те мреже. Од 22. јуна та организација почиње да игра своју судбински негативну улогу. Тада им прилазе комунисти.
До 22. јуна ови – комунисти – су били људи које су с једне стране покушали да ухвате везе (јер име је прљава савест налагала да се на сваки начин обезбеде од могућих изненађења), а с друге стране то су били изванредно вешти ствараоци јавног мњења, они који су шапатом од уха до уха преносили разне вести.
Од 22. јуна уплашивши се за своју слободу и свој живот, они су одбегли у шуме и одмах покушали да ухвате везу са разним четничким, тамо већ налазећим се, организацијама. Спој је био лак и могућ, јер у главама многих наших људи, благодарећи погрешкама режима Цветковићевог, који је признао Совјете, дозволио страховиту пропаганду, његових агената, у лаковерног народа створило се уверење да је Совјетија Русија, да она води руску и словенску политику, да је она заштитник малих, а нарочито словенских народа, да је то социјални и економски рај правде и благостања, и војнички непобедива сила. Противно тврђење, доказивање истине о духу, природи, циљу, методама и стању Совјета било је забрањено. Изванредна књига инж. Васиљевића „Истина о СССР“ готова 1940. године била је забрањена и није се смела растурати све док није пропала Југославија, док су књиге совјетског агента Махина, као и комунисте Драговића биле једина храна нашег народа.
Тако се и могло десити да Милан Гавриловић, иако сам паметна глава, оде у Совјетију пун уверења да ће тамо наићи на словенску мајку, пресилну и пребогату, а кад је дошао тамо он сагледа истину и пише о томе извештаје који су пуни истинитих чињеница о правом стању ствари. Али те истине нису трезниле ни нашу спољну политику па ни самог Гавриловића (јер није био слободан да дође до потпуне истине и у својим закључцима) – а још мање су могле отрезнити нашу интелигенцију, која је својим поступцима показала да то име заслужује само изузетно.
Међу оне који су делили то мишљење спада и пуковник Михајловић са својим присталицама. Како би после тога оним одбеглим комунистима могли сагледати право лице – како према њима имати одређени став?
Па ипак није дошло до спајања. И то због комуниста. Ови су покушали покренути четнике на акцију против Немаца. Ови то нису хтели. А комунисти став данашњих романтичара нису разумели. Ко хоће да седи скрштених руку и не напада окупатора, тај то може и у градовима. А ко већ седи у шуму, тај мора у акцију револуције. Тако је дошло до разилажења, али не и до непријатељства. Комунисти су предложили да се не напдају, да се не пролива братска крв. Комунисти су предложили, а одметник Михајловић прихватио.
Овде да отворимо млау заграду. Био је у шуму још један сличан одметник, генерал Љуба Новаковић. Његова памет била је радикалнија. Он је чак примио сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима и то му је било довољно. Али неподесан за вођу, он је брзо изгубио сваку вредност, па се склонио с Букуље, и ишчезао негде ка југу.
Пуковник Михајловић је радио другчије. Он није хтео отворене комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне редове, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михајловића и одреди комуниста не туку међу собом, иако они не врше саботаже, а ови други то врше у велико.
Друга слабост пуковника Михајловића била ј еу томе што он није видео, ни схватио, да његов смешни став неутралности, у ствари је био баш оно што треба комунистима, и то са два разлога:
Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се тоћак револуције пак покрене, кад добије замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смрвити.
Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису могли ни смели покаати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали „партизанима““ и објаснили народу да су „све српске партије уједињене“. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им не би било успеха. Није им било потребно да их пуковник Михајловић огрће тим плаштом. Било је довољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао.
Комунистима је то било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с петкораком звездом, они су успеавли да се народним масама представе као ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио и пуковник Михајловић. И људи пуковика Михајловића и комунисти били су за народ „шумски људи“, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михајловића – али није било за народ у почетку разлике између партизана комунистичких и „Дражиних људи“.
Покушавао сам од почетак јула па све до почетка септембра, и писмено и усмено, да пуковнику Михајловићу и његовим људима укажем на грех који чине против свога народа, према Србији, чинећи ово што чине. Они су с презривим осмехом ан уснама слушали све те опомене и молбе, и уколико су ове биле топлије и упорније, осећао сам, да њихова слепоћа постаје гушћа постаје гушћа и тврђа. То је за њих био знак да су у праву, да су на добром путу.
-„Шта вам ми сметамо тиме што седимо у планини?“ питао ме је иронично један поручник – емисар пуковников, који је свратио случајно и до мене.
-„Мени не сметате ништа. Али сметате српском народу те не може видети разлику између вас и комуниста. Ви сте ти који тиме дозвољавате да се комунисти могу огрнути националним плаштом. Да вас нема, да сусви националисти у селима и градовима, онда би народ знао да су само комунисти у шумама, и онда би другчије његово држање било. Овако народ не зна. А ви сте ти који га у заблуди држите.“
-„Али ми нећемо да сарађујемо са комунистима“, рекао је поручник.
-„То је сад. А већ сутра мора бити другчје. Данас ви седите на Равној Гори, а на два километра од вас комунисти пале општину у Кадиној Луци. Општинска архива из Кадине Луке није својина ни потреба окупатора, већ потреба и својина српског народа. Ви пак мирно гледате то. За мене је то зло значајна ствар кроз коју видим ваше будуће односе.
Зашто пале архиву комунисти? Да нашкоде Немцима? Сигурно не. Они то чине да би развили револуцију, јер нема револуције бољшевичке док се не уништи двоструки ред шипки на кавезу у коме је људска животиња затворена, два реда шипки: страх од Бога и страх од власти. Палећи несметано архиве они у ствари експериментално показују народу да власти нема, те да је страх од ње илузоран – а онај прави страх, од Бога, то је већ подмукла пропаганда поиздаље, годинама радећи несметано, довољно ослабила и тако њихов рад на ослобођењу људске животиње из кавеза ради њеног слободног изласка и разорног деловања, већ унапред помогла.
Кад комунисти благодрећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада не може снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у ревојуцију од стрене комуниста.
-„Не! То неће бити!“, рекао је поручник.
-„То ће вам већ сутрашњица показати“.
Сутрашњица је и показала. Заједничка акција комуниста и „Дражиних људи“ почела је код Крупња, Лознице и Богатића, да пређе одатле на целу земљу.
Ацију код Крупња повео је пуковник Мисита, против воље и без наређења Дражиног. То пуковник призније у истом писму у коме због тога наређује општу мобилизацију свих војних обвезника. Показало се, дакле, да пуковника Михајловића људи, из таштине пусте заостале по шумама, сад више нису неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви – против своје воље, просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисте лудо дозволиле својим „неутралним“ ставом да комунисти покрену.
У идућем чланку видећемо како је пуковник Михајловић био и остао да краја играчка у туђим рукама све због његове таште жеље да на јевтин начин игра улогу ослободилачког вође.

