Повезане локације и везе

среда, 21. фебруар 2018.

КОМАНДАНТ МАРИСАВ ПЕТРОВИЋ

КОМАНДАНТ МАРИСАВ





Легендарни добровољачки командант и Љотићев сарадник, Марисав Петровић рођен је 1896. године у селу Градац надомак Крагујевца. Имао је завршену само основну школу, али је својим реторичким вештинама, интелигенцијом и способношћу одавао утисак школованог човека. Способност и манире вештог говорника као и недостатак образовања надокнађивао је читањем и проучавањем великог броја књига које је просто „гутао“. У свом власништву имао је велике поседе обрадиве земље, па му је примарна делатност била бављење пољопривредом. Важио је за човека који је у својој околини поштован и цењен, крупан и снажан човек, густе црне косе и бркова, оштрог погледа достојно је репрензентовао крај из кога је долазио.


У почетку је био наклоњен левичарским идејама, али се веома брзо уверио у све заблуде комунизма, па се окренуо нациналној опцији и приступа Љотићевом Збору. За веома кратко време успео је да се истакне у новом покрету и постане један од виђенијих чланова организације. Верно је пратио Димитрија Љотића на свим важнијим скуповима широм земље, на којима је веома често долазило до вербалних и физичких сукоба и обрачуна са комунистима. На изборима 1938. године Марисав Петровић био је носилац листе Збора у Лепеничком срезу.


Након пропасти Краљевине Југославије и окупације Србије, Марисав се ангажовао око обнављања активности Збора у свом крају. Тим поводом се у више наврата сретао с Љотићем и Милорадом Мојићем и разговарао са њима о тренутној ситуацији. У писаму које је упутио Љотићу 16. маја 1941. стоји и следеће: „Јуче сам био у Крагујевцу, отишао сам да видим да ли су другови нашли локал за канцеларију Збора, јер договорили смо се да то учине. Но, они то нису учинили. И то знате ли ради чега? Да се не би компромитовали радећи за Збор, па да их зато Совјети када буду дошли не би казнили! Јер овамо влада уверење да ће се Немци убрзо евакуисати и да ће овамо доћи Руси. Ја ти никако нисам у стању да опишем како су и колико комунисти успели да народ увере да је сада на њих ред – да њихово време долази.... Искрено Ти кажем, да Тебе није, ја не знам какве би и колике моје душевне патње биле. Замишљам да би страшно било. Но, овако ми је лакше јер се надам да ће Ти Бог помоћи да нас изведеш на прави пут. Ја се ни мало не женирам што си дао пристанак да се наши другови приме положаја комесара. Напротив, ја сам поносан“. У писму од 3. јуна упућеног М.Мојићу, Петровић истиче: „Са мном је дошао у везу Бошко Бећаревић шеф антикомунистичког одсека, који је по налогу Милана Аћимовића дошао у Крагујевац по каротеку истакнутих комуниста, и тражи да му дам имена за вођство радничког покрета у граду, као и имена личности наших људи за цензоре појединих установа“.



Када је комунистичко-четничка авантура звана устанак, почела да односи све већи број жртава и изазива репресалије окупатора према недужном становништву, Марисав Петровић одазвао се позиву Димитрија Љотића и прихватио се задатка организовања добровољачког одреда, који би сачињавали шумадинци. Баш у том тренутку заслугом комуниста и четника, Крагујевац је задесила тешка трагедија. На несрећу Марисава и његових људи они су се затекли у граду у најтежем моменту који је овај крај запамтио у својој историји када је стрељно 2300 грађана, мада с друге стране његово присуство је многима донело срећу, то најбоље знају многи преживели и спашени крагујевчани, којима је управо Марисав спасао главу. О тим трагичним данима, неколоко година касније Марисав Петровић се са тугом присећа тих ужасних тренутака и каже: „То су били најтежи дани у мом животу. Немоћан, слаб и мали, ја сам све учинио што је у људској моћи било да умилостивим страшног мајора Кенига, да умањим трагедију, да спасем колико год више људи могу. Не знам да ли је било страшније за мене разговор са Кенигом, мој улазак у топовске шупе где хиљада на коленима виче: Марисаве! Ти па Бог, спаси ме, или кад смо гледајући како одводе људе на стрељање, немоћни да други начин помогнемо, скоро отимали људе од Немаца. Све је то било тешко и страшно“. Као што сам каже, на разне начине је извлачио људе, прво је интервенисао за све чланове Збора који су се нашли међу таоцима, затим за оне за које је био сигуран да немају никакве везе са комунистима, послао је и своје добровољце под командом Момчила Здравковића-Изрила да сиђу до града и покупе све цигане на које наиђу, те је њих мењао за заточене крагујевчане.