*


Трећа слабост овог „јунака наших дана“ била је у томе што је сматрао да потписивањем споразума с комунистима он може сачувати неокрњен став официра Краљевине Југославије.
Ово је, разуме се, наивност првог реда. Кад су у Руској револуцији поједини национални људи мислили да могу бити неутрални у сукобима између белих и црвених или чак и споразуме да праве, они су за ту наивност имали и неко оправдање: пре њих није било никог ко би их својим искуством поучио да је такав став само на сопствену штету. Али после искуства Руске револуције слична наивност нема оправдања – осим у невероватном слепили или у уображености онога ко је има. Онај ко је и данас способан за такву немогућност показује се неспособним да ма шта политички или паметно уради, а најмање способним да кога другог још и води – осим као слепац слепца у пропаст.
Ова невероватна наивност је прво утврђена код поменутог генерала Љубе Новаковића. Он је споразумом од 4. септембра први потписао „пакт о узајамном ненападању“ између својих јединица и комуниста. Ту је остављена слобода рада комуниста и националиста – забрањено врбовање и одвлачење путем врбовања чланова туђих одреда – дозвољено да свака страна неће вређати – уговорено помагање у борби против окупатора, а с циљем „ослобођења земље“. Кад пак земља буде ослобођена, онда ће „слободном вољом грађана народ одредити форму владавине“.
Овај југословенски краљевски официр не види колико је морално пао кад дозвољава да се питање облика владавине ставља у зависност ма и од такозване „слободне воље грађана“. Да и не говоримо шта значи ова слободна воља у бољшевичком режиму, где је сам оснивач Лељин показао растурањем првог слободно изабраног парламента руског, у коме су бољшеивици били у мањини, колико мало осећања има за тај „буржоаски политички изум“.
Пуковник Михајловић је следовао примеру овог генерала. Он је сличан споразум закључио крајем септембра, а поновио га је крајем октобра. И док су ова два вискоа официра југословенска закључивањем ових споразума с бољшевицима показлаи одиста невероватну „широкогрудост“, дотле међу собом споразум нису имали, већ су се међусобно оптуживали, па и на смрт осуђивали. Колико да покажу своју начелност.
Не знамо шта је мислио пуковник Михајловић. Можда је хтео сатану да веже уговором. У време кад уговори и међу четитијим људима губе своју вредност, сатана са својим духовним породом нема разлога да се стиди, већ напротив може гордо да укаже да је изигравње уговора управо његова традиција. Или је пак хтео сатану да надмудри. Али и ту је рђав пут изабрао. Јер „ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају“.
Да видимо уосталом шта је добио српски народ, а шта пуковник Михајловић из тог споразума.
У „ослобођеној Србији“ национални људи су били, по овом споразуму, слободни. Разуме се, то не важи за „издајнике“. Њих тај споразум није штитио. А ко ће унапред бити убројан у „издајнике“, то се унапред споразумом не може предвидети. Отуда чујемо да је у самом Ужицу стрељано до 20. октобра око 400 људи. Управо зна се да су цигани ископали толико рака, а колико је бачено тамо лешева, то се сад не може знати.
Али, рецимо да су сви национални људи добро прошли. Замислимо да су они што су стрељани све сами „издајници“, које је оштро чуло „комунистичког родољубља“ пронашло. Није важно што се националисти слободно крећу, ако се крећу (за то није требало дизати устанке, пошто је до 22. јуна та слобода била потпунија и општија него ма која друга коју ови „ослободиоци“ доносе). Важно је да су комунисти добили право да могу да се слободно оружају, да се слободно крећу, да слободно окрећу точак револуције. То је главно. И то им споразум даје. А што неко време могу и националисти слободно да се крећу, то није важно. Кад то време прође, престаће и та слобода, па ће „у име радника и сељака“ комунисти узети све слободе и дати их људима таман толико колико моху да удахну и издахну ваздуха, да попију воде, да поједу колико да одрже снагу и да читају оно што комунисти буду писали.
Дотле, док то не дође, могу слободно бити истицане и српске заставе, поред црвених. Ко како хоће. У Богатићу, кад се ушло, пола црвених а пола тробојних застава је било. Исто тако, као што су се носиле слике Краљеве, носиле су се и Стаљинове, и клицало се и Краљу и Стаљину. А да би то било маси разумљиво, објашњено је да је млади Краљ испросио Стаљинову кћер за жену!
Пуковник Михајловић је и то могао сматрати за успех. Успех је свакако био на другој страни. Комунисти су добили могућност да под заштитом уговора с пуковником Михајловићем могу несметано агитовати за себе, све више уништавајући власт, све више ширећи анархију, све више захуктавајући замајну снагу револуције, све више изазивајући ниске инстинкте људске и вукући их себи.
Ужице је од 21. септембра у рукама комуниста, и изгледа, да треба венац мучеништва међу свима градовима српским да понесе. Оно је постало седиште Срп. Сов. Социјалистичке Републике. Председник је др. Душан Недељковић, проф. Универзитета из Скопља (онај који је у једној брошури о демократији доказивао да право већине долази од веће количинемозгова која се налази на њеној страни – на шта му је одговорио инж. Васиљевић да би по томе дава лужитеља Универзитета више вредели у погледу умном од једног професора Универзитета) али главни су фактори четири Јеврејина, без чијег се одобрења ништа не ради и који се из својих цоба у Хотел Паласу много не показују, али им се од стране председника по двадесет пута дневно шаљу предмети на разгледање и сагласност.
Тамо је скинуо комунизам маску са свога лица. А како би могао да је и држи, кад је Ужице постлао међународно сметлиште где је комунизам сваке нације избацио из себе што је могао. Каквих ти све комуниста ту нема! Нема ваљда европске нације која ту нема свог представника. С њима је пуковник Михајловић, по сугестијама свог политичког и правног савентника Драгише Васића, потпреседника Српског културног клуба из Београда, закључивао споразум!
Тамос еорганизује српски космопол (ком. Сов. омалдине). Да би се привукла деца испод родитељске власти организује се у Ужицу народни дом, где мушка и женска омалдина заједно станује. Ту им се говори о слободној љубави и ова се лсободно испољава. Ту се говори деци против родитеља – каже им се да родитељи нису доводећи их на свет мислили на њих, децу, већ само на себе и на своје задовољство; говори им се да никакву послушност не дугују они родитељима, јер су раздвојени као прошлост и будућност, као смрт и живот.
Тако се већ примећују дечаци и девојчице пред којима старији људи не смеју ни двојица стати на улици да говоре из страха да не буду достављени као „петоколонаши“ и „издајице“.
Забрањене су јавне верске манифестације: помени, пратње, славе. Још мало па би дошло до опште антирелигиозне пропаганде.
Све то није видео пуковник Михајловић. Све је то осетио народ Чачка, Пожеге, Ивањице, Ариља, Ужица, Чајетине, Косјерића.
И сад долазиона последња слабост пуковника Михајловића: четврта по реду.
Он је веровао да преко своје официрске организације може водити српски народ по налогу Лондона, чак и у спрези с асатанским комунизмом. А није видео да ће то моћи неко време, а д аће после тога његови одреди сами предузети што за добро нађу да раскину ту неприродну везу.
Официри југословенске војске – сјајан људски материјал иначе – показали су у току ове несрећне 1941. године много негативних особина. Њих ће историја оптужити за пропаст Југославије. Они су – или бар неки од њих – извели несретни пуч од 27. марта – потпуно несвесни несреће у коју, за рачун туђина, гурају своју државу и свој народ.
Српски официри – они који су пошли са пуковником Михајловићем – показали су се исто тако слепи према несрећи у коју гурају српски народ. Они су остали неосетљиви на позиве које им је упућивао генерал Недић. Многи од њих су га звали издајником. Многи од њих су роварили на све стране (међу њим је био и несрећни генерал Путниковић, кога су баш за време трајања споразума пуковника Михајловића с комунистима, комунисти убили) и утицали на официре и подофицире да не врше своју дужност. Нека, и глупа и слепа ревност, гонила је ове официре да не чују разлоге разума. Нека бар сад знају да комунизам у Србији не би нанео ни стоти део штете да они нису били у организацији пуковника Михајловића – да овај није седео, под утицајем кобног Лондона и злочиначке црвене Москве на Равној Горић и тиме покривао плаштом акцију комуниста – да с њима није заједно вршио мобилизацију ради устанка против окупатора – да није све то облачио у правне формуле закључујући споразум са комунистима – да с комунистима заједно није нападао окупаторску војску! Сав тај огромни вишак штете у крви, имовини и политичким односима нашег народа нека прими на себе њихова организација с њиховим пуковником Дражом на челу!
На срамоту нашу то се није могло објаснити многим генералима и пуковницима, мајорима и капетанима Србима. Али народ је ипак сам видео то што нису могли видети они који су га требали водити. И реагирао је на свој начин.
Пожешки крај са Ариљем и Ивањицом показао је анјвећу отпорност према комунистима. У Пожеги су комунисти били само шест дана у септембру, а одмах су били прогнати од стране националних четника и добровољаца. Ови нису имали куд, после тога него да се придруже пук. Михајловићу, да би очували Пожегу и цео крај Моравице слободним од комуниста. И тако по споразуму, у Чачку остану и комунисти и Михаиловићевци, у Пожеги само Михаиловићевци, у Ариљу и Ивањици једно време обоје, док четници не преотму маха и не остану сами тамо – у Ужицу пак сами комунисти.
Тај крај – пожешки – није могао мирно подносити ту сарадњу. Воз између Чачка и Ужица пролази кроз Пожегу. Пожежани су прегледали возове. Скидали су муницију и оружје намењено комунистима. Они су отпочели у октобру да раде активно на свом плану да пресеку фактички везе пук. Михајловића са комунстима. Зато су спремили напад на Ужице у договору за златиборцима и црногорским срезом, све без знања и против воље пуковникове. Напад је требало да почне 2. новембра. Напад је и почео. Око 2000 пожежана кренуло је тог дана на Ужице и допрло у три колоне до Трешњевице. Али златибораца и црногораца није било. Изгледа да су их комунисти зауставили и разоружали. Тада се комунисти с великим снагама појаве и одагнају Пожежане ка Пожеги, коју заузимју 3. новембра, после огорчене борбе, у којој су Пожежани били присиљени на повлачење због нестанка муниције. При прелазу Скрапежа пало је на неколико стотина комуниста: од Срба интелектуалци, иначе цигани, јевреји, Маџари, Бугари, Арнаути, Хрвати.
-„Не уме да ми каже српски – баци пушку – него ми довикује нешто на неком неразумљивом језику“, причао ми је један пожешки сељак.
За ова два дана, пуковник Михајловић је чинио огромне напоре да обустави борбу. Слао је делегате у Ужице и Чачак. Слао је налоге Пожежанима да обуставе борбу. Али ништа није помогло. Борба се није обустављала. Сам српски сељак је видео даље и боље од генералштабног пуковника Михајловића и његових политичких саветника.
Разговарајући с истим сељаком, упитах га:
-„Добро“ доћи ће српски одреди сигурно, кад нареди Генерал, да ослободе и твој крај и разбиће комунистичке банде, као што су их свуда разбили. Али остаће ту и тамо усамљене двојке и тројке. Реци ми: да их после не приме сељаци и не очувају преко зиме.“
-„О господине! Само нека се разбију ове главне њихове снаге – а за те усамљене се не бој. Никог на свету није омрзнуо тако сељак наш као комунисте. Семе ће им затрти. И да знаш, не наше одреде већ ће и Немце дочекати цвећем, као ослободиоце.“
-„Па откуд таква мржња код вас на комунизам?“ – упитах га.
-„Упознао народ комунисте. Ништа не треба више да му се прича. Сад он може да прича о комунизму. Осетио га је. Видео је народ да су комунсти и против БОга и против Краља. Како би онда могли бити за народ, кад народ не може без Бога и без Краља.“
И комунисти су се приближили Равној Гори. Пуковник Михајловић је покушао да задржи код себе трупе, али ове више неће да чују за његов став. Пожешки одред је дошао генералу Недићу и ступио одмах у борбу с комунустима на Руднику.
А пуковник Михајловић месец дана пре тога остављен од стране колубараца, сад бива остављен од ових других. Усамљен, он поручује да се повлачи с терена, баш оног дана кад га Лондон производи за генерала, колико да покаж да увек мора да задоцни.

*


Иако је пуковник Михајловић тешко скривио српском народу због десетине хиљада мртвих, због многих милијарди имовинске штете, због анархије и пустоши којој су његови понајбољи делови били изложени пуна четири месеца, не бих његовој личности посветио оволико времена – да није било потребно у његовом случају испитати како од слепила не чува ни генералски, ни пуковнички чин, ни генералштабна струка, ни патентирани политички саветници, ни добра ни јака организација. Јер ето пуковник Михајловић је све то имао, па је опет био слеп од чудног слепила – које му није дало да види ни прст пред оком.
Слеп он се на челу своје организације наметнуо да водио знатан део западне Србије.
Резултат је поразан: хиљаде порушених кућа, десетине хиљада упропашћених домаћинстава, милијарде штете – и огромна, нова, непроцењива и ненадокнадива политичка штета српског народа.


Свом снагом напред до крајње и потпуне победе


Наш уредник поставио је за Божићни број „Наше Борбе“ г. Љотићу следеће питање:
-У првом броју „Наше Борбе“ рекли сте да је прва наша дужност да се сузбију и разбију комунисти у Србији. После разбијања комунистичких банди шта треба да ради наше друштво да би било боље српском народу?

Комунистичке банде су биле и јесу само спољна манифестација с једне стране наше духовне пометености, а с друге стране разбуктале себичности.
Да ми знамо свој духовни пут, да га нисмо изгубили (као ждралови по каткад у касно јесењој магли што свој изгубе) не би нам се могло десити да комунизам нађе у нашем народу толико број свесних и несвесних помагача.
Да држимо своју себичност на узди, у руци. Да смо прво терористи према самима себи, ми бисмо били правичнији према другима, а самим тим би стварно било мање повода за комунистички бес рушилачки. Али у нас ври себичност и ми је не спутавамо већ јој слободно дајемо маха.
Ви ме питате: које задатке после разбијања комунистичких банди има наше друштво!
Одговор је јасан: савладана је ерупција комунистичка, али вулкан је жив. А том вулкану главну снагу дају та наша духовна пометеност и та наша разбуктала себичност.
Савладати ерупцију је нешто, али није све. Док вулкан живи и ради, опасност од нових ерупција је непрестано ту.
Наш народ мора да сазна одакле му опасност прети.
Он мора да сазна да нема веће опасности за њега самог од њега самог, а то ће рећи: од те духовне пометености и од те разуктале себичности.
Нико му живи под небом веће несреће не може учинити, него што то могу његове велике и смртоносне бољке.
Њему су стално говорили о његовим спољним непријатељима. И он их је мрзео. А нису му казали да он нема већег непрјатеља него што је сам себи кад изгуби свој духовни пут и кад пусти да се разигра несметано себичност.
Сад треба обратно, да уђе у сама себе и ту упозна свог највећег и одиста убиственог непријатеља, кога је досада мазио и хранио.
Јесенас нам је била дужност да се боримо против комунизма , те духовне пометености и отеловљене себичности. И добро смо радили, јер је комунизам сачињавао непосредну опасност.
Данас се морамо обратити корену одакле је комунизам избио и зло из корена ишчупати.
Отуда наш народ мора (као што је омрзнуо комунизам, пошто је сазнао за зло које доноси), да упозна корен његов, да га омрзне свом душом својом, и да га чупа из себе, као коров што се чупа из оплемењеног усева.
Борба против разбукталог комунизма била је тешка. Али скоро је завршена.
Борба против корена му духовног је тешка и тек има да почне.
Али не можемо стати на по пута. Већ и по томе што из корена остављеног лако избијају изданци, често упорнији и многобројнији од стабла прво посеченог.
Морамо дакле, свом снагом напред до крајње и потпуне победе.

Лондон и Београд


И данас је Лондон престоница једне слободне, и ако тешко тетурајуће се светске империје – али престоница у којој се и даље не гледа својим сопственим очима и не мисли сопственом главом, већ се гледа туђим очима и мисли туђом главом.
А Београд је престоница једне до јуче слободне, а данас разбијене и покорене државе, у којој се почиње гледати својим очима и мислити својом главом.
Овде их, дакле, баш по томе упоређујемо, јер нам и не пада на ум да их упоређујемо по броју становништва, њиховом богатству и другом светском значају.

*


Не гледа Лондон ни данас својим очима и не мисли совјом главом. Гледа очима међународног јеврејства и мисли његовом главом.
Зато се његова империја љуља из темеља.
Зато се хтела светска империјалистичка политика, а нису се хтела средства за такву политику. Зато је империја силно раслабљена.
Зато се водила политика ратоборна кад је било јасно да је империја раслабљена, и то је довел овом рату.
Зато се избегавао мир, кад се већ ушло у рат, иако се видела јасно своја слабост и снага противника.
Зато се очекивала помоћ од уласка у пожар осталог света – што је и нас у огањ бацило.
Зато се стално чекала помоћ од уласка у рат Совјета – иако је јасно шта би пораз Немачке у том тренутку значио за Европу и човечанство.
Зато се сад стално гурају покорене од немачке земље и народи да се дижу на оружје, мада се знау какву пустош те земље и Европу увлачи.
Зато се водила глупа политка празног блефа према Јапану, а сад Јапан угрожава основе моћи и богатства не само Енглеске, него и њених савезника.
Зато је све тако, јер Лондон данас не гледа својим енглеским очима, и не мисли својом енглеском главом – већ гледа очима међународног јеврејства.
Београд је 25. марта прогледао својим очима и мислио својом главом. Одавна му се то није било десило. Али тог дана се десило. Он је угледао пред собом провалију, и да се не би стропоштао, ухватио се за гране једног дрвета које је на ивици провалије било израсло. То је дрво било пакт.
Крвица тог режима је била што је прогледао тек 25. марта и што је раније не само и сам гледао туђим очима и мислио туђом главом, већ није дао ни своме народу да гледа и мисли друкчије. Зато су његови рођени слепи васпитаници пререзали оно дрво и режим се заједно с дрветом сурвао у провалију повлачећи за собом целу нашу земљу и све нас.
Двадесет седмог марта ујутру пучисти су објавили Краљеву прокламацију и указ о новој влади – па је чак објављено да Краљ лично чита свој проглас народу – а истина је била сасвим друкчија: не само да Краљ лично то није читао, не само да Он тај указ и ту прокламацију није био потписао, не само да они тада још нису били допрли до Краља – већ је генерал Симовић успео после писма Кнеза Павла Краљу, код Краља да уђе тек предвече. Па ипак је на тој одвратној лажи, да је млади Краљ ступио на престо 27. марта ујутру, заснована наша народна и државна несрећа.
Београд је после неславне капитулације 18. априла, остављен сам себи, покушао да гледа својим, српским очима и мисли својом, српском главом.
Ко год је пре наше народне несреће покушао то, ко је покушао да не гледа онако како гледају не Енглези већ Јевреји из Лондона, не Французи већ Јевреји из Париза, не Руси већ Јевреји из Москве, и не Американци већ Јевреји из Вашингтона – ко је покушао да гледа само својим српским очима и мисли својом српском главом, тај је био оглашен за издајника.
Огласили би га одмах за издајника јевреји и њихов духовни пород: поклоници и припадници демократије, капитализма, масонерије и комунизма. Огласили би га да му глас угуше, да спрече народне масе да истину сазнају – да их од истине одврате. Само они нису били издајници. Они који су свесно или несвесно гурали своју земљу и свој народ у пропаст.
Ко је говорио свом народу, да ићи у рат значи ићи у пропаст – тај је био издајник чак и онда када је тај рат дошао па се обистинило да он носи пропаст и срам.
А они који су гурали земљу у тај рат, пропаст и срамоту, они су били родољуби – чак и онда кад се и пропаст и срамота доживела!
После пропасти мало збуњени, истина, они су прво ућутали, али су већ 22. јуна отпочели поново своју стару игру: опет гурају народ у нову несрећу. И у многом успевају.
Генерал Недић међутим успева са својим јуначким борцима да их победи и да бољшевичку опасност од Србије одагна.
Али јеврејски накот не малаксава. А и како би кад је ту Лондон!
Припрема Лондон опет нова искушења српском народу. Не да Лондон српком народу да гледа својим, српским очима и мисли својом, српском главом.
Јер ако српски народ буде гледао својим очима – онда га заиста нико, па ни Лондон не може водити, већ ће угледати пут свој, пут истинске слободе и величие. А то јеврејски Лондон не да ни једном народу овога света, па ни самом енглеском народу.
Београд, напротив, баш то хоће и ништа друго до тога. Зато се Лондон гњеви на Београд – зато је сад Београд издајник српског народа – а ослободилаи усређитељ опет треба да је Лондон!
Онај Лондон што нас је учио 25. и 26. марта да вршимо пуч, да би бацили своју земљу у рат, срам и пропаст.
Онај Лондон што сам не гледа својим сопственим очима и не мисли својом рођеном главом.
Нека се само љути! Али нека зна да ће тешко успети да оном ко прогледа својим очима слепац постане вођа.


Једна поука и једна порука

5. IV 1942 г.


Изгледа ми да су главну победу јевреји однели над хришћанском Европом онда када су успели да убаце (прво као случајно, а после као систем), мисао да је главна полуга људских збивања економика, те д аод ње зависи политика и етика и естетика, па чак и религија.
Европа се полако одвајала од једино тачне мисли да је управо обрнут поредак у људској историји. Добра техника зависи од добра политике а ова од доброг духа и морала. Европа се одвајала од мисли која је омогућила духовно уздизање, културну, политичку и економску надмоћ овом азијском полуостртву над осталим континентима, расама и религијама. Европа је тиме оставила истину којом је порасла, и ушла у заблуду која је значила почетак њеног сумрака. Драма савременог човечанства, о којој сам толико писао, не би лукавом Редитељу овако успешно пошла за руком, да Европа није прво ред у мислима својим изгубила и неред ту унела, узимајући сасвим погрешно оно што је пресудно за неважно, а оно што је мање важно за пресудно.
Да су јевреји баш то хтели, доказ ми је не само што су они увек били на челу сваког таквог покрета који је то за циљ имао, већ и нарочито, што сами јевреји нису постали плен ове заблуде. Материјалистичку филозофску мисао су јевреји као отров у хришанско друштво убацивали, али сами се њом, као народ, нису тровали. Они су остајали сами непоколебљиво на старом веровању да светом и историјом управља дух а не материја.
Замислите два човека који треба да путују у једно место. Обојица иду тамо с намером да закључе велики неки трговачки посао. Смао први је уверен да нико други осим њега самог тај посао неће добити, а не зна да други путник иде у истом циљу тамо да ће посао припасти првом. Да би првог у томе омео, он се стане вајкати пред њим како воз за то место касни читава два сата. Затим подпушта и друге плаћене људе који то исто пред њим тврде. Први путник у то поверује, па одлази са станице да свршава друге своје послове. Други путник, разуме се, знајући тачно кад воз полази, ускаче у воз на време, ситже без конкуренције у оно место и посао остаје на њему.
Тако су јевреји с нама Хришћанима свропским поступили. Причали су нам сами а налазили и друге од наше крви и вере, плаћене на овај или онај начин, лажне сведоке и вештаке који су нам тврдили ону лажу о премоћи материје над духом, а сами се држали истине о надмоћи духа над материјом. Из тако убачене лажи завладала је Европом заблуда материјалистичка и она је дала у руке јеврејству господство и у економији, и у политици, и у духовном погледу, јер ми већ поодавно задоцњавамо за воз, а они, знајући тачно време, стижу увек на време свуда, те ми за то губимо првенство, а они увек стигну да нам га испред носа однесу.
А ми смо зато (о чудног ли слепила!) решили да узмемо тог свог подлог конкурента за Редитеља целог нашег живота, видевши у стално порасту његових успеха само доказ његовог талента и вредноће, а саму обману паклену његову не само да нисмо видели већ кад би нам је когод открио и доказао ми смо били у стању да му у очи скачемо.

*


Ову истину, на коју су се пред нама јевреји тако били окомили, а за себе је чували и по њој се управљали, истину о надмоћи духовног над материјалним, потврђује и разум људски и људско историјско искуство.
Где год ту истину да ставимо на испитивање, свуда ће се, по свима ширинама и дужинама географским по свим расама и верама, свуда ће се показати као истина, а супротна тврдња, она о надмоћи материје над духом, показати као заблуда.
Па ипак и злонамерни и многи добронамерни ће застати пред оном јеврејском измишљотином. Она ће им се учинити „научнијом“, „реалнијом“, - а она истина потврђена вековним искуством свију народа па и самих јевреја (и пре свега њих самих), она ће им се учинити мутном, фантастичном. Има чак и познатих антисемита и националиста свију народа који ће разбијати јеврејске главе или излоге њихових радњи, а сами ће ипак стајати на овој од стране јевреја удешеној за нас хришћане филозофској платформи, да је материја надмоћнија над духом, потпуно несвесни да тиме управо они главну полугу јеврејске владавине у свету у целости одржавају, а тиме су јој и сами бранитељи, ма како изгледало по оштрини њихових антисемитских речи и гестова да су јој непријатељи.
Јер овом поганом обманом јевреји су:
-Смањили духовни потенцијал европљана, погрешно упутивши сав напор света материјалној култури;
-Направили збрку у мислима нашим, дајући нам последицу за узрок и узрок за последицу, тако да смо заборавили да се погрешне технике лече не само техничким, већ и политчким меарама, а погрешке политике лече не само мерама политичким, већ и етичким и духовним – а обрнути пак ред да остаје без резултата општег и трајног услед чега се хаос у европском друштву повећава;
-предусловили распад и расуло европске породице и нације, јер упутити свет материјалним (кад су већ материјална добра ограничена), према духовним, (која су неограничена и неисцрпна), то значу упутити ундивидуу у породици и нацији на грабљење; а грабљење води унутрашњим борбама, па тиме и распаду и расулу породице и нације.
Разуме се, себи јевреји нису, као што смо напред навели, нашкодили, њихова породица је остала чврста, њихова нација чврста, - код њих није било збрке у мислима (они су знали тачно кад воз полази), - њихов духовни потенцијал није опадао, већ је растао.
А ми смо дошли дотла да смо се међусобно омрзли, један на другог мрко погледали, и као појединци и као народи, - само јеврејин је стајао изнад хаоса, уважен, моћан, миран.
Сваки европљанин је знао за груби империјализам бар једног европског народа. Али империјализам јеврејски ко би се усудио да нападне, тај би још од разјарене нејеврејске европске масе могао бити и каменован.
И ту лежи главна опасност јеврејског империјализма, што нико није тако истински био близу владавине над целим светом као јевреји, и нико није успех такав био у стању да постигне неосетно као јевреји. Прави вештаци у операцијама без бола! Чак је нејеврејска жртва готова да се да убити да би одбранила јеврејина од „подле клевете“ коју је јеврејину нанео њен рођени брат, док је то права истина баш, а не клевета.
Али ако је то истина, па још и искуство свију народа то као истину потврђује, како онда да се то не прими? Зашто се нејевреји Европе онда једнодушне не окупе око те истине, која је некад била основа европског живота и надмоћи европске над осталим континентима, расама и религијама?
На ово одговорити лако је ономе ко зна да није довољно да се једна истина објави па да је људски разум прими. Изгледа да се сам људски разум ту последњи пита. Изгледа као да се нешто прима као истина изван разума, што кажу у срцу, а после тек кад смо се одлучили да нешто за истину примимо, разум наш прибира и даје и сам разлоге којим правда ту нашу одлуку. А ово ме је давно и навело да разум назовем адвокатом који на одлуку да се парница води донети изван њега даје накнадно доказе разлоге како би то оправдао.
Отуда је давно примећено да према објављеној истини људи заузимају тројаки став. Једни је примају, други су према њој равнодушни, а трећи се боре против ње.
Који ће пак бити случај то не зависи од разума већ од срца (пошто не знамо како тачно треба назвати то „надлежно место“) човечијег. Један ће се одлучити за истину ако је „чиста срца“, други ће бити равнодушан, ако би пријем истине захтевао од њега жртве које он, према стању свог срца није у стању поднети, а сама истина ни иначе нема привлачности за њега, - трећи ће се борити против ње, ако би пријем истине захтевао болну променуњеговог живота иако га сама објављена истина међутим себи привлачи.
Отуда објављивање и доказивање истине не може се посматрати само с гледишта људског разума, већ целог људског бића које у примању или одбијању учествује свим својим психолошким моћима а не само разумом.
Отуда у нарочита времена, као данас, разбукталих страсти и појединачних и колективних, да ли је нешто истина не може се судити према томе колико је људи нешто за истину примило, већ по разуму с једне, и нарочито по искуству многих поколења с друге стране.
Али главно је да има истину ко да носи, ко за њу да се бори, ко за њу да се жртвује. Спор ј ечесто њен пут. Али она побеђује на крају.
И ова, о којој смо овде говорили, мора победити. У њој је спас Европе и само у њој – њен препород. Изван ње је пропаст њена, слом потпун.