По образовању српске добровољачке команде септебра 1941. формирано је дванаест одреда. За команданта Петог именован је Марисав Петровић, персонални састав одреда у највећем делу сачињавали су људи из Шумадије, па је одред називан још и „Пети Шумадијски“. Током те четири ратне године, вијао је Марисав комунисте по читавој Србији, уздуж и попреко, и са четницима се неретко гледао преко нишана, у неколико наврата је успео да избегне њихове заседе и покушаје заробљавања. Кад год је било прилике Марисав је говорио окупљеним грађаним у местима у којима је боравио са својим војницима, указивао је на тежак положај нашег народа, светој мисији Милана Недића и потреби да се Србија прикључи новом поретку. О њему као човеку можда најбоље сведочи текст из листа Наша борба у коме се наводи следеће: „Марисав Петровић нема диплому неке високе школе, он има животно искуство, живе историјске и борбене школе српског народног живота у којој се полаже испит из домаћинства, поштења, јунаштва и мудрости, а то је важније од свега што она друга школа даје, и то је оно што тој другој школи често недостаје“.... Крајем 1942. Добровољачки одреди су преформирани у батаљоне а касније и пукове, Марисав је прво именован за команданта Другог батаљона, односно касније Другог пука СДК.


Након напуштања Србије и одступања ка Словенији, припадници Другог пука на челу са својим командантом били су стационирани у месту Св. Петар у словеначком приморју. По наређењу команде СДК 10.априла 1945. добровољци Другог, Трећег и Четвртог пука су кренули да се супротставе главнини комунистичких снага које су продирале ка Словенији на простору Беле Крајне, после даноноћних и тешких борби почетком маја добијају наређење да крену ка Љубљани, а одатле на запад према Аустрији, 12 маја на захтев енглеза морали су да предају оружје, а потом су спроведени у логор Ветриње код Целовца. Тих дана међу добровољцима је владала забринутост и неизвесност, да ли ће бити враћени комунистима или не. Када су питали Марисава за мишљење о том питању, он им је одговорио да сачекају јутро, и да ће по сну који буде сањао знати шта ће се догодити. Они који га нису добро познавали били су сумњичави према оваквом његовом наступу, међутим људи из његовог најужег окружења су говорили да је он све важне одлуке доносио и своје понашање подешавао према сновима које је пре тога сањао. Пар дана након тога Марисав им је саопштио да ако је веровати његовим сновима, добровољци ће бити враћени у Југославију, међу људима је завладао страх. И заиста 24. маја стигла је наредба да се људство спреми за покрет, по речима енглеза биће транспортовани за Италији, тамо где се налази остатак СДК, прво се укрцао Други пук са својим командантом па затим остали пукови редом. Правац железничка станица, тамо чека композиција без локомотиве, добровољци се смештају и чекају, локомотива прилази али из правца који води за Југославију и право у смрт, а не Италију како су то енглези обећали. У воз су одмах упали титови партизани и кренули са пљачком, малтретирањем и другим понижавањима. По доласку воза у Јeсенице, добровољци су били смештени на једно поље окружени жицом и стражарима, где су и преспавали. Када су увече неки официри питали Марисава шта да раде, рекао им је да сачекају јутро. После спавања, по сну који буде сањао, знаће шта треба да чини и кад. Поучени искуством, када су пре само неколико дана, слушали са неверицом његова предвиђања о предаји на основу сна, сада су сви једва чекали да сване.Ујутру им је Марисав саопштио сан. Налазио се затворен у некој мрачној просторији, изненада су се врата сама отворила и напољу се указала светлост. По њему, тог дана ће им се указати повољна прилика, нека буду стрпљиви. Он ће им рећи кад дође време. Поново су сви били потрпани у воз, који се кретао у правцу Љубљане. Како је пруга и објекти на њој услед ратних дејстава била оштећена, веома често су пешачили у колони, окружени до зуба наоружаним стражарима. Марисав Петровић се налазио на чело колоне. У једном тренутку шапнуо је иза себе да пренесу даље кратко саопштења: на његов знак да се сви разбеже. Тако је и било. На дати знак настаде општа бежанија, није побегао само ко није хтео. Спроводници су остали збуњени, да нико ни један једини метак није опалио. Кад се све завршило, прикупили су колону и кренули даље. После успешно изведеног бекства, Марисав је са својон најужом пратњом успео да се домогне Италије, где су се већ налазили остаци СДК. Прошао је кроз избегличке логоре Форли, Еболи и Мунстер Лагер да би се на крају емигрантског живота скрасио у Минхену.


Ни тридесетак година касније Југословенски комунисти никако нису могли да забораве све оне поразе које им је Марисав Петровић нанео са својим добровољцима током четворогодишњег рата, нити оно бекство из колоне смрти маја 1945. из које нико жив није претеко, oсим њега и његових људи. Више пута су покушавали да му дођу главе, али је он као и раније успевао да избегне постављене му замке, захваљујући својом опрезношћу и животним искуством. Ипак Удба није одустајала, па је послала свог агента (који је према једној верзији био бивши Марисављев војник из ратног периода, а који је током свог робијања у Југославији био заврбован). Тако се једног дана у улози удбиног џелата појавио пред Марисављевим вратима у Минхену, и чим је овај отворио агент га је напао секиром (негде се наводи и месарска сатара) и буквално измасакрирао, али се стари вук и ако у осмој деценији живота, није дао. Успео је да преживи напад и ако је задобио тешке телесне повреде опасне по живот, али је пар година касније, тачније 1974. године преминуо од последица препада. Убица је успео да се домогне аеродрома, где га је чекао Јатов авион, немачки ловци су само вербално, претњом покушали да их зауставе, али се пилоти на то нису обазирали и мирно одлетели за Београд.






Марисав Петровић са својим добровољцима 1942. год.







Марисав Петровић (1) са припадницима различитих војних и полицијских формација








Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.