*


Ово пишем за Ускрс овогодишњи, Ускрс први после нашег слома, нејуначког и глупог.
И у том слому је доказ ове истине: одбацили смо духовно а пригрлили материјално и у овоме гледали своју мисију, и у надмоћи материје очекивали да се може сиромаштина духовна богато надокнадити.
Зато нам се дух расуо и расуо нас. Као ветар расула да је дунуп одједном такво нас је расуло попало.
За нас Србе ова истина о којој сам писао далеко је конкретнија од оне опште коју сам напред истакао. Треб је дакле рећи, нарочито сад о Ускрсу.
За нас та истина има сасвим одређени облик: Изван Христа нема другог пута народу српском. (Мислим на пут славе, јер о путу пропасти не говорим).
То није само порука наших духовних учитеља Ћирила и Методија, њихових ученика и Светог Саве, - то говори и сва историја наша, сваком својом страном.
Ова порука значи: неће српски народ достићи своју политичку слбоду, ни свој еекономско благостање, ако пре тога духовно не иде с Христом.
И обрнуто, ако је доживео слом политички, ако је запао у беде економске, то је зато што је ову основну истину пренебрегао и љуто јој се замерио.
То је поука и наше данашњице.
То да не заборавимо. Тиме да живимо.

Недић и неко други


26.IV 1942г.


Оно неколико наших избеглица (у Лондону) скоро свакодневно бљуну једном на генерала Недића, па га назову издајником, прљајући његово јуначко име, док насупорт томе, преузносе пуковника Михалјовића, као витеза и хероја над херојима.
То ће ићи тако све до слома Енглеске, слома који би се могао избећи само кад би у дванаестом часу Енглеска прогледала својим рођеним очима и збацила јеврејске наочари кроз које већ одавно посматра свет.
Разумљив је тај став одбегле господе: генерал Недић је жива оптужба њихова пред историјом и народом. Да је примљен његов меморандум од првог новембра 1940. године, не би било 27. марта, па ни 6. ни 15. априла 1941. године. Да су они гледали као он, српским очима, и мислили као он, српском главом, не би се догодило ово што смо преживели. Била би наша држава цела, слободна и велика, - а народ не би доживео ова страдања и ове муке које је до сада доживео, ни оне које још стоје пред њим.
Разумљив је тај став и према пуковнику Михајловићу. Наша избегличка господа у Лондону играју сад на његову карту, да би с једне стране себи као бедним избеглицама подигли вредност, а да би с друге, гурнули несретни наш род у нове узалудне патење, и опет отуда извлачили користи за свој избеглички положај.
Ни мало истинског родољубља ту нема. Ту пир пирује само чисто самољубље. Јер господа у Лондону знају какав је данас положај Енглеске у Средоземном мору, а слуте какав ће бити сутра. Они знају да развој прилика у Индијском Океану и Средоземном мору води неиздрживо спајању немачко-талијанских снага са јапанским. Они знају да то значи ликвидацију енглеског утицаја на Средоземном мору, а то ће рећи у Египту, Палестини, Сирији, Ираку. Они знају да че сутра Источни фронт бити на граници Европе. Они знају д аће сутра на крајњем истоку бити један нов фронт који ће пресећи многе наде. Све они то знају, па ипак играју на карту пуковника Михајловића, иако знају да та игра може само њима лично нешто угледа и материјалног обезбеђења донети, а Србији и њеном роду само пустош и смрт.
При том се они непрестано позивају на „коначну победу“ с једне, и на опредељење цара честитог за царство небеско, с друге стране, коме ако српски род остане веран, онда по мишљењу избеглица из Лондона, нема другог пута него да се определи за Лондон.
Из тога њиховог позива излази да се генерал Недић определио за царство земаљско, да је његов пут лак, удобан и угодан, да га на томе путу само част и сласт обасипа, и да га је управо баш то за овај пут и определило.
Док је Срба дотле, одиста, косовско опредељење никад неће и не може бити заборављено. Косово је средиште и смисао њихове историје и косовско мерило ће увек у њиховим очима морати бити пресудно по коме ће прави Срби мерити људе и прилике.
И генерал Недић пристаје да му се тим мерилом суди.
Узмимо дакле Кнеза Честитог – чијим се моштима већ толико дана Београд непрестано поклања – и питајмо се:
Да ли би он срљао у рат с народом и земљом својом да је рат могао избећи? Да је он био у приликама у којима су биле данашње лондонске избеглице, зар би он грешно и лудо бацио свој народ у пропаст, зар би он дао викати „боље рат него пакт“?
А кад је до рата дошло, зар би српска господа из Косовске трагедије напустила восјку и народ свој првог дана рата, и оставила је без икакве везе са собом, јурећи безглаво и тражећи сигурно склониште за себе и своје?
И зар би Косовска српска господа пристала да побегну сами, њих нешто преко стотине, а војску и народ свој оставили да сносе сами тежину дела која су господа изабрали за њих?
Какве везе има између Честитога Кнеза Косовског и његовог јунаштва и мучеништва, и јунаштва и мучеништва остале српске честите господе, - и дивљег и себичног бекства данашњих избеглица што собом у изгнанство поведоше и од његовог народа одвојише малолетног Краља, (чијим су се именом непрестано и самовласно служили, а и данас то чине на тешку несрећу народну). Веза нека ипак постоји, као између светлости и сенке, светлости и злочина, лепоте и грдобе.
А сад та и таква господа бацају блато на јуначку личност генерала Недића, који је узео на своја плећа свету дужност да спасава биолошки Србе од уништења, да заведе мир и ред у Србији, да окупи разбијене Србе око заставе коју је он уздигао, да Србију поврати на стари „царски пут“ са кога су је одрођена господа опд утицајем ненародног гледања на свет и народ скренула на широки пут пропасти и срама.
Историја наша говори да нису били издајице Књегиња Милица и њен син Високи Стеван, иако су по смрти Кнеза Лазара и Косовског пораза не само остали с народом, већ и пружену руку од стране Косовског победника примили, па му и вазали постали, и восјку му чак давалу у његовим азијским ратовима. Историја наша напротив са сетом, и као кроз тешке уздахе, све то с признањем износи а нарочито ону личну жртву коју приноси светица и Књегиња и мајка тиме што најмлађу кћер своју, Оливеру, даје за жену некрсту-победнику и усмртитељу Кнеза Лазара, Бајазиту. Нема драматичније историје него што је та, покосовска. Не може је човек читати без дубоког бола. Зар Мехмед-паша Соколовић, уочи своје мученичке смрти три века после Косова, није као Велики Везир Отоманске Империје, тражио од свог омиљеног ђака читача да му баш тај део чита, а он за то време тешке сузе лио? Није народ сузе лио над Вуком, који умре, прогнан, без земље (изгледа у Београду, осам година по Косовској трагедији) иако није мир с Бајазитом направио, иако Бајазит Вукову земљу предаде Милици, те она, као „Госпожа Евгенија“, са синовима „благоверним Стефаном и Влком“ доби тада и Дечане, које посети и затече запуштене, што горко пребаци у повељи дотадашњем господару, Вуку. Али је за Милицу и Стефана Високог сачувао сву своју љубав која се оглед ау познатом епитафу што неки поп Марко постави на камену урезаном, на месту „Глава“, где Стеван 19. јула 1427. године умре: „Благоверни господин деспот Стева“ Благи и добри и мили господин. О тешко ономе ко га на овом месту виде мртва“. Заиста никад ваљда епитаф није био непосреднији крик бола него што је овај који нам остави забележену огромну тугу народну за својим владарем – витезом.
А Вуку не поможе пред народним судом ни то што по Косову не направи мир са Бајазитом, - ни то што остаде и умре без земље, - ни то што би растављен од жене и деце који побегоше у Дубровник и ту нађоше уточишћте, а не на двору Миличином и њеним синова, - ни то што се његове земље нађоше у у Лазаревих наследника, и то по вољи самог Лазаервог усмртитеља. Све то не скиде ореол с Лазара, с Милице и Стефана, - и све то не скиде проклетство с Вука. А доцније кад мудри Ђорђе као наследник Стефанов ступи на престо деспотски, народ се клањаше пред његовом трагичном фигуром с дубоким поштовањем, али као унуком Лазаревим и сестрићем Стефановим, трудећи се да се не сећа да је овај истовремено и праунук севастократора Младена, и унук исто тако славног господина Бранка Младеновића, а син моћног али за сва времена осушеног Вука Бранковића, - па прекиде дотадашњу праксу за Ђурђа Вуковића, (како се звао до доласка на престо) већ да би с њега скинуо везу с Вуком прозва га Ђурђем Бранковићем.
Еот тако, лондонска господо, узгледа суд историје и народа о царству небескоме, о онима који су пред њеним очима достојни да му се приближе.
О пуковнику Михајловићу смо писали. Он није хтео да буде заробљеник, а ије имао храбрости да постане ни отворено одметника. Он седи у планини, без велике опасности, пошто се месецима знало тачно где се налази, и чека да се „Немци повуку, да би преузео власт и направио ред“. Тиме је омогућио, као што смо већ доказали у два своја ранија чланка, да се комунисти под његовим окриљем домогну утицаја на народ и повуку читаву Западну Србију у анархију и несрећу. Пуковник Михајловић је редак пример војника с претензијом за вођу, коме се свед ешава супротно од оног што он жели.
Он није хтео да помаже комунисте, - али их је стварно помагао: да није било њега и његових људи никад не би комунисти добили онај јесенашњи замах.
Он није хтео да наређује мобилизацију и напада Немце, - али је све то ипак било: комунисти су претили да покупе сву популарност код народа, и он је потрчао за том лаком популарношћу, а не за интересима отаџбине и народа и наредио и једно и друго.
Он није хтео устанак, али ипак то наредио, из разлога напред изнетих. Иако је морао знати лудило и скупоћу таквог сулудог поступка, он је у једном прогласу говорио народ: „Ви сте хтели устанак. Ја идем за вашом жељом“.
Он није хтео заједнички рад с комунистима, али кад се десило све што се десило, он је, краљевски генералштабни пуковник, направио два споразума с комунистима, остаљајући им слободне руке у комунистичкој пропаганди против национализма за интернационализам, против вере за безбоштво, против Краља за Совјетску социјалистичку републику.
Он је правио овај споразум јер је хтео да добије поливину моторних возила, оружија, муниција и новца опљачканог у Ужицу. То је био мотив његовог споразума. Као и све друго што је хтео или није хтео, тако и овде није постигао. Десило се сасвим обратно: комунисти су задржали све за себе.
Он није хтео доцније закључени споразум да раскине. То су учинили одреди из Пожеге, против његове воље, као и све друго што се код њега дешавало.
Он је покушао да обустави започету борбу између одреда његових и комуниста ужичких. Али ни једна страна није хтела да га слуша.
Пуковник Михајловић је показао тиме да нема много јуначког у себи, осим жеље да за јунака важи. Јер прави херој руководи догађајима, а не да догађаји увек иду супротним смером којим би иначе он желео.
Што има људи који га за таквог сматрају, може бити објашњено тиме што не знају праву истину о његовом раду или тиме што о јунаштву ништа не знају.
Избеглице у Лондону свакако долазе у ову другу категорију уколико, као што смо напред рекли, не чине то само у најсебичнијој намери, - што уосталом доказује да ни о чојству појма немају, а ово опет показује да с народом својим никакве везе немају и да није случајно што су тамо далеко у туђини, јер им је туђина ближа од родине.


Поводом једног великог говора


2. V 1942 г.


Ретко је који говор Вође и Канцелара Рајха имао толико одјека као што је овај од прошле недеље.
Сматрамо својом дужношћу да за своје читаооце извучемо најважније закључке.
1)Први пут се у овом говору одлучно говори о неминовности пропасти британског светског царства.
Досад се увек дозвољавала па чак и желела могућност опстанка његовог. Било је раније говора који су јасно и отворено признавали потребу његовог трајња, „његову светску мисију“.
Сад је то шроло. И у овом говору Хитлер на ретко јасан, скоро математички начин, приказује зашто не може бити друкчије.
Британска империја је имала своју светску мисију. Да би у томе лакше успела, она је у Европи водила политику неслоге европских народа. То је међутим имало смисла доксе на периферији те њене Империје нису појавиле исто тако моћне империјалне творевине: Северно-Америчке државе, СССР и Јапан. Од тог тренутка Велика Британија је имала само један начин да се одржи, а то је пут европске слоге. Јер трошење британска снаге у ратовима који су имали за задатак да одрже Европу поцепану у ствари су убијале Британску империју. Садашњи светски рат који је Британија повела опет у том циљу има да је потпуно као Империју ликвидира. Да је напустила своју традиционалну политику у Европи, политику завађања Европе, која је некад и имала свога смисла (док Велика Британија није имала напред поменуте светске империје као такмаца), Велика Британија би и даље не само имала своју Империју, већ би одиста и водила Европу. Овако, да би остала верна тој политици (која је данас сасвим без смисла) она је пошла путем који води њеној потпуној пропасти као светске силе.
Ово излагање Вође и Канцелара Рајха потпуно потврђује искуство од 1914. године. Да би у том рату победила Немачку, она се политички, економски и биолошки доста истрошила. Да је тада увидела да се њена светска мисија неће моћи одржати без сложне Европе, она би одржала своју Империју, надокнадила изгубљене снаге и остала на челу своје политике. Али радећи обратно, она је гурнула Европу и себе у нови пожар. Да би у том новом рату до сада „одржала главу изнад воде“, она је већ до сад потпуно постала зависна од Америке, али јој после ступања Јапана на сцену ратну ни то неће помоћи и предстојеће битке ће је сасвим лишити Империје.
То излагање одиста упрошћава и своди скоро на математичку форумулу светска збивања у вези са Британском империјом за последње три деценије. И што је главно тако формулисану поставку потврђује и историјско и савремено искуство.
Пре извесног времена, пишући о Черчиловом децембарском говору, ми смо рекли да ће пре Британију улазак Јапана у рат ускоро изнети и за извесно време држати дилему: или закључење сепаратног мира или слом Империје.
Из овог говора се види да је та дилема отпала, да је могућност сепаратног мира прошуштена, да сад остаје само и једино слом Империје као последица огромних лудости које је Енглеска починила.
2)На реко искрен и отворен начин приказана је зимушња ситуација на Совјетском фронту.
То излагање показује пред каквом се страховитом могућношћу налазила не само Немачка већ и цела Европа, да је бедем немачки попустио.
„Француског да не би бријега,
Аравијско море све потопи“
певало се некада о бици између Француза и Арапа код Поатјеа, која је спречила инвазију Европе у осмом веку од стране Арапа. Данас би се, после овог говора, могло рећи:
„Германскога да не би бријега,
Бољшевичко море све потопи“
Опис зимушњих тешкоћа одиста сваког правог човека у Европи мора испунити дивљењем према тако изванредној храбрости немачког војника. Али истовремено и дубоким поштовањем према Вођи и Канцелару Рајха који је сву ту страховиту тежину осећао, носио и пренео на сопственим плећима. Може се замислити какве су ту биле ситуације, драматичне и скоро трагичне, и каква је снага духа морала бити и на фронту и у главном штабу па да се данас с поносом може осврнути на оно што је прошло и с ведрином погледати на оно што долази.
Јер Немачка сад има да зада нове и непреболне ударце својим противницима и ту је баш поента целог овог говора.
Разуме се да међу првима то има да буде Совјетски источни фронт. Али не само тај.
Очигледно је да се мора очекивати акција и на Средњем Истоку ради спајања осовинских европских снага са снагама Јапана. По последицама својим ова акција ће бити пресуднија за даљи ток рата и од саме акције на источном фронту (мада ће успех овде имати значај скидања море са Хришћанске Европе). То свакако предосећа и супротна страна, јер ће Америка покушати да појача ослабелу енглеску поморску снагу у Средоземном мору, а Совјети ће морати поред сопствених брига преузети и знатно учешће на Средњем Истоку.
Отуда, пред ту одлучну пролећну нападну акцију огромних сразмера на фронту Мурманск-Египат, Вођа и Канцелар Рајха прикупља снаге Немачке које су у судбоносној прошлој зими показале своју надљудску издржљивост и наговештава потезе и ударе који треба да одлуче о судбини рата и у очима оних који још мисле да би могли победити Лондон и Москва.
Јапан, Италија и Немачка су у потпуној снази, мобилисани до досада непознатих граница.
Британија, Северноамеричке Државе и Совјетија нису, по сопственом признању, још спремне, а већ су тешко оштећене. Нарочито им пропадају бродови за саобраћај и ратни бродови. А без ових океани и мора ће се за њих затворити. Ни азијски пак, ни европски, ни афрички фронт није могуче дуго држати без великог снабдевања поморским путем. Уосталом однос снага већ сада је јасан: Јапан, Италија и Немачка свугде су до сад (изузев још на Истоку) у офанзиви. Пролеће и лето ће дати офанзиву у њихове руке и тамо где ту сад она још није. А успех у тој офанзиви било на Источном фронту било на Средњем Истоку аутоматски утиче на онај део фронта где дотле пресудног успеха није било.
Спремање Америке је задоцнило. У току ове године решиће се углавном судбина њених савезника. После тога макаква била та помоћ, она нема утицаја пресудног на Европу и Азију, па чак и на Африку.
3)Многи људи су с чуђењем саслушали крај говора Вође и Канцелара Рајха. Они су веровали да је он и дотле имао пространа овлашћења према војним и грађанским службеницима Рајха.
С друге стране многи људи су се питали о разлогу зашто ће Вођи и Канцелару Рајха таква овлашћења. А страна пропаганда је одмах узела то као доказ за слабост Немачке.
Оба та чуђења долазе од недовољног и површног познавања личности Адолфа Хитлера.
Он се налази на врхунцу фактичне моћи. Као врховни Вођа и Командант целокупне оружане сила он има највећу и фактично ничим ограничену власт осим његове сопствене одговорности пред Богом и историјом.
Али он познаје и војника на фронту као ретко ко. Он хоће да немачки војник од кога је он у прошлој зими толико тражио и који је заиста толико и дао, и од кога ће он за неки час тражити нови напор и нове жртве, он хоће да тај војник зна да исти гвоздени закон и гвоздена воља држе у својој руци и позадину, те да немачки војник осети да је цела нација солидарна, јер ће он онда с далеко већим еланом и пожртвованошћу вршити своју дужност.
Нацијама којима, у тренуцима опсаности, успе да одрже солидарност својих чланова, ништа није немогуће. Оним другима је могућа само пропаст.
Цело дело Адолфа Хитлера је првенствено било изазивање и рашћење осећаја немачке солидарности. Тиме је он Немачку подигао и освојио у исто време. У тренуцима као што је овај, на крају зиме и тешке драматичне борбе на Истоку и уочи нових полета, кад јеочигледна и зјапећа разлика између оних на фронту и оних у позадини, он хоће да ту разлику премости у могућим границама, те да млада Немачка на фронту осети и зна да и над онима у позадини виси исти гвоздени закон.
Јеврејска пропаганда покушава да отуда извуче аргументе за своју тезу.
Оно што ће јој се сутра догодити биће јој најбољи одговор.

Дијалог „родољуба“ и „издајице“


17.V 1941 г.


Није то први њихов сусрет, али није ни обичан. Зато и пишемо о њему.
Али прво да тих, пријатељу читаоче, представим. Јер и ти, ако их сретнеш, треба да их познаш. И то што боље. Чуј ме дакле.
„Родољуб“ је увек био човек „савремених идеја“. Он је сматрао да су деветнаести и двадесети век „епоха светлости“ у људској историји, јер је крајем осамнаестога века „грануло сунце“ и корз француксу реовлуцију „обасјало“ цело, дотле у „таму незнања и ропства погружено човечанство“. „Родољуб“ је веровао у „прогрес чоечанства“ који се на непогрешан начин повећава са временом тако да доцније поколење мора бити „напредније“ од претходног, - а „прогрес је управо смисао људске историје“. Он је исповедао зато да закони и начела народног живота не само да нису непроменљиви већ се један народ мора „угледати на напредније народе“, па не само од њих научити како се праве путеви, железнице или канали, већ да мора копирати и њихове обичаје, навике, гледишта, језик, мисао, веру. „Родољуб“ је био за „слободу, једнакост и братство“, верујући да се применом ових „узвишених начела“ француске револуције живот јединке чини срећним, а „избор срећа јединке чини срећу заједнице“. „Родољуб“ је веровао да њихове „напредне идеје“ воде „оплемењивању и пацифицирању“ човечанства и „дефинитивном уклањању рата из цивилизованог друштва“. Отуда је био против „фашизма и хитлеризма“, а за „велике и моћне демократије“; иначе „наше верне савезнике“. На „издајицу“ је гледао попреко, мрко, шкрипећи зубима, као што приличи правом „родољубу“.
Не знам да ли си га који пут, пријатељу читаоче, срео и да ли ћеш га по овом доста мутном опису познати, али ако добро претресеш успомене на своје познанике све се бојим да ћеш помислити да сам овим описом циљао на многе од њих. Уопште на „родољубиви народ“ је киптао тада, у тим круговима, од „родољуба“. И једно је ипак, чудо, коме се довољно начудити никако не могу како је то испало, да поред толиког броја „родољуба“ наша земља онако брзо пропадне прошле године? И што је главно, није само велики број „родољуба“ већ су били и одушевљени, изван себе, сви су били одушевљени што смо се „приволели царству небескоме“, „што смо се определили за наше велике и верне савезнике“, што смо „спасли своју част“, што ћемо „нападачу и освајачју показати“ да „јунаштво није у Европи изумрло“. И ето, сад се чудимо, где и кад се то одушевљење и остало витешко расположење расплину!
Срећом, „издајица“ је било много мање у тим круговима у нашем народу него „родољуба“. Они су били увек и свуда у мањини. Јадна и бедна мањина“ отуда њихов глас, у познатој „родољубивој“ вици није ни доспео до широких народних маса: ове су остале поштеђене њиховог утицаја.
„Издајица“ је био сушта супротност „родољубу“. „Издајица“ је непрестано указивао на беду „савремених напредних идеја“, на фаталну улогу Француске револуције кроз коју је ослобођено јеврејство постало главним крманошем целокупног живота Европе, а преко ње и осталог света. Он је указивао на осиромашавање духовног живота Европе из кога сигурно мора доћи не „прогрес“ већ слом политички и економски целе Европе, пошто је духовно основа основа политике и економике, а није економика основа политике и етике. Он је указивао на беду и крајњу небригу „великих демократија“, главних криваца те сиромаштине духовне и њених последица у Европи и свету. „Издајица“ је говорио непрестано да долазе Европи и свету претешки дани, које је једним именом називао „велика ноћ“ у којој ће сви народи који свој пут не нађе пре ње „бити трвени и сатрвени, млевени и самлевени“. „Издајица“ је указивао на распадање породице и народа што изазивају „напредне и савремене идеје“. Он је тврдио да сваки народ мора пронаћи свој пут, начела и законе свог живота и њих се држати неоступно, јер сваки народ који те основе напусти пада у пропаст а ако у беспућу остане, онда иде својој смрти и уништењу неминовно у сусрет. „Издајица“ је тврдио да је сукоб светски коме се иде на сусрет сукоб који режира јеврејство у тајној жељи да пропадну ту сви европски народи и да кроз то Израиљ светом завлада, да он зато код „декоратија“ европских распирује мржњу на „фашизам“ и да је зато баш дужност наша да се тог отрова мжрње чувамо, да гледамо својим очима и мислимо својом главом, јер ћемо иначе упасти у рат без потребе своје, и ту изгубити своју слободу и јединство свог народа и доживети највеће несреће. На „родољуба“ је гледао са страхом, неким чудним страхом, који је свакако долазио од „издајничке гриже савести“ (бар је тако мислио „родољуб“).
Ето читаоче, еот „издајице“. И њега сам описао. И изнео све његове „грехове“. Може бити да си и њега срео. Рекох ти већ да је „срећом за наш народ“ ових „издајица“ у виском круговима било врло мало. Тамо је било много, врло много, „родољуба“. Али ето, и поред те „срећне околности“ ми смо прошле године доживели државни и народни слом.
Ја мислим да је требало бити обратно. Кад смо имали тако велики број „родољуба“, а тако мали број „издајица“, ми нисмо требали да доживимо ту несрећу државе и народа. Тако мислим, али ето догодило се друкчије. Сасвим супротно. Не умем то ни теби да објасним. Молим те зато читаоче, да ти промислиш и да ми ти објасниш: како и одакле да нам пропаст дође кад смо имали тако много „родољуба“ – а тако мало „издајица“.

*


Али да оставимо та нагађања, и да пређемо на главну ствар. Састали се дакле „родољуб“ и „издајица“. Може бити да до састанка не би ни дошло да „издајица“ није пришао „родољубу“. И разговор је почео.
- Ето што дочекасмо! – поче „родољуб“.
- Не дај Боже, горе! – одговори „издајица“.
- А зар може и то бити? – упита први.
- А зар не може? Погледајте на ону браћу која нису с нама. Зар нисте чули за њихова страдања, која се описати не могу? А они су и пред Богом и пред људима далеко мање криви од нас! - одговори други.
- Па шта смо ми скривили, побогу брате? Немојте тако говорити. У чему је наша кривица?
- У чему је наша кривица? Питате! – прихвати „издајица“ и погледа продорно у очи „родољуба“. Мене одиста чуди ваше питање. Ја истински осећам кривицу. И моју личну и заједничку. Осећам је живо. Чудим се онима како живе а то не осећају?
- Па баш добро, - продужи „родољуб“, - што о томе почесте. Шта су крива та наша браћа и сестре и деца што страдају тако како рекосте?
- Можда они смаи и нису толико. Али страдају због кривице оних што их зову браћом и сестрама, а сами не страдају. Сигурно због кривице моје и ваше. Ми скривисмо а они плаћају. „Поред сувог и сирово гори!“
- Па у чему је моја кривица?
- Ваша? У томе што нисте ништа видели. Што сте били слепи. Што нисте разликовали истину од неистине, па сте лаж као истину износили и друге место истини лажи учили! – рече „издајица“.
- Ама како ви то говорите? – рече љутито „родољуб“. – Нисам ја никад био за лаж.
- Нисте можда свесно. Али несвесно, не знајући ви сте туђу лаж за истину примали, износили и друге томе учили. Ткао смо ми као народ завођени са свог старог, царског пута и доведени довде.
- Као напредан човек, - прихвати „родољуб“, - ја сам од најсавременијих људи и књига црпео своја знања и убеђења и то пружао своме народу желећи да му из мрака незнања помогнем изићи.
- А по чему сте ви ценили шта не „напредно“, шта „знање“ а шта „мрак незнања“?
- Како по чему? Чудно питање! Па сигурно је да сам учећи се код великих народа на западу био у могућности да....
- И ти „велики народи на западу“, у време кад сте ви ишли њима на науке, већ су нагињли своме заходу, они су се већ стидели своје старе славе и своје праве величине, као и ми своје пред нашу пропаст. У то време кад Французи већ нису волели Француску већ се распадали и пропадали, ви сте ишли код њих на науке, и с њима заједно напајали са затрованих и запрљаних извора јеврејским сплачинама. И то сте понели у своје земљу, међу свој народ да и његове вечне изворе загадите.
- Па ипак је та Француска показала чуда храбрости и пожртвовања 1914-1918 године!
- Показала! Али и Немачка је то показала у исто време па јој се нисте дивли! Није дакле ниу вашим очима храбрости пожртвовање једино мерило већ су и друге неке ствари потребне. Још није у то време јеврејски отров био потпуно овладао француским организмом. Још није Францука једног Блума, Моша и Зеја имала на својим врховима. Али ако тада још није отров потпуно био показао своју снагу, он је већ увелико дејствовао и ви сте се ту тог отрова напили и пренели га у своју земљу. За вас је историја Француске почињала од 1789г. а то ће рећи од почетка њеног дефинитивног опадања.
- Па зар ратове Револуције и Наполеона сматрате за опадање Француске – упита победоносно „родољуб“.
- Има птрова који у почетку делују раздражујуће на организам. Организам се пуни као неком снагом. Изгледа као да је тада јачи од целог света. Али општо тај први стадијум прође (као код пијанства) наступа депресија, замор тешки и тада се види да она прва показана снага није то у ствари.
- Па ко је био здрав и паметан кад смо ткао сви ми остали били затровани? – упита „родољуб“.
- Здравији је и паметнији био онај ко је мање с отровних извора пио. А најздравији онај ко уопште није пио с њих већ само са својих старих незатрованих народних врела. Ја сам налазио људе неписмене али тако мудре да би се сад с њима могло поново обновити чудо Карађорђа и Милоша. Налазио сам једва писмене људе из народа који су ме задивљавали својим разговорима и који би многе професоре Универзитета по мудрости остављали далеко за собом. Али све те мудрости незатроване покрила је, опростите али морам рећи, лудост наше неинтелигентне „интелигенције“.
Ко наш народ одвоји од Бога и Христа?
Ко нашем народу показа у серијама примере нејунаштва и нечовештва, а одвоји га од његовог веровања да ко није човек и јунак није ни Србин?
Ко наш народ гурну у материјалистичко схватање живота? Ко га упути да је важније економика од етике, трбух од образа и „посао“ од душе?
Ко разори нашу народну органску целину, господине? Ко учини да индивидуализам постане мерило нашег народног живота? Ко гурну наш народ с његовог народног и националног пута цароставног? Ко му уби домаћински принцип његов од кога се није никад растајао и без кога није могао схватити ни Васељену, ни Државу, ни Дом?
Ко га поче тровати интернационализмом и класном борбом?
Ко наш народ угура да легне, из пријатељства, у болесничку постељу „наших великих савезника“. Ја знам господине, да се из пријатељства обилазе оболели пријатељи, али се у њихову постељу здрав не леже. Ко наш народ хоће у гроб с тим истим нашим савезницима да пошаље? Ја знам, господине, да из љубави умрлога рођаци и пријатељи испраћају али сами у његов гроб не лежу?
Ко нас силом, без потребе, без икаквог нашег интереса, и против сваког нашег интереса, 27. марта нагна да објављујемо рат Немачкој и Италији?
Ко после слома нашег хтеде да поспе главу своју пепелом, - ко се бар после слома покаја, кад је видео шта донесоше држави и народу нашем наши тешки грехови?
Кога пустите, господине, да друкчије него што сте ви „мислили“, гооври и ради? Оне који видеше на време и на време говорише и опопмињаше и преклињаше њих назвасте „издајицама“. Они „издајице“ зато што су истину видели, а ви „родољуби“ иако што слепи хтедосте да водите народ. И водисте га и одведосте, па зато у пропаст и дођосмо.
Ко све то, него та наша неинтелигентна „интелигенција“.
- Ама молим вас, па ја сам се увек слагао са вашом унутрашњом политком. И ја сам хтео поштену и паметну управу. – упаде „родољуб“.
- Да! Ви сте хтели „поштену и паметну“ управу, али добро забележену и потпомогнуту од масонских ложа, а таква је самим тим морала пити воду са отрвоних извора, иначе би ложа била против ње. А чим би пила ту воду онда ни памет ни поштење не би помогли и државна и народна кола би дошла овде где су сад. Уосталом и ви лично то овим својим признањем потврђујете и нехотице, јер ви признајете да сте били само за моју унутрашњу политику, а то значи да сте били против оне спољне политике коју сам ја заступао, а која је једино могла спасти нашу државу и наш народ од ове пропасти и овог срама. Били сте против ње, јер су против ње били сви масони, цела масонерија, сви јевреји, сви комунисти, сви који сте пили воду са отровних звора „великих демократија“.
А ко 22. јуна отпоче трубити глас по Мачви и Подрињу, Колубари, Посавини и Подгорини, око Маљена, Рудника и Сувобора, дуж Западне Мораве и Моравице како је сад куцнуо час нашег ослобођења? Не сигурно ми „издајице“, већ разни „родољуби“ који су свом душом желели и хтели да ушемо у рат с Немачком?
Ко је био подлога и подршка целокупног комунистичког устанка? Ко је својим држањем помогао да до њега дође? Ко је тј устанак прижељкивао и помагао? Ко је с комунистима правио споразуме и савезе о заједничкој „ослободилачкој акцији“?
Ко је крив за Крупањ и Лозницу, ко за Мачву и Шабац, ко за Краљево, ко за Крагујевац? Нису сигурно Немци што су унапред по ратном праву објавили и објаснили колико ће српских глава скинути онај ко скине једну немачку?
Ко се није хтео борити против комуниста? Ко је називао „издајицама“ оне који су похитали да се против „партизана“ боре? Ко је прилазио тој борби тек по том кад је видео да ће комунисти ипак бити смождени?
Ко и данас преноси лажне вести којима се иде на то да се опет гурнемо у нове несреће? Ко ружи и грди људе што упућују и саветују свет наш да прогледа својим српским очима и не верује више лажима оних који су га у пропаст и ропство увукли? Ко прети подмукло како сваки који поштено служи своме народу данас „висити“ једног дана?
Ко други господине, него наша „родољубива интелигенција“?
- А! Па немојте молим вас тако! Ви сумњате чак и у наше родољубље.
- Не господине. Ја сам увек стајао на гледишту да је родољубље сасвим нормално осећање љубави јединке за своју врсту, за свој род. Отуда бих родољубље могао порицати само наказама. Ја вама родољубље, дакле, никад нисам порицао. Али нисам мислио ни да је то нека ваша нарочита особина. Ви сте пак, напротив, мени то порицали називајуће ме „издајицом“.
- Та немојте, молим...
- Не господине, не браните се. Утолико пре што као што видите, ја говорим без срџбе. Али оптрбно је да се каже истина и ја вам је говорим.
Нисам никад, дакле сумњау у ваше родољубље, а што говорим о „родољубивој интелигенцији“ то је зато што није интелигентна, па је свој народ водила као слепац слепца, те су обој пали у јаму, и што му ни сад не да да из јаме изађе, већ га лажним вестима гура из пропасти у пропаст, - а ипак нама осталима родољубље пориче.
- Али, молим вас, немојте тако. Сад није време да о томе расправљамо.... – упаде „родољуб“.
- А јесте време да се клеветамо! А јесте време да претимо!
- Па ко то чини? – упита „родољуб“.
- Они исти који су све оно чинили што сам напред изнео. Па и ви међу њима.
- Ја? – упита „родољуб“.
- Да! Ви. Зар не рекосте: „Сад није време да о томе расправљамо“. Размислите шта то значи, па ћете видети.
- То значи да нисмо слободни...
- Ко нам смета да расправљамо? – упита „издајица“.
- Ех, ко? Па окуптатор.
- Па њега нема овде кад ми говоримо.
- Може бити да вама не смета... – додаде иронично „родољуб“.
- Е ту вас чекам. То сам и хтео да кажете. Јер се то и налази у оном вашем: „Сад није време да расправљамо“.
Ви хоћете да кажете: „Вама издајицама је лако. Ви сте слободни, а ми родољуби нисмо“. То ми личи на претњу коју ми је упутио неко: „Чекајте само док дођу наши, омастићете ви конопац“. Одговорио сам му: „У томе јесте разлика између нас. Ми издајице спасавамо главу српског народа, па међу тим главама и главе многих родољуба који сносе најглавнију кривицу за пропаст државе наше и губитак слободе нашег народа“. А ти исти којима се тако главе спасавају клеветају нас за „издајство“ и прете нам вешалима. То и вама сад кажем. Ви хоћете да кажете: „Сад нисмо једнаки и зато није време да расправљамо“. А ја вам кажем: никад нећемо бити једнаки.
Јер ето, ви сте слободни и живи, - а ако би се десило оно што ви замишљате, ја нећу бити ни једно ни друго.
Па нисмо једнаки; јер сте ви са својим друштвом, све из „родољубља“, гурнули своју државу у рат, а свој народ у ропство и несрећу. А ми смо очајно запомагали и преклињали, ми „издајице“, да то не чините ни 22. јуна ни данас, ни сутра.
Па нисмо једнаки: јер се ви за све то, у свом „родољубљу“, никако не осећате кривим. Савест вас не гризе за стотине хиљада српских живота, врло често живота жена и деце, - за губитак државе, слободе и јединства народног, - за десетине хиљада порушених домова и опустошених газдинстава, - за сузе и болове какве народ наш никад није трпео. Ви и не видите ту совју кривицу. Ви који сте, без потребе, из „родољубља“ гурнули своју државу и свој народ у рат и пропаст. А ми „издајице“, ми се осећамо кривим, иако нисмо хтели рат, иако смо били против рата.
- А зашто сте онда ви криви? – упита „родољуб“.
- То ви нећете моћи разумети. Покушаћу да вам објасним овом причом:
Била два брата рођена у неком велком граду. Становали на четвртом спрату једне палате. Разболи се један од тифуса тешко прошлог лета, и падне у постељу. Болесник лежи у бунилу, а прозор отворен. Једног суначног дана он осети мирис топлог лета и чује шум људског кретања. И прохте му се да се шета. Скочи из постеље кад му брат није био у соби и приђе отвореном прозору. Закорачи преко прозора. Иде човек у шетњу. У тај мах наиђе брат његов, викне и прискочи. Обухвати свог брата да га свуче. Али овај неком лудачком снагом изуједа, изгреба свог брата, отргне се од њега и скочи у пропаст.
- Ех... и досад сте причали свашта. А сада заиста претерасте. Дакле ми остали као тај оболели лудак!
- А мислите да између оног што сте урадили 27. марта и чина оног несретног лудака има велике разлике? Има додуше, ипак неке разлике: он је бацио самог асебе у провалију, ви сте пак бацили друге, а вама засад није штета велика. По луцидности међутим, нема разлике. Луцидности сте имали таман толико колико и он.
Него да завршим причу: сад онај преостали брат тугује за својим несретним братом и непрестано сваког дана, чим му онај злосретни дан падне на ум, испитује сваки свој покрет и процењује да ли је како год могао несрећу спречити. И кад дође до закључка да није заиста могао, онда у томе опет себе криви: зашто да није могао спречити? Али то већ ви, господине, као „савремени човек“, нећете моћи разумети. Ви који не осећате своју кривицу што сте активно (разуме се у свом „родољубљу) проузроковали (са својим „родољубивим друштвом“), несрећу свог народа, - ви не можете разумети како ми остали који смо били против тог и таквог вашег рада, можемо себе кривити што вас у томе нисмо могли спречити.
Главно је да ви остајете „родољуб“, - а ја „издајица“.
Али надам се, не задуго!“



Улична стратегија


14. VI 1942 г.


Ка ду једном народу стратегију почне да води тако звано „јавно мњење“, кафана и улице, - онда је то сигуран знак тешке оболелости и поремећености његове.
Јер ако постоји ншето у државном и народном животу што не може и не сме да води „јавно мњење“, кафане и улице, то је баш стратегија. И то не само због тајности војничких планова, - већ и због изузетних особина и знања које праве војсковође морају имати и скоро аскетског начина живота који морају водити да би њихови планови добили ону утанчаност, дубину и оштрину кад почињу да личе на највиша уметничка стварања, - и да би њихово извршење, савлађивањем препрека које поставља супротна страна организацијом и искоришћењем расположивих сопствених снага, претворило те замисли у плодоносну победу.
Овде не мислимо на преклапања и нагађања улице и „кафанских стратега“, - који су редовна појва која прати у рату сваки народ. Већ мислимо на другу појаву кад „јавно мњење“, улица и кафана, отпону имати такав утицај на војничке планове једног народа, те се види и осећа да они у ствари стратегијом свог народа управљају.
Оно што се догодило 27. марта 1941. године у Београду остаће за векове најбољи пример те уличне стратегије. Симовић (за кога чујемо да се налази у неком санаторијуму за нервне болести) управо је био тип стратега који је под упливом те уличне стратегије. (Ако се пак покаже горња вест истинитом, и ако би се утврдило да је та болест раније датума, онда би наша несрећа имала шекспировску трагику: стратегију оболеле улице води оболели стратег).
Духовно и није друкчије могуће. Није могуће у народу здравог духовног живота, да стратегију води улица. У народу где је духовно здравље потпуно, постоји хијерархија вредности разних функција. Сваки део народа ради с вољом, тачно и на време оно што у народном животу њему припада да ради, уверен да с друге стране други органи народни врше своје улоге исто тако.
З удравом организму је тако. Ткао је у нашем телу док је здравља тамо. А кад растројство настане, онда бива и друкчије, али онда долази и расуло и пропаст и уништење. Тако би морало бити и у сваком народу у погледу стратегије, - за коју, као што смо напред видели, треба изузетног знања, изузетних особина и изузетног начина живота оних којима је та функција поверена.

*


Али улична стратегија има једну врлину. Неодговорна, она пустоши оболели народ, упада из грешке у злочин, из злочина у други, гура с одушевљењем један народ стрмом равни пропасти, - и све до коначне пропасти, она се не признаје побеђеном. Ако погреши одговоран усамљени војсковођа једном, већ губи поверење; два пут, одузима му се сигурно команда. Анонимна улица, стоглава стратегија улице и „јавног мњења“ оне никад не одговарају. Све што се изгубило улудо, све што се расточило, расуло, - све рушевине, све пустоши, сва крв, све сузе, - за све то улична стратегија сасвим лако налази оправдање. Она своје стратеге брани, јер брани себе. Она се од њих не може растати. Они су управо пројекција, отеловљење једног болесног духовног и менталног стања. Све што су они учинили, све је добро, па је и зло добро, јер су „жртве неопходне“, а „победа само из жртава долази“.
При томе се заборавља да није сваки губитак жртва, јер би онда и сви људи што изгубе имање на коцки имали око главе ореол светлости, - а све самоубице постали народни хероји. Истина је да се семе баца у земљу да би се добила жетва, - и истина је да које семе умре, неће плода дати, - али је истина и то да свако семе које се баци плода не доноси, јер би иначе и оно бачено на камен, на пут или трње могло плода донети. А знамо из неземаљских уста да ту плода никад не треба очекивати.
Улична стратегија је дакле најдурашнија стратегија на свету. Она је побеђена онда кад је сатрвен, уништен народ који је дозволио да тако судбинском функцијом његовог живота завлада неодговорно хиљадоглаво „јавно мњење“. Све док то није она живи, баца вео заборава преко својих разочарења и хита уверена у своју победу даље. Она никад не сагледа стварност и садашњост! Она брзо заборавља поуке прошлости! Она стално живи у будућности! Али каквој будућности? Будућност је плод чије је семе посејано у прошлости, а чија се стабљика обделава у садашњости. У каквој то будућности може живети улична стратегија кад заборави прошлост а не види садашњост? У будућности која се никад остварити неће, - у оној сачињеној од самих снова, - у оној коју праве њене жеље без контроле разума. То је као „рачун без крчмара“.

*


Наша улична стратегија није се 27. марта ни родила ни угинула 15. априла. Она је отпочела много раније, с Абисинијом и Шпанијом.
То управо није била наша улична стратегија. То је била стратегија коју су јевреји из Њујорка, Лондона и Москве припремили за народе оболеле од демократије. Јевреји су сами знали малу вредност такве стратегије, као што је некад знао бели трговац ништавну вредност ђинђува које нуди црнцима у Африци за злато или слоновачу. Лаи за црнце је таква стратегија добра, и црнци су је примали, гутали, у њу се клели, за њу и због ње се рушиле државе, градови, пустошила се поља, губили животе тисуђе тисућа људи, жена и деце, и непрестано губе. О људском болу и сузама које је та стратегија изазвала нећемо ни говорити.
Та је стратегија засејала пустош Европом, а данас су обухваћени победом њеном већ сви континенти. Она се није уморила, није разочарала, није се уплашила. Она је уверена у „крајњу победу“, јер је „тако било и 1918. године“, - и никако неће ни себи ни другима да објасни како то крајња победа може доћи иза све самих самцатих њених пораза.
Ако бацимо поглед уназад – од отварања Чехословачке кризе – ми ћемо најбоље приказати нашем читаоцу оно што карактерише ту стратегију.

*


Посел присаједињења Аустрије Немачкој, било је јасно да долази на ред отварање питања Чехословачке. То је било јасно и самим представницима Чехословачке. Два су разлога била ту: једно је компактна маса Судетских Немаца, а друго је став самог Прага. Као централе бољшевичко-демократске према Немачкој.
Улична стратегија је тврдила да Немачка неће смети то питање да реши, јер ће „велике демократије“ с једне, и Совјети с друге стране, у том случају напасти на Немачку ради одбране Чехословачке. Ова улична стратегија није хтела да види ове чињенице:
- да је унутрашњи положај Чехословачке изванредно тежак да би она смела ући у рат с Немачком;
- да је њен стратегијски положај још очајнији;
- да Велика Британија и Француска неће ни метка испалити због Чехословачке;
- да Совјети неће хтети то учинити напросто зато што је циљ њихове спољне политике у Европи рат између Француске и Енглеске с једне, и Немачке и Италије с друге стране, - рат, који треба да се прошири и на остлау Европу, - и из кога треба да изиђе општа европска бољшевичка револуција;
- да је Немачка велика, уједињена, снажна духом и оружјем;
- да Италија и Јапан овог пута нису против ње.
Све то улична стратегија није видела, јер није хтела видети. Она је знала само оно што је она желела:
Немачка је национал-социјалистичка. Према томе Немачка треба да изгуби рат. Чехословачка је демократија. Према томе она треба да добије рат.
Тако су мислили и они у Прагу и зато се догодило онако како се догодило септембра месеца 1938. и марта 1939. године. Словачка се издвојила. Чешка је изгубила самосталност.
Али улична стратегија није побеђена. Могу земље које се повере њеној бризи пропадати колико хоће, она је непобедива „јер је њена крајња победа“.
За овим је дошло питање енглеско-совјетског савеза.
Спремала га је нико други до улична стратегија. Њој је био потребан тај савез, као огромна кљешта којим треба „велика демократија“ с једне и Совјетски Савез с друге стране да стегну национал-социјалистичку Немачку.
Преговори ти почели су априла 1939. године и трајали до 23. августа.
Улична страегија је овог пута владала малтене целим целцатим светом. От је било истовремено тако просто и тако корисно. Према томе, мислила је улична стратегија, како да тако проста а корисна ствар не буде остварена? Отприлике, као кад деца маштају да скину месец с неба и њим се мало поиграју.
Улична стратегија није хтела да види:
- да Совјети хоће рат, али рат туђ, у коме они неће учествовати, али којим ће се користити;
- да Немачка неће такав положај у рату у Европи, где би се она нашла између два фронта;
- да Совјети знају да њихови демократски партнери нису још довољно спремни, те у случају рата главну тежину рата имају да носе они, ови иза утврђења и мора да се спремају;
- да Совјети, напроти, желе да рат прво избије у Европи, а не на њиховој граници, да траје подуже, да се они за то време спремају на миру, - да рат у Европи и остлаом свету развије довољно сила расула у свакој земљи и тек онда они у рат да уђу и преваљају својим револуционарним ваљком све што је за ваљање.
Улична стратегија на све то није хтела да погледа. Она је знала само оно што је њој требало и ништа више. Узаман смо довикивали скоро потпуно усамљени: неће Москва закључити савез с демократијама и указивали смо зашто не може и да хоће. Улична стратегија широм Европе је изјављивала: „Сутра ће бити окончани преговори. Идуће недеље ће бити потписан уговор о савезу. Идућег месеца ће бити закључена војна конвенција“ – само зато што јој је требало, што је она то желела.
Преговори су заиста окончани. Уговор је заиста закључен. Само не онај који је желела улична стратегија, већ супротни: пакт о ненападању између Берлина и Москве.
Дипломатски никад већи пораз улична стратегија није претрпела. Она је требала да види да то значи и губитак сутрашњег рата. Али она није посула главу пепелом. Њени стратези нису застали да прегледају планове своје стратегије, како то бива с њом, да њени планови бивају тако потпуно изиграни, и њена предвиђања тако потпуно демантована. Стратегија улице је просто пренела своје наде у будућност, као увек после сваког свог пораза. А њени стратези су продужили, увенчани славопојкама „јавног мњења“, свој ход у даље поразе.
Одмах за овим је дошла Пољска и почетак новог светског рата.
Улична стратегија је изгубила стрпљење. По њеном мишљењу рат се више није могао одлагати. До рата је морало доћи. Она га је хтела. И Данцинг и Коридор су јој послужили као повод. Улична стратегија је наговарала Пољску да не попушта. Њу ће бранити „велике демократије“. И рат је дошао.
Она није хтела да види следеће чињенице:
- да је Немачка силна, а Пољска према њој слаба;
- да „велике демократије“ не само да неће бити у стању да пробију утврђену Сигфрид линију, већ нису у стању честито ни јачи притисак на Немачку да изврше, и то не пешадијом, већ ни авијацијом;
- да иза леђа Пољској стоје Совјети и да ће они са своје стране покушати да учествују у новој деоби Пољске, да би се тако што више приближили Европи, а што више уклонили опасност Немачке од себе.
Она је желела да рат једном дође, а после ће се већ видети шта ће се. На крају „биће као 1918, биће њена победа“.
И Пољска је пропала. Али улична стратегија није посула своју главу пепелом, а њени стратези су продужили и даље, убеђени да ће на крају бити добро.
Сад су се Енглеска и Француска нашле у рату према Немачкој. Стратегија би саветовала да направе мир, кад већ у своје време нису биле паметне да избегну рат. Али улична стратегија то не дозвољава. Њој треба рат велики, широк, простран, дубок, рат демократија против фашизма и хитлеризма. И она ће га повећати, проширити, продубити и појачати.
Она није могла да укљешти Немачку између француско-енглеског фронта на Рајни и совјетског на Истоку. Она ће зато створити фронтове на крилима Немачке. Немачка има као свако живо биће своја плућа: једно је Скандинавија, друго је Балкан. Улична стратегија хоће да изазове запалење оба плућна крила Немачке. Њој треба и она ће га створити.
Прво га је створила у Норвешкој. На несрећу Норвешке.
Говорили смо њеним стратезима. Говорили смо им:
- Ви не видите да ће Немачка оба та запалења локализовати и угасити. Али после тога ће Норвешка и Балкан доћи, сасвим оправдано, под искључиви војни, политички и економски утицај Немачке.
Улична стратегија то није хтела да чује. Како бисмо могли очекивати да она и њени стратези чују и разумеју наш говор тако громадних чињеница које као планина стоје на њиховом хоризонту?
И тако смо 8. априла 1940. године слушали увече саопштење енглеског адмиралитета о полагању мина у норвешким територијалним водама да би се тако спречили немачки трговачки бродови да плове тим водама, - а већ сутрадан ујутру ми смо чули да је зог тога Немачка окупирала Данску и Норвешку упркос положених мина.
Није посула своју главу пепелом улична стратегија после Норвешке. Нису њени стратези узгубли своје добро расположење и свој оптимизм. Шта је пораз у Норвешкој – мислили су они према суђеној, немоновној, непогрешној „победи демократије“? Зар није ушло већ код тих у пословицу: да „та страна губи све битка, па ипак рат добија“?
Стратези ове уличне стратегије су после тога нашли да рат иде сувише спорим темпом. Па су решили да га „активирају“.
Стратегија би саветовала оној страни која је упала у рат лакомислено и нашла се према одважној другој страни, стратегија би саветовала да хвали Бога што се рат није активирао.
Тако би радила стратегија, али улична стратегија, разуме се, не ради тако. Она жели да рат у нову активнију фазу, иако су јој и средства материјална и стање духовно недовољни и неповољни.
Ту жељу уличне стратегије испуниће Немци. Они су је само предухитрили и за непуних десет дана Немци су освојили Холандију и Луксембург, прикљештили Белгију и упали у северну Француску, изманеврисали Мажиновљеву линију, одвојили знатне француско-енглеске и белгијске снаге од осталих на југу. Резултат тога било је испадање Француске из рата.
Да се после тога улична стратегија није признала побеђеном – није потребно ни говорити. Француска је побеђена. Узрок су пронашли њени стратези: „Мостови на Мези!“ Заборавили су неки нижи официри да баце мостове у ваздух. Они су криви за изгубљени рат. А нису криви улични стратези уличне стратегије који су Француску увукли у један бесмислен и унапред изгубљени рат.
(Ови „мостови на Мези“ посетише нас на наша београдска три велика моста. Увек смо се питали зашто су начени у ваздух ови мостови кад су Немци на једној страни били у Земуну и Панчеву, а на другој на Авали. Вероватно да су их бацили у ваздух да не би, ако их не баце, због тога изгубили рат).
Тада се улична стратегија баца на Балкан. На сваки начин треба исказати отварање другог фронта на Балкану. „Гаранцијама“ бацаним из рукава Енглеске гледа преко својих масонско-демократско.плурократско-комунистичких веза да створи погодно тле за други фронт. Ту одмах упада Грчка. Енглеска спрема ту, „кад се спреми“, базу за искрцавање на Балкану.
Јасно је да то силе осовине неће трпети. Јасно је да их никакви обзири неће спречити да то онемогуће. Отуда би стратегија саветовала Балканским државама да своје односе среде, да никакве гаранције не примају од Енглеске, никаква обећања из Америке, и да са силама осовине гаје искрене односе пријатељства. Јер је јасно да рат на Балкан жели да донесе улична стратегија, у жељи да изазове ново и опасно, балканско запаљење плућа, док Немачка то не жели. А ако се запаљење појави, онда нико бржи од ње неће бити да га ликвидира на муњевит начин, далеко пре него што се икакав нови „Солунски фронт“ ма где на југу могне створити.
Тако би саветовала стратегија. Али разуме се, улична стратегија би саветовала и радила обрнуто.
Слом наш и слом Грчка били су последица ове друге стратегије, - стратегије која се не учи прошлошћу, већ живи у будућности онаквој каквом је она замишља, по жељама срца свог.
Али ни овде ова стратегија не посу главу своју пепелом. Не, улична стратегија је непобедива!

*


На Далеком Истоку постоји један народ. То је јапански народ. Чудна је и величанствена његова историја. То је народ чија је династаија стара двадесет и пет векова. То је народ који је пре осамдесет година натеран од белаца да отвори своја врата трговини и цивилизацији европској. Он је покорно то послушао и запливао пуном снагом у цивилизацију и у привреду европску; ништа од овога не остављајући, он је за неколико деценија достигао и престигао нашу цивилизацију и нашу привреду. Стратегија би саветовала Англо-Саксонцима да буду сасвим пажљиви према овом јуначком и загонетном народу. Али улична стратегија, разуме се, није тако саветовала. Она је напротив олучила типичног носиоца те уличне стратегије, Рузвелта, да према Јапанцима поведе енергичну политику. То је добро послужило и Јапану и Немачкој и Италији. Јер, Америка је и дотле помагала Енглексу и Совјете. Али Немачка и Италија су то подносили. Сами с Америком због тога нису могли ратовати. Сад кад и Јапан улази у рат, сад и они могу, Јапанци су примили изазивање и одговорили на свој начин 8. децембра 1941. године, добивши изненадном објавом рата и истовременим нападом на америчке поморске базе првог дана, надмоћ над флотом и ваздухопловством англо-саксонским у Тихом Океану. Иза тога је Јапан пробио 5000 километара широки продор између Индије и Аустралије, продро у Индијски Океан, загрозио свим империјалним путевима Велике Британије, а данас се истовремено налази на прагу Индије, пред Аустралијом, пред Африком и пред Аљаском. Сутра ће Јапан угрожавати (и већ је почео) и саму пловидбу дуж Африке, саобраћај кроз Суец и преко Персијског залива. Очигледно је да силе осовине иду за тим да се на обалама Црвеног Мора и Персијког залива споје.
Овај упад Јапана у игру, по последицама војничким и политичким, највећа је грешка уличне стратегије. Грешка њена јер је она то упадање изазвала. Она га је себи на врат натоварила. А његов улазак у рат угрозио је Тихи и Индијски Океан, у коме је дотле Велика Британија суверено и несметано црпела богатство, сировине и људе за свој рат у Европи и у Средоземљу.

*


Али овај упад Јапана је имао и други последицу, не мање важну. Сад су и Немачка и Италија могле ступити у рат с Америком. А овај рат је довео подморнице осовинске до саме обале Америке, па чак и у њене велике реке. Те подморнице су толика потапања бродова трговачких извршиле да то потапање у највећој мери доводи у питање озбиљан саобраћај између крајева које иначе држа Англо-Саксонци.
За стратегију је бродка тонажа изванредно важна ствар, јер се на сваког војника који се из Америке хоће да пошаље у Европу мора рачунати 2-3 тоне бродског простора. Чиме да се пренесе то фамозно наоружање које спрема Америка, кад се годину дана сагради само десетина оне тонаже која се потапањем пошаље на морско дно? Разуме се, то је важно за стратегију. За уличну стратегију то није важно. И она ће извојевати победу и без свега тога, просто она ће победити, јед „демократија мора победити“!
И опет нисмо видели да је наступило разочарење код обожавалаца уличне стратегије. Та шта је све то: Перл Харбор, Филипини, Малаја, Сингапур, Борнео, Суматра, Јава, Нова Гвинеја. Адаманска и Алеутска Острва? Шта је све то? Све то вреди само тако кад држе демократије. Чим га оне не држе, све то постаје без вредности. Ко у оној прили кад се злато претворило у ђубре кад је променило газду.
Намерно смо оставили да о Совјетима говоримо на крају.
Улична стратегија је осећала да мора доћи до сукоба између Немачке и Совјета. Па на томе је цела њена борба и била срачуната.
Ближи се година дана од тог гигантског сукоба. Немачка је првих шест месеци освојила огроман простор у Русији и дошла пред врата Кавказа, Донског Басена, Москве и Петровграда. У том је дошла зима.
Улична стратегија је тада покренула Совјете на контра офанзиву која је трајала пуних пет месеци. Немци су остали тамо где су били. А Совјетске снаге су изгубиле за једанаест ,есеци одбране и напада највећи део свог материјала, људства и морала.
Стратегија би бољшевицима саветовала опрезнији поступак. Али, улична стратегија (та то ми већ знамо) саветовала је онако како су Совјети и радили.
Сад имамо почетак дванаестог месеца рата на Истоку, а већ Керч, Харков и Севастопољ показују шта ће се десити тамо.
Целе зиме улична стратегија је очекивала да ће се Немачка скршити под навалом бољшевика и опасним уједима изузетне зиме. То јој се није испунило. Зар је то прво и последње њено предвиђање које се није испунило? Та она за собом ништа друго и нема ваћ само предвиђања која се не испуњују и планове који бивају предухитрени и изиграни!
Зар мислите да ће сад малаксати? Чим један план пропадне, одмах изнеси други, стави га у будућност, сави руке око њега и не бој се. Кад овај пропадне, ти прави трећи. Увек ведро гледај у будућност, јер иза свију пораза, мора (чујете ли, мора!) доћи „победа демократије“.
Она сада зна да долази немачка офанзива. Она зна и већ види да ће она бити силна. Али ништа не попушта: ведро гледа у будућност – и своју „победу“.
Па ко ће јој донети ту победу? Како ко? Та „руски простор“. Шта може Немачка? Да потискује и туче совјетску војску? Да, то је истина. Али где је крај „руског простора“?
На ово питање сутра ће јој права стратегија и прави стратези одговорити својим језиком. Ми ћемо јој рећи да те границе увек може поставити воља победиочева где за добро буде нашла. Права стратегија, не она улична, може дакле, и мора и овде наћи право решење, и на тај начин заобићи замку коју улична стратегија поставља Немачкој у бескрајонсти „руског простора“.
Али кад ту границу постигне онда совјетска опасност већ неће постојати. Црвена војска и совјетски строј претрпели су такве ударе да им живота нема иза постављене линије. Они који су хтели да загосподаре светом, као у огромном кавезу неком без много прозора, наћи ће се затворени у заосталом простору Совјетског савеза без свега што је дотле чинило глану подлогу његове огромне снаге.
Дотле Англо-Саксонци никако неће моћи да поставе „други копнени фронт“. Пажљиво пробају у Француској, па иако говоре о милионским војскама својим никако да се искрцају да европско копно, - знајући добро каква су преимућства немачке одбране.
А после кад немачка војна снага достигне на Истоку линију коју буде изабрала, кад тамо постави само најпотребнију одбрану и посаде, - какве наде уличној стратегији остају да ће моћи Немачку да туче? Обичној стратегији, оној јединој и правој, јасно је да је тада свршено с ратом у Европи. Немачка га је војнички извојевала.
Шта ће тада улична стратегија рећи? Где ће преместити своје наде? Хоће ли тада посути главу пепелом?
Шта ће бити са стратезима те уличне стратегије? Где ће се они наћи?

Али још важније је питање народа који су ту стратегију и те стратеге за вође имали. Шта ће с њима бити?
Да ли ће бар онда видети, у рушевинама и беди свог доцнијег живота, - какво големо слепило мора да је ударило њихове вође те да тако дуго и постојано воде своје народ путем, за који је она обична и једина стратегија унапред могла рећи да другог излаза осим слома нема?
Ако виде, онда слом може послужити за почетак обнове.
Ако не виде, онда је слом само као врата кроз која се улази у дефинитивно уништење и смрт.
Reply With Quote

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